Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 1:39 pm
GERMANI
Germani su zajedničko ime za nekoliko sličnih, srodnih grupa indoevropskih naroda od kojih su nastali — Nemci, Skandinavci i Englezi. Najstarija staništa Germana bila su na područjima današnje Švedske, Slezvig—Holštajna i istočnim područjima donje Saske.
Prema istoričaru Tacitu Germani potiču od božanstva Tuista koje je imalo tri unuka i od njih vuku porek/o tri glavna plemena — Ingevoni, Istevoni i Herminoni. Za Germane znaju i Grci te ih Pitej (četvrti vek pre nove erej spominje, kao i helenski naučnik Posidonije (135—51 p.n.e.j i Rimljani Salustije i Livije.
S obzirom na to da su se Germani nalazili na teritoriji neprestano izloženoj udarima raznih naroda koji su nadirali sa istoka, oni su se tokom vremena pomerili do Rajne i tamo došli u sukob, prvo sa Galima, a zatim i sa Rimom. U početku je bilo oko 300 germanskih plemena, ali se kasnije taj broj smanjio usled ratovanja i stapanja manjih sa većim plemenima. S obzirom na plemensku diferencijaciju Germana, treba imati u vidu da su oni na taj način gubili neke zajedničke osobine i razvijali se posebno, po grupama i na teritorijama koje su naselili. Njihovo sedište je bilo u Južnoj Švedskoj, istočnim delovima donje Saske i u Šlezvig—Hol-štajnu. Iz tog epicentra oni su prodirali na razne strane Evrope — da bi u petom veku naše ere preplavili gotovo čitavu Evropu i delove severne Afrike. Na taj način oni su sa sobom širili svoje običaje, (u to vreme veoma okrutne i divlje), ali isto tako i svoje usmeno blago, priče, pesme, mitove.
Germani nisu uspeli da se zadrže svugde gde su se naselili. Sva plemena koja su prodrla zapadno od Rajne vrlo brzo su bila uništena ili asimilovana od lokalnog stanovništva. Pod uticajem starosedelaca germanski mitovi, legende, pesme, koje su

oni doneli u novoosvojene zemlje, uspele su da se održe u bitno izmenjenoj formi. Mnogi toponimi i reči u današnjim državama koje su Germani nekada davano zaposeli i izgubili, ostali su da svedoče o hjihovom uticaju. Od takvih mitova, koji su nastali mešanjem rimskog, starosedelačkog i germanskog mi nemamo velike koristi. U takvim mitovima teško se može razdvojiti šta je starije a šta mladje, šta je preuzeto iz drugog mita, možda čak i od drugog naroda itd. Takvi mitovi nisu izvorni i mogu samo da nas upute na pravi trag u potrazi za izvornim mitom. Ti "zaprljani" mitovi često obrad/u/u legende onih krajeva iz kojih su Germani došli, ali sada, u novim uslovima, u novoj domovini, struktura priče se menja. Nema više
velikih močvara, nema više leda i inja po poljima. Hteli oni to ili ne— stari Germani moraju da prilagode svoj mit prirodnim uslovima nove oblasti koristeći pri tome mitove starosedelaca ukoliko imaju sličnosti sa njihovim shvatanjima i razmišljanjima o bogovima i svetu.
Danas se u nauci jos uvek raspravlja o veoma teskom pitanju: Da li su stariji nordijski ili germanski mitovi, iz kontinentalnih postojbina Germana? Odgovor na ovo pitanje još uvek nije dat ali su sve indikacije, po mom mišljenju, da je nordijski mit "stariji", odnosno "originalniji". Područje donje Saske i Šlez-vig—Holštajna bila su nastanjena još pre naseljavanja Germana.
Dakle, sasvim je moguće da su se na tom području sukobili mitovi i priče dve različite grupe naroda. S obzirom na to da je germanski element bio nov i u usponu, ovi mitovi su pretrpili male izmene u odnosu na skandinavske mitove. Stoga su razlike u onim najstarijim skandinavskim i germanskim mitovima veoma male i na teritoriji zapadne Evrope nije došlo do velikog "zaprljanja" mitova koji govore o nastanku sveta, bogova i Ijudi. Pod uticajem evropske kulture, Germani u ranom srednjem veku stvaraju nove priče o junacima i bogovima koje prerastaju u mitove. Sve te priče vrve od lokalnih kraljeva, prinčeva, princeza. I da li su to mitovi? Ili su to ondašnje savremene bajke. Takve priče koje sadrže elemente mitskog ometaju nas u traganju za čistim prvobitnim mitom starih Germana.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 1:40 pm
Situacija u Skandinaviji je bila drugačija. Germanska plemena koja su se tamo naselila u periodu prodiranja indoevropskih naroda, našla su se na izolovanoj i retko naseljenoj teritoriji. Mit koji su doneli sa sobom imao je sve uslove da se sačuva u približno izvornom predanju. Okruženi ledom, mrazom, gustim šumama, izolovani od ostalih plemena, Skandinavci su sačuvaii svoj mit od raznih uticaja starosedelaca. Medjutim, pošto u tom ranom periodu nisu poznavali pisanu reč, oni su svoj mit prenosili sa kolena na koleno. Razvijajući se dalje, prerastajući u organizovanije celine, mit se formirao, obogaćivan novim likovima, junacima, koji su po merilima Germana bili dostojni da stanu rame uz rame sa bogovima. I normalno je da u takvoj situaciji dodje do kvarenja mita.
Postoji deo mitologije koji je tipičan za sve narode, mit o stvaranju sveta — kosmogonija. O stvaranju kosmosa, bogova, planete, Ijudi i ostalih bića, dakle o pitanjima koja se tiču nastanka, govore sa retkim izuzecima, kao što su afrički mitovi, sve velike svetske mitologije. Sve one kasnije priče, svi oni kasniji mitovi nastaju kao preuveličavanje dela izuzetnih i velikih ličnosti kao i nesvakidašnjih pojava, danas objašnjivanih.
Skandinavska kosmogonija imala je jake preduslove da se održi u svom starom obliku, relativno nepromenjena do Srednjeg veka. Mislim da su tri preduslova važna za očuvanje mita o njegovom što izvornijem obliku: 1) izolovana sredina, 2) odnos prema religiji i obredima i 3) relativno kasno primanje hrišćanstva.
Pojam izolovane sredine sam dovoljno obradio i ne bih više govorio o tome. Stari Skandinavci su imali razvijen kult mrtvih kao i čitav niz magijskih radnji. U najranijem periodu oni nisu imali nikakve hramove i to je veoma bitan faktor zahvaljujući kome su se dugo vremena uspešno opirali hrišćanizaciji. Svi njihovi bogovi su u stvari bogovi prirode kojima su date još neke tipično Ijudske funkcije. Primera radi, Tor, osim toga što je bog groma, još je i zaštitnik hrabrih. Zasnovana na jakim tradicijama i osnovnim pokretačkim snagama prirode, skandinavska božanstva su teško istiskivana iz uma starih Germana. Interesantno je to što su njihovi bogovi u stvari personifikovane karakterne crte nekakvog idealnog bića. Skandinavski bogovi su plemeniti, hrabri, prema neprijatelju surovi, a njihova reč i obećanje su zakon. Izuzetak u ovim vrlinama čini Loki čiji je lik sigurno najnejasniji među svim skandinavskim božanstvima, aii o njemu kasnije.
Hrišćanstvo je sporo osvajalo pozicije u Skandinaviji skandinavski mit je imao tu sreću da je dugo ostao izvan uticaja hrišćanstva koje je znatno delovalo na mitove ostalih naroda Evrope. S obzirom na to da Skandinavci nisu gradili hramove i da su se svojim idolima klanjali u šumama i svetim gajevima, putem izgradnje crkvi teško se moglo uticati na promenu religijske misli u njih. Hrišćani
su prilikom pokrštavanja Slovena rušili njihove hramove i zabranjivali im da ih ponovo grade. Međutim, u Skandinaviji nije bilo hramova, nije bilo šta da se ruši i da se na taj način uništi paganska religija. Kada je hrišćanstvo zauzelo čvršće pozicije u Skandinaviji, nakon više od hiljadu godina od svog nastanka, mitovi su već bili zapisani i na taj način spasili od "zaprljanja". Tek kasnije došlo je do spajanja nekih folklornih elemenata sa hrišćanskim običajima. Ali, onaj najstariji skandinav-ski mit je u to vreme bio spašen od destrukcije i promene.
Uporedjujući skandinavske mitove sa ostalim svetskim mitologijama dolazimo do nekih zaključaka koji nas zapanjuju zbog sličnosti koja vlada medju njima.
Skandinavska mitologija sadrži jedan bitan element sa kojim se srećemo na primer u Egiptu. To je pojam "ništa". Egipćani ovaj pojam nazivaju "Nun" koji je nastao iz Netera i koji je u sebi sadržavao plamen i vodu. Skandinavci ovaj pojam nazivaju Ginungagap, i kao što vidimo, da li slučajno ili namerno, u ovoj reči je drugi slog isti kao i egipatski "Nun". Iz ovog "Nuna" dalje se po Heliopoljskom predanju razvio Ra—Atum, bog Sunca i po pravilu egipatski mitovi o stvaranju sveta svode se prevashodno na nastanak Sunca. Iz Ginungagapa nastaje Ymir, džin, koga ne smemo da zamišljamo kao veliko humanoidno stvorenje koje je hodalo zemljom. Njegovo ime znači "konfuzna buka", tj. ono što su Grci nazivali haos. Dalje iz tog haosa nastaju prvi bogovi i ostala zla stvorenja, koja se kod Skandinavaca svrstavaju u veliki narod divova patuljaka, vilenjaka i veštica. U svom korenu skandinavska i egipatska kosmogonija imaju velike sličnosti ali se dalje razdvajaju sve do onog trenutka kada nas skandinavski mit ne podseti na grčki mit o stvaranju sveta.
Sledeći momenat u skandinavskoj kosmogoniji koji ima sličnosti sa indijskom kosmogonijom je nastanak kosmosa i rat izmedju bogova. U indijskof mitologifi od mrtvog tela ubijenog prvog čoveka Puruše nastala je vasiona. Od njegovih ruku nastali su kšatrije, od usana bramani, od nogu šudri, od bedara zemljo-radnici, od razuma mesec, od oka sunce, od usta vatra, od disanja vetar, vazduh od pupka, od ušifu četiri strane sveta i od nogu zemlja. Otprilike na isti način nastao je svet u skandinavskoj mitologiji od tela prvog džina Ymira. Ovakav pogled na nastanak sveta, ako malo bolje razmislimo, isti je kao i teorija Big—Benga. Nakon "velikog praska" i haosa, svemir je iz stanja manje verovatnoće uređenosti krenuo ka većoj verovatnoći uredjenosti. Da li to znači da su stari znali, ili osećaii, principe delovanja sila koje su vladale u prirodi i u kosmosu?
Što se tiče rata bogova, međusobnog sukoba, obrađuju ga oba mita. Indijski
nam govori o sukobu Asura i Indre a skandinavski o sukobu Aesira i Vanira. U oči odmah pada sličnost izmedfu reči Aesiri i Asuri i bilo bi zanimljivo pitanje, da li su ta imena lingvistički vezana. Aesiri su iz tog sukoba izašli kao pobednici, tj. sklopljen je mir. Razmenjeni su taoci i malobrojniji Vaniri postali su gotovo Aesiri. Vaniri predstavljaju onu divlju snagu prirode, vetar, vodu i vegetaciju, dok Aesiri predstavljaju razum, što treba shvatiti kao čovekovo postepeno oslobadjanje od neukrotivih sila prirode.
Dakle, svi veliki mitovi o nastanku sveta, bogova i Ijudi, bar kod indoevropskih naroda, su u korenu isti. Svima je poznat haos, oganj i voda, i nastanak sveta od tela ubijenog prvog čoveka, odnosno džina. I jedni i drugi znaju za rat koji se vodio medju bogovima, za njihove gradove gde su živeli, za njihove funkcije u prirodi. Ali, skandinavska mitologija ima izvesnih prednosti nad indijskim mitom o stvaranju zbog toga što kod Skandinavaca postoji i Ginungagap, koji je izvor haosa, dok je kod Indijaca prvo postojao haos. U Indiji, ukoliko je taj pojam i postojao, a verovatno jeste, vremenom je nestao usled kontakta sa starosede-ocima. S druge strane, izolovani Nordijci, imali su sve šanse da u originalu zadrže mit koji su sa sobom doneli iz svoje prapostojbine.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 1:41 pm
IZVORI ZA SKANDINAVSKU MITOLOGIJU
Priče koje su zabeležene u ovoj knjizi izvadjene su iz dva stara nordijska epa: iz tkzv. "Mladje ede" i "Starije ede". Pesme i sage mitološke i herojske sadržine bile su tipične za Nordijce. Prenošene su usmenim putem od skalda do skalda sve negde do početka dvanaestog veka. Tada je Simund Učeni počeo da ih zapisuje.
Simund Učeni je rođen na Islandu oko 1057. godine, pedeset godina nakon hrišćanizacije ostrva. U ranoj mladosti proputovao je Nemačku, Francusku i Italiju, učeći sa velikim žarom sva znanja onoga sveta. Tako "pun" znanja je bio Simund da mu se često dogadjalo da zaboravi osnovne stvari ~ kao što je lično ime. Ako bi ga neko pitao kako se zove on bi često davao ime čoveka o kome je nešto upravo pročitao. Kažu da se takodje bavio i astrologijom. Kada se vratio na Island, postao je sveštenik oda, podučavajući Ijude o njima, studirajući religiju. Pored toga što je pisao istoriju Norveške i Islanda, koje su izgubljene, prevodio je mitske i herojske pesme severa, koje sve zajedno znamo pod imenom Simundova Eda. Te pesme su nastale po svoj prilici negde u osmom veku ali je osnovna ideja mnogo starija. Simund ih je zapisao u dvanaestom veku. Najstarija kopija ovog teksta "Mlađe Ede" (MS), je iz četrnaestog veka i nalazi se u Kraljevskoj biblioteci u Kopenhagenu.
Medjutim, Simund nije bio jedini čovek koji je zapisivao pesme i sage. Pedeset godina posle njegove smrti mi znamo za Snora Sturlesona, bogatog čoveka, koji je dva puta imao vrhovnu vlast u islandskoj republici. Bio je veoma obrazovan i za njega kažu da je dao Islandu i Severu isto onoliko koliko je Livije dao Rimljanima. Između ostalih dela napisao je komentare i uradio korekciju za Simundovu Edu, poznatu kao MSS. Ona se naziva Mladja ili Snorova Eda. "Mladja Eda" je sastavljena iz dva dela — mitološkog i herojskog. Mitološke pesme govore o formiranju i destrukciji sveta, o geneologiji, prirodi i avanturama bogova, magiji i svemu onome što je moralno. Ovaj deo Eda izložen je u pesmi "Suncu" koju je, pretpostavlja se, sastavio Simund. Pesma je snažna mešavina hrišćanstva i paganstva. Na to nas upućuju sledeći stihovi:

"Ja ću pevati tebi
ako te noć prekrije
kada na mističnom putu
ta mrtva hrišćanka
neće imati snage
da ti učini zlo. "
"Mladja Eda" je veoma zanimljva tvorevina. Ona počinje pričom: "Bio jednom kralj' Gilfi veoma slavan po mudrosti i magiji. On poželi da sazna sve o bogovima na taj način što će njih lično da pita. I tako on pođe u Asgard — jedinom božijem domu. Kada je stigao tamo naišao je na tajanstveno drvo na kome su se nalazila tri trona. Sve jedan viši od drugoga. Pripovedač je, pretpostavljamo, uzeo ovu sliku iz hrama u Upsali gde su bila prestola Odina, Tora i Freja, jedno iznad drugog. Gilfi uzima drugo ime, Gangler i počinje da pita. Njega interesuje poreklo sveta, prirode i doživljaji bogova. Ganglerova pitanja i odgovori koje on dobija pomoći će nam da poredeći ih sa "Starijom Edom" saznamo nešto više o skandinavskoj mitologiji.
"Kakav je bio početak svih stvari", pita Gangler a Har, koji je na najvišem tronu, odgovara u stihovima:
"Jednom je bilo doba
kada nije bilo ničeg
ni peska ni mora
ni slanih talasa
ni zemlja nije postojala
ni nebo
samo ždrelo ponora."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 1:41 pm
Taj ponor je bio Ginungagap, bezdan bezdana, beskrajna jama i Har o njoj priča: "Na severnoj strani Ginungagapa ležao je Niflhejm, dom magličastih senki, ciče zime, skupljene tame. Ali na jugu je ležala sjajna teritorija Muspelhejma. U sredini Niflhejma postojao je grmeći bunar Hverglemir koji je ispuštao 12 reka u snažnim talasima. One su tekle u bezdan i tamo se ledile ispunjavajući ga ledom. Ali, iskre vatre iz Muspelhejma padale su po ledu. Ginungagap, prekriven ledom na koji su padale iskre, počeo je da isparava. I tako, nastavio je Har, toplota je srela hladnoću, led se pretvorio u kapi, kapi su oživele i tako je nastala prva forma živih hića — džin Ymir." "Da li je on bio bog", pita Gangler. "O ne, nikako! Daleko je on od boga. On je bio zao i otac svih ledenih džinova." "Pitam se šta je on jeo," nastavlja Gangler. "Tada je živela velika krava, takodje nastala iz kapi, i džin je dolazio po njeno mleko svaki dan." "Bože, odgovorio je Gangier, ali šta je jela krava? " "Ona je lizala kamenje Ginungagapa koje je bilo prekriveno zaledjenom solju."
I tada je Har nastavio da objašnjava kako je postepeno nastao prvi heroj, Bur, koji je izrastao iz kamenja, koje je krava lizala. On je bio dobar i rodonačelnik bogova. Možemo opaziti da su džin i Bur po svojoj ulozi isti. Ymir je otac džinova a Bur bogova. Bur je imao sina po imenu Bor. Kasnije su se ove dve rase pomešale. Bor se oženio džinovom ćerkom i dobio tri sina: Odina, Vilija i Vea. "Da li je bilo razumevanja izmedju ove dve rase,"pita Gangler. "Daleko od toga," rekao je Har, i tada mu je ispričao kako su sinovi boga pobili sve džinove osim jednog i bacili telo staroga Ymira u središte Ginungagapa. Od toga džinovskog tela napravili su Zemlju — od njegove krvi mora, od mesa zemlju, od kostiju planine, od kose drveće, od obrva nebesa i od uma oblake. Tada su uzeli čudesne iskre iz Muspelhejma i stavili ih na nebo. O onome što je bilo pre ovog trenutka takođe nam kazuje jedan stari skandinavski ep — "Voluspa".
"Sunce nije znalo Gde je postavljeno Mesec nije znao Kakvu snagu poseduje Zvezde nisu znale Gde one stoje."
Nakon tog vremena sinovi boga su hodali po morskoj obali i tamo našli dva debla od kojih su napravili čoveka i ženu. Prvi čovek se zvao Aske a prva žena Embla.
"Dah im je dao Odin
Razum im dao Henir
Krv i boju im dao Loki". Nakon ovoga svi Aesiri, bogovi, otišli su u sudnicu i dali nazive za dan, jutro, poslepodne, podne, noć i odredili kako da računaju godine. Tada su oni izgradili grad Asgard nasred Zemlje, oltare i hramove. Napravili su topionice, kovačnice i pravili su oružje i druge dragocene stvari. Svako veče skupljali su se u velikoj dvorani Valhali gde su se gostili pečenim mesom i pili medovinu. To je bio zlatni period bogova i tada su svi na Zemlji bili srećni. "Za njih, kaže stara pesma, bilo je bespotrebno da žele zlato, sve dok se nisu pojavile tri devojke džina pune snage."
Na neki mističan način javlja se žudnja za zlatom kod bogova usred njihovog zlatnog perioda. Tada su oni stvorili patuljke i naložili im da vade zlato iz zemljinih dubina. Patuljci su inače nastali iz larvi koje su se začele u Ymirovom mesu — tj. iz zemlje. I senka je počela da se spušta na zemlju i zlatno doba je prošlo.
U isto vreme dešavaju se tri stvari: bogovi su počeli da koriste zlato, došle su tri devojke džina i počeo je prvi rat. "Odin j'e bacio njegovo koplje medju ljude i to je bio prvi rat. Zlato je izazvalo kraj najlepšeg perioda Zemlje."
Tri devojke džina su tri sestre sudbine — Prošlost, Sadašnjost i Budućnost. Čim su došle, počelo j'e da teče vreme. "Za sreću je ono najteži udarac," kaže germanska poslovica.
Najveći deo ledenog dela zemlje bio je nastanjen ledenim džinovima. More je poput velikog prstena okruživalo svet. Na sredini zemlje bila je teritorija gde su živeli Ijudi, zvana Midgard koja je bila napravljena od Imirovih obrva. Na sredini te "Ijudske" zemlje nalazio se Asgard, grad bogova.
Har nastavlja dalje da priča Gangleru i dolazi na temu o Igdrasilu, velikom drvetu koje prožima čitavu Zemlju i kosmos. "Taj jasen", kaže Har, "najveličanstvenije je drvo na svetu". Njegove grane prožimaju zemlju i dosežu do neba. Njegova tri korena su široko odvojena i prolaze kroz tri različita područja. Jedan ide kroz Ginungagap, iza kojeg je Jotunhejm, zemlja ledenih džinova. Drugi koren se pruža kroz Niflhej gde se nalazi grmeći bunar Hverglemi. Dan i noć velika zmija Nidhog glođe taj koren i Igdrasil mora da trpi strahovite muke o kojima ijudi ne znaju ništa. Ispod ovog korena leži Helhejm, dom smrti. Treći koren probija se kroz nebesa i ispod njega žive bogovi i ijudi. Tu žive i tri sudjaje na sredini duginog luka u blještavoj palati pokraj svetog izvora Urda. Urd kvasi svojom svetom vodom svaki dan veliko drvo tako da ono uvek ostaje sveže i zeleno. Ove devojke se zovu Norne i određuju sudbinu Ijudi. "Ali", kaže Har, "pored njih postoje mnoge druge suđaje koje određuju sudbinu čoveka čim se rodi". "Čini mi se", pita Har, "da ove Norne ne pripadaju samo jednoj rasi"? "Neke pripadaju Aesirima, neke Vilenjacima, a neke su ćerke patuljaka".
Među granama Igdrasila živi orao koji iznenadnim napadi-ma na Nidhoga pokušava da ga spreči da izjeda drvo. Četiri jelena trče između grana i pupoljaka a veverica Ratatosk skače sa grane na granu, prenoseći poput glasnika, poruke izmedju orla i Nidhoga, i tako izazivajući sukob izmedju njih.
Naravno ovakvo drvo predstavlja samo simbol nastao iz pokušaja drevnih Skandinavaca da objasne neke zakone i pojave u prirodi. Ali šta je tačno taj simbol? Postoji tendencija da se drvo dovede u vezu sa Odinom prostom analizom njegovog imena. Igg — što znači užas, teror, strah, što je jedno od Odinovih imena i reči drasil — što znači konj. Medjutim, ovakvo razmišljanje ne dovodi do odgovora. Možda bi pre na ovo mitsko drvo trebalo da gledamo kao na simbol večnosti, simbol beskrajnosti i večnog obnavljanja. To je izvrsna slika bića u kome deluju dve sile — stvaranja i destrukcije. To je biće koje samo sebe uništava i samo sebe obnavlja. Prema savremenom shvatanju prirode i sila koje vladaju u njoj možemo reći da je takvo biće u stvari kosmos.
"Ko je bio najstariji bog? " — pita Gangler. "Mi smo ga zvali otac svih ali je bio poznat jošjpod dvanaest imena."
Otac svih, Odin ili Voden, najstariji je sin Bora i žene džina — vrhovni je bog u "Edama." Nazivan je "otac svih", bogova i ljudi, zatim "otac odabranih", tj. "onaj koji bira", zbog toga što je on birao ratnike koji će doći u Vaihalu. Kao putnik poznat nam je pod imenom Ig, ali je najpoznatiji kao Odin. Odin oličava najednostavniju ljudsku ideju. Priroda i duh su nerazdvojivi i on postaje vodič čovečijh duša. Vazduh, najrasprostranjeniji duhovni element, prirodno je srodan sa vetrom, koji u besnim talasima pokreće dušu čoveka. Inspiriše ga, izaziva ludilo, stvara poeziju, podiže ratnički duh, gnev, olujne misli — sve ono što nalazimo u Odinovim osobinama.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 1:42 pm
Tor, bog groma, stoji po važnosti odmah iza Odina. Odin mu je otac a majka Jerd, žena—džin (čije ime znači Zemlja). Osim niih Har nabraja još čitav niz bogova: Baldura, Tira, Bragija, Hodura i druge. Svi ovi bogovi su bili pripadnici rase Aesira koji su živeli u niihovom gradu Asgardu. Među njima su živela i ostala božanstva, boginje i Vaniri. Vaniri i Aesiri su bili dve različite rase i nije poznato kako su se pomešale. Ono što saznajemo iz "Eda" je krajnje oskudno. Aesiri su sklopili mir sa Vanirima na taj način što su razmenili zarobljenike. Aesiri su za taoca postali Vanirima Mimira koji je bio čuvar izvora mudrosti i koji je svom nećaku Odinu tražio da mu da oko da bi mu dozvolio da pije iz njega. S obzirom na to da Vaniri predstavljaju čiste prirodne sile i svu njihovu neukrotivu snagu — vetar, vodu. Ubistvo Mimira koga su dobiii za taoca ima svoje simboličko značenje. Divlja snaga prirode ne trpi racionalni um, mudrost, ona je nebouzdana i pokreće se u uništavajuću snagu bez razmišljanja, isključivo putem inercije, dogadjaja koji traže odgovor na već odigrane događaje. Međutim, Odin izgovarajući čarobne reči nad Mimirovom glavom postiže to da može sa njom da razgovara prilikom donošenja izuzetno važnih odluka. To u stvari znači. pomirenje duha i prirode. Duh je uskrsnut i pokazuje nadmoć nad elementarnim silama, i od tog trenutka oni žive u simbiozi.
Od Vanira u "Edama" se spominju Niord, bog vetra i morske obale, čiji su sin i ćerka Frej i Freja, "lepota i snaga". Aegir čija priroda nije jasno definisana — ne znamo da li je bog ili džin. Frej vlada kišom, sunčevim zracima — znači plodovima zemlje. Freja je božica dobre, rodne godine i ljubavi, te bi se njene funkcije mogle pripisati i Frigi, majci bogova koja je zaštitnica svih vrsta Ijubavi i sreće u braku. Od Vanira spominje se još i Heimdal, čuvar drhtećeg mosta Bifrosta, odnosno duge. Kada dodje do sudnjeg dana on će duvati u svoj rog, Gialar, i objaviti početak sukoba mračnih i svetlih sila. To nam daje potvrdu mišljenju da su Vaniri elementarna snaga prirode. U Asgardu je živeo još jedan, verovatno za objašnjenje najteži lik. To je Loki. Mi ga nalazimo kako zajedno sa Odinom učestvuje u stvaranju čoveka. On često putuje u društvu bogova, tačnije, pridružuje im se na putovanjima na kojima ih često uvaljuje u nevolje. On je zavidan, uvek izdvojen od ostalih u svojim razmišljanjima, zloban, prevrtljiv, nekarakte-ran, ali veoma inteligentan. "Neki ga nazivaju klevetnikom bogova", kaže Har. "On je pronalazač svih zala, sramota bogova i Ijudi."
U umetnosti lukavstva i perfidnosti on nadmašuje bilo koje biće. Često svojm postupcima stavlja bogove u veoma teške situacije iz kojih ih i izvlači kada mu zaprete. U korenu njegovog bića je vatra koja sadrži i dobro i zlo. Kada je Loki bio kod kralja Utgarda, zajedno sa Torom, morao je da izvrši jedno junaštvo pred džinovima. Izjavio je da može da pojede korito hrane brže od bilo kojeg džina. Kralj se složio i ispred džinova pozvao Logija da se takmiči sa Lokijem. Logi je proždirao i korito i meso dok je Loki jeo samo meso. Kasnije, kralj Utgarda otkriva Toru da je Logi u stvari bio vatra i da je zato proždirao munjevito sve ispred sebe. To znači da se Loki borio protiv samoga sebe, svoje destruktivne prirode. Pošto vatra ima i pozitivnu ulogu u ljudskom društvu, otuda pretpostavka da je Loki u isto vreme i dobro i zlo biće. Iz jednostavne priče motiva lako je razumeti moralne principe personifikovane u bogovima a koji se prenoseći na Ijude materijali-zuju kroz relgiju. Dobro i zlo kroz borbu elemenata stvaraju život.
Na čelu boginja stajala je Friga. U "Edama" je ona Odinova žena. Majka je većine bogova i brižno se stara o njima i njihovim životima. Ta njena briga najbolje se manifestuje u priči kada je Baldurova sudbina bila određena i kada je on, shodno tome, trebao da umre. Tada je Friga pozvala sve elemente prirode i naterala ih da joj se zakunu da neće povrediti njenog sina. Pored Frige poznate su nam još Iduna, Gefjun, Freja i još čitav niz sporednih boginja kojima je ponekad posvećen samo jedan red. Važno mesto naravno pripada i Valkirama, devojkama koje su služile pale heroje u Valhali i koje su rešavale ishode bitaka. Takodje su bile i Odinove glasnice.
Mir izmedju Vanira i Aesira, jednom je ustanovljen da bi potrajao do kraja božijeg roda. To je u stvari mešavina religija dva plemena Severnih Germana, u ranom periodu njihovog verovanja. Njihova verovanja su vodila poreklo iz istog izvora ali su vremenom bila modifikovana zbog razdvojenog života ove dve grupe. Pretpostavka je da su Vanire obožavali stanovnici morskih obala koji su gajili duboko poštovanje prema vetru i vodenim božanstvima. Vaniri su isključivo bogovi prirode sa malo moralnih elemenata u svojim karakterima. Snaga prirode stvara i uništava. Jedno živo biće izloženo je uticaju spolja i tako propada, dok opet, zahvaljujući unutrašnjim snagama održava ravnotežu. imamo stihove koji nas upućuju na ovakav stav. Tiču se velikog kosmičkog drveta — jasena Igdrasila.
"Kupa se prozračnom vodom Nagrizan od strašne zmije
Više no i jedna druga stvar Koja je smrtna."
Ta sveta voda izvora Urda obnavlja Igdrasil i tako mu omogućuje lanac neprekidnog "uskrsavanja", naravno ne u pravom smislu jer on nikada i ne umire, sve do sumraka bogova kada će za trenutak njegov opstanak biti ugrožen ali će se ipak održati u životu, dajući tako potvrdu o svojoj personifikaciji sa značenjem — celokupan kosmos.
"Šta možeš da mi kažeš o budućnosti", pita Gangler a Har mu odgovara. "Prvo će doći zima", i tada on opisuje buduću propast sveta, poplave, oluje, led, vatru i užasni rat, kraj sveta. Sve snage zla, haotične sile, primarni haos — zatalasaće se i krenuće iz Muspelhejma i Niflhejma protiv bogova formiranih po zakonima kosmosa. Tako će se žestoko "sudariti", da će se Igdrasil zatresti. "Stenje staro drvo." Monstrumi i bogovi će se ubijau medjusobno. Sunce i mesec će nestati i zemlja će potonuti. Zabeleženi su i stihovi koji govore o tom budućem sukobu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 1:42 pm
"Mi malo možemo videti u budućnost
I tek ćemo malo nazreti
Kada Odin Vuka sretne."
Tok nordijske mitologije je poput drame: počeci sveta, zlatni vek bogova, prva senka zla, zlo koje raste s vremenom, borba sa zlom i na kraju Sumrak bogova i propast sveta. Čitav period od postanka do kraja je ispunjen neprestanom borbom izmedju bogova i džinova. Oni se bore u bezbrojnim borbama i ta borba će se nastaviti i u novom svetu koji će nastati posle Ragnoraka, sudnjeg dana. Nordijska mitologija često nema srećan završetak, često je kraj surov i iznenadjuje čitaoca. Tako je i na sudnji dan. Kada se čini da su sile zla zauvek uništene Odin opaža na horizontu zmiju koja nosi u sebi zlo i samim tim produžetak borbe. Odin kaže: "Mi svi umiremo, ali slava koju smo stekli nikada neće umreti."
"Ti si mi rekao mnoge čudesne stvari", govori Gangler, "ali šta je sa božijim staništima na nebu? Gde bogovi prebivaju." U odgovoru Har priča o Odinovoj', Torovoj, Friginoj dvorani. Među njima je Valhala koju je Odin napravio specijalno za ratnike pale u borbi i koji su od tog trenutka smatrani za njegove sinove — heroje. "Mora da je bilo mnoštvo ljudi u Valhali. Kako su oni ulazili i izlazili. Kolika su bila vrata te dvorane? " A Har odgovara:
"Pet stotina vrata I još četrdeset više Su u Valhali." "Ali čime je Odin hranio tolike heroje", pita Gangler. "Meso divljeg vepra Sehrimnira je bilo više nego dovoljno da bi se svi zasitili. On bi bio pojeden uveče a preko noći bi oživeo tako da je uvek bio svež i ukusan." "Šta su heroji i bogovi pili? Da li su oni pili vodu?" "Za njih je trebalo obilje pića", kaže dalje Gangler. "Zar misliš da bi heroji u ime nagrade za svoje rane i junaštvo trebali da piju samo vodu? Ne, ne. Druga stvar je u pitanju. U Valhali se pila medovina i bilo je uvek dovoljno za sve. " "A šta su heroji radili preko dana, osim što su jeli i pili? " "Svaki dan se bore dok se ne saseku na komade. To je njihova zabava. Ali kada se približi vreme obroka njihove rane bi se zacelile i oni bi ponovo bili spremni za boj." "Odin je moćan i veliki", reče Gangler, kao što je i rečeno u jednoj poemi:
"Jasen Igdrasil
Je najveći od svih drveća
Kao Skidbiandir od brodova
Odin od Aesira
Sleipnir od konja
Bifrost od mostova
Bragi od pesnika
Habrok od sokolova
I Garm od pasa." "Ali, da li svi mrtvi idu u Valhalu? " "Ne, dole u Niflhejmu je još jedan dom za mrtve kojim upravlja boginja mrtvih Hel. Ime mu je Helhejm. Hladnoća, glad, neugodnost i dosada su njegove osnovne karakteristike pre nego patnja. Svi umrli su bili tužni kada bi trebalo da idu tamo. Oni koji bi umrli od starosti ili od bolesti išii su kod Hel. Helhejm je verovatno u stara vremena poštovan kao mesto zle sreće a ne kao mesto okajavanja nekakvih greha, kao u paklu kod hrišćana, koji je mesto baš za patnje i iskupljenje greha. Hladnoća koja dole vlada je personifikacija stanja mrtvih. Odsustvo svetla i topline gornjeg sveta dosada — sve su to elementi za koje su stari Nordijci mislili da prate čoveka nakon smrti i odlaska u Helino carstvo. Ulaz u ovaj svet čuvao je Garm, ogromni pas, pandan grčkom Kerberu. Da li je to još jedan dokaz da grčki i skandinavski mit vode poreklo sa istog velikog vrela mitova svih indoevropskih naroda? Ili je to samo kasnija interpolacija. Opis Helhejma je u "Edama", dat u "Baldurovom snu", kada Odin šalje Hermoda da moli Hel da pusti Baldura natrag u Asgard među žive. Helino kraljevstvo je imalo devet nivoa. Nivoi su verovatno odredjeni stepenom hladnoće i dosade koji vladaju tamo. Verovat-no nisu išli na isto mesto oni koji su umrli od starosti, oni koji su se udavili, umrli od bolesti itd.
Postoje stihovi koji opisuju neku dvoranu za koju samo možemo da pretpostavimo da je reč o Helhejmu.
"Dvorana što postoji
Daleko od sunca
Tamo, u Nastrondu
Čija se vrata otvaraju ka severu
Gde se kapi niz zidove cede
I teku kroz njene šupljine
Dvorana koja je obmotana
Zmijinim velikim telom."
"Tamo je ona videla prolaz
Kroz spore potoke
Videla je krvožedne ljude
I krivokletnike
Tamo Nidhog isisava
Mrtva tela
Vuk kida Ijude
Razumete li vi to? " "Sada", kaže Her, "ako ti Ganglere želiš da ideš i ako nemaš više pitanja ti onda idi, ali zapamti da ne znam nikoga ko bi mogao da ti da odgovor na pitanja o budućnosti ukoliko te ona bude ikada zainteresovala." Gangler je zatim čuo užasnu buku, uplašeno je gledao oko sebe i s užasom primetio da su palata i grad nestali a da je veliko polje potpuno prazno. Tada je uplašen pobegao kući i ponovo postao Gilfi.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:50 pm
MAGIJA
Neizostavni element koji prati svaku pagansku religiju jeste magija. Ona je u velikoj meri prisutna i kod Skandinavaca. Ako uzmemo da je magija prodirala na evropski kontinent iz Male Azije i iz Egipta, a znajući za udaljenost Nordijaca od tih teritorija, zapanjiće nas činjenica da su oni poznavali apsolutno iste načine za postizanje određenih ciljeva putem magije. Magija kojom raspolaže Odin, uz Lokija jedini koji njome barata, zasnovana je na runama, starom skandinavskom pismu. S obzirom na to da je u to vreme ranog srednjeg veka većina Ijudi bila nepismena i da su samo retki srećnici znali čitati i pisati, sasvim je logično da su za većinu stanovništva rune bile nešto sveto i tajanstveno. Izražavanje misli putem zapisa predstavljalo je u očima tih primitivnih Ijudi veliku stvar i poznavanju pisma pripisivan je magijski karakter. Odin je mogao da oživi, kao što je oživeo Mimirovu glavu, svako umrlo biće. On je oživeo i staru proročicu Valu, a mrmljanjem tajanstvenih reči, formula, uskršnjavao je svaki dan Sehremnira, divljeg vepra koga su Aesiri svake noći jeli na gozbama, te je iz toga jasno da je on gospodar mrtvih.
Medjutim, daleko je interesantniji Loki kao nosilac umetnosti magije. On je pravi rano srednjovekovni čarobnjak. On može da uzima kakav hoće oblik, da utiče na volju svih živih bića, kao što je uticao na Freju, može da leti i čitav niz stvari. Sve to postiže bez izgovaranja čarobnih formula, isključivo snagom volje što je blisko današnjem shvatanju natprirodnog. Setimo se samo indijskih fakira i jogija koji postižu fantastične stvari samo snagom volje. Jošnajbolji primer je kralj Utgarda koji je u stanju da u umovima prisutnih stvori predstavu o slikama koje zamisli. Kao na primer, kada se Tor borio sa staricom Eli ili kada je trebalo da podigne mačku. Sve su to fantastične stvari i fascinira nas kako je taj izolovani narod uspeo da razvije svoja magijska razmišljanja na isti način kao i drugi narodi, na većem stepenu civilizacije, hiljadama kilometara daleko. U njihovoj magiji se ocrtava i njihova filozofija. Utgardski kralj pita Tora šta je brže od misli, što ukazuje na dubinu razmišljanja ovog naroda prinudjenog da misli o surovoj prirodi koja ga je okruživala i tako podstiče razvoj uma.
Sve magijske operacije kojima raspolažu heroji i zla bića skandinavske mitologije upućuju nas na pomisao da je morala postojati neka zajednička početna ideja koja je nastala u kolevci velike grupe indoevropskih naroda. Gde je taj centar i koji narodi su se nalazili u njemu mi ne znamo, ali možemo pokušati to da otkrijemo upravo preko mita jer se u njima nalaze oni praelementi iz kojih su se razvili noviji mitovi usled različitih faktora. Uporedjujući najpoznatije i najočuvanije indoevropske mitove možemo naći mnoge dodirne crte kod naroda koji su teritorijalno veoma udaljeni. Prva krava u skandinavskoj mitologiji po svojoj funkciji je veoma bliska egipatskoj kravi sa početka stvaranja. Nastanak sveta i kosmosa veoma je sličan indijskom mitu na istu temu. Odbacujući one elemente za koje je jasno da su kasnije ubačeni u mit možda možemo napraviti jedan svetski mit o nastanku sveta. Ukoliko pravilno protumačimo simbole i pažljivo lingvistički proučimo imena bogova i prvobitnog haosa mi zaista možemo da dokučimo tajnu sveta koja je zapisana u tim arhetipskim simbolima.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:51 pm
NASTANAK BOGOVA
I NJIHOVA BORBA SA ZLIM
DŽINOVIMA
U davna vremena, kada na zemlji nije bilo Ijudi, živela je krava čiji je dah bio sladak i čije je mleko bilo gorko. Ime joj je bilo Audu-humla. Živela je na negostoljubivom mestu večito obavijenom ma-glom. Tu nije bilo ničeg do gomila snega i velikih iedenica. Daleko na severu bila je noć. Daleko na jugu bio je dan. Svuda oko Audu-humle vladalo je sivilo sumraka.
Iznenada, došao je div sa hladnog severa i stao ispred Audu-humle. „Moraš mi dati da pijem tvoje mleko", rekao je div kravi. la-ko je njeno mleko bilo gorko, divu je bilo prava poslastica. Krava mu je dopustila da pije. Tako je on dolazio svakog dana da se hrani njenim mlekom.
Posle dugo vremena krava je već potpuno navikla na diva i mirno je provodila dane okružene pustoši. Međutim, jednoga dana došlo je do promene. Auduhumla je pogledom tražila nešto za jelo i spazila je zrnca soli raštrkana po ledu. Tada je počela da liže so i da duva svojim slatkim dahom u nju. Tog trenutka pojavi se iz leda duga zlatna kosa i južni dan zasija i sve postade čisto i sjajno. Džin koji je bio tu namrgodi se kada je video svetlost zlatne kose. Audu-humla se nije obazirala na njega već je i dalje lizala so i glava čove-ka se pojavila van leda. Glava je bila toliko lepa da je nemoguće opisati i divno svetlo zračilo je iz njenih očiju. Džin se namrgodio još više kada je spazio tu lepotu. Ali Auduhumla je dunula i treći put i tada se pojavio ceo čovek - dostojanstveni heroj u punoj snazi i lepoti. Kada je džin video lepog čoveka zamrzeo ga je celim srcem i što je bilo još gore, izgovorio je strašnu kletvu. Zakleo se Ginungagapom da će se boriti sve dok jedan od njh dvojice ne padne mrtav na zemlju. I on je održao obećanje. Nije prestao da se bori sve dotk Heroj, čije je ime bilo Bur, nije pao mrtav pod gro-znim džinovim udarcima. Nemoguće je reći, kako se uopšte desilo tako nešto, da jedno strahovito zlo može da bude sposobno da pobedi nešto tako veličanstveno i lepo. Ali tako je bilo. Kasnije, ka-da su sinovi heroja odrasli vodili su borbu protiv džina i njegovih si-nova. Dugo, dugo vremena, džin je bio blizu pobede sve dok jedan od sinova heroja koji je bio velike snage i mudrosti, a čije je ime bilo Odin, nije u velikoj borbi pobedio džina. Proburazio ga je oštrim kopljem tako da je džinova krv pokuljala u moćnoj bujici i podavila ostale džinove sem jednog koji je uplašen uspeo da se dočepa planine.
Posle ovog događaja Odin je pozvao oko sebe svoje sinove, braću i rođake te im rekao: „Heroji, mi smo izvojevali veliku pobe-du. Naši neprijatelji su mrtvi ili beže glavom bez obzira. Ne vredi da ostajemo ovde gde nema više zla da se borimo protiv njega." He-roji su se ćutke gledali. Razmišljali su. Sever, jug, istok i zapad bili su puni zlih bića koja su bila spremna da ih unište. Onda su povika-li u jedan glas: „Dobro si rekao odine. Mi te pratimo, vodi nas!" „Južno, rekao je Odin je izvor toplote i svetlosti a severno je tama i večita noć. Od tamnog istoka sunce je počelo svoje putovahje ka zapadnoj kući." „Zapadni dom" povikali su Aesiri.
Pošto je rešeno kuda će se ići Aesiri su krenuli na put. Odin je jahao u sredini grupe jer su prema njemu gajili duboko poštovanje: poštovanje kralju i poštovanje ocu. Sa njegove leve strane jahao je Tor, Odinov snažni, ratoborni, prvorođeni sin. Sa njegove leve stra-ne jahao je Baldur, najlepši i najuzvišeniji po svojim vrlinama od sve njegove dece. Iz njegovog lica su izbijali zraci svellosti koji su ozna-čavali njegovu nevinost i plemenitost. Posle njih jahao je Tir, hrabri i snažni bog rata. Zatim su tu bili još Hodur, koji je rođen slep, Her-mof, Bragi, Henir i mnogi drugi moćni bogovi. Na začeiju je išla ko-čija u obliku školjke u kojoj je sedela Friga, Odinova žena, zajedno sa svojim kćerima, prijateljicama i pratiljama.
Jedanaest meseci oni su putovali na zapad, zabavljajući se usput veselim pesmama i pričama. Dvanaestog meseca razapeli su šator u podnožju brda koje je bilo granica ka unutrašnjem moru. Već prve noći bili su uznemiravani misterioznirn šapatima koji su dolazili od morske obale i prelazili preko brda. Bogovi su se
uznemirili.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:51 pm
Tir je želeo da vidi tajanstvene prilike koje su ispuštale te glasove. Besan, on je.trčao kroz vres i šipražje neprestano se obazirući oko sebe ne bi li spazio nekog iii nešto. Friga i njene slu-škinje takođe su se probudile i drhtale su od straha. Odin je prob-deo čitavu noć jer je predosećao da će se nešto dogoditi. Tako je i bilo. U zoru, pre no što su Aesiri stigli da spakuju šator, strahovit uragan porušio je motke na kojima je stajalo platno i pocepao u komade ružičastu tkaninu. Besneo je takvom žestinom da je s lakoćom napravio ogromne talase i snažno tukao u lica heroja. Tor se od siline vetra klatio napred-nazad i zaslepljen besom nasumice gađao kamenjem u pravcu iz kojeg je dolazio vetar. Tir se sakrio u jednu jamu i tako se zaštitio od vetra. Baldur je pokušavao da uteši majku, Frigu. Samo je Odin koračao mirno i nepokorno. Raši-rio je ruke i podigao ih ka nebu te pozvao duha vetra. „Prekini neobični Vanire, (to je bilo ime koje je samo on znao), prekini tvoju di-vlju igru i reci mi čime smo te mi uvredili da ovako postupaš sa na-ma?" Vetar se smejao šapatom i posle kratkog smeha sve je uto-nulo u tišinu. Ali svaki zvuk koji je zamirao pretvarao se u oblik. Je-dan po jedan u raštrkanom poretku pojavljivali su se iz pećina, iz uzanih procepa, sa krošnji drveća, iz trave. Svaki glas - vetar, bio je jedan Van. Tada Niord, njihov vođa, stade ispred ostalih i reče: ,,Mi znamo, o moćni Odine, da ste i ti i tvoja družina zaista Aesiri i da ste vi gospodari zemlje. Mi smo takođe gospodari, ne zemlje, ali zato jesmo mora i vazduha i mislimo da smo vodili slavnu borbu sa vama. To je bila divna zabava. Ali ako ti ne misliš tako i ako ti to nije zadovoljstvo, rukujmo se i zaboravimo taj događaj." Pošto je govorio, Niord je ispružio ruku, dugu i hladnu poput vihora vetra, i ste-gao Odinovu desnicu. Odin je sve to primio iskreno kao i svi ostali Aesiri. Svi oni su voleli pojavu dobre prirode - dobrih prirodnih sila. Zato su ponudili Niordu da krene sa njima. Niord je pažijivo osmot-rio svoju družinu, zatim pogledao Odina i na kraju klimnuo glavom. Pošto je Odin dao svoj pristanak, on zazvižda u znak pozdrava svojoj braći i rođacima i stade među Aesire.
Posle ovog događaja oni su nastavili putovanje u pravcu zapa-da sve dok nisu stigli na vrgh brda koje su nazvali „Brdo sastanka". Nakon što su dobro osmotrili okolinu posedali su u krug. Dok su tako sedeli, Baldur je gledao u neodređenom pravcu i iznenada re-kao: „Zar ovo nije čudno oče Odine? Prešli smo ovoliki put a još ni-smo naišlli ni na jedan trag džina koji je pobegao nakon smrti nje-govog oca i braće." „Možda je pao u Niflhejm i tamo poginuo" pri-metio je Tor. Ali Niord prekide dalju diskusiju. ,,Na oštrom, surovom severu, gde nevolje dolaze kao valjanje okeana, živi džin. Tamo je podigao gradove i tvrđave i doveo svoju decu da tu žive, decu koja su gora od svoga oca." "Kako ti to sve znaš Niorde", pitao je otac Odin. ,,Ja sam ga video pre dosta vremena", odgovorio je Niord. „Pre no što sam došao u tvoju družinu, jedne noći kada me je mu-čila nesanica, otišao sam sa svojim rođacima u Jotunhejm." „Ovo je zaista užasna vest", rekla je Friga. „Džinovi će doći iz Jotunhejma i opustošiti zemlju." „Neće biti tako", oštro je progovorio Odin. „Neće biti tako, draga moja Friga. Ovde, na ovom brdu, mi ćemo sagraditi grad gde ćemo živeti i odakle ćemo kretati u rat, gore u Jotunhejm." ,,To je dobro rečeno oče Odine", oduševljeno je povikao Tor dok mu je od uzbuđenja crvena brada podrhtavala, Tir je ćutao, Vidar se smeškao ali nije rekao ništa, ostali su takođe ćutali. Predlog je bio prihvaćen. Tada su Aesiri prionuli na posao punom snagom i marljivošću. Dane, nedelje, mesece i godine oni su radili bez posustajanja, jer je njihova volja bila jaka. Za to vreme, Friga i ostale boginje donosile su kamenje u teškim mermernim kolicima, vukle vodu u zlatnim kofama, mešale nežnim rukama malter na srebrnim tanjirima. I tako je grad rastao. Kamen na kamen, kula do kule, sve dok brdo nije bilo krunisano.
Kada je grad bio dovršen svi Aesiri su stali jedan do drugog i dugo gledali u njegovom pravcu uzdišući od velike sreće i zadovoljstva. Kula u centru grada, koja je svojom visinom nadvisila sve ostale, bila je Odinova. Nazvali su je „Vazdušni tron." Odatle je Odin mogao da gleda širom celog sveta. Na jednoj strani pored kule nalazila se palata prijatelja gde je živela Friga. Na suprotnoj je svetlucao Gladshejm, palata od zlata u kojoj se nalazila velika dvorana Valhala čija je tavanica bila prekrivena kopljima. U njoj se na-lazilo i nekoliko velikih lepo napravljenih stolova na kojima se služi-la hrana na Aesirskim gozbama.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:51 pm
Imala je 540 vrata a kroz svaka je moglo da prodje 800 Ijudi u jednom trenutku. Velika kovačnica bila je u istočnom delu grada. Tamo su Aesiri kovali moćno oružje i oklope.
Prve noći su svi večerali u Valhali i pili u zdravlje novog doma. „Grad Agard", rekao je Bragi, božiji glavni govornik. „Tako ćemo zvati grad." Tako je Bragi rekao i tako je bilo.
Sledeće jutro Odin su uspeo na „Vazdušni tron" i pogledom obuhvatio čitavu zemlju, dok su Aesiri stajali okolo očekujući da im saopšti šta vidi. „Zemlja je vrlo lepa, rekao je Odin, veoma lepa osim obale hladnog i tamnog severa. Ali, avaj. Ljudi na zemlji su slabašni i bojažljivi. U ovom trenutku vidi troglavog džina kako dolazi iz Jotunhejma. On baca pastira u more i stavlja pastirovo stado u džep. Sada uzima jednu po jednu ovcu i lomi im kosti kao da su lešnici. Pastir sve ovo gleda i ne pokušava ništa da učini. ,,Oče, povikao je Tor, prošle noći ja sam iskovao opasač, metalnu rukavicu i čekić. Sa te tri stvari ja ću poći u Jotunhejm da kaznim džinove za njihova zla dela." Odin je pristao. I tako je Tor otišao a Odin nastavio da posmatra svet.
„Ljudi na zemlji su besposleni i glupi. Medju njima žive patuljci i vilenjaci koji prave šale na račun Ijudi a te šale Ijidi ne razumeju i ne znaju kako da se odbrane. Vidim čoveka kako seje pšenicu po polju dok patuljci trče iza njega i zamenjuju seme za kamenje. Sa-da vidim dva vilenjaka koja drže zagnjurenu glavu jednog čoveka. Taj čovek je mudar i dobar, ali, evo, sada su ga ubili. Oni mešaju njegovu krv sa medom, stavljaju je u tri kamena krčaga i sakrivaju ih."
Veoma Ijut na patuljke i vilenjake zbog onoga što je video Odin je pozvao Hermoda, njegovog letećeg glasnika, i predao mu pismo sa porukom za mala zla bića da dođu na njegov dvor u Asgard. Kada su primili Hermodov poziv u kojem je stajalo da bi Odin bio sretan da ih vidi kod njega u Gladshejmu, vilenjaci i patuljci su bili veoma iznenađeni. Bez ikakvog dogovora, glupi i brzopleti kao što su bili, oni su krenuli za Hermodom poput jata ptica.
Kada su stigii u Asgard našli su Odina, koji se spustio sa „Vazdušnog trona", kako sedi sa ostalim Aesirima u sudskoj dvorani Gladshejma. Hermod je sleteo unutra, pozdravio Odina i pustio pa-tuljke i vilenjake da uđu u dvoranu. Odin mahnu malim bićima da priđu. Plašljivo šapućući oni su se pomaljaii jedan iza drugog zbije-ni u gomilu. Prvi Odinov poziv nije bio dovoljan pa ih je on pozvao još tri puta dok konačno nisu došli do podnožja njegovre stolice. Odin im je govorio mirno, tiho, ozbiljnim tonom o njihovoj grešnosti i sklonosti ka štetnosti. Neki, najrđaviji među niima, najgorih mani-ra, smejaii su se Odinovim rečima. Ipak, mnogi su pažljivo gledali i slušali Odina svesni istine sadržane u njegovim rečima. Neki su čak i plakali. Najzad Odin se obrati dvojici koji su usmrtili dobrog čoveka. „Čija je bila krv", pitao je, „koju ste pomešaii sa medom i stavili u krčage?" „O, odgovorili su patuljci skakućući i pljeskajući ruka-ma, to je bila Kvasirova krv. Zar ne znaš ko je bio Kvasir? On je do-šao među nas i širio je mržnju Ijudi prema Vanirima, više od sedam godina. Toliko je bio pametan da su Ijudi mislili da on mora biti neki bog čim tako mudro zbori i radi. Nedavno, mi smo ga našli kako le-ži utopljen u vlastito] pameti na pustoj livadi. Onda smo pomešali njegovu krv sa medom i stavili je u tri velika ćupa koja smo zatvorili i sakrili. Zar nismo dobro uradili Odine?"
„Dobro uradili! Dobro uradili! Vi okrutni kukavički, lažljivi patulj-ci! Ja sam svojim očima video da ste ga vi ubili. Sram vas bilo!" I ta-da Odin poče oštro da ih napada za sva zla dela koja su počinili. ,,Oni koji su bili najzlobniji, rekao je on, od sada će živeti duboko u zemlji i radiće na održavanju velike vatre u centru zemlje. Oni koji su bili samo štetni kopaće zlato i dijamante i obrađivati ih. Najgori od vas moraju nestati u dubinama zemlje!"
Tada Odin zamaše svojim rukama i patuljci se zavrteše u krug. Vrišteći i brbljajući poskakivali su dole niz stepenice palate i još da-Ije, van gradskih kapija, sve do velike zelene poljane qde je bila iskopana rupa, duboka toliko, da joj se nije videlo dno. Čim su oni kroz nju nestali u dubinama zemije nje je nestalo i livada je ponovo bila kao i pre. Od tada patuljci će živeti pod zemljom.
Međutim, vilenjaci su još stajali ispred Odina uplašenih lica i očiju punih suza. Njihove suze su izgledale kao jutarnja rosa. ,,A vi," rekao je Odin, gledajući u njih prodornim pogledom. „A vi" „O Odi-ne", prekinuli su ga oni govoreći svi u glas i nesigurnim tonom ,,mi nismo tako zli. Mi nikada nismo uradili bilo šta loše." „Jeste li uradili ikada nešto dobro", pitao je Odin. ,,Ne, zaista ne", odgovorili su vilenjaci. ,,Mi nikada ništa nismo radili." „Onda možete ići", rekao je Odin, da živite među cvećem, da radite inače ćete postati zlobni kao i patuljci." „Ako ti hoćeš nauči nas nečem,, rekli su viljenaci.
Odin je gledao okolo po Aesirima ne bi li među njima spazio nekog ko bi mogao da postane učitelj vilenjacima. Niord je kli-mnuo glavom i rekao: ,,Da, da. Ja ću videti šta mogu da učinim." I onda je dugim korakom izašao iz sudnice, prošao kroz grad i na kraju kroz kapiju te seo na vrh litice. Sledećeg trenutka počeo je da pokazuje znake uznemirenosti. ispuštao je tanak, visok glas sve jače i jače. Glas je bio mekan, zavodljiv, kao glas duše, ptičiji. Sa dalekog juga dolazio je slabašan drhteći odgovor koji je rastao. Dva glasa su se mešala sve dok se u jednom trenutku nisu spojila u jedan. Tada kroz čisto nebo zaploviše dve prilike. Divan par - brat i sestra. Njihova kosa kupala se u sunčevoj svetlosti i vijorila na vetru. U međuvremenu ostal Aesiri na čelu sa Odinom iskupiii su se na planinskoj iitici. „Moj sin i kćerka", rekao je Niord, ponosno oku-pljenim Aesirima. „Frej i Freja. Leto i lepota. Ruka u ruci."
Kada su Frej i Freja sišli na planinu, Niord je uzeo sina za ruku i poveo ga pun milosti prema palati. „Gledaj dragi brate i gospodaru šta je dobar mladi učitelj koga sam doveo da podučava male vilenjake."
Odin je bio veoma zadovoljan Frejovom pojavom. Ali pre nego što je postavio njega za vrhovnog učitelja, želeo je da sazna za šta je on sposoban a naročito za šta je najsposobniji da poučava.
,,Ja sam veliki učitelj za sunčeve trake i oblake", odgovorio je Frej, ,,i ako me vilenjaci prihvate za svog kralja ja ću ih naučiti kako da koriste pupoljke na cveću, da se obasipaju slatkoćom prezrelog voća, da vode pčele kroz medene prolaze u cveću i mirisne iivade, da paze nakot svih ptica od najraznovrsnijih opasnosti, da se druže sa divljim zverima, da pomažu bogovima, da pevaju predivne pesme - sve ovo i još mnogo toga više ja znam. Ja ću ih tome, ako mi dopustite, i naučiti." Rekavši šta je imao Frej stade do svog oca čekajući Odinovu reakciju.
Tada Odin reče, ne skrivajući radost, koja mu se ocrtavala na licu i osećala u glasu. ,,To je dobro. Ti ćeš im biti kralj." Frej se onda pozdravi sa Aesirima i krenu na put, praćen njegovim novim učeni-cima, u pravcu svog kraljevstva Alfhejma, koje je jedno divno mesto pod suncem.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:52 pm
NIFLHEJM
U Asgardu je živeo jedan polubog koji se zvao Loki. On je, ka-da bismo ga upoređivali sa Aesirima, bio samo sličan njima. Radio je uvek pogrešno i ostao je nedovršen. Bio je noć i dan istovreme-no. izuzetan govornik, svojim pogrešnim savetima često je bogove uvalljivao u nevolje. Kako je došao među Aesire niko nije znao, niti je iko znao odakle je došao. Jedanput ga je Odin ispitivao o njego-vom poreklu. Loki je bio izričit u tome da je on plemenit i da ima dobre namere kao i Aesiri. Rekao je da je posle mnogo lutanja po zemlji i ispod zemlje našao na polu-sagorelo srce jedne žene. ,,Od tada", rekao je Odinu, ,,ja postojim onakav kakvog me vidite svi vi u Asgardu." Za Odina je to bila dovoljno strašna priča i on zaista više nikada nije pitao da mu priča o svojoj prošlosti.
Dok su Aesiri gradili njihov grad, Loki, umesto da pomaže stalno je lutao po Jotunhejmu i upoznavao se sa džinovima i zlim vešticama koji su tamo živeli. U Jotunhejmu je živela jedna tako strašna veštica da je gledanje na njen greh i svirepost teralo na pomisao: Kako je Loki mogao da oženi tako užasno biće. Nikada nije rekao da se oženio sa njom i da žive zajedno. Živeli su jadno i bedno, bez izobilja, sve zbog njihovih zlih srca. Veštica mu je izrodila troje dece koja su bila tri nevolje čovečanstva: Kuga, užas i beda. Prvorođeni je bio Jormungand, monstruozna zmija. Drugi je bio Fenrir, izuzetno divalj vuk. Treća je bila Hela, pola leš, pola devojka. Kada su Loki i njegova žena-veštica videli svoje užasno potomstvo, silno su se zabrinuli.
„Šta će reći Aesiri kada vide ovo", pitao se Loki. „Ali ne," mislio je u sebi, ,,oni neće videti moju decu niti ću im dati mogućnost da posumnjaju u narav moje žene. Vratiću se u Asgard, samo na kratko, pozdraviću oca Odina, ponizno, kako da ništa ne skrivam od njega." Pošto je to rekao, Loki se pozdravio sa svojom ženom, sakrio decu u kuću, zaključao vrata i pošao prema Asgardu.
Ali sve vreme dok je Loki išao njegova deca su rasla. I u trenutku kada je došao do zidina grada, Jormungand je postao tako velik da je njegova majka bila primorana da odškrine vrata i da mu na taj način omogući da provuče rep napolje. Međutim, on nije prestao da raste. O, kako je užasno brzo Jormungand rastao. Niko ne zna kako je to bilo moguće, ali on je u jednom danu izrasto do neslućenih razmera.
Za to vreme Odin je osmatrao svet sa svog vidikovca. Očima upravljača, vrhovnog gospodara, punim opreza, gledao je buđenje jutra. „Toliko je tiho i mirno Friga, da i dalje moram ostati u lenjosti i učmalosti u Asgardu", rekao je Odin svojoj ženi. Aji kada je malo bolje pogledao u pravcu Jotunhejma, primetto je ogromnog džina. „Ipak je dobro. Primetio sam neprijateija bogova i Ijudi i krenuću ka Jotunhejmu jer me zemlja treba." Tako govoreći spustio se sa „Vazdušnog trona" i uputio prerna zlatnoj kapiji Asgarda da bi stupio na zemlju običnih Ijudi.
Veoma brzo Odin je stigao do Jotunhejma i zametnuo borbu sa džinom. U kratkoj ali iscrpljujućoj borbi Odin je probo monstru-ma i on se uz krik srušio.
Pošto je ubio džina koji je terorisao to selo, Odin se pomešao sa njegovim stanovnicima učestvujući u njihovim radovima, saosećajući sa njima u njihovoj patnji, tuzi i radosti. Posmatrajući ove ljude i razmišljajući o njima, Odin je naučio mnogo. Jedne večeri ka-da su se svi umorni vratili sa svojih polja a sunce polako nestajalo na horizontu, Odin je skupio oko sebe mlade krupne seljake i počeo da im govori o tome kako borba još nije završena sve dok džinovi i monstrumi slobodno žive oko njih. Govorio im je da i oni mogu dobiti moć, te da mogu da povedu boj i postanu heroji kao Aesiri. Iste večeri posle gozbe seljani zajedno sa Odinom odoše do kovačnice i tamo im on iskova za samo jednu noć, oružje i oklope i nauči ih da ih koriste. U zoru on reče: „Doviđenja deco. Ja sada moram da krenem kući, ali me nemojte zaboraviti kao ni ono čemu sam vas naučio, nego se borite protiv neprijatelja. Nikada nemojte da prestanete da verujete u hrabrost i istinu, nikada ne okrećite oružje jedni na druge i nikada ne bežite pred džinovima i ugnjetačima."
Seljaci su pomno saslušali njegove reči i ispratili ga sa dužnim poštovanjem. Odin se zaputio kroz tajanstvenu šumu u kojoj nije bilo staze, prolazio je preko tihe planine, preko okeana, sve dok nije došao na ono mistično mesto gde se susreću nebo i zemlja. Tamo je u senci drveta sakriven zelenom izmaglicom, ležao Mimer, čuvar izvora pameti i mudrosti.
„Mimere", rekao je Odin, dok mu je smelo prilazio, ,,daj mi da pijem vodu mudrosti." ,,To je veliko blago što ti tražiš kao i mnogi drugi što su prohujali ovuda u potrazi za mudrošću. Ali kad su čuli cenu vratili su se od kuda su i došli." ,,Ja ću ti dati moju desnu ruku za voljenu mudrost", ponovo je rekao Odin. ,,Ne", odgovorio je ne-milosrdno Mimer, ja neću tvoju desnu ruku ali tvoje desno oko možeš ponuditi."
Odinu je u trenutku bilo žao kada je čuo Mimerov predlog, ali to je potrajalo samo tren i on je naglim pokretom iščupao desno oko i bacio ga Mimeru koji ga je prihvatio u letu i bacio u dubinu izvora. Zatim je Odin prišao Mimeru, uzeo rog iz njegove ruke i zahvatio vodu sa izvora mudrosti. Istog trenutka on je spoznao unu-trašnje svetlo za koje je bio siguran da ga nije mogao dobiti od njegovog mržnjom iskvarenog oka. U tom trenutku on je spoznao šta treba da uradi da bi zaista postao prvi među Aesirima. Krenuo je ka Niflhejmu. Čvrsto uveren u ispravnost onoga što radi išao je ka severu, preko ledenog mora, kroz mračne predele maglu i sneg, lica izloženog snažnom ledenom vetru, sam u nepoznatoj zemlji, ridajući i tugujući nad nedovršenim kreaturama koje su lutale bez ikakvog smisla. „Sada", rekao je Odin pun zbrkanih misli, ,,ja sam došao na kraj onoga što sam stvoriio i nedaleko odavde mora se nalaziti Niffhejm." Nastavio je da ide dalje ka severu sve dok nije dosegao kraj zemljine granice. Na ivici zemlje je legao potrbuške i držeći se za jednu ledenicu oprezno provirio u ričući bezdan. Bio je to Niflhejm. U prvom trenutku Odin je pomislio da je Niflhejm samo tamo i ništa više. Ali, pošto je proveo viseći nad ponorom tri noći i dana, njegovo oko je spaziio jedan od Igdrasilovih moćnih koreno-va. Igdrasil je bio staro zemljin-drvo, čije je korenje prolazio kroz čitavu zemlju pa čak i izvan granica Niflhejma. Odin je dugo gledao, sve dok mu se oko nije zamorilo. Video je kako Igdrasilov koren nagriza odvratna zmija Nidhog. Video je otrovna i bolesna bića koja su jedno iza drugog izlazila iz Nastronda. Lutala su tim područjem, gola, bezimena, bez doma. Odin je gledao sve dublje i dublje u taj pakao, bezdan bezdana, i video sve njegove bezoblične, bezimene bolesti. Dole, ispod njega, nalazili su se Nastrond, Igdrasil i Nidhog. Još dublje nalazio se grmeći Hverglemir, bunar zla. Devet dana i noći ovaj hrabri Asa visio je nad Nifihejmom duboko uljuljkan u svoje misli. Samo mnogo više hrabrosti i mudrosti nego što je imao, on se okrenuo i vratio tamo odakle je i došao.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:53 pm
LOKIJEVA DECA
Kada je Odin spoznao sebe u dalekoj zemlji džinova - ledenih džinova, džinova - planina, troglavih džinova sa vučijim glavama, monstruoznih veštica, nastavio je putovanje bez zaustavljanja i bez borbi sa zlim silama sve dok nije došao do sredine Jormungandovog tela. Jormungand je još uvek rastao i dostizao je fantastične razmere. Odin ga je uhvatio svojim snažnim rukama i bacio u najdublji deo okeana. Tamo, na dnu okeana, Jormungand je nastavio da raste, sve dok nije shvatio da njegov rep počinje da ulazi u njegova usta. Posle ovog saznanja da je opasao zemlju prestao je da raste i ostao da leži na dnu tih i miran. Kada je Odin bacio Jormunganda u okean i time oslobodio svet njegovog odvratnog prisustva, krenuo je ka kući Lokijeve žene.
Vrata su bila širom otvorena i zla veštica-majka sedela je na stolici. Sa jedne strane stajala je Heka, najmonstruoznija od svih čudovišta i žena. Mnoštvo džinova koračalo je dugim koracima iza Odina da bi izbliza videli čudnu Lokijevu decu pre nego što ih Odin ukloni. Fenrir i zla majka su ga posmatrali ukočenim pogledima, ra-dosnim i divljačno sjajnim. Odin se bez straha približavao odlučnim korakom, posmatrajući ih hrabro i nemilosrdno.
„Čudesna kćeri Lokijeva", obratio se Heli, ,,ti imaš glavu kraljice, dostojanstven izraz i velike prodorne oči. Ali tvoje je srce okrutno oružje i ubija sve što je dobro. Bez sumnje, za tebe ipak postoji kraljevstvo. U beskonačnoj dubini postoji mesto gde se bacaju hladni leševi, gde duše tumaraju bez cilja". Tada Odin stvori donji svet blizu Niflhejma i Hela propade kroz zemllju, niže i niže, ka bezdanu bezdana, gde je onda postala vladarica avetima u svom do mu zvanom Helhejm. Njeno kraljevstvo je bilo ogromno. Imala je pod svojom vlašću devet dugih i dubokih područja.
Posle ovoga Odin je poželeo da Fenrir pođe sa njim, obećavajući mu da neće biti prognan kao njegov brat i sestra samo ako svoju divljačnost zameni za hrabrbst a ako bude poslušan i pokoran. Fenrir je pristao. Tako je Odin krenuo na put preko okeana, izašao iz Jotunhejma i prešao granicu zemlje sve dok nije došao do nebeskih brda koja su nežno držala severno nebo u svoj njegovoj svetlosti. Tamo je pola u oblacima a pola na vrhu planine sedeo Heimdal, čuvar drhtećeg mosta Bifrosta koji je povezivao nebo i zemlju. Heimdal je bio visok beli Van, sa zlatnim zubima i veličan-stvenim rogom koji se zvao Gialar i koga je čuvao skrivenog ispod korena Igdrasila. Kada bi on duvao u njega zvuk koji bi se izvio opasao bi čitavu zemlju.
Odin nikada ranije nije upoznao Heimdala niti ga je ikada video. Aji nije prošao pokraj njega bez reči. Naprotiv, želeo je da mu postavi nekoiiko pitanja. Tako mu je postavio tri pitanja: Sa kim ima čast da govori. Ko su bili njegovi roditelji, i treće, kako može da objasni svoje prisustvo na ovom mestu i svoje znanje.
„Moje je ime Heimdal", odgovorio je čuvar Bifrosta, ,,i sin sam devet sestara. Rođen sam u počecima vremena na granicama zemlje. Hranio sam se moćju zemlje i hladnoćom mora. Moje vaspitanje je bilo tako savršeno da ja trebam sna koliko i ptica. Mogu da vidim na stotine milja oko sebe, kako danju tako i noću. Mogu da čujem jasno travu kada raste i vunu na leđima ovaca. Ja sam oduvek i zauvek ću biti čuvar drhtećeg mosta koji pazi da preko njega ne predju džinovi, zle veštice i patuijci". „Je li i Aesirima zabranjeno da pređu Heimdaie?" „Moraš li čuvati most i od njih?" „Naravno ne", odgovorio je Heimdai. Svi Aesiri i heroji mogu slobodno da stupe na njega i čak će za njih biti dobro ukoiiko ga pređu. Ja znam da se tamo nalaze tri svete devojke, veoma moćne, kroz čije hladne prste protiče zlatna nit vremena i sudbine." „Dosta Heimdale", prekinuo ga je Odin, „sutra ćemo doći i preći preko Bifrosta."
Odin se potom oprostio od Heimdala i pošao svojim putem, natrag u Asgard. Fenrir ga je pokorno pratio iako sa ne baš mnogo uživanja, razmišljući o novim čudima za koje je čuo. „Bifrost, svete devojke, niti vremena. Šta to sve znači? Ovako razmišljajući i čudeći se on je išao penjući se asgardskim bregom. Prošao je kroz zlatnu kapiju grada, ušao u palatu Gladshejm i na kraju u dvoranu Valhalu. Baš u tom trenutku Aesiri i heroji okupili su se za večernji obrok. Odin je bez reči seo na svoje mesto potpuno odsutan mislima. Počeo je da seče velikog vepra Sehrimnira koga su svake večeri jeli i koji je svako jutro ponovo oživljavao. Nikom nije palo na pamet da uznemirava velikog oca Odina bilo kakvim pitanjima. Oni su shvatili da on misli o nečem važnom i pošto su Aesiri jedna pristojna, rasa čekali su da se večera završi pa da onda počnu sa pitanjima.
Fenriri je za sve to vreme sedeo preko puta prelepe Freje. Ona, najlepša i najdivnija, koja nikada u svom životu nije videla ništa ružno, prekrila je lice rukama i vrisnula. U tom trenutku svi Aesi-ri su skočiii da vide šta se dogodilo. Odin je pogledao Fenrira i izdao naređenje da ga neko nahrani. „Posle toga", nastavio je on, ,,ja ću vam ispričati šta sam sve video i doživeo." ,,To je sve lepo oče Odine", odgovorila je Freja, ,,ali ko će da nahrani vuka, ko će da nahrani tu zlu i nevaspitanu zver?" ,,To ću ja sa zadovoijstvom uraditi", uzviknuo je Tir, koji je više od svega voleo avanture. Zatim je uzeo tanjir i u njega stavio komad mesa, istrčao napolje dok je za njim, urlajući i njuškajući, potrčao Fenrir.
Posle ovoga svi su seli i pričekali da se Tir vrati i da Odin počne da priča svoje doživljaje, najzad došao je i Tir, seo za sto i Odin je počeo da priča. Pričao im je sve što je video, doživeo i čuo, te na kraju svega o belom Vanu i drhtećem mostu. Govorio je o nitima vremena i svetim devojkama. Aesiri su bili veoma tihi dok je Odin govorio. Na kraju, kada je završio, svi su sedeii zamišljeni i u svojim glavama tražili moguće odgovore na sve te čudne stvari. Prva je ustala Friga. „Hajdemo moja deco", rekla je ona podižući se od stola, „hajde da odemo i pogiedamo o čemi se radi." Ali Odin je smatrao da je mudrije da sačekaju do sledećeg dana i da na put krenu u ranu zoru. Aesiri su se bez prigovora priklonili njegovom mišljenju.
U zoru sledećeg dana Aesiri i heroji pripremiše se za daieki put. Međutim Vaniri su im pomogli da stignu veoma brzo do Heimdala. Niord je došao sa obaie mora zajedno sa ostalim vetrovima i poneo je Aesire ka Bifrostu i tako njihovo putovanje učinio jednostavnijim i interesantnijim. Kada su stigli do Heimala svi su osećali pomalo žaljenje što je putovanje tako kratko trajalo. Ali Heimdai je bio sretan što ih vidi, ako ne zaista u srcu, onda se bar tako pravio iz obzira prema njima. Smatrao je da je dobro što su Aesiri došli da vide Bifrost i tajnu koja se nalazila na njemu. Nije Heimdal toliko bio sretan zbog njihovog prisustva. On je bio sretan i kada je bio sam jer je tako navikao. „Dođite svi", rekao je Heimdal Aesirima, pružajući svoje duge bele ruke u znak dobrodošlice. Dođite svi. Ah, ovde je i Niord! Kako si rođače?" Naime, Niord i Heimdal su bili u rodu.
„Kako je slatko i sveže ovde gore", primetila je Friga, gledajući oko sebe i osećajući da to treba da kaže iz pristojnosti. ,,Ti si veoma sretan Heimdale", nastavlia je ona, „uvek imaš tako divan pogle oko sebe. Mora da je divno biti čuvar ovog predivnog mosta. ,,Uistinu, Friga je iskreno rekla da je most predivan, jer na zemlji nikada nije videia tako nešto.
,,Bifrost,Bifrost!", uzvikivali su Aesiri iščuđavajući se na Heimdalovo zadovoljstvo. ,,Na najvišoj tački mosta", rekao je on, „nalazi se vrelo gde se nalaze tri devojek koje određuju sudbinu. Zovu se Norne. To su Urd, Verdandi i Skuld. Želite li da ih vidite danas?" ,,To ćemo i uraditi", uzvikivali su Aesiri u jedan glas. „Brzo Heimdale, otključaj zlatnu kapiju mosta!" Tada je Heimdal uzeo svežanj ključeva, gurnuo jedan u dijamantsku bravu i kapija se otvorila uz tužan zvuk, kao kad kiša kaplje niz lišće posle nevremena. Aesiri su u gomili krenuli prema kapiji ali kada je Tor trebao da kroči na most, Heimdal je ispružio ruku i zaustavio ga. „Veoma mi je žao Tore ali ti ne možeš preći. Ti moraš da ideš do izvora sam drugim putem. To je zbog toga što si toliko snažan i težak da ako staviš svoje stopalo na Bifrost on će se razbiti na komade ili će se zapaliti od trenja između njega i tvoje noge. ja ću ti reći kojim putem da ideš. Tamo su dve reke oblaka. Zovu se Kormt i Ermt. Ako ih pregaziš ti možeš doči do izvora Urda iako su njihove reke oblaka brze i duboke."
Posle Heimdaiovih reči Tor se sklonio sa kapije mosta uznemiren i ojađen. „Jesam li ja krenuo na put da se srdim", rekao je on, ,,na svoju vlastitu snagu? Na kraju krajeva, šta su za mene Urd, Norne, Kormt i Ermt? Najbolje bi bilo da se vratim natrag u Asgard."
,,Ne Tore", rekao je Odin, ,,ja te molim da ne činiš takvu glupost. Preklinjem te, razmisli ponovo. Kormt i Ermt su stvoreni zbog tebe a Bifrost za nas. To je tako i ti tu ništa ne možeš. Svima će nam značiti da dođemo do Urda. Sudbinu dosežemo ili preko reke oblaka ili preko Bifrosta!"
Tada je Tor ostio kako se njegova srdžba smanjuje i kako ga ispunjava kajanje zbog onoga što je rekao. I bez gunđanja i oklevanja skočio je u dubinu užasne oblačne reke čija je tamna para zatvorila njemu vidik. Pošto više nisu mogli da ga vide, Aesiri su krenuli preko svetlucavog mosta Živahni, raspoloženi, osećali su veliko zadovoljstvo dok su se približavali izvoru. Na mestu gde su bili najčistiji oblaci dosegli su najvišu tačku mosta Tor je već bio tamo, umoran i malaksao ali još uvek smeo. Tada su svi zajedno prošli kroz vrata od čistog obiaka. O, šta su oni videli! Gldajući gore u be-skonačnu visinu kroz ružičasti vazduh spazili su Igdrasilove divne grane, lisnate i meko zlelene, kako se pružaju daleko u beskraj. Ovo snažno zemljin-drvo prožimalo je svojim korenjem čitavu zemlju. Na najvišoj grani Aesiri su spazili palatu u kojoj su živele Norne, toliko svetlu da ih je skor zaslepila. Na susednoj grani bio je izvor Urda. Prskao je hladnom vodom po listovima Igdrasila i neprestano ga podmlađivao. Dva stara labuda kupala su se ispod izvora. Okolo su sedele Norne. Urd, Verdandi i Skuld. Sve tri su bile moćne i tvrdoglave. Jedna od njih je imala glavu pokrivenu tkaninom. Sedeći iznad površine vode gledale su sudbinu u njoj i jedna drugoj dodavale zlatne niti. Verdandi je uzimala niti u ruke i nemarno ih prela, dok joj je Skuld kidala sve što bi ona napravila. Ono što bi ostalo Urd bi dorađivala i doterivala. Niti koje je Skuld prela niko nije mogao videti. Ona nikada nije dolazila do kraja niti i obe sestre su bile umorne od njenog posla.
Aesiri su stajali u gomili i gledali. Bilo je to zaista fantastično. Posmatrali su lice Urd i hranili se mudrošću. Hotimično su pogldavali lice Verdandi i tako pili gorku snagu. Zatim su hitro bacili pogled na veo koji je pokrivao Skuldino lice ali nisu ništa mogli videti. Najzad, punih srca, oni su se iskrali u tišini, jedan po jedan, otvorili vrata, prešli most i pozdravivši se sa Heimdalom, bez glasa, zadubljeni svaki u svoje misli, zaputili se kući u Asgard. Međutim, kasnije je postalo uobičajno da Aesiri putuju k Nornama svaki dan da bi saznali sudbinu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:54 pm
MEDOVINA
Jednoga dana desilo se da je Odin sedeo u tišini pored izvora Urda i tek uveče se popeo na „Vazdužni tron" pritisnut teškim mislima. Otac svih želeo je da vidi palatu patuljaka i da li je ona dovoljno udaljena od Ijudskog sveta, Njegovo oštro oko prodrlo je kroz planine Jotunhejma. To veče, učinilo mu se da je video suze na licima patuljaka.
„Mogu li patuljci plakati", uzviknuo je otac svih, iznenađen onim što je video. Video je kako Fialar i Gialar, patuljci koji su ubili Kvasira, kleče i suze. ,,Da li to oni zaista plaču", pita se otac svih ponovo, ,,i da li se to oni kaju?" Ne, to nisu bile suze. Odin je to najzad shvatio. To je bila Kvasirova krv - zlatna medovina. ,,To su tri, to su tri pleme-nita napitka", rekao je on, „Odhaerir je njegovo ime. I sada će patuljci piti taj napitak koji je život i svetlost i svet će biti preplavljen slatkoćom i srce sveta će umreti."
Ali patuljci nisu pili napitak. Oni su samo probali po jedan gutljaj, samo kapljicu ili dve. Otac mnoštva posmatrao je kako se oni ponašaju. Fialar i Gialar i čitava armija malih tamnih lica, obešenjaka bila je nagnuta nad velikim krčazima i svi su spuštali usne na zlatnu medovinu. Smejali su se užasno, poskakivali kroz vazduh čudesnim pokretima. Zatvorenih očiju prevrtali se preko glave, izbacivali zemlju iz njihovog podzemnog doma poput besnih životinja, kotrljali se po tlu go-voreći besmislene i ružne reči.
Sve ovo su zakuvali Fialar i Gialar koji su sada posmatrali svoju braću koja su se polako skupljala oko njih. Fialar i Gialar su držali govor. Ostali su ih slušali otvorenih usta, stegnutih pesnica, ukočenih pogleda. Na kraju su ih nagradili gromoglasnim aplauzom. Zatim su u dugoj koloni, vođeni crnom zvezdom, naoružani, predvođeni od njih dvojice krunuli podzemnim putem ka Manhejmu s namerom da odatle krenu ka Jotunhejmu.
Džin Vafthrudnir, „stari brbljivac", koji je uvek sedeo u svojoj dvorani smišljajući teška pitanja za bogove, pogledao je ka nebu i izmenio brz pogled sa Odinom. Ali patuljci nisu marili za Vafthrudnira i Odina. Žurili su da što pre stignu do Ifinga. Ifing je bio dugačak potok koji je le-njo proticao obrušavajući se sa vrha brda ka dolini. Ni jedan džin nije bio u stanju da izmeri njegovu dubinu. To je u stvari potok koji zauvek razdvaja Jotunhejm od ostalog sveta. Kada ga je stvorio, Odin je rekao sledeće stihove.
,,Za sva vremena
Na ovom potoku
Nikada neće biti leda.,,
Na vrhu brda patuljci su naišli na džina Gilinga koji je dremao. Oni su znali koliko je Ifing dubok i znali su da ako sada gurnu Gilinga u njega on više nikada neće moći da izađe i udaviće se. Počeli su da raspravljaju o vrednosti tog čina.
,,l ja sam ubio džina", reče jedan patuljak hvalisavo. I možda, ko zna, možda su ga se Aesiri i uplašili. ,,To je sve zbog toga što smo pili Kvasirovu krv", rekli su oni puni samopouzdanja. I tada su uz pomoć hiljada i hiljada malih mačeva, kopalja i štitova, otkotrljali zaspalog džina Gilinga u Ifing.
Otac svih je gledao i kako su patuljci smešno poskakivali pošto su ubili Gilinga i kako su hvalili sami sebe postavljajući se iznad džinova, bogova, Ijudi, sveta.
„Nije za nas tako ponižavajući posao", rekli su oni, ,,da trčimo ispred blistavog Skinvaksa i da stvaramo dan Ijudskoj vrsti, već ćemo mi gospodariti zlatom kao bogovi."
