Stihovi...Stihovi, moji...opevajte me, vi najdraži...

Dok spavas bez snova
ja bosim nogama dodirujem travu.
Dok spavas ostavljajuci tjelo svoje,
setas dalekim svjetovima
grleci haljine andjela
tones u molitveni svijet tragaoca
Dok spavas,ja nestajem u magli,
unutar sebe osjecam tvoj zov
Okupane kisom misli moje
lete do bijeline grada tvoga
dusa moja osjeca prisustvo.
Dok spavas ja vidim oci tvoje
i sa njima vodim razgovore tajne
ali ne sa tobom
vec sa samim sobom..

U korist naših poljubaca

Vođeni besmrtnom inspiracijom odlijećemo u noć,
a otkucaji srca i natopljene usne odjekuju zrakom.
I uspijevamo, jer dok stenjemo i znoj naših tijela
uspinjemo putanjom zagrljaja, dolje na dlanu zemlje
u njenim travama, vibriramo sanjivim vlatima magle.
Ulazimo duboko u zdenac bistrih zvjezdanih voda,
a milioni noćnih leptira promiču kroz nas krilima,
i traže smirenje u okviru naše razbuktale pomame,
isprepliću se u odjecima prozirnih valova latica.

Na tvojim njedrima, svetom tlu vječnog postojanja,
izabirem glazbu mekih dodira kao znak tvoga mira.
Nabrekla svakim djelićem zanosa žežeš mi tijelo
i obazrivim šaputanjem rezbariš plavi okvir duše.
Pjevaš kako daleke čežnje čekanja tvore ljubav,
a ja neprestano uzdišem ljubavnim plamenom srca,
i na ulazu blago raspupanih uvala spokojno šumim.
Prelijepa si, hoću se napiti tvojih užarenih klicanja,
jer želim zauvijek ostati u tragu tvoga vjerovanja.

Rastem od sreće koliko volim tvoju raskošnu dušu,
a ti, izjednačena s mojim bokovima rastačeš trbuh
i tamo gdje te prstima stežem raspiruješ slatku vatru.
Koliko nježno u tebe klizim toliko gusto treperim,
i kao uvijek kad kružim po tebi uzavrelim rukama,
poda mnom se istovremeno grčiš među preponama
i poput divlje rose utiskuješ crvene obrise strasti.
Predviđam kamo otječu svi moji čudesni osjećaji,
sačuvani u tvojoj nijemosti, stižu točno u tvoj san.

Zadrhtali kao cvjetovi i obrubljeni sjajem noći,
dakle, sad kada nam treba još samo tračak neba
razigrajmo mjesečinu i preplavimo očekivanja,
na jednostavan način slijedimo osjećaje ljubavi.
Osvojimo nebeske iskre u korist naših poljubaca,
i ne pitajmo zašto sjajimo neponovljivim mirisom,
jednostavno pustimo uzdahe po iskonskom nebu.
Naslutili smo ulaskom u mjesečeve srebrne oči,
stupimo li obiljem osmjeha i dalje ćemo sanjati.

Dok luta po gradu zna da joj kradu i poslednji deo njenog sna.
Samo se trude da joj naude,a ona svesno ide do dna.
Ne moze da poludi,nema sta da izgubi,a imala je sve.
Sad dobro zna,jer zivi bez sna,da sve lazno bilo je.
Lazni osmesi i lazna lica,lagala je da nije kukavica.A tada je to i bila.
Mlada i naivna,nije se nadala.Nije videla da je padala,dok su joj najblizi rezali krila...

Nekad se smejem iz hobija,zivot mi postaje fobija.
I svi nestaju kad ti najvise trebaju.
U naletu panike vracam stare navike.
Svi sto su bili tu sad se ne okrecu
i nikog ne zanima sta se tu desava.
Na drugoj ostrici maca ponovo izlazim jaca.
Na rizik moras da igras,sve snove da das,
da pruzis ono sto imas najbolje sto znas.
Nisam sama,jer vidim sjaj.Nisam...tu smo nebo i ja...

nerado se prisecam nekih stvari...nekad se secanja jave tek tako,beZ razloga...
mozda...sigurno jos uvek pamtis dane kada si mislio da sam samo jos jedna u nizu koju mozes da povredis.
dogodilo se sasvim slucajno.i ja sam na tren pomislila da ces me raniti-ne zato te volim,vec zato sto bi povredio moj ego.
i sam znas da si bio samo hir,jos jedna igracka koju moram da imam i plasila sam se toga da ja isto to postanem tebi...
ne,nisi uspeo...na vreme sam sve okrenula u svoju korist...dobila sam sta sam zelela i produzila.neko je to morao prvi.
oboje,suvise gordi,trudili smo se da ranimo jedno drugo.
znam,nisi me voleo,kao ni ja tebe,ali sam uspela da slomim tvoju musku sujetu.
na trenutak mi je bilo zao,ali to je bio samo trenutak...dobio si sta si zasluzio.
nisam kao ti,ali sam se borila na tvoj nacin.
jednoga dana volecu nekog,ne tebe ni slicnog tebi
voleces i ti,mozes to,ali dobices samo prazninu.
svakoj bices samo nemili osvrt na proslost i stepenik vise ka pravim osecanjima...kao meni...

U tebi me ima
Mnogo više
Od prolaznosti dana
I zagasitih obrisa
dolazeće noći
U tebi me ima
Mnogo više
Nego što ti srcem
Protiču
Vrčevi čežnje
I mnogo više
Skriveno je
Iza tvojih drhtavih
Trepavica
Zatajeno u tvojim
Dalekim očima

U tebi me ima
Mnogo više
Nego priznaješ
Sebi

Nepoznati autor

Zaista davno sve je bilo,
i ono kad si juče, mlada,
kroz pljusak kiše i sivilo
otišla iz onog grada,

iz magle koja udalji, gasi,
neke trenutke drage posve.
A ja bih htio ovdje da si.
I da te moje ruke nose.

Dušan Govedarica

Lišće oluji

Teško je dijelit pjesmu I pjevače:
suza pripada oku koje plače,

bol pripada usni, rijeka moru nekom,
I lišće oluji. Ona je daleko.

Sanjam da me sanja. Noć je. Izgubljena
I prazna je ruka, ako nije njena.

Nož pripada rani, uže svome vratu,
Raširene ruke – kazaljke na satu.

Izgubljena ptica,
pripada li jatu?

Zvonimir Golob

Gorući tulipani

Jednom će iz mog groba izrasti
Bezbrojni crveni tulipani
I goreti rumenim plamenom.
Ne čudi se tome najlepša;

Seti se, koliki je silan žar
ljubavi, tebi posvećene
goreo nekad u živom čoveku,
kad mrtav još toliko plamti.

Muhammad Samsaddin Hafis

Želja

Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u noj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.

Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.

Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para volela…
I kad bi ta žena bila moja.

Ma gdje i u ma kom mestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.

Ma gde, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.

Dževdet Kuderk Solak

Ljubavna pesma

Gdje nisi ti i tvojih očiju sjaj,
tamno je meni.
I uz jasno treperenje svijeća,
tamno je meni.
I kraj tihog plamena stada
tamno je meni.
Sunčana svijetlost samo me ranjava,
tamno je meni.
Gdje tebe nema i tvojih očiju,
tamno je meni.

Bhartrihari

Pajac

Drvena lutka – smešni pajac,
Nepomično telo, vezano za žicu,
U nacrtanim očima jedino je... tajac
I groteskno-smešni kez na licu.

Pokriva se paučinom u njegovom kutku,
I čeka gospodara da preplete strune,
Udahne mu život i pokrene tu lutku,
Dok izdeljana, mrtva duša trune.

Svaki osmeh i nehotični dodir
Kontese od niti, njemu puno znače,
Večni kez na licu cepa ga u biti,
Pustio bi suzu... no, nacrtano oko ne plače.

On ostaće pajac, smešna lutka stara,
I čekaće njegovu princezu, od krvi i mesa,
Tople ruke, duge kose... duže,
al’ i ona ima svoga gospodara
i čeka njegov dodir da povuče uže.

Darko Kuzmanović

Kako da dusu sputam
da se tvoje takne?
Kako, mimo tebe,
da njom da grlim
druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljen kut,
u kom nece je tvoje
njihati daljine.

ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
ko gudalo nas
nekako spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.

Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

R.M. Rilke

Jednostavno, volim te

Niko drugi nije kao ti.
Ti si svojevrstan, jednostavan,
posve orginalan i neponovljiv.
Ne verujes to,
ali niko drugi nije kao ti -
odveka doveka.
I svaki covek koga volis
nije nikakav obican covek.
Iz njega zraci
neobicna privlacna snaga.
I ti po njemu postajes
na neki nacin drugciji.
Mozes mu cak reci :
Sto se mene tice,
ne moras biti nepogresiv,
bez gresaka i savrsen, jer :
ja te jednostavno volim.

Phil Bosmans

Za neshvaćene

Tražim pomilovanje
za neshvacene
koji ne umeju da premoste
ni kapilarskih razdaljina
do majke i sina,
do svakodnevne stvari proste;
za one koji ostaju strani
rukama što ih drže u naručju,
suncu pred kojim se sve razdani,
sobnoj, kao košulja bliskoj, tami.

Za sopstvene duše tamničare,
za radosti svojih trovače,
za one što viču kad im se plače,
kad u nežnosti ogreznu,
što uhode sebe kao tuđina,
za puškarnice srca njina,
za svačiju dušu zatvorenu
i opreznu.
____________________________

Desanka Maksimović

Po rastanku

Reci mi sad, kada vec proslo je sve:
casi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reci tvojih kad dusa ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?

Reci mi sad, kada me ne volis vise;
kad ti se prosloj ruga nova sreca;
i kad se dani koji nekad bise
dusa ti samo, kad me vidis, seca -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam vise
tebe volela?

Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reci mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa rec i dve.

Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
bese drag,
pa iza svega sto si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.

Sad srce moje bije tise:
vec manje volim, a znam vise
nego pre;
vec sad mi ne bi reci mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa rec i dve.

I kad bi danas prisao meni
i hteo reci davno receni'
buditi draz,
u srcu mome saptao bi neko:
da sve sto si mi ikada rek'o,
bila je laz.
_____________________________

Desanka Maksimovic

Učini to sa dušom
punom snova
i svetlosti
sa dušom
punom dobrote i snage
za praštanje.

Ako se već desi da
padneš
ustani!
iznova kreni
iznova počni,
uporno,
mirno,
kao što to rade deca na
plaži
gradeći od školjki
morskih i šljunka
brodove
koje prva plima zbriše
a deca novu lađu,dvorac
novi
naprave opet već sledećeg jutra.
*ŠABO*

ODAKLE MENI TI

Odakle meni u džepu vetar
Koji je mrsio tvoju kosu
Nekoliko kamenčića
Koje si bacala iza sebe
Govoreći da ćes tako lakše naći
U povratku put do kuće
A vrapci ih neće pojesti

Odakle meni mali komad papira
Na kome si napisala
Volim te
I tvoja slika
Iz vremena kada si volela da gledaš
Kako opada lišće
Kada si volela da gaziš po njemu

Odakle meni u kutiji od šibica
Malo peska sa zamka
Koji si sama sagradila
I u kome sam te Princezo
Poljupcem probudio iz sna

Odakle meni snovi puni tvojih reći
I gomile rečenica
Koje ti pričaš samo meni

Odakle meni to da nikada ne kasnim
Na sastanke sa tobom
Jer ti uvek dolaziš ranije
Odakle meni glupa navika
Da ti nikada ne kažem
Ja te volim
Samo zbog toga što znam da znaš
A meni je teško da te reči izgovorim

Odakle meni devojka
Koja se osmehne uvek kada me vidi
I kaže mi samo jedno ćao
Koje znači i volim te
I drago mi je što si tu
I poljubi me
I budi blizu mene
I lepo je što si baš ti moj

Odakle meni sanjalica
Odakle meni neko ko ne ume da svira
Ali čiji je svaki pokret
Čija je svaka reč pesma

Odakle meni ti?



M. Marinovic

Ne cini li ti se da najsladji snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne cini li ti se, negde kao plima
necija neznost prema tebi raste,
i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne cini li ti se, neko tiho zove:
dodji k meni, dodji, dodji.

Ne cini li ti se da govore kapi
da odjekuju svi prostori suri:
pozuri k meni, pozuri, pozuri.
Ne cini li ti se, bezbroj nekih grla
necijim mekim glasom umiljatim
da ti govori:
patim, patim, patim.

Ne cini li ti se, u naletu jacem
neko, ko dugo je suze uzdrzavo
da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne cini li ti se, odasvud se sliva,
odasvud roni:
placem, placem, placem...

Desanka Maksimovic

ПОЧЕЛА СИ

Почела си
Физички да болиш
И дисање
Погледом прекидаш
Успела си
Жељу да оголиш
Из велова
Обзира и стида

Шта је теби
Срце разваљено
Па трепериш
И удараш лудо
Шта је теби
Око замагљено
Нетремице
Ишчекујеш чудо

Где сте сада
Мисли армиране
Лажне двери
Духовног опстанка
Расуте сте
На четири стране
Сепетима
Крвавога данка

Почела си
Све моје да бришеш
Да ме лудог
Растачеш у ништа
А ничега
Кад не буде више
Неће бити
Ни мог чистилишта


ЖАРКА ЗВЕЗДА СИПА

Жарка звезда сипа
Светлост и врелину
Улице се града
Поданички топе
Моја душа жељно
Призива белину
И час кад се очи
С олакшањем склопе

Несагласје дана
И мучне нутрине
Чини да се слатко
Самом себи смејем
Због потајне жеље
Да ме ипак мине
Чаша густог мрака
Када сунце греје

Давно ми је срце
С болом препознало
Лажни осмех наде
И маглину снова
Знам да сврхе нема
Да се јоште мало
Опирем блаженству
Самртнога зова

Ипак задњу молбу
Смрти упућујем
Печаћену сузом
Никад проливеном
Да дође по мене
Кад разум окује
Зима коју призва
Лед у оку њеном

ТУЗОР

PREPUNA TRAGOVA-Bogić Rakočević

Pokušavam da te izbrišem iz sećanja
u isto godišnje doba.

Misao je jesenja,
i gasne u vetrovitom čunu
brzo kao noćne pahulje u neonskoj bašti.

Zavodljivo me grli horizont
što guta uvelo bilje,
divlje rastinje na kojem stojim,
ali ne mogu te zaboraviti dok ne izađeš
iz
slike
prepune
tragova
TVOJIH...

Dobrica Erić
( 1936- )
BLISTAVE KAPI



Uzalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Ko god mi svrati na konak sniće
Sunce u ptičje perje skriveno.
I tvoje venčano ruho biće
Mojim mislima prošiveno.

Kad stresem se sa blistave kapi
Uskršnjeg vina tvojih godina
Zemlja će preda mnom da razjapi
Bezube čeljusti pukotina.

I zalud će mi trave bajati
I suncokreti na koje ličim.
Svi kada zađu, ti ćeš stajati
U krugu što se ne briše ničim.

Abdulah Sidran

ZAPIS O ČUDU


Ti lijevom rukom sklanjaš gust pramen kose sa čela,
I ja netom selim u sjećanje taj pokret,
I već ne vidim kako rukom sklanjaš kosu sa čela,
Nego se sjećam tog pokreta, sjećam se:
Ti lijevom rukom sklanjaš gust pramen kose sa čela.

Ti kažeš, glasom koji treperi i pomjera plamen svijeće na stolu
Pred nama: »Napolju je oluja«, i nešto što nisam ja, ali u čemu me ima,
Itekato, seli u sjećanje taj glas, i dok te čujem, ja kao da se sjećam, kako te čujem,
Kao da se sjećam tvoga glasa što treperi i pomjera plamen svijeće na stolu pred nama,
Sjećam se večeri i glasa što govori »Napolju je oluja«.

A još je napolju oluja, i još traje veče, jednako
Kao što traje i život, kojeg eto kao da ne živim,
Već kao da ga se sjećam, poput glasa kojim govoriš »Napolju je oluja«,
Glasa kojeg se sjećam, poput ruke kojom pomjeraš pramen kose sa čela dok govoriš,
Poput ruke koje se sjećam, dodirujući je prvi put.

Al – Ahtal
(640-710)

NEKADA

U naše prvo proleće,
Kada upoznasmo se,
Bejasmo kao nasmejane
Prolećne kiše
I vinske kapljice.

Cena ljubavi


Kad bi se ljubav prodavala
Svoju bih glad za tobom
Prodala Ciganima torbarima
Za sitne pare
Kojima bih kupila lepe
Šarene đinđuve bezbrižnosti
I išla dalje.

Kad bi se ljubav kupovala
Obigrala bih trgove sveta
Raskrvarila tabane
Bosonoga
Po raskršćima
I po svakom nevremenu
Da tvoju ljubav nađem
I da je ponovo kupim
Bez obzira na cenu.


Ljiljana Ninković - Mrgić

Водени цвет

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда...
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

Нећемо се наћи, а могли смо снити
бар још мало о свему што није
чак ни на мом столу где се лудо пије
у дане ткане од незнаних нити.

Измислили смо прозор, вазу, песме, сузе.
На скромном столу дневно малу јуху,
а сад већ ето и то нам се узе,
па смо к'о птице благе у ваздуху.

Гле, живе птице, живе снови, шуме,
ливаде мале што у око стану...
Звезде што гасну и звезде што плану
и пођу путем у тебе и у ме.

Нећемо се наћи, али нешто иде
поред нас тако нејасно, без тела
и све је само пустош, магла бела,
којој се нигде оазе не виде.

Ја пијем, али, не због расног света...
Ја певам гласно. Грожђе љубим. Горим.
Ја се туго стара неуморно борим,
а дани теку јесени и лета.

Нећемо се наћи, а јасна је она,
она што је хтела са мном да се плоди.
Ње нема више. Ни цвета на води,
који се због мрења сваког јутра роди.

Ње нема више. Ни цвета на води.

Нећемо се наћи, а раскршћа трају
друмови пуни трагова и руку.
Песме нема. Нестаде у муку.
Остао је само бршљан завичају.

Кога да зовем. Никог. Сви се крећу
у свој свет, у круг, ил' уз стубе
пењу се, ето, само да пољубе
облаке добре на шумном дрвећу.

Нећемо се наћи. Отишла си. Куда...
Све што смо хтели негде тихо спава,
а дан нас теши и теши нас трава
у којој сунце прави с цвећем чуда.

(Слободан Марковић; Седам поноћних казивања)