Isidora Sekulić

Mnogi su Isidoru Sekulić (1877-1958) smatrali najobrazovanijom i najumnijom Srpkinjom svog vremena (prva polovina XX veka), odnosno «prvom Evropljankom srpske kulture». Poznavala je mnoga područja umetničkog izražavanja. Po vokaciji bila je profesor, ali i pisac, prevodilac, svetski putnik. Posedujući enciklopedijsko znanje iz raznih oblasti, i govoreći više stranih jezika (francuski, engleski, nemački, ruski i italijanski, zatim norveški, latinski, grčki i još neke) umnogome je bila kosmopolit, osoba koja ceo svet smatra svojom otadžbinom, a sve ljude svojim sugradjanima i svojom braćom.

Tokom svog književnog stvaralaštva od oko pola veka Isidora je pisala lirsko-meditativnu prozu, pripovetke, novele, putopise, eseje i kritike, a bavila se i prevodilačkim radom. Njena najpoznatija dela su: «Saputnici» (1913), «Pisma iz Norveške» (1914), «Djakon Bogorodičine crkve» (1920), «Kronika palanačkog groblja» (1940), «Zapisi o mome narodu» (1941), «Analitički trenutci i teme» (1941), «Njegošu knjiga duboke odanosti» (1951), «Govor i jezik» (1956), zatim «Iz stranih književnosti», «Iz domaćih književnosti» i druga. Uopšteno govoreći, pisala je o raznim temama, smatrajući da se o svemu može diskutovati, da ni u čemu «nema jednog i konačnog odgovora».

Umnogome je bila prva - prva žena akademik u Srbiji, prvi profesionalni pisac u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba u bivšoj Jugoslaviji, itd. S obzirom da mene najviše zanimaju Isidorini eseji, moram reći da je ona faktički prva kod nas uvela žanr esejistike, jer niko pre nje nije, na način kako je ona to činila, pisao kritike i eseje.

Kao što često sa velikanima biva, Isidora je živela povučeno, u svetu knjiga, bez porodice. Mnogo je putovala i zalagala se za drugačije kulturne vrednosti, a naročito za razvijanje kosmopolitskog duha u Srbiji, stvorivši tako vrednu, misaonu i duboku književnost. Povremeno je bila neshvatana, jer sredina u kojoj je živela nije lako u njoj prepoznavala njenu književnu veličinu. Medjutim, ta učena i ponosna žena, do kraja je ostala verna svojim principima i kosmopolitskim pogledima na svet, idući napred ispred mnogih svojih savremenika.

Rodjena je u Mošorinu, u Bačkoj, u kući Danila Sekulića, budimpeštanskog pravnika, koji je godinu dana kasnije postao kapetan u Rumi, a zatim u Zemunu. Detinjstvo je provela u Rumi i Zemunu. Školovala se u Somboru (Učiteljska škola) i u Budimpešti (Viši Pedagogijum, odsek matematike i fizike), a doktorirala je (na temu iz filozofije) u Berlinu. Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica, prvo u Pančevu, a zatim u Šapcu i, od 1919. godine, u Beogradu. U Beogradu je živela više od pedeset godina i smatrala ga je svojim gradom.

Pošto se majke nije dobro sećala, bila je privržena ocu, veoma učenom čoveku. Njegovu smrt doživela je kao veliku tragediju, kao i činjenicu da joj je, te iste godine a samo nekoliko meseci kasnije, umro i jedini brat Dimitrije, student prava u Gracu. Obojica su sahranjena na zemuskom pravoslavnom groblju. Nad njihovim zajedničkim grobom Isidora je umela da provodi sate i dane; a kasnije, ma gde je boravila i putovala, svaki Uskrs, dan kada joj je umro otac, provodila je na groblju, bilo kom groblju - misleći na svoje drage mrtve.

Kažu da je bilo primetno da je živela pod pritiskom uverenja da je ona poslednji izdanak loze Sekulića, opterećena predispozicijom za razne bolesti. Jednom je zapisala: «Anamneza prosta: mati nasledno tuberkulozna, otac vrlo darovit, vrlo učen i vrlo ekscentričan, a majka po ocu luda». Boriti se sa takvim nasledjem nije bio lak posao. Drugde je zabeležila: «U svojim pripovetkama sam uglavnom obradjivala teme iz života u Vojvodini, često govoreći o propadanju vojvođanskih porodica i njihovoj degeneraciji... Ja sam u Vojvodini pratila razvoj porodica i ustanovila sam da uvek posle treće generacije - izumiru. Tako u Engleskoj nije. Tamo žive i po devet generacija. Samo je kod njih uspon blaži: prvo je običan seljak, pa vojnik, kapetan, moreplovac, pukovnik, pomoćnik ministra, ministar. Tako blago napreduju kroz generacije. I u našoj porodici je tako, kao u Vojvodini. Ja sam treća generacija, i sa mnom se gasi naša porodica».

Radila je sistematski i kontinuelno na svom ličnom usavršavanju. Mnogo kasnije, prisećala se: «U onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju».

Isidora je posedovala neku svoju unutrašnju prikrivenu jaku volju, na nju se nije moglo uticati; (uglavnom) nije bila plašljiva niti neodlučna, ali je izbegavala sukobe. Govorila je svojim prijateljima da je tajna njenog opstanka u radu («Rad, rad, pa dalji rad na radu») i samoodricanju, skromnosti i sirotovanju. Oni su poštovali njenu želju da živi kao «apostol samoće», jer su znali da mnogo radi. Redovno je pratila zbivanja u domaćoj i svetskoj literaturi, ali i u slikarstvu i muzici, te je pisala nadahnute eseje, ponekad sa oštrim kritičkim rečima. Trudila se naročito da piše i tumači sudbine «neprihvaćenih ljudi», jer su joj oni bili nekako najbliži. Tako je mnogo toplih akcenata unela u tumačenju dela Laze Kostića, Djure Jakšića, Petra Kočića i inih. A kod stranih autora, mnogo je pisala o Geteu; cenila je Pola Valerija, koji je dotle bio manje poznat kod nas; nije stigla, iako je mnogo želela, da napiše dugu studiju o omiljenom Bajronu. Sa nadahnućem je pisala o «sličnim dušama» iz dalekog sveta, kao što je, recimo, bila Virdžinija Vulf, hvaleći je, govoreći «da je volela čoveka od najdublje njegove potsvesti, gde su svi ljudi apsolutno istovetni, pa do najviše njegove svesti, gde je svaki čovek jedan zaseban sistem». Takodje, dirljivo je pisala o italijanskom pesniku i piscu, grofu Djakomu Leopardiju. Naime, ona je veoma dobro poznavala italijansku književnost; obožavala je Dantea, naravno, ali je na svoj način posebno volela baš - Leopardija. Rekla je: «Bila sam vrlo nesrećna u tim godinama. Strasno sam volela Leopardija, tog grbavca koje je uprkos svom ličnom jadu umeo da u svetu otkrije toliko lepota. Čitala sam ga gotovo jecajući, i to mi je bila sva uteha. Kao i kasnije, kao i uvek...«. I u svojim starim danima rado se prisećala Leopardijevog uticaja na njeno formiranje, jer je mnogo volela «njegovog pastira koji vodi razgovore sa zvezdama i Mesecom o smislu življenja».

Bila je krajnje usredsredjena na svoj stvaralački rad, na pisanje koje je za nju bilo «slično religiji». Umnogome se ponašala kao neka monahinja benediktinka, koja se striktno drži propisa «Ora et labora» (Moli se i radi). Naime, Isidora je čvrsto verovala, tokom celog svog života, u natprirodno, u onaj «viši svet» koji je nedostupan čovekovom čulnom poimanju, ali kojem čovek teži sa najidealnijim stremljenjima u sebi. Uz naglašavanje tajanstvenog, iracionalnog i transcendentnog, govorila je: «Sve večno, božansko, pozitivno - svetlost je. Bog je svetlost: u čoveku je iskra ili luča. Glorija svetlosti vasionske, ali sa čovekom u vezi, koji nosi u sebi malu luču od velike luče». Bila je, dakle, religiozna, i verovala je u pozitivnu ulogu religije u životu. Medjutim, ona nije bila fanatik jedne verske dogme; ujedno, bila je dobar poznavalac raznih teologija i askeza, a naročito je poznavala istočnjačke religije. Govorila je: «Ni naročito hrišćanstvo, ni katoličanstvo, nego prosto osećanje Boga, ispovedanje da je sve puno božanskih tajni». S tim u vezi, najčešće se pokazivalo da njeno «religiozno» osećanje nije drugo do težnja ka visoko moralnom životu, čovečnosti u najvećem mogućem stepenu. Stoga, kada Isidora za nekoga kaže da je religiozan, ona to čini u smislu: čovečan, duševan čovek, izgradjenog unutrašnjeg života, neko ko je otvoren prirodi i životu. Isusa Hrista je smatrala za «jednog od najsimpatičnijih pesnika i lutalica kroz ljubav i stradanja». «Sve je Bog stvorio, ali ni u čemu ne počiva, sem u čoveku», govorila je. Zalažući se za religiju ličnih osećanja, jednostavnu i potpuno oslobodjenu od dogmatskih pojmova i pravila, rekla je da je Danteova 'Božanstvena komedija' «trijumf takve religije, individualne forme spasenja - kroz srce».

Pišući o stranim književnicima govorila je o Properciju, Vergiliju, Horaciju, Sv. Avgustinu, Geteu, Bajronu, Tolstoju, Dostojevskom, Puškinu, Ibzenu, Strindbergu, Rilkeu, Kjerkegoru, Andersenu, Dikensu, Golsvordiju, Haksliju, Servantesu, Vijonu, Pou, Melvilu, Pirandelu, Fransu, Valeriju, Šou, Malrou, Manu i mnogim drugima. U domaćoj književnosti pisala je o Skerliću, Šantiću, Uskokoviću, Ćoroviću, Matavulju, Andriću, Ujeviću, Vinaveru, Nastasijeviću, Župančiču, Jakšiću, Bojiću, Kočiću, Rakiću, R. Petroviću, V. Petroviću, V. Karadžiću, L. Kostiću, B. Radičeviću, B. Stankoviću i drugima.

Prevodila je V. Emersona, E. A. Poa, O. Vajlda, Getea, G. Kelera, Grima, Dostojevskog, Saltikova-Ščedrina, neke norveške autore i druge.

Posebno se bavila pitanjima jezika (Govor i jezik smatrala je «kulturnom smotrom naroda»). Pisala je: «U Svetom pismu stoji tačno: jezik je vatra. Što hoće da kaže, kako se nama čini, ne samo uslovnu umetničku moć jezika, nego realnu moć jezika sa realnim efektom na čoveka koji razgovara ili sluša razgovor, ili čita tekst. Jedna rečenica može u čoveku krenuti, ili ubiti verovanje; može ga prebiti na dvoje kao sekira, što reč sa pozornice vrlo često i učini; može ga izvesti, kao za ruku, iz sumnje koja mu je dušu razgrizala. Ova, ili ona izreka mislioca, pesnika, sveca, to je kao večno pšenično zrno: časkom se skrije i umre, i odmah, mladje i jače ustane».

Mnogo je putovala, prvenstveno radi proučavanja kulture i umetnosti drugih naroda «on the spot». Njena "Pisma iz Norveške" svrstavaju se u jedan od najlepših putopisa ikada napisanih u srpskoj književnosti. U njima ona detaljno i mistično dočarava severnjačku prirodu, ljude, predele, i sve to povezuje u jedan dubok misaoni sklop o postojanju, prolaznosti, smrti.

Ovako je govorila o svojim mnogobrojnim putovanjima: «O 'Pismima iz Norveške' ima malo da se kaže. Mislim da je u tome putopisu najznačajniji stil. Gradovi se menjaju, a sto se tiče opisa prirode, to je verno i moze da zainteresuje čitaoce i posle sto godina. Svuda je misaonost provedena. Vidi se iz svakog retka da se pisac pripremao brižljivo pre nego sto je pošao u tu zemlju. Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim, jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom». Sa putovanja je uglavnom donosila knjige i časopise na stranim jezicima, kao i mnoge razglednice katedrala, ili muzejske razglednice sa reprodukcijama umetničkih dela.

Na jednom od svojih prvih putovanja bila je upoznala Poljaka dr Emila Stremickog, za koga se po ubrzanom postupku i udala. Kratko je taj brak trajao, jer je Poljak iznenadno umro. Stoga je samo jednu svoju knjigu iz tog vremena potpisala kao Isidora Sekulić-Stremnicka. Kasnije, izbegavala je da spominje taj svoj brak.

A kako su primani njeni eseji za vreme njenog života? Primećivala je, premda je izbegavala da se žali: «Bavila sam se esejistikom daleko pre Virdžinije Vulf i to niko nije zapažao. Govorilo se 'Beleške Isidore Sekulić', 'feljtoni', 'marginalije'... Ljudi tako rado srozavaju stvari ili vam kaleme nešto što sami ne možete da prihvatite. Ja nikad nisam bila pripovedač, ono što su nazivalim mojim novelama bili su zaista, zapisi, beleške. Uvek sam govorila tako. Ja ne znam da pravim pripovetku. Ali su zato moju esejistiku zvali 'crticama', 'marginalijama'. Kad sam se pojavila u književnosti dočekali su me kao da sam bombu bacila. Da ste videli sve te novine i novinice, Skerlić i Matoš bili su gospoda po onome što su kazivali»...

Isidora je mnogo pisala o prolaznosti srpskih i vojvođanskih gradjanskih porodica, kao i o prolaznosti uopšte, zbog koje je, smatrala je, nemoguće biti - gord. Svoj narod je videla kao mali: „Svi mali narodi, zato što su usamljeni, nose u sebi jednu melanholičnu stidljivost, koja rastvara aktivnost", govorila je - ali je uvek posedovala svest o „kulturi kao najtrajnijoj ljudskoj tekovini... u kojoj više nije važna regionalna prepoznatljivost, već udeo talenta i znanja". U isto vreme, smatrala je da Srbi moraju mnogo više raditi na stvaranju umetničkih i kulturnih dobara opšteg značaja, koje bi mogli ponuditi svetu. Govorila je sa pritajenom tugom da moramo biti svesni «da smo na našem doprinosu svetskoj kulturi siromašni; od slovenskih naroda najsiromašniji smo - jedino freske, narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube mnogo».

Isidora se mnogo bavila Njegošem, doživljavajući ga kao ponosnog i neprikosnovenog prvaka pesničkog i umetničkog izražaja na srpskom jezičkom području. Još na početku svoje knjige «Njegošu knjiga duboke odanosti» stavila je reči duboke posvećenosti velikom pesniku:

«Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i ostao Prometej. Vatra bi trebala da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genialni Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro, Njegoš. Ali je, sav vatren, iskrama mislio i pisao, iskrama govorio. Vatrom spajao materijalno i duhovno, objektivno i subjektivno. Na Lovćenu ima da bukne i da bukti zublja: vatra je simbol bogova i velikih ljudi. Jedni od drugih, zato, kradu vatru neprekidno: ljudi od prirode, priroda iz istorije čovečanstva, koje u vatri stvaranja menja prirodu, a ono samo u vatri živi i izgara. Sve što jesmo i imamo, vatra je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra. Neka svake noći od zalaska do izlaska sunca, u društvu sa zvezdama, plamti na Lovćenu žarulja, zublja, Njegoševa zublja».

Držeći se svojih principa o radu, siromaštvu i ćutanju, govorila je: «Volim muku i anatemu. Volim onoga koji kamen ore, a ipak ima hleba. Volim sever». Očito je više volela sever od juga, planine od ravnice, siromašne ljude od bogatih. Pisala je: «Južanin voli da misli očima. Svetlost i raskoš prirode daju mu takav temperamenat. Čovek sa severa misli žmureći u sebi. Kod njega se misli i radost od lepote ne mešaju neposredno, nego posredno, postepeno, kroz proces truda i borbe. Ali kad se najzad sjedine, harmonija od tog sjedinjavanja je vrlo osobena i vrlo značajna».

Kada je izbio Drugi svetski rat i Nemci zauzeli Beograd, Isidora je, zajedno sa Ivom Andrićem i helenistom Milošem Djurićem, odbila da potpiše famozni «Proglas okupatorskih vlasti srpskim intelektualcima, da saradjuju sa Nemcima», iz avgusta 1941. godine. Pričalo se da su Proglas bili potpisali skoro svi značajniji pripadnici kulturne, naučne, univerzitetske i crkvene elite (njih 411).

Posle Drugog svetskog rata živela je još skromnije i potisnutije, ali nije prestajala da mnogo radi. Imala je ograničen broj prijatelja, medju kojima je bio i Ivo Andrić, koji je naročito bio zadivljen i opčinjen Isidorinim analitičkim darom u pisanju kritika i eseja.

Na kraju, da kažem da je Isidora Sekulić, u svojoj skoro poluvekovnoj književnoj karijeri, bila doživela dva žestoka napada na njeno stvaralaštvo, ali i na njenu ličnost. Ti napadi su u priličnoj meri prevazilazili okvir književne kritike i delovali kao napadi «zle sudbine». Istovremeno, moglo bi se reći, da su oni više govorili o samim kritičarima nego o napadnutom piscu. Jedan od ta dva gnusna napada dogodio se na samom početku, a drugi na kraju Isidorinog stvaralaštva. Mnogo su je boleli i do kraja života ih nije zaboravila.

Prvi napad bio je došao od Jovana Skerlića, najeminentnijeg pisca i kritičara u Srbiji na početku XX veka, kada je bila objavljena njena prva knjiga, «Saputnici», 1913. godine. (Bila je to zbirka impresionističkih crtica, skica i zapisa, sa mnogo aforizama o opštim temama. Za piščev virtuozni stil, A.G. Matoš je našao izraz "ples riječi"). Nazvavši ih "ženskom knjigom", Skerlić je zabeležio "da je to knjiga ličnoga nadahnuća i vrlo intimnog tona, napisana u godini kada se, otkako nas ima na svetu, najviše prolilo srpske krvi". Zamerio je, dakle, Isidori što u toj godini izlazi njena knjiga, umnogome lična, u kojoj čak ima „sedamnaest strana fraza o jednoj - glavobolji".

I još nešto. Zamerio je nadmeni Skerlić Isidori čak i to što nema - srpsko ime. Pitao se šta će jednoj Srpkinji ime «Isidora», rekavši da je ono "anacionalno" i naprosto - "nesrpsko".

A sledeće, 1914. godine, kada su se pojavila «Pisma iz Norveške», koja su pokazivala Isidoru kao potpuno oformljenog pisca, Skerlić je bio još gnevniji i konkretniji u osudi i omalovažavanju. Naime, zamerao je Isidori «na kosmopolitizmu kad mu vreme nije» (doba pred Prvi svetski rat). «Šta?! u doba nacionalizma, tolikih nacionalnih zadataka posle nacionalnih ratova», grmeo je Skerlić, «neko tamo ide u Norvešku!«. (Nažalost, oholi Skerlić je te godine neočekivano i prerano umro, u 37. godini života). Nakon ovih napada Isidora je pisala: «U Dnevniku pisca, na više mesta, povodom raznoga, stoji zapisano, kratko i jetko: 'Ćuti, prašino!'. Otprilike onako kako Ničeov Zaraturstra uzvikne u pravom času: 'Pukni, srce! Zar se još može živeti!'».

A mnogo kasnije, kod jednog ponovnog objavljivanja »Pisama iz Norveške», Isidora je pisala: «Pisac 'Pisama iz Norveške', posle svoje velike degradacije, ćutao je na sve strane velikim ćutanjem; samo je u Dnevniku svom razgovarao sa samim sobom: 'Sve ima kontinuitet, život je pun muzgi. Kad je Jovan Skerlić na prvu moju knjižicu ('Saputnike') napisao normalnu belešku: dosta negativnog, nešto pozitivnog, no, rekla bih, podvukao nešto sasvim lično: ime moje, koje je tako nenacionalno i tako kosmopolitsko, bilo je to, doista, ne mnogo elegantno, suviše lično i subjektivno za mene, i suviše lično i subjektivno od Skerlića. Sećam se, pocrvenela sam bila do kose, i osećala: kako je to odvratno, kad čovek već imenom svojim provocira negodovanje. Sada, ono crvenilo se kontinuiralo u punoj istovetnosti svojoj. Sama sam se trgnula: na koricama knjige stoji reč 'Norveška', a stoji i ono tvoje ime. Doista, u vreme necionalizma, jakog i isključivog nacionalizma - krajnje neugodna slika i neugodan zvuk... Nacionalizam je velika, i opaka stvar, ne pita, neće da zna da je kosmopolitizam ponajčešće pitanje kulture... Ostavi to, saberi glavno: Dakle, još ne mnogo davno, 'gotov pisac', sada je potpuno dezagregovan, utvrdjena neartikulisanost u intelektu i u izrazu njegovu. Težak udarac, vrlo težak... No, nije nemogućan fenomen da gotov pisac sklizne u krajnju nemoć intelekta i izraza! Nije to nemogućno; samo, biće da to redje biva, možda i sasvim retko. Po Skerliću, to se sada sa tobom desilo, to sada jeste. Možda. Gospodine Skerliću, je li to vaša poslednja reč? Verovatno jeste, vi uvek pišete razložno. Laku noć, gospodine Skerliću! Spavajte mirno: nije nemogućno što ste objavili, samo ipak, trebali ste se setiti da to redje biva, a kad biva, možda se sraman slučaj malo oprezno konstatuje. Pisac «'Pisama' je skoro sasvim sed, ima 36 godina. Ha, utoliko gore po njega... Od reči do reči je ovde prepisan vajkadašnji tekst iz Dnevnika, pisan, jasno je, stisnutih zuba. Iz perspektive, danas, kako je sve to smešno. No ipak, haec non rideo, nije mi baš do smeha. Skerlić je u to vreme, i pre, a naročito od 1912-e do 1914-e, svom silinom svoga ubedjenja i temperamenta ušao bio u struju nacionalizma, postao vodj i orator nacionalizma, vodj nacionalne omladine na način doista veličanstven - postao popularan, zanosna figura. Ponesen tom svojom misijom, u koju je unosio, kako je samo on mogao, niz prvorazrednih energija, ličnost Skerlićeva ubrzo, dejstvovala je i raspaljivala na sve strane.... On je postao netrpeljiv prema svemu što bi kao mlakost, neodredjenost, ili skepsa, kosilo se sa tendencijama borbenog nacionalizma... I tako se može razumeti da je i pisca 'Pisama' razrušio kao da je neki neprijateljski grudobran. Skerlić je uzeo u ruku novu knjigu, video u naslovu belosvetsku reč 'Norveška', prevrnuo ljutito dva-tri lista, našao na dva mesta reč 'magla', dakle neka evropska mistifikacija, jer u Srbiji nema magle - knjiga je odletela, gnev u čoveku planuo. Šta! u doba nacionalizma, tolikih nacionalnih zadataka, posle nacionalnih ratova, neko tamo ide u Norvešku! Niču nam 'skandinavstvujušči', kako je duhovito šinuo, da bi zatim, sasvim neduhovito razrušio. Najzad, moglo bi se pretrpeti da neko hoda po svetu kuda hoće, da niče gde ga niko ne seje, ali napisati knjigu o Norveškoj, i doneti tu knjigu u Srbiju - ta je knjiga korov koj treba iščupati, bolest koja bi mogla postati zaraza. Dakle: dezagregacija pisca, amputacija knjige. Urednik lista i kritičar dao je štampati dva i po reda petita, i kazao da onaj skandinavstvujušči 'ima maglu u glavi, maglu u izrazu', i citat je po sećanju - i još jednu treću maglu, svejedno, stavite je piscu u dušu, ili gde hoćete, izlazi isto: pisac je pretvoren u nešto beslovesno, iz organskog stanja prebačen u neorgansko... Iz perspektive gledano, sve je to danas dosta smešno: smešna je Skerlićeva razjarenost pred vetrenjačama, pred 'maglom' koje u Norveškoj i nema sve do vrlo visokog Severa, gde već diše Ledeno more. Ali u ono vreme Skerlić je bio sve, orakul i sudija, i u ono vreme su knjiga i pisac bili smrvljeni. Mali Beograd, sa desetak štampanih knjiga godišnje, imao je sensaciju, imao skandal».

I u drugim prilikama Isidora se još prisećala Skerlićevog napada: «Jovan Skerlić mi je prebacio za nedostatak nacionalizma. To je bio prek i nagao čovek. Posle, kada je postao narodni poslanik i stekao političku vlast, postao je netrpeljiv. Ja mu nikada nisam pružila ruku, nisam se sa njim pozdravila. Ja sam povučena i živim među knjigama. Plašila sam se da mi ne podmetne nogu, i on bi mi je podmetnuo. Zato sam se ljutila posle njegove kritike na 'Pisma iz Norveške', i odlucila da se povučem u sebe još više. Nije Skerlić razumevao da pravog nacionalizma nema bez internacionalizma. Ja volim druge narode nacionalistički».

Drugi Isidorin progonitelj, još gori i opasniji, skoro na kraju njene stvaralačke karijere i njenog životnog kruga, bio je Milovan Djilas, u svoje vreme neprikosnoveni sudija kada je u pitanju, pored ostalog, i književnost. On je bezdušno i beskrupulozno napao njenu knjigu o Njegošu ("Njegošu knjiga duboke odanosti") i osudio one koji su se već bili oglasili sa pohvalama Isidori. Pričalo se po beogradskoj čaršiji da je silni Djilas čak nameravao da izda nalog za Isidorino hapšenje.

Isidora tom prilikom nije krila svoju uplašenost: «Da, bila sam se prepala da me ne uhapse. Ubeđena sam da je Djilas hteo da me uhapsi. To je bio direktan napad policije na mene. Bila sam pripremila sve da se obesim ako dodju da me hapse. Ja, ako imam metafizička gledišta, ne izlazim na ulicu da ih iznosim i propovedam. Do tih gledista sam došla učeći". Stoga je odmah spalila poveći rukopis drugog, neobjavljenog dela monografije o Njegošu, na kome je godinama radila. A nakon toga dugo je patila, govoreći: "Naćutah se i nastrahovah se".

Milovan Djilas se dvostruko ogrešio o Isidoru. Pored toga što ju je izuzetno grubo bio napao zbog knjige "Njegošu knjiga duboke odanosti", kasnije, u svojim memoarima on je zabeležio navodne Krležine negativne ocene o njoj. S tim u vezi, poznato je da se Isidora dopisivala sa Krležom, a sporadično su se i posećivali (kada je Isidora bila u Zagrebu, a i Krleža je nju posećivao ponekad kada je bio u Beogradu). Zna se i da je Krleža u javnim izjavama neskriveno isticao Isidorinu «veliku učenost i kosmopolitizam», a da li je rekao to što je Djilas zabeležio znao je samo Djilas.

Isidoru je bolelo nerazumevanje književnih i drugih krugova prema njenim misaonim kosmopolitskim širinama, te se nakon Djilasovog napada još više povukla od sveta, usamljenija i odbačenija, bojeći se anateme kulturne elite tadašnjeg vremena.

Govorila je: «Bilo je neke kobi u mome detinjstvu, proteklom mimo ljudi kao što će mi proteći, kasnije, i čitav život, ali sam imala retku sreću da od prvih koraka budem bačena u svet nauke i rada, što će reći da sam zarana upućena na samu sebe. Zbog takvog drukčijeg mojeg života deca me nisu shvatala i ja nisam nalazila dodirne tačke sa njima. Vrlo rano počela je moja osudjenost».

U svojoj tihoj rezignaciji pisala je i ovo: «U radu nisam imala sreće, ni do današnjeg dana je nemam. To je teško videti sa strane, ali ja to najbolje znam... Nisu mi dozvaljavali da budem svoja ni pametna, stalno su u onome što sam činila tražili nešto tudje, napabirčeno. Osetila sam na plećima sav teret žene kulturnog radnika u jednoj sredini koja se, budimo iskreni, veoma teško oslobadja nezdravih tradicija».

Iako nije volela da deli netražene savete, mlade pisce u Srbiji, koji su je povremeno posećivali, savetovala je da uče strane jezike i da putuju po svetu, potajno im govoreći: «I komunizam će proći»...

I pored hronične bolešljivosti, Isidora je doživela duboku starost. Kada su joj lekari, pri kraju njenog života, savetovali odmor od rada i lečenje, govorila je: "Ja sam celog veka bila bolesnik, od svoje tridesete godine nosim povišeni pritisak, borim se s neizdrživim migrenama: lekovi i lečenje su za osobe do 25 godina, a ako moj organizam nema dovoljno odbrambene moći, bolje da me nestane... Ne pijem, ne pušim, ne jedem, skoro gladujem, treba još da mi zabranite da radim...". Umrla je u 82. godini, i sahranjena skromno, na malom groblju na Topčiderskom brdu, bez govora i venaca, samo uvijena u beli čaršav, uz pojanje jednog sveštenika.

MOJA POSLEDNJA VOLJA
Umiranje i smrt, poslednja borba koju svako mora sam izdržati.
Posle izdisaja što ostane, to više nije niko, i zato nad najprostijim
pogrebom treba da vlada najpotpunija tišina. Molim, stoga, da se moj leš
zavije u čaršav iz mog domazluka, da se poloči u najprostiji čamov sanduk,
i spusti u sirotinjsku raku, po redu na groblju. Bez ikakve arančirane
sahrane, bez govora i venca, bez novinskih članaka. Sveštenik će me
ispratiti i očitati nad grobom dragu mi prostu molitvu Gospodnju. Sem
sveštenika, moji najbliči prijatelji koliko mognu i htednu.

Razum i strasti velike književnice
„Mi nikada nismo imali vremena da mirno izgrađujemo svoju kulturu.
Ratovi, zbegovi, lutanja, razaranja, građenja na ruševinama, to je naša
istorija. Pa i onda kada smo stvarali, sve je išlo vrtoglavom brzinom,
slamalo je ljude (...). A naš narod? Divne, sjajne, jedinstvene pobede,
a narod mali, pa mali. Mali zbog svog uskog, nekulturnog nacionalizma“
- napisala je Isidora Sekulić u eseju „Problem malog naroda“, sadržanom
u dvojezičnoj (srpski i engleski) knjizi „Balkan“ („Plavi jahač“), koja
je upravo na pedesetogodišnjicu smrti (5. april 2008) velike
književnice objavljena u trećem izdanju. O Isidori Sekulić za „Blic“
govore Bojana Stojanović-Pantović, Ivana Hadži Popović i Nataša
Marković.
Isidora Sekulić, kasnije nazvana „apostol samoće“, rođena je 17.
februara 1877. u Mošorinu, u Bačkoj, a u Beogradu je živela više od 50
godina. Završila je učiteljsku školu u Somboru, pedagogiju u Pešti,
govorila je sedam jezika, bila veliki poznavalac francuske, nemačke i
skandinavske književnosti, veliki putnik.
Poput mnogih školovanih žena tada, radila je kao nastavnica; prvo u
Pančevu, zatim u Šapcu i, od 1919, u Beogradu. Obe okupacije je provela
u Srbiji. Ostaće zapisano i to da je Isidora Sekulić prva žena koja je
postala akademik, za dopisnog člana Akademije primljena je 1939. a za
redovnog 1950. godine.
U jednom intervjuu iz 1957. godine rekla je: „Volim tišinu (...). Ako
nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne
želim da me hvale.“ Umrla je godinu dana kasnije (5. aprila 1958.
godine), u 81. godini života.
Nataša Marković, čelnica „Plavog jahača“, kuće koja je objavila najviše
Isidorinih dela, kaže za „Blic“: „Mislim da bi se svaki (kulturan)
narod ponosio da je imao Isidoru Sekulić. Bila je jedna od prvih pisaca
svetskog formata sa Balkana; to kažu i Andrić i Krleža. Ona je među
vrhunskim vrednostima nacionalne kulture i takav tretman zaslužuje.
Mislim da treba osnovati muzej Isidora Sekulić. Verujem da bi tim činom
ozbiljni grehovi za njenog i za našeg života bili ublaženi. Smatram da
svaka generacija ima pravo na svoje čitanje velikog pisca. Isidora
Sekulić zaslužuje novo čitanje. Tim pre što je ranije predstavljena
kao, manje-više, dosadna i siva silueta. A ona je bila strastan,
emotivni pisac. Podsetiću, pre Virdžinije Vulf koristila je formu „toka
svesti“ i nije slučajno što Dučić kaže da je njena knjiga „Saputnici“
(koju je Skerlić napao) jedna od najboljih u srpskoj i evropskoj
književnosti.“
Na pedesetogodišnjicu smrti Isidore Sekulić u Berlinu je održan naučni
skup „Isidora Sekulić - prva Evropljanka srpske kulture“, u
organizaciji berlinskog Centra za istraživanje književnosti i kulture i
Univerziteta u Haleu. Jedan od 15 učesnika bila je i Bojana
Stojanović-Pantović, koja za „Blic“ kaže: „Na skupu su učestvovali
istraživači i pisci iz Srbije, Hrvatske, BiH, Nemačke i Poljske. Iz
novih uglova osvetljen je Isidorin odnos prema feminizmu i ženskom
pismu (Magdalena Koh), nacionalizmu i kosmopolitizmu (Jasmina
Ahmetagić, Nenad Veličković), religiji i erosu (Bojana
Stojanović-Pantović), urbanom osećanju sveta (Angela Rihter), relaciji
prema Evropi (Tatjana Pecer)... Ukratko, njeno delo otvoreno je za nova
čitanja i interpretacije.“
Književnica Ivana Hadži Popović piše knjigu o drugačijoj Isidori
Sekulić. O „ženi sa mnogostrukim životom i strasnim bićem. Ne samo onoj
koja je razmišljala s evropskih vidika, već je u toj Evropi Remboa,
Prusta, Frojda, Bernarda Šoa i živela. U Londonu je drugovala sa
Virdžinijom Vulf i posećivala njena predavanja o seksualnom vaspitanju,
a u Parizu sa Anais Nin. U Parizu se upoznala i s Bergsonom i njegovim
čuvenim esejom o duši, koja može da se objasni jedino kroz telo i kroz
sećanje. Ta Isidora bila je mnogo ženstvenija osoba od one na koju su
nas navikli svi njeni tumači od Skerlića do danas.“
Obimom neveliku dvojezičnu knjižicu „Balkan“ (prevod na engleski Vuk
Tošić) čine tri eseja Isidore Sekulić o Balkanu, koja se, inače, nalaze
u njenim drugim delima, iscrpan predgovor i pogovor, kao i tekst Darka
Tanaskovića „Krv i med“, koji ukazuje upravo na činjenicu koliko su i
danas aktuelna pitanja koja je razmatrala i mudre opaske i svojevrsna
rešenja koja je davala.
Balkan
„Balkan je borba starosti i mladosti. Tle je isprano, ranjivo, do
kostura izmršavelo i osušeno. Umorno je! Pisac ovih redaka ima od
putovanja po zemljama dva preimućstva, nepokolebljiva i sigurna utiska.
Jedno je: sirotinja, po svima državama i gradovima, pojasevima i
podnebljima. Drugo je balkansko umorno tle. Jedan i drugi utisak je
tačan, posvedočava ga istorija i geografija (...). Balkan ima, od
stvorenja zemlje kroz vekove, kao led, voda i kopno, arhitekturu druma
i hrama. Narodi koji su se na njemu čvršće i, izgleda, sudbinski
zadržali u novija istorijska vremena, od starih Grka preko Srbije
Dušanove i karađorđevićevske, svi se borili - karakteristično - za
slobodu i lepotu, ali svi ga međusobno pustošili i mrzeli, niko od te
zemlje ne učini otadžbinu i njivu koja se neguje nje radi.
Balkan je jedno veliko groblje raznih gospodarenja i
civilizacija.“ (Nađeno posle smrti Isidore Sekulić 1958. godine u
neobjavljenim rukopisima)
Eksplozija ženske iskrenosti
Bojana Stojanović-Pantović, o svojevremenim napadima na Isidoru Sekulić i njenom odnosu prema kosovskom mitu, kaže:
„Razlozi Skerlićevog napada na Isidorine ‘Saputnike’ i ‘Pisma iz
Norveške’ su ideološko-nacionalističke prirode, ali jasno svedoče i o
njegovom nerazumevanju inovacija koje ove knjige donose u srpsku
književnost, što je kritičar i sam priznao. ‘Eksplozija ženske
iskrenosti’ svakako nije bila poželjna u vreme Balkanskih ratova, a o
tome i sama Isidora ostavlja ciničan zapis u svojoj pesmi u prozi
‘Pitanje’. Matoševa i Dučićeva odbrana ‘Saputnika’ nije joj, međutim,
mnogo pomogla.
S druge strane, još 1911. u svom eseju ‘Vidovdanska ideja’ naša
spisateljica se suprotstavlja idealizovanom i grandomanskom shvatanju
kosovskog zaveta kojim se može manipulisati, što je aktuelno i danas.
Ona od srpskog naroda najpre očekuje emancipaciju i sticanje kulturne i
slobodne samosvesti kao pojedinaca, obnavljanje jedne integrativne
ideje koja ‘uznosi dušu, prepunu mraka, divljaštva, greha i nekulture’.“

Za kulturu je potrebno učiti strane jezike, upoznati strani jezik da postane domaternji, jer to vam otvara vrata u svet i društvo. Čitanje - to je kultura, a škola - njen začetak. Putovanje - eto vam kulture!", govorila je Isidora Sekulić, jedna od bez sumnje najvećih ličnosti srpske književnosti i kulture. Ostavila je za sobom, sabrano u dvanaest tomova, obimno književno i jedinstveno enciklopedijsko delo, koje je našu literaturu učinilo stilski lepšom, tematski raznovrsnijom i misaono bogatijom.

Isidora Sekulić je rođena 16. februara 1877. godine u bačkom selu Mošorinu. Po završetku srednje škole odlazi na studije matematike i fizike u Budimpeštu. Kao poznavalac više stranih jezika i književnosti, uz velika lična odricanja i gotovo asketski način života, nastavlja da studira uporednu književnost u više gradova Evrope. Dugo godina radila je kao nastavnik u školama u Pančevu, Šapcu i Beogradu. Poslednje dve decenije života provela je u Beogradu, baveći se intenzivno književnim radom.
U svet književnog stvaralaštva Isidora Sekulić je kročila 1909. godine posle dugogodišnjeg školovanja i obrazovanja. Doktorirala je filozofiju u Berlinu. Njen pripovedački talenat zbunio je tada najeminentnijeg književnog kritičara Jovana Skerlića. Prva knjiga Saputnici izlazi 1913. godine, a zatim slede Pisma iz Norveške, putopis koji predstavlja svojevrsno uobličenje njene čežnje za lepotama Skandinavije. Slede Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Analitički trenuci i teme, eseji u tri knjige, Zapisi iz mog života, Njegošu, knjiga duboke odanosti, monografija, Jezik, duhovna smotra naroda, eseji, kao i knjiga izabranih eseja Mir i nemir.

Skromna, siva figura
Vredna književna riznica najznamenitije srpske književnice sadrži i nekoliko stotina eseja, ogleda, studija i članaka objavljenih po različitim knjigama, dnevnim listovima i književnim časopisima. Prevela je brojna dela engleskih, skandinavskih, nemačkih i ruskih autora. Postala je član Srpske akademije nauka i umetnosti, kao prva žena kojoj je pripala ta čast. U Akademiju je primljena 1939. godine, pošto je bila kandidovana više puta. Veoma stroga prema sebi, smatrala je da to priznanje ne zaslužuje i lično je molila da se njena kandidatura odbaci. Kada je ipak postala akademik, prijatelj i poštovalac Vasa Stajić joj čestita na izboru, a ona, celog života u borbi protiv taštine, ispraznosti i slave, ovako mu odgovara: „Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih, ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je, dakle, Akademija priredila zbunjenost veliku, ja prosto radim ono što umem i mogu, i jedan sam od mnogih kulturnih pregalaca za dobro današnjice."
Isidora je govorila svojim prijateljima da je tajna njenog opstanka u radu i samoodricanju, skromnosti i sirotovanju. Ipak, oni su znali da ostaje neodgonetnut izvor njene duhovne i intelektualne energije koja je nepresušno hranila njenu prirodu.

Saosećajna duša
Živela je skromno da bi putovala. Videla je ljude i zemlje i gradove, iščitala knjige i ideje, te ih pretočila u dela. Bogatstvo sveta i prirode upijala je celim bićem, iskreno verujući da ljudskom saznavanju nema kraja i da su ljudske vrednosti najplemenitije kada suptilno primaju svako iskustvo, da bi ga potom predale drugom. Nepoštednom kritičkom analizom razmatrajući ono što je prepreka umetnosti ili pak njena suprotnost, otkrivala je Isidora Sekulić velike darove u slikarstvu, muzici i književnosti, s podjednakom merom intelektualne žeđi i iskrenog poštovanja i divljenja prema delima velike snage. Između dva rata, Isidora je najveći deo svog stvaralačkog opusa posvetila pripovetkama i esejima. Najinspirativnije teme su joj bile lepota postojanja, prolaznost, porodica, osvrtala se na sudbine porodice i pojedinaca i njena dela su uvek bila prepoznavana kao ona napisana rukom tople, ljudske, saosećajne duše. Ivo Andrić bio je jedan od njenih retkih prijatelja i veliki poštovalac njenog rada. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, ideja sveta i širine, nikako upakovana u jednu sredinu i jedan narod.

Volim tišinu, buka me pogađa
Rečenica koju je izgovorila ova velika Srpkinja najbolje je opisuje: „Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole."
Umrla je 1958. godine u Beogradu u 81. godini.