Kolumna Nade S.-Slike iz belog albuma

Ah taj internet. Toliko priče a opet toliko nepoznanica. Toliko primamljivog a opet i mnogo zazora i straha. I večito pitanje - šta net danas zapravo jeste. A net je - šta vam volja i želja od njega da napravite.
Neki od nas su tu zarad posla ili potrage za informacijama koje su nam nužne, neki zarad zabave ili puke razbibrige, poneko u želji za novim saznanjima i izazovima. Dosta ljudi je tu u potrazi za virtuelnim prijateljima ili srodnom dušom. U prevodu, net je za svakoga ponešto, tek za retko koga baš ništa.

A za poneke čak i skoro sve. Cujem nekad teske reči upućene na račun interneta i ljudi koji na njemu provode svoje vreme. Priča se tu o otudenju, o virtuelnosti koja još više osamljuje ljude, o kojekakvim manipulacijama i mahinacijama, o nekom bolesnom svetu koji na njemu svoje paranoje i psihoze iživljava...Mnogo reči iz kojih izbija pre svega strah od nečega o čemu i ne znaju previše, o čemu su možda slušali neke neproverene ili čak jezive priče.

A net zapravo jeste sve - i stvarnost i maštarija, i realnost i fikcija. Net je sve što ljudski um može da smisli i u delo pretoči.Kao i u realnom životu.A pretoči i oboji u ono što ljudi jesu po svojoj naravi i gledanju na njega. I odvajkada i dobri i zli, pametni i glupi, prefrigani i naivni, radoznali i rezervisani...
U pokušaju i nastojanju da se ti različiti a opet isti svetovi pomire i razumeju ponešto mog pisanja. Ponešto slika o ljudima, svetu i životu onako kako me misli ili događaji nanesu. Ponešto slika o čudima našim, o nedoumicama i iskušenjima.

O ljubavi i osećanjima, o seksu, o svakolikim lažima i prevarama, o raznoraznim igrama i igricama koje živimo ili nam ih prirede. O borbi i predajama, o mržnji i inatu, o upornosti i pomirljivosti...Nekada humorno a nekada setno, do kraja određeno ili s naznakama tek, oporo ili nehajno, s radošću ili s tugom, ali uvek onako kako svet vidim i kako se slike realnosti i neta u mojoj glavi prepliću a opet sklope u sliku života.

Stidite li se da kupite prezervativ?



Svesrdno uvežbavajući jednu od omiljenijih mi disciplina - kako "ubiti" vreme -
krenem (logično, ih, teško žabu u vodu naterati) u net pretragu za nečim što bi mi
okupiralo pažnju. A ako još i zabavno bude, ma uživanciji kraja nema. Pregledam tako
jedan od foruma i naletim na naslov koji obećava - Stidite li se da kupite
prezervativ. Odma' se nasmešim i pomislim - e, ovo bi trebalo da bude zanimljivo.
Deder da vidim šta se priča.

Kako to već biva, muški kategorični - ma šta ima da se stidim (stid me malo da pred
prodavačicom probam, hehe) - to bi bio lajt motiv. Ali već kod pripadnica ženskog
roda stvari ne stoje tako. Većina ipak izgleda ima frku, a za neke je to i nemoguća
misija. Naravno, ko u svakoj forumskoj, a i inače, raspravi pljušte saveti, ideje,
zezanja, provokacije i sl.

Mada, realno, sad je to lako, ne mora se u nabavku ko pre, pa ili pravac apoteka ili
kiosk. A tu sledi bliski susret s ženom u belom ili prodavcem iza malog prozorčića a
znate nije mala stvar izgovoriti to - dajte mi kutiju prezervativa, još ako iza vas
nekoga ima, ma strahota. Stvarno nije mala stvar.

Sad je mogućnost izbora mnogo veća, svaki iole snabdeveniji market ima raf gde tu
negde blizu žvaka mozete naći i drugu vrstu guma, a ponegde je i asortiman stvarno
dobar, što po markama, što u okviru iste. I onda, skoro pa kao slučajno, ubacite
kutijicu u korpu i utopi se ona očas posla međ' bakalukom. Ma milina. Da, umalo da
zaboravim, tu su kao opcija i velike drogerije, realno sve je postalo mnogo, mnogo
lakše.

Ali avaj. U teoriji i fino i lepo i lako ali praksa sreću kvari. Kuka tako jedna
curica - jeste, imam market u okviru zgrade ali ne do bog da kupim ja to pa naiđe
komšinica i vidi me šta kupujem u zemlju bih propala od stida.

Čitam post za postom i u neko doba setim se jedne od svojih poslednjih avantura
kupovine prezervativa, i naravno počinjem odmah da se smejem.

Elem dešavanje. Zove moj dragi i kaze - Stižem uskoro, aj' idi kupi kurtone da ne
gubim vreme na to, al' kupi one dureksove sa ukusom voća. Ok, odgovaram, i pitam ga -
E lebati, oces još i muzičku želju. Ma zna čovek šta hoće. (E da je znao, hehe.)

Na noge lagane, skoknem do najbliže trafike i ne gledajući ko radi, (a i kako bih
kad ih zatrpaju koječime pa od redova i redova cigareta i svakakvih grickalica i ne
vidite ni da li je unutra muško ili žensko) kazem šta mi treba. Na to meni žena u
poodmaklim godinama, po glasu to razaznajem, odgovara - Nemam ti ja pojma koji je
to, nego dete uzmi ti ovaj što sam uzela pa nosi. Sve ti je to isto, nemam ti ja
živaca da to čitam a vidiš li ti štaga je njih. Ostanem na njene reči solidno
zbunjena, mislim, nisam baš očekivala taj odgovor. No počinjem da se smešim, vidim
kako stvari stoje i nesvesno se naginjem ka prozorčetu kioska radoznala da vidim sa
kim to komuniciram a uto prostodušna bakica stavlja naočare nešto zagleda, pokušava
da čita, ima tu na stranom jeziku napisano, i dodaje - ništa ti ja ovo ne razumem.
Nego nosi ti ovaj, šta mu fali, i pruža mi kutijicu. Sad se već smejem i ne
pokušavajući da to sakrijem vadim pare iz novčanika. Kontam, nema ništa od biranja.
I pomislim u sebi, Natali dušo, uzimaj ti kutiju i begaj dok bakici ne padne na
pamet da je otvori i krene da miriše, e to stvarno ne bi bio zanimljiv prizor.

Koji minut kasnije stiže dragi vidi kutijicu na stolu i kaze mi, sav teatralno
razočaran - Pa nisam hteo ove! E tu se zacenim od smeha i jedva progovorim - Budi
srećan što sam i te kupila.

**

Stiže na ove prostore i dvadeset prvi vek, napredak svakoliki tehnicki i kulturni,
slobode i demokratija u življenju (eh sad, da je uvek sve napredak, al to bi bila
druga tema) stigoše i boleštine kojekakve seksualno prenosive mnogo pre al ostade
ponešto balkanskog šarma ili ukletosti pa eto još uvek nije lako razbiti neke
predrasude i strahove. No polako, do sledećeg veka možda i kupovina prezervativa
postane obična stvar.

Kako ispeći osudu





Složismo se svi odavno da su ovo teška vremena, nemaština i malo ko baš da živi i
uživa. U proseku, svi su oko nečega zabrinuti a u osnovi briga svih - naravno novac.
Što ga nema onoliko koliko bi nam potaman bilo. Što zbog njega, ili istinitije,
nemanja istog, mnogo čega moramo da se odričemo, da se stiskamo i skupljamo. Stalno
neke kalkulacije, kako na kraj izaći sa realno sve tanjim budžetom a sve većim
obavezama i rashodima. Tu već, u toj višoj matematici - kako sastaviti kraj s
krajem, ili u boljem slučaju iole solidno živeti, svako se snalazi kako zna i ume. A
akteri u svakodnevnom životu i disciplini kako preživeti, podeljeni u dva tabora.
Potrošači s jedne strane a s druge oni koji nude svoju robu i usluge. S jedne strane
oni koje pare daju po sili moranja i oni koji bi da se one baš u njihov džep sliju.
Dva tabora u opakoj zavadi iako se počesto, okolnostima uslovljeno, stajališta i
izmešaju. I tako, i jedni drugi snalazeci se, prvi kako da ono što im treba što
povoljnije nabave a drugi kako da opstanu na tržištu i što više zarade, vežbaju
domišljatost. Razvi se, otuda, danas cela filozofija kako privući kupca. Kako ga
privoleti da vam postane stalna mušterija, ili bar da vas ima u vidu.

A ideja raznih, već od branše do branše, primamljivih i isplativih na sitno ili
bogme nekada i na krupno. Naletim tako u par navrata na jasno uočljiva obaveštenja
na nekim pekarama da je posle 17/18 časova svo pecivo upola jeftinije. Pomislim,
zanimljivo, vlasnik tako rasprodaje ono što mu je preostalo, ne baca robu (sutradan
to pecivo ionako ne bi moglo da prođe kao sveže ni pod razno) a slučajni namernici
ili komšiluk uštedi koji dinar. I svi srećni i zadovoljni. Tako bi bar trebalo da
bude.

Elem, mene u jednu od tih pekara nešto iza naznačenog doba nameri nenadana glad pa
svrnem i razgledam šta je ostalo u ponudi. U tom mom premišljanju šta bih, unutra
ulaze dvoje dece školskog uzrasta. Rekla bih 6-7 razred. Po odeći sasvim je jasno
da su siromašni jer je odelo na njima prilično staro i vidno izbledelo. No deca su
ipak uredna. Te davno iznošene trenerke sasvim van trenda u oblačenju (varate se ako
mislite da on ne postoji kad su deca u pitanju, postoji, itekako) iako izbledele i
ugaslih boja ipak čiste. To istine radi, ne pomaže mnogo da se čovek otme utisku
jadnog, ali daleko je to od one ružne slike zapuštene, musave i raščupane dece koja
vas skoro agresivno vuku za rukav tražeci siću. O ne.

A deca ko deca, pomalo bučna i vesela. Odmah bi da izdeklemuju šta će. Kažem
prodavačici da ih usluži. Pokupovaše oni dosta toga, sasvim je jasno da su njih
dvoje izaslanici - sami toliko pojesti neće moći. Prodavačica u šarenoj uniformi od sušte
slike ljubaznosti kojom me dočeka namah se prebaci u drugi film i namrgodeno, pomalo
besno, pakuje u kesu to što joj naručuju. Starije dete uredno izvadi pare i
plati i klinci odoše. Meni za biranje malo šta osta ali ne mari.
Kazem šta ću a prodavačica me, sad opet resetovana s kezom od uveta do uveta,
uslužuje. Ali đavo joj neda mira i sad vec nemajući snage za taj lažni servilni
osmeh progovara, poverenički me gledajući, očekujući nedvosmisleno moje razumevanje i
saosećanje - Užasno me nerviraju, užasno! Skoro svaki dan sačekaju da prođe šest i
onda, odma dođu da kupe šta je ostalo.

Posmatram je kako to izgovara i vraća mi kusur sad već upitno me gledajući i
očekujući da je podržim ili šta god već. No, moj se izraz lica ne menja jer zapravo i
ne razumem zašto mi to govori i šta uopšte želi od mene. Kakvo razumevanje? Klimnem
glavom i izađem napolje uz njeno - doviđenja.

Idem ulicom jedem to pecivo i postaje mi muka, ali ne od njega. Razmišljam o čemu se
ovde radi - kakav to problem postoji. Zašto je tako užasno nerviraju ta deca? Zašto,
ne razumem? Jel' zato što su sirotinja? Zato što su bedno obučena? Zato što se na taj
način hrane? Stvarno ne razumem, šta je tako iritantno u tome. I zapitam se - da li
bi to ikada izrekla da tu, već očito ne baš svežu hranu, kupuju deca u firmiranim
krpicama? Ne, sigurna sam sa ne bi, imala bi blaženi osmeh.

Zapitam se zašto smo postali tako gadljivi na siromaštvo? I odakle tolika potreba da
se iskaže nadizanje? I šta se time postiže, kakva se poruka šalje? Valjda ona razmišlja - ja
nisam kao oni, više vredim, bolja sam. Jel' to siromaštvo postalo obavezni sinonim
za nekulturu, prostotu, primitivizam... Ili je to možda postala priča o onome - samo
ti budi daleko od mene - prevencije od uroka radi.

**

Stvarno nekada ne razumem - ma šta mislili i kakve ideje i predstave imali, ali
siromaštvo nije zarazna bolest. Ne prenosi se vazduhom i dodirom.
Na kraju, i strogo praktično, i u duhu pominjane ekonomičnosti i isplativosti - što
pre isprazni rafove te staklene vitrine pre će otići kući. Logika je sasvim jasna
ali očito nije ona uvek presuđujuća u načinu gledanja na neke stvari. Na žalost
nije.

Zvati ili ne



Sedim pre koji dan s dve devojke s kojima me je posao povezao, pijemo jutarnju kafu
i neobavezno ćaskamo. Tematika uobičajena, dešavanja u firmi pod obavezno, a u
ostatku, tipićno ženski, o muškarcima i ljubavi. A tu uvek nekih problema i dilema.
Mlađana Tamara tako poče priču. Upoznala je skoro super tipa, po mnogo čemu su se
našli, ma sve se sjajno sklopilo, on se njoj jako dopao, čini joj se i ona njemu,
razmenili su brojeve telefona al eto prošlo je par dana a on se nije javio. Po
emotivnom naboju njene priče vidim da je stvar ozbiljna. Ona se baš opasno zagrejala
i čekanje na njegov poziv joj je jako teško palo. U početku pripovedanja još je i
pokušavala da ostavi utisak nehajnosti i stava - ma nema veze, no kako se razgovor,
našim potpitanjima podstaknut, razvijao, ispostavi se da ona istinski pati. Dotični
je na nju ostavio itekakav utisak, očito veći nego što je to ona nama bila usmeno
spremna da prizna. Tumačeći izmedu redova skontam da se zaljubila i da je njena
mašta krenula u turbo pogon, verovatno koji minut pošto su se razišli. Presrećna što
je napokon upoznala nekog ko joj se dopada odmah ih je videla kao par, razrađujući
detalje njihove buduće veze a moguće sanjajući i neke daleke snove.
Prvi dan po upoznavanju provela je vesela i poletna u iščekivanju njegovog poziva,
ubeđena da će čim pre uslediti. Drugi dan u oduševljenju splasla no i dalje u
realnom očekivanju ali i zabrinuto zapitana zašto se ne javlja i pomalo u borbi
oprečnih misli. Možda se ona njemu i nije toliko dopala, možda je njegovu
zainteresovanost za priču pogrešno protumačila, možda to i nema veze s njom. A možda
je on u nekom haosu na poslu a muškarci kad su u gužvi na sve zaborave. Ma mora da
je to. Pa ne bi ona toliko omanula u proceni. Sledeći dan u sličnim razmišljanjima
pri čemu se scenaristički opseg iz sata u sat pomerao s naglaska na ono podnošljivo
- u gužvi je na poslu, ka onom bolno poražavajućem - sve je ipak bila pogrešna
procena, ne dopadam mu se. Posmatram je, to milo i tako simpatično stvorenje, kako
govori o svojoj muci i zapitam se odakle kod mnogih devojaka i žena ta skoro
automatska reakcija - mora da je do mene, mora da ja nisam dovoljno dobra, mora da
sam ja u nečemu pogrešila. Čemu i odakle te destruktivne misli i tolika nesigurnost.

Iz tih razmišljanja trgne me Draganino sasvim nevešto tešenje od kog bi malo kome
bilo bolje i pomislim - joj lutko, ne dolivaj ulje na vatru i onda se na opšte
iznenađenje nasmejem i upitam Tamaru - a je li lepa, a što ti njega nisi zvala?
Ona me na to razogačeno pogleda i kaže - Pa kako ja njega da zovem. On treba mene da
zove. Tako to ide.
Tako to ide - a leba ti, u kom zakoniku to piše. Na to pitanje ona me zbunjeno
pogleda i počinje nepovezano da govori nešto u stilu - pa znaš, ako ja njega prva
zovem onda ispadam navalentna i lako dostupna a moze i da pomisli da sam neka
očajnica i da ga jurim... Slušam šta mi govori i ne mogu da verujem da tako pametna
devojka izjavljuje nešto nalik tome.

Mada, razumem sve to, potrebu da se ostane dostojanstven i danas tako primamljivo
kul, s jedne strane, ali i da se ponešto ponašanja ljudi svede u neke svima jasne i
prepoznatljive forme, s druge strane. Ali u svim tim nepisanim pravilima i normama,
u preporučenim tumačenjima i uputstvima za ponašanje u određenim situacijama ljudi
se pogube. Izgubi se spontanost i ugušila inventivnost. Ljudi se prečesto slude u
razmišljanjima i premišljanjima šta da urade, kada i kako. A tek more dilema kako će
njihovo ponašanje biti tumačeno, odmeravano i premeravano. I njihove reči i gestovi.
I ispade otuda cela filozofija i silno zamršena rabota i plan oko toga kada i ko
koga treba prvi da zove.
A po logici stvari, čak i da je scenario najgori, da je to neki žešći muvator koji
se njome poigrao - što pre shvati s kim ima posla pre će odbolovati i krenuti dalje.
Skrati se muka neizvesnosti.
Ali sta biva ako je on isto tako ponesen idejom da će ako prvi i odmah zove biti
protumačen da je navalentan i previše zagrejan. Šta ako se i njemu u glavi muvaju
misli tipa - da li sam joj se stvarno dopao ili je glumila finoću kao što to mnoge
rade a samo ispituju teren i tvrde pazar. Šta ako oboje misleći isto čežnutljivo
gledaju ka telefonu ali se ne usuđuju da okrenu broj.
Odakle toliki strah od konkretne akcije i izvesnosti koju ona donosi. Da li to
prepuštanje odluke razrešenja drugima i neizvesnost koja uz to neminovno ide ipak
manje košta. Ma koliko ona sama bila teska, mučna i nekada skoro beskrajno duga. Da
li je baš ta neodređenost zbog koje toliko patimo i nešto za šta se hvatao kao za
slamku spasa nadajući se da nisu sve lađe potonule i da postoji neki promil šanse da
mašta postane realnost.
Zasto se ljudi toliko plaše da preuzmu stvar u svoje ruke, zašto se tako olako
prepuste formama ponašanja i šablonima zbog kojih najčešće mnogo više pate nego što
bi im i najgrđa istina patnju donela.
Pričam im o tome, a onda me u trenutku ponese neodoljivi impuls i u pola rečenice
kazem malenoj - A što ti njega ne bi sad zvala? Baš sad.
Ona me unezvereno pogleda i kaže - Ne mogu ja to, nema šanse.
Kazem joj - Možeš, možeš. Sad će sve da se razreši, pa ili je kreten ili se
dogovarajte šta dalje. Dosta je bilo patnje u neznanju. Ako treba da patiš da znaš
zbog čega patiš.
Tamara međutim ko papagaj ponavlja - Ne mogu, ne mogu, al' pod pretnjom da ću ja da
ga okrenem i stavim joj mobilni pored uveta ona ipak pristaje. Ustaje od stola i
okrenuta nama leđima, na solidnoj udaljenosti da ne čujemo ni reš, zove i potom
priča par minuta. Kako prekida razgovor i spušta ruku s mobilnim okreće se ka nama a
na licu - blaženi osmeh. Prilazi stolu, ljubi me i kaže - Ti si genije.
Slušaj mala - odgovaram joj - za ovo ima da platiš, ima da kuvaš kafu i kupuješ
doručak do kraja meseca. Oću, ako treba do kraja godine - odgovara i kreće da
priča....

Kilogrami, ah kilogrami



Vraćam se juče s posla, svrnem na pijacu natovarim se povrćem i put busa. Nađem
mesto, spustim se s olakšanjem, a ubrzo potom na sedište do mene sedne žena u
tridesetim. Lepuškasta i pristojno obučena. Kako sede izvadi novine i krene da ih
čita. Primetim da potanko iščitava stranicu s koje je gleda nasmejana devojka koju
dragi drži oko struka. Ona pretpostavljam priča svoju priču. E sad, nemojte me
držati za reč ali ako dobro zapamtih podnaslov je bio tipa - Oslabila sam za 7-8
nedelja 20-ak kilograma bez gladovanja. Na takve i slične naslove slatko se
nasmejem. Nije nego. Ma topila se ko sladoled u julu. No, kako god, verovali ili ne,
smejali se ili gunđali - svaka roba ima svog kupca i svako najbolje zna šta mu je od
sebe i svog života činiti. Međutim, priznajem ipak, na reklame za kojekakve (a skoro
svi su naravski 100% prirodni, provereni i naučno atestirani) preparate za
mršavljenje počnem da se mrštim. I svaki put se zapitam - a jel' neko stvarno veruje
u to. Popiješ tableticu ili dve dnevno i problem se reši za koju nedelju ili mesec.
Aman ljudi, gde to ima. Ok, ostavljam prostor da postoje stvari koji imaju određena
dejstva i efekte, koje su neškodljive po zdravlje, dakle, ne bih da ulazim u
farmaceutsku stranu priče jer za to nisam pozvana. Ono što mene skoro da fascinira
je ideja mnogih ljudi, žena mahom, da se problem preterane tezine, koji obično nije
vezan samo s količinom hrane koja se u telo unese, već prečesto ima i mnogo dublje
uzroke, može rešiti konačno i lako za par nedelja, eventualno meseci, pijući neki
specijalni, skoro čudesni, preparat.
Veliki procenat ženske populacije pati se s kilograma. Neke od nas težeći da se
približe trenutno forsiranom idealu lepote i poželjnosti a neke pak zbog svima
vidljivog viška koji često nije stvar samo vizuelnog već i zdravstvenog problema.
Mnoge se u toj ideji da se približe sanjanoj težini dovijaju na razne načine, od
klasičnog izgladnjivanja do manje ili više sofisticiranih, hvaljenih ili proverenih
dijeta. Neke te specijalne, manje ili više restriktivne, rezime ishrane kombinuju s
vežbanjem ali se ipak mnoge, nemajući vremena ili snage da se bave redukcijom ili
promenom načina hranjenja, odlučiju za pokušaj rešenja problema uzimanjem lekova i
preparata čiji je spektar na tržištu neverovatan. A svi oni manje-više nude
spektakularne rezultate za kratko vreme. A oni su, realno, nevezano za način kako se
u priču - skidam kilograme, uđe, kod većine ipak ne baš očekivani i posebno
uočljivi. Dakle, u proseku mnogo lošiji od priželjkivanog pa onda, skoro sledstveno,
i onaj čuveni problem jo-jo efekta. U stilu - toliko sam se mučila i odricala a kad
ono, skoro nikakav rezultat. E tu se tuga i razočaranje lako utopi u frižideru. Tako
se onda u slučaju većeg odricanja i muke ideja s pilulicama ponovo javlja kao
zanimljivo i primamljivo rešenje, ili bar pokušaj rešenja. Uz argument - tu bar
nema nikakve patnje i mrcvarenja pa ako uspe, uspe super a ako ne uspe nema žderanja
nerava. Možda padne neko drugo, hehe. A kao poseban prilog toj vrsti rešavanja
problema ide i vreme u kojem živimo. Brz tempo kada je mnogo šta od formalno
propisanog zdravog načina života jako teško ostvariti, ako ne i nemoguće. Dakle, i
princip redovne, uravnotežene i raznovrsne ishrane i stalnih a odmerenih fizičkih
aktivnosti. Da pominjem preporučeno izbegavanje stresa dođe mi skoro smešno.
No, ono što se u celoj toj, sada već globalno problematičnoj, priči o gojaznosti,
iako jako dobro zna ali obično malo pominje, je suština samog problema viška
kilograma. Ili još jasnije, razlozi zbog čega se ljudi goje, posebno ako je to
realno stvarno ozbiljan višak kilograma koji sobom nosi zdravstvene komplikacije ali
i mnoge druge iz domena kvaliteta življenja. Da ostavimo po strani hormonske
poremećaje, dakle zdravstvene uzroke gojaznosti i posvetimo se ljudima koji se goje
zbog jedenja, da ne kažem prejedanja.
U sam mehanizam potrebe za hranom i funkcionisanje našeg metabolizma nije potrebno
ulaziti dublje jer sve su to manje više poznate činjenice. Logično je, dakle, da se
režim ishrane s godinama mora menjati jer se s njima i metabolizam usporava i
dešavaju različite promene u organizmu ali prečesto je suština gojaznosti zapravo
problem psihe čoveka.
Problem koji u osnovi ima naše (ne)zadovoljstvo sobom i životom koji vodimo, način
kako se borimo sa problemima, izazovima, suočavamo s ružnim i stresnim dešavanjima.
Pod pritiskom ličnog nezadovoljstva sobom i životnim ostvarenjima na planu posla,
ljubavi, porodicnih odnosa, s nekim tenzijama i nemirima koje vučemo, moguće iz
najranijih dana, svi se mi borimo na najrazličitije načine. Konstruktivne ponekad,
ali na žalost mnogo cešće, one koji su sve samo ne takvi. U jedan od njih, prilično
rasprostranjen, spada i utopanje tuge, razočaranja, bola u hrani. Pobeći od
problema, ili suočavanja u, ma koliko kratkotrajno, zadovoljstvo koje nam omiljeni
slatkiš ili jelo mogu dati.
Hrana često jeste bežanje od sebe, ili uteha, ali dovoljno često i alibi da ostajemo
na istoj poziciji gubitnika iz koje tako silno želimo da se pomerimo ali u
nemogućnosti da nađemo snagu u sebi čekamo čudo grickajući džambo kesu čipsa
uvaljeni u fotelju.
Jedenje danas ima mnogo više od značenja - utoliti glad. Hrana kao i alkohol,
cigarete, droga, kocka. može biti način bekstva od sebe i suočavnaja s ličnim
demonima. A iz tog začaranog kruga bez suštinske promene gledanja na život i sebe, i
konkretnog truda da se ta promena isprati, nema izlaska.
Tu neće pomoći pilule, same za sebe skoro nikada, one mogu biti samo pomoćno
sredstvo kojim ćemo olakšati put u rešenosti da živimo bolje, ispunjenije i
zadovoljnije. Da volimo život, sebe i svoje telo.
A voleti svoje telo u suštini uvek znači voleti i prihvatiti sebe. I pre svega,
vrednovati sebe. Gojaznost najčešće jeste naš način da se kaznimo zbog
nesavršenosti, zbog straha da prihvatimo sebe onakvim kakvi zaista jesmo, jer iz
nekog razloga mislimo da je bolje i lepše biti neko drugi, pa čemu bilo kakav trud.
Ili pak mislimo da je uspeh u životu nužno vezan za neko drugačije obličje o kojem
možemo samo da maštamo ali ga, ma kakve napore ulagali, ipak nikada nećemo dostići.
Gojaznost bez obzira na tone brze hrane koja nam se nudi na sve strane, prebrzi
tempo života, nemanje vremena za fizičke aktivnosti i dalje pre svega ostaje i
opstaje kao problem ljubavi prema sebi i prihvatanja toga što kao osoba zaista
jesmo.
Morate zavoleti i vrednovati sebe kao ličnost da bi ste u pronašli snagu i istrajali
u želji da se izborite za pogled ljubavi upućen sebi dok se gledate u ogledalo. To
nije lako, ne, teško je, ali je moguće. I rezulatati su mnogo spektakularniji od
vitke linije.

Bez odgovora



Da neke stvari idu na biranje sigurno bih se odlučila za opciju manje radoznala više
isključena, al' taj deo nije bio u opciji "izaberi" kad se odlučivalo koji će genetski
lanac da mi se zadesi. Elem, takva sam kakva sam ali me povremeno ubi moja
radoznalost. I nije samo to da ume da košta ili da se o glavu obije, na tu
kolateralu sam navikla, nego što me povremeno svrbi, ma ko najgora koprivnjača, kad
ne mogu da skotam zašto neki ljudi rade neke stvari i zašto govore to što govore. I
nikako da izvežbam skuliranost tipa - vodim svoju brigu.
Tako zapitana ko što jesam vidim, čujem, saznam neke intrigantne stvari a one mi
posle ne daju mira dok ne nađem odgovor i adekvatno rešenje zašto baš to i tako. Ma
smori me ono pitanje zašto a ne da mi se recept srpski odgovor - e zato.
Da se bavim nekom naukom to bi već bilo zanimljivo, možda bi se do sada i ovajdila
ali kad se zaglavim u razmišljanjima oko nekih gluposti dumanjem šta je filozof
amater hteo da kaže, ili bolje, koja mu je daska u nameštaju glavenom popustila dođe
mi da se zapitam - a da nije moja kad se tim pitanjima bavim.
Eto tako neki dan stojim sva bunovna na Brankovom mostu čekam bus kad u brzom hodu
prođe pored mene i još desetak budućih putnika, devojka sa štapovima za skijanje. Da,
štapovima za skijanje. Ozbiljnog lica, sva skoncentrisana u žurbi zabada njima po
trotoaru i othoda u nepoznatom pravcu.
Mislim se u tom trenutku, jesam pospana ali toliko ipak ne, osvrenem se oko sebe kad
to isto uradiše i oni najbliži pored mene većina s nekim poluzbunjenim osmehom na
licu koji bi najpre mogao da znači - šta bi ovo.
Posle uhvatim sebe kako pola dana razmišljam - koji je to lik, o čemu se tu radi.
Jel`to ona trenira neki sport, ali ljudi u sred Beograda taj prizor jeste malo
marsovski. Ili je ipak malo čuknuta u glavu, izraz lica joj beše nekako previse
seriozan i isključiv. Al opet, ko će ga znati.
A razmišljala ili ne, odgovora nema. Za ovaj ću ostati uskraćena. Ne moze ih uvek
biti, ma koliko kopkalo. Neka pitanja ostanu bez odgovora. Mada ovaj realno i jeste
nebitan, sve je to smešno najpre. Zapravo s takvom zapitanošću je lako, problem je
kod onih pitanja koja vape da dobiju odgovor a on nikad ne stigne. Kod onih pitanja
kod kojih bi nam odgovor doneo smirenje i razrešenje nekih naših teških muka i
dilema. Ta upitanost ume da boli. Itekako da boli.

Školski kontejner


Čujem u vestima da su rađena istraživanja o statusu dece kod nas i statistike
pokazaše ne baš pohvalne činjenice o broju dece koja žive u bedi i siromaštvu ili su
na različite načine ugožena ili zlostavljana. Takoše objaviše da zabrinjavajuće
veliki broj dece ima iskustva s nekom vrstom nasilja ili matretiranja u školi i to
mahom od svojih vršnjaka. I sami smo svedoci naslova u novinama i izveštaja o
konkretnim drastičnim slučajevima, koji su, na žalost, sve češći i češći. Logično,
uvek potom uslede tumačenja zašto su nam deca postala tako agresivna, odakle u njima
toliko negativne energije koju nekanalisano prazne, prečesto bez ikakvog razloga i
povoda, skoro obesno i pakosno. Odgovora na ta pitanja je mnogo ali manje-više sva
ona u svojoj osnovi imaju vreme u kojem živimo i sad vec davno narušen sistem
vrednosti.
Gledam te zabrinjavajuće podatke i to me podseti na priču koju sam pre par meseci
slučajno čula i koja je na mene ostavila itekakav utisak.
Naime, poznata je stvar da školarci nisu baš fanovi nekih nastavnih disciplina u
koje, u prvom redu, spadaju matematika i srodne joj nauke ali i generalno svi iole
strožiji nastavnici i profesori osim pogrdnih nadimaka koji im neminovno sledju
postaju potencijalni kandidati za masovno bežanje s njihovih casova. Ponekad je to
smišljena akcija celog razreda koja bi trebala da pošalje poruku tipa -
oladi sa kriterijumom. U realnosti je teško naći sredinu izmedu
principijelnosti i potrebe da se neki standardi u znanju ipak ispoštuju ali i
preterivanja i nepedagoskog pristupa. U to vržino kolo koliko je znanja dovoljno i
koji pristup je najprihvatljiviji, nije uputno ulaziti jer se priča skoro uvek svede
na to da bi deca što manje da uče a profesori da ona što više i bolje znaju. Dakle,
tu se teško kome može stvarno ugoditi. I tako dešavaju se ta masovna bežanja s
časova ali se takođe često desi da neko od učenika, iz različitih razloga, ne zeli
da se pridruži većini. Ostatak to, bez obzira na argumente, tumači krajnje negativno
i obično sledi neka vrsta kazne za crnu ovcu. U najboljem slučaju to je vrsta
šikaniranja i izolacije ili raznorazne verbalne provokacije i poruge, sa često vrlo
nebiranim rečima koje ovde ne bih pominjala. Ali takav gest, na nesreću, često biva
protumačen kao otvoren poziv na fizički obračun. Jednostavno, opravdanje i razlog za
nepridruživanje većini ne postoji i ne sme da postoji. Diktat većine mora biti
ispostovan. Bez pogovora.
Tako čuh kako je jedan nesrećni klinac, sveži srednjoškolac, zbog pojavljivanja na
času koji je ultimativno morao biti bojkotovan, a u strahu od reakcije roditelja ako
s istog pobegne, završio u kontejneru koji je potom žicom zavezan. U njemu je ostao
dovoljno dugo, zapravo, dok se par njegovih drugova iz razreda kojima je ta
neverovatna ideja pala na pamet zabavljala pored, verovatno se veseleći svojoj
"briljantnoj" ideji i moći koju su tom akcijom iskazali.
Nesrećnik je morao da ćuti pod pretnjom ozbiljnih batina sve dok oni nisu otišli a
onda je počeo da zapomaže dok ga obližnji taksisti nisu čuli i izbavili. Ostatak
priče i intervencija roditelja malo šta je u toj tužnoj i ružnoj priči mogla da
promeni.
Dečaku predstoji da se bori s groznom traumom koju je preživeo ali ne samo s njom,
već i s prezirom ostatka razreda i belegom koji će do kraja školovanja nositi,
verovatno svakom mogućom prilikom čašćavan pogrdnim imenima koja će ga podsećati na
taj nemili dogadaj. Na događaj koji mu lako može zagorčati ostatak
života jer se iskustva i utisci o sebi, životu i ljudima stečeni u tim kriznim
pubertetskim godinama urezuju duboko i ostavljaju nekada i nesagledive i
nepopravljive posledice.
Istina je da su nepisani zakoni škole i odrastanja surovi i ne dozvoljavaju
razlišitost. Ne dozvoljavaju strčanje van neformalno propisanog kodeksa ponašanja i
izgleda. Mozete biti mangup ili kul riba, to je, šta više, poželjno i garantuje vam
vrstu popularnosti i postajete vredni divljenja ali se zato bilo kakva fizička
različitost surovo kažnjava bilo rečima ismejavanja, bilo bukvalno. Sklonost ka
učenju i zainteresovanost za znanje takođe, posebno ako to ne umete da sakrijete.
Strah od roditelja i kazne koja bi usledila zbog odbijanja da se učestvuje u nekim
destruktivnim ili zabranjenim aktivnostima se takođe kažnjava etiketama kukavice i
onim drugim koje nije kulturno da ispisujem a koje kad jednom dobijete nikada ne
skinete.
Škola nije uvek najlepse doba, ili istinitije, nije za sve. Poneki svoju
različitost, nebitno kako ispoljenu, skupo plate ali ipak uspeju da prevaziđu ta
iskušenja i sutra se jači i očeličeniji bore sa izazovima života. Neki pak nikada ne
pobegnu od eha svog detinjsta i do kraja života biju bitku da dokažu da vrede, ili
se, na žalost, bez velike borbe prerano pomire i prihvate ulogu luzera koja im je
kao po kazni dodeljena.
Život jeste težak i za retko koga bajka, ali poneka iskušenja i izazovi zaista nisu
nužni.

Kako volim da kažem - bašta je božja puna svakakvog cveca (i cvećki) pa retko tu šta
oči i um mi iznenadi. Ima nas definitivno raznih, da ne kažem svakakvih. I nekako
smo se svikli čak pre na negativnosti, jer istina je, više ih je. Biti normalan
danas je nenormalno. Nešto što je neobično, nesvakidašnje.
A opet svi odreda u potraživanju ljubavi i pažnje, zabave i razonode, pa iste na
različlite načine tražimo. I od različitih ljudi. Svako neki svoj standard ima (ili
moguće i nema) i u potragu.
Srećem tako širok dijapazon ljudi po njihovim naravima, pogledima na svet,
ponašanju. Neki nemušti, vulgarni, dosadni, neki opet zanimljivi i inteligentni.
Al`malo nas je u gromadi i iz istog materijala klesano pa često naletim na ljude
čudnih, spetljanih naravi. Karaktera zamršenih, osobina protivurečnih. Ljude što
kažu i urade stvari jedne drugima obratne, a opet, to jesu ti ljudi i to šta govore
i čine njihov je odraz.
Neki zatvoreni i na distanci, jasno to pokazujući ili vešto skrivajući. Neki u tripu
klovnova ili veseljaka uvek za zabavu, šalu i provod spremni. Neki odsutni, skoro ko
lobotomirani i u sve-mi-ravno-do-daljnjeg, fazonu. Kako kažu - galerija likova. A
opet, tako ponekad na momente iza maske nehajnosti ili ravnodušnosti nazrete dušu. I
tako nekada ispostavi se haj-nehaj muškarac koji u cilju - može li se šta neobavezno
smuvati i dao bog privesti, pri tom se sočno odražava i izražava, bleji po vokaciji
i ludira se - ima više duše i osećaja no što bi sam želeo da prizna. I koliko i sam
može da podnese lagodno. Kažu nisu ovo vremena za to. Iz usta tih muškaraca, uvek na
zezanje i za strava provod spremnih, izlete neke rečenice koje se ne mogu odglumiti
i iscenirati i skontam koliko srce tu kuca.
A opet stretnete neke umne i rečite ljude, otvorene i u razumevanju za ono šta im
govorite. Zanimljive i intrigantne, od integriteta i stava, širokih shvatanja i
dalekometnih vidika. Dovoljno ozbiljne, jasnih i realnih stavova o životu, bez
potrebe za glumom i maskama, ali opet bez mentalne krutosti i sa smislom za humor.
Pomislite napokon neko dostojan vaše energije i vremena ali onda ponekad na momenat
izbije iz njih ono šta im jeste glavna odlika naravi. Samodovoljnost. U sebe
sigurni, i uvereni u ideju sopstvene nepogrešivosti, i kad sami znaju da nisu u
pravu svoje teraju jer se i nebitan promašaj i sitna greška nikada ne priznaje.
Emotivno hladni i arogantni u ideji lične moći. I skontate u svoj toj pameti nema
duše. Samo prazan ego. I sujeta.

I nekad kad čujem - sjajan tip ili budala nezrela - nasmešim se i kažem - možda, dok
se ne dokaže suprotno. Treba umeti gledati ..