Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Saveti pedagoga Empty Saveti pedagoga

taj Sub Apr 25, 2009 3:45 am
Danas postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Pojedini naučnici je definišu kao reakciju, tačnije, odgovor na frustraciju, a drugi kao deo genetskog paketa, tj. nešto s čime se čovek rađa. Iako se ona često pogrešno tretira kao emocija, u pitanju je samo način izražavanja gneva, tj. agresije.
Ono u čemu su naučnici saglasni jeste da je agresivnost deo ljudske prirode i da je, u većoj ili manjoj meri, posedujemo svi. U razvoju se pojavljuje vrlo rano, pa se već u uzrastu od dvanaest meseci mogu uočiti prva ovakva ponašanja, da bi se sa četiri godine agresivnost već stabilizovala kao crta ličnosti.U različitim fazama razvoja ona se različito manifestuje. Tako će, na primer, jednogodišnje ili dvogodišnje dete u trenutku svog besa impulsivno ujesti ili jako udariti drugo dete kada želi da nešto postigne. U adolescenciji, agresivnost se očitava kroz stalne konflikte sa roditeljima, zanemarivanje školskih obaveza, namerno kašnjenje, "otkačeno" odevanje, opasne eksperimente (droga, alkohol)...

Zašto su pojedina deca agresivna?

* Ograničenje uzrasta.
U zavisnosti od uzrasta mogućih uzroka ima veoma mnogo. Za predškolski uzrast je karakteristično da bes može biti izazvan brojnim emocijama kao što su usamljenost, bespomoćnost, strah, povređenost... sa kojima dete ne uspeva da se izbori. Takođe, fizičko nasilje javlja se i kao nemogućnost da dete rečima razreši svoj problem, jer još uvek nije verbalno vešto.

* Nedostatak granica.
Kada odrasta u atmosferi gde je svako njegovo ponašanje dopušteno i gde nisu postavljene granice dozvoljenog i nedozvoljenog ponašanja, dete postaje razdražljivo i agresivno čim se susretne i s najmanjim zabranama. Ukoliko vaše dete ima problem agresije, najpre razmislite da li u vašoj porodici postoje granice ponašanja i koliko su one primerene vašem detetu.

* Način pridobijanja pažnje.
Dete veoma brzo shvati da bilo koje njegovo neprihvatljivo ponašanje odmah obezbeđuje pažnju roditelja. Tako, njegovi napadi besa primoravaju roditelje na reakciju (na primer, počnu više vremena da provode sa njim, postavljaju nova pravila ponašanja, pokuzuju veće interesovanje za detetov unutrašnji svet...). Na ovaj način izazvana pažnja jeste tzv. "negativna pažnja", ali u očima deteta i to je bolje nego da pažnja ne postoji uopšte.

Kako smanjiti agresivnost?
* Isključite fizičko kažnjavanje.
Dečja agresivnost je najčešća kada i ono samo doživljava nasilje. Kada vi koristite fizičko kažnjavanje pokazujete da ste i sami agresivni, i da je to način postizanja cilja. Deca uče oponašajući, ali ne ono što im govorite da treba da rade, već ono kako se vi sami ponašate. Dakle, presudno je ono što vidi i oseti u svom domu, a sa socijalizacijom bitan faktor razvoja postaje i vrtić, škola, vršnjaci, drugi tzv. ne-roditeljski autoriteti...

* Pronađite drugi način.
Naučite dete da konstruktivno izražava ljutnju. Podstičite ga da vam ispriča šta ga je naljutilo, da "izbaci" iz sebe agresiju tako što će vam nešto nacrtati, istrčati se po parku, istući jastuk... Pomozite mu da formira drugarske odnose sa vršnjacima. Objasnite da će deca rado hteti da se sa njim druže, ako i on poštuje pravila neke igre, ako ne viče stalno i ne pokušava svaki sukob da reši pesnicama...
Sportske aktivnosti će mu, takođe, pomoći da agresiju transformiše u društveno prihvatljivu i mnogostruko korisnu energiju.

* Objasnite.
Ako ne razume vaše zabrane, dete će postati frustrirano i nesigurno u sebe i svoje buduće postupke. Zato, sve ono što mu branite, istovremeno objasnite i zašto to činite. Samo tako, dete će vaše zahteve ispuniti iz poštovanja i poverenja prema vama, a ne zbog straha od vaše kazne.

* Pozitivan stav.
Razvijajte kod deteta pozitivan stav prema drugima, na primer, da deli svoje igračke i uvažava osećanja drugih. "Ne radi drugima ono što ne želiš da neko tebi radi" je jednostavna poruka koju i veoma malo dete brzo može da usvoji. Učeći ga empatiji, pomažete mu da razvija nenasilan model ponašanja.

* Samokontrola.
Predložite mu da kada se nađe u situaciji koja u njemu izaziva bes, pokuša da najpre izbroji do 10. Ili, da se podseti šta bi u istoj situaciji uradila njegova mama ili neko drugi ko ima nenasilno ponašanje, a detetu predstavlja autoritet. Detetu će biti teško da se ovih sugestija seti u nekom, za njega kritičnom trenutku, ali će vaše uporno ponavljanje i podsećanje doneti rezultate.

* "Pravi" dečak.
Već u uzrastu od dve godine počinju da se uočavaju razlike u agresivnosti dečaka i devojčica, pri čemu su dečaci tri puta agresivniji. Pojedini naučnici uzrok vide u biološkoj osnovi, tj. u drugačijem sastavu polnih hormona kod dečaka, a neki naučnici za agresivnost "krive" stereotipe u vaspitanju: devojčicama se stalno govori da nije lepo da se tuku, a dečacima da moraju da budu jaki, da "pokažu zube" kad god je to potrebno, da je sramota da plaču ili pokažu slabost. Umesto toga, vi ponavljajte svom sinu da mora da se ponaša kao "pravi" dečak. To ne znači da bude svađalica ili nasilnik, već da bude uzdržan, pažljiv prema okolini i da ume da vlada sobom.

* Poslušnost.
Nemojte od svog deteta nikada zahtevati bezuslovnu poslušnost. Osećanje da sme slobodno da izrazi svoje mišljenje i neslaganje sa vama ključno je za razvijanje pozitivne slike o sebi. Deca odrastaju i grade svoju ličnost, između ostalog, i tako što se suprotstavljaju svojim roditeljima. Sa druge strane, kada se osećaju sputanima i ne uspevaju na druge, društveno prihvatljive načine da pokažu da su različiti (na primer: pomoću odeće, žargona, načina života), jedino polje u kojem vide šansu da pokažu svoju različitost je nasilnost.

* Igra.
Iskoristite igru kao sredstvo učenja. U igri uloga, postavite različite, svakodnevne situacije. Na primer: »Sada ćemo malo da se igramo kupovine, ti si mama i hoćeš kući, a ja sam dete i hoću da ostanem u parku, odmah, hoću sada, odmah, aaaaaaaaaaa«. Imitirajte dete, promenite glas, uložite napor da ga iznervirate onoliko koliko ono obično iznervira vas, i uvek koristite stvarne situacije iz vašeg života.

* Granice.
U porodicama gde se deci ne postavljaju granice u ponašanju ili zato što su roditelji preterano popustljivi ili zato što zanemaruju vaspitanje deteta, ono odrasta uz uverenje da je svako njegovo ponašanje dobrodošlo. Iako ne postoji opravdanje da ono, na primer, tuče drugu decu, uništava stvari, koristi pretnje, ucene i slično... roditelji su, na žalost, često spremniji da "zatvore oči", nego se suoče sa problemom. Postavljanje jasnih granica koja su ponašanja dozvoljena a koja nisu, ne znači da treba da zavedete diktaturu u svojoj porodici. Naprotiv, jasnim i preciznim pravilima vi uspostavljate hijerarhijski odnos jer vi niste i ne treba da budete ravnopravni sa svojom decom, a istovremeno učite ga socijalizaciji.

* Pohvale.
Pohvalite dete svaki put kada umesto na agresivan način uspe da odreaguje drugačije ili vas u nešto ubedi argumentima. Nemojte zaboraviti da, iako ne izgleda realno, agresivci imaju malo samopouzdanja. Zato su za sebe stvorili prostor gde se osećaju superiornijima i gde sebe doživljavaju kao pobednike. Pomozite detetu da očvrsne svoje samopouzdanje. Kada vidite da je nervozno, da pokušava da se izbori samo sa sobom, da mu je zbog nečega teško i da u nekim za njega nezgodnim situacijama odreaguje na drugi način osim agresijom....pohvalite ga i zagrlite.

Agresija nije samo fizički gnev
Kada se spomene agresivnost najčešće se pomišlja na nekontrolisane izlive fizičkog besa. Međutim, agresivna dečja ponašanja su i tužakanje, ogovaranje, diskriminacija... Osim toga, možemo biti agresivni i u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Veoma je važno pronaći način adekvatnog ispoljavanja agresije jer se kao posledice preterano dugog potiskivanja mogu javiti opasnosti za mentalno i fizičko zdravlje (depresija, suicidalni pokušaji, ali i čir na želucu te mnoge druge bolesti koje su najčešće rezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama).

Jastuk za udaranje
Izdvojte jedan jastuk i proglasite ga vašim porodičnim džakom za pražnjenje. Ili, odredite da je to detetov lični jastuk, ukoliko ono jedino u vašoj porodici ima potrebu za ovakvim pražnjenjem.

Kontrola kvaliteta vremena
Agresivni vršnjaci će pružiti model za oponašanje i vašem detetu. Neprimerena količina gledanih filmova ili preterano igranje kompjuterskih igara punih nasilja takođe predstavljaju način na koji vaše dete provodi svoje slobodno vreme. Destruktivni sadržaji se skladište u dečjoj podsvesti a rasterećenje podsvesti najčešće znači sve destruktivnije ponašanje dece.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Saveti pedagoga Empty Re: Saveti pedagoga

taj Sub Apr 25, 2009 3:48 am
Negativne vaspitne poruke uglavnom govorimo u afektu, besu, nismo ih svesni a posledice mogu biti velike. Negativne poruke su važne koliko i pozitivne. Jer, kao što je poželjno da one pozitivne uvek imate na umu, i da ih se stalno pridržavate, tako je važno da pokušate i da dosledno izbegavate negativne vaspitne poruke.
Takođe, kada jednom u svom govoru uspete da primenjujete pozitivne, izbegavate negativne - stičete umeće komuniciranja koje je osnova formiranja trajno dobrih odnosa sa vašim detetom, bez obzira da li ono ima 5 ili 15 godina.
Većina negativnih vaspitnih poruka može da se svrsta u dve kategorije. Prva se odnosi na vaše, tj. roditeljsko nepoznavanje uzrasnih karakteristika deteta, a druga na vaše stavljanje sebe i svog roditeljskog napora u prvi plan.
* Nepoznavanje karakteristika uzrasta u kome je dete. Kada ne poznajete u dovoljnoj meri uzrasne karakteristike, tj. osobenosti uzrasta u kome se trenutno nalazi vaše dete, mogu vam se desiti ovakve negativne vaspitne poruke:

1. "Ponašaj se u skladu sa svojim godinama!", "Tako si veliki a vidi šta radiš...!" Svaki roditelj je ponosan i srećan kad dete pokaže odgovornije i zrelije ponašanje nego što je to uobičajeno u njegovom uzrastu, ali činjenica je da svako dete ima pravo da pokaže i "slabosti" uzrasta u kome se trenutno nalazi. Kad kažete detetu da se ponaša u skladu sa svojim godinama, vi ga u stvari kritikujete, i ne pokušavate da razumete. Odnosno: ako šestogodišnjak plače zato što ne može da dobije ono što hoće, ako četvorogodišnjak odbije da se smiri u kolima i nastavlja da se vrpolji, ako vaš sin tinejdžer lupa vratima dok izlazi iz sobe, zapravo se svi oni i ponašaju u skladu sa svojim godinama, tačnije, sa uzrasnim fazama u kojima su.
Protivmera: Umesto da mislite samo na sebe i na to kako takvo ponašanje utiče na vas, probajte da saosećate s detetom, primedbama tipa: „Znam, grozno je kad se tako nešto desi". Ili : "Razumem koliko te to nervira..." Kada pokažete razumevanje, to ne znači da treba detetu da povlađujete ili da mu odmah ispunite želju (kako bi ono, na primer, prestalo da plače). Ne, vi ostanite verni svom ponašanju, tj. onome što mislite da je ispravno ali istovremeno pokažite razumevanje i za njegovo ponašanje.

2. "Samo sam se šalila"
Zbijanje šale s detetom potpuno je neškodljiv vaspitni metod za razvijanja smisla za humor, ali šale moraju da budu primerene uzrastu i razumljive detetu. Inače će se ono osetiti uvređeno i povređeno. Roditelji često misle da će njihovo zbijanje šala s detetom uticati na to da se lakše izbori sa kasnijim zadirkivanjem vršnjaka. To se nikada ne može dogoditi, baš kao što ga ni vaši šamari ili neki drugi vid fizičkog obračunavanja neće "ojačati" i pomoći mu prilikom razračunavanja sa nasilnicima iz školskog dvorišta.
Protivmera: Roditelj nije i ne treba da bude zabavljač. Ako vam je na vrh jezika duhovita primedba, pre nego što je izreknete, razmislite da li zbilja verujete u njenu poruku. Šalite se samo kada ste sigurni da će dete vašu šalu razumeti, i da ga ona neće povrediti. Takođe, kako bi pokazali da ni sami niste "nedodirljivi", prihvatite ili sami i podstičite šale na sopstveni račun.

3. Poređenje: "Zašto ne možeš da budeš kao tvoj brat?"
Roditelji najčešće mlađu decu porede sa starijima. Time žele da motivišu mlađe dete da se ponaša zrelije, odgovornije, pažljivije. Iako je njihova namera sasvim dobronamerna, odgovor na pitanje zašto ne može da se ponaša kao stariji brat, leži u samom pitanju. Vaše mlađe dete nije njegov stariji brat. Iako mlađi u stariju braću i sestre gledaju sa velikim oduševljenjem, i često, samoinicijativno (bez vaših instrukcija) pokušavaju da ih imitiraju - ne treba da ih podstičete u tome. Osim toga, većina poruka poređenja nema u sebi objašnjenje zašto želite da dete bude kao neko drugi, već samo zahtev da bude drugačije nego što mu njegov trenutni uzrast dozvoljava.
Protivmera. Takvim poređenjima ćete samo učiniti da se mlađe dete oseća kao "građanin drugog reda". Uostalom, svako dete mora da prođe sopstveni put razvoja, sopstvenim tempom. Kada vaše dete (bez obzira da li je starije ili mlađe) sazri za određeno ponašanje, ono će ga lako i brzo usvojiti. Umesto poređenja pronađite druge metode za podsticanje željenog ponašanja kod deteta. Ove metode moraju biti individualne, usmerene samo na dete, uz objašnjenje zašto su one dobre za njega.
*Druga grupa negativnih vaspitnih poruka postavlja vas u prvi plan. Njima, bili vi toga svesni ili ne, poručujete detetu koliko vam je teško što morate da ga vaspitavate, da vam ono oduzima mnogo vremena, stpljenja, živaca...

1. "Rekla sam ti ti hiljadu puta..."
Podrazumeva se da niko od vas ne očekuje uvek apsolutnu mirnoću i strpljenje. Sa svoje strane, deca najbrže zaborave ono što im: - nije dovoljno važno (nisu lično zainteresovana, nemaju lični interes), - nije precizno i konkretno objašnjeno. Takođe, što su u mlađem uzrastu, to je njihovo pamćenje kratkoročnije, pa je ponekad potrebno istu stvar ponoviti više puta da bi je dete zapamtilo.
Protivmera. Pokušajte da budete stpljivi. Dete nešto zaboravlja ne zato što želi namerno da vas iznervira. Ne treba da istu stvar govorite u vidu zahteva "hiljadu puta", već jednom da je objasnite dovoljno jasno, kako bi dete razumelo neki vaš zahtev.

2. "Sve sam ja to zbog tebe..." (ostala u lošem braku, ostala na lošem poslu, izgubila prijatelje, prekinula školovanje...)
Ako vi sebe doživljavate kao žrtvu, tako će vas videti i dete. Od takvog viđenja ni vi ni ono nemate nikakvu korist. Njemu ste natovarili osećaj ničim zaslužene krivice (ono nije tražilo da vi ostanete u lošem braku ili da se odreknete svojih prijatelja), a sebi oduzeli osećaj da ste vi samosvesna osoba koja sopstveni život drži u svojim rukama.
Protivmera. Promenite ovaj govor u JA-govor. Preuzmite odgovornost za svoje odluke. Kada zaustite da izgovorite : "Sve sam ja to zbog tebe..." samo preinačite u "Zbog SEBE sam ..."