Ali usred ovih budalastih govora zemlja pod njima je počela da se trese i mrak se pojavio između njih i neba. Njihova radost je prestala kao da je neka čarolija pala na njih. Ispustili su oružje, šćućurili se jedan preko drugog i šautali uplašeni. Džin Sutong, Gilingov sin, koga su patuljci upravo utopili, doiazio je u velikom besu sa željom da osveti očevo ubistvo. Patuljci su bili prestrašeni. Džin Giling je dremao i bilo ga je lako savladati, ali budnog džina, Ijutog džina, oni nisu bili u stanju da savladaju. Njihova hrabrost koju su stekli pijući Kvasirovu krv, istopila se. I tako su oni dopustili da ih Sutong sve ponese zajedno sa komadom zemlje na kome su stajali.
Sutong je veoma brzo došao do okeana koji je u tom trenutku bio u oseci. Spustio je komad zemlje zajedno sa patuljcima na pesak u želji da ih voda udavi kada naiđe plima.
„Ovde ste", rekao je Sutong, ,,i ovde će te ostati sve dok vas gladni zeleni talasi ne odnesu." „Ali mi ćemo se onda udaviti", povikali su svi odjednom. Pošto im džin nije odgovarao i pošto se vratio na obalu i seo na jednu stenu, oni su se rastrčali tražeći šupljine i pećine na njihovom „ostrvu". Brčkajući stopalima po plićaku Sutong se smejao i vikao: „Udavite se, udavite!"
Tada se patuljci okupiše i počeše šapatom da se dogovaraju šta da rade. Svaki od njih je nešto predlagao, ali pošto su govorili u jedan glas nikako nisu mogli da nađu rešenje. Tu opštu gungulu prekinuli su Fialar i Gialar. „Nebo postaje tamnije, zvezde se već pojavljuju i Skinfaksi će doći i talasi će početi da se nabiraju, čuće se hrapavi glasovi ćerki morskog kralja. Ali, zašto mi sedimo ovde brbljajući kad možemo nešto da učinimo, da podmitimo džina i da odemo u miru ,,Da, da", vikali su smešni mali Ijudi. Treba mu dati naše kape pune dragulja, ili naše mačeve ili pijuke, fenjere, ili možda da mu obećamo da ćemo mu napraviti ogrlicu od vatre sunca i cveća zemlje. Ili da mu napravimo brod nad brodovima?" „Glupost", rekli su fialar i Gialar, „kako džin da koristi te stvari? Naši mačevi mu ne mogu poslužiti, on ne želi naše krampove ni lampe kada on živi medu snežnim planinama a ne pod zemljom. Ne treba mu ni brod kada on može i ovako da pređe preko mora. To što vi predlažete je besmisleno. Džin voli život, on pije krv, i pohlepan je na zlatnu medovinu." Tada svi patuljci povikaše: „Dajmo mu naša tri krčaga sa Kvasirovom krvlju, naše čudesno piće, Odhaerir!"
Sa visokog trona Odin je čuo sve što su patuljci pričali. „Slatkoća i život, svetlost sveta su tu da zasite džinovu pohotu za hranom i krvlju - to je užas za čovečanstvo", razmišljao je Odin. U tom trenutku on nije strepeo za bogove. Džinovi nisu mogli da prodru do njih.
Sutong je takode čuo razgovor koji je dopirao sa malog ostrva. ,,Kakva je vrednost tog Odhaerira koga vi toliko hvalite", pitao je patuljke. „Odhaerir daje život, Ijubav mudrost, odgovorili su oni. „Šta", pitao je zapanjeno Sutong. „Med i vino, kao krv bogova i mleko zemlje." Tada je Sutong polako podigao stenu i spustio je na kopno u trenutku kada su besni zeleni talasi prekrili mesto gdje je ostrvo stajalo. Patuljci su skakali, smejali se, pevali i trčali ispred Sutonga da bi mu doneli zlat-nu medovinu, Odhaerir, koja se nalazila u tri velika kamena krčaga puna do vrha. Odhaerir, duhovni pokretač.
Sutong je podigao poklopce i zavirio u krčage. ,,Ne izgleda da ga ima tako puno", rekao je on. „Posle svega ne znam da li treba da probam ovo. Ipak, odneću ih kući i dati mojoj ćerki Gunlod da ih čuva.
Odin je dugo razmišljao posle ovog događaja. Bilo je sivo zimsko jutro u Jotunhejmu - led je bio na rekama, sneg na planinama, inje je ispisalo hrapave rune po kori drveća. To je bila poruka bogovima i džinovima a Ijudima je izgledalo kao glupa zimska šala. Sutong je išao svom domu teškog koraka dok je na svojim medveđim plećima nosio Odhaerir, čudesnu Kvasirovu krv, životnu snagu. Odin je čitao poruku: „Ovo je zloslutno Odine, ovo je tama. Mora li zlatna medovina da zauvek bude zarobljena u ledenoj dvorani Sutongova doma?" U trenutku kada je Sutong dao medovinu na čuvanje njegovoj ćerci Gunlod, srce Majnhejma je zadrhtalo i postalo prazno i hladno. Odin je posmatrao sever, jug, istok i zapad, obuhvatajući tako pogledom čitavu Zemlju. „Dođite k meni", rekao je on i dva hitrokrila gavrana doietela su do njega. Izgledalo je kao da doleću iz ničega i u trenutku oni su sa jednog mesta bili u stanju da prelete do nekog drugog. Njihova imena su bila Hugin i Munin i došli su sa krajnjih granica zemlje gde ih je Odin slao svako jutro. Svako veče im je govorio:
,,Ja se plaširn za Hugina Ako se ne vrati kući I još više za Munina."
Nikada se jš nije desilo da se nisu vratili. I oni su ocu svih pričali šta se dogodilo proteklog dana. Ovo veče Muninova pesma je bila tako užasna da je jedino bog mogao da je sasluša do kraja. Hugin je udarao note, jako i slatko. Kada su prenaglašene note osetile i Odinove uši on se spustio sa „Vazdušnog trona" i krenuo da se posavetuje sa Aesirima. Postojao je samo jedan koji je Odinu mogao da da savet. A to je bio Odin lično.
„Odhaerir", počeo je, „koji je božiji dar, mora da se vrati ljudskom, zemaljskom, boravištu. Kreni Munine, kreni Hugine, tražite", završio je Odin i sam krenuvši da traži ni sam ne znajući gde.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:54 pm
Tako je Odin putovao dugo u pravcu Sutongove palate, kroz zavejane puteve Jotunhejma, preko oštrih i visokih stena, preko reka, kroz noć, sve dok jedno letnje jutro nije došao na livadu u zemlji džinova. Devet robova, Trolova, oštrilo je stare zarđale kose. Letnji dan je tek otpočinjao a njima težak posao.
„Izgledate tužni", obratio im se Odin i oni su počeli da mu se vajkaju kako su njihove kose stare i zarđale i kako nemaju dobar brus da ih naoštre kako treba. Na ove njihove reči Odin im je ponudio da naoštre kose njegovim brusom. Trolovi su oduševljeno prihvatili Odinovu ponudu i vrlo brzo su naoštrili svoje kose, tako da su sada sa lakoćom presecali vlati trave. Ali sada, kada su napokon bili spremni za rad, oni su umesto da rade počeli da se tiskaju oko Odina i da u jedan glas viču: „Daj mi brus, ne daj ga meni, meni, meni . . . ", derali su se tražeći od Odina da im pokloni brus. Sve to vreme Odin je mirno stajao među njima i povremeno bacao brus u vazduh hvatajući ga u padu. U tim trenutcima kada se brus nalazio u vazduhu trolovi su pokušali da ga uhvate skačući oko Odina i oslanjajući se u žurbi jedan o drugog rukama i kosama. Otac svih je gledajući ka horizontu bio veoma zamišljen. Nije znao šta da odluči. Kada je pogledao dole bio je iznenađen i žalostan. Video je trolove kako leže mrtvi do njegovih stopala pobijeni oštrim kosama jedni od drugih. „Ovo je zla zemlja", rekao je Odin posmatrajući mrtve trolove, ,,i ja sam taj koji je doneo zlo".
Odin je nastavio putovanje sve dok nije došao do kuće Sutongovog brata Baugija. Kada ga je Odin zamolio da mu da prenoćište Bau-gi je počeo da mu se žali šta ga je tog dana snašlo. „Vidiš ovo seno prijatelju. Ja imam veliko polje na kojem ga skupljaju za mene moji robovi. Međutim, danas sam ih oko podne našao mrtve. Sada sam moram da sakupim seno a ne znam kako ću kada leto u Jotunhejmu traje tako kratko". „Dobro", odgovorio mu je Odin, „nisam baš nevičan radu a i ti ćeš me sigurno nagraditi kada završimo posao. Meni nije ispod časti da radim umesto devet robova". „Šta je to što ti želiš za nagradu", pitao je Baugi. „Zlatna medovina, Odhaerir, koju je Sutong dobio od patuljaka i koju čuva njegova ćerka Gunlod. ,,A to", rekao je Baugi, ,,to nije tako dobro za mog žednog kosača ali ako toliko želiš imaćeš to. To je naš dogovor".
Tako je Odin radio za Baugija čitavo leto. Umesto devetorice radio je jedan. I kada je poslednje polje pokošeno i zimska izmaglica počela da se prikuplja nad Jotunhejmom, bog i džin su počeli da razgovaraju o dogovoru koji je postojao izmedu njih. „Otići ćemo zajedno Sutongovoj kući", rekao je Baugi, ,,i moj brat će ti morati dati napitak koji ti toliko želiš". Ali kada su njih dvojica došla kod Sutonga i pitali ga za medovinu, on se naljutio i nije više hteo ni reči da čuje o tome. „Ti nećeš to sam da piješ brate", vikao je Bougi. „Ti možeš da uzmeš koliko hoćeš i kada hoćeš, dok ovaj čovek koji je radio noć i dan za devetoricu robova i nije stao, ne može da uzme ni jedan gutljaj". „Odhaerir je za nas džinove", besno je odgovorio Sutong", a moja ćerka dobra čini što ga čuva od patuljaka, Ijudi, utvara, heroja i Aesira. To mora biti čuvano svim snagama Jotunhejma, burnim talasima i beskrajno dubokim jamama".
Baugiju je posle ovoga postalo jasno da nema šta više da traži i predložio je Odinu da se vrate nazad i popiju po pivo. Ali Odin nije hteo da odustane od svoje namere tako lako. „Ti si mi obećao napitak od zlatne medovine", rekao je on Ijutito. „Ako ti ne možeš da mi ga daš onda sedi pokrej mene i gledaj u kameni zid dok ne vidiš šta i ja!"
Tako su Baugi i Odin sedeli zajedno dugo, dugo, sve dok svojim pogledima nisu napravili malu rupu u kamenu. Noću, kada je Sutong zaspao i kada je Gunlod zaspala i dok je zlatna medovina sijala u dnu pećine, Odin je gledao u pravcu Asgarda i rekao:
„Uhvati me, ja sam sa tišinom
Dobro napravljen oblik
Ja ću stvoriti
Za korist nekih stvari
Mudar oblik".
I tada se mudri Asa pretvorio u crva koji se uvijajući zaputio ka maloj rupici što su je provrteli svojim pogledima Odin i Baugi.
„Džinovi putevi su iznad mene Džinovi putevi su iza mene".
Samo to je još rekao i nestao je u kamenoj odaji. Čim je stupio u pećinu gde je spavala Gunlod on je uzeo svoj normalni lik. Odin je bio iznenaden kada je video tako iepu devojku-džina. Bio je iznenađen i žalostan. „Kako mogu da dopustim da zbog mene plače ako joj uzmem zlatnu medovinu? Kako da odem i da uzmem zlatnu medovinu a da ona ne bude pogođena?" I Odin je osetio toliku samilost prema divnoj ženi da je čak pomislio da se vrati u Asgard bez medovine. Ali, to je bilo nemoguće. Odin nije smeo da se vrati bez Odhaerira. U svetlu Odinovog pogleda Gunlod se promeškoljila i otvorila oči. Ona nije znala ko je čovek ispred nje, ali kada je on upitao nju za njeno blago ona jednostavno nije mogla ništa da krije. Ustala je sa zlatne postelje, njene plave oči topile su se nežnošću letnjeg neba i ponudila je Odinu Odhaerir koji je do tada čuvala puna vere. Kleknula je ispred Odina i rekla: „Pij, jer ja mislim da si ti bog". Odinova duša je zadrhtala kad je napitak koji donosi ljubav prošao kroz njegovo telo.
„Zbog čega plačeš Gunlod? Zašto? Zar mi nisi rekla sama da uzmem tvoje blago, ti više ništa ne čuvaš. Odhaerir je samo za bogove. Patulici su ga dali za svoje živote. Džinovi su ga izgubili zbog ljubavi a bogovi dobili zbog sveta. To je za Aesire i za ljude. To je Odinova krađa, to je Odinov dar", završio je Odin.
U međuvremenu Odin je raširio orlovska krila i poleteo sa visoke litice, gde je bio Sutongov dom, pravo ka Asgardu. Jadna Gunlod, izgubila je u istom trenutku svoje blago i Asu. Kako je bila hladna pećina u kojoj je ona sedela usamljena i tužna nakon Odinovnog odlaska. Njena svetlost je otišla, ostala je tama. Sedela je plačući na zlatnom tronu.
Za to vreme Odin je leteo hitajući k svome domu. Svi Aesiri su izašli na gradske zidine da bi videli Odinov trijumfalni povratak. I zaista, uskoro su primetili dva orla kako lete ka gradu, jedan je progonio drugog. Progonitelj je bio Sutong koji je saznavši šta je bilo sa njegovim blagom pretvorio u orla i pohitao za Odinom. Sutong je prestigao Odina. Friga je strepela. Aesiri su gledali bez daha. Hladni džinovi i olujni džinovi došii su u gomilama da gledaju. „Hoće li se Odin vratiti među bogove", pitali su se oni, ,,ili će ga Sutong uništiti". Medutim, nije bilo potrebno sumnjati čija će biti pobeda. Odin je trijumfovao. Divna ptica letela je iznad najviše kuće i pevala pohvalnu pesmu, tako snažno da je zemlja Aesira odjekivala. „To je Odinova krađa, to je Odinov dar. To je za Aesire, to je za Aesire!" Ove reči orile su se iz stotine gria.,,I za ljude", dodao je otac svih njegovim snažnim giasom miliona. To je za ljude." „Samo ako imamo dovoljno pameti da ga koristimo", zlobno je primetio Loki. I te reči su bile uvod u nevolje Aesira koje su ih zadesile posle Odinovog povratka.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:55 pm
TOROVO PUTOVANJE U JOTUNHEJM
Jednoga dana krenuli su na put za Jotunhejm Tor i Loki. Vozili su se u Torovim kočijama koje su vukle dve koze. To je bila teška metalna kočija i točkovi su okrećući se stvarali zaglušujuću buku. Ta buka je bila tolika da je plašila gospođice iz Asgarda i zbog nje su one drhtale. Ali Tor je tu buku voleo i njemu je zvučalo kao najdivnija muzika.
Tor i Loki su se vozili od jutra do večeri bez prestanka. Kasno u noć stigli su pred jednu veliku seosku kuću. Bilo je to jedno usamljeno mesto koje uopšte nije izgledalo gostoljubivo. No, Tor je sišao sa kočije čvrsto rešen da prenoći baš na tom mestu. Seljak koji ih je primio nije imao hrane i Tor odluči da ubije njegove dve koze i od njih pripravi večeru. Pozva i seljaka, njegovu ženu i decu da mu se pridruže u jelu. Ali pre nego što su počeli da jedu, on ih zamoli: „Nemojte da lomite kosti sa kojih ste pojeli meso već ih samo slažite na jednu gomilu".
„Zbog čega ne možemo da isisamo srž iz kostiju niti da ih prelomimo", rekao je tiho Tialfi, seljakov sin, svojoj sestri Roski. I kasnije dok su jeli desilo se da je Tialfi držao jednu kost sa puno sočne srži unutra. „Nema nikakvog zla u tome ako je polomim", pomislio je. „Bilo bi glupo da ne pojedem tako lepo srž". Kada je Tor okrenuo glavu na drugu stranu on prelomi kost, isisa srž i baci komade kosti na rasprostrtu kožu gde su već ležale ostale kosti.
Niko ne zna da li je Tialfi proveo nemirnu noć zbog onoga što je učinio ali ujutro on je shvatio da Torove molbe nisu bile uzaludne i dobio je lekciju koju je zapamtio za ceo život.
Čim se Tor ujutro probudio uzeo je u šake svoj ćekić Miolnir i kozije kože u kojima su ležale kosti i otrčao do usamljenog mesta u šumi. Tialfi, koji ga je motrio sve vreme, sakrio se iza jednog drveta i čekao da vidi šta će se dogoditi. Tor se sagao nad rasprostrtim kožama na kojima su ležale kosti pojedinih koza i počeo da šapuće neke tajanstvene reči. Kada je izrekao i poslednje slovo Tialfi je video kako se iz čestara pojavljuju dve koze, mlade i jake. Ali tada on primeti da jedna koza malo hramlje na jednu nogu. I Tor je takođe to video. Njegovo čelo se smrklo. Tialfi je pomislio da je najbolje da pobegne daleko, daleko gde ga Tor nikada neće naći. Ali kada je još jednom pogledao Torovo lice, promenio je mišljenje, dotrčao do Tora, bacio se na kolena pred njega i objašnjavajući šta je učinio izvinjavao se za svoju neposlušnost. Tor je slušao i nezadovoljan gledao u daljinu „Pogrešio si Tialfi", rekao je on izdižući se nad njim, ,,ali pošto si ti priznao krivicu greška ti je oproštena. Umesto da te kaznim ja ću te povesti na put i podučavaću te kako treba da poštuješ Aesire". Roska je na ove njegove reči zatražila da i ona ide za svojim bratom i krajem dana Tor je imao još dva verna pratioca koja su ga sledila gde god bi krenuo.
Kočija u koju su bile upregnute dve koze nastavila je put. Tor je zajedno sa svojim pratiocima išao ka čudnoj i nepoznatoj zamagljenoj zemlji Jotunhejm. Prelazili su preko velikih planina, ponekad su išli izmedu neravnih stena, još češće kroz maglu, kroz gustu šumu. Uveče tog istog dana došli su ispred velike kuće čija su vrata bila širom otvorena.
„Ovde možemo udobno da se smestimo i da prespavamo ovu noć", rekao je Tor. Kuća je bila prazna. Bila je prostrana i sastojala se od pet soba. Večerali su u najvećoj sobi i pošto su bili suviše umorni da bi pažljivo obišli ostale odaje, legli su da spavaju svi zajedno. Ali na njihovu nesreću nisu se dugo odmarali. Uznemiriše ih čudni glasovi, stenjanje, gunđanje i brektanje. Ti zvuci bili su glasniji od bilo kojeg životinjskog glasa. Nešto kasnije kuća je počela da se trese tako da se či-ilo da je u pitanju snažan zemljotres. Tor je skočio na noge i istrčao napolje. Kada je pogledao u šumu nije mogao da vidi nikakvog neprijatelja. Loki i Tialfi su se smestili u jednom uglu sobe nadajući se da tu neće biti više uznemiravani. Tor je ostao na vratima držeći Miolnir u ruci motrio je prilaz kući celu noć.
Uskoro je svanulo i Tor je krenuo dublje u šumu. Tamo je legao na zemlju i gledao ka krošnjama divovskog drveća. Tada je ugledao čudan neobičan ljudski oblik od koga je dolazio tako snažan dah da je talasao okolne krošnje. Tor se podigao i hrabro zakoračio ka ovom moćnom monstrumu da bi ga bolje osmotrio. Uskoro je stajao ispred džina koji je stajao na uzvišenju i posmatrao ga svojim zamagljenim očima, velikim kao dva planinska jezera.
,,Ko si ti", pitao je Tor napeto ga posmatrajućl, ,,i zašto praviš onako užasne zvuke i ometaš nas u spavanju".
„Moje ime je Skimir", odgovorio je džin strogo, ,,i ne treba da te pitam ko si ti. Ti si mali Asa Tor iz Asgarda. Ali, molim te, reci mi šta ćeš ti sada uraditi?" Dok je to govorio on se sagao i podigao kuću u kojoj su Tor i njegovi drugovi proveli noć, a koja uistinu nije bila ništa vuća od njegove šake.
Tor je protrljao oči jer je mislio da sve ovo sanja. Zatim se malo prenuo i podigavši Miolnir fiksirao svojim pogledom džinovo lice. „Vreme je da saznaš Skimire da sam došao u Jotunhejm da se bijem i pobedim zle džinove kao što si ti. I sada sam spreman da oprobam moju snagu protiv tebe".
„Probaj onda", povikao je sa ironijom džin. I Tor, bez i jedne reči, baci Miolnir ka džinovoj glavi. ,,Ha, ha", nasmejao se džin, da li si me ti to dodirnuo listom?" Ponovo je Tor zgrabio Miolnir, koji se uvek sam vraćao u njegovu ruku koliko god ga daleko bacio, i hitnuo ga ponovo svom snagom. Džin je podigao ruku ka svom čelu. ,,Ja mislim da žir pada na moju glavu". I treći put je Tor zamahnuo ali i ovog puta džin mu se smejao iz sveg glasa. ,,Na drvetu je sigurno ptica čije perje pada na moje lice".
Tada, bez prethodne opomene, on je udario o šumsku stazu tako da je šuma odjeknula. „Uzvišeni Tore", počeo je on, „daću ti mudar savet pre nego što krenem. Kada budeš stigao u Utgard ne budi tako siguran u sebe. Ti misliš veoma loše o meni, velikom čoveku, ali ti nisi mnogo veliki koliko ti misliš da jesi. Ti si vrlo loše vaspitan. Vrati se tamo odakle si i došao i budi zadovoljan što si nešto naučio o sebi na tvom putovanju kroz Jotunhejm". „Pristojan ili ne ja dobro znam šta radim", vikao je Tor na džina. Srešćemo se mi ponovo a tada ćemo nešto više saznati jedan o drugom!"
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:55 pm
Džin se nije ni okrenuo da odgovori i Tor i njegovo društvo su, pošto su jedno vreme gledali za njim, nastavili putovanje. Pre nego što je sunce nestalo sa neba oni su izašli iz šume i u rano veče našli su se na prostranoj neplodnoj ravnici gde se nalazio veliki grad čiji su zidovi bili napravljeni od tamnog kamena. Bio je to hrapav kamen, grubo istesan, i zidine su biie tako visoke da je Tor morao da izvije glavu da bi mogao da im sagleda kraj. Kada su se približili ulazu videii su da su kapije zatvorene i puste. Međutim, prostor između šipki je bio tako veliki da je čitava družina sa iakoćom prošla između njih. Ulice grada su bile zanemele, prazne, sablasne. Koračali su ne osvrćući se ni na šta. Uskoro, došli su do visoke zgrade čija je kapija bila otvorena.
„Hajdemo unutra i saznajmo šta se dešava ovde", predložio je Tor i svi su ga poslušali. Čim su prešli prag našli su se u prostranoj dvorani. Stolovi su bili poređani jedan do drugog, kamene stolice su stajale okolo i na svakoj je sedeo po jedan džin. Svi su izgiedali hladno, ukočeni kao da su mrtvi. Jedan od njih je sedeo na izdignutom tronu i Tor je pretpostavio da im je on vladar. Stoga se približio podnožju njegove stolice i, pozdravio ga.
Kralj džinova ga je nemo posmatrao i bez ustajanja odgovorio: „To je, ja mislim, glupi običaj da se umornim putnicima postavljaju pitanja o njihovom putovanju. Ja i bez toga znam da si ti mali Asa Tor, mada je u stvarnosti moguće da si ti veći nego što izgledaš. Ali ovde vlada praviio da niko ne može da sedne za sto sve dok ne izvrši neko junaštvo. I zato hajde da čujemo na koje načine ti i tvoji pratioci možete da se proslavite ovde pred nama i tako zaslužite društvo džinova".
Posle ovog govora, Loki, koji je stajao iza Tora, obazriv kao i uvek, istupio je. „Junaštvo kojim sam se ja proslavio", otpočeo je Loki, ,,to je jelo i to sam sklon da učinim sa najvećim zadovoljstvom. Stavite hranu ispred mene i hajde da vidimo, da li bilo ko od vas može da završi pre mene".
„To junaštvo o kome ti govoriš je jedno od mnogih i ne treba da bude prezreno", rekao je kralj. Tu je jedan kome će biti zadovoljstvo da se oproba protiv tebe". „Hajde Logi, obratio se kralj jednom od svojih, „smatraj se pozvanim da se takmičiš". Logi je bio visok, mršav, žu-tog lica i približavao se sporog koraka. Veliko korito sa mesom bilo je postavljeno na sredini sale. Loki je seo sa jedne strane, a Logi sa druge. Na dati znak počeli su da jedu. Svi džinovi su gledali u njih. Za nekoliko trenutaka oni su se našli na sredini korita. To je značilo da su za isto vreme pojeli jednake količine mesa. Međutim, videlo se da Loki jede samo meso a da Logi jede i kosti i meso. Tada su džinovi zaklimali svojim velikim glavama i posle kraćeg dogovaranja odlučili da Loki bude pobednik.
Tada se kralj obratio Tialfiju i pitao ga šta on može da uradi. ,,Ja sam među mladima u mom selu pojam brzine", odgovorio je spremno Tialfi, ,,i ja ću, ako se ti slažeš, pokušati da trčim brže od bilo koga ovde". ,Ti si izabrao gospodarsko junaštvo, ali moraš biti izuzetno dobar da bi mogao da trčiš brže od bilo koga ovde!"
Tada on pozva vitkog mladića, cije je ime bilo Hugi i čitavo društvo na čelu sa kraljem napusti salu i pošto prodoše kroz kapiju grada, zaustaviše se na livadi. Tu se nalazila trkačka staza. Na dati znak, Hugi i Tialfi su krenuli. Tialfi je trčao brzo, brzo kao da je irvas progonjen od vukova, ali Hugi je trčao mnogo brže. Prošao je okret-nicu, okrenuo se oko nje i sreo Tialfija na pola puta.
„Pokušaj ponovo Tialfi", smejao se kralj. Tialfi i njegov protivnik startovaše još jednom. Tialfi je ovog puta trčao takvom brzinom da je jedva dodirivao stopalirna zemlju, brz kao orao kad iz svog planinskog gnezda napada žrtvu u dolini. Ali uprkos takvoj brzini stigao je na cilj nešto posle Hugija.
„Ti si sigurno dobar trkač", rekao je kralj, „ali ako misliš da nam se pridružiš na gozbi moraš pokazati mnogo više. Pokušaj još jednom. Međutim, treći put Tialfi je već bio umoran, i iako je trčao najboije što je mogao, stigao je na cilj neposredno iza Hugija. Džinovi su ponovo pogledali jedni druge i jednoglasno zaključili da više nema potrebe za daljim takmičenjem i da je Tialfi poražen.
Sada je bio red na Tora i sve društvo ga je nestrpljivo posmatralo sve dok utgardski kralj nije i njega upitao koje će junaštvo da izabere.
,,Ja ću pokušati da pijem više od bilo koga od vas", rekao je Tor kratko. Uistinu, on se nije ni trudio da uradi nešto vredno s obzirom na to kakvo je to društvo bilo. Kralj Utgarda je sačekao da džinovi za- uzmu svoja mesta i tada je naredio sluzi da donese čaše sa pićem. Te čaše je on nazvao „čašama kajanja", što je izgleda bilo zbog toga što su morale da se isprazne u jednom mahu. „Najsnažniji mogu da isprazne čašu iz prvog puta. Nekima to polazi za rukom iz drugog puta a nekima tek iz trećeg", rekao je kralj Toru.
Tor je gledao u čašu, dugo je razmišljao, ali pošto je bio žedan prislonio je na usne i nagao. Mislio je da će je isprazniti u jednom gutljaju. Kada ju je spustio na sto na svoje iznenađenje primetio je da je puna skoro do vrha. ,,Ha, ha", vidim ja da ti čuvaš snagu za drugi pokušaj", rugao se kralj. Bez reči, Tor je ponovo podigao čašu i počeo da pije svom snagom sve dok nije ostao bez daha i kada je spustio čašu tečnost je ostala na samom dnu, jedva ga pokrivajući. „Ako misliš da uzmeš i treći gutljaj", obratio mu se kralj, ,,u opasnosti si da umreš. Pogledaj Veliki Tore, ako ti ne uspeš u tvom junaštvu, kakvo mi onda junaštvo možemo da očekujemo od vas Aesira?" Dok je kralj ovo govorio, Tor je osećao kako bes u njemu sve više raste i pošto je dohvatio čašu nagao je iz nje i držao je tako nagnutu duže nego ikada ranije. Međutim, kada je pogledao unutra, spazio je da je tečnost i dalje na dnu. Umorno i razočarano spustio je čašu i izjavio da više ne želi da pokušava. „To je zaista iskreno rečeno", odgovorio mu je kralj, ,,da Asa Tor priznaje da ne može da se nadmeće sa nama". ,,Ne", viknuo je Tor, ,,ja ću pokušati da ostvarim junaštvo koje ti odrediš". ,,Dobro", rekao je kralj, ,,to je igra kojom se zabavljaju naša deca. Do sada sam misiio da ti ne govorim o tome da ti ne bi pomislio da te potcenjujemo, ali sada mislim da će ti to junaštvo upotpunosti odgovarati. To je detinjasta zabava. Treba samo da podigneš moju mačku". Dok je on to govorio u salu je uskočila zelena mačka i Tor je hitro iskoračivši ispružio šaku i obuhvatio mačku. Prvo je pokušao blago da je odigne. Kasnije je morao da steže sve jače i jače, dok se bol ocrtavao na njegovom licu. Njegovi mišići su bili zategnuti do maksimuma i na kraju kada je već mislio da neće uspeti, podigao je jednu šapu. „Baš kao što sam i mislio", smejao se kralj dok je posmatrao lica ostalih džinova. „Svi ćete se složiti da je mačka „velika" i da je Tor „Velika ličnost."
„Ako ti misliš da sam beznačajna ličnpst hajde neka neko od vas, ko god želi izađe i bori se protiv mene", besno je povikao Tor.
„Tačno je Tore, ja znam da ovde niko nije dostojan da se bori sa tobom ali ja zato imam staru prijateljicu Eli koja će se boriti protiv tebe. Ona je u svoje vreme pobedila mnoge bolje i hrabrije ratnike no što si ti Tore".
Istoga časa pojavila se Eli. Biia je krezuba i sasušena i Tor se kolebao da li da se uopšte bori protiv nje. Medutim, nije imao izbora. Eli je prva krenula na Tora. Tor je očajnički pokušavao da se oslobodi nje-nog stiska, ali nije mogao. Borio se sjajno kao pravi veliki Asa ali čudesno osećanje slabosti povećavalo se iz trena u tren sve dok se nije zateturao i pao. Na ovo, svi džinovi su skočili sa stolica i počeli da galame i tako daju oduška svom oduševljenju. Tada je ustao kralj i proglasio Eli za pobednicu. Time je iskušavanje bilo završeno. Zatim je on zamolio Eli da ode i pošto se noć već primakla pozvao je Tora i njegovu družinu da mu se pridruže za stolom. Tor je sa čudnim osećanjem zbunjenosti i poniznosti prihvatio predlog kralja kulturno i pokazao time kako i grubijan može da bude prijatan i stvori oko sebe dobro raspoloženje.
U zoru, kada su Tor i njegovi pratioci napustili grad, kralj ih je lično otpratio do kapije i Tor je tek tada primetio da je on sličan Skimiru koga je sreo u šumi pre nego što je došao u Utgard. „Pođi sada Tore" rekao mu je džin sa osmehom, ,,ali mi prethodno reci, da li sam ja bio u pravu kada sam ti rekao da ćeš ovde naći većeg čoveka od sebe?" „Priznajem krivicu", odgovorio je Tor, ,,ali ja sam se oslobodio krivice, da sam najbolji u svemu, pokornošću. Znam da će se u Jotunhejmu za mene govoriti da sam čovek male vrednosti".
„Neće", povikao je džin srdačno. „Ja te nikada ne bih doveo u grad da sam znao koliko si ti zaista hrabar i moćan. Budi siguran u to. Ja ću ti reći istinu Tore. Sve ovo vreme obmanjivao sam te čarolijama. Kada si me sreo u šumi i bacio čekić ka mojoj glavi mogao sam da pogi-nem, ali sam bio zaklonjen iza jednog planinskog vrha i ti si tvojim teškim čekićem napravio tri velike doline na toj planini. Na sličan način sam obmanuo i Lokija koji je zaista jeo veoma brzo. Logi je bio vatra koja pohlepnim plamenim jezikom uništava sve: Kosti, meso i korito. Tialfi je najbrži trkač od svih smrtnika koga sam ikada video, ali mršavi momak Hugi bio je moja misao. A šta može da bude brže od misli? Slično je bilo i sa tobom. Kada si pio iz roga, s druge strane se nalazio okean i kada budeš došao na njegovu obalu ti ćeš videti koliko se voda povukla. U budućim vremenima, Ijudi će se čuvati da ne budu na moru kad je oseka, odnosno, Torov gutljaj". Ono što ti se dogodilo sa mačkom takođe je prevara. To u stvari nije bila mačka. To je bila velika midgardska zmija Jormungand koji svojim monstruoznim telom obmotava čitav svet. Kada sam video da je tebi pošlo za rukom da je pomeriš, zadrhtao sam zajedno sa svim ostalim džinovima. Takođe ne moraš biti posramljen porazom koji ti je nanela stara žena Eli. Nje nikada nije bilo, niti će je biti. Ona je bila plod moje volje.
Sada se moramo rastati i bilo bi bolje za tebe da više ne dolaziš ovamo".
Posle ovih reči Tor je podigao Miolnir i bio spreman da ga baci na džina svom snagom ali pre nego što je stigao da nacilja, kralj Utgarda je nestao. „Kako sam bio glup", ljutio se Asa Tor, ,,da dopustim da me prevari jedan obični planinski džin". ,,Ah", začuo je glas koji je dolazio odozgo, ,,ja sam ti rekao da na ovom putovanju učiš da bi sebe spoznao bolje. To i jeste svrha putovanja".
Tor se hitro okrenuo misleći da je Skimir iza njega ali kada je pogledao oko sebe nije ga nigde video. Medutim, visoka prilika, dodirujući oblake i vrhove planina, videla se na horizontu kako polako gazi preko polja.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:55 pm
TOROVA BORBA
SA JORMUNGANDOM
I POTRAGA
ZA MEDOVINOM
Kada je Tor pošao iz Jotunhejma ka Asgardu, put ga je naneo kroz kraljevstvo morskog kralja. Stari Aegir je priredio svečanost na koju je pozvao sve Aesire. Sa kratkog rastojanja Tor je slušao i gledao šta se dešava na morskoj obali u širokim koralnim pećinama. Biio je to lepo za videti. Pećina do pećine protezala se duž obale, pune školjki boje svetlećeg zlata. Beli i crveni korali ukrašavaii su u nepravilnim razma-cima unutrašnjost svečane sale. Umna čeia Aesira počivala su na uz-glavlju sačinjenom od mekih vodenih ploča. Aegirove kćerke, morski talasi, žuborili su slatku muziku i uspavljivale goste.
Tor je ustao i zaputio se prema pećinama. Polako šetkajući ušao je u glavnu salu i tu se sreo sa ocem Odinom. „Dobro veče sine Tore. Kakvo je bilo putovanje po Jutunhejmu?" Torovo lice se namrgodilo „Nije baš bilo prijatno kao tebi ovde oče".
U vazduhu je mirisalo na bes i svađu. Tada je Aegir stao između Tora i Odina. Da bi sprečio neprijatnosti mudri Aegir se setio skorih događaja. „Jedna nečuvena stvar se desiia u mojoj državi", rekao je Aegir pažljivo posmatrajući sve prisutne. „Šta je to bilo", upitao je Niord. ,,Od obala Jotunhejma more se vratilo četvrtinu miije i izgiedalo je kao da džinovi piju iz njega". ,,Da li je to sve što imaš da kažeš oče?" oglasila s jedna od Aegirovih kćerki koja je svirala u njegovoj kosi. ,,Da li je to sve što znaš o čudu koje je zadesilo tvoj dom?" Aegir je ćutao. „Onda slušaj" reče ćerka-talas. Aegir sede na svoje mesto i Aesiri zaustaviše dah. Ostaii talasi su podigli njihove glave i osluškivali. Iz daljine je dolazilo mrgodno talasanje. ,,Ko to govori" pitao je Odin. „To Jormungand govori", odgovorio je besno Tor. ,,I šta kaže?", ponovo je pitao Odin. „Kaže da nisam mogao da ga savladam". Torovo lice se smra-čilo. Aegir je to primetio i pozvao je Tora da popije malo medovine i da se tako oraspoloži. Ali jao, Aeigirova medovina je bila popijena. Vrč je stajao prazan za Tirovim stolom. „Postoji džin koji živi iza burnih talasa na istoku i veoma blizu neba. Njegovo ime je Himir", saopštio im je Tir. Aegiri su ga pogledali ,,On ima vrč", nastavio je on, „koji je dubok jednu milju a sadrži dovoljno medovine za celo naše društvo". „Ako nam Himir pozajmi samo malo mi ćemo moći da dovršimo našu gozbu", dodao je Aegir. „Ali ko će ići na taj opasni put", pitao se zamišljeno kralj mora.
Tada je Tor ustao od stola i počeo da steže svoj pojas snage oko pasa. Stavio je metalne rukavice i uzeo Miolnir u ruku. „Štaa! Ponovo u zemlju džinova Tore?", povikao je Aegir. „Zar mi nisi rekao da želiš milju dubok vrč", upitao ga je Tor. ,,Ja idem da ga uzmem od Himira za tebe. Hoćeš li samnom Tire?", upitao je Tor svog hrabrog brata. Tir je skočio sa zadovoljstvom i dva brata su krenula na put.
Kada su stigli do Himirovog boravišta koje je bilo jedna grubo izdubljena pećina na obali mora, ugledali su čudesnu ženu-džina koja je imala devet glava u kojima su svetlele vatrene oči. Oči su bile raspoređene po svim delovima njenog tela tako da je nemoguće reći na čemu je ona hodala, na glavi ili nogama. Dok su Tor i Tir gledali u nju pokušavajući da odgonetnu šta je to, žena-džin je iskoračila od kućnog praga ka njima i pozdravila ih. Biia je privlačna u sopstvenom užasu. Zlatna kosa joj je padala po ramenima. Njene blage oči dobroćudno su ih posmatrale i uz reči dobrodošlice ona je ispružila ruke i uvela ih u pećinu. Tu im je ponudila jelo i piće i na kraju im rekla da se odmore dok njen muž Himir ne dođe kući.
Kako je noć prolazila i vreme njegovog povratka se bližilo, ona je postajala sve tiša i zabrinutija. Na kraju je progovoriia. ,,Ja se plašim da će moj muž biti ljut kada vidi strance u svojoj kući. Poslušajte moj savet Tore i Tire i sakrijte se iza jednog od ovih kamenih stubova. Moj muž je često mrzovoljan i nije ni približno gostoljubiv kao ja". ,,Mi nemamo običaj da se sakrivamo", primetio je Tor. „Ali vi ćete moći da izađete kad vas ja pozovem", odgovorila je žena-džin. Tako su Aesiri uradili kako je ona predložila.
Dosta kasnije, oni su čuli teške korake koji su dolaziii sve biiže i bliže. Daleki ledeni bregovi su odjekivali i na kraju Himir sa praskom otvori vrata njegove pećine i ljutito uđe unutra. imao je loš dan. Ništa nije ulovio. Njegove ruke su promrzle a ledenice visiie sa obraza. Čim je vatra osvetlila njegovo čelo, žena je videla u kakvom je on raspoloženju. Hitro mu je prišla, uzela njegovu ruku u svoju i sa milim izrazom na licu pričala mu o pristiglim gostima i siatkim glasom preklinjala da ih primi gostoljubivo. Himir nije odgovarao. Ali samo jedan pogled na stub iza kojeg su se krili Aesiri bio je dovoljan da se on rasprsne nadvoje i greda koju je pridržavao pala je uz tresak na zemlju. Osam kamenih vrčeva visilo je na gredi i svi su sem jednog ležali u komadima. Tor i Tir su zakoračili ka sredini prostorije. Međutim njihova bojazan zbog mogućeg sukoba bila je neopravdana. Himir ih je primio učtivo i pozvao da mu se pridruže za večerom.
Za večeru su bila spremljena tri kuvana vola. Tor se bacio na jelo sa velikim apetitom i kada je pojeo čitavog vola pripremio se da odseče komad sa drugog.,,Ti jedeš u ogromnim količinama", primetio je Himir zlovoljno. Ali Tor je bio još uvek gladan i ustao je od trpeze tek kada je pojeo i drugog vola. Tada je Himir ponovo progovorio, besan na Tora što je ostao gladan: „Još jedan dan i ti se Tore moraš sam postarati za svoju ishranu. Ja ne mogu da izdržavam tako skupe goste".
Sledećeg jutra Himir se pripremio da pode na ribarenje i ponudio je Toru mesto u čamcu. „Imaš li mamac za mene?" upitao ga je Tor. „Nemam. Moraš sam sebi da pribaviš mamac", zlobno je odbrusio džin. Tako je Tor bio primoran da zađe u džinovo stado volova i da jednom odseče glavu. ,,Ti nisi u stanju da nosiš toliku glavu", prebacio mu je Himir. I zaista, glava je bila nenormalno velika a pripadala je volu koji se zvao „Slomljeno nebo". Ipak, Tor je sa lakoćom stavio glavu na ra-me i spustio je na dno čamca. Zatim su uzeli po jedno veslo i zaveslali ravnomernim pokretima ka pučini. Međutim, kako su odmicali sve dalje i dalje od obale Tor je veslao sve brže i brže. Na kraju je Tor veslao takvom brzinom da je džin uskoro ostao bez daha. Zamolio je tora da više ne vesla tako brzo. „Uostalom, mi smo na mestu gde ja uvek hvatam najveće kitove", pokušavao je da ga ubedi džin. „Ali ja želim da idemo ka otvorenom moru", o govorio mu je Tor. „Onda ćemo biti u opasnosti Veliki Tore. Ako veslamo dalje doći ćemo u vodu ispod kojih Jurmungand", uplašeno ga je odvraćao od njegovog nauma Himir. Tor se samo smeao i veslao. Uskoro se zaustavio i pošto je stavio volovsku glavu kao mamac bacio je u vodu. Na drugoj strani čamca Himir je lovio kitove.
Veliki Jormungand je namirisao Torov mamac i širom je otvorio svoja monstruozna usta da bi usisao veliku glavu. Međutim, zajedno sa glavom zagrizao je i udicu. Osetio je užasan bol. Počeo je da se otima tako snažno da su Torove ruke u jednom trenutku znale da budu sa obe strane čamca. Ipak Tor još uvek nije ispuštao štap i vukao je tako neverovatnom snagom da su njegova stopala probila dno čamca i potražila oslonac na klizavoj steni. Tada se iznad talasa pojavila zlobna i odvratna glava čudovišta uzdignuta poput planine. U punoj snazi svoje božanske moći, bacajući vatrene poglede na zmiju, Tor je krenuo ka njoj. Čudovište se uzdiglo i popljuvalo ga otrovom. U isto vreme Himirovi obrazi su menjali boju dok je posmatrao tonući čamac ispod svojih stopala. U divljem strahu on je dohvatio nož i presekao uže. Glava zmije je odmah počela da tone ali je Tor stigao da hitne Miolnir svom snagom kroz vodu. Tada je nastala strašna grmljavina u morskim pećinama, stara majka Zemlja se sva zgrčila i ribe su počele bežati ka dnu okeana. Zmija je izronila iznad talasa sa dubokom ranom na glavi daveći se gnevom osvete u svom srcu.
Tužno i tiho Himir je krenuo kući dok ga je Tor pratio noseći čamac i vesla na leđima. Sada je svaki novi pogled na Tora kod džina izazivao pojačan bes. Nije mogao ni da zamisli da će pokazati tako malo hrabrosti u odnosu na njegovog gosta. Osim toga izgubio je čamac i zbog svega toga osećao se tako očajno dok se vraćao kući. Ka-da su došli u Himirovu pećinu i seli da večeraju zajedno, on je počeo da se podsmeva Toru. „Nema sumnje Asa Tore", rekao je on, ,,da ti za sebe misliš da si dobar veslač i dobar ribar mada ništa nisi ulovio danas. Ali možeš li ti slomiti čašu koja je ispred tebe. Šta misliš?" Tor je bez reči zgrabio čašu i udario njom po kamenu. Ali ne! Kamen je bio raznesen u komade a čaša je ostala u komadu. Ponovo je udario još jače po čaši kamenim stubom ali ona je i dalje stajala neoštećena. Tada se desilo čudo. Pojavila se divna žena koja je sedela i prela okrečući toćak. S vremena na vreme mrmljala je stare rune i pevala sage u mekim tonovima. I sada kada je Tor stajao zaprepašten pitajući se kako to da čaša nije slomljena, njegove uši dodirnuo je ženin slabi glas šapućući mu:
„Težak stub, teška stena
Kamenje se lomi i stub pada
Himirovo čelo sve njih lomi".
Tada je Tor dohvatio čašu i udario džina po čelu. Ovog puta čaša se razbila na sitne komade ali Himir je ostao nepovređen. „Dobro si učinio na kraju Veliki Tore, ali možeš ii ti da nosiš milju dugačak krčag na leđima, šta misliš?" Tir je pokušao da ga podigne, ali nije mogao niti za milimetar da ga pomeri. Onda je Tor dohvatio vrč za ivicu i kad je pokušao da ga podigne njegova stopala su propala kroz pod. Sa velikim naporom on je uspeo da ga podigne i stavi na glavu. Zatim je potrčao takvom brzinom da se činilo da sa njegovih stopala dolazi zvonjava zvona. Tako se trljumfalno vratio među Aesire i doneo vrč u Aegirovu palatu.
Vrativši se na svečanost nekoliko puta je pogledao u pravcu Jotunhejma i primetio mnogoglave džinove kako sa Himirom na čelu tragaju za njim. Kao divlja životinja, pretraživao je užasni monstrum svaku šupljinu u ledenom bregu, svaki jarak, tražeći svoju žrtvu. „Iznenadjenje", kriknuo je Tor dok je podizao Miolnir iznad glave i bacio ga tri puta među džinove. U momentu svi su ostali ukočeni, hladni i mrtvi u nepravilnim razmacima duž obale. Jedan sa uzdignutim oružjem, drugi sa glavama isturenim napred, neki uspravni, neki sagnuti, svaki sleden u poziciji u kojoj se zatekao. Tamo još uvek stoje, okamenjeni kao ogromne stene. I još uvek njihovi kameni prsti pokazuju jedni na druge i pričaju strašnu priču o Torovom podvigu i njihovoj tužnoj sudbini. „Dođite svi da uzmete medovinu", vikao je kralj Aegir, dok je Tor spuštao na sto milju dubok vrč. I od tog vremena bilo je uvek dovoljno medovine za sve.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:56 pm
FREJ
Frej je bio Van. Njegov otac Niord predložio je Odinu da postane učitelj vilenjacima. Odin je dao svoj pristanak i tako je Frej postao kralj i učitelj ovog malog naroda. Gde god bi Frej prošao dolazilo je proleće i sunce. Cveće je podizalo svoje glavice na zvuk njegovih koraka. Frejov topli dah činio je voće zrelim, žito žutim i ružičastim zrna grožđa kada bi kroz vinograde prolazio. Kada se vozio svojim kolima i kada je meki vetar duvao po njegovom licu vazduh se ispunjavao njegovim mirisom koji se širio saopštavajući svima, „Van Frej je stigao", i svaki poluzatvoreni cvet bi se otvorio, a šuma i polje i brdo, rascvetali bi se u svom njihovom bogatstvu boja.
Pod Frejovim uticajem divni mali vilenjaci zaboravili su na put zla kojim su ranije stupali i sa oduševljenjem su učili sve one lepe stvari kojima ih je Frej obećao učiti još na Odinovom dvoru u Asgardu. Bilo je zaista milina gledati ta mala bića kako trčkaraju oko cveća noseći u rukama mala vedra i skupljajući kapi meda sa polusnenog cveća. Po završetku svojih dnevnih dužnosti oni su se okupljali oko njihovog kralja-proleća, kao pčele oko matice, a on im je pričao o ratovima Ae-sira protiv džinova i o onim starim vremenima kada je on živeo samo sa svojim ocem Niordom u dalekom Noatunu i slušao talase kako pevaju pesme o dalekim udaljenim zemljama.
Na taj način oni su provodili svoje vreme u Alfhejmu. Ali iako je to bio sladak život, Freja je opsedala jedna misao koju je često saopštavao svome prijatelju Skirniru.
,,Ja sam video mnoge stvari", običavao je on da govori, ,,i putovao kroz mnoge zemlje, ali najviše što bih voleo to je da sa Odinovog „Vazdušnog trona" samo jednom pogledam svet". „Samo otac Odin može sedeti na „Vazdušnom tronu", odgovorio mu je Skirnir. Ali ovaj odgovor nije zadovoljio Freja.
Uskoro se Freju ukazala prilika da se popne do Odinovog trona na nebu. Bilo je to jedne tople letnje večeri kada na nebu nije bilo ni oblačka i kada je Odin sa ostalim Aesirima svetkovao u Valhali. Frej nije mogao da obuzda svoju radoznalost i kada su svi vilenjaci zaspali zaputio se ka Asgardu. Stigavši do „Vazdušnog trona" popeo se na prstima do vrha i zauzeo Odinovo mesto. Bilo je tako čisto nebo i mesec se tako jako sijao da se videlo skoro kao po danu.
Frej je prvo pogledao ka Manhejmugde je polako nestajalo ružičasto sunce i gde su se ptice, cveće, životinje i Ijudi pripremali za noćni počinak. Zatim je pogledao ka nebesima gde je ugledao Bifrosta kako miruje a još dalje zemlju senki na koju se nastavljao Niflhejm. Potom je okrenuo pogled ka severu i ugledao tajanstvenu zemlju Jotunhejhm. Tamo je veče rano palo ali sa visine na kojoj je on bio mogao je da vidi kretanje silueta kroz tminu. Bile su to strašne monstruozne senke i Frej ih je posmatrao uzdignut na prste. Stojeći tako opazio je veliku visoku kuću koja je stajala na brdu usred Jotunhejma. Dok je on posmatrao došla je devojka i podigla ruke da bi pritisla kvaku i otvorila vrata. U Jotunhejmu je vladao mrak. Ali kada je devojka otvorila vrata od nje je zasjala bela svetlost takvom silinom da je nebo i čitavo more iznad i oko Jotunhejma bilo prekriveno najčistijom svetlošću. Za trenutak sve je moglo da se vidi na zemlji. Ipak, Frej nije video ništa drugo do lica devojke sa uzdignutim rukama i kada je ona ušla u kuću i zatvorila vrata za sobom, tama je ponovo pala na zemlju, nebo i more - tama je takode pala i na Frejovo srce.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:56 pm
FREJ ŠALJE SKIRNIRA DA PROSI GERDU
Sledećeg jutra. kada su vilenjaci ustali i došli svome kraiju da prime od njega naredbe za taj dan, sa iznenađenjem su zaključili da se on promenio. ,,On se noćas promenio", šaputali su vilenjaci tužno. I zaista, nije biio onog Frejovog veselog učenja malih Ijudi, na koje su oni bili navikli. Pre samo nekoliko sati sve je bilo u najboljem redu a sada je nastao haos. Vetar je prestao da duva, cveće je zatvorilo svoje latice jer on nije izdavao nikakve naredbe. Kada je izašao iz svoje sobe Frej je pred svojim očima još uvek video belo svetlo kojim je svet bio prošle noći obasjan. Njegov pogled je bio odsutan i zbunjeno je sedeo na livadi. Te večeri kada je sunce zašio nije bilo priča za viienjake. „Budite strpljivi", odgovarao im je Frej kada su ga oni molili da im priča. Tog dana Freju se činiio da cveće, ptice, vetrovi i reke šapću samo jednu pesmu koju on nikada ranije nije čuo.
,,Mi smo pravedni", pevali su oni, ,,ali ništa nije poštenije od Gerde, žene-džina koju je Frej video prošle noći u Jotunhejnnu".
„Frej ima suze u očima", saopštavali su viienjaci jedni drugima dok su sedeli oko njega i gledali ga. Oni su mogli da plaču smo za Aesirirna i ijudima.
Dakie, Mali Ijudi su bili mudri i opazili su promenu koja je nastala kod njihovog kralja. Čak je njegov otac osetio promenu i poslao je Skirnira u Alfhejm da se raspita za razlog Frejove žalosti. Skirnir je našao Freja kako sedi u senci drveta a Freju je bilo veoma drago da svoju nevolju može da ispriča svom mudrom drugu,
Frej je završio priču time da je beskorisno od njega tražiti da bude veseo i da uživa u letu i suncu kada je njegova draga Gerda, u koju se on zaljubio, izložena mraku i mrazu i još živi među okrutnim džinovima. „Ako je ona lepa i divna kao što si ti rekao", odgovorio je Skirnir, ,,ona mora da je tužna u Jotunhejmu". „Zašto je ne pitaš da postane tvoja žena i da dode da zajedno živite u Alfhejmu. ,To bih ja i uradio", žustro je odgovorio Frej, ,,ali ako ja podem u Jotunhejm kroz nekoliko časova doći će svirepi džin Rime i strahovitom zimom navaliti na Alfhejm. Sav posao koji je urađen za ove godine biće uzaludan. Sve će biti zavejano u jednoj noći i jadni Ijudi će ujutro tražiti u snegu zrnevlje kojim su zasejali svoja polja".
„Dobro", odgovorio je Skirnir, ,,ja nisam ni jak ni lep kao ti, ali ako mi daš mač koji ti visi o boku ja ću krenuti na to teško putovanje u Jotunhejm. Govoriću o tebi o Alfhejmu tako lepo da će Gerda odmah pristati da dođe i živi ovde sa tobom".
Međutim, Frejov mač je bio poklon i on je znao vrlo dobro da ne treba da daje taj poklon, ili da veruje u bilo čiju ruku osim svoje. Osim toga, kako je mogao da očekuje od Skirnira da rizikuje sve opasnosti Jotunhejma bez ikakve nadoknade ili nagrade osim ako mu ne pokloni čarobni mač. I zar treba o tome misliti kada on treba, za tu cenu, da vidi svoju dragu Gerdu.
U tom momentu on nije bio načisto šta da radi. Ali osećaj ljubavi je preovladao i on je otkopčavši svoj opasač spustio mač u Skirnirove ruke. Tada se okrenuo zlovoljnog izraza lica i posle nekoliko koraka spu-stio se na mahovinu pod jedno drvo. ,,Ti ćeš putovati mnogo dana", rekao je Skirniru žalosno, ,,a ja ću biti usamljen i ucveljen". Skirniru je takođe bilo krivo zbog Frejove tuge i on je razmišljao šta da uradi. Žurno se pozdravio sa Frejom i pripremio za polazak. Ipak, pre nego što je otišao sišao je sa brda i u obližnjem potoku video odraz Frejovog lica u vodi. Uprkos Frejovoj žalosti njegovo lice je i dalje izgledalo divno, kao drveće obasjano suncem i Skirniru pade na um pametna zamisao. Prišunja se Freju i veštim pokretom ukrade sliku sa površine vode. Tada je pričvrstio pažljivo na dno svog roga za piće i skrivajući ga ispod ogrtača uzjahao je konja i krenuo pravo za Jotunhejm. Bio je siguran u sebe i u uspeh svoje misije, jer je za pasom nosio mač-bez-premca da njime pobedi svakog džina i sliku-bez-premca da njome pridobije Gerdu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:56 pm
SKIRNIR NAGOVARA
GERDU NA SASTANAK
SA FREJOM
Kuća Gimira, Gerdinog oca, nalazila se usred Jotunhejma, pa nije teško zamisliti kakve su sve teškoće čekale Skirnira na putu. Međutim, on je bio veliki heroj, jahao je strašnog ratnog konja a imao je i čarobni mač. Ali, kada su konj i jahač došli do prepreke od plamena koja je opasivala Jotunhejm, jeza im je prošla kroz tela. ,,Ja i ti moramo da pređemo preko plamenog zida i da nastavimo put prema ledenim planinama gde nas čekaju džinovi", rekao je Skirnir svom konju. ,,Ili će nas oni uništiti ili ćemo se vratiti nazad nakon uspešno urađenog posla". Tada pomilova svoga konja, dodirnu ga rukom po kopitu pa u jednom skoku preskoči plamen i doskoči na smrznutu zemlju.
Prvih dana putovanja išli su kroz šumu ledenih džinova koji su ubijali hladnim dahom i oštrim dodirima. Zatim su prošli kroz boravište mnogoglavih konja i mnogoglavih grabijivih džinova-monstruma, užasnih za videti. Skirnir je sakrio lice u ruke, a konj je poleto. Naveče trećeg dana oni su se približili Gimirovoj kući. Skirnir je jašući obišao devet puta, jer na kući je bilo dvadeset vrata a Skirnir se trudio da nađe ona prava na koja se ulazi. Međutim, odvratni troglavi psi čuvali su sva vrata. Na svu sreću ugledao je pastira i pitao ga kako s može ući u Gimirovu kuću i videti njegovu vatrenu kćer Gerdu.
„Jesi li ti osuđen na smrt ili si ti već mrtav čovek kada hoćeš da uđeš u kuću u kojoj živi Gerda i iz koje nema izlaza?" „Moja smrt je određena i ona će doći određenog dana", odgovorio je Skirnir i njegov čvrsti glas razlegao se šumom. Taj glas je dopro i do ušiju Gerde koja je sedela u svojoj sobi okružena služavkama. „Kakva je to buka što dopire do mene", upitala je ona svoje služavke. Zemlja se zatresla od tog glasa i kuća je zadrhtala. Tada jedna od devojaka pogleda kroz prozor.
„Vidim jednog čoveka", saopštila je Gerdi. Sjahao je sa konja i hrabro ga napasa ispred vrata". „izađi napolje i krišom ga uvedi", naredi joj Gerda. „Moram ponovo čuti njegov glas koji je slađi od zvonjave zvona".
Služavka je nečujno otvorila vrata, da je ne bi čuo Gimir koji je sa još sedam džinova pio medovinu u svečanoj hali, i pozvala prstom Skirnira da dođe. On je shvativši njen gest, ušao u kuću i pratio je sve do vrata Gerdine sobe. Kada je ušao unutra svetlost njenog lica pala je po njemu.
„Jesi li ti sin nekog Aesira, nekog Alfa ili nekog mudrog Vana? I zašto si došao kroz plamen i sneg da me posetiš?" Tada je Skirnir zakoračio ka njoj, kleknuo pokraj njenih stopala i počeo da joj priča o Freju, Alfhejmu i o svim lepim stvarima koje se tamo odigravaju. Gerda je slušala i on je osećao veliko zadovoljstvo dok je gledao u lice i pričao. Ali ona nije mogla da razume dosta od onog o čemu joj je on govorio. Skirnir joj je obećao da će joj pokloniti jedanaest Iduninih zlatnih jabuka ili magični prsten Draupnir ako ona bude pošla sa njim. On nije shvatao da je uzaludno nekome pričati o divnim stvarima ako taj to u životu nije video. Gerda se na svaki predlog samo osmehivala, baš kao vila iz bajke.
Kasnije je Skirnir počeo da se Ijuti. „Ako si toliko detinjasta devojko da veruješ samo u ono što vidiš i nikada ne razmišljaš o Aesirima, onda te žalim i izjavljujem da mrak treba da te prekrije i da trebaš da živiš sama na orlovskoj planini. Užas treba da te ispuni a plač da bude tvoja sudbina. Ljudi i Aesiri treba da te mrze a ti treba da budeš osuđena da živiš zauvek sa ledenim džinovima u čijim ledenim rukama ćeš se sasušiti kao drač na krovu kuće!"
„Otmeno", odgovorila je Gerda, okrećući svoju predivnu glavu i uzdišući. „Jesam li ja kriva? Ti si toliko govorio o Aesirima o kojima ja ništa ne znam a kako bi uopšte mogla da znam kada sam čitav svoj život provela ovde među džinovima!"
Posle ovih reči Skirnir je ustao i spremio se da ide, ali ga je Gerda pozvala da sačeka. ,,Ti moraš popiti čašu medovine", rekla je ona, u znak sećanja na tvoje slatko-grmeće reči". Skirnir je sa radošću uzeo rog iz njene ruke, popio medovinu, i spretno zamenivši njen rog sa svojim spustio je u njenu ruku svoj u kome je bila Frejova siika. Skirnir je netremice posmatrao Gerdino lice. Ona s osmehivala dok je
gledala Frejov divni lik. I što ga je duže posmatrala sve je slađi bivao njen osmeh i kada je ponovo pogledaia u Skirnira na njenom licu se očitavala Ijubav. Mnoge stvari su joj postale jasnije i ono što pre nije razumela postalo joj je jasno. Skirnirove reči nisu bile izmišijotina. Sad je mogla da veruje u Aesire i u sve divne stvai vezane za njih.
,,ldi nazad svome gospodaru i reci mu da ćerno se sresti za devet dana u šumi Bari".
Čuvši njene poslednje reči Skirnir se na brzinu spremio, pošto bi svako duže zadržavanje u džinovoj kući moglo da bude kobno po njega. Zadovoijnog srca uzjahao je svog konja i odjahao iz Jotunhejma.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:57 pm
ŠUMA BARI
Kada se Skirnir vratio u Alfhejm i saopštio Gerdin odgovor Freju. razočarao se videvši da se Frej uopšte nije razveselio. „Devet dana" očajavao je Frej, „kako da čekam devet dana?" „Jedan dan mi je dugačak, tri dana su još duža ali devet dana je kao godina!" Skimir i stari Niord smejali su se ovakvom Frejovom razmišljanju.
U međuvremenu, Freja i ostale mlade dame iz Asgarda doputo vale su u Alfhejm čim su čule da se Frej zaljubio, da ga uteše i da čuju hoće li biti svadbe. Naravno, trebalo je pripremiti svadbu. „Dradi Frej", rekle su one, ,,to će biti nešto fantastično". ,,Ti si potpuno loše shvatio rok od devet dana. To je premalo da bi se pripremili pokloni mladencima i gozba za zvanice. Nisi ni svestan koliko posla treba da obavimo. Moraćemo čitav Alfhejm da okrenemo naglavačke". Posle ovih njiho-vih reči Frej je Ijut na sebe ustao sa svog ležaja razmišljajući: „Kada sve asgardske dame mogu da dođu, same, bez poziva, u želji da mi pomognu, kakvo onda ja imam pravo da stavljam bilo kakve primedbe".
U toku tih devet dana nikada nije bilo više uzbuđenja u Alfhejmu Vilenjaci su zapostavili svoje uobičajene dužnosti i trčali su kroz gajeve, zavirivali u rupe u zemlji, ulaziii u čašice cveća, uvlačili se u prazne kućice puževa, sve u nadi da će naći dostojan poklon za Gerdu Neki su krali sjajnu toplinu vila i od nje tkali ogrlicu. Drugi su gurali rubin i spremali se da ga stave u žirovu čašicu da ga Gerda tako popije. Neki su lovili leptire i od njihovih krila pravili lepeze.
Kada je osvanuo deveti dan sav posao oko priprema svadbe bio je završen. Frej je zajedno sa svojim vilenjacima otišao u šumu Bari. Aesari su ga takođe pratili i organizovali su nešto kao svadbenu povorku. Prvi je išao Frej u svojim kočijama noseći u ruci svadbeni prsten Draupnir, čarobni prsten o kojem su ispričane mnoge priče. Sledili su ga Odin i Friga sa svojim svadbenim darovima, brodom Skidbladnirom u koji su mogii stati svi Aesiri. Iza njih išla je Iduna noseći korpu sa jedanaest zlatnih jabuka na glavi. Za njom su išli parovi bogova i boginja noseći svaki svoje poklone. Svuda oko njih poskakivali su vilenjaci, mučeći se pod težinom svojih darova. Nijedan poklon koji su oni nosili nije bio veći od bebinog prsta. Pevajući i smejući se oni su išli u šumu dok se miris letnjeg cveća širio svuda oko njih. Čitava zemlja je mirisala na svadbeni dan Freja i Gerde.
Kada je sve bilo gotovo i kada su svi otišli kućama a mesec hladno zasijao po šumi - činilo se da Vaniri govore jedni drugima:
„Odin je dao oko za mudrost i to je dobro uradio", javio se jedan glas. „Frej je dao svoj mač radi velike lubavi što je takođe dobro urađeno sve dok sunce sija. Ali kada Ragnarok dođe i zasvetli poslednji dan, i kada sinovi Muspela dojašu i krenu u poslednju borbu, da li će onda biti dobro što će Frej biti nenaoružan?"
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:57 pm
OGRLICA BRISINGAMEN
Kada je Frej postao kralj i učitelj vilenjaka i otišao da živi sa njima u kraljevstvu čije je ime bilo Alfhejm, njegova sestra Freja ostala je u Asgardu. Ona je živela u palati koju Aesiri izgradili za nju - Folkvangu. U ovoj palati bila je divna dvorana Sesrimnir u kojoj je Freja primala goste i u kojoj su svi živeli u izobilju. Svi su voleli da gledaju njeno lepo lice i slušaju njenu opčinjavajuću muziku kojoj nije bilo ravne u čitavom svetu.
Freja je imala muža po imenu Odur koji je bio jedan od besmrtnih i koji je izdaleka došao da bi se njom oženio. Bila je ponosna na njega i često je pričala asgardskim gospođama i gospođicama o svojoj neizmernoj sreći. Mnogi od njih su mislili da je ona vrlo srećna osoba dok se kod drugih primećivala mala doza ljubomore. Friga ju je uvek opominjala da ne bude tako tašta da ne bi žalila svoju sreću kada je sustigne iznenadna nesreća.
Međutim, sve je išlo glatko dugo, dugo vremena. Freja je upravljala veselim životom ispunjenim srećom.
Ali, jednog dana, jednog nesrećnog dana, Freja, ta predivna Vana, krenula je iz Asgarda u Alfhejm. Želela je da se sretne sa svojim dragim bratom koga nije videia dosta dugo i koga je želela da pita za veoma važan savet. Povod za to bio je jedan događaj koji se nedavno odigrao u Valhali. U Valhali je pripremano veliko, slavlje i bili su pozvani mnogi poznati bogovi i heroji. Došli su Aegir, Heimdal, Niord sa svo-jom ženom Skadi, i mnogi drugi. Takođe su bili pozvani Freja i Odur.
„Svi će biti lepo obučeni", žalila se Freja Oduru, ,,a ja nemam nikakav nakit da stavim na sebe". „Ali ti si mnogo lepša nego bilo ko ovde Freja", odgovorio joj je Odur. „Neće svi razmišljati poput tebe Odure i ako se pojavim u Valhali bez nakita ja ću za vreme gozbe morati da gledam u zemlju".
Tako govoreći pozdravila se sa Odurom i zaputila ka Alfhejmu. Nekoliko dana kasnije, posle bezuspešne potrage za Frejom. neprestano razmišljajući o haljini koju će obući i o nakitu koji će staviti na sebe. Freja se neosetno spustila pod zemlju, ušavši u pećinu u kojoj su živela četiri patuljka. „Gde sam ja?", pitala je Freja samu sebe, pošto je svuda oko nje vladao mrak. Išla je sve dublje i dublje zalazeći između visokih kamenih zidova i ispod vlažnog svoda pećine. „Ovo je sigurno Svarthejm, ali nije tako strašno. lako sunce ovde ne dopire ipak nije potpuni mrak". I zaista, nije bio mrak zbog toga što su se tako daleko od nje sedela četiri patuljka koji su na svojim glavama nosili kapu sa lampom. Njih četvorica su posle teškog rada, kopanja dijamanata, seli da se odmore i pošto su primetili Freju približili su se bliže jedan drugom i počeli nešto da savijaju pri tom brbljajući i praveći grimase. Freju je interesovalo da vidi šta to oni rade i polako se prikradala. Opre-zno se prikradala sve dok nije došla iznad njihovih glava i oprezno pogledala u njihove ruke. Ono što je videla bilo je fantastično, čudesno. Freja se povukla unazad skoro oslepela. Videla je ogrlicu Brisingamen i istog trenutka u njoj se javila neverovatno snažna želja da je poseduje i da je uvek u svakoj prilici nosi oko vrata. „Život mi bez Brisingame-na ne znači ništa", razmišljala je ona. Patuljci su se podgurkivali i namigivali jedni drugim. Onda su eksplodirali od smeha, tako snažno, da je njihov zvonki smeh dugo odzvanjao po hodnicima pećine, razli-vajući se do njenih najudaljenih odaja. Freja je još jednom pogledala Brisingamen, ispružila ruku, dohovatila ogrlicu i potrčala kao nikada pre ka izlazu. Veoma brzo je stigla na površinu zemlje i uspela se na maio brdo prikriveno kratkom travom. Tu je sela i okačivši ogrlicu oko vrata posmatala svoj odraz u maloj barici pokraj njenih nogu. Sa srcem koje je klicalo od sreće okrenula se ka Asgardu i krenula na put. Osećala se divno i mislila je da je sve u najboljem redu. Ali, nije bilo tako. Vrativši se u Asgard i došavši u svoju palatu Folkvang, odmah je potražila Odura da bi mu se pohvalila novom ogrlicom. Uzalud. Odura nije bilo. Nije ga našla ni u jednoj sobi. Onda se zaputila napolje ne bi li ga tamo našla, ali i to je bilo uzaludno. Odur je jednostavno nestao. Zurila je čežnjivo, tužnim očima u lice svakog gosta. ali lice koje je toliko želela da vidi, nikako nije bilo.
Odur je zauvek otišao domu besmrtnih. Brisingamen i Odur nisu mogli da žive zajedno. Freja to nije znala. Ona nije shvatala zašto je Odur otišao. Njoj je jedino bilo jasno da on nije u palati i samo je kršila prste kvaseći svoje dragulje toplim slanim suzama.
Dok je ona tako sedela i plakala, sve gospođe i gospođice Asgar-a prošle su pokraj nje na putu za Valhaiu i gledale u nju. Neke su joj rekle jedno, neke drugo, ali joj nijedna nije rekla ništa ohrabrujuće ili svrsishodno. Friga je prošla poslednja. Podigla je njenu glavu i go vorila joj nešto o lepoti, ponosu i tome slično. Sve te reči su pogodile srce mlade Vane i ona je naglo skočivši potrčala tronu na kojem je sedeo otac Odin. Pošto je pala na kolena pred njim rekla je: ,,Oče Aesira poslušaj moju tugu i plač i nemoj mi okrenuti leđa. Tražila sam u palati i Asgardu ali nisam mogla da nadem Odura Besmrtnog Pusti me oče Odine, molim te, da pođem za mojim dragim u potragu, kroz vazduh preko mora, sve do granica Jotunhejma".
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:58 pm
FREJINA POTRAGA ZA ODUROM
Mačke su jurile pripijajući meke šape o zemlju vukući bez šuma Frejinu kočiju. Tom kočijom ona je obišla sve gore i doline, sve planine, svaki kutak sveta, plačući gde god je došla. Zlatne suze su klizile niz njene pepeljaste obraze i izgledale su kao male sunčane reke koje su nosile u sebi lepotu cele zemlje.
Na svom putovanju ona je stigla i do najveličanstvenijeg grada na svetu. Dok se vozila ulicama posmatrala je kuće pokraj puta. „Nijedna nije dovoljno dobra za Odura", mislila je Freja dok je posmatrala te male sirotinjske kuće. Zato je rešila da ode do kraljeve palate i da se tamo raspita za svog muža.
,,Da li je ovde Odur?, pitala je čuvara kapije. ,,Da li Odur Besmrtni živi na ovom dvoru?" Čuvar kapije je podigao glavu i odgovorio joj da njegov gospodar nikada nije čuo za takvu osobu. Tada je Freja krenula od kuće do kuće, kucajući na svaka vrata, i pitajući za Odura. Ali niko u tom veličanstvenom gradu nije čuo za njenog muža. Svi su odgovarali: ,,Ne, nije tu, ne znamo", i buljili su u nju.
Noću, Freja je otišla izvan grada i sela na obalu jezera. Kada se na nebu pojavio mesec kraljica noćl je na površini vode videla brižno i lepo lice. Brisingamen se refiektovao o površinu vode i njegove boje presijavaie su se kroz male talasiće na jezeru. Sedela je tako na obali okružena zvezdama sve dok nije zaspaia. I tada se jedna tamna prili-ka prikraia k njoj. Ta prilika je sela pored nje, uhvatila njenu giavu u svoje ruke i počela nešto da joj šapuče. Bio je to Loki. ,,Ti si bila potpuno u pravu kada si otišia u Svarthejm da tamo nađeš nešto za sebe. Bilo je veoma mudro od tebe što si svu svoju pažnju posvetila haljinama i nakitu a ne Oduru. Pošla si pod zemiju i našla Brisingamen. Tada je Besmrtni otišao na put. Ali zar nije Brisingamen bolji od njega? Zašto plakati Frejo? Zašto tugovati toliko?"

Freja je stenjala pokušavajući da okrene glavu koja je bila između Lokijevih šaka i izgledalo je kao da nešto ružno sanja. „Brisingamen me je doveo dole", plakala je ona u snu. Njeni prsti stezali su ogrlicu poptuno nesvesno. Tada gromoglasni smeh odjeknu iz pećine gde su živeći četiri patuljka i zemlja na kojoj je ona spavala zatrese se. Freja je nastavila da spava dok se Loki nečujno udaljio.
U rano jutro mlada Vana se spremila da nastavi putovanje. „Brisingamen je lep", zaključila je dok je posmatraia svoje iznureno lice u jezeru. „Brisingamen je lep ali je Odur još lepši". Posle ovog zaključka Freja je krenula dalje. Proputovala je mnoge gradove, sela i naselja, pitajući svakoga da joj kaže nešto ako zna o Oduru Besmrtnom. Ali na celom svetu nijedan čovek nije mogao ništa da joj ispriča o Oduru. Na kraju, njena kočija je pošla ka severu i uskoro je bila na granici Jotunhejma. Tamo je Freja stala. Ispred nje se prostirala Jarnvid - Metalna šuma, stanište džinova, čija su visoka stabla, crna i ogromna, pokušavala da svuku nebo dole svojim metalnim kandžama. Na ulazu u šumu sedela je Metalna veštica leđima okrenuta ka dubini Jotunhejma. Jarnvid je bio pun sinova i kćeri Metalne veštice. To su bili vuci, lisice i mnogoglave proždrljive ptice.
,,Na istok! Na istok", graktao je gavran iznad Frejine glave dok je ona izlazila iz kočije.
,,Na istoku metalne šume
Jedan starac sedi".
Freja se približavala veštici koja se svađala sa svojim sinovima vukovima i kćerima kragujima koji su joj odgovarali iz šume iza njenih leđa, vrišteći i krešteći s vremena na vreme. To je bila tako užasna graja da je Freja počela da se plaši. Prišla je staroj veštici suzbijajući strah i rekla joj tiho: „Možeš li mi reći stara majko gde je Odur? Jesi li ga videla ako je prošao ovim putem?"
,,Ja ne razumem nijednu reč od toga što ti govoriš", odbrusila je veštica, ,,ja nemam vremena da ga traćim na glupa pitanja". Veštičine reči udarile su kao bodež u Frejino srce i ona nije imala dovoljno snage da se pokrene i da uđe u kočije, već je tako stajala ne znajući šta joj je najbolje da uradi. „Bolje ti je da ideš", savetovala ju je veštica. ,,Nemaš nikakve koristi od stajanja i plakanja". Bila je to stroga žena i mrzela je suze.
Onda je Freja ponovo sela u svoje kočije i krenula zapadno na dug put ka širokoj, bezgraničnoj zemlji, gde je ležala nepristupačna šuma i gde je vladala tišina. Ona je znala da tamo živi ćutljivi Vidar koji nije našao nikakvo zadovoljstvo u veselom asgardskom životu i dobivši Odinovu dozvolu da ode iz Asgarda povukao se na to mesto. ,,On je jedan od Aesira i možda će on moći da mi pomogne", tešila se Freja. Njena
kočija kotrljala se barušnastom zemljom, bio je sumrak i ona više ništa nije videla ali je još uvek išla sa stalnom nadom da će naći mesto gde Vidar prebiva.
„Šuma Begrovn sa granama
I visokom travom
Oduvek je bila
Vidarovo stanište".
Vidar je sedeo čvrst kao hrast i ćutljiv kao noć. Duga trava je rasla kroz njegovu kosu, grane drveća su prolazile kroz njegove oči, uši su mu bile zaklonjene mahovinom a kapi rose su mu se presijavale po bradi. „To je neverovatno. Zar sam ga zaista pronašla?" Freja se spustila na travu pored Vidara i pitala ga: „Vidare, reci mi, da li se Odur sakrio iza ovog gustog drveća?" Vidar je ćutao. ,,lli možda on luta prostranstvima zapadne zemlje?" nastavila je Freja sa pitanjima. Vidar joj nije odgovarao - samo je bljesak njegovog lica padao na Frejino zabrinuto lice, kao sunčevi zraci kada se prelamaju kroz šumu. ,,On me sigurno nije čuo", rekla je Freja u sebi približivši mu se kroz grane koje su ga okruživale. ,,Vidare", povikala je, ,,je li Odur ovde?" Ali Vidar nije mogao ništa da joj kaže. On je bio nem. Tada je Freja sakrila lice u krilo i gorko plakala dugo, dugo. „Bože". grcala je, ,,ni on nije ništa bolji od Metalne veštice kada treba da pomogne u nevolji!" Zatim je popravila neurednu haljinu. zabacila kosu i otrčavši u kočije nastavila potpuno skrhana svoje putovanje.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:58 pm
KRALJ MORA I NJEGOVE KĆERI
Freja je na kraju dospela kod mudrog kralja mora. U njegovom kraljevstvu svoje je bilo divno i zapadno nebo je izgledalo kao ogromno grimizno cveće. Vetar nije komešao okean i samo su mali ružičasti talasi žuborili hitajući ka obali a zvučali su kao osmesi mladog džina koji se igra. Aegir, stari morski kralj ležao je na leđima u plićaku, dok mu je hladna voda zapljuskivala grudi i slušao mrmljanje devet malih talasa. Tih devet talasa su bile njegove kćerke. One i Aegir su razgo-varali o najnovijim događajima koji su se odigrali u morskim dubinama. Iako je Aegir izgledao strašno, olujno i snažno, bio je drag poput malog deteta. Njegova žena Ran, ćerka džina, bila je svirepa. Imala je običaj da potapa brodove i da proždire sve koji bi pali u vodu.
Freja je dugo lutala obalom sve dok u daljini nije videla Aegira kako leži u plićaku. Kada je prišla bliže mogla je da čuje razgovor koji je vodio sa svojim ćerkama.
„Kakva je sudbina Freje?", pitao je on i prva ćerka-talas je odgovorila. „Freja je lepa mlada Vana koja je bila nekada srećna u Asgar-du. Aegir je ćutao i pustio svoje ćerke da nastave.
„Ali ona je napustila Odura, svoju besmrtnu Ijubav".
„Ona je otišla u pećinu patuljaka".
„Tamo je našla Brisingamen i ponela ga sa sobom".
„Ali kada se vratila u Folkvang, svome domu, videla je da Odura nema".
„Zato što je lepa Vana više volela sebe nego besmrtnu Ijubav".
„Freja nikada neće biti ponovo sretna, jer se Odur nikada neće vratiti".
„Odur neće doći sve dok svet bude postojao".
,,Odur se neće vratiti niti će Freja prestati da plače“.
Freja je pažljivo slušala čitav razgovor i kada je čula poslednje reči počela je da krši ruke i plače. „O, oče Aegire! Dolaze veliki talasi. Dolazi iznad mudrog mora talas za talasom i udar po mojoj duši!"
I uistinu je izgledala da su njene reči u stanju da utiču na okean. Talas za talasom uzdizali su se visoko i govorili: „Ran je bacila svoju mrežu i počinje njen krvavi lov".
Nebo se natuštiio. Uz buru, primicala se noć. Stari Aegir je ćutao. Freja je ležala na pesku i tamo je ostala sve dok je njena ćerka Siofna nije na svojim rukama odnela kući. Posle ovog događaja divna Vana je živela u svojoj palati Fokvangu, sa prijateljima i sestrama, bogovima i božicama, ali Odur se nije vratio niti je Freja ikada prestala da plače.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

taj Čet Jul 30, 2009 2:58 pm
IDUNINE JABUKE
Svi lugovi i bašte oko Asgarda, a bilo ih je mnogo, nisu bili ništa prema lepoti jednog gde je Iduna, žena Bragijeva, živela. Njen vrt se nalazio na južnoj strani brda nedaleko od Gladshejma i nosio je ime „večno mlad", zato što u njemu ništa nije niti starilo niti trulilo. Drveće je uvek bilo svetlo zeleno, baš onako kako izgleda živa ograda u proleće. Cveće je bilo poluotvoreno i na vlatima trave su se presijavale kapi rose. Veseli vetrić igrao se po vrtu ceo dan i njihao napred nazad glavice cveća. Ptice su u horu pevale:
„Nikada umoran
Nikada star".
Iduna, gospodarica dvorišta, stupaia je sa radošću između mekog cveća i veselih raspevanih ptica. Ona je bila tako lepa da kada bi zvala golubove da dođu do nje na obaiu jezera, ribe.nisu htele da se pomeraju da ne bi pokvarile njen lik u vodi. Kada bi ispružila svoje duge ruke da nahrani labudove, činilo se da su joj belje od vodenog Ijiljana.
Iduna nije nikada napuštala svoj gaj a uveče su joj uvek dolazili gosti. Njen muž Bragi ih je zabavijao pričajući im priču koja nije imala kraja. Večernjim sedeljkama prisustvovali su često svi bogovi i heroji. Tada bi svi hvalili njen vrt a njoj bi bilo milo da to čuje. Međutim, posle kraćeg razgovora Iduna bi ustajala i donosila iz jednog udubljenja zlatni kovčežić iz kojeg bi nudila svojim gostima da uzmu zlatne jabuke pre nego što krenu kućama. I stvarno, Iduna nije nikada razočarala. Niko od nje nije nikada otišao a da nije dobio zlatnu jabuku.
Idunine jabuke su bile nešto najčudesnije na svetu. Čim bi neki od heroja počeo da oseća umor ili malodušnost ona bi mu dala jabuke i to bi ga učinilo jakim, energičnim i punim volje za životom.
Toliko su bogovi i heroji bili privrženi ovim jabukama i toliko silno su im bile potrebne, da nisu išli na put bez jedne ili dve koje bi im umornim vraćale snagu.
Iduna je ove jabuke davala bez ikakvog straha da će se njene rezerve istopiti. Jabuke su se obnavljale na tajanstven način u kovčežiću. Ona nikada nije videla kako se jabuke obnavljaju ali je svim srcem žeiela da ih ujutro vidi, sveže i okupane rosom, kao da su tek ubrane sa drveta.
Jednog prolećnog jutra kada je Iduna vadila jabuke iz kovčežića, dođoše joj na vrata nekolicina bogova. Hteli su da pođu u Jotunhejm u nadi da će uspeti da savladaju zloglasne ledene džinove. Bili su to Odin, Loki i Henir. Kada su dobili voćke oprostili su se od Idune i njenog zelenog luga i krenuli na put. Iduna je ostala sama na pragu vrta, jer je Bragi takode otputovao da bi se malo odmorio od pričanja beskrajne priče.
Nedugo posle njihovog odlaska ona je krenula u šetnju duž malog potoka. Nakon kraćeg hodanja odlučila je da sedne na jedno suvo mesto. Gledala je u vodu. Na površini potoka odsijavao se mali oblak. Iduna je gledala u nebo i brojala oblake.
Nešto kasnije, jedna čudna figura, krupna šiljatih kandži, vatrenog pogleda, sela je na granu iznad nje i posmatrala je.
Iduna je pogledala u vodu. Lice joj se sledilo. Na površini potoka je videla odsjaj groznog bića i uplašeno je pogledala u pravcu gde je ono sedelo. Tada se to biće pokrenulo, vinulo se u vazduh i polako nestalo u nebeskim visinama. Uskoro je mogla da primeti kako iz njegovih krila počinju da ispadaju crna pera i nošena vetrom lebde ka njenom vrtu. Dok se ta gomila približavala gaju Iduna je oprezno motrila pokušavajući da odgonetne šta je to. A zatim je na svoj užas primetila da ta pera imaju dva krila i glavu i bilo joj je jasno da su to insekti, koji nikad ranije nisu bili viđeni u Asgardu, došli da unište njen vrt. Iduna je potrčala ka vrtu, borila se protiv njih, hrabro i požrtvovano. Ipak, jedan crni insekt dogmizao je ispod nabora njene haljine i svio se u njenom srcu. I novo, snažno osećanje jeze potreslo je Idunu kojoj nije bilo jasno šta je to prouzročilo.
Sponsored content

Tibor Živković-Skandinavski mitovi Empty Re: Tibor Živković-Skandinavski mitovi

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu