Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pamtite me po ljubavi mojoj Empty Pamtite me po ljubavi mojoj

taj Ned Sep 27, 2009 2:26 pm
Полазећи на фронт, пребогата хероина оставила је аманет: „Уколико погинем у борби, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” Умрла је природном смрћу, сама и сиромашна. И заборављена. А звали су је и „српска Јованка Орлеанка”, „српски Бајрон”, „Амазонка Херцеговачког устанка”, „женски ускок”...
Pamtite me po ljubavi mojoj 01-01
Какви су то само били усклици одушевљења и готово неверице. Многи су, на срећу, забележени па тако, иако избледели и скрајнути, дотекли до наших дана. А она је, госпођица, била крхка и бледуњава, али пркосна, с ватром у очима. И увек у мушкој херцеговачкој одећи, с црногорском капом на глави. Хроничар борби у Херцеговини, с почетка 1876. године, оставио је овакав траг:
„...У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је без страха на Турке иако су је дочекивали уз заглушујуће псовке. Говорило се, чак, да је Жана након значајне битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца...”
Други сведок драматичних догађања на херцеговачком ратишту пише:
„У једној бици Јохана Меркус се пробила у прве редове. Прекаљени српски борци дивили су се храбрости ове девојке која је желела да својом појавом подстакне устанике на јуначка дела.”
Европски репортери извештавају да „у њеном присуству Срби чине чуда од јунаштва”. На питање једног од њих да ли је овде да као припадница Црвеног крста помаже рањеницима, одговара одсечно и помало увређено:
- Не, мени су живи и здрави Срби много дражи од болних и рањених!
Пре тога је Немац Албин Кучбах, не зна се да ли као ратни извештач или шпијун у редовима херцеговачких устаника, приметио њен долазак у логор у залеђу Дубровника и у својим успоменама га овако описао:
„...Око Божића дошла је код Миће Љубибратића, једног од вођа устанка, једна богата дама, презименом Меркус. Издавала се за врло побожну и желела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јованке Орлеанке, стављајући устаницима на располагање и велику суму новца.”
А земунски лист „Граничар” у броју од 16. јануара 1876. године јавља:
„Ових дана дошла је у Дубровник једна богата госпа холандска, донела је потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устаника.”
Ко је заправо била Жана Меркус, својевремено слављена као „српска Јованка Орлеанка” и „српски Бајрон”? Одгонетка стиже захваљујући помним истраживањима холандског историчара и антрополога Ренеа Гремоа који је о њој написао монографију „Фатална ратна муза”, али и помоћи новинара и публицисте Бранислава Матића.

Париз, ах, Париз!
Леп догађај збио се октобра 1839. године у дворцу генералног гувернера холандске колоније Источна Индија на острву Јава, данас Индонезија. Родила се Жана Меркус (Јеанне Меркус). Пет година доцније, после смрти оца, породица се враћа у Холандију, а четири лета касније умире јој и мајка, „пребогата Вилхелмина Крансен”. О девојчици и њеној браћи и сестрама бригу преузима стриц Шарл Гијом Меркус, свештеник протестантске (валонске) цркве. И то ће можда пресудно усмерити њен живот и судбину.
У кући стрица заволела је Бога и смисао живота видела у тежњи ка Њему. Већ тада јој је узор постала Јованка Орлеанка, толики да је одлучила да се ни сама не удаје. Кад је постала пунолетна, добија право на располагање огромним наследством, купује имање код Арнема, далеко од такозваног грађанског живота, бави се јахањем, чита, помаже сиромашнима.
Крајем шездесетих година, међутим, распродаје имовину и креће на пут. Прво је то Немачка, па Италија, а у Паризу је затиче француско-пруски рат. У Граду светлости „преживљава страшну пруску опсаду”, добровољно ради у амбуланти Црвеног крста, помаже рањеницима, држи се „храбро, као стари искусни војник”. У главном граду Француске је и у време успостављања Париске комуне, али 1871. године, сасвим исцрпљена, по савету лекара, опет креће према југу и стиже у ослобођену и уједињену Италију.
Две године доцније ето је у Светој земљи, тада под турском влашћу, где намерава да подигне дворац у ком ће, по њеном дубоком веровању, бити дочекан Син Божији по његовом Другом доласку. Земљу је купила код капије за Јафу, недалеко од зидина старог Јерусалима, и то преко посредника пошто тада странци нису могли да имају некретнине у Турској царевини. Једном француском архитекти исплаћује огромне паре за градњу дворца и враћа се у Европу.
У лето 1875. године потресају је, али због борбе против Турака и охрабрују, вести о устанку у Херцеговини. Почетком наредне године већ је на бојишту, у првим борбеним редовима. У предаху војевања од војводе Миће Љубибратића захтева да се под хитно набаве топови и за то одваја гомилу новца. Топови никад нису стигли...

Слава теби, јуначице!
Неколико месеци касније, приликом уобичајеног преласка аустријске границе између Херцеговине и Далмације, Жана Меркус је „на превару ухапшена с групом устаника”. С њом је био и војвода Љубибратић. На дугом путу, како је утврдио Рене Гремо, ухапшенике овацијама дочекују масе народа у местима од Сиња до Сплита, па онда све до Трста, кличући јужнословенској идеји, са све „славјанским тробојкама”.
Није сасвим извесно како се Жана Меркус докопала слободе, зна се да крајем марта 1876. године стиже у Београд, на савско пристаниште, поново у мушкој херцеговачкој одећи с црногорском капом на глави. Лист „Шумадија” извештава да је „позната Холандескиња Г-ца Меркус, која је онако штедро притрчала у помоћ нашој борбеној браћи у Херцеговини, приспела у Београд и лежи болна”. Разбарушени и често одушевљењу склони Ђура Јакшић објављује песму „Добродошлица Јованци Меркусовој”: „...Девојко дична / Јованко наша, не орлеанска... / Имена твога повести наше / Славу ће носит најсјајнији лист. / А рода једног ослобођенога / Благородности чућеш усклике: / Слава ти! Слава! Бајроне наш!”
Био је то дотад ретко виђан призор на београдским улицама. После опоравка, за Васкрс 1876. године, велика поворка с бакљадама у којој је било око шест хиљада људи кренула је од данашњег „Лондона” и стигла испред хотела „Старо здање” (преко пута Саборне цркве), где је одсела и где се опорављала Јованка Маркушова, како су је звали Херцеговци. Ређају се говори и говорници. Професор филозофије на Великој школи Милан Кујунџић Абердар узвикује: „Слава теби, јуначице!” Захваљујући с балкона „Старог здања”, Жана каже:
„...Изјављујем вам живу радост коју осећам према ратничком духу и расположењу српског народа и надам се да ћу врло брзо имати част да са вама заједно војујем за ослобођење народа који стење под стегом поробљивача...”
И имала је, можда, брже него што је њено крхко здравље могло да поднесе. Србија и Црна Гора 30. јуна исте године улазе у рат за коначно ослобођење од Турака. Наредног дана Жана Меркус јавила се као добровољац, пошто је претходно Србији за ратне циљеве поклонила 2000 динара. Поређења ради, највећи прилог после њеног дала су браћа Крсмановић - 1000, а руски генерал Черњајев целих 60 динара.
Сећајући се свог дечаштва из тих дана, Слободан Јовановић, потоњи правник и историчар, записаће:
„...Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Београд је лудовао за тим женским ускоком...”

У клопци тајних служби
Почетком јула 1876. године Жана Меркус већ је на ратишту, на Дрини. Пре тога оставила је аманет: „Уколико у борбама погинем, сав остатак свог иметка завештавам српском народу.” А лист „Застава” не пропушта да забележи њено војевање:
„У оделу црногорском, мушком, плаве чакшире и зелена долама, јахала је коња усправна и одлучна... Прикључена је добровољачкој бригади...”
Воде се жестоке борбе око Бијељине којима командује неодлучни генерал Ранко Алимпић, мајстор тактике „крени-стани-врати се”. И, по неким изворима, долази до честих и жестоких свађа између њих двоје, она још у залудној нади да ће најзад стићи топови које је платила још у Херцеговини и којима би могло да буде надјачано „Крупово” оружје, каквим су били опремљени Турци.
И онда је стигао телеграм - наредба с важног места. Жана Меркус мора да напусти Дрински фронт и врати се у Београд. Наводно, постојале су дојаве неког дипломатског представника у Цариграду министру иностраних дела да је „фрајла Меркус... просто један шпијун Чивутин аустријски”.
Намах, као да никад није ни постојала нити било шта урадила за Србију и српски народ, по свој прилици жртва игре тајних и других служби, Јованка Маркушова је заборављена, тек што је и буквално протерана преко границе. После извесног времена поново одлази у Свету земљу, где сазнаје да је због учешћа у борби на страни „хришћанских побуњеника” изградња њене задужбине заустављена. Опет посеже за новцем, храм расте, али јој Турци не заборављају учешће у биткама против њих. Чак је зову „лудом женом која је против турске империје ратовала на Балкану”.

Испод мостова на Сени
Немоћна и већ сасвим осиромашена, враћа се у Европу. У Србији је одавно више нико, не бар јавно, не помиње. Један јунак је потрошен. Неки подаци указују да је у ритама стигла у Париз 1895. године, чак и да је неко време живела као клошар под мостовима на Сени.
Рене Гремо успео је да утврди да је Жана Меркус, потом, завршила у једној месној болници где су сазнали о коме је реч и одмах обавестили холандско дипломатско представништво. И уместо да је богати брат смести у свој дом у Утрехту и омогући јој одговарајућу негу, шаље је у једну добротворну установу у околини. Умрла је почетком фебруара 1897. године.
О њеном гробу нико није бринуо. Све док тридесетих година 20. века генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму Сибе Миличић, иначе песник и сликар, није успео да код градских власти издејствује да се гроб обнови и редовно одржава. Тако је и данас. Као што се у Србији данас мало или, најчешће, нимало зна о Жани Меркус, тако се не зна ни ко плаћа одржавање и чување њеног гробног места. Зна се само да на гробу стоји ознака да не сме да буде срушен и да мора редовно да буде одржаван. И то је, после свега, нешто.
Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu