Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 11:28 am
First topic message reminder :

Младен Лесковац

Pрилично је јасно шта ваља схватити под појмом старије српске поезије: како
се почетак наше новије лирике, а са много основаног разлога, ставља веома позно, у
годину појаве Бранка Радичевића, читав ранији, њиме заклоњени период песничког
развоја код Срба, а који је трајао безмало такође читаво једно столеће, јесте оно време
када се зачела и у правим порођајним мукама, уз врло нагла и немирна смењивања
најразноврснијих а оштро различитих утицаја стварала наша старија поезија. Она је, и
данас и већ поодавно, по тиранској механици навике, на веома ниској цени, а поред
других, оправданијих разлога још и стога што се никако не би могло рећи да је
довољно испитана, и што је, уосталом, и није лако ваљано упознати. У нашој и иначе
маленој књижевности, где су право свечани тренуци тако проређено усамљени а
пустолински размаци међу њима зјапе чамотињом сиротињства, онај који је отворио
нову епоху српског песништва и младићком чари свога ведрога генија обасјао њену
туробну сивину, родно се прекасно. „Ми смо несрећни по многоме којечему (да не
речем у свачему)“, — писао је Вук Караџић баш негде почетком године 1848 — „али
смо у књижевности најнесрећнији.“ Ова горка мисао пристаје уз многа наша
књижевна размишљања; није неприкладна ни овде, данас. Баш срећни књижевни
пролом Бранка Радичевића у години 1847, толико јасно пресудан да су му значај (и
када не сав, — а и како би!) сместа осетили и савременици, бар они најбуднији, донео
је собом и један крупан негативан резултат, жив и дандањи, као потврду да ни једна
победа не иде без губитака, ни једна заиста крупна без заиста тешких. Јер почев од
тога тренутка, сва предбранковска поезија била је, more ѕerbіco, безмало у потпуности
збрисана до те опаке мере да смо се читавога тога у поезији занимљивога столећа
одрекли једним махом, великодушно, као да нам се збиља пресипа. На тај начин је
читава предбранковска поезија некако грубо, скоро презриво искључена из наших
мисли и осећања, као да је, пажње достојне па и знатне, никако није ни било; као да и
сама засењујућа појава Бранка Радичевића, колико зачетак нечега битно новога, није
истовремено, а бар у толико исто одсудном степену и опсегу, такође и завршни
уметнички резултат свега онога што се код нас у поезији дешавало читаво једно
столеће пре њега; као да би било могуће замислити Бранка који би у старо карловачко
вино поезије из времена свога ђаковања насуо непента, па одједном заборавио све ове
стихове и све што се у овој књизи поезије давнога времена које му је претходило
намеће као идеал и канон. Баш због свега тога, састављање Антологије старије
српске поезије — а то значи антологије српске поезије пре Бранка па, неминовно, и без
Бранка — може на први поглед изгледати посао прилично узалудан и непотребан: час
као вештачко и насилно оживљавање нечега што је већ давно а заслужено мртво, час
као ташта забава са склоностима за бизарно, куриозно и прециозно у овим временима
најмање приличним таквим тенденцијама, а час можда баш и као заједљива антитеза
и јетка упадица сред свеопштег величања песника Ђачког растанка. Јер, кога би данас
могла још оправдано загрејати, и који поетски став или потребу плодно потпомоћи
или правдати ова не много привлачна, прашна и сабласно несавремена тема?
Када би у намерама ове Антологије била рехабилитација начелних заблуда
предбранковске епохе, горњи приговори и сумње били би итекако умесни. Овој
Антологији међутим задатак је много ужи и скромнији. Чак и када је очевидно да је
наша поезија још дуго после године 1847, упорном и поетски неплодном тиранијом
највише механичког типа десетерца и свим оним што је из тога баровитог и лепог духа
произилазило, у многим правцима заостајала испод резултата већ достигнутих у
времену које обухвата ова Антологија, њен задатак није да на тој, са
књижевноисторијског гледишта одиста крупној чињеници компулсорно инзистира.
Ова Антологија жели да, у првоме реду, сређено прикупи све оне најузорније текстове
које је наша књижевна традиција још могла понудити Бранковој књижевној
оријентацији, и првенствено као уметничку насладу и радост, јер такав пример и
подстрек, и да овакав приказ непрекинутог песничког развоја уоквири у целину једне
слике, колико је то са нашим мршавим данашњим знањем о њему уопште могуће; не
допушта дакле ова књига да поплава нашег немара сасвим отплави ову најпоузданије
нашу баштину. Других задатака Антологија нема: ни овај сам није незамашан...
Најосновније питање у вези са Бранком Радичевићем данас — из којих елемената је он
заправо произишао — није, као што је познато, нимало једноставно. Није оно ни
пречишћено, и далеко од тога.
Iz Antologije srpske poezije - Page 2 L_28acc069cd5244b5d742c9de71aecd-1


Poslednji put izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 4:08 pm, izmenio ukupno 2 puta

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 8:39 pm
ПЈЕСН
за похвалу некоторе госпоже новосадске
Sрећан, душо, срећан сат
кад си на свет стала,
срећна тебе Нови Сад
земља васпитала:
опхождење, красота,
медне речи, доброта,
предивна младост,
новосадским велика
дамам' јеси прилика,
ти, општа радост.
Метни стакло на астал,
гледни очи своје,
познај да су к'о кристал
без порока што је.
Силни поглед, сам магнет,
памук руке, груди снег,
образ — прилика;
многоцена свила влас,
слаткогласни твој је глас
што је музика.
Ни подобна твом лицу
није кармин боја,
рубин-усна ружицу
превосходи твоја,
бело тело — белило,
обрвице — мастило,
чело — зрачни дан;
дични стас међ женама
к'о што је међ гранама
високи јаблан.
Да с' живила в' времја то
кад су жертвовали,
пред олтарем твојим сто
жертви би су дали.
Дај ми љубов твоју дар,
серце будет ми олтар,
жертва буду сам.
На олтару будет стих
храм поставит медан, тих
твој клијент, мадам.
XVIII век Непознати песник

НАТРАГ, ДРАГИ, НАТРАГ, КУД ХИТАШ ТАМО...
Nатраг, драги, натраг, куд хиташ тамо?
А гди ти је Ченеј, промисли само!
Нема лепше от Новога Сада — земљи рај;
Укорно је куда идеш, близ ченејски крај.
Стан', промисли, постој, драги, не хитај!
Пустиња је тамо, трава и поље,
Гди поете веле, ти знаш боље.
За марву је само поље, бунар, извори,
Где падају с хуком у тавној гори,
Гди птичице поју, ехо говори.
Ено, драги, градска царска палата,
Ено на све стране куле от злата,
Прама граду равни Шанац при самој води,
Славни Град са планином, са долом ходи,
Дунав дели пак мост, бродове своди.
Ах, можеш ли, драги, што зажелити
Што те неће овде развеселити?
Ди ћеш сувим, по камену, драги, ходити,
С друштвом твојим лепе даме под ноћ ловити,
Бал, музику, шпацир препроводити?
Еда љубиш која тело не стеже,
Спред' и састраг једну прегачу веже,
С цванцигери и петаци плетене косе,
Са шљокама измешане кошуље носе,
Што с вретени ходе, играју босе?
Крошто, драги тамо често одходиш,
Ах, и мене овде често остаљаш?
Лићу сузе, ах, жалосна, док ја не видим
Да се с тобом и ја овде кадгод примирим,
Уздисаћу донде докле не видим...
XVIII век Непознати песник

ДА ВИДИШ ОВО ДЕТЕ, ДРУЖЕ!
Dа видиш ово дете, друже!
Чини ми се, нема лепше
Баш у Бечу, царском граду,
а камоли в Новом Саду.
Лице, нами кажу, њено
смертним да није рођено;
Нису њени оци земни, —
бити морају небесни.
У персони Хишпанка,
У речи је Талијанка,
Ход је, њезин а ла гранде:
нећ' са сваким да с познаде.
Дајут многи њој динари,
ал' то она и не мари.
Многи њојзи шешир скида,
ал то она и не гледа.
Фризур носи холандијски,
када шета, игра пољски.
За њом скупа свила шушти,
око грла сва се злати.
Лепо харфу знаде бити,
нуз то лепше јошт певати:
К'о славујак на гранчици
кад попева милосници;
Ни кумрија не мож' лепше
око малог свог кад лаже.
XVIII век Непознати песник
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 8:40 pm
ПЈЕСН ВО ВСЈА ДНИ
Kаква су времена сад окајана,
Каква ли је љубов сад непостојана!
Драга драгог, ах жалости, јавно продаје,
Ноћне тајне за пољубац један издаје,
Чиста љубов три дни, више не траје.
Игле и кудеље скоро нестало:
Прести, ткати, вести све је престало;
Место витла и преслице сад су шпинети,
Гласне харфе, виолини, танци минети, —
Не може међ људе без тог поднети.
От године от две дечицу уче
Угодити момком — како не муче!
Шопфе, топфе и зулофе, салуп мидере
Право кроје пре нег' једно што се издере,
Сваки минут траже нове шнајдере.
Ципеле од коже или папуче
Неће ни слушкиња сад да обуче,
Већ везене и свилене ћенар и саде;
Српско платно господична која би саде
Понела откако патист настаде!
Јест, нађе се гдигди која послена,
Али мало има зато поштења.
Безазлена саде, вели, код куће седи,
Сад по моди свака ходи, с пенџера гледи,
Ко год прође, с' сваким слатко беседи.
Ил, пред врати седи, подвезе веже,
Да се ноге виде, штримфе натеже.
Баци ногу преко ноге, гледи на стране,
Сад прекрсти, сад извија, сада устане,
Хитрим оком нуди ко год да стане.
Овоме се клања, на оног гледи,
А с овим се љуби, с оним беседи,
Дању-ноћу по шпацири куда не ходи,
Компаније свакојаке к себи доводи,
Безопасно љубов с' сваким проводи.
Пред очима врата једном затвори,
Докле тренеш оком, другом отвори,
Зује врата, шарке шкрипе, пуцају браве,
Овај горе, онај доле иду као мраве,
Ил' фабрику нову гдигод кад праве.
Иглицама игра — токорсе плете,
Три милосника око ње лете;
Трчи, ходи, извирује куд ко пролази,
Распитује који којој, каде долази,
Сад жели, сад љуби, а сад омрази.
Што јој данас, сутра није по вољи,
Што је јучер клела данас довољи;
Не допушта нова мода љубити једно
Ни свршити једно лето с мужем заједно,
Јавно веле: једног љубит јест бедно.
Што год дише скоро све је неверно,
Ко год љуби саде, све лицемерно;
Зло је семе прва мати прво повила,
От првога јоште горе друга родила,
Најгорим се земља сад наплодила...

MADAME
Sеци језик, ево, на потиљак вади,
он ме, мадам, с тобом ономад посвади!
Камо срећа да сам, кад сам га подигао
реч ону изрећи, на двоје прегризао!
Ах, проклети језик, вредан јест да страда
који год не уме са с њиме да влада!
Вредно да се зуби избију у усти,
вредно да се обе сокруше чељусти;
Час онај проклети — ви остала пуста! —
крошто допустисте, безакона уста?
Змија ако ује, ватром је сожежу,
вол ако убоде, за рогове вежу;
Узду мећу коњу, клипове децама,
звере стежу, бију горко палицама — — —
А мој безопасан јошт цео језик стоји, —
драга рони сузе, он кармине броји.
Уздај, убиј, сеци, на пепео сожежи,
освети се, молим, клештама истежи!
Волци што ходите по горах, лафови,
што блудите всује једити рисови,
Што ловите овде со страхом курјаци,
што гаврани гачу гладни под облаци:
Ево мене, ево, ја сам наше јело,
давно је смерт моје заслужило тело;
Заслужило да га љуте змије пију
и да се као лоза око њега вију;
Заслужило да га грозна ватра пали,
да га пече тјашко, ал' да га не спали;
Заслужило тело да сад зјело пати
кад није умело језик сачувати.
Није језик на то да мадаме псује,
нег' умно, умилно да штогод казује.
Сам пас на пса режи — на кучку не лаје.
Видиш, скот ког' љуби — поштење му даје.
Ти Венеру твоју, која тебе жели,
како да ју твојим језиком уцвели?
Ах, мој језик, језик, како ћу те клети?
Какву ли си вредан каштигу поднети?
Реци: „Мадам, прости!“ — — — —
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 8:41 pm
МОЛБА ДЕВОЈАЧКА
...Nе трошите новце! Нашто су вам школе?
Кадетенштифт начините боље.
Нашто реторика, нашто ли стихови?
И без тог су били досада топови.
Нашто нам физика? Знамо ми натура
куд вуче. Нам нису от потребе јура.
Ко је крив, нек' трпи, ко дужан, нек' плати,
Ко краде, нек бију, нек главом заплати.
То накратко сама нас учи природа,
Млада лета у тим губити јест шкода.
Видите ли, једва от двадесет лета
Може бити један [...] способан поета,
От двадесет и пет једва реторику,
А кад ће свершити лођику, физику?
Богослов, јуриста у тим и оседи,
Нема кад, сиромах, на нас да погледи.
Ономе по небу дурма памет ходи,
Овај у процесу цео живот проводи.
Дакле, која полза, раде смо ми знати,
Што ћемо се с људма такима венчати?
Дурма пишу, дурма неке мапе гледу,
Цели дан на једној столици проведу,
Пре зоре устају, у по ноћи лежу,
Свлачили се нису, у постељу бежу.
Падне им на памет штогод: „Пали свећу!“
Читају сву драгу ноћ и књиге премећу
А ми кано дувне тако да лежимо
и вечну невољну греду да держимо?
Кадетенштифт боље начините један,
Откуд ће официр бар изићи вредан.
Који ће, млад, и нас и децу хранити,
Правице и царство кровију бранити,
А није седети, пером умствовати,
Него мужествено, славно војевати.
Нек' научи добро што је инџинирство,
Пак нек купи себи рано официрство.
Ако је сиромах и нема новаца,
Има у народу богатих отаца;
Јер ко је рад своје кћери разудати,
Кауцију сваки за зета ће дати.
Ви гледајте само професора вредног,
Алумнисту свака хранићемо једног.
Ето фундус вечни! Јербо девојака
Бити ће док буде под небом облака.
Смирено просимо, зато во прочим ниње
Остајемо ваше покорне робиње.
XVIII век Непознати песник

ПЈЕСН НА МОРОВУЈУ БОЛЕЗН У 1796-м ЉЕТУ
БИВШУЈУ
O, ужасно времја и несносни дневи:
Церкви затворени, народ возмушчени
жалосно вопијет.
Училишчна мјеста всја опустошена,
Учитељи вељат дјетем не приходити
в школе учит еја.
От велика страха моровија јазви
Доми оставиша, в гору побјегоша,
спасти еја хотјашче.
Но и тамо њеких не вижду спасених,
Назад си приходјат, тамо умирајут
горкију смертију.
Ино ничто вљашчше слишит еја в дому
Токмо прошчалнија рјечи жалоснија:
„Простите м', сродство,
Аз ниње отхожду ко Господу Богу,
Ви же молите сја, грехом простити сја
мноју содејаним.“
Окрестнаја мјеста жалосно ридајут
Гледајући доми всја опустошени,
в њих же њест живушчих.
Торжишчнаја мјеста ни во что же стали,
Њест бо приходјашчих, ни же покупајушчих
потребнаја себје.
Но, о Боже оче и всјех содјетељу,
Грехи нашја веја прости и јарост укроти
мољашчим еја тебје.
XVIII век Непознати песник
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 8:41 pm
СВЕ ШТО МЕНЕ ОКРУЖАВА...
Sве што мене окружава, све то са мном тужи:
Нити птица птици поје, нит' се с другом дружи.
Одзив мени из горице с плачем одговара,
Зефир ми се међу лишћем на жалост претвара.
И потоци с хладном водом сви са мном уздишу, —
Проливајте, очи моје, горких суза кишу.
1793. Доситеј Обрадовић

ПЈЕСНА НА ИНСУРЕКЦИЈУ СЕРБИЈАНОВ
Сербији и храбрим јеја витезовом и чадом и богопомагајему их Војеводи Господину
Георгију Петровићу посвећена.
Vостани, Сербије! Востани, царице!
И дај чадом твојим видет твоје лице!
Обрати серца их и очеса на се,
И дај њима чути слатке твоје гласе.
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
и Сербље возбуди!
Ти воздвигни твоју царску главу горе,
Да те опет позна и земља и море,
Покажи Европи твоје красно лице,
Светло и весело како вид Данице.
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Спомени се, мати наша, твоје перве славе,
Твојих враждебника ти посрами главе!
Дивјег јаничара терај са Врачара,
Који свог истога сад не слуша цара!
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Теби сам помаже небесна воља,
И сад ти се показује судбина боља,
Сви ближњи твоји теби добра желе
И даљни се народи твом добру веселе.
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Востани, Сербије! Мати наша мила!
И постани опет што си прије била!
Серпска теби вопију искрена чада,
Која храбро војују за тебе сада.
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Босна, сестра твоја, на тебе гледа,
И не жели теби никакова вреда.
Ко тебе ненавиди, не боји се Бога,
Од којега теби иде помоћ многа.
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
Херцегова земља и Чернаја Гора,
Далеке државе, и острови, мора,
Сви теби помоћ небесну желе
Све добре душе теби се веселе
И согласно веле:
Востани, Сербије!
Давно си заспала,
У мраку лежала;
Сада се пробуди
И Сербље возбуди!
1804. Доситеј Обрадовић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Pon Jul 13, 2009 8:43 pm
РУСКА ЗИМА
Lистопада седмог, навечер, при свећи,
В мојеј малој собицје за књигом седећи,
Неки ми се разговор на пенџеру чује,
И мени се учини да се некто псује,
Но разбрати не могох кто и што вељаше,
Ибо ухо на ухо друг другу шапташе.
Ја возведох очи посмотрети напоље,
Но, о тешке туге и велике невоље!
Черна ношч покрила вес град густим мраком
Из којего прети страх ужасним зраком;
Силни вјетр душе и домове ниња
Сипајући у очи крупу хладна иња.
Ја помислих у себи: — Вала, ево зиме!
Благо оном кто имат чекати ју с чиме!
У кога се ваљају гојани по свињцу,
Кто се рујну радује у подруму винцу,
Кто у бечку проколе ред по реду слаже,
У кога се ваљушци по лонцу не траже,
И кто много јама пуних имат жита,
У кога се потпиче с' сиром масна пита;
Кто имат на двору много младе живине
И кому се гуља шета на брег из долине,
У кога по двору играјут сја ждрепци
Или ноћу кукуричу мамузасти пјевци,
У кога се диче јунци на салашу,
Ах!
И тко грли и цјелује своју лепу снашу!
Овако седећи, мислећи о зими,
Сад се, рекох, вије цв'јећа баши Дими,
Кој' у теплој Грецији шиље дим дувана
Мухамеду на небо с ђаурска дивана,
Ружећи веја имена негда славних Греков,
Мрачећи их славу бивших златних вјеков
В којих сја славјаше јунак за јунаком,
Мудростију разума, мужа мишцом јаком;
Онде, велим, није ни зими ни сн'јега,
Ни ледене р'јеке, ни клизава брега,
Онде всегда царствујет всешчедраја цв'јета,
Онде зими и љети слатко воће цвјета...
При сем се споменух ја древњаго Рима
Који бјаше преславен и ужасен свима
Народом вселенија в златно јего времја,
Когда славно бјаше в мирје римско племја,
Гди витјази славни всју трјасоша земљу,
Којих јешче грозному гласу, мнит сја, внемљу,
Којим војеводи с пламенем вливаху
В души своју храброст кад на бран иђаху.
Њест, мишљу, ни тамо, во всеј Италији
Ни јамуре медведу, ни јамице лији,
Вездје цвјетет цвјетије и мириши гроздије
Којих ниње, оле! трет војинско гвоздије.
Здје мене внезапу заста слатки дремеж
И роди еја пред очима мње мрачни метеж.
С тјем ја легох спати, в сладост сна повијен,
На бећарској постељи в своје мисли завијен,
Но не долго ја могох безмјатежно спати,
Моје воображеније нача здје мечтати,
Мње во снје јавиша еја прекрасни зраци,
Душевна веселија радосно и знаци,
Којих ја вам не скажу, јер би много било,
Но лучше вам преповјем что се сутра збило.
Ја ујутру зјело рано, провозгљанув оком,
Скочи нога за ногоју из постељи скоком,
Когда сњежне ја увидјех превисоке џаме,
Силна бурја душе, сн'јег у очи сипа,
У домове завирује, по тавани ђипа,
Људе за пешч јури, мише под огњиште,
Деца око оца и матере вриште.
Пес не дира мачку, маца мишу глади,
Из серца им звјерство љута зима вади.
Тако једни и други и трећи ден прође,
Когда св'јет на земљу и тишина дође.
Тогда сја чињаше нес град б'јело море,
Домови и тороњи — б'јеле морске горе.
Сад брадати Руси движут своје лопате,
Један другом вичу: „Гледај саде, злопате!“
Сн'јег со двора чисте, на улицу вуку,
Крестом себе по персију и по челу туку.
Посл'је сего сн'јег преста и насташа мрази
Који сут в Росији всјех животних врази.
Спати легох ја в вечер и сон мене краде,
Буве ми се по кожи, и старе и младе,
Шетају и готове себи част из крове,
Бувци притко скачут и бушице лове,
Мене часто задиркујут, мира ми не дају,
На мисли ми наводе љепотицу своју,
Кад мње нечто силно под пенџером тресну
И некто по зиду грозно шаком пљесну.
Ја се из' сна тергох, серце во мње дахти,
Око не смје на пенџер, кто јест ту да чвахти.
Ја у себи мислих: — Вала, ево беде! —
Чини ми се да на пенџер к мени људи гледе.
Кад, други пут, тресак јешче већма звекну,
И ја ђипих из постељи и от страха јекнух.
Трећи јешче страшњеје груну по дувару,
И сад се ја нађох у зноју и жару.
— Ово сут пустахије, — мишљах ја у страху,
Заборавих у невољи чернооку снаху,
И помилих у буџак, да дохватим сабљу,
Главу, кто се помоли кроз пенџер, да зграбљу.
Ја забравих двери, своју сабљу дочепав,
Стрепим сам у мраку, код пенџера став,
Ибо преко двора, от всјех в домје одјељен,
Живих сам у домићу к'о у шуми јелен;
Ал' ето ти опет, ко из грозне туче,
Са свих страна као гром страшни тресак пуче,
Да се чедна пода мном веја земља затресе,
И сва се кров страхом у мени претресе.
— Сад ће кто кроз пенџер промолити главу,
Или с мојих врата обити ми браву, —
Мислим ја у себи и на сабљу гледим,
А от страха и трепета као рита бледим.
Онако стојећи, са сабљом у руци,
Пустахије проклињем: — Изели их вуци!
Али саде пође све тресак за треском,
Мени се на глави диже кика брешком.
Напосљедок видјех да никого нема,
Сон мја зовет спати, и око ми дрема.
Ја, оставив сабљу, у постељу легох,
Видећи да немам бојати се чего...
Тако, моја милаја и прекрасна кумо,
Мене моје варало уплашено уво.
Ви питате мене: — Что јест убо било?
Что јест мени тако знојем главу мило?
Ничто друго него мраз љуте руске зиме,
От које се ујутру сви домови диме.
Љута ноћу цича тако зиде стеже,
Да их стоји тресак, све љутост'ју реже.
Ја сего не знаја, мислих да сут татије,
Грабитељи живота мирне своје братије.
Кад ујутру ја устах, напоље изиђох,
Небо видјех от љутине свуд около риђо.
Цича мени перси тако силно схвати,
Да дахнути не могох ни управо стати.
Ја се о'мах уплаших и вратих се натраг,
Али ево гужве когда стадох на праг
И спопадох браву, да отворим врата,
На нову панде беду серпски брата:
Мени руку за браву љути мраз прилепи,
Да у мени и душа и серце застрепи.
Ја на браву душем, да откинем руку,
Која, примерзнувши, терпи страшну муку;
Но что већма душем, то њу већма вуче
К себи злобно гвожђе, а кум-Глиша хуче.
— Забога, помагај! Ход' те амо, слуге,
Принесите огња, избав'те ме туге! —
С жеравицом прибјегоше к мени моји Руси,
И со смјехом: — Ха, ха, ха, баћушка, та ту си! —
Тако дакле једва Руси откравише руку,
Мене от зла избавише, утишаше хуку.
Сице шест месеци мраз за мразом стеже,
Нос и уши пали, ноге људем веже.
Жалосни се сваки дан чује глас у граду
Да мразови људе живе, здраве краду,
И превозе в царство разјарено смерти;
Који живи остају, оним' она прети
Одгристи им образе, или уши, или нос,
Или да ће код обуће многи кући доћи бос.
1799. Глигорије Трлајић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 8:11 am
ЗАВИЧАЈНЕ РАДОСТИ
Vи велите да је умро Пеца, славни свирац?
„И већ одсад од свирила“, рекох браћи, „чистац!“
Дакле шта ће саде рећи моја лепа снаша,
Или њежна Милица, ил' румена Неша?
Неће л' рећи младожењи: „К себи руке, девере,
Ти брадати ињем, руски хладни сјевере!“
Неће л' рећи: „Вала, момче, нећеш ми се ожећи,
Нећеш никад ти постеље ни снашице стећи!
Ти за снашу немилице сасма често питаш,
А сам ми се по б'јеломе вјечно свјету скиташ,
И к твојему нешчастију сад ни свирца није,
А без свирца траљаво се в'јенац љубви вије...“
На ово ја одговарам лепотици дјеви,
Мојеј лепој несуђеној и неверној неви:
„Истину ми говориш да се много скитам,
Да ја, јадан, забадава за снашицу питам.
Нашто ми је снаша кад ја веће сједим,
Зашто тако тужим и от туге бледим?
И овој је истина, лепото девојко!
Но кад би ти знала какав ти је Гојко,
Како ти је младостан младожења стари,
Како љубов кипи и сердашце жари,
Вала би ми рекла: — ,Опрости ми, старче!
Ходи да те загрлим, вукодлаки јарче!
Само ми се добро држи за појасом снаши,
Намигни приљ-Мати или брату Јаши,
Или свирцу Паји, сину Павла Лири,
Који на нас иза плота видиш како вири.' —
Само нека засвирају Молчани јунаци,
Пак ће нам се напунити сви молски сокаци
Девојчица и снашица, кићених момака,
Посрнуће у коло нахерке и бака;
Бациће и попа читуљицу хартију,
Високо ће за појас он задјети мантију,
И коло ће на авлији завести широко,
Сватови ће повикати сви углас високо:
„Држ' се саде, снашо, не шеврдај, Нево,
Помичи се на десно, потресај на лево;
Свирај, Јашо, ватрено, поносити свирче,
Држ'-дер и ти амо, приљ-Романе, стриче!
Живо, браћо, живо, подвикујте хаја-хуј!
Михаљ-бачи хегедуш, серпска кола хегедуј!“
Милош често замиче својим црним брком,
А ножица за ногом поскакује трком;
Перјанице све лете момком око главе,
Момке оком стрељају лепотице плаве;
Гледај како свирац дувајући црвени,
У лепота цвеће на груди се зелени;
Глед[ај како] с играча зној р'јекама тече,
У момака од љубови серца громко јече!
У попе се замрсила сва от зноја брада,
Како неће, до њега је попадија млада!
У момака из очију св'јетла муња с'јева,
Громом грме свириле, а Нева потпева.
Погледај ми, Љубо, сад на старог момка
Како жустро подиграва и несташно хопка,
Пак ми саде кажи хоћеш за ме поћи,
Хоћеш мојој туги љубов'ју помоћи.
Амо саде твоје очи ти на ме окрени,
И на љубве загонетку оком одгонени!
О, љубови слатка! О, кћери небесна!
Ти си наше среће богиња чудесна.
Ти мене позиваш к моје жизни другу,
Не знајући јешче сву мог серца тугу.
Дакле, ми покажи височајше благо,
Кротко, њежно серце, серце серцу драго,
Да ти кажем како њежно љубе људи
Своју вјерну љубу, како њене груди
Јесу олтар љубови њежноме јунаку
Који уме живити срећно у буџаку,
У буџаку сиромаштва и б'јеломе свјету,
У љубови н дружества маломе совјету.
Ма кад ми јошт невјесте назначила ниси,
Иако ми живот мој на кончићу виси,
То ми дај последње в жизин благоденство,
Највеће на свету, первоје блаженство,
Да ја скоро кући дођем, у моју отчизну
(Ах, овде ми моје серце от жалости бризну!),
Да ја вмјесто невјесте отечество љубим,
Да се слатко о кућици својеј срећан трудим,
Да ја род свој љубезни страсно обожавам,
И Мађаром, нашеј браћи, серпски да мађарам.
Глигорије Трлајић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 8:32 am
ЈА САМ ХТЕО ЈУГОВИЋЕ...
Jа сам хтео Југовиће, хтео пјети Јанка,
Славу српских обновити с' старине јунака,
Али струне, кад се машим до моје самвике,
Вострепећу о љубови, њежне звекну лике.
Ја пристројим нове струне, согласим самвику,
Начнем Марка Краљевића, храброг вјека дику,
Душанову величати станем силу рубов,
Но самвика возглашаше опет само — љубов.
Збогом, дакле, витезови! Кад самвика неће,
Ја ћу пјети што је мило, љубве брати цв'јећа.
Павле Соларић

МИЛОШ И РАДОВАН
Hоди, сједи, Радоване, да ти Милош каже
Нови случај кога многи све залуду траже.
Био сам ти украј гаја с оне холма стране
Гди поточић исподмива шумарица гране.
Једно мјесто зелени се усред густог хлада,
Окружено са три стране као сводом града;
Одовуда под заклоном бистра вода шушти,
Ту и онде с грана доле као киша пљушти;
Ништа се ту вид'ло не би — таква је тма мрака —
Да две луче не улазе сунчанога зрака;
Около ти стоји цврка — да несташних птица! —,
К'о на чудо, ил' од страха некаква ту лица.
Довребам се, пронре око, — шта да ти сад кажем?
Како л' да ти, што неможно, словами излажем!
Седи сама — не знам, вила, рода ма вишега —,
Млада, взрачна, к'о Даница, накрај злачног брега;
Одежд' б'јела распуштена немарно по т'јелу,
Горе каже врат и груди, доле — голен б'јелу;
Појас јој се црвен види, раздрежен низ страну,
Низ врат власи, влажни јоште, возвјештују прану;
С једне стране лежи жезал обмотан у цв'јеће,
С друге — с биљем котарица, које љубов креће;
На крилу јој шарени се, она се осмјева,
В'јенац плете, в'јенцу тихо, рек'о бих, припјева;
Сјетивши се изненада, другда се огледа,
На опрезу да побјегне, скупи се, сва бл'једа,
А највише од потока што бризга и шуми
С мјеста мога скривалишта, не чему се глуми.
Убојим се да не спази да јој се [ја] дивим
(Не бих ју рад увредити, колико што живим!) —
Поузмакнем. Одолим се, премда серце жалко
Совјетује да постојим још и јоште малко.
Но ја сам ти намјерио (ко ту да не краде!)
Крадом стазе испитати, — шта ти велиш, Раде?
Крадом дању, кад се може; ноћу на месецу
Обискати свету гушту, с' завјетом мом свецу.
Ако буде угодница, наших страна вила,
Да јој предјел даре носи од свих својих сила;
Ако л' буде, срећом мојом, подгорска пастирка,
Те долази да се купа и ту цв'јеће бирка:
О, ја ћу ју умилити с окладом у пјелу, —
Зла не може душа витат в оном красном тјелу!
Свирјел моју чуће она. Ти знаш ове ц'јену,
И кол'ко сам јагњад им'о ја на силу њену.
Ја ћу заћи издалека, заметнути траге,
Нек' помисли: Весео је, тај није без драге.
Другда ћу се близу чути са тужними звуци,
Другда опет к'о да ми је дјевојка на руци;
И да буду неизвјесни гласи ми и р'јечи,
Кад далеко свирјел буде, хоћу да јој јечи;
Нећу да зна уречене ни часе ни дане, —
Овако се мисли лове, воде нас незване.
Кад усмотрим љубопитство, невешт ћу гди проћи
Брзо, нек' јој серце куцне, да ли ћу још доћи.
Топле часе, кад с' одмара, умива и купа,
Са стадама свуд пландује утомљена жупа,
Ја ћу свирјел угодити на подмукле гласе,
Да се јасно до ње чује, а откуд, не зна се;
Пјеваћу јој другу пјесну кад сједне на траву,
Кад се свлачи, другу пјесну, и развјенча главу;
А кад видим — бићу близу — да у воду ступа,
Даћу мојој ја свирјели ударења тупа,
Да се слажу, нек' осјети, с пљесканијем волна,
И да душа ту нечија љубвом таје болна.
Другу ћу јој пјесну пјети кад надвија гране,
Другу кад ју нагу узрим с те ил' с оне стране;
И кад плива, и кад роне, и кад резно приска,
Ја ћу свирјел угодити стерни мога писка.
Кад изиђе, и на брегу таре се од влага,
Под одежду сокровишта свога ставља блага,
Ја ћу опет, да узнаде к'о да петко страда,
Сад на ово, сад на оно пјети изненада.
В'јенац плете, убира се, или се к сну спрема,
Све уз припјев дал'ко нечиј, страха близу нема.
Нека заспи с пјесном мојом, доста за крат први,
Овако ћу задјети јој мрежа мојих врви;
Те дај данас, те дај сутра, — серце ми се нада,
Неће проћи ни пет дана да се мном облада;
Да питома тако буде, да ју свирјел мами,
И кол'ко год јогунастој узбуде се чами.
Плашити се, ако прођем кад одбира цв'јеће,
Ни срдити, да не прене, она на ме неће;
Више пута нек' се шумом мимогред пробуди, —
То ће дати да о мени све то блаже суди;
Нек' ме свиди и зажели да ме дуже гледи,
Ја ћу проћи, као невјешт, шта се њојзи бреди;
Док внезапу једном зазрим и нога к њој ступи,
Па нека ју од то доба ко може искупи.
Ако буде од потребе — тако т' твоје младе! —
Милошу ти буд' у помоћ, — је л' да хоћеш, Раде?
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 8:33 am
МЛАДЕН И МИЛОЈЕ
Младен
Tеб', Милоје, све салеће младеж рад пјесана.
Младеж љуби: умиљат је глас твога гортана.
Запјевај нам слатку пјесан, радост оног брака
Кога простор још раставља једне ноћи мрака,
Све те мисли, све надежде, предвкушене сласти,
Што ће двоје уживати сутра с пуном власти.
Или нам пој задовољство по дугом растанку,
Како негда с љубом бјеше Сибињанин Јанку.
Пој сељанске жизни дољу, љубве древно жиље,
Или како под Родопом дјеве беру смиље.
Скажи шта су спрва биле српских гора виле,
Пој што волиш, само нам пој, — та хоћеш ли,
Миле!
Милоје
Ја милујем всегда пјесне, ја милујем младеж,
Но љубов је штекотљива, свој разбира падеж:
Ту се хоће хитрост Пинда, ту цјевница лепа,
Ту припјева колик' очи паунова репа.
Сваки би рад да се поје жар његове груди,
Овоме су јавор-гусле, том свирјел по ћуди.
Један иште да се пјесна с нравом љубе слаже,
Други — да му ја погодим шта јој серце каже.
Љубве богу, за опкладу, ту би био замор,
Нит' је посла тежег им'о откако је Амор.
Да ти појем о љубови, њој су мизе благе,
Ал' избери од пјесана што су теби драге.
Младен
Пој ми љубов из Призрена потајеног пира,
Лобзанија Љубосаве код свога пастира.
Пој како је омилила Милица Ненаду,
Оставивша везен појас под липом у хладу.
Но не! То је давно било, повјест сада мртва,
А љубови нашој жива подобаје жртва.
Пој која је срећа оног који љубљен љуби,
Јогунасти како дане у пустоши губи;
Како љубов, куд год иде, преобража твари,
Што се љуби, све загрља, за друго не мари;
Пој таинства чијег нибуд завјета љубнога,
Хоћеш мога, сад избери, или волиш твога.
Милоје
Обећ'о сам, заљубљени, пјесну сам вам дужан, —
Човек ничиј, свога слова ваља да је сужан.
Ја бих пјев'о оно време, искони у свету,
Што возрасту сваком своју разакрива мету;
Ког осећа наитије, и стадо, и древо,
Источници по горами, тамно земље чрево.
Време мило, мог достојни гананија дани,
Да вас пастир у долини, птичица на грани,
Да вас тежак с њиве своје восклицајућ хвали,
Јек одзива славослови по всемирној даљи!
Кад свештени огањ нашу утробу подиђе,
Серце дотле беспристрасно двојно жели биће;
Сва природа измјени се, онемиле људи,
Душа сама — но не дуго! — по пустињи блуди;
И све тражи, и све пита, вјере не имаде,
Све јој смета, све је мало, једно јој се краде.
Но внезапу, кад овако сјетујућ разбира,
Давни суди недвижиме судбине су мира!
Внезапу јој друг предстане у одличној ризи,
Кога истом стазом воде подобни подвизи.
Двоумије све ишчезне, истини су трази:
С овом зором тма нестане, људи нису врази.
Так' у оно свето јутро, јутро нове жизин,
Кад се сресмо, мила Видо, једног духа близни,
Мој је жребиј дивно рјешен среће овог св'јета,
Године ми из весана настале и љета.
Откако су очи твоје мен' серце урекле
И све страсти мог суштаства за тобом потекле,
Мени други воздух дише, друго сунце свјетли,
Други ноћне прозивају слатке часе пјетли.
Свуд се јуност, свуд красота, свуд веселост каже,
Све шчастију моме нову отраду прилаже.
Стадо веће возиграва мени испод гора,
Њива око пастирскога разботјева двора;
Долина ми нову љупкост јутром даје росна,
Нову сладост с хладом својим дрена плодоносна;
Сунце с неба, мјесец, земља и све мира твари
Рекао бих да су дужни чувствам мојим дари.
Куд погледам, сваки холмић ружу прозјабава,
Куд год ступим, с љубичицом меша ми се трава.
Мисли моје, куд с' обрате, сретају блаженство,
Сни на одру заутрашње славе предпразденство.
Пак кад свега тога узрок, што је све зазид'о,
Тебе помним, души мојеј возљубљена Видо,
Срећа, велим, у слободи човјека почива,
А слобода у остену разумноме жива.
Присуствија твога на ме сила је толика,
К'о матери свега, земљи, сунце, неба дика.
Како холми у Данице взигравају жару,
Тако у твог ја погледа восијавам дару.
Смјех на лицу и пријазан свега струка твога
Нетљена је, до дна серца, пажит ока мога;
Гледећи те, ја утапам у пламено море,
К'о што трепте када сунце оолистава боре.
Уху моме словеса су оно твојих уста
Без шта б' мени земља била сва глуха и пуста;
Што су небу јасне зв'језде, њиви златни класи,
То бесједе слуху моме љупки твоји гласи.
Духа твога благовоном уханију нема
Ни што гора, ни долина, ни што поље спрема;
Подобни му остров нема уханијем цв'јета,
дивни состав пристрастијам возмужавших љета!
Лобзанија уста твојих превосходе млека,
Превосходе грозда сладост, росу златног в'јека;
Гортану мом мед и саћа нису такве сласти,
Слађи није њежни покој него тихе страсти.
Твоја, Видо, објатија, Видо, твоје лоно,
Твоје благо серцу моме серце кад је склоно,
Ја сам виши од царева, ја презирем в'јенце,
Ја уживам стада мога пасући првенце,
И будући тајно неко чувство мени каже
Као што се Бог с природом у стварању слаже
Тако да је, всељубезна, и у нашеј власти
Само суште создатељство чрез љубови сласти;
Ми смо доста једно другом, доста за потомство,
У нами сва сокровишта, ту наше лакомство;
Свако наше внушеније, сваки подвиг т'јела,
Дволична су душе наше једносуштне дјела.
Ми друг друга магновења старамо се бљусти,
Угађати себ' взајмно и серцем и с усти;
Нека тече, нек' протече такве жизин р'јека,
А ми ћемо, гди год буде, живити довјека.
Павле Соларић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 8:38 am
КОВЧЕЖИЋ НЕБОГОГА ПАВЛА
U мене је био спретан сандучић од дрена,
Но од дрена кедарскога, што воњу изјева.
Вериге су златне биле, ил' подобне злату,
Кљученица и преручи — све чест своме млату;
Роговље је све китило изрјадно камење,
По странами увајаних образа знамење;
Једним словом, к'о у чем' се свете мошти хране.
Но светиње друге овде бијаху собране:
Што сам пјев'о о љубови, о занату Дида,
Ту је ишло што је тајно, да му није вида.
Јастучић је горе леж'о од голубја перја,
И на њему Дид седио посреди иверја;
Иверија сирјеч својих већ сатрених стр'јела,
Колико је у ковчешцу испјеваних дјела.
Не знам откуд, пронре Молва (за њу нема чавла!),
Не излети, а већ изда небогога Павла:
Дјевојке се договоре (а шта нису кадре!
Овакове светотатце негди зову: Ладре!) —
Договоре да украду пак да хитро врате,
Ако би што поквариле, да сторично плате.
Дођу, узму. Да отворе — но како без кључа?
Зграбе од стрâ цјел' са собом, побјегну без луча.
Кад обију — све се презну од дјетиње стр'јеле —,
Брже-боље да читају, пјесне си подјеле.
Узнаду све, и освету одмах ми закључе:
Да сандучић већ не врате, и дубоко муче.
Но нек' знаду, ако саде већма нег' пре љубе,
Да ја умем и јошт већма наоштрити зубе,
И да неће труда бити дотле мојеј груди
Док се која жртвовати за пл'јен не усуди.
Павле Соларић

ЖЕНИДБА ПО МОДИ
Nишта није више смјешно што сви узму људи,
Било срамно, било подло, били скверни блуди,
Они правду и светињу праве или кваре,
Гди закона њина није, за све то не маре.
Кују мисли како хоће — „Завјет с неба!“ кажу, —,
И кумира ком' се моле у бога прелажу.
С овим богом које чудо да природу блазне,
Да по свјету проклијају злобе многоразне?
Само једно запитаћу — ко може, нек' дичи
Што до бога на престолу виспар горко кричи:
Двоје младих заљубе се, предаду си душу,
Ван сојуза ину срећу не могу да внушу;
Посљедују љупком своме природе подвигу,
Да поднесу вију серца благодатном игу.
Сазнаде се. Мати отуд, одунд' баба грунда,
На оцу се од јарости тресе дуга бунда;
Скочи тетка, скочи стрина, ујак и свâк вичу,
Сви небогу несретницом дјевојку наричу.
Оне хоће да се жених родом можно хвали,
Ови — да им вјено мошњом дебелом превали,
Да се пише високо-, пре-, и от да имаде,
Да слугама валбе даје, — ко је, да се знаде!
Триста ти му мана нађу није л им по ћуди,
Све из љубве к чаду своме, макар да полуди!
Вас ја зовем у мој совјет, заљубљене младе,
Вас, јуноше! Је ли право да то стари раде?
Поимљу ли оци ваши што сте ви из' брали,
Могу л' у том поступати к'о у некој шали?
Кане л' они жизан своју вашем придат другу,
Или серце мње пљенити ваше као слугу?
Зла гордињо и лакомство нечестиво свјета!
Нигда ли вам није доста нит' шта овде света!
Мила чувства продају се — ту већ нема зајма —,
Земља мора сва пропасти с овим обичај'ма.
Слуга би рад бит господар, овај иште власти,
А властелин да до цара пружа своје страсти.
Човек хоће да је ангел, ангел се зло горди, —
Да погибну сви лукави с' својима оскорди!
Да пропадну и да иду сви од нас без трага
Који кћери кад удају мотре само блага,
Којима се права [њина] ни зашто призната,
Својом ћуди коме хоће отварају врата!
Павле Соларић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 7:15 pm
ХУДА СРПКИЊА
Sлушао сам ономадне (да Бог не услиши,
Да услишав клеветницу, језика не лиши!)
Слушао сам, о Српкиње — вами боље мисли! —,
Злорјечиву, која нам се зло у род наш числи.
Казаћу вам — отровници да се име знаде —,
Зове вам се — — — не, нек' чести стиха мог немаде.
Дјевојка је, дјевствовала дабогда довјека!
Ни без оног на што хули не било јој л'јека!
Мрзи Србље и што је год том имену славно,
Одвраћа се серцем од нас и клевеће јавно.
Њој су [наши] обичаји (има злих навада!)
Чак од лутке сви скаредни до поповских брада;
Нејма чина, нејма пола, нејма ни возраста
Коме она згребла не би триста јетких краста.
Начини су наши груби, сурови нам прави,
Крупан језик, ко га збори, хоће да г' удави.
Она воли инородним, рода се свог стиди,
И, да може, свукла би се, сва јој кожа бриди.
Кад пролази, с рамена нас кривоврато гледи
Кад поздравља, само зато да кога увреди.
Сви убори, сва обућа, што је женских риза,
Нејма ц'јене развје туђе, развје из Париза!
Ко би рек'о? Радо чита и из наших књига,
Да пригари, у чем може, знак својега жига;
Тражи навлаш у свачему најружнију страну,
Да је чисто као сунце, нашла би му ману.
Све нек' иде! Али ево моје љуте туге:
Што ни пјесне нису с миром од њезине руге!
Да су вкусне као сушти пијемонтски смрчак,
Она б' рекла: Пјевац Србин да је бједни чврчак.
Чврчала јој, да је нема, метла око главе,
Њој и баби, што јој носи очаране траве.
Не слушајте, цјеломудре, клетву српске дјеве,
Кукољ ваља из пшенице чисте да се пл'јеве.
Ви које сте без Србина к'о без листа ружа,
И тек Србља шчастљивити све желите мужа,
Ви ћете се радовати, уживати сласти
Имајући свог супруга, будући у власти,
И љубови мили залог, грлити свог сина,
Док жениха она чека још из Недођина!
Павле Соларић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 7:15 pm
ПОСЛАНИЦА ДРАГУ ТЕОДОРОВИЋУ ТРШЋАНИНУ
;итаћете, кад ме од вас дол' и гора д'јеле,
Овај Павла, мили Драго, листак књиге б'јеле;
Читаћете, нека знаду рода вашег уди
Да за њима и у даљи моје горе груди,
Да за серце све спомиње како му је било
Прикривену под голубље дома вашег крило.
Слатки спомен! Сад најпаче двоумију моме:
Какова је судба опет ниспослана по ме?
Идем — што ћу? (совјест трпи) —, и више сам пута
Изгнан мор'о прах отрести с мојијех опута,
Ићи куда нова срећа прстом сл'јепо каже,
Оставити што м' је тада стало да помаже.
Нису могли пристаниште удобно да нађу,
Гди да спасу безопасно дома нашег лађу:
Гребенска м' је отчуждила, ради своје суше,
Бистра Сава распалила жећу моје душе;
Прво мјесто странствовања блажили Крижовци,
Јазвили ме пет година, треће су Карловци.
Дунав није напојио, није Фрушка смела,
Ни за Загреб паки срећа није ме припела;
Нису могли удржати двојеструки в'јенци,
Писаничке и венетске љубве ми првенци.
Приморије, слатка жељи од мојих днеј јуних,
И из тебе мора нешто да мене узбуни!
Да вкусити духу даде мом твоје прелести,
Пак за кратку сладост да се сад љуће одмести!
У Тријесту вјековати, шта би драже било
Развје Драго, ког' се име диком преузвило?
Вејрујете ми — ја знам да су вами гнусне лажи —,
Врсника вам међу Србљи дангуби ко тражи.
За опкладу: ни у св'јетло серпских цара време,
Гди се страсти благородне рвенијем стреме,
Од вашега веледушње није серце тукло,
Ни за општу већма ползу грло је промукло.
Небо вам је всеподобну (јавни дар промисла!)
Придружило и супругу, добротом без числа;
Удало с' је и то јоште, на излишак блага,
Да је у ње сва имена које носи снага:
Софија је ваша мудрост, што вам домом влада,
О достојном воспитан'ју рачи ваших чада.
И таст, и сваст, и пуница, и свâк су те вреже,
И кол'ко вас род са четом Славујевом спреже;
Браћа ваша к'о и снахе, јужики остали,
Сви су мени на вовјеки памтити се дали.
Нек' Адрија већ не види, заборави Р'јека,
Нит' ме чује већ Истрија, Либурније сека;
Крајнску ваља оставити, крајње серпске неве,
Бодре пјесном испод Истра заснубити дјеве:
Нек се чујем од Булгара докле тече Дрина,
Од Бјелграда до богатих Радоне висина.
Знаће Босна и Велебит, и об-он-пол скупа,
Панонија, коју Сербин из нужде уступа.
Знаће гди је моја најпре пропјевала Муза,
И њој близо убјежиште желити без труса,
Имену ће пјесан мојих разићи се гласи,
Читаћу се од множајих нег' на глави власи...
Овако се, небог, тјешим кад се Срећа м'јења,
К'о, кад зима на њих ступи, безлисна корења:
Кад одлазим с мјеста кога, и страх ми се јежи,
једа л' боље другди наћи камо нога тежи;
Што, премда ми серце трза, немир даје љути,
Ведрије ми небо бива него облак слути...
У отчизну! Може ли што више бити благо?
Ја полазим у отчизну, не већ име наго.
Синови смо, Мати зове, љупке су ње р'јечи,
Подигла се да дом строји, ког' боли да л' јечи.
Сваки отчић то је дужан, ко се на њу нада.
Прочно жели да се спасе и већ не пострада.
Овако се негда, браћо, пуст из Вавилона
У, прадједња поздн' Израиљ ханаанска лона;
Радов'о се Спаситељу, но свом прашт'о труду,
И све чек'о с неба само, пак му све залуду.
Но у нас је друго знаме, нови мира завјет,
На враждебног крволока христијански навјет;
Гди отчизну, чим ко може, процвјетати тражи,
Што је подло ил' свирјепо, гони ка и лажи.
Слаб је занат но весео плетење пјесана,
Славан богу, славан царом, а без жуља длана;
Љубак сваком, а најпаче младом и јунаком,
Мени сказан самоуке Музе прста знаком:
С овом ћу ја, јер јој жетве у Сербији зјело,
Тисјашчу крат обновити свакојако пјело;
Љубов пјети, ка и досад, невиност пастира,
Сеоскога славословит задовољство пира;
Воспарити да велича заслуге мужева,
Чананије моје виспар да витезом с'јева.
Но свагда ће (вјеру дајем!), кад ме ћуд намане,
Мој помисал у те ваше долетати стране:
Вас врлити невидимо, и чету осталу,
Сушту љупкост стиха мога, пјесан мојих хвалу;
Да, док буде памет ваша у роду серпскоме,
Конца није њу претећем ни пјенију моме.
Идем даље! Ов'лико сад с пута мога чујте,
И гди сам год, возљубљени, ви ми ту здравствујте!
Око 1807. Павле Соларић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 7:16 pm
О ЉУБОВИ ПЈЕСНЕ НИГДА ОСТАРИТИ НЕЋЕ
Kако ново што поникне, немирни су људи,
Ако ли се жена тиче, јошт с' оштрије суди.
Пјесне моје читају се; онај оно каже,
Намрштени знам да веле: „Не лукавнуј, враже!“
Има који горе мисле, и готове зубе,
Но тим чине да ми други пјесне већма љубе.
Заљубљени кад ме чита, све то више тражи,
И кад нађе гди се грли, гди се љубов дражи,
Домишља се је л' то и то, што и није, било,
Криви мене, криви пјесне затегнуто крило.
За то ласно! Но друга се на ме чета спрема:
Жене ишту да дам узрок — испричања нема! —
Да дам узрок зашто свака љубви ми припјева,
Свака пјесан' име носи снаха или дјева.
„Ја бих рекла, он је добар, — не дај му одавле!“
Друга на то у свом серцу: „Заљубљен си, Павле!
Ја сам чек'о до најпосле то слово одавно:
Што сам такав, ево, буди свему св'јету јавно.
И слушати и пјевати свакојаке лике
Мило ми је од сказаљке било и кавике.
Станем и ја пробирати, запну струне прсти,
Начнем прву, љубов нађем већ у другој врсти;
Вратим пјесну, вјештајући да се од ње чува,
Ако ступа с љубвом, глува, ако слуша, сува.
То ми каже да с' пјесана источници разни,
И збитија и сновидно ухиштрене блазни;
Но да љубов, к'о под гором шумарице јела,
Све далеко превосходи, пјело изобрјела.
Возраст пјеснеј наше жизин најлепши су дани,
Младенчество чека љета, старост своје брани.
Сви народи баш у вјеку јуношества свога,
Пуни снаге и љубови, витештва свакога,
Највише су и пјесана оставили красних,
Всегда више умиљатих неголи ужасних.
Сад нек' суди тко му драго и на коју страну,
Љубов мора све побједе одржати грану;
Више има који љубе млада и јунака
Него дјеце с дрјахлих старци и маторих бака;
И веселих чада више у силног Перуна
Нег' угрјумих мудричара и светих моргуна.
Пак ево што серце моје свегда љупко креће:
О љубови пјесне нигда остарити неће.
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА 148
Павле Соларић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 7:17 pm
НА КЊИЖИЦУ ЗА НОВОЉЕТНИ ДАР
Dјечици младој
Играт се радој
Рад сам да знадем
Какву да дадем
Лутчицу.
Дјетенце младо
Знам да све радо
Мало што прима,
Тиме да има
Игрицу.
Птичар ја нисам
Дјеци да бих сам
Ловом у пољу
Добио коју
Птичицу.
Воду не гацам,
Мреже не бацам,
Да им ја овим
Малу уловим
Рибицу.
Врт ја не градим,
Цв'јеће не садим,
Нит' је пролећа,
Да им дам цв'јећа
Китицу.
Ха! Знам сад, што ћу:
Писати хоћу
Дјеци малену
Л'јепу, шарену
Књижицу.
1810. Лука Милованов

НАДГРОБНИ СТИХОВИ
Pожих љета многа
В сјем ујединенији
Упражљајас всегда
Во свјатом писанији,
Всује ум мој возводих
Постигнути тајну,
Расуждаја о многих
Богом сокровену.
Сто тридесјат љета
Аки нека завеса
Покриваше всегда
Духа мојег очеса!
Многократ плаках сја
Слези проливаја,
Богу Творцу молих сја
Руки простираја:
Виновниче созданиј'!
Осветли ми дух мој
При последњем издиханији,
Да узрју пут свој
Камо аз појду
Из сего тела:
Обрјести ли буду
Добри покој за дјела.
Долги мој живот
Аки сон утрени,
Или скори свјет
Преко неба молни
Пројде, ишчезну,
К гробу приближих сја
И сије в минуту
Се бити мнит ми сја —
О, сујето сујетств
Всја земнаја блага!
Всјака сладост богатств
И слава всјака!
Аз старец смирени
Теофан сије,
Раб божиј грешни
Во кратцје житије
Моје здје пишу
На мраморнем камени,
Одаваја Богу душу,
Тело же земљи. —
Простите мја вси,
О человјеци!
Простите мја, љубезни
Вси моји потомци!
Се двери вјечности
Отверстија нижу,
Се лики ангелсти
Појушчија слушу! —
О смертни, пеки сја
Души покој снискати,
От порока клони еја,
Добродјетељ љуби;
Добродјетељ нас пратит
Преко гроба мрачна,
И во мјесто уводит
Гдје сут благозрачна.
Кол сладосна нишча
Јеја тиха надежда,
Брагорастворјајушча
Горкост смерти всегда. —
Тјело моје с червми
Истљети будет,
Душа же с ангели
Во вјеки поживјет.
1810. Милован Видаковић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 7:19 pm
У МЕСТУ ПРИЈАТНОМ, ТИХОЈ ПУСТИЊИ...
U месту пријатном, тихој пустињи,
Гди славуји поју, шума зелени,
У жалост погружен и света удаљен
Сузе проливам.
Уједињеније пита моју жалост,
Нити серце моје зна за другу радост,
Око мене сад сви предмети весели
Са мном тугују.
Они исти птични гласи умилни
С којима се сваки срећан весели
Нису већ за мене; јер ми серце вене
За мојом љубезном.
На первом степену мога живота
Жалост ме посети, и баш до гроба
Хоће да ме прати, док не преда смерти
У руке хладне.
1811. Милован Видаковић

БАГРЈАНОШАРНА ОТ ВОСТОКА ЗАРЈА
Bагрјаношарна от востока зарја
Се нам вјешчајет дневнаго царја
Иже исходит с великолепијем
на хоризонту.
Како всја звјезди пред њим ишчезајут!
Горди јего зраци тму разгоњајут,
Веју вселенују он занимајет,
всја от сна движет.
Птици по гори утренујут с пјеснми,
В дубравах звјери с превелики слонми,
Риби и кити в глубинах морских
Ден ошчушчајут.
Сад земљедјелец с одморними члени
Плуг изгоњајет на своја њиви,
После покоја труди пријемља,
Зној с чела тарет.
Всјаки художник в својему дјелу
Занимајет сја, а пастири в фрулу,
Стадо по роснеј травици следуја,
звук тихи дајут.
Кол јего лучи сут превиспрени
И досизајут ока в магновениј'
Нашују земљу, јуже творјат плодну
теплотом својом.
1811. Милован Видаковић

ПЈЕСН
Aх, престан'те, невине
Окол' мене птичице!
Кому ви сад појете?
Еда ли се ругате
мени?
Ја сам бедна Сербија,
Која сам вам страдала.
Где су моји синови,
Храбри они хероји?
Пали!
Погледај те Марсово
Поље оно кроваво!
Погледајте с Авале
Синов' мојих гробове
свуда!
Сестра моја Венгрија
За ме заборавила,
Нит' велика Росија
Чује воздиханија
моја.
Моји младенци невини,
Витлејемским подобни!
Меч Иродов вас коси
И кров мене сву роси
ваша.
1813. Милован Видаковић

ЖЕНИДБА ПО МОДИ
Oд тешкога плача нестаде ми вида,
У коло пристати не могу од стида.
Сто поклада прође, ево двадес'т лета
Како сам познала овог белог света:
Нико не запроси. Мати плаче бедна:
„Тужна, јадна ћерко, ти с' остала једна
К'о тиква за семе. Ах! доцне ће бити,
Нећу, ћерко, зета очима видити.“
А ко ће ме, мајко, јадну запросити?
Знаш, мамо, да немам ни пребијен новац,
Зато мене неће сиромах трговац;
А богати броје куће и дућане,
И колико има земље за орање.
Не гледе лепоту, ни што је прилика,
Већ колико има виноград мотика,
Каца и казана, ракије и вина,
Колико акова у подруму има.
Сребрно, бакарно и покуће гледе,
Или је од оца ил' од старог деде:
Дединство с девојком таки да однесу,
Очинство — кад таста четверо понесу.
А како далеко безумни странствују
Кад мисле да љубов за новце купују!
Не гледе на тајну и брака предели
Како сам у Писму светом Господ вели:
Остави человјек матер и свог оца,
Прилепи се жени до последњег конца.
Ретко се налази да се са мирази
У садашње време жена с мужем пази.
Јошт није ни зора зачела светлити,
Жена мужу почне јутрењу читати:
„За какву ја голу, јадна, шипку пођох!
И у какву кућу, несрећница, дођох!
(Кукавице сиња! Ти се нађе једна
Да те узме онај кој' те није вредан!)
Код мога мираза и толиког блага,
Узех рђу на врат и великог врага.“
Муж, сиромах, ћути, пак се тек обзире,
Што скорије може навлачи чакшире,
Једва чека, јадан, тек да добро сване,
Лети без обзира, к'о из пушке тане,
Нити иде дома пређе дван'ест сати,
Чека докле почну софру постављати.
А кад време ручку невољноме дође,
Наново га опет друга ватра прође:
Често око главе лете калајлије,
Чудне су то мајко, страшне баталије!
Пуца, грми, јечи, разлеже се соба,
Једва се примири у поноћно доба.
1810. Јован Берић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jul 14, 2009 7:21 pm
СЛОВО НАДГРОБНОЈЕ
Nадежда и шчастије, сад мње опрошчајте:
доста со мноју играли јесте,
од сад играјте с другими;
покој души всјех даров јест
најлучши.
1816. Еустахија Арсић

ЉУБОВИ
Pуста љубов шта учини,
По мом серцу шта почини!
Сву тишину изгна, прогна,
И веселост моју попра до дна.
Немам места, немам стана,
Ходим, бродим по свих страна:
Сам сам, нит ме когод дира,
Ал' ја опет не находим мира.
Предмет сваки на ме зјаје,
Једна страст ме другој даје.
Душа клоне, серце пишти,
И ја не смем казат гди ме тишти.
Иштем, просим свуд забави,
Да ми серце заборави
Ону која ме пленила,
Ал' све всује, не да љубве сила.
Што је више смећем с ума,
То ми више дође с пута,
Све се лако заборави,
Љубов себи вечни спомен прави.
Или без ње или с њоме,
Тешко бедном серцу моме!
При састанку тајно стењем,
При растанку плачем, гинем, венем.
Други кој' у љубви страда,
Он се добром концу нада;
Ал' ја љубим без Надежде,
Драгу моју други сојуз веже.
Љуби, терпи, серце моје,
То је јадно стање твоје;
Другом се ружа румени,
Мени с' тавни пелен, ах, зелени.
1817. Михаило Витковић

МОТО
на серпску перву Пјеснарицу
Sерпска мома
Ил' је дома
Или код овацах,
Радећ пјена
Као шева
Милом свога срца.
Он свирањем
Ил' играњем
Одговор јој даје,
Да је тима
Љубве чин'ма
За себе обаје.

НЕПОЗНАТОЈ
(У Скели под Видином смишљена)
;удна момо, Влахињо!
Твога лица бијелог
И срдашца весела
У свем колу не бјеше.
Ал' ми жао остаде,
И жалићу до гроба,
Ђе ти очи не згледах,
Образах ли јаготке.
Трепавице т' дугачке
Прекриле их румене,
Обрвам, си узвила
Кано млада Сарајка.
Вјеруј вјери: Боли ме
Што те туђом виђох ја;
Већ ми ходи лијек дај,
С мном ли у гроб лијегај.

РАЗВРАТ
Шта је образ и поштење,
Шта ли спомен и похвала,
Шта л' по смрти празно име?
Власт и сила мало трају.
Рај нам шта је? Ђе ли вјечност?
Сва ишчезну с нашим тјелом:
Смрт и рака — опште мјесто.
Труд' се, књижни, колик' хоћеш,
Пуни главу (а празноћом!):
Људска знања сва су незнан.
Кости у прах, прах у ништо,
Душа пара, пара вјетар —
Гле на чем је надежда нам
Свег живота основана!
Кам' блаженство у ваздуху?
Бе ли свијет а под земљом?
Себи живи на свијету,
Свету ради, не надај се:
Нема хвале по заслуги
Нит' живота после овог!
Јести, пити — то је наше,
Испод дојких раја тражит,
Докле будеш пак и прођеш.
Та у гробу.. нема добра,
Ни 'ма фајде и од њега:
Све л залуду кад се умре.
1817. Сима Милутиновић Сарајлија
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jan 11, 2011 10:39 pm
Konstantin apostol slovenski

(IX vek)
Proglas

- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
Jer kao što bez svetlosti radost neće biti
oku koje vidi božju tvorevinu svu,
no sve ni lepo ni vidljivo nije,
tako i duša svaka bez pismena
ne vidi božija zakona dobro,
zakona knjižna, duhovnog, zakona koji raj božiji javlja.
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
A drugu pak priču mudru veoma
da govorimo: žudi koji se ljube,
hoće rasti božijim rastom;
jer ko vere ove ne zna prave,
kao semenu koje pada na njivu,
tako na srcima ljudskim
treba dažda božija od pismena
da uzraste plod božiji više.
Ko može priče sve reći,
koje izobličavaju bez knjiga narode,
govorom sa smislom koje ne kazuju?
Ni ako jezike sve ume
ne može iskazati nemoć ovih.
Uostalom svoju priču da iznesem,
mnogo uma u maloj reči kazujući:
jer nagi svi su bez knjiga narodi...
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jan 11, 2011 10:40 pm
Sava Nemanjić
(1175-1235)

Slovo o mukama
Pomešah se sa stokom nerazumnom
i izjednačih se s njom,
bivajući ubog dobrim delima,
a bogat strastima,
ispunjen sramom,
lišen Božje slobode,
osuđen od Boga,
oplakan od anđela,
bivajući na smeh besovima,
obličavan svojom savešću,
posramljen zlim svojim delima.
I pre smrti bivam mrtav,
i pre Suda sam se osuđujem,
pre beskrajnje muke
sobom sam mučen od očajanja

Nemanjina poslednja želja
Čedo moje, učini mi ljubav,
položi me na rasu, koja je za moj pogreb,
i spremi me potpuno na sveti način,
kao što ću i u grobu ležati.
I prostri rogozinu na zemlju
i položi me na nju
i položi kamen pod glavu moju,
da tu ležim, dok me ne poseti Gospod
da me uzme odavde.

Slovo o umu
Naš u da bude
na nebesima u gledanju,
na krasotama rajskim,
u stanovima večnim,
na anđeoskim zborovima,
u životu onde...
Kakvo li će tu biti zborište
od mnoštva ljudi
od Adama do svršetka!...
Radi toga nam,
draga braćo moja,
treba tugovati
i zamišljati se u ovom životu
kao oni koji su izvan sveta,
kao oni koji imaju život
na nebesima.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jan 11, 2011 10:44 pm
Stefan Nemanjić Prvovenčani
(oko 1165-1227)

Molitva Svetom Simeonu


Ne zaboravi mene,
ubogoga tvojega!
Ne zaboravi mene,
koji ležim u bezakonjima!
Ne zaboravi mene,
koji se valjam u blatu slasnom,
nego pruži presvetu svoju desnicu
kojom me i blagoslovi
u varljivom životu ovom
i rukovodeći nauči
da idem stopama tvojim,
ako i nedostojna,
ako i nekorisna,
ako i nepotrebna!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jan 11, 2011 10:46 pm
Domentijan
(oko 1210-posle 1264)

Inoplemenik zvani glad


Kada tako inoplemenici dođoše,
otačastvo svetog, uistinu,
u pustoš pretvoriše
i sa svih strana sabrano prepodobnim
na razgrabljene predadoše -
jedni od oružja padoše,
drugi u ropstvo otidoše,
neki sve imanje pogubiše
i u siromaštvu telesnom se predadoše.
I kada se Božjom pomoću
vremenom ovi istrebiše
i kada prominuše,
posle njih dođe drugi inoplemenik,
zvani glad, gori od promuklih,
i satvori drugi svoj plen veći od prvog,
nikako ne voleći rod naš -
bez strele streljajući,
bez koplja bodući,
bez mača sekući,
bez palice ubijajući
i prosto reći bez nogu goneći,
bez ruku hvatajući,
bez noža koljući,
bez ikakvog oružja hodeći
i tolika tela polažući mrtva...
I tako zbog grehova naših
sva zemlja naša puna bejaše mrtvaca
i dvori puni i kuće pune
i putevi puni i raspuća puna.
Zbog grehova naših
ni grobari ih ne mogahu pokopati,
samo ih u žitne rupe jedva smeštahu.

Reč o Svetlosti
Pohitajte, braćo,
i s ljubavlju sačuvajte zapovesti moje
da rajskih radosti istiniti naslednici budemo
i dostojni slave nebesne svetlosti
koju nam dolikuje u Gospoda moliti.
Ne one svetlosti što na istoku ishodi
i na zapadu zahodi,
što s vremenom okončava
i što se nailaskom noći odeljuje,
koju zajedno sa životinjama vidimo
No molimo svetlosti
koju videti možemo s jednim anđelima,
kojoj ni početak ne počinje
ni kraj ne iščezava.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jan 11, 2011 10:47 pm
Teodosije
(sredina XIII v. - početak XIV v.)
Slovo utehe sv. Save upućeno Stefanu Nemanji


Ne tuguj mi gospodaru i oče:
ja sam tvoj post
i stajanje i klanjanje.
Ja sam tvoje podvizanje,
što je i po duši trud,
na meni je greh tvoj ako ga ima
Ja za te odgovaram,
pošto si me poslušao,
od mene dušu tvoju Gospod neka ište.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jan 11, 2011 10:48 pm
Siluan
(XIV vek)
Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo


Slavi otbegnuv, slavu obrete, Savo
Tamo otjudu slava javi se rodu.
Roda svetlost veri svetlost prezre,
Tem že rodu svetilo javi se vsemu.
Uma visota sana visotu svrže,
Tem ubo uma više dobrotu stiže.
Slovo slavi Save splete Siluan.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

taj Uto Jan 11, 2011 10:50 pm
Arhiepiskop Danilo
(oko 1270-1337)
Molitva pred tvrdima Sunca


A šta ću ja jadna učiniti?
Gde ću sakriti množinu svojih grehova?
Stazu spasenja ne nalazim nigde.
No ti caru vekova, besmrtni Gospode,
koji hoćeš da se svi spasu,
daruj i meni nedostojnoj način
da se pre smrti tebi pokajem.
Meni je dovoljno
ako i dva dana budem robinja
tebi Vladici mome Hristu,
i duh svoj predam,
a da ne budem robinja
besovima i grehu.
Jer evo sunce izlazi na tvrdi svoje,
hoteći osvetliti svu vaseljenu,
a ja grešna ne čekam
da te vidim gde zalaziš,
jer bolje bi bilo
da se nisam ni rodila.
Svako disanje i svako stvorenje
slavi te, Gospode,
a ja jedina zaboravih
da slavim tvoje ime.
Šta da činim?

Molitva pred anđelima ljutim
Šta da činim ja grešna, puna stida?
Jer pokri sramota lice moje
i tesno mi je odasvud.
Jaoj meni
odakle ću početi oplakivati
svoja ljuta bezakonja,
koja se ne mogu lako ispovediti?
Zbog čega prvo da zaplačem?
Zbog čega da zastenjem
i zbog čega da zaridam?
Zbog množine grehova
ili zbog odlučenja od Boga?
Pomisli, dušo, šta će te sresti
posle izlaska tvoga od tela!
Evo ti se spremaju razne muke,
anđeli ljuti i nemilosrdni
hoće da te uhvate.

Molitva u malovremenoj krasoti
Dušo okajana,
o dušo greholjubiva,
evo se svrši život tvoj u ovom veku
i poći ćeš u drugi svet
i među druge ljude.
Jer evo ostavljaš malovremenu krasotu,
gde si čekala da se na vekove nahraniš
sladosno živeći.
Jer evo pristupiše i poslanici
i rekoše:
Zovu te, ustaj i ne kasni.
Sponsored content

Iz Antologije srpske poezije - Page 2 Empty Re: Iz Antologije srpske poezije

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu