Odabrani citati

Put - traka zemlje po kojoj se hoda peske.. Cesto se razlikuje od puta ne samo zato sto se po njoj vozi autom, nego i time sto je tek crta koja spaja jednu tacku s' drugom.. Cesta nema smisao u sebi samoj: smisao imaju samo dve tacke koje spaja.. Put je pohvala prostora.. Svaki deo puta ima smisao sam u sebi i zove nas da se zaustavimo.. Cesta je pobednicko obezvredjivanje prostora koji, zahvaljujuci njoj, danas nije nista do puka prepreka ljudskom kretanju i gubitak vremena.. Pre nego sto su se putevi izgubili iz krajolika, izgubili su se iz ljudskih dusa: covek je prestao zudeti za tim da hoda, da hoda vlastitim nogama i raduje se zbog toga.. Ni svoj zivot nije video vise kao put, nego kao cestu, kao crtu koja vodi od tacke do tacke, od cina kapetana do cina generala.. Vreme zivota mu je postalo tek prepreka koju treba savladati sto vecom brzinom..Put i cesta, to su ujedno dva razlicita poimanja lepote..U svetu cesta, lep krajolik znachi-oaza lepote, spojena dugackom linijom s' drugim oazama lepote..U svetu puteva je lepota neprekidna i stalno promenjiva, na svakom koraku govori- "Zaustavi se!"

... Kad se odlučiš nešto tražiti, i kad cio svoj život posvetiš tome...Kad tim teškim i neprohodnim putem hiljadu puta poželiš da se vratiš i kad hiljadu puta shvatiš da je to jedini put kojim možeš ići... I jednom kad shvatiš da si na tom putu zalutao i da dođeš li do onoga što tražiš, uspiješ li ostvariti ono čemu si se posvetio, da ostvarenje toga cilja za tebe zapravo znači propast, ti i dalje ideš tim putem. I ako si sve to shvatio kad se približiš cilju, kad ti do njega ostaje samo korak, ne možeš onda da taj korak ne učiniš. Ne možeš da tim svojim jednim pokretom ne pokreneš čitavo kolo protiv sebe samog.

Zamršeno klupko-život! Ništa nije izvesno. Kažu da su planovi-snovi razboritih ljudi, ali nema sigurnih planova uprkos razboritosti; ne znaš šta je iza okuke, kakvo jutro će osvanuti... Kako da shvatimo svemir, kako da shvatimo svet, kada nismo u stanju da shvatimo ni sami sebe?! Ipak, vidiš, to VREME STRASTI jedino je što u našim životima zaista vredi. Bar zakratko uspinješ se na vrhove, koračaš po oblacima, dotičeš zvezde i u samom si vrlu života. Ali, to penušanje, ta tačka ključanja, taj krajnji uzlet-ne mogu da traju!

"Kada bih imao jedan komadic zivota, dokazivao bih ljudima koliko grijese kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kada prestanu da se zaljubljuju."

„Stojimo na ivici provalije. Zavirujemo u ponor-hvata nas muka i vrtoglavica. Prvi nam je impuls da ustuknemo pred opasnoscu. Neshvatljivo zasto-ostajemo. Malo-pomalo nasa muka, i vrtoglavica, i uzas tonu u oblak nekog osecanja koje nema imena. Postupno, neprimetno, taj oblak dobija oblike, kao ona para iz boce sto se pretvara u duh u prici iz Hiljadu i jedne noci. Ali iz naseg oblaka na ivici pravalije izraste i postaje opipljiv jedan oblik, mnogo strasniji od svakog duha ili bilo kog demona iz price, pa ipak je to samo jedna misao, uzasna misao koja nam ledi i samu srz u kostima zestinom slasti njene grozote. To je samo pomisao na ono sto bismo osetili pri strmoglavom padu s takve visine. A taj pad, to srljanje u propast-upravo zbog toga sto je spojen sa najgroznijom i najodvratnijom od svih najgroznijih i najodvratnijih slika smrti i stradanja koje su se ikad rodile u nasoj masti-upravo zbog toga sad ga silno prizeljkujemo. I posto nas nas razum snazno odvraca od ivice provalije, zato se mi utoliko plahovitije primicemo njoj. Nema u prirodi tako demonski nestrpljive strasti kao sto je strast coveka koji drscuci na ivici provalije sanja o vratolomnom skoku. Prepustiti se za trenutak nekom pokusaju razmisljanja, znaci biti neminovno izgubljen; jer premisljanje nas samo tera na uzdrzavanje i zato je to, kazem, bas ono sto mi ne mozemo. Ako se ne nadje prijateljska ruka da nas zaustavi, ili ako ne uspemo da se naglim naporom bacimo nicice na zemlju, okrenuvsi ledja provaliji, mi cemo skociti u nju i poginuti.“

Ako se svaka sekunda naseg zivota bude bezbroj puta ponavljala, bicemo prikovani za vjecnost kao Isus za kriz. Takva pomisao je uzasna. U svijetu vjecnog vracanja svaki gest opterecen je tezinom nepodnosljive odgovornosti. Zbog toga je Nietzsche misao o vjecnom vracanju nazvao najtezim teretom ( das schwerste Gewicht).
A ako je vjecno vracanje najtezi teret, nasi zivoti mogu se na njegovoj pozadini ocrtavati u svoj svojoj predivnoj lakoci.
Samo, je li tezina zaista strasna, a lakoca divna?
Najtezi teret nas lomi, posrcemo pod njim, potiskuje nas prema zemlji, ali u ljubavnoj poeziji svih vremena zena cezne da bude pritisnuta tezinom muskog tijela. Najtezi teret je, prema tome, ujedno i slika najintezivnije ispunjenog zivota. I sto je teret tezi , sto je nas zivot blize zemlji, to je stvarniji i istinitiji.
Nasuprot tome, apsolutna odsutnost tereta cini da covjek postaje laksi od zraka, uzdize se u visine, udaljava se od zemlje i ovozemaljskog postojanja, postaje tek napola stvaran, a njegovi pokreti su koliko slobodni toliko i beznacajni.
Pa za sto onda da se odlucimo? Za tezinu ili lakocu?

"Na putu ka istini čovek može da napravi samo dvije greške. Da ne prodje cijelim putem, ili - da ni ne krene."

Znam ja to... Svaka žena bi htela život, onako, ceo, iz jednog komada. Kako počne – da tera, da se ne prekida do kraja... To je, dabome lepo... ako je neko te sreće... A ako nije te sreće - šta će? - neka ga krpi iz parčića... deo po deo, kako joj dođe.

Moj ceo život je iz nekih zakrpa... Sve nešto na sitno, na kratko i pomalo. To nije ono... ali, šta mogu... neki život ipak jeste. Godine prođu i svaka žena skrpi neki život... Ima tu svačega... Al' ima, bogami, i lepih komada!
Malo je života bez šavova i zakrpa... Ne može! Čovek je proklet! On bi hteo i dugo da živi i da mu bude lepo. E, a to je malo teže. Ne može! Može dugo, ali iz parčića.

Pogledajte, svako od nas nosi neku zakrpu... Svakome se primeti gde je šav – nekome na licu, nekome u očima, nekome u glasu! Svi smo mi krpljeni i sastavljani – iz mnogo delova. Mi više volimo život, nego život nas. U tome je stvar! E, a ako ga tako volimo, onda nije red da ga ogovaramo i da mu nalazimo mane.
Jel' tako?

"...Lord Asrijel započe:
"Kao što neki od vas znaju, pre dvanaest meseci poslan sam na Sever u diplomatsku misiju kod kralja Laponije. U najmanju ruku, pretvarao sam se da je tako. Moj stvarni cilj zapravo je bio da odem još severnije, na sâm led, i pokušam da otkrijem šta je bilo s Grumanovom ekspedicijom. Jedna od poslednjih Grumanovih poruka Akademiji u Berlinu govorila je o izvesnoj prirodnoj pojavi koja se može videti samo u zemljama Severa. Odlučio sam da to istražim, kao i da saznam sve što mogu o Grumanu. Ali prva slika koju ću vam pokazati ne odnosi se neposredno ni na jednu od ove dve stvari.”
Stavio je prvi snimak u okvir i spustio ga iza sočiva. Na platnu se pojavi kružni crno-beli fotogram oštrih obrisa. Snimljen je noću, pod punim mesecom, i prikazivao je drvenu kolibu na osrednjoj udaljenosti, zidova tamnih prema snegu koji ju je okruživao i u debelom sloju ležao na krovu. Pored kolibe stajali su razni filozofski instrumenti; Lajri su ličili na nešto iz Anbaričnog parka na putu za Jarnton – antene, žice i porcelanske čašice blistale su na mesečini prekrivene debelim ledom. Čovek u krznu, lica jedva vidljivog ispod velike kapuljače, stajao je napred, ruku podignutih kao da pozdravlja. Pored njega se nalazila neka sitnija prilika. Mesečina je sve kupala istim bledim svetlucanjem.
„Ovaj fotogram snimljen je uobičajenim premazom srebro-nitrata”, reče lord Asrijel. „Želim da pogledate još jedan, snimljen sa istog mesta samo minut kasnije s novim, posebno pripremljenim premazom.”
Izvukao je prvi dijapozitiv i spustio u okvir drugi. Ovaj je bio mnogo tamniji, kao da je sjaj mesečine prigušen filterom. Horizont se i dalje video, kao i tamna senka kolibe i njen krov prekriven snegom, ali složeni instrumenti bili su skriveni u tami. I čovek se u potpunosti izmenio: kupao se u svetlosti, a mlaz sjajnih čestica kao da mu je izbijao iz podignutih ruku.
„Ta svetlost”, reče Kapelan. „Da li se ona penje ili spušta?”
„Spušta se”, reče lord Asrijel, „ali to nije svetlost. To je Prah.”
Nešto u načinu na koji je to izgovorio navelo je Lajru da zamisli Prah s velikim početnim slovom, kao da to nije neka obična prašina. Reakcija Naučnika potvrdila je njeno osećanje. Reči lorda Asrijela izazvale su opšti muk, praćen uzdasima neverice.
„To je Prah”, ponovi lord Asrijel. „Zabeležen je na snimku kao svetlost jer čestice Praha deluju na ovaj premaz kao što čestice svetlosti deluju na srebro-nitrat. Moja ekspedicija je krenula na Sever delimično i da bi isprobala ovaj novi premaz. Kao što vidite, čovekova figura je savršeno vidljiva. Sada vas molim da pogledate obris s njegove leve strane.”
Pokazao je zamrljani obris manje prilike...."

Kad pripadam tebi, tad konačno potpuno pripadam i samome
sebi.

Je li ljubav umetnost? Tada zahteva znanje i napor!

Postoje dva suprotstavljena načina kako čovek može voleti
sebe: nesebično i sebično. Samo prvi način služi samoodržanju,
dok je drugi samouništavajući

Ljubav je aktivna briga za život i razvitak osobe koju volimo.

Nije se teško zaljubiti, nego je to teško reći.

Niko nije obavezan da drugog voli više nego sebe sama.

Od svih istina najdublje su i najtrajnije istine srca.

Biti zaljubljen ne znači nužno i voleti. Biti zaljubljen je
određeno stanje; voleti je čin. Stanje podnosimo, za čin
se odlučujemo.

Upravo zato što je tako topao, osmeh je lepši od bilo kojeg
cveta na svetu

A zavoleti sebe istinski, znači ne voleti samo sebe.

Ljubiti znači ljubiti usprkos, a ne zbog nečega.

Srce ima svoje pameti, koja ne poznaje pamet.

Ljubav je vatra, da. Ali nikad ne znate hoće li vam zagrejati srce
ili zapaliti kuću.

Postoje ljudi koji vam izvade srce i postoje ljudi koji ga vrate na
mesto.

Ljubav je slepa i zbog toga joj je tako izoštreno čulo dodira.

"Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bježiš od nje. Ne moraš bježati, ne moraš je se bojati. Moraš voljeti...
Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bježati od nje. Okusi kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time...

" ...Što se, pak, tiče moje diobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne inzistiram na točnim brojčanim podacima.. Ja samo vjerujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopće dijele na dvije kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kažu novu riječ.
Tu, razumije se, postoji beskonačno mnogo podjela, ali osobne crte obaju kategorija su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, općenito govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obvezatni biti poslušni, jer to je njihova namjena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponižavalo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razumije se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojećeg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tijela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmjera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvijek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svijet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svijet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje...

Na cijelom svijetu zasigurno nema naroda koji bi se toliko tužio na svoju sudbinu, poniženje, stradanje, mučeništvo, kao što su Židovi. Pomislio bi čovjek da doista nisu Židovi ti koji gospodare u Europi, upravljaju burzama, politikom, moralom jedne države. A što bi bilo da u Rusiji nije tri milijuna Židova nego Rusa, a Židova osamdeset milijuna? Što bi bilo od Rusa? Ne bi li ih odmah pretvorili u robove? I još gore: ne bi li im i kožu ogulili? Ne bi li ih posve iskorijenili, uništili?