3. "Govorila sam ti, vidiš da sam ja bila u pravu..."
Kada se takmičite sa detetom u nečemu, nema mnogo situacija u kojima je opravdano da mu njegove greške dodatno "nabijate" na nos. Uostalom, sigurno ni vi ne volite da vam neko stalno spominje kada u nečemu pogrešite. U većini prilika dete je sasvim svesno da je pogrešilo. Uvek mu to možete i reći, ali bez ponižavanja ili vređanja.
Protivmera: "Svakome se ponekad desi da pogreši". Ovom rečenicom podsetili ste dete da ono ima pravo na grešku. Istovremeno, kada sledeći put vi pogrešite, istom rečenicom ćete "oprati" sebe, i u detetovim i u sopstvenim očima. Konačno, kada detetu poručujete da je grešiti normalno, često, uobičajeno, da se događa svima - utičete na njegovo pozitivno doživljavanje sebe. Ovako usmereno dete neće se osećati obaveznim da ispunjava vaše želje i očekivanja, niti će vas doživljavati kao super-biće koje sve zna, sve ume i nikada ni u čemu ne greši.
* Mogući uzroci negativnih poruka. Podrazumeva se da većina roditelja ulaže svesni i aktivni napor da sa svojom decom ostvari što bolji kontakt i komunikaciju. Generacije savremenih, mladih roditelja uveliko poznaju značaj i vrednost koji uspešna komunikacija donosi, ne samo u odnosu sa decom, već i sa svim drugim osobama iz okruženja. Ako je već tako zašto do grešaka u komunikaciji dolazi?
Mogućih uzroka zbog kojih detetu šaljete negativne poruke ima više:

1. Strah i nemogućnost odloženog reagovanja.
Zamislite sledeću situaciju: držite dete za ruku, ono se iznenada otrgne i pojuri preko ulice. Vi, polu-izbezumljeno potrčite za njim, stignete ga i počinjete - šta? Da vičete. Zašto vičete? Uplašili ste se šta se moglo dogoditi. Vaša emocija je izazvala vaš govor. U ovom primeru, poslali ste negativnu vaspitnu poruku ne zato što je vaša reakcija bila neopravdana (jer je bila opravdana), već samim načinom, (vikom), sredstvom koje ste upotrebili. Iako u pojedinim situacijama vika ima opravdanje jer dete tako najjasnije shvati šta je pogrešilo, da ste imali mogućnost da odloženo odreagujete, tj. da sačekate da se smirite - sigurno biste izabrali drugačiji pristup. I, uputili drugačiju vaspitnu poruku.

2. Očekivanje da će dete zaboraviti, oprostiti.
Deca svoje roditelje (posebno u predškolskom i nižeškolskom uzrastu) zaista posmatraju i doživljavaju kao osobe u koje imaju bezrezervno poverenje i koje beskrajno vole. Ova dečja ljubav će se menjati i različito manifestovati kako dete bude raslo i kako bude rastao uticaj vršnjačke grupe - ali do tada će i vaša osnovna komunikacija sa detetom već biti utemeljena i dobrim delom, izgrađena. U svojoj ogromnoj ljubavi dete može zaboraviti i oprostiti vaše pojedine reči ili poruke. Ali nemojte to zloupotrebljavati, koristiti. Radije izbegnite da negativne poruke uopšte koristite. Uostalom, ono što vam dete ne zaboravi - ostaviće na njegovoj duši ožiljak. Promeniće, pokvariće vaš odnos. Povredili ste dete. Takođe, nemojte vi zaboraviti, sebi opraštati. Budite svesni svojih reči, jer su one veoma ubojito oružje. Zato, vežbajte i učite komunikaciju sa detetom ODMAH.

Još neke negativne vaspitne poruke
Negativne vaspitne poruke su i različiti oblici pretnji ("Nemoj da ti se to slučajno još jednom desi", "Ako to još samo jednom uradiš, ja ću....", "Čekaj samo da ti se vrati otac!"), vređanja, ("Stvarno si glup, (ili trapav, nesposoban...)," kao i : "Budalo" (ili nadevanje nekih drugih pogrdnih imena), moralisanja ("U moje vreme, ja sam..." "Dok si pod mojim krovom, biće onako kako ja kažem!")
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Saveti pedagoga Empty Re: Saveti pedagoga

taj Sub Apr 25, 2009 3:58 am
Problemi, sukobi, svađe sa decom su normalne, zdrave, uobičajene u svim porodicama. Iako svi više volimo mirne, idilične porodične atmosfere, bez vike i sukoba - daleko je bolje svađati se, nego potiskivati nezadovoljstva. Jer, može se dogoditi da prećutkivanje svega onoga što nam smeta ("guranje pod tepih"), jednog dana postane prava planina ispod tog istog tepiha koja se više ničim i nikako ne može ukloniti.
Svađe, kao i nesporazumi, nesuglasice, rasprave ne samo da su uobičajene, već i zdrave za dugoročno dobre odnose između dece i roditelja. Jasno, sve se to podrazumeva ukoliko umemo da se međusobno slušamo i da se svađamo KONSTRUKTIVNO. Međutim, svađati se konstruktivno nije lako. Naprotiv, to je veština koja se uči. Osnovni zadaci u savladavanju ove veštine su:
*Rešavajte! Ne bežite od sukoba, rešavajte ih. Ne samo da na ovaj način uspostavljate dugoročno dobre odnose sa detetom, već mu pružate i važnu lekciju da se za ono što mu je važno ponekad mora i izboriti.
*Ne ćutite. Ćutanje je oblik nasilja nad decom. Što su manja, to će teže biti u stanju da podnose vaše ćutanje. U predškolskom uzrastu, njihovo poimanje vremena je toliko različito od vašeg, pa im se čini da traje satima ono što objektivno traje možda samo desetak minuta.
*Razgovarajte. Kada ste ljuti, besni, povređeni, pravo vreme da o tome razgovarate ili se svađate sa detetom jeste čim vas prođe prvi bes ili afekat. U zavisnosti od događaja, vaše osetljivosti, uzrasta vašeg deteta, a ponajviše samog razloga sukoba - vaš afekat trajaće duže ili kraće. Ipak, kada se vaše emocije smire, razgovarajte o onome što se dogodilo, objasnite zašto ste vikali, pokušajte da napravite dogovor za ubuduće.
*Priprema. Ponekad se, razgovorom na vreme, svađa može sprečiti,. Za ovakve razgovore se pripremite. Osmislite šta želite da kažete, šta da postignete, budite spremni da slušate i da zajedničkim snagama pronađete rešenje kojim ćete i vi i dete biti zadovoljni.
Primer: Vaše dete dolazi kući iz večernjih izlazaka kasnije od dogovorenog roka. Ako ga puštate da ovo isto ponašanje ponavlja, samo je pitanje vremena kada će se vaša komunikacija pretvoriti u svađu. Vi očigledno imate različite interese, potrebe, razloge
*Sloboda. Dozvolite detetu slobodu da vam kaže ono što zaista misli. Ono nema iskustva u smirivanju sopstvenih emocija, niti u kontrolisanju svojih misli ili reči. Zato se često i dešava da vam izgovori ne ono što zaista misli, već ono što mu "izleti". Iako ove izjave mogu biti bolne, grube i teške za roditelje, setite se da negde vaše dete mora imati slobodu da bude upravo takvo kakvo je.
*Vi ste odrasli. Podrazumeva se da je vaše dete u stanju da vas brzo izvede iz takta. Štaviše, postoji li veći majstor od njega? Međutim, u vašem sukobu vi ste odrasla osoba, a ono je dete. Niste ravnopravni, niti ćete to ikada biti. Uvek će vas deliti decenije iskustva koje su na vašoj strani, i obaveza da svoje iskustvo prenesete svom detetu.
*Kontrola. Pokušajte da "držite" svoj glas pod kontrolom, mirnim i staloženim. Dišite pravilno jer time izbegavate da odjednom počnete da vičete. Gledajte dete pravo u oči, to će i njemu držati pažnju i fokusiranost na vas. Ako se razbesnite, pribegnite starom leku: brojte u sebi do pet pre nego što odgovorite.
*Slušajte. Ne prekidajte dete u sred rečenice. Ukoliko ga pustite da ispriča sve što ima, čućete i ono što niste očekivali, a možda se upravo tu krije suština problema. Osim toga, pokušajte da se sasvim koncentrišete na to šta vam ono govori. Radije ga slušajte i pažljivo gledajte nego što ćete u glavi "vrteti" šta ćete mu sve odgovoriti.
*Vikanje. Pustite dete da viče, ukoliko mu je to potrebno da se istutnji. Ne govorite: "Čuće te komšije", "Zar se tako razgovara sa majkom", i sl. Pokušajte da vi govorite normalnim tonom. Naime, ako vi uspete da govorite bez vike, a možete i utišati glas, nesvesno će i dete učiniti isto. Kada shvati da ga čujete i slušate i da za galamom nema potrebe pokušaće sve što želi da vam saopšti normalnim tonom.
*Istina. Budite iskreni prema svom detetu. Ako zahteva nešto što odmah znate da ne možete da ispunite, to mu odmah i recite. Takođe, ono što vam smeta (a naučite tome i svoje dete), iznesite na videlo ODMAH. Tako se sprečava potiskivanje.
*Ozbiljno. Shvatite svoje dete sasvim ozbiljno. Ne smejte se njegovim razlozima. Ma koliko oni vama izgledali banalni ili smešni, ne zaboravite da su za njega oni u tom trenutku itekako bitni i ozbiljni. Stavite se na njegovo mesto. Zamislite sebe u njegovoj ulozi, u njegovom uzrastu, sa njegovim potrebama i njegovim trenutnim interesovanjima.
*Problem, a ne dete ili osoba. Bez obzira sa kime se svađate, uvek pokušajte da napadate problem, a ne sagovornika. Odnosno, ako ustanovite da sa detetom imate zajednički problem, da se slažete u razmišljanjima (umesto da svako zagovara svoje misljenje), napadajte problem a ne jedno drugo, odnosno, tražite rešenje zajedno
*Poštovanje. Kada se verbalno sukobljavate sa svojim šefom ili prijateljem, verovatno zadržavate dozu obzira ili poštovanja. Možda vas od potpune otvorenosti sprečava i vaš položaj (nije baš najpametnije da svom šefu kažete baš sve ono što o njemu mislite). Ipak, ograda koju sebi dajete u ovim sukobima može biti od velike koristi kada se svađate sa svojim detetom. Ono zaslužuje vaše poštovanje, obzir, uzdražanost, takođe. Nema razloga da sebi date slobodu da njemu kažete baš sve što vam "padne na pamet". Naime, vi ćete se možda kasnije i predomisliti, a ono što ste izrekli ne samo da ne možete povući, već će dete to i upamtiti. Pokazivanje poštovanja podrazumeva da ga ne vređate, ne nazivate pogrdnim imenima, ne ponižavate. Vaše dete ima svoj ponos i veoma je važno da ga sačuva. Sa druge strane, nemoguće je ponižavati dete, a da to ne ostavlja posledice.
*Pouka. Umesto da se svađate radije pokušajte da razgovarate. Takođe, pokušajte da izvučete neki dogovor, zajedničku pouku. Važno je da do dogovora dođete zajedničkim naporom, da on nije jednostran (da ne odgovara samo vama, već i detetu), i da obećate jedno drugome da ćete pokušati (ne možete biti sigurni da ćete ga sigurno ispoštovati) da ga se pridržavate.
*Zagrljaj. Konačno, kada sve prođe, zagrlite svoje dete i poljubite. Tako mu pokazujete da bez obzira na vaše povremene sukobe i neslaganja, vi njega uvek volite, odnosno, da vaši međusobni sukobi ne utiču na vašu ljubav. Ovakav vaš postupak detetu daje slobodu da bude sa vama potpuno iskreno i otvoreno jer stiče iskustvo da ste vi raspoloženi da čujete i mišljenje suprotno od vašeg.
Sponsored content

Saveti pedagoga Empty Re: Saveti pedagoga

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu