Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Mistični Dunav Empty Mistični Dunav

taj Ned Okt 11, 2009 9:37 am
Drekavac je biće iz mitologije Južnih Slovena. Verovanje je rašireno po Srbiji, Bosni, i Crnoj Gori.
Po legendi, drekavac je materijalna manifestacija umrlog, nekrštenog čoveka (po nekim pričama, mladog dečaka), koji ne može da nađe mir, pa proganja one koji su mu zgrešili u životu. Kako predanja kažu, drekavac je malo, dlakavo stvorenje, slično životinji aj-aju, koje neprestano gazi na sopstveno krzno, a potom urla mešavinom plača i vučjeg zavijanja. Najčešće se šeta po grobljima, a žrtve davi u snu. Jako se plaši svetlosti, iako ne može biti uništeno dok ne nađe mir.
Iako nema dokaza o postojanju drekavca, postoji određen broj ljudi koji se i dalje plaše ovog bića.
DREKAVAC se ponovo pojavio krajem devedesetih godina na novinskim stranama. Srebrno jezero, sve popularnije odredište mnogobrojnih turista nadomak Velikog Gradišta, tada je bilo na najboljem putu da dosegne slavu škotskog Lok Nesa. Među tamošnjim žiteljima i mnogobrojnim gostima bile su sve učestalije “strašne priče” o drekavcu, koji tumara pokraj jezera plašeći ljude a lokalni ribari sa strahopoštovanjem poluglasno pričaju o monstruoznom čudovištu koje krstari jezerskim dubinama
- Pre neki dan mi k'o od šale pocepalo mrežu od skoro hiljadu metara! I to onu najdeblju... Kakva li je to sila, bog te tvoj!!! Neki kažu da je to samo ogroman som, ali ako mene pitate to ti je neko čudo mutiralo prošle godine od onog bombardovanja. Nema šta drugo! Tol'ke godine sam ovde, ali za tako nešto nikad nisam čuo - priča poznati gradištanski ribar. I još kaže da se skoro svako veče iz jezerskih dubina čuje neki sablažnjujuće rezak i skroz neprirodan zvuk:
- Dolazili pre dve, tri nedelje neki ljudi, naučnici sa sonarom. Kažu da su dole kod nasipa videli trupine ogromnih riba od po dvadesetak i više metara. Napatilo se svega i svačega, ko zna na šta je izašlo posle svih ovih trovanja, izlivanja nafte, posle tih bombi i radijacija... - prepričava sedamdesetogodišnji alas. Seća se da je kao dečak od svojih starih slušao priču o nekakvom dunavskom monstrumu koji se javlja jednom u sto godina. Prema legendi, "čudo" u rečne vode šalje sam đavo...
Na ribarevu priču i priče još nekolicine njegovih kolega mnogi se samo slatko smeju. Kažu da je za sve kriva rakija pomešana sa pivom i jakim suncem:
- Znam ja šta pričaju, ali ja ne lažem. Sve ti je ovo živa istina. Neće biti da su ljudi tek tako izmislili sve te priče.
Ima onih koji ne veruju u "strašne priče". Koji tu kampuju I nikada ništa neobično nisu ni videli ni čuli.Prošlih godina su novine pisale da se ovde pojavio nekakav drekavac. Ljudi kao ljudi, onda odmah dodaju, posole preko svake mere, pa od komarca naprave slona.Ali ipak, kroz osmeh priznaju da ipak spavaju na pola oka.
Svakog čuda za tri dana...
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Mistični Dunav Empty Re: Mistični Dunav

taj Ned Okt 11, 2009 9:38 am
I drekavac sumnjiv

Ja ti se sad svačega plašim - poverio mi se preksinoć u sred Tometinog polja, sela ispod Divčibara, dok se nad šumu iznad navlačila noć, petogodišnji Aleksandar Varagić, praunuk Milenka Varagića.
- Viđo mali ljetos raskomadane ovce po potoku, isprepado se, to će pamtiti dok je živ - mahao je glavom njegov pradeda Milenko i sve milovao praunuka po plavoj kosici.
- Čekaj da ti ispričam kako je bilo - istrčavao je pred nas mali Aleksandar u predvečerje jesenjeg dana, i širio oči od straha.
- Istrčim ti ja na brdo iznad kuće, pogledam dolje, kad, imam ti šta viđeti - mrtva ovca leži u Kamenici, malo dalje, još jedna, onda još jedna sva krvava…
- Nemoj zlato babino, pričati o tome - preuzimala je priču, Aleksandrova baba Bosiljka.
- Vako je to bilo. Ispuštili mi ovce na pašu, oko pola sedam, nije prošlo mlogo vremena, kad, dade mi se pogledati, iznad kuće stoji jedna ovca. Pomislim, što li je se vratila, pogledam malo bolje, kad - ona sva krvava. Nesretnica, samo što ne zove odozgo, ko da je došla da nam javi šta je bilo…
Istrčimo mi ko bez duše gore, sin Lazar otrčo prvi, kad malo ne bi zove odozgo, kaže nešta poklalo ovce… Istrčim i ja gore, umalo nisam precrkla odma kad sam viđela one jade… One jadne leže po livadi, razbacane na sve strane… Lazo ode uz Kamenicu, čuje se odozgo, viče, eve ih još mrtvih, eve ih još… Izbrojimo 11 poklanih.
- Nađemo neke i žive, uprtimo ig na leđa pa kući, one bedne, krkljaju, prerezani im vratovi, nije bilo vajde, pokrepale su posle dva tri dana, tri kila tovatne masti smo potrošili, zašivali im rane, sve džabe - uključivao se u priču i pradeda Milenko, sve hukćući lomeći prste, očiju punih suza…
- Došla ona jada, da nam javi, krvava, ko da je sami bog poslo, da ona nije došla, svih četres bi poklalo… - potvrđivala mi je snahine reči i Aleksandrova prababa Polka.
Tometinim poljem zavladao strah. Za poslednje dve i po godine čudna i uporna zverka u selu zaklala 200 ovaca, samo za poslednjih pet meseci, ravno 60 ovaca završile su po jarkovima prerezanih vratova…
- Ovo me u mojih 76 godina nije snašlo. Koji su nas jadi najali, ne znam. Dvije stotine ovca preklano, ispijena im krv, a niko ništa nije prenetio… - čudio se pradeda Milenko.
- Razmišljali smo, možda su vukovi, možda šakali, možda lovaća paščad, možda lutalice, posle smo čuli, neki pominju risa, nismo ti do tad za njega znali ni da postoji…
- Samo što smo ti te jade pregrmeli, dođe neka sila kroz noć uništi nam 23 ara pšenice, sve sravni sa zemljom… Pogledamo tragove, izgleda, divlje svinje… Ne bi malo upadoše i u kukuruz, čudesa jedna. Šta je ovo ove godine, na nas najalo, ja ne znam… Napravio ja strašilo, ponio u kukuruz, da se branim od svinja, da spašavam išta, snaja mi veli, s tijem ćeš samo tice poplašiti… Raspitamo se malo, te ti prebacimo u kukuruz radio, po svu noć, čitave jeseni treštala Dženarika, onaj radio iz Čačka… I on nas spasi nevolje…
- Ćuti đede, ne pričaj, smijaće nam se narod…
- Nek se smije... Nek čuju kako se ovde patimo…
Milenkov i komšijski uništeni kukuruz i pšenicu u selu niko više i ne pominje. Kakav kukuruz, kad su na selo udarili mnogo ozbiljniji jadi. U Lovačkom društvu u Požegi nabrajaju - od prvog maja ove godine do danas, Slavku Gajoviću iz Tometinog polja zaklane četiri ovce, Siniši Gajoviću pet, Mileti Markoviću četiri, Predragu Ostojiću tri, Milunu i Milki Gavrilović po dve, Milenku Todoroviću deset komada, Ruži Radovanović četiri, Radivoju Gajoviću i Radmilu Markoviću po jedna…
- Onomad sam, dok sam čuvala goveda, primetila nešto, no ne znam šta je to bilo. Životinja veličine psa, niska na nogama, male glave, prošla je ispod, ali, nisam je dobro pogledala, više sam se ja nje uplašila nego ona mene - pričala je preksinoć u sred kuće Varagića i Milenkova snaha za unukom Lazarom, Snežana.
Dok u predvečerje selom struže hladan vetar, a jeza se što od severca, što od nepoznate zverke što kolje ovce i pije im krv, uvlači u kosti, Daca Pavlović iz Tometinog polja, mirno i junački zastane na seoskom putu:
- Ja se ničeg ne plašim - odgovori na pitanje je li i nju strah od nepoznate zverke.
- Fala Bogu, na nas još nije udarila…
U vreme najvećih pokolja, s početka ovog leta, selom se bio proneo glas, narod od muke smislio da na ovce udara i - drekavac.
- Jes, i ja sam to čula - veli Daca, a onda potvrdi da neka vrsta drekavca po šumi oko sela zaista postoji.
Priča junački i pribrano dok se nad selo navlači mrak, a od njene priče podigla bi se kosa na glavi i najvećeg junaka.
- Kaka ti je to nakaza ne znam, čuje se po noći, dreči po šumi, kad drekne oma ti se kosa digne na glavi - veli baba Daca.
- Vele kod nas u selu, kod čije kuće se čuje drekavac po noći, oće neko da umre, jedni vele da je to neka baksuzna tica, drugi misle da je to vampir, samo, ja mislim, da toga više kod nas nema… - kaže baba.
Požurio sam da završim razgovor sa babom Dacom. Ona sva vesela sa gvozdenim grabuljama, i nečim belim u rukama, beli li je luk ili nešto drugo, nisam dobro video, ode kući. Ja na putu ostah sam i nezaštićen
- Kakav drekavac - vele u Varagićima, kad naše ovce postradaše u sred bijela dana, te me malo ohrabriše…
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Mistični Dunav Empty Re: Mistični Dunav

taj Ned Okt 11, 2009 9:41 am
ТРАЈАНОВ МОСТ КОД КЛАДОВА

Марко Улпије Трајан (Imp.Caesar Nerva Traianus Augustus, 98-117), инспирисан жељом спречавања претећег савеза Дачан и Парћана, али и чињења искорака у покушају досезања Александрових освајачких успеха, у два наврата водио је ратове против Децебалове Дакије. Владар који је 89.године понизио Римљане Домицијановог доба наметнувши им обавезу годишњих плаћања за уговорени мир, непристајање да његова краљевина постане још један драгуљ у римској царској дијадеми, платио је животом 106.године. За Трајанов успех у овом подухвату, чему је следила колонизација Дакије досељеницима из Мале Азије и знатна попуна државне благајне, од изузетног значаја било је повезивање две дунавске обале у чврст систем римских утврђења.
Као прави градитељски подвиг, замисао и рукотворина Аполодоруса Сиријског, 104.године изникао је у правцу север-југ, са скретањем осам степени птрема западу, Трајанов мост код Кладова, сачињен на 20 стубова и 1127 метара растојања од дачког до мезијског обалског потпорно стуба, од чега преко самог речног корира 1071 м. (1).
Служећи се техником измештања тока реке, каква је у раној историји градитељства забележена као достигнуће Талета из Милета, везано за ратове Грка и Персијанаца, Аполодорус је Трајанов ђердапски пут финализовао импозантном грађевином. Искористивши мали водостај, Римљани су западно од средишта данашњег Кладова прокопали канал којим је Дунав дислоциран из свог старог корита, упућујући његове воде кроз кључку равницу све до Мале Врбице, два километра низводно од места извођења радова (2). Измештањем тока Дунава може се објаснити и назив Pontes-''мостови'', у склопу приказа два моста на Трајановом стубу у Риму, те М.Гарашанин и М.васић заступају мишљење да је да је други мост могао водити изнад рукавца Дунава којим је ток реке био скренут у моменту грађења Трајановог моста; у том случају други мост био би повезан са западном капијом утврђења-кастела на српској страни, а преброђивао би суву долину дунавског рукавца која је римским путем водила од данашњег Фетислама ка Малој Врбици (3). Међутим, Коста Јовановић почетком 20.века помиње да и код села Вајуга, петнаестак километара низводно од кастела Понтес има остатака моста који је водио преко Дунава, те би се и у том правцу могло разматрати питање два моста на овом дeлу велике реке, са чиме би могла бити у вези и очувана од мештана Рткова, села ситуираног између Костола и Вајуге, прича ''из времена Латина'' о озиданим сводовима пута испод брда Гламеја (4). По нашем мишљењу најближа је разрешењу питања два моста хипотеза да је истом трасом преко Дунава био сачињен прелаз који се састојао од два моста, будући да је у средишњем делу постојало мало острво-околност која је знатно олакшала и убрзала послове око изградње. У прилог томе иде факат да се управо насеобина уз овај прелаз зове Понтес.
У односу на изградњу моста забележено је да су изведени радови фундирања побијањем у речно дно шетворугаоно распоређених дрвених стубова, како би потом били постављени носећи стубови, обложени глином; њихова унутрашњост испуњена је каменом везаним малтером, а споља су зазидани чувеном римском опеком, чије примерке и данас можемо наћи код села Костол, са физичким својствима каква је поседовала и пре готово два миленијума. Та опека има важну историјску вредност, јер је била предмет обележавања назива римских легија и кохорти, на основу чега је за неке њихове делове утврђено да су учествовали у изградњи објекта: IV Flavia, VII Claudia, V Macedonica, XIII Gemina, те кохорте I Cretum, II Hispanorum, III Brittonum, I Antiochensium. Крајем четвртог века неке од њих затичемо у Сингидунуму (IV Flavia), Виминацијуму (VII Claudia) и Егети-Брзој Паланци XIII Gemina.
Трајанова грађевина искоришћена је приликом коначног освајања Дакије 106.године, што је резултирало експлоатацијом огромног богатства тамошњих рудника племенитих метала. Стога не трба да чуди што су после срећно завршеног Дачког рата римске позоришне представе у славу победника трајале 123 дана, у аренама се борило 10.000 гладијатора и убијено је 11.000 дивљих животиња (5).
Трајанов лекар Критон оставио је сведочанство да се ради о чак пет милиона ливри злата- 1.625.000 килограма- и десет милиона ливри сребра- 3.270.000 килограма, које француски писац Каркопино сматра неумереним, редукујући дачко богатство, пренето преко Дунава, на 165.000 килограма злата и 331.000 килограма сребра (6). Истовремено је основана римска провинција Дакија која ће више од 160 годоина чинити потпору спречавања продора варвара са севера. Тај Трајанов успех, заједно са изграђеним дунавским прелазом и пловидбеним каналом, те системом утврђења граница царства, умногоме је допринео креирању сентенце ''Felicitor Augusto, melor Traiano ''- ''Буди срећнији од Августа и бољи од Трајана'', којом се долазећим царевима желео успех у владавини Римом.
Изузев грађевинама и фрагментима великог римског богатства у племенитим металима, који указују на основаност тезе о њиховој доминантној улози у продужењу живота царства, подручје Ђердапа обилује и налазима из римског доба са атрибуцијом посредних трагова једнога од преовлађујућих разлога опадања његове моћи. Оловне водоводне цеви, као средство снабдевања основном животном потребом, уз Трајанов мост и лимес стационираних елитних легија, у константној употреби, подобне су биле изазвати поступну, али сигурну, деструкцију људске психе услед систематског тровања овим тешким металом, што је њихову очекивану улогу у очувању римског стега чинило тешко остварљивом. О пресудном утицају војних јединица на избор и одржавање власти римских царева написано је десетине радова, а у последње време актуелизована је теза о утицају тровања оловом на живот Царства, почивајућа на чињеници да су виши друштвени слојеви у свакодневној употреби имали и посуђе обложено овим металом, чиме су се стицали услови за прогресију болести са озбиљним дегенеративним менталним последицама. У таквој причи дао би се наслутити одраз, по Дачанима, божије казне за Трајаново лукавство испољено при опсади Децебалове престонице Сармизегетузе. Пошто ни оружје и снага освајача, нити издајство дачких војвода нису били довољни да би престони град коначно пао, Трајан је прекинуо све доводе воде његовом становништву. Тиме се тумачи крајње реалистична сцена са Трајановог стуба у Риму, према којој браниоци Дакије међу собом деле последње капи воде. Од 11.августа 106, па следећих 165 година, Сармизегетуза остаје део система римских провинција.
Изградња прелаза на Дунаву, као капитално дело античке архитектуре, овековечена је на пригодном кованом новцу из 105.године и на Трајановој тријумфалној капији у Риму, где је приказана сцена Аполодорусове предаје Императору плана моста, касније измештена на Константинов славолук, док други приказ представља део саме грађевине.
Здање Трајановог моста није успело да дуго надживи своје твроце. Већ за време Трајановог усвојеника Хадријана (117-138), упамћеног по реформама војске којима је омогућено се легије попуњавају становницима римских провинција, његова горња дрвена конструкција запаљена је у циљу спречавања продирања Дачана на десну обалу, или као знак опадања финансијске моћи царства и немогућности дужег задржавања главнине римских легија на дунавском лимесу. Истовремено је и граница Рима померена јер је Хадријан, окончавши Трајанов рат с Партијом 117.године, прпеустио Јерменију, Месопотамију и Аисрију Персијанцима. То је дало повода Аурелију Аугустину да, интерпретирајући догађај када је римски бог Термин одбио уступити место свога кипа на Капитолу краљу богова Јупитеру, а пророци су то протумачили знаменом да се римске границе чији је Термин заштитник неће нимало пореметити, закључи како да се Термин изгледа више бојао краља људи Хадријана, него краља богова (7).
Али и остаци грађевине су још за владавине Александра Севера (222-235) импресивно, па је римски сенатор и конзул Дион Касије, у својој Историји Рима, лично видевши их, приметио да су у његово време стубови Трајановог моста тако изгледали, да доказују како не постоји ништа што човек не би могао да начини (Cool. У то време становништво насељено у околини моста интензивно се бавило гајењем винове лозе и неговало култове плодности, попут оних у славу Либера и Либере, чија је мермерна икона с почетка трећег века пронађена на овом месту (9).
Српски истраживачи предвођени Милутином Гарашанином расуђују да је податак о А.Северовој обнови готово свих мостова саграђених од стране Трајана, сувише уопштен да би се са сигурношћу могао применити на мост код Костола кладовског, но извесно је да је његово дело кастел на левој страни моста, у вези чега, по преовлађујућим мишљењима на другој обали, Турну Северин носи име. Међутим, постоје тезе о словенском племену Северјани као староседеоцима у овом сегменту Подунавља, у области из које су наводно изашла сва племена Словена, и одакле воде своје порекло'' (10). Отуд би проистицало да назив Турну Северина има словенски корен. Неки српски писци пак мисле да је Северин добио име по овом племену за које се сигурно зна да је у раном средњем веку било насељено око Тамиша и оближње Черне; они наглашавају да током седмог века са подручја данашње Румуније, тамо давно настањени Северини једним длеом прелазе Дунав насељавајући Балкан, и то у периоду када истоимена група њихових сународника, стационираних источно од Кијева, бива укључена у словенски савез тзв. Унутрашње Русије (11).
Унапређење провинцијалних градова у муниципије или колоније значило је, по правилу, и стицање права грађанства (Constitutio Antoniniana из 212.године),а то је умногоме побољшавало положај њихових становника у оквиру касније Константинове дијецезе Дакије, од краја четвртог века припадајуће, одвојеној од Италије, префектури Илирик.
Првобитно 257.године, у време Галијена (253-268), када је романизовано становништво у масама пребегло преко Дунава, чему су следиле провале Гота на другу страну реке све до 269.године, када су заједно са савезницима претрпели тежак пораз,а затим и 271.године, окончаши двадесетогодишње ратовање са Готима, за владавине Аурелинана (270-275), римске трупе се повлаче из Дакије, не би ли се границе преосталог царства учиниле јачим. У оквиру Мезије створене су две дачке провинције са десне стране Дунава, Dacia Ripensis- Прибрежна Дакија и Dacia Medtierranea- Средоземна Дакија, обе на простору данашње Србије. Тада добија на значају Трансдробета, насеље уз стубове Трајановог моста, код Костола. ''Дачки поданици, пресељени са оних далеких поседа које нису били кадри да обраде или одбране, допринели су снази и насељености јужне обале Дунава. Плодна територија, коју су поновљени варварски напади претворили у пустињу, препуштена је њиховој марљивости, а нова провинција Дакија још чува успомену на Трајанова освајања. Поступно је између супротних обала Дунава успостављено трговинско и језичко општење, а када је Дакија постала независна држава, често се показивала као најчвршћа брана царства у најезди дивљака'' (12).
Мирослава Мирковић ђердапски сектор дунавског лимеса помиње и кроз коментар Диоклецијанових (284-305) обновитељских радова између 294. и 303.године- опеке са жиговима његових војних команданата откривене су у знатном броју, од Виминацијума до изласка из ђердапског теснаца, а ново утврђење подигнуто је у Доњим Буторкама изнад Кладова, где је пронађен натпис: ''IN AETERNUM REI PUBLICAE PRAESIDIUM''- сведочанство о радовима на ''трајној заштити интереса римске државе'' (13). Под исту назнаку даје се подвести и Диоклецијанов раскид са Августовим принципатским уређењем, а гесло ''Primus inter pares'' замењено је статусом римског цара изједначеним са инкарнацијом божанства, мада уз поштовања вредно одвајање војне и цивилне власти.
Не располажемо подацима да је у каснијим античким временима Трајанов мост био у функцији, изузев што Феликс Каниц описујући га, успут примећује да обални потпорни стубови са стране према реци имају уклесана четири реда квадратних рупа што су ''вероватно служиле за учвршћење потпорних греда за горњу конструкцију моста, коју је обновио Константин када је 328.године кренуо у поход против Гота'' (14). У прилог Каницовој тези иде тврдња Едварда Гибона како је, пошто је претходно стари цар доживео понижење гледајући своје војнике у бегу пред незнатним одредом варвара, приликом другог сукоба, када су ''моћ вештине и дисциплине надвладали напоре несређеног јунаштва, разбијена готска војска напустила бојно поље, опустошену провинцију и ПