Srpsko štamparstvo

Pavle Ivić i Mitar Pešikan

Veći deo istorije srpskog štamparstva u stvari je povest o rvanju kulture s teškim istorijskim prilikama. Vek nastanka štamparstva podudario se s početkom najmračnijeg perioda srpske istorije - padom srpskih zemalja u vekovno tursko ropstvo. To je bila velika opasnost i za Evropu. Dok se slagala Gutenbergova Biblija (1453), sultan Mehmed Osvajač zauzeo je prestonicu Vizantije - Konstantinopolj. Tada je već bio porobljen jug srpske države, od Egejskog mora do Kosova. I sam Gutenberg bio je svestan dramatične opasnosti, pa je pre završetka Biblije, krajem 1454, objavio tzv. Turski kalendar, koji je u obliku pesama pozivao hrišćansku Evropu na otpor Turcima. U toj knjizi pominje se i surovi pohod sultana Mehmeda na Srbiju 1454, kada je turska vojska pustošila Srpsku despotovinu sve do granice Ugarske.

U godini objavljivanja Biblije (1455) pao je glavni srpski privredni i rudarski centar - Novo Brdo - i porobljeno je Kosovo, ranije centralna oblast srpske države. To je bio početak kraja: 1459. godine osvojena je cela Srbija i njena prestonica Smederevo, 1463. pokorena je bosanska kraljevina, a na red je došla Hercegovina; njen poslednji ostatak - grad Novi (kasnije Herceg Novi) - pao je 1481. Poslednju deceniju 15. veka, kad počinje srpsko štamparstvo, dočekala je neosvojena od Turaka samo Stara Crna Gora, tj. planinski deo Zete, gde su se do pred kraj veka održali oblasni gospodari Ivan Crnojević i njegov sin Đurađ Crnojević.

Te okolnosti odredile su i karakter ranog srpskog štamparstva. Vojnički otpor Srba bio je zadugo slomljen, a misija štamparstva bila je otpor duhovnom porobljavanju, održavanje duhovne i etničke samosvesti. Štampane su samo pravoslavne verske knjige, jer je najvažniji bio otpor programskoj turskoj islamizaciji i očuvanje pravoslavne crkve i vere. Po rečima jednog od starih štampara, namena knjige je bila - budući da je srpska nacija razorena i porobljena - da se održe u veri podanici Turaka, kako bi Turska imperija u svakoj prilici koja se ukaže imala mnogo unutrašnjih neprijatelja. U neke knjige utkivani su i informativni ili poučni sadržaji, a kasnije je i posebno objavljen jedan mali srpski bukvar (1597).

Vođen pobožnošću i željom da se srpska pravoslavna crkva odupre turskom uništenju, poslednji gospodar Zete (odnosno Crne Gore) Đurađ Crnojević, po rečima jednog književnog istoričara "našao je odnekud srčanost, nadahnuća i dalekovidosti da naruči srpska slova i da na svome Cetinju zasnuje štampariju". Njegovi štampari, sa sveštenikom Makarijem "od Crne Gore" na čelu, uspeli su 1494-1496, pre nego što je pod turskom silom nestala i država i štamparija, da objave pet crkvenih knjiga srpskom varijantom staroslovenskog jezika. Upravo se navršava pet stotina godina otkad je - 4. januara 1494 - objavljena prva od njih, Oktoih prvoglasnik, kao prva knjiga na slovenskom jugu štampana ćirilicom. Kao i tri godine ranije ćiriličke knjige iz Krakova, i knjige sa Cetinja štampane su uncijalnim tipom ćirilice (tzv. ustav), i taj je izbor imao trajan tipološki značaj. Cetinjska štamparija, oslonjena na slovensku rukopisnu tradiciju i istovremeno na tekovine renesanse (naročito u ornamentici), imala je visok tehnički kvalitet i služila je kao uzor kasnijim štamparima.

Posle pada Crne Gore srpsko štamparstvo moralo je tražiti spoljna utočišta i oslonce. Misija štampanja pravoslavnih knjiga nastavljena je najpre u rumunskim vojvodstvima, prvenstveno u Vlaškoj. Tamo je počev od 1507. godine štampar Makarije, verovatno onaj isti sa Cetinja, štampao crkvene knjige bugarske redakcije - koja se upotrebljavala u Rumuniji. Ove izvanredne knjige pokazuju jasne veze sa cetinjskom štampom i imale su veliki uticaj, ne samo u rumunskom nego i u kasnijem srpskom štamparstvu. S njima je počela plodna simbioza srpske i rumunske štampe, koja će dobiti novi impuls kasnijim seljenjem štamparije iz Goražda u Rumuniju i koja predstavlja jednu od niza svetlih stranica u istoriji srpsko-rumunskih kulturnih i duhovnih veza.

Glavna inostrana baza srpskog štamparstva bila je Venecija, gde je Božidar Vuković, rodom iz Podgorice u Crnoj Gori, štampao srpske knjige između 1520. i 1540, a njegov sin Vicenco Vuković i drugi nastavljači produžiće vek štamparije do blizu kraja 16. veka; jedna knjiga objavljena je i u 17. veku (1638). Suočeni s turskom opasnošću, tada su Venecija i Vatikan u izvesnoj meri tolerisali i srpske knjige i uopšte delatnost snažne pravoslavne dijaspore u Veneciji. Njen osnov činilo je Bratstvo Graka, kojemu su se pridružili i Srbi, a Božidar Vuković bio je jedno vreme i upravnik (gastald) Bratstva. Kao istaknut trgovac, štampar i javna ličnost, kojoj je plemićki čin priznao Karlo V Habsburg, Božidar Vuković je neumorno održavao veze s porobljenim srpskim krajevima, naročito s manastirom Mileševom i manastirima na skadarskom jezeru, gde je po svojoj želji i sahranjen. Njegove knjige rasturene su ne samo po srpskim crkvama nego su imale jakog uticaja i drugde na evropskom istoku, sve do Baltika.

Istovremeno je zasnovana i druga važna grana srpske štampe, koju je vodio drugi Božidar - Božidar Goraždanin - i njegovi potomci iz roda Ljubavić. On je, boraveći u manastiru Mileševi, poslao svoja dva sina u Veneciju, gde su nabavili opremu i započeli, a možda i dovršili štampanje svoje prve knjige - Služabnika iz 1519. ili 1520. godine. Zatim su štampariju preneli u Goražde, na reci Drini. To je bila prva štamparija u Turskoj imperiji, a ukupno je pod Turcima radilo osam srpskih štamparija, ali vrlo kratkotrajno: Goražde 1520-1523, Rujno pod Zlatiborom 1536/37, Gračanica 1538 /39, Mileševa 1544-1546, Beograd 1552, Mileševa (opet) 1557, Skadar 1563 (u tesnoj vezi s Venecijom i štamparijom Vukovića), a poslednju je u Mrkšinoj crkvi (u okolini Valjeva ili južno od njega) vodio 1562-1566. godine monah Mardarije, ranije (1552)štampar u Beogradu.

Sticajem okolnosti sve su ove štamparije radile u doba vladavine sultana Sulejmana Veličanstvenog (1520-1566), koji je osvojio Beograd i Ugarsku (s Budimom) i u dva maha dopirao svojim pohodima do Beča. Islamska kultura Turske carevine nije prihvatila štamparstvo, a turske vlasti u Sulejmanovo doba nisu formalno zabranjivale srpsku crkvenu štampu, ali joj nisu pružali ni realnu mogućnost opstanka. Zato je osam pomenutih štamparija u Turskoj štampalo samo jedanaest knjiga. Sigurno ni jedna od tih štamparija nije osnovana s ciljem da štampa samo jednu ili dve knjige, nego su se nevoljno gasile, ne izdržavši nepovoljne uslove pod teretom turske vlasti i u razorenom srpskom društvu. Ni obnova Srpske patrijaršije 1557. godine nije donela nikakvo oživljavanje štamparskog rada.

Jedino se štamparija iz Goražda nije ugasila, nego je prenesena u Rumuniju, gde su njenom opremom štampane knjige od 1545. do posle 1580. godine. Štampali su ih Mojsije iz Dečana - raniji štampar Božidara Vukovića, Dimitrije Ljubavić - unuk Božidara Goraždanina i rumunski štampar đakon Koresi. U Rumuniji su štampane i dve knjige za potrebe srpske crkve, 1580. i 1648. godine. Ova druga je istovremeno poslednja iz ciklusa knjiga staroslovenskog jezika srpske redakcije. Nemajući više snage za sopstvenu štampu, i da bi osigurala autentičnost pravoslavne knjige, srpska crkva orijentisala se u sledećem periodu na ruske štampane knjige, što će otvoriti vrata ruskoj redakciji i njenom udelu u tokovima srpske jezičke kulture.

Samo oko četrdeset poznatih izdanja zaveštale su nam stare srpske tipografije, ali je njihov istorijski i kulturni značaj izuzetan. One su pomogle srpskoj crkvi da izdrži kritično najrazornije doba turske najezde, do vremena kada se s obnovljenom Patrijaršijom opet donekle konsolidovala. Njihovom zaslugom je autentična slovenska pravoslavna knjiga zauzela svoje mesto u kulturi štamparstva i održala ga do vremena kada su, s istorijskim zakašnjenjem, uzele maha ruske štampane knjige, postajući glavni oslonac duhovne i jezičke kulture koju su zasnovali Ćirilo i Metodije. Kao dragoceno nasleđe, te su knjige čuvane i poštovane u srpskim i drugim crkvama, služeći ne samo svojim tekstom u bogosluženju nego i svojom likovnom opremom kao uzor primenjene umetnosti.

Počev od poslednje trećine 16. veka, prilike u Otomanskoj imperiji bile su beznadežno nepovoljne za štampanje srpskih knjiga. iako je većina Srba živela u granicama te države, srpske knjige štampane su isključivo van njenog područja sve do druge polovine 19. veka. Posle mračnog i mučnog 17. stoleća, iz koga su ostale samo dve već pomenute srpske knjige, izvesna renesansa nastupila je u 18. veku, pošto je srpska knjiga stekla novo tržište u zemljama Habsburškog carstva, gde je sada živeo veliki deo Srba. Međutim, tamošnje vlasti, u nadi da će Srbi, ostavljeni bez prosvete, i srpska pravoslavna crkva lišena neophodnih knjiga - lakše popustiti pritisku da prime crkvenu uniju s Rimom, odbijali su uporno ponavljane molbe poglavara srpske crkve da se dozvoli osnivanje srpske štamparije. Dovijajući se, srpski mitropoliti su uspeli da štampaju nekoliko važnih knjiga (sad već ruskom redakcijom crkvenoslovenskog jezika) u Rimniku u Vlaškoj (1736, 1755, 1761) i u Jašiju u Moldaviji (1765). Drugi izlaz, takođe zaobilazan i sasvim nedovoljan, nađen je u bakroreznim izdanjima, koja su uz materijalnu potporu crkve, izdavali sami umetnici bakroresci (Hristifor Žefarović u petoj deceniji 18. v., Zaharije Orfelin u kasnijem periodu).

Publikovanje srpskih knjiga dobilo je jači zamah od 1761, kada je venecijanski štampar Dimitrije Teodosije, Grk , otvorio i ćirilski odsek svoje štamparije. Štampajući pravoslavne crkvene knjige, on je, da bi otklonio nepoverenje srpskog sveštenstva prema knjigama koje dolaze iz katoličke sredine, na naslovnu stranu stavljao podatak da je knjiga štampana u Moskvi, Kijevu ili Sankt Petersburgu. Uprkos svojoj materijalnoj netačnosti, te su tvrdnje bile blizu istine. Naime, Teodosije je za potrebe srpske crkve preštampavao ruske crkvene knjige. Za desetak godina iz njegovog preduzeća izašlo je preko četrdeset knjiga namenjenih Srbima. Austrijske vlasti najzad su shvatile da je zabrana osnivanja srpske štamparije kontraproduktivna jer otvara vrata nekontrolisanom ruskom uticaju, a takođe i poslovnoj dobiti inostrane (venecijanske) firme, umesto da te prihode ubere neka austrijska. Godine 1770. bečkom štamparu Jozefu Kurcbeku odobreno je monopolsko pravo na štampanje srpskih knjiga. Dajući takvu privilegiju bečkom preduzetniku, koji uz to nije bio Srbin, austrijska vlast je osigurala čvrstu kontrolu nad srpskom književnom produkcijom. U konkurentskoj utakmici Kurcbek je bio u povoljnijem položaju nego Teodosije, koji je ipak uspeo da objavi još nekoliko knjiga namenjenih Srbima, i uz to monumentalno delo Srbina Zaharija Orfelina Istorija Petra Pervago, namenjeno ruskim čitaocima i pisano ruskim jezikom. Posle smrti Dimitrija Teodosija njegov naslednik Pane Teodosije nastavio je da izdaje pored ostalih i srpske knjige. Sve do 1786. godine Kurcbekova štamparija je srpske knjige štampala isključivo crkvenom ćirilicom tj. starim, iz srednjeg veka nasleđenim tipom ćirilskih slova. tek tada izašlo je iz te štamparije prvo izdanje štampano modernom ćirilicom tzv. građanskom azbukom, oblikovanom prema stilu latiničkih štampanih slova i uvedenom u Rusiji početkom 18. veka po naređenju Petra Velikog. Sami srpski pisci, a i štamparije van austrijske teritorije, pokazali su se mnogo manje konzervativnim. Tako je još 1754. izašla u Sankt Petersburgu Istorija o Černoj Gori crnogorskog mitropolita Vasilija Petrovića, 1768. u Veneciji Slaveno-serbski magazin Zaharija Orfelina, 1772. u istom gradu njegova već pomenuta biografija Petra Velikog, a 1783. u Lajpcigu Život i priključenija Dositeja Obradovića - da pomenemo samo najznačajnija dela.

Godine 1790. Emanuel Janković i Damjan Kaulici podneli su, nezavisno jedan od druga, molbe da im se dozvoli osnivanje srpske štamparije u Novom Sadu, ali su naišli na odbijanje bečkih vlasti. Međutim, 1792. godine, posle smrti Kurcbekove, njegovu ćirilsku štampariju, zajedno s njenim monopolom, otkupio je srpski entuzijasta i novinar Stefan Novaković. On je, posle finansijskog neuspeha, 1796. prodao to preduzeće budimskoj štampariji Peštanskog univerziteta, veoma razvijenoj firmi koja je objavljivala knjige na mnogim jezicima i koja je zatim decenijama držala monopol na štampanje srpskih publikacija u habsburškim zemljama. Samo u retkim slučajevima poneki autor uspevao je da štampa svoje delo drugde, u Austriji ili van nje.

Preokret je nastao teka 1832. godine, kada je u Beogradu, pod vladom kneza Miloša Obrenovića, proradila Knjaževska srpska pečatnja (kasnije Državna štamparija, danas Beogradski izdavačko-grafički zavod). Dobro opremljena i agilna, ta nova ustanova odmah je preuzela na sebe znatan deo književne produkcije među Srbima. Uskoro zatim, i crnogorski vladar, vladika i pesnik Petar II Petrović Njegoš postarao se da njegova mala i siromašna zemlja stekne svoju štampariju. Monopol štamparije Peštanskog univerziteta tako je izgubio smisao. Već 1836. Pavle Janković dobija privilegiju za otvaranje srpske štamparije u Novom sadu, a 1841. slično odobrenje izdato je Jovanu Kauliciju. Zanimljivo je da je prvi bio sinovac Emanuela Jankovića, kojem je 1790. bila uskraćena takva dozvola, a drugi sin Damjana Kaulicija, koji je tada doživeo istu sudbinu.

U periodu koji je sledio najveći deo srpskih publikacija štampao se u tri grada: Budimu i Novom sadu na teritoriji Habsburške monarhije i Beogradu u Srbiji. Gašenjem aktivnosti budimske štamparije u Mađarskoj buni 1848. godine težište izdavačko-štamparske aktivnosti definitivno se ustaljuje na srpskom etničkom zemljištu. Oslobođena birokratske stege Srbima uglavnom nenaklonjene Austrije, srpska knjiga naglo napreduje. Dok su u prvoj deceniji 19. veka, po Srpskoj bibliografiji Stojana Novakovića, izašle samo 194 srpske knjige, a u četvrtoj deceniji 386, u šestoj deceniji taj broj je bio 670. Udeo knjiga štampanih u Srbiji brzo se povećava, da bi u drugoj polovini sedme decenije premašio polovinu.

Bio je otvoren put za dalji normalan razvoj srpskog štamparstva. kao i u drugim zemljama, on se račvao u dva smera: povećanje obima produkcije uz istovremeno usvajanje tehničkih inovacija. Taj su trend prekidali, vraćajući istoriju za izvesno vreme daleko unazad, samo nesrećni istorijski događaji: Prvi i Drugi svetski rat i sadašnje sankcije Saveta bezbednosti.