Stevan Stojanović Mokranjac

„Мокрањац нам је говорио: ’Немојте, децо, да затежете с тим ‘ајде-де,
него живо, као да гоните козице’”, причала је Јелка Стаматовић-Николић
која је као дете певала у хору под Мокрањчевим дириговањем. То је и
данас остало сликовито објашњење које диригенти користе у раду с хором


Све ’Руковети’ волим, свака је као неки мој и твој дневник. ’Десетој’ се
дивим, ал ’Пета’ ме заноси и прича ми о мом првом познанству с тобом, о
нашој љубави, кад сам певала оно ’ја ћу теби љуба бити’, а ти си ме
нетремице гледао, и то је било моје признање и одговор који си ти
разумео. То је била и прва ’Руковет’ коју сам певала с тобом, и прешла
све тријумфе и успехе путујући с Певачким друштвом, онако млада,
весела, пуна живота, теби се дивила, обожавала те, и најзад заволела
како се само може волети једном - кад се споје осећаји срца и душе.”
Овако је о свом животном и професионалном сапутнику Стевану Стојановићу
Мокрањцу писала Марија-Мица Предић-Мокрањац. Упознали су се на проби за
хорске гласове. После појединачних певања кандидата, вођа Београдског
певачког друштва зауставио је младу и узбуђену Марију Предић.
„Питао ме да л’ сам учила певати, ја рекох у заводу код Јосифа Маринковића.
Кад смо се спремали да пођемо кући, а он још седећи за клавиром викне
ме да се вратим и тихо ми рече: ’Ви треба да дођете у Београдско
певачко друштво, путоваће се у Дубровник, требаће добрих гласова,
младих и свежих.’ Ја му рекох, мама и тата ме неће пустити, и побегох”,
записала је Мица у свом дневнику.

Стеван је добио надимак по селу Мокрању одакле је био његов отац.

Мица је, ипак, отпутовала у Дубровник у пратњи маћехе и своје прво путовање
у иностранство доживела као најлепши сан који је имао и срећан наставак
на јави. Диригент Мокрањац стављао је своју новоизабрану чланицу хора
увек у први ред, испред себе, да би је стално гледао изблиза.
Познанство и заједнички рад у хору завршио се браком, а Мица Мокрањац
касније је записала:
„Ушла сам у нов живот с највећом жељом да ти
угодим, да ти живот буде мио, да можеш са још више воље и љубави да се
посветиш својој струци, својим ’Руковетима’ које сам и ја толико
волела.”
У браку сопрана Марије-Мице Мокрањац, нећаке сликара
Уроша Предића, и професора Стевана Стојановића Мокрањца родио се син
Момчило, кога су родитељи звали Ага. Прве три године заједничког живота
двоје музичара биле су изузетно тешке. После рођења сина Момчила-Аге
1889. године, Марија је дуго боловала и било је питање хоће ли она и
дете да преживе. Потом је умро Стеванов брат Васа Мокрањац, а онда се
разболео и Стеван и морао је да се подвргне хируршком захвату у Бечу.
Након тога уследиле су године среће и радости, као и успех и слава с
Певачким друштвом.

Марија-Мица Предић-Мокрањац на балу

Срећа није дуго становала у породици Мокрањац. Бежећи од бомбардовања
Београда, професор, композитор и диригент Стеван Мокрањац склонио се с
породицом 1914. године у Скопље, где је написао свој предсмртни опус,
хорску композицију „Зимњи дани”, на стихове Јована Јовановића Змаја.
„Два дана пре него што је умро, терао ме је да певамо ’Радујсја невесто’, и
тако смо (Ага алт, ја сопран, а Стеван тенор) отпевали. То је било
његово последње певање.”
Умро је 29. септембра 1914. године. Супруга
Мица преминула је 1949, а син Момчило-Ага Мокрањац, доктор хемије,
познати стручњак за токсиколошку хемију и професор на Фармацеутском
факултету, 1967. године.

Стеван и Марија браком су крунисали познанство и заједнички рад у хору.
Духовна и народна музика
Стеван Стојановић Мокрањац рођен је 1856. године у Неготину у породици у којој
се певање преносило са старијих на млађе. Још као дечак од мајке је
слушао и учио песме које су се тада певале у народу. Отац, кафеџија,
рођен у селу Мокрању (по коме је Стеван и добио надимак Мокрањац), у
свему је подржавао сина. Нажалост, није дуго поживео, па је мајка била
принуђена да се с децом пресели у Београд.
У великом граду о Стевану
су највише бринула старија браћа, а о школовању пријатељи из Неготина
Стева Тодоровић, сликар и председник Певачког друштва, и Ђорђе
Станојевић, професор и ректор Београдског универзитета. Захваљујући
помоћи Првог београдског певачког друштва и државној стипендији,
Мокрањац је уписао студије музике у Минхену, а наставио и завршио их у
Лајпцигу и Риму. Због сукоба с директором студија у Минхену, вратио се
у Србију. Током тог материјално тешког раздобља, написао је „Прву
руковет” - „Из моје домовине”, а затим је уследила и „Друга” - „Три су
сеје збор збориле, чија је она девојка”. Упоредо с компоновањем, бавио
се и дириговањем.

Породична фотографија са сином Момчилом-Агом који је рођен 1889. године.
После седам година живота и рада у Лајпцигу, Мокрањац се вратио у Београд где
је основао Прво београдско певачко друштво којим је дириговао готово до
смрти 1914. године. Наставио је с компоновањем, па је објављена и
„Трећа руковет”. Написао их је четрнаест, а „Петнаесту” није довршио. У
време стварања „Треће руковети” основао је и Црквено певачко друштво
„Корнелије” које је певало у Саборној цркви. С Београдским певачким
друштвом путовао је у Софију, Цариград, Минхен, Солун, Дубровник,
Цетиње, Москву где су први пут певане „Осма” и „Десета руковет”.
Као композитор Мокрањац је неговао национални музички стил који је у
српској музици половином 19. века започео Корнелије Станковић. То је
чинио и на пољу световне и црквене музике. Сагледао је прилике у
Београду и Србији, па се определио за хорско „а цапелла” стваралаштво,
које је у нашем окружењу имало и слушаоце и извођаче. Црквеном појању
био је посвећен целог живота. Слушао га је и учио још као дете у
неготинској цркви. На његовом бележењу радио је више од једне деценије,
а резултат су три обимне књиге нотних записа. На основу старих напева
писао је хорску духовну музику још од студентских дана па до краја
живота. Тако је на темељима народне уметности створио музичка дела
непролазне вредности: петнаест „Руковети”, „Литургију светог Јована
Златоустог”, композицију „Козар”... а као диригент извео их је у многим
градовима Европе.
У називу „Руковети” за своја најпознатија дела Мокрањац је спојио своје музичко стваралаштво са старом народном уметношћу.
Године 1900. Мокрањац је у Београду основао и дечији хор који је певао његове
композиције „Вивак”, „Болно чедо”, „Наша деца”, „Ал’ је леп” и друге.
Исте године основао је и Музичку школу где је у почетку било двадесет
ученика, а касније чак осамсто. Готово у исто време постао је наставник
певања у Београдској богословији, где је десетак година радио и на
бележењу и преуређивању црквеног певања.
Тих година основао је и
Савез певачких друштава, а затим је приредио и прво хорско такмичење у
Србији. Колеге музичари изабрали су га за председника Удружења српских
музичара, а друштвена заједница повела је акцију за изградњу
„Мокрањчевог дома” у Београду.
Здравље га је све више издавало.
После лечења у Италији, потом боравка у Трсту, Загребу и Ријеци, 1912.
године компонује побожне песме и почиње „Петнаесту руковет”. Али, њу
није завршио.

Лик великог српског композитора и музичког педагога нашао се и на новчаници од 50 динара.
Темељ српске уметничке музике
Назив за своја најпознатија дела - „Руковети” - Мокрањац је нашао у лепој
народној речи и тиме назначио спој свог музичког стваралаштва са старом
народном уметношћу. Руковет је композиција писана у облику хорске
рапсодије сачињене од низа песама, за које је композитор нашао
надахнуће у фолклору. По оцени музичких стручњака, најлепша је „Десета
руковет”, с темом „Биљана платно белеше”. Она је врхунац његовог
стваралаштва.

Смрт га је затекла у ноћи између 29. и 30. септембра 1914. у Скопљу.
Руковети с Косова, из Црне Горе, као и из Босне, укључујући и „Приморске
напјеве” и оригиналну композицију „Козар”, чине основу његовог
световног хорског стваралаштва. Забележио је више од триста народних
мелодија из разних крајева и на тај начин поставио темеље
етномузикологије у Србији и у уметничку музику увео народно
стваралаштво, попут Листа код Мађара или Шопена код Пољака.
Заинтересован за православну баштину којој је посвећен знатан део његовог
композиторског рада, Мокрањац је записивао београдску варијанту
црквеног појања и те записе издао у „Осмогласнику”. По овим записима
компоновао је „Литургију”, „Две песме на Велики петак”, „Три статије”,
„Акатист”, „Тебе Бога хвалим”, „Опело”.
Био је велико надахнуће за своје музичке наследнике Петра Коњовића, Стевана Христића и друге јер
им је указао на пут спајања изражајног и садржајног богатства народне
музике са европским уметничким искуством.

Надгробни споменик на Новом гробљу у Београду

„Што се мене тиче, ја сам тврдо убеђен да је свакоме народу, ако хоће да је
народ, нужно да се развија не само у једном правцу (као што је наша
литература у последње доба била забасала), већ и разноструко у свим
гранама науке и у свим гранама уметности”, говорио је Мокрањац.
Савременици су о њему говорили да је боем, лептир-природа која је знала да се
занесе балканским карасевдахом, уметник који се на штету свог личног
стваралаштва сав посвећивао околини, друштву у коме је живео, личност о
којој нико, изузев завидљиваца, није изговорио ружну реч кад су у
питању његове особине.
Српска краљевска академија наука изабрала га је за свог дописног члана.
И његов родни град слави име свог чувеног суграђанина. У његову част
сваког септембра одржавају се у Неготину „Мокрањчеви дани”, познато
такмичење у хорском певању.
Тек 1964/65. године Неготинци су откупили и преуредили композиторову кућу и она је данас целовито здање
посвећено лику и делу Стевана Стојановића Мокрањца. Исте године
основана је и музичко-туристичка манифестација „Мокрањчеви дани”, а
1966. године општина је прихватила оснивање фестивала. Поносни на
великог композитора, Неготинци су тргу у центру града дали име Стевана
Стојановића Мокрањца.