Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Puškin Empty Puškin

taj Pon Apr 20, 2009 8:07 am
Puškin, koji se lako i sa puno strasti zaljubljivao u mnoge žene tokom svog života, kao da je jedino i živeo zbog ljubavi. Zbog ljubavi je disao, pisao, živeo i umro. Poginuo je u dvoboju, braneći svoju čast i čast svoje žene
Puškin NOVApuskin113
Puškin je rođen u Moskvi juna 1799. godine u aristokratskoj porodici. Pradeda po majci mu je bio crnac, Etiopljanin Ibrahim (Abram) Petrovič Hanibal, koga je u Carigradu kupio srpski grof Sava Vladislavić Raguzinski. Grof Sava je Puškinovog pradedu, po povratku u Rusiju, poklonio caru, koji ga je prisvojio za kumče. Puškin je imao interesantnu genetsku osnovu za šarolik i buran život. U ranom detinjstvu o njemu su se starale dadilje i učitelji francuskog jezika. Sa dvanaest godina je primljen u elitnu gimnaziju u Carskom selu.

Revolucionarna mladost
Već sa osamnaest godina Puškin je živeo pravim mondenskim životom. Na dvoboje je izlazio skoro svake nedelje, čak i bez nekih velikih povoda. I njegovo oblačenje je bilo veoma smelo. Nosio je veliki šešir, crnu pelerinu i krzno oko vrata. Nakon škole, obezbedio je mesto u Savetu spoljnih poslova u Sankt Peterburgu. U to vreme je bilo veoma moderno pisati sarkastične i podrugljive stihove. Te otrovne strelice su smele biti upućene svakome, osim caru. Ali, za Puškina kao da nije važilo to pravilo. Uzalud su ga prijatelji upozoravali da ne piše više loše na račun cara i da se već nalazi u njegovoj nemilosti. Sa svega dvadeset i jednom godinom, Aleksandar Sergejevič je prognan iz Sankt Peterburga u Besarabiju, u Jekaterinoslav, a potom i u Kišinjev. Kada je stigao na mesto svog izgnanstva, komandant za Besarabiju, general koji je veoma cenio Puškina, priredio mu je lep doček. Samo nekoliko dana po dolasku, šetajući obalom Dnjepra, Puškin je poželeo da se baci u reku. Teško se razboleo. Posle dugog lečenja odlazi na Kavkaz. Tu ga je prihvatila porodica generala Rajevskog. Porodica sa četiri prelepe ćerke - Katarinom, Jelenom, Marijom i Sofijom. Svaka od njih će biti velika inspiracija u Puškinovim remek-delima.

Nastavak putešestvija
Sa Kavkaza Puškin je otišao u okolinu Kijeva, kod porodice Davidov, gde se dešava još jedna od Puškinovih ljubavi - sa Aglajom. Velika, burna, puna prepirki i sitnih, podmuklih osveta. Odesa je bila nova stanica Puškinovog izgnanstva. U moru žena koje ga privlače i sa kojima je bio, posebno mesto zauzimaju Karolina i Evelina. Bile su to žene pred kojim su na kolenima bili i Balzak i Mickijevič. Njegova čudna ljubav prema Karolini nije iščezla ni posle više godina, kada je opet sreće i počinje da joj piše ljubavna pisma. Karolinin ljubomorni muž zahteva od cara Aleksandra da Puškin odmah napusti Odesu. I Puškin u avgustu 1824. odlazi na svoje imanje Mihajlovsko. Na imanju nema zabava i žena. U tom seoskom izgnanstvu, Puškin piše jedan od najlepših romana svih vremena Evgenije Onjegin. Nekoliko godina ranije, u Sankt Peterburgu, Puškin je upoznao Anu Kern, devojku udatu za ostarelog generala, za koju je ovaj pesnik pisao: „Kako je nekome dozvoljeno da bude tako lep?" Upravo je ova žena, njegova neostvarena ljubav, bila glavni pokretač za nastajanje dela Evgenije Onjegin, romana u kojem je na prelep način opisana nesrećna ljubav dvoje ljudi. Vrativši se 1826. godine u Sankt Peterburg, nastavlja sa svojim književnim radom. Mnoge žene su osvajale Puškinovo srce, ali ona koja je uspela da ga sasvim veže za sebe bila je Natalija Gončarova. Venčali su se 1830. godine. Uz lepotu ove žene išli su odmah pod ruku i njeno rasipništvo i razmaženost. Njegove muke, kako su godine prolazile, bivale su sve veće. Bilo je gotovo nemoguće finansijski izdržati takvu ženu, četvoro dece i ženine dve sestre. Ljubav prema supruzi, koketi koja nikada nije čitala knjige svog muža, došla mu je glave.

Kobni dvoboj
Dvadeset i sedmog januara 1837. godine, Puškin je zakazao dvoboj Žoržu Dantesu, francuskom emigrantu koji je služio u ruskoj gardi i koji je otvoreno zavodio njegovu ženu Nataliju, a njega samog ismevao. Prvi metak je opalio Dantes. Pogodio je Puškina u stomak. Ovaj se uhvatio rukom za ranu i pao napred u sneg. Rukama se pridigao na kolena, uperio pištolj i pokušao da opali. Međutim, pištolj je bio pokvašen. Puškin je zatražio da zameni pištolj, što mu je i dozvoljeno. U gotovo ležećem položaju, nišanio je dugo, skoro dva minuta, po rečima jednog od svedoka, i onda opalio. Dantes je pao, pogođen u grudi. Kada ga je video kako posrće, Puškin je bacio pištolj iznad sebe i povikao: „Bravo ja!", posle čega je izgubio svest. Kada je došao sebi, upitao je: „Jesam li ga ubio?" „Niste", odgovori mu jedan od svedoka, „ali ste ga ranili." „Čudno, mislio sam da će mi zbog toga biti drago, ali nije. Uostalom, svejedno, ionako ćemo se morati ponovo suočiti kad se oporavimo." Ali se Puškin nije oporavio. Pažljivo su ga preneli kući i položili na divan njegove radne sobe prepune knjiga. Doktor Šolc nije krio od njega da je rana smrtna i upitao ga je da li želi da vidi svoje prijatelje, na šta je Puškin rekao: „Zbogom, prijatelji moji", pokazujući pri tom na knjige svoje biblioteke. Agonija, praćena užasnim bolovima, potrajala je dva dana, pa je pomišljao da pištoljem, koga su mu pronašli sakrivenog ispod pokrivača, prekrati muke. U poslednjim trenucima, koji su postali podnošljivi zahvaljujući opijumu, oprostio je Dantesu i svojoj ženi od koje je zatražio da se ne preudaje pre nego što prođu dve godine tugovanja, „ali neka to bude neki čestit čovek", naglasio je.

Sahrana bez počasti
Dvadeset i devetog januara, u podne, zatražio je da mu se donese ogledalo i potom, pošto je dugo gledao svoj lik, zatražio je slatko od dudinja, njegovo omiljeno jelo. Posle toga nastupilo je bunilo. Svog prijatelja Dala, koji je bdeo nad njim, uhvatio je za ruku i povikao: „Podigni me! Hajde, još malo više! Još više, hajde!", objasnivši mu potom: „Sanjao sam kako se s tobom penjem po policama sa knjigama i bilo je toliko visoko da mi se zavrtelo u glavi." U 14.45 posle podne 29. januara 1837. godine, Puškin je prošaputao: „Životu je kraj... kraj... nešto me pritiska..." i izdahnuo. Posto se Puškin uvek izjašnjavao kao liberal, vlada je, strahujući da bi njegova sahrana mogla da izazove nerede na ulici, naredila da se njegov sanduk preveze do groblja u kolima natovarenim senom i da se sahrani bez ikakvih ceremonija.

Izabrana dela
Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo Ruslana i Ljudmilu. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na stvaralaštvo. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izgnanstva (1820-1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatijih dela - Evgeniju Onjeginu. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824-1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Puškin Empty Re: Puškin

taj Pet Jul 10, 2009 11:41 pm
Ovaj veliki pesnik ruske književne prošlosti pripadao je vremenu evropskog romantizma, u čijim je okvirima i sam pčeo da stvara. Ali, naporedo s tim, Puškin se od evropskog romantizma odvaja jakom vezanošću za prošlost i život svoje zemlje, čime je njegovo delo dobilo i značajno realističko obeležje. Pored toga, nadahnuto demokratskim idejama naprednih društvenih snaga Rusije, Puškinovo delo dobija izrazito nacionalan i revolucionaran vid.
Puškinov pesnički dar otkriva se još za vreme školovanja u pesničkom liceju, u kome on istupa sa pesmama kojima su se divili onda najveći pesnici Rusije. Kada je završio licej, Puškin nastavlja sa književnim radom i proslavljanjem slobodnjačkih težnji narodnih masa. Zato ga ruski car Aleksandar I šalje u progonstvo, verujući da će time da uguši njegovo revolucionarno raspoloženje. Oko šest godina pesnik živi pod stalnom prismotrom carevih doušnika. Ali on u to vreme intenzivno književno radi, pišući romantičarske poeme pod neposrednim uticajem slavnog engleskog pesnika Bajrona. Tada počinje sa radom na svom najpopularnijem delu - Evgeniju Onjeginu. Njegova popularnost u narodu bila je izuzetno velika, i ruski car Nikola I oslobađa pesnika progonstva, ali njegov književni rad i dalje ostaje pod najstrožijom kontrolom.
Rodoljubivi pesnik nikada se nije odrekao svojih ideala. Poznajući dobro život i težnje naroda, on je stalno ukazivao na nužnost uvođenja naprednih, modernih društvenih odnosa u spahijskoj Rusiji. Međutim, ni car ni plemićka klasa mu to nisu opraštali. Kada se oženio, car ga je pozvao na dvor davši mu posebno dvorsko zvanje, ali je pesnik osećao da njegovo mesto nije među dvorskom aristokratijom. I pored neumoljive careve cenzure, on radi i pesmama proslavlja oslobodilačke težnje narodnih masa. Stvorivši ogromno i slobdarsko pesničko delo, Puškin postaje jedan od najslavnijih ljudi Rusije. Ali, neprijatelji nisu mirovali. Oni su vešto organizovali jednu nečasnu spletku sa njegovom ženom, i pesnik, da bi odbranio svoju čast, izlazi na dvoboj. U dvoboju sa jednim francuskim emigrantom Puškin je bio teško ranjen. Dva dana kasnije zauvek je sklopio oči vatreni pobornik slobode i najveći pesnik Rusije - Aleksandar Sergejevič Puškin.
Puškin je bio prvenstveno liričar, iako je sa podjednakim uspehom radio i na pripovednoj prozi, drami, poemi i drugim književnim vrstama. Njegova je lirika stvarana u ljubavi prema životu uopšte, a naročito u ljubavi prema životu i slobodi ruskog naroda. U toj poeziji, pored vedrih mladalačkih motiva, ima i snažnih elegičnih tonova, divnih opisa prirode i slika uzetih neposredno iz narodnog folklora.
Ali, centralno mesto u Puškinovim lirskim pesmama zauzimaju slodoljubljivi motivi i revolucionarna raspoloženja. Među njima su naročito karakteristične pesme - Slobodi, Čaadajevu, Selo i U Sibir. One su izraz pesnikovog revolta na surovu stvarnost svoje zemlje. Pesnik veliča zakonitost, slobodu i nagoveštava odlučan obračun sa svima koji ljude i narode drže u pokornosti. On osuđuje nečovečne postupke spahija prema kmetovima, proslavlja ruske dekabriste i sa strašću opeva veru u slobodnu i srećnu budućnost Rusije :
Rusija će se prenuti iz sna,
i na ruševinama samovlašća
biće ispisana naša imena
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Puškin Empty Re: Puškin

taj Ned Nov 01, 2009 5:45 am
Puškin u Carskoj ohoti
Kako bi dočarali hedonističku crtu A.S. Puškina i gastronomsku istoriju carske Rusije raskošnu trpezu krasila su nesvakidašnja jela

Šašlik, kčuk, kulebjaka, čorba od kečige, požarski kotleti, peljmeni, blinji, goveđe i konjsko suvo meso samo su neka od omiljenih jela velikana ruske književnosti, Aleksandra Sergejeviča Puškina koja su predstavljena u okviru projekta „Istorija gastronomije“ u restoranu „Carska ohota“ na obali Ade Huje.
Kako bi dočarali hedonističku crtu A.S. Puškina i gastronomsku istoriju carske Rusije pripremljena su nesvakidšanja jela koja su krasila raskošnu trpezu.
- Puškin je voleo ukusnu hranu i dobra vina. Zbog čestih progona, bio je u prilici da upozna kuhinje sa raznih prostora bivše carske Rusije.

I gozba i dame

Puškin je bio čovek koji je uživao u umetnosti, ljubavi, ali iznad svega u dobroj hrani o čemu svedoče i brojne anegdote. Tako je na jednoj gozbi sedeći u društvu lepe dame, dok je uživao u slastima dobrih jela, iskreno priznao da se te večeri odriče ljubavi njegove drage jer je njegovo srce već osvojila raskošna trpeza.
Bez sumnje, najomiljenije njegovo jelo bilo je kčuk, inače, jermenski nacionalni specijalitet, koje se ne može naći nigde van granica ove daleke zemlje. Priprema se od jagnjetine koja leži u mleku, a zatim peče sa vrganjima i kromirom. Šašlik je vrsta ražnjića, peljmeni su jela od testa u koje se dodaju razni dodaci - sir, meso, pečurke i voće - rekao je šef kuhinje „Carska ohota“ Slobodan Miljković.
Poznate su bile i Puškinove sedeljke sa bliskim prijateljima poput Gogolja i LJermontova na kojima su se obično pila donska vina dok je ruska medovača u to vreme bila pravi luksuz. Popularna su u to vreme bila gruzijska i moldavska vina dok je Puškin, kako je poznato, bio zaveden ukusom francuskog šampanjca, kome je posvetio i svoje stihove.
- Među omiljenim Puškinovim desertima pominje se kolač s jabukama i orasima, ali i medenjaci i blinji, ruske palačinke. Uživao je kažu i u voću, a poznato je da su u to vreme u ruskim staklenicima na grofovskim imanjima uzgajali ananas i bananu. Kako su gurmani i dobri kuvari, tako je i Puškin pripremao neka od njegovih omiljenih jela - priča Negovan Stefanović autor projekta „Istorija gastronomije“.
Za požarske kotlete, takođe jedno od omiljenih Puškinovih jela, vezuje se zanimljiva priča.
Na jednom putovanju za Moskvu car Aleksandar sa dvorskom svitom svratio je u neku rusku zabit gde je postojala krčma Požarski. Car je video u meniju jelo požarski kotleti i naručio da mu donesu jednu porciju. Kako krčmar nije imao teletinu za pripremanje ovog specijaliteta, njegova supruga se doseti da isto jelo napravi od pilećeg mesa i mnogo začina. Kada je car probao jelo, bio je oduševljen ukusom, a uplašeni krčmar je ipak sve priznao. Car je, međutim, naredio da se jelo nazove „požarski kotlet“ što se nadaleko pročulo i donelo krčmaru veliko bogatstvo. Puškin je, naravno, čuo priču i ne zna se da li je zbog ove zanimljivosti ili ukusa kotleta tek i ovo jelo našlo se na spisku omiljenih jela slavnog književnika.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Puškin Empty Re: Puškin

taj Ned Nov 01, 2009 5:46 am
Piše Mila Stojnić (Pesme ljubavi i smrti)

PUŠKINOdavno je potrošena fraza da je Puškin početak svih početaka ne samo u ruskoj književnosti, nego i u ruskoj umetnosti u celini, u ruskoj kulturi uopšte. Njegova dela inspirisala su mnoge ruske slikare, osvetlila im ruske pejzaže, ona ogromna prostranstva pod stepskim rastinjem i čuvenim ruskim šumama obraslim crnogoricom i belom brezom, tamna ogledala mnogobrojnih ruskih jezera, okna rudnika zlata na Dalekom Istoku u kojima su radili Puškinovi prijatelji, prognani učesnici decembarskog ustanka 1825. u Peterburgu čuveni dekabristi, prve lučonoše velikih evropskih slobodarskih ideja u Rusiji.

Njegova dela su svojom muzikalnošću nadahnula ruske kompozitore da ih uglazbe u poznate melodije ruskih romansi u kojima su prateći tonovi veoma slični kineskom i japanskom melosu pa smo tako počeli i u ruskom narodnom melosu da prepoznajemo odjeke Dalekog Istoka. Zato bi onoj definiciji o početku svih početaka valjalo dodati da je u Puškinovim delima ruski narod prvi put sagledao sebe samoga, svoju dušu sa svim njenim lepim i ružnim stranama. U njegovim delima je prepoznavao sve ruske predele kojima je Puškin prošao i osetio u njima onu lepotu koju neposredno posmatrajući ih nije video. Tako, kada danas prođete parkovima u Carskom Selu, gde se nalazi “Carskoselski licej” u kome je Puškin proveo svoju prvu mladost, i vodiči i publika zastaju kod prudova, rundela sa cvećem, kraj potočića i grmova na uzvisinama i zaravnima i sa zanosom izgovaraju Puškinove stihove u kojima je svako mestašce u tim parkovima prepoznatljivo i do tančina opisano.

A ulazeći u Carskoselski licej (koji je danas muzej) mnogi se sećaju njegovih stihova napisanih po završetku liceja i pisanih svake godine povodom susreta sa drugovima iz liceja. Ti stihovi predstavljaju ceo jedan neoformljen ciklus u Puškinovoj poeziji. U njima se može pratiti razvoj pesnikove misaonosti i njegov odnos prema životu i svetu, njegovo shvatanje prijateljstva, drugarstva, ljubavi, dužnosti, smena Erosa sa Tanatosom u njemu. Te pesme su sećanje na Carsko Selo, na đačko doba, na mladost, na istorijske događaje koji su obeležili to vreme, pre svega na Napoleonovu najezdu, na tajna društva koja su se početkom XIX veka u Rusiji formirala, na surovu vladavinu Nikolaja I, na progonstva zatočenika slobodne misli u Sibir itd.

U tim sećanjima se smenjuju sećanja na mladalačku radost življenja, na raskalašne burne neprospavane noći s čašom u rukama, razmišljanja o sumornom monotonom životu službenika i porodičnih ljudi, svakodnevne brige, razočaranja, izneverene nade i prevrtljivi prijatelji, ugasli zanos, vaj za prošlošću, neizvesna budućnost, turobna sadašnjost i sigurna smrt.

Te lično doživljene teme su ustvari univerzalne, opšteljudske. Među njima je Puškin sam najdublje doživeo i bol i radost ljubavi, razočaranje i prijateljstvo i prijateljsku vernost, porušene ideale, raspršeni san o slobodi i osuđenost čovekovu na umiranje. Mnogo puta je bio bolno ponižavan. Veoma stari i ugledni plemićki rod Puškinovih nije bio bogat. Po znamenitosti roda imao je pravo da se upiše u prvu generaciju vaspitanika Carskoselskog liceja, ali porodica njegove izabranice koju je strasno zavoleo, nije smatrala da joj on može obezbediti siguran život, a još manje da će doprineti dobrom udomljenju njenih pet sestara i nije se saglasila na njegov brak. Prosio ju je tri puta, svaki put sa boljim materijalnim mogućnostima, a njoj se na njegovu sreću nije javljala bolja prilika pa su mu je najzad dali. Svoju veliku ljubav prema Nataliji Gončarovoj svojoj supruzi, opevao je u svojim najlepšim pesmama ranog perioda. Ali na nju je bacio oko sam car Nikolaj I lično; proizveo je mladog pesnika u svog paža i obavezao ga da sa svojom suprugom bude na svim svečanostima i drugim primanjima u dvorcu. Ceo Peterburg, a naročito krug oko dvora, znao je zašto. A on je trpeo to poniženje i da bi preduhitrio druge sam je na svoj račun pravio grube šale.

Još jedna žena pred kojom mu je srce življe zaigralo, Amalija Riznić, supruga tršćanskog trgovca srpskog porekla, koja je u svom salonu u Odesi skupljala umetničku elitu toga crnomorskog grada i bila predmet opšteg njihovog obožavanja, sama je bila neizlečivo bolesna od tada romantične pesničke bolesti, tuberkuloze i rano je umrla. Njoj je Puškin napisao dve divne pesme:

“Hoćeš li mi oprostiti što sam u mašti zbog tebe ljubomoran bio
Ljubavi moje bezumno uzbuđenje
Ti si mi verna, pa zašto onda voliš uvek da plašiš moje uobraženje…”

Kad je bolesna krenula da potraži svojoj boljci leka u rodnom kraju bio je očajan. Svoj očaj je ovekovečio u pesmi bez naslova koja počinje stihom:

“Zbog želje za obalama otadžbine daleke
Napuštala si ovaj tuđi kraj,
U nezaboravni i tužni čas taj
Ja sam dugo plakao pred tobom…”

Pesma je napisana očevidno kada je već do njega došla i vest o njenoj smrti, jer na kraju pesme, on opla-kuje s nevericom i njenu smrt:

“Tvoja lepota, tvoje patnje
Nestale su u posmrtnoj urni
A s njima i poljubac novog sastanka…
Ali ja ga čekam, ti si na redu da ga daš…”

I najzad njegov romantični, raspevani zanos ostao je zabeležen u pesmi “Sećam se divnog trenutka tog” koja se nalazi u ovoj zbirci.

Za Puškina, međutim, ljubav nije bila samo lični doživljaj, nego jedna od večitih pesničkih tema koju je on najčešće opevao kao neuzvraćeno, bolno, nesrećno ushićenje, kao otmenu prigušenu tugu koja se savlađuje. Ljubav je u njegovoj poeziji osećanje koje oplemenjuje, uzvisuje i zbog toga se patnja koju ona izaziva po pravilu prašta, čak čini neku vrstu zadovoljstva koje nikako nema karakter mazohizma, već je izraz poštovanja prema voljenoj ličnosti i priznavanja prava toj ličnosti na slobodan izbor. Takva je, na primer, Tatjanina ljubav u “Evgeniju Onjeginu”, ili ljubav Lenskog prema Olgi u istom romanu. Ona je dubok doživljaj koji suštinski menja ličnost.

Takva je i ljubav u pesmi “Voleo sam vas” u ovoj zbirci. Ta kratka pesma ima skoro dramsku strukturu koja je znak za dramatičnost doživljaja, a ta dramatičnost je sasvim umirena i obuzdana u verbalno realizovanom iskazu. Lirski junak tu vodi dvostruki razgovor: sa samim sobom i sa voljenom osobom. Pri tome replike unutrašnjeg dijaloga sa samim sobom, nisu realizovane ali su sadržane u formulaciji replike u razgovoru lirskog junaka sa voljenom osobom. On kaže:

“Voleo sam vas: ljubav još možda,
U duši mojoj nije zgasla sasvim…”

Između ove dve izjave stoje pitanje i odgovor postavljeno sebi: Da li sam vas voleo, ili vas još volim? Odgovor je u stihu verbalno realizovan: Možda vas još uvek volim. Sledećih šest stihova u ovoj oktavi su smirivanje tog dramatizma, opis svih atributa ljubavi: pokoravanje voljenom biću, ljubomora prema njemu, iskrenosti i nežnosti. Što je sve odgovor na pitanje “Šta je ljubav?”. Je li to težnja da se prisvoji ono što vas privlači, što volite, ili težnja da se potpuno predate, prepustite onom koga volite (pokornost ili ljubomora). Na to zapretano u konstrukciji i izrazima pitanje Puškin odgovara: “Neka vam Bog da da vas drugi tako voli”. Svi Puškinovi iskazi o ljubavi su u tim dilemama i sa sličnim ishodom. Taj postupak skrivanja dela nije samo sadržina psihološkog reda. On je izraz shvatanja da se ljubav nikada do kraja ne može rečima iskazati, zato što su reči racionalne, razumske kategorije, zasnovane na našim razumskim psihizmima, a ljubav je emocionalna kategorija koja se racionalnim sredstvima može samo opisivati, ne i iskazivati. Ona se potpunije iskazuje muzičkim sredstvima. Zato su Puškinove pesme o ljubavi izuzetno muzikalne i kako je to Andrej Beli primetio analizujući i u ovoj zbirci objavljenu pesmu “Ne pevaj lepotice preda mnom”. Beli konstatuje da je duševni poriv u toj pesmi praćen ritmičkim porivom, dok je slika stvarnosti data u manje više mirnom, čak statičnom tempu. Slike stvarnosti su umirene dok su ritmom izražena osećanja burna. Tim kontrastom u formi pesnik saopštava protivrečnost između svoga duševnog stanja i stvarnosti oko sebe, kroz to on konstatuje poznatu ravnodušnost prirode prema čovekovim intimnim preživljavanjima, burama i dramama u njemu. I tako iz pesme u pesmu ljubav u Puškinovoj poeziji ostaje tajna, neodgonetnuto stanje duha.

Za razliku od toga, mnoga od ovih “prokletih” pitanja koja su za pesnike njegove generacije bila obavijena velom misterije za Puškina su bila razumna i umu dostupna.

Smrt, na primer, u njegovoj poeziji je završna činjenica života. Život, zapravo nije ništa drugo do umiranje i prvi krik deteta na izlasku iz utrobe materine je i prvi korak ka smrti. Na pitanje koje on postavlja u jednoj od u ovoj zbirci navedenih pesama:

“Dare uzaludni, dare slučajni,
Rad’ čega te meni sudba dodelila?
Il’ zašto te ona kleta,
Onda na smrt osudila?
Koja me to vraška sila
Dozvala iz ništavila,
Dušu strašću ispunila
I sumnjama uzbudila?
Nemam cilja nikakvoga:
Srce je pusto, prazan um,
Obhrva me teška tuga
Monoton života šum.”

– on u drugoj pesmi odgovara:

“Vreme je, prijatelju, vreme! Mira srce traži,
Dan za danom leti i svaki tren odnosi
Česticu našeg bića, a ti i ja zajedno.

“Spremamo se tek da živimo, a gle upravo mremo…” Pitanje koje se nalazi u njegovoj pesmi, pitanje koje je ispunilo celu tu pesmu na isti način kao i on postavljali su gotovo svi pesnici njegove generacije za koje su i život i smrt bili tajna, misterija. Lirski junak u prvoj pesmi bolno ne shvata činjenicu da je život osuđen na smrt, činjenicu da je Tanatos čovekov usud na rođenju i kad to naslućuje on se i života odriče: “Živote zašto si mi dat?” pita se. Lirski junak u drugoj pesmi smatra da je to čak dobro:

“Na svetu sreće nema, al’ ima mir i sloboda.
Odavno se umorni rob zaneo mišlju o bekstvu
U daleku obitelj rada i čistog blaženstva.”

To jasno znači da smrt nije smrtna kazna kao što je u prvoj rečenici imlicitno rečeno, nego je upravo suprotno: prelaz iz mukotrpnog života koji iscrpljuje snage čovekove u blaženstvo. On ignoriše i shvatanje da je život umiranje, tvrdnju apostola Pavla koja je sušta dijalektika: “Ja umirem svakog dana” tj. svaki tren koji prođe nikad se više neće ponoviti nikome, sve prolazi bespovratno. Ignoriše i tezu da je umiranje jednog oblika uslov nastajanja, rađanja novih. On život i smrt ne stavlja ni u kakav odnos.

Smrt je jednostavno po njemu izlaz iz mukotrpnog života u blaženstvo i ako se te dve činjenice porede, iz njegovih formulacija izlazi da je smrt čoveku lakša od života. I ne samo da je lakša, nego je i lepša. Život je mukotrpan, iscrpljujući, nemiran, a smrt je spokoj, blaženstvo. Život i smrt su po njemu, dakle, suprotnosti. A pošto su sastavni deo istog fenomena one su sjedinjene suprotnosti koje jedna drugu ne isključuju, nego potvrđuju.

Kad postavlja ova večna pitanja i kada se o njima izjašnjava u svojim pesmama, Puškin ne razmišlja kao filozof, ne umuje apstraktno, nego izvodi zaključke iz svog ličnog iskustva, a ponekad i uopštava pojedinačne i posebne slučajeve. Njegove su misli utemeljene na osećanjima, njegovi zaključci počivaju na ličnim utiscima i doživljajima. Zato su njegove poetske slike sasvim konkretne, stvarne. Ali iz istih slika proizilaze pesnikovi zaključci koji nisu ograničeni samo na jednu konkretnu stvarnost, ni na jedno konkretno vreme. To su zaključci koji su postali univerzalne istine i izdržali proveru mnogih decenija tokom skoro dva veka. U odnosu na svoje vreme one su bile apsolutno nove i na nov način saopštene. U odnosu na potonje generacije ruskih pesnika one su bile podsticaj za nova traženja i nove odgovore u misaonoj sferi, nove oblike u formalnoj sferi. Iz njih je izašla Puškinska plejada pesnika, odjeci njegovih ritmova i melodija su sasvim prepoznatljivi i razgovetni u poeziji ruskih pesnika sredine veka: Feta, Tjutčeva, Polonskog, Majkova… Gogolja je neposredno podstakao da napiše “Mrtve duše”, Ljermontovu je njegova smrt bila povod za značajnu pesmu “Povodom Puškinove smrti”. U podtekst svojih dela utkali su ga ruski simbolisti na kraju XIX veka i početku XX veka i to ne samo u svoju poeziju, nego i u najbolja svoja prozna ostvarenja. Tako je, na primer, svet ostvaren u njegovoj poemi “Bronzani konjanik” koju je on nazvao “pripovetkom u stihovima”, dobio svoje potomke u romanu Andreja Belog “Peterburg”. Otmena stanovnica Carskog Sela, Ana Ahmatova je s dubokim pijetetom prema Puškinu opevala carskoselske parkove i statue u njima, skladnu gamu njihovih boja, u kojima preovlađuju sve nijanse zelenoga koje se tokom godina menjaju u žuto, mrko i rujevo. I možda najtačnije ga je u razvoju ruske književnosti obeležila Marina Cvetajeva u svojim “Stihovima Puškinu” gde čitamo da je Puškin:

“Na okretnici
Ruske sudbine:
Genije uzleta
Trka,
Borbe.”

Čak je i Majakovski koji je potpisao onaj famozni manifest futurista u kome su ovi pesnici izneli zahtev da se Puškin i sva klasična ruska književnost “zbace s parobroda savremenosti”, i on je konačno priznao da je Puškin za rusku kulturu isto toliko važan kao i futuristi, rekavši da će on (Majakovski) i Puškin u istoriji ruske književnosti ostati “jedan pored drugog, Vi na P, pod slovom P, a ja pod slovom M”.

I ne samo u poeziji. “Početak svih početaka” bio je on i u velikoj ruskoj prozi, u ruskoj dramskoj literaturi. Prvi je u ruskoj književnosti napisao dramu “Boris Godunov” kako je sam u jednom pismu rekao “po pravilima oca našeg Šekspira”. Razradio je tip “suvišnog čoveka” koji je kao književni junak kao crvena nit prošao kroz celu rusku književnost “zlatnog veka” (XIX) u delima Hercena, Turgenjeva, Ljermontova i dr. Predskazao je pojavu junaka Fjodora Mihailoviča Dostojevskog u svom Germanu, junaku pripovetke “Pikova dama” i udario temelje ruskoj socijalnoj i istorijskoj pripovetci u “Dubrovskom” i “Kapetanovoj kćeri”. Za ovu poslednju Marina Cvetajeva kaže: “Puškin je bio pesnik. Ali nigde kao pesnik nije bio tako snažan kao u “klasičnoj” prozi “Kapetanova kćer”!”

Tolstoj je u svojim dnevnicima zabeležio da je za nastanak romana “Ana Karanjina” bilo presudno ponovno čitanje Puškina i da su prve slike kojima se nadahnuo za taj roman bile iz Puškinovih dela. Dostojevski je na otkrivanju spomenika Puškinu u Moskvi održao svoj čuveni programski govor. I opet Marina Cvetajeva je to najtačnije rekla: “Puškin je sve njih zarazio ljubavlju. Rečju ljubav”.

I danas Rusi počinju život Puškinovim bajkama koje čitaju u detinjstvu, u njegovoj ljubavnoj poeziji traže pouke i savete u prvoj mladosti. a pesme o smrti i rezignaciji su im uteha u starosti. Tako ih Puškin prati celog života. I svaki novi susret sa Puškinom je praznik. Ne samo za Ruse, već za sve one koji razumeju i zavole njegovu poeziju. U tom pogledu više šanse imaju oni koji ga čitaju u originalu, koji sa njegovom poezijom komuniciraju kao sa muzikom i obraćaju joj se na prijateljski “Ti”. Neka je sretan i našoj publici ovaj novi susret sa Puškinom!
Sponsored content

Puškin Empty Re: Puškin

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu