Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 4:58 am
ЗАЛАЗАК СУНЦА
Jovan Dučić 446_web-1
Jош бакрено небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.
Негде у даљини чује се да хукти
Воденички точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.
Опет једно вече... И мени се чини
Да негде далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
у блиставој сенци смарагдових гора —
Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.
Упртих зеница према небу златном,
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази, полако.
И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!
Вај, не реците ми никад: није тако,
Ни да моје срце све то лаже себи,
Јер ја бих тад плакô, ја бих вечно плакô,
И никад се више утешио не би.




Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 10:57 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 4:59 am
ПАДАЊЕ ЛИШЋА
Kорачаше нема, хладна, поред мене,
Без сребрне сузе у мутноме оку;
Крај нас беху мртве руже и врбене,
Падало је вече на воду широку
Старе једне реке. Њен је корак био
Кô корак самоће, нечујан и сетан.
Бесмо тако тужни; нас тишташе тихо
Исти јад без суза и бол истоветан.
Мрак болесне ноћи засипаше прахом
Платане по врту, језеро прозирно;
Наша срца беху испуњена страхом
Туда, где све тако умираше мирно.
И кад у то вече што све већма мрачи,
Приближисмо уста што ледено ћуте,
Вај, ми осетисмо, с ужасом, да значи
И тај сваки пољуб смрт једне минуте.
Сваки удар срца, смрт нечег што живи!
Свака жеља стрепи да ће нешто стрти!
У овај новембар чамотни и сиви,
Не постоји Живот другде нег у Смрти.

АКОРДИ
Слушам у мирној љубичастој ноћи
Где шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.
И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго, немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор вода.
И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари...
Често све стане; још се само чује
Куцање мог срца. Но исти удари
Чуше се шỳмом; мирно закуцаше
Удар за ударом, из стабла; и јасно
Куцну из црне рогози и шаше —
Дуж целог поља... Најзад, многогласно,
Доле, под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:00 am
ПОЗНАНСТВО
Kада је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.
И младост моја није више знала
За дане страсти и трзања њина:
У моју душу њена сен је пала,
Бледа и хладна, као месечина.
Глас њезин беше кô музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом,
Само на прошлост, на јесени дуге,
На хладна неба, и на тужна збогом.
Пољубац њезин беше тих и ледан,
Мраморни пољуб; а коса јој плава
Одисала је сетан мирис један
Бокора ружа који доцветава.
И много пута, у јутра, без моћи,
Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,
Али ми очи мутне, пуне суза.

ТИШИНА
Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом.
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.
У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.
Ко зна од кад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста:
Сва тишина тешко уздахне у болу,
Рефрен патње оде од листа до листа.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:02 am
ЈЕДНЕ ВЕЧЕРИ У СУТОН
Nебеса беху мутна и раздрта,
Студен у немој собној полутами;
И допираше из самотног врта
Музика кише. Ми смо били сами.
Хујаше негде ветар око виле
Песму о тузи. И ја гледах тако
На њеном челу и лицу од свиле,
Где мутно вече умире, полако.
Ми бесмо неми; али ми се чини
То вече да смо у ћутању дугом,
Сами и тужни у хладној тишини,
Сву повест срца рекли једно другом.
И тајне мисли болне и злослутне,
И страх од патња којих нема више...
Слушајућ тако те вечери мутне
Ветрова песму и музику кише.

ПОЗНАНСТВО
Kада је познах, небо беше мутно,
Врти су мрели с болним нестрпљењем;
Јесење воде шумиле злослутно,
И све очајно журило за мрењем.
И младост моја није више знала
За дане страсти и трзања њина:
У моју душу њена сен је пала,
Бледа и хладна, као месечина.
Глас њезин беше кô музика туге:
И зато мишљах, у слушању многом,
Само на прошлост, на јесени дуге,
На хладна неба, и на тужна збогом.
Пољубац њезин беше тих и ледан,
Мраморни пољуб; а коса јој плава
Одисала је сетан мирис један
Бокора ружа који доцветава.
И много пута, у јутра, без моћи,
Пренем се као из оловних уза:
Ја не знам шта сам сневао те ноћи,
Али ми очи мутне, пуне суза.

ЧЕКАЊЕ
доћи ће и тренут последњи и свети,
Када ћемо једном, мирно чекајући,
Рећи једно другом: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.
У хоризонт празан гледајући тада,
На ивици где се мрак и светлост дели,
Замрзнуће мирно суза задњег јада,
Јада што се никад, никад нисмо срели —
У сунчана јутра тражећ једно друго
Крај зелених река; или ноћ кад броди,
И док месечина непомично, дуго,
Лежи хладна, бела, на заспалој води.
Док је прилазио час повратка свети,
Уморни, тај сусрет вечно чекајући,
Када ћемо рећи: већ је време мрети,
Као што се каже: већ је време кући.

ПОВРАТАК
вратиће се опет када лишће пане,
Кад заплачу хладни ветри обалама,
Као успомена на помрле дане,
Бледа и у црном, јавиће се нама.
Њен ће мирни корак да жалосно прати
Шум јесењих вода. Но сенка што мрачи
Мраморно јој чело, нико неће знати
Откуда је пала и шта она значи.
Кô душа јесени, кад нам приђе тада,
Испуниће стрепњом неког мирног јада
Нас, и хладне врте, и природу бôну.
А кад стари клавир дирне руком лаком,
Биће звуци црни: чиниће се сваком
Као да прах ноћи пада по салону.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:05 am
ЧЕЖЊА
Hебеса су празна; немо вече слази,
Негде у алеји задњи зрачак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смоквова листа.
Вече ће јој тихо да окупа тело
У мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело,
И поноћно иње да проспе по коси.
Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
Чежњом дрхћу прса и удови голи.
Тако ноћ пролази тихо, једнолико,
Ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико
Ту паганску љубав сред мртве алеје.

НОВЕМБАР
Pаширило се у немој висини
Јесење небо, оловно и празно.
Поља су пуста; врх ледина њиних
Силази вече досадно и мразно.
Као болесница ходи бледа река,
Скелет врбака наднео се на њу.
Чује се јецај и потмула јека —
То ветри плачу високо у грању.
И мраз се хвата над трулим стрњиком;
Мокре су стазе и блатњави пути.
Вечерње птице одилазе с криком
У мртву шуму. Дажди мрак; све ћути...
Ја не знам зашто само тугу снијем,
А нит што жалим, нити желим друго;
И не знам зашто тражим да се скријем,
И негде плачем дуго, дуго, дуго...

МОРСКА ВРБА
Cама врба стоји над морем, врх света,
Расплела је косу зелену и дугу,
Наличи на нимфу која је проклета,
Да постане дрво и да шуми тугу.
Слуша песму гора када јутро руди,
Агонију воде у вечери неме,
Непомично стоји тамо где све блуди:
Облаци и ветри, таласи и време.
И ту шуми с њима, дајући, полако,
Мору коју грану, ветру листак који:
И, кô срце, себе кидајући тако,
Тужно шуми живот. — Сама врба стоји...

САТ
Дан болестан, мутан, небо непрозирно.
Над безбојном водом мир вечерњи беше.
Часовник невидљив негде изби мирно:
Тад потоње руже лагано помреше.
И кад опет изби: с топола се расу
Задње мртво лишће. Мир је на све стране.
Док понова куцну: тихо у том часу
Једно гнездо паде високо са гране.
Но скривено звоно кад под сводом ледним,
И опет се зачу из топола стари,
Сва долина страхом испуни се једним,
И ужасном стрепњом, и паником ствари.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:06 am
ПОНОЋ
У соби музеја глухо ноћно доба.
Пред гранитним Марсом ту страсна и гола
Игра баханткиња. Ту лије Ниоба
Мраморне и хладне сузе вечног бола.
Ту силно и болно под уједом гује
Рве се Лаокон. На камену крутом
Седи скрушен Едип... Мир је да се чује
Где пролази тихо минут за минутом.
Али с црне куле кобан и потмуо
Глас поноћног звона одјекну у тмини —
Негде из дворане дуг се уздах чуо
У мраку, у немој студеној тишини.
Пренула се нагло сва дворана ова:
Свак осети да је туде у самоћи
Гладијатор један умро ове ноћи,
Млад, срушен, и рањен већ дваест векова.

ЗАШТО?
Kао скрушен браман што са страхом чува
Урну, што прах драгих покојника крије,
Безбожничка рука да је не разбије,
И пепео свети ветар не раздува —
Музо, зашто и ми не чувасмо тако
Срце са пепелом покојникâ мили?
Нико не би знао да смо тужни били,
Да си ти јецала, и ја да сам плакô.
Јер како је света и чедна бескрајно
Туга што се никад није речју рекла,
Што је само тихо у сузу потекла,
У бледилу лица јавила се тајно.
Како ли је срећна душа која знаде
Бити свет за себе, кô звезда небеска,
Бачена у свемир што самотна блеска,
Док светова крај ње блуде миријаде.
И мора светлости сјаје и трепере,
Век за веком тоне у пространства сјајна —
А њен бол и живот остали су тајна
За бескрајни простор и вечите сфере.
И зашто не оста твоја књига мала
Кô гроб сиромаха, гроб без историје,
Ког у светом миру оскрвнула није
Ни безбожна грдња, ни бестидна хвала!

ПОЕЗИЈА
Mирна као мрамор, хладна као сена,
Ти си бледо тихо девојче што снева.
Пусти песма других нека буде жена,
Која по нечистим улицама пева.
Ја не мећем на те ђинђуве са траком,
Него жуте руже у те косе дуге:
Буди одвећ лепа да се свиђаш сваком,
Одвећ горда да би живела за друге.
Буди одвећ тужна са сопствених јада,
Да би ишла икад да тешиш ко страда,
А чедна, да водиш гомиле што нагле.
И стој равнодушна, док око твог тела,
Место китњастог и раскошног одела,
Лебди само прамен тајанствене магле.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:10 am
ЗИМСКИ ПАСТЕЛ
Згурена на снегу сеоска капела
Зебе усред гробља. Небеса су бела.
Ниоткуд ни ветра да се јави шумом,
И заплаче гдегод за крстом, за хумом.
Нити смрзло звоно час да куцне који,
Укочено, мирно, још сказаљка стоји,
Показујућ тако сред долине неме
Сат, када је најзад умрло и време.

ПОДНЕ
Hад острвом пуним чемпреса и бора,
Младо, крупно сунце пржи, пуно плама;
И трепти над шумом и над обалама
Слан и модар мирис пролетњега мора.
Љубичасте горе, гранитне, до свода,
Зрцале се у дну; мирно и без пене,
Површина шушти и целива стене;
Свод се светли топал, стаклен, изнад вода.
Прах сунчани трепти над испраним песком,
И сребрни галеб понекад се види,
Светлуца над водом. И миришу хриди
Мирисом од риба и модријем вреском.
Све је тако тихо. И у мојој души
Продужено видим ово мирно море:
Шуме олеандра, љубичасте горе,
И блед обзор што се протеже и пуши.
Немо стоје у њој сребрнасте, родне
Обале и врти; и светли и пали
Младо, крупно сунце; и не шуште нали —
Галеб још светлуца. Мир. Свуда је подне.

РИМСКИ СОНЕТ
гроб на Апији
Спава Цецилија Метела, још спава,
Сто година преспи и сто нових зачне.
Пева птић из житâ и косач из травâ,
А ништа да прене трепавице плачне.
У мрак бела стада са хумова сходе;
Голуби из поља беже испред сене;
Апијом се врате легије што воде
Краље од истока, и пљачку, и плене.
Очи Цецилије мокрих трепавица,
Од свег окренуте сад гледају другде;
Нит их прену трубе ни глас ноћних птица.
Сто година мирно она пређе свугде:
Лепота је смрти без својих граница...
А мокре су очи окренуте другде.

САМОЋА
Лежи река расута у мраку,
Мртва, бела. Не чујем да прска
Ни таласић измеђ густих трска,
Ни птић речни гдегод у врбаку.
Само дрхте у провидној тмини
Две-три звезде беле у дну свода;
И диже се изнад немих вода
Црн силует шуме у висини.
Док блиснуше небеса у часу,
И шум чудан прође по самоћи,
Мирис липа долином се расу:
Једна душа мину посред ноћи...
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:12 am
ПОРЕД ВОДЕ
Са Бонинова
Пут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала.
Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.
Небо пепељасто. И копно и вода
Кô да ноћас дишу неким чудним болом,
Тиха туга веје са далеког свода...
А сто срца ноћас куцају у мени,
И цело ми биће буди се и диже
Часом некој звезди, а час каквој жени.
Све кипи у мени, кô плима кад стиже:
Као сад да постах! Докле звезде броде
Једне безимене ноћи, поред воде.

КРАЈ МОРА
Из Боке
Лав камени један из млетачких дана
Озбиљан и мрачан још на тргу седи,
На обали мора. Слуша шум Јадрана,
И где век за веком неосетно следи.
Стар и малаксао, и са гривом седом,
Он је тешке шапе зарио дубоко,
Докле мирно држи у обзору бледом
Свој мраморни поглед и студено око.
Дођу градска деца са веселим плеском,
Драже га, и јашу, и засипљу песком,
И бију га својим пушкама од зова.
Док он мирно гледа на море, и чека
Да галије старе види из далека,
Што одоше некад пре много векова.

СЕЛО
Из Трстеног
житорог се месец заплео у грању
Старих кестенова; ноћ светла и плава.
Кô немирна савест што први пут спава,
Тако спава море у немом блистању.
Чемпресова шума бдије; месец на њу
Сипа своје хладно сребро; одсијава
Модро летње иње са високих трава.
Затим крик. То крикну буљина на пању.
Рибарско сеоце полегло на стену,
И сишло у затон; и кроз маглу млечну
Једва се назире, кô кроз успомену.
Све је утонуло у тишину вечну.
Ни шума, ни гласа; само једнолико
Избија часовник ког не чује нико.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:14 am
ЛЕТО
Из дубровачке Жупе
Oкићену лозом и цвећем од мака,
Срео сам је једном, једног врелог днева.
На пучини магла провидна и лака,
У врућоме житу препелица пева.
Из воде и копна одисаше лето
Мирисом и ватром. Тесне стазе беху
Пуне косоваца. Весело је цветô
Турчинак у њеном говору и смеху.
Она је крај мене тада корачала,
Страсна као лето, поред мирних вала,
Поливених топлим бојама и сјајем.
Вај! И младост прође, кô сунце над гајем!
Само још у мени ти си и сад така:
У коси ти исти цветови од мака.

СЛУШАЊЕ
Из Дубровника
Kада падне вече поврх воде плаве,
И засветле Млечни Пути из далека,
Тада као птица из свог гнезда мека,
Све од маховине и од морске траве,
Прхне моја душа. И жеље што даве,
И бију, и море, још од памтивека,
Њу измаме тако у тузи без лека...
док поноћне звезде шуме изнад главе.
Кô свилени црни ноћни галеб, тако
Моја душа пада на талас, полако,
И заспи у својим сузама, кô дете.
А кад је пробуди сребрнаста зора,
У њој вас дан шуми ноћна песма мора,
Пуна једне болне неутешне сете.

ДУБРОВАЧКИ REQUІEM
Tај дан тако тужно звонила су звона,
Болну неку песму из металног грла.
Насред катедрале лежала је она,
Као Илузија која је умрла.
Тако плава, тужна. У белом оделу,
Легла је међ руже и миртино цвеће.
Редови властеле на дугом опелу
Стојали су немо и држали свеће.
У окнима цркве тихо, неосетно,
Поче дан да гасне, кад свршише сетно
Дуге болне псалме свештеници седи.
А полазак када запеваше звона,
И кад мирно ковчег подигоше бледи,
Тада, као у сну, осмехну се она.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:15 am
ДАЛМАЦИЈА
Из Сплита
Cа капеле једне, са старог врхунца,
Полагано звони. Све је мирно тако.
На водама лежи крв вечерњег сунца,
Дими се, и хлади, и мрзне полако.
Албатрос је један кружио над водом,
Залутао амо ко зна с кога мора.
И пламен док хвата крвавијем сводом,
И пуши из модрих маслинових гора,
Гордо, са далеко раширеним крилом,
Кружаше албатрос... Беше у порфири,
Сав покривен златом и пурпурном свилом:
Изгледа дух страсни Диоклецијана
Над драгим се морем далматинским шири,
У сунчано вече једног Царског Дана.

НОЋНИ СТИХОВИ
Код Светог Јакова у Дубровнику
Jа волим ноћи, њине мутне зборе,
И њине тишине, и њине олује;
Њине црне реке када сетно хује
Своју песму тамну и дугу, до зоре.
Сваки цветак, камен, талас, лист са горе,
Шуме у тој песми, и шапћу и струје;
И моја се душа јасно у њој чује,
Као неко тамно невидљиво море.
Ја сам део ноћи. Над водом и хумом
Кад јутрењи ветри својим благим шумом
Погасе лагано беле звезде њене —
Она шуми збогом у одласку наглом,
И увија тужно, кô цвеће и стене,
Моје мрачно лице сузама и маглом.

ЈУТРЕЊИ СОНЕТ
Код цркве Св. Госпе од Милосрђа
Mиришу јасмини и модри се ловор,
У сребрном јутру још спавају жали;
Дубоко у шкољу чуо се је говор:
То збораху први пробуђени вали.
И осећам где се буди, тихим шумом,
Успавана душа ствари око мене.
И мирише море рибом; док за хумом
Свод се стакли, шири, мру и задње сене...
Знам, некад кô дете, у свитање зоре,
Истим овим путем силажах на море,
И свагда ме срео нестрпљив шум вала.
Чујем и сад: хуји испод оштрих жала
Исти стих, још исти што ме некад срете —
Стих из строфе ко зна када започете.

ЗВЕЗДЕ
С острва Лопуда
Bисоко у грању мирно горе звезде,
И широка песма мора у тишини
Чује се око нас; и ти гласи језде
Кô да роса пада у сребрној тмини.
У њену сам косу уплетао страсно
Мокре ноћне руже. Путем пуним зова,
Ја јој љубљах цело ово вече јасно
Очи пуне звезда и уста стихова.
Све је шумно, сјајно; и лије из грања
Светлост, кô падање неке беле кише;
Маслинова шума у даљини сања...
А море је пуно звезда, па их њише,
И по жалу немом, празном и без сене,
Котрља их сву ноћ, кô песак и пене...
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:24 am
ЉУБАВ
Из Стона на Пељешцу
Cтоји пуста црква без гласа и звона,
Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,
А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.
Кап за капљом клизи низа мрачне стене;
А кроз разнобојна окна једва доспе
Месец, да нечујно хладно сребро проспе
По ногама свете неутешне жене.
Ту се влажне сенке пружају и пузе;
Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.
Тако неутешна твоја љубав. Она
Бди у души и сад, очајно, без циља:
А бледа јој рука и сад благосиља.

МЕСЕЧИНА
На Лападу
Mесечина падне на старински мрамор
Широких тераца, и по чемпресима
Њеног старог врта. Тих се чује жамор:
То на обалама мре поноћна плима.
А моја је драга тужна свако вече
И када заплачу ноћне камелије,
Заплаче и она; суза што потече,
Нико не зна шта је, ни шта она крије.
Докле болно шуми изнад тамних вода
Тиха песма сфера у дубини свода,
И под вртовима док умире плима.
А кад проговори, у тој ноћи, где се
Буде само слутње, тај глас њезин има
Невесели мирис вечерње ципресе.

ВЕЧЕРЊЕ
Из Цавтата
зарасло острво у шуми олива,
Кô црн галеб лежи насред морских вала.
Док вечерња магла изнад немих жала
Пада, кô заборав, нечујна и сива.
Пенуши се талас и мирно целива
Слано црно стење на рубу обала.
Видим врх звоника; то црквица мала
Вири из маслина, топола и ива.
Опет ноћ без мира. И сад из далека,
Вечерњега звона кад се чује јека,
Помињем те с болном сузом што се рони.
Нем, на изгубљеном валу, насред воде,
Прве сенке ноћи док расту и броде...
А с острва тужно звони, звони, звони...

ПРИЧА
O плоду збори цвет што падне,
И река о хуци плимâ;
О огњу сунца звезде хладне,
А сутон о свитањима.
Осмех за сласти бесконачне,
И крило за простор света;
О вечној срећи очи плачне;
Пад збори за тријумф лета.
И мир где зрње мрака ниче,
Да сав шум сферâ таји...
Звезде што падну, то су приче
Да и смрт зна да сјаји.

НАПОН
завапи клица: желим нићи,
Из мрака, до врхунца!
Из прслих груди ја ћу дићи
Најлепшу химну сунца.
Завапи крило: да се родим,
Из страшног мучења крви!
Звездама мирним да забродим,
На сунце да стигнем први.
Завапи суза: вај, да канем
Из бола који грца!
Донећу на свет, када панем,
Прву вест људског срца.

ШУМ
Пође шум с горе јасенова,
Даде га шуми јелâ,
И букви буква, зови зова,
Прену се природа цела.
Бивоље стадо диже главу:
— Је ли то песма о моћи?
Шева чу химну небу плаву,
Буљина музику ноћи.
Јастреб се трже: ето лова!
И зец: зар ловац хити?
Звезда помисли: гле, ноћ с нова!
А гроб: о, да ли свити?
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:28 am
СУСРЕТ
Jедне се ноћи беше срела,
На једној зрачној стази,
Душа у небо што се пела,
и ангел што на свет слази.
Ангел исприча причу сјајну
Шта су небески врти,
А душа целе земље тајну:
Магију љубави и смрти.
И осмехну се ангел потом
На царство вечних зрака;
Душа заплака за лепотом
Игре светлости и мрака.

РЕФРЕН
Знадем за неме сутоне,
Кад сав шум земље нестане ―
Где срце за час престане,
А душа завек утоне.
Знадем за ноћи звездане,
Где се сва светлост пролије,
Да чашу туге долије,
Прокаже бола бездане.
Знам љубав кад се усели
У срца сјајне палаче,
Па тужна песма расплаче,
Радосна песма уцвели.
Знадем за часе чамотне,
Јесени горке, згружене:
Све ствари стоје здружене,
У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жеђи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
Шýме у страху свом од мрака:
„Бог је помало све што зâри;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...
Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало —
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!...“
С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.
Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене —
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.
Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.

СЕТА
давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину —
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.
И давно мрак падне већ вани,
И задњи лик ствари се затре —
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.
Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот проживи
Све оно за чиме се жали.
И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна —
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.
И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места —
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:31 am
ПЕСМА МРАКА
Cве војске ноћи језде,
Заставе мрака вихоре;
Ветар је разнео звезде
И задње лишће са горе.
Поноћни црни петли
Већ су се трипут чули;
У луци фар не светли
Где брод мој мирно трули.
Црни ће ветар да пири,
И кише падаће црне,
док дан на окно завири
С детињим очима срне.
Нешто што вапи нама
Одувек и без моћи,
На даљњим обалама

ЧЕКАЊЕ
дуго се у потоку купа
Јутарња звезда; већ зâри,
А свуд још страшна, и глупа,
И нема апатија ствари.
Прошле су звезде и сати;
И таласи под луком моста;
А сву ноћ ја чеках да сврати
Неког свог незнаног госта.
Сва копља јутра дуж неба,
Сва платна дана по долу...
А обед од вина и хлеба,
И лампа, још на мом столу...
Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести?
Чекам и чекам све ноћи
Iзгубих у том немиру
Другове и све галије.
Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је?
Дубоке ли су путем тим,
Господе, твоје провале!
Бусије с блеском краљевским,
Златне ме чаше тровале.
Сунцима твојим опијен,
Сјајем небеских равница,
Не знах за твоју замку, сен,
Дно твојих гнусних тамница.
И кад се откри путања
Сва сунца где су запала,
На мору твога ћутања

МЕЂА
Kада се јаве на црти,
На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира —
Ко чека на међи? О, та
Највећа тајна што траје:
Граница двеју лепота
И двеју сујета! Шта је?
То немо раскршће вера,
Мост бачен између срећа,
Та међа двеју химера —
Нег живот и смрт је већа!
Знам, чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...
А страшна међа шта значи,
Што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
Од својих обала шира.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:34 am
ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ
Zнам да си скривен у морима сјања.
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.
Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести...
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!
Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?
Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.
Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.
Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.

СЕМЕ
U бразду бацих семе кедра,
Те непобедне свете сржи,
Којег у своду неба ведра
Нит олуј сруши нит гром спржи.
У светло јутро тога дана,
Бацајућ семе, рекох: — Буди
У мојој бразди крв титана,
Идеја силе сва у груди!
У простор бачен глас што стреми,
Да га небеса буду пуна!
И реч што никад не занеми,
И вечно будна божја струна.
А као песник, ти ћеш бити
Странац у свету и у гори:
Од осама се што усхити,

ПУТ
Dа пођем уз реку, све до врела,
Да знам и извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Падне ли звезда с немим мраком,
И оде из сене у сену,
Срце се дигне њеним траком:
Ка месту откуда крену.
Где је тај светли извор, шта је
Та истина прва, далека?
Не води ништа у те краје!
Све дубља и црња је река.
Да најзад с чистог захватим врела!
Да спојим извор и ушће!
Али ме најзад и ноћ срела,
А црно трње све гушће.
Тако селица јато гладно,
Све море прешавши зрачио,
Падне по трњу: за њим хладно,
А пред њим немо и мрачно.

ПОБОЖНА ПЕСМА
Nа чему зидам цркву, на чем?
На стени, песку или блату?
Личи ли страшни ангел с мачем
Судији моме или брату?
На мосту међу обалама,
Збуњен и крвав од свог ланца,
Кога ћу ноћас срести сама —
Убијцу или доброг странца?
Господе, знам ти клицу чудну
у свем мом добру и у квару,
Јер огледаш се мени у дну —
Као небеса у бунару.
Сенка је твоја дан што зари,
А ја те трагам у час сваки:
О боже увек неједнаки,
И друкчији у свакој ствари!
Хоћеш да сазнам духом холим
Све замке путем злим и правим,
Издајство друга којег волим,
И лаж у срећи коју славим.
Али ја стојим срца празна,
За сваку тајну зла и добра;
Руку је моју снашла казна
За плоде које и не побрах.
Искушитељу, пун сам страха,
По беспућу и блату стида;
Смрзавам од твог топлог даха,
У тми без свести, злу без вида.
Али сам невин, јер ја страдам;
И чист јер чекам дан открића;
И новорађан јер се надам;
И пијан само од твог пића!
Хулим у мисли коју родим,
А тобом трепте моје струне:
Не видим пута којим ходим,
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:35 am
СУНЦЕ
Kроз мој сâд река тече,
Света и обасјана;
Увире сва у вече,
Извире сва из дана;
Светла реч Бог што рече
Да плоди тло Ханана.
Виноград мој у страни,
И трешње већ у цвету.
Одозгор у час рани
Зазори целом свету!
Туде се бију за нас
Вечито Јуче и Данас.
На песку мога врта,
Разливен сав у злату,
По сунчаноме сату
Један зрак с неба блуди:
И равнодушно црта
Пут земље и век људи.

СЛУТЊЕ
Tај замор без сна и без помоћи,
Без жеље за пир и за ловоре:
У ове моје горке поноћи
Све слутње дођу да проговоре.
За тобом трагам кроз све продоре,
Жено, злим морем слутње тучена —
У месечеве светле одоре
И магле звезда сва обучена.
Приказе сву ноћ слазе с тавана,
Сто ножа моје руке требају!
Ноћас ме кроз мрак, као Гавана,
На раскршћима маске вребају.
Како су тамне ноћи звездане,
И страшне замке празних путања!
Како су пуне редом бездане,
И како кобни гласи ћутања.

ПЕСМА
Nоћ је наједном пала црна,
Као под крилом гаврановим.
Беле ће руже с оштрог трна
Да плану рано с даном новим.
Учаурена буба ћути,
И преде свилу за плашт Цара;
Запалише се Млечни Пути,
И препуни се сребром бара.
Зрно у мраку журно клија,
Да га израсте цела шума!
А на мом путу сама сија
Сумња, то сунце мога ума.

ГОЗБА
Kад прођу дани, ко ће знати
Да каже повест о њима —
Пролазе као луди свати,
На белим и бесним коњима.
Ја расух песму као море,
Сви од ње звуче гајеви;
И блага која у дну горе
Чуваху љути змајеви...
Мину са својом свитом целом
И љубав с њеним болима,
Са пажевима и са велом,
Плачна у златним колима.
А крв још пуна жеђи бесне —
Жеђ мача и кад мирује! —
Да сваком чашом о под тресне,
Као кад тиран пирује.
Као да у сјај мојих вода
Још суза није канула,
И да је јутрос с младог свода
Први пут зора сванула.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:37 am
БОГУ
Nикад се нисам на те бацио каменом,
Нити у своме духу твој сјај одрицао;
И свој пут пређох цео са твојим знаменом,
Свугде сам тебе звао и свуд те клицао.
Из свију ствари ти си у мене гледао,
Твој громки глас сам чуо у морском ћутању...
С болом пред ноге твоје свагда се предао,
Само за твојим жишком следио путању.
А од тебе се никад нисам одвајао,
Стога и не бех самац у дну свих осама...
Због тебе сам се клео и за те кајао,
Кад падне горко вече по горским косама.
У машти сам ти беле свуд цркве зидао;
И за молитве сам твоје у звона звонио;
За твога благог Сина и ја сам ридао;
И ђавола сам црног с твог крста гонио.
А ти што сазда сунца и плод оранице,
Био си само Слутња, болна и стравична:
Јер свака Истина духа знаде за границе,
Једино наша Слутња стоји безгранична.

НАТПИС
S мора на чијој црној плочи
Сва мирна сунца седају,
До на брег смрти, с кога очи
На оба света гледају —
Понор по понор, где год сину
С небеске светле чистине...
Док путић једном најзад мину
Између сна и истине.
Вај, ништа више да не прене
Тај пухор сна и замора,
Пењи се тихо, зимзелене,
Уз плочу бледог мрамора.

СЕНКА
Iде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.
Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати —
Тај предисконски страх човека.
Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје —
Та горка игра сунца са мном?
Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца...
Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.

ЈЕСЕЊА ПЕСМА
Pрви ветри с цвећа носе
Све петељку по петељку,
Селице за горске косе,
И звезде за црну реку.
А ништа ме не погледа
Још једанпут; све нестаје,
Све се жудно овде преда
Овој смрти која сјаје.
Све су очи засењене
Тихог мрења том лепотом;
И свака ствар што се крене,
Зажуди да умре потом.
Вај, зна само дух човека
И за живот и за мрења:
Две обале усхићења,
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:37 am
КОБ
Sрце са својим златним кључима
Бије у браве тамне капије,
Где ћути зла и недокучима
Истина моја која вапије.
А лаж са уста која пољубим
(Отров у златној чаши причести,
Убијца с мачем својим стогубим)
Мрачи све путе моје ничести.
Сјаји дан међ црним борима,
Мркне ноћ измеђ белих кринова,
Божји лик трепти на свим морима,
Сваки час свемир ниче изнова.
А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио,
Уста ме лажи само љубила,
Издајник само за мном следио.
Мој се дух божјег вина напије,
Срце се светој речи отвори,
А бдим пред страшном бравом капије,
Као пред градом где су злотвори.

ПУСТИЊА
Dивови сунца, као ветри,
Пролазе овуд с неба врућег,
И мину горке речи две-три
Пророка негде вапијућег.
Ноћ овуд свугде смрћу заспе;
Али већ јутром, дан без гласа
Све љубичице Парме распе,
И светле руже из Шираса.
Има и на тлу очајноме
Увек кап Божја која капи,
И крвожедни крик Саломе,
И један пророк који вапи.
Нигде ни пустош није сама,
Свуд срце људско себе сеје,
Свуд се усели људска чама —
Све се на нашој крви греје.
Свуда где дође бол човека,
Испуни понор који зјапи:
Од једне сузе тисућ река!
И свуд по један пророк вапи.

НОЋ
Pадају сутони први плави,
И звезда већ зрачи с речног дна.
Засипа с топола мир по трави...
Анђели веслају барке сна.
Нестаје и с даном део мене,
Путима незнаним куд и све...
Лагано као што и цвет вене,
Умиру јесени хладне, зле.
А када у тренут неки касни
Све ствари зажеле задњег сна —
Пред ким ће поћи да негде заспи
Ледена звезда са речног дна?

ПЕСМА
Gоспод ме сеја цело време,
И свуд сам нова реч и знамен —
У белом хлебу прво семе,
У тврђавама први камен.
И први пољуб заљубљених,
И нож у руци харамије,
И молитва из срца смерних,
И сан на песку гладне змије.
Господ ме сеја прегрштима
Пољем што вечна сунца плаве,
Да будем његов знак међ свима,
Његова златна труба славе.
И бродолом у освит ведар,
И очајников крик за снагом;
И на Либану сјајни кедар,
И страшна војска пред Картагом.
Господ ме сеја целом шаком
У часу светлу и голему,
Да будем јутро дану сваком,
И његов глас и кључ у свему.
На пустом путу атом праха,
У небу сунчев круг и слика,
Жижак у дому сиромаха,
Суза у оку мученика.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:39 am
ХPИШЋАНСКО ПРОЛЕЋЕ
Bидик се крвљу сав зарубио,
Први кос пева танко и тање.
Аждају Свети Ђорђе убио,
Сребрним копљем баш у свитање.
Крај цркве чемпрес црн загустио,
Христово јагње овца родила,
И Свети Марко орла пустио,
И Свети Тодор свог крокодила.
Голубица у сунцу синула,
Са лишћа капљу свете арије...
Два апостола туд су минула
С поруком сина чисте Марије.
Крај реке зраче бели кринови,
Пада сноп зрака с неба средине:
И сја ореол вечни и нови
Јагњета што гре преко ледине.

ТАЈНА
Kад мину месец жут за косама,
Тада с небеских црних ледина, —
Као кап паде та реч једина:
Тад појмих шта је моја осама...
И појмих као отет чарима,
Шта значи страх мој међу стварима.
Развије јутро као пламене,
Хиљаду белих крила по мору,
А светлом земљом проспе знамене,
И речи свуд по белом мрамору.
Тад су пред тајном што је морила,
Сва уста ствари проговорила.
Творче, кроз олуј и кроз ћутање,
Слушам све твоје сјајне гласове;
А чекам кад све минеш путање,
Пољем кроз наше светле класове,
Крај пута к мени атому скривеном,
Да приђеш у те часове:
И ословиш ме правим именом.

ПУТНИК
Jа сам тај путник што је кренуо
У предисконско прво свитање,
За путем увек пут променуо
Међ звездама кроз вечно скитање.
У смрт и живот, трен и трајање,
Из облика у облик ходећи,
Вечити покрет кад и стајање,
И увек нов у новој одећи.
У олуј сунца и у мракове,
Као Реч чиста некад бачена,
Свих праоблика носећ знакове:
С краја до на крај нит провлачена.
Сејач и семе, реч и обличје,
Од прапочетка исто начело;
Закона истих хладно заточје —
И једно у свем што се зачело.
Али у патњи вечних промена,
Свемоћни! дух мој сада напије
За првим јутром тим без помена,
За чистим прагом прве капије.
Прођох све своје страшне путање
Звезде и мрава; с тобом ходећи,
Сав круг обиђох; познах ћутање
Ствари у њиној сјајној одећи.
Сад опет куцам на тим вратима
Са којих пођох; опет вапијем,
Клица живота неповратима,
На првом врелу да се напијем!
Да стрела с другог копна бачена,
Ко зна за коју коб изливена,
Врати се с овог пута смрачена —
Свом стрелцу ком и не зна имена.

ЗВЕЗДЕ
Kад небо засја прво вече,
Чу се глас звезде с видокруга:
— Ја сјам за срећне, једна рече.
— А ја за бедне, каже друга.
— Ја краљевима, збори трећа.
— Ја херојима. — А ја робљу.
— Ја заљубљеним! — А највећа:
— А ја за дугу ноћ на гробљу.
— А ја ћу, чу се из тог шума,
Светлости таште дати реку:
Као Божанство, та коб ума,
Што сјаји само у човеку.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:43 am
ПОВРАТАК
Kад мој прах, Творче, мирно пређе
У грумен глине ужежене,
Тад неће више бити међе
Између тебе и измеђ мене.
Кад сврши ропство два начела
Духа и тела, зла и добра,
Пашће тад уза свих почела
У задњој берби коју обрах.
И постајући безобличан,
На повратку свом старом путу —
Теби ћу бити опет сличан,
И првом дану и минуту.
Носећ у шаци прегршт сунца,
У зеницама неба комад,
Сићи ће најзад са врхунца
Тај астрални и вечни номад!
Као у сјају новог дана,
Дирнута крилом ветра блага,
Гранчица мирте зањихана
Не оставивши нигде трага.

ХИМЕРА
Pамтим те путе куд сам једрио
Морима што су вечно зрачила;
Чији се видик увек ведрио,
А слутња никад не помрачила.
Тај архипелаг где су цветала
Тек откривена поља румена,
И химерична јата слетала
На младу бразду првог грумена.
Где непроходне шумске пагоде
Држе у небу звучне сводове;
Где дају, као светле јагоде,
Све тајне сунца своје плодове.
Први пут небо ту засијало
На људску срећу и на болове;
Ходисмо туд где све је клијало,
Само Бог и ја кроз те долове...
Ја одох даље новим лукама,
До звезда брод је мој узлетао:
А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао.

ПОЉЕ
Jечмена жута поља зрела,
Речни се плићак зрачи;
Купина сја сунчана, врела,
Ту змија кошуљу свлачи.
Пут прашљив куд се мравâ вуче
За четом црна чета;
Железну жицу цврчак суче,
Најдужу овог лета.
И скакаваца мину јато...
С топола јастреб млади
Баци у сунчев сјај и злато
Свој крик вечите глади.

СВИТАЊЕ
Jутарњи стрњик мори слана,
Из поља нешто тешко вапи,
То плитку реку дави брана
И кида јетки напор слани.
Међ насипима вртлог хучи;
И као громка обест џина,
Под тешком стеном што се мучи,
Из гротла стигну гласи млина.
На брегу изнад мокрог крша
Први зрак сунчев тек се роди,
И невесело залепрша,
И угасне на плиткој води.

СУША
Bећ месецима огањ дажди,
Препуклу земљу мори суша;
Најзад ће сунце сад да зажди
Замрли гајић оскоруша.
Сув поток крај ког мртво ћути,
Без гласа и без прама дима,
Сеоце; само златом жути
Тиква по врелим вртовима.
Све жега мори као чума;
Долина пуна немог страха;
У пољу насред белог друма
Вештица диже стуб од праха.

ЋУК
Hад смреком прва звезда блисну,
Чу се ћук; негде вода засја.
Под кишом мрака жали кисну,
Омара дуну с црна класја.
У поноћ ће на глухом копну
Вечерас уштап да се роди;
И једра ноћи да се попну;
И ваздушасти пођу броди.
Све војске мрака кад отплове
Спрам месечевог немог лука,
Овде ће болно још да зове
Закаслу звезду гласић ћука.

ШУМА
Cва сунцем шума испуњена,
Мирише зрак од новог меда,
Жути се млади шипраг клена,
У небо први козлац гледа.
Уз стабла журе војске буба,
Жагор се свуда страшно чује
Од кљуна, сврдла, длета, зуба;
Пауци преду, детлић кљује.
А Недеља у шуми села,
Чека кад први одмор доспе,
Да широм поља брзо проспе
Крвавих булки мора цела.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:55 am
МРАК
Iде ред црних јабланова
Сву ноћ кроз мрачно поље жита.
Крај пута негде хукну сова,
Месец се јави иза рита.
Мрак тече густ кроз црну драчу;
Таласић клизну испод граба.
Најзад се очас негде зачу
Први славуј и прва жаба.

СУНЦЕ
Nа житу пламти јара врела,
Јули ће све да затре;
Дитирамб сунцу пева пчела —
Све речи од саме ватре.
Не чезне брдо дах да нађе,
Нит шума за сен вапи;
И река пре но сунце зађе
Жели да умре до капи.
Спрема се класје све да падне,
И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне
За лепу смрт у сјању.

КИША
Nедељу дана дажд ромиња,
Корито речно пуно муља;
Досадно, горко; и дан тиња,
Као лампа без капи уља.
По стрејама по ваздан чучи
Голубље јато, док не цркне;
Прљава вода одсвуд хучи,
И већ од подне тихо мркне.
Окна се гасе; и ноћ зија
Језива. Канда у те доби —
На прагу стоји весник коби,
А зидови су пуни змија.

ОМОРИНА
Pрепукла земља жедна вапи,
Од Илин-дана огањ пржи;
Корито речно празно зјапи,
Једва се лист на грани држи.
Ни дах да пусти шума не сме;
Вече; зрак препун слепих миша;
Жабокречина пуна песме...
Ноћас ће најзад пасти киша.
Југ црн и сева; но, наједном,
Дажд пређе преко виногради...
И блисну према селу бедном
Крвава, страшна, звезда глади.

БОР
Gолем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело,
И ноћу преспи једна чавка.
Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црни сен свога очајања.
А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље —
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

ВЕТАР
Pрену се као птић у џбуну
Плашљиви први дах и струја;
Но тек што сиђе брдо, груну,
И огласи се сав олуја.
На мочварној се изви њиви;
Он — малочас што се сплете
У рупцу жене, коњској гриви —
У небо с криком сад полете.
Сва гора паде... смрзну река...
Али већ одмах, пред ноћ глуху,
У шупљу трску залелека,
И умре на једном листу суху.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 5:57 am
НОЋ
Bећ сја Кумовска Слама...
Јејина, сва од свиле,
И с ватром у зеницама,
Диже се летом виле.
С целога небосклона
Блисну у једном трену,
Да би по земљи она
Бацила своју сену...
И спази, покрај пута,
Са неког пања трула:
Сав космос да заћута
Да би се она чула.

АПРИЛ
Dажд мину као после гатке;
Свод сличи пољу пуном ружа;
Одасвуд гласи дивље патке,
Зелено брдо пуно спужа.
Задњи прам магле негде пуши,
Кроз мочвар вриште луда јата;
Жут поток с брега песак руши,
Сунчево злато сја из блата.
Спрам свода зрачна и дубока
Јутрос се роди, с песмом жабе,
У чаши прве висибабе,
Април, с два крупна модра ока.


БУКВА
Cело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије.
Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.
Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.


МРАВИ
Sве путем који води слави,
Кренуше као војске мрака.
Биће се данас као лави
У ноћи туђег мравињака.
Учиниће га општим гробом,
Свуд оставивши смрт и сенке;
Понеће своје мртве собом,
И ново благо, и све женке.
А вратиће се мирно тада,
Све као реке које плаве, —
Докле за крвав запад пада
Крупно и страшно сунце славе.


НЕДЕЉА
Vећ зора сребри хумке риђе;
Пођоше најзад небом смело
Сва бела стада јутра; сиђе
И Недеља у немо село.
У цркви мирно држа свећу;
На раскршћу, у хучном долу,
Додола та је, сва у цвећу,
Играла ту у сваком колу.
У касну поноћ крену кући,
Кад уштап засја из планина;
И оде тешко посрћући,
Од сунца и од новог вина.


ДУША
Zашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још је увек срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.
Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко —
У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена...
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује, и разуме...


НОСТАЛГИЈА
Jесење поподне мре у завесама,
Тужно цвили ветар из далеког грања.
Мир. То је свечани тренут кад се сања.
И кад душа хоће да остане сама.
Често у те сате са сузом у оку
Ја осећам тихо у болима дугим:
Све је покидано са мном и са другим,
И чекам однекуд нову реч дубоку,
И докле се деле светлости и тмине,
И ноћ пада као паучина мека:
Све нàтпēва хучна музика тишине!
Све надвиси неми глас који се чека!...
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 6:02 am
НАПОР
Kада ме замори равнодушно, бедно
Време, у часима безбојним и сивим,
Рађа ми се жеља: ја бих да доживим
Или срећу или несрећу, свеједно.
И та тамна жеља негде у дну груди
Расте, кô поплава какве мрачне сене.
И свакога јутра будна је пре мене;
И често загреје, и често застуди.
У души засветли... које је то доба:
Зора или вече? Плам што је заблисто;
Шта је? Мислим љубав, а оно је злоба!...
А мени се чини тако једно исто...

САПУТНИЦИ
Sве за својим путем, ја сам жудно хтео
Све за својим путем! Али заман муке:
На раскршћу сваком увек сам се срео
С кажипрстом кобним невидљиве руке.
Хтедох у свом срцу да глас себе чујем,
А ја чух у слуху глас ко зна од куда...
Хтедох да се отмем, да сневам, да снујем:
Друштво невидљивих пратило ме свуда...
Ја где сам? завапих. Моје дело где је?
Кога следим вечно, несвесно и страсно?
И у мени самом колико је мене?
Колико?... Све ћути. Ах! то је ужасно.

ЉУБАВ
Jе ли ово љубав, или болна једна
Потреба да љубим? Ова жеља плава,
Је ли жеља срца моћнога и чедна?
Или напор душе која малаксава?
Је ли ово жена коју љубим, збиља?
Ил' сен на проласку преко мога пута,
Тумарање мисли без свести и циља,
И све дело једног болнога минута!
Не знам; но на међи тога сна и јаве,
Видим моје срце да чезне и пати.
И сузе кад дођу, ране закрваве —
Ја ни онда од тог ништа нећу знати.

СОНАТА
Hтедох да ми љубав има лице сретно,
Као речна нимфа, чије власи дуге
Весело црвèне; али беше сетно,
И косе јој беху тамне, кô у Туге.
Хтедох да запевам млад дитирамб среће,
А ја најтужнију испевах поему;
Почнем да се надам, а осетим веће
Неку слутњу давну, заспалу и нему.
Тако нову жељу прати суза стара;
Тако нова љубав у часима холим
Неосетно ране старинске отвара —
Па ме страх да желим, и ужас да волим.

ТАМА
Iза јабланова још ни сад не жути
Задоцнели месец. Још са црних трава
Дува тамни ветрић. Како страшно ћути
Пролеће у ноћи, пролеће што спава...
А из бледог неба у тој немој тмини,
Често кô да тихо црни снег поврви.
Какво кобно вече! У болној тишини
Чини ми се чујем хуку своје крви.
Чујем у дну душе глас некакав сетно,
Кô глас у дубини ноћи. То је само
Једна мутна жеља прошла неосетно,
Ко би знао за чим, ко би знао камо.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 6:04 am
ДОСАДА
Cело послеподне на мом прагу седи
Досада, и гледа налакћена мене.
Очи су јој мутне, челичне, студене,
А усне замрзле и образи бледи.
Не чује се никад да помути дахом
Ни тренут тишине за то цело доба.
Дан умире мирно: а моја је соба
Испуњена чудним слутњама и страхом.
И немо и споро ослушкује тада
Неку тамну јесен у души, где тако
Дан гасне без туге, без свести, полако...
И чујем, у мени лист за листом пада.

СТРАХ
3ашто волим тако све оно што мине,
И радост, и боле? С каквом жељом тамном
Ја лакомо слушам тај глас из даљине,
И погледам на пут који оста за мном?
Каква је то веза измеђ душе сада,
И тих дана што су протекли, кô вода?
Зашто већма волим вече које пада,
Но пурпурну кишу из јутрењег свода?
Често ми се чини да кô ноћна плима,
Све у мени шуми од спомена сиви:
И да ми је срце препуно, и има
Страх да иде даље и да што доживи.

ЕКСТАЗА
Oстаће далеко за мном ови пути,
Нестаће и ове сузе куд и друге,
Ја ћу нове жеље у свом срцу чути,
Као нове ласте. У вечери дуге,
Прах сребрних звезда док лагано пада,
И с цвећа се диже свила, као косе,
Моја нова љубав родиће се тада
Као нови листак и нова кап росе.
И крај друге жене ја ћу да се надам,
И да своје срце расипам и губим:
И опет мислећи да први пут страдам,
И први пут желим, и први пут љубим.

ЗАМОР
Oчи су ти данас пуне топле тајне,
По пољубац има у погледу сваком;
И има у гласу тужном, неједнаком,
Обећање среће нове и бескрајне.
Доста, јадна жено, све је залуд! Доста!
Ми смо једно другом давно све већ дали.
Погасимо лампе пира! Као вали,
Све је већ протекло, и ничег не оста...
Још један дан само хтели би свом снагом,
Један, само један! Вај, док се, све брже,
Кроз кобну ноћ чује како бесно рже
Пар злих црних коња, већ спремних, пред прагом.

РЕФРЕН
Cневај, да увидиш да пролазни снови
Још најближе стоје постојаној срећи;
Да не питаш никад, зашто јади ови,
А не који други, а не који трећи.
Љуби, љуби силно, увек истоветан,
У љубави само ти ћеш јасно знати:
Како мало треба да се буде сретан,
И сто пута мање да се вечно пати.
И умри, да спасеш веровање чисто,
Да си кадгод стао пред истином голом:
И да у животу ниси једно исто
Једном звао срећом, а други пут болом.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 6:09 am
ВРАЋАЊЕ
Kад ми опет дођеш, ти ми приђи тада,
Али не кô жена што чезне и воли,
Него као сестра брату који страда,
Тражећ меком руком место где га боли.
Пуна носталгије безнадежне, дуге,
Не сећај ме никад да би могла доћи
Задоцнела радост из дубине туге,
Кô поноћно сунце из дубине ноћи.
Јер ти не знаш, бедна! кроз све дане дуге
Да те вољах место ко зна које жене!
У твом чару љубљах сав чар неке друге...
И ти беше само сен нечије сене...

СНОВИ
Vај! како то боли рећи једно збогом!
И колика рана отвори се тајна,
Кад и за толиком нашом сузом многом,
Опет падне једна суза опроштајна.
Напред! Али куда, и камо, и зашто?
И зар увек исто, и све тако вечно?
Па како то ипак боли неизлечно
Кад сврши сневање, и празно, и ташто...
И обамре снага, и занеми вера,
Док жеђ тамног срца постаје све већа;
Тад видиш да често, колико и срећа,
Вреди једна топла и лепа химера.

КРАЈ
Hоћу у твом срцу, после тамних јада,
Да оставим једну носталгију дугу:
Па све када прође, да се сећаш тада
Са болом на срећу, с радошћу на тугу.
Хоћу моја љубав, кад све једном падне,
Да у теби умре, као у дан сиви
Што мре грмен ружа: мирис који дадне,
То је болна душа која га надживи.
И кад ови дани за свагда прохује,
И кад опет хтеднеш чути моје име,
Хоћу да се оно у твом срцу чује
Кô шапат пољупца и уздисај риме.

САТИ
Kако брзо живим! Како сати дуги
Пролазе, кô беле птице. Нит знах само
Чим су повезани један дан за други,
Нити кад запитах: зашто све, и камо?
У ногама сфинкса преспим сваке ноћи,
Са срцем што није ни срећно, ни плачно,
За све што је прошло и све што ће проћи:
Јер сваки је тренут нешто бесконачно.
Ја не имах никад ни минуте неме,
Да питам куд оде уздах што одлеће:
Толико је увек било кратко време
Између две сузе и измеђ две среће.

СТИХОВИ
Oве мирне песме осенчене јадом,
То су ехо речи што се нису рекле,
Туге што је расла и умрла крадом,
И суза што нису никада потекле.
У дубоко вече, кад угасну стазе,
Душа мртвог дана, суморна, још ходи,
И шуми: кô тамне, искидане фразе
Музике у ветру, у грању, по води.
Тад се јави ехо непамћеног јада,
И бол неке давно преболеле ране...
Но како је срцу, нико не зна тада,
Задоцнела суза кад пође да кане.

ПЕСМА
Pренуће се опет моја душа сетна...
Можда зрачак сунца, најмањи шум горе,
Доста ће јој бити па да буде сретна,
И да се разлије звучна, као море.
Прићи ће ми нежно у данима овим,
Као илузија добра, нека жена;
И радосно тада по звездама новим
Тражићу свој усуд за нова времена.
На нову обалу ја ћу ногом стати,
Да у новом руху загазим у цвеће...
Тако јадна душа никад неће знати
Где беше крај бола, где почетак среће...
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

taj Ned Jul 12, 2009 6:09 am
СУЗА
Kô јесења шума тако умираше
Цео један живот тихо и нечујно.
И још носећ срце и жељно и бујно,
Ми смо осећали задње дане наше.
Мотрећи у кобни символ што се диже,
Душа нам се мрзла и тровала тугом;
И држећ све чвршће руку једно другом,
Ми смо корачали раскршћу, све ближе.
Ми смо своју сузу крили у том часу,
Ону сузу чедну, свету, неумрлу:
Но она се свагда јављала у грлу,
И увек се тужно расула у гласу.

РАПСОДИЈА
Dа ми је да љубим као некад прије —
Без наде и среће; вај! да ми је моћи
Испунити опет целе своје ноћи
Сузама и слутњом којој конца није.
Да ми је да волим као пре, пун мрачне
И свирепе сласти да патим и страдам;
И уживајући у болу што задам,
Да не љубим очи него кад су плачне.
Да ми је да волим срцем, које тајно
Све носећи сумњу страшнију и већу,
Не зна за врлину, јер не зна за срећу,
И што мрзи болно, јер љуби очајно.

МИР
Hтео бих да знадем љубим ли и сада —
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.
Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми, и песма што ћути,
Док, кô задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закасли минути.
Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама кô некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим кô прије.

РАСТАНАК
Oпет сам те срео тамну, пуну сете —
Браниш невидљивој сузи да потече;
Кô сен безнадеждни, тако, јадно дете,
Ти беше поред нас цело једно вече.
Све беше одавна нестало међ нами,
И љубав, и мржња. А наше две стране
Душе осећаху, ипак, кô у тами:
Кипе две-три сузе још неисплакане.
И негдашњег срца, никад неречена,
Притајена, тамна, реч хтеде потећи...
А кад пође као безнадеждна сена —
Никад можда нисмо били ближе срећи.

ВЕЧЕ
Mре потоња светлост и постаје смеђа,
Октобарско сунце гасне иза хума...
А твоја је душа пуна болног шума,
Тешка суза стала у дну тамних веђа.
Док у твоме врту дан очајно тиња;
У тамној се сенци расплакале чесме;
Шуми гора, као роса да ромиња,
А у теби хује риме моје песме...
Хује тамне риме, кô мистично врело,
Кроз лишће, и звезде, и сен што још пада:
У свакоме стиху има суза јада,
У сваку је строфу легло срце цело.
Sponsored content

Jovan Dučić Empty Re: Jovan Dučić

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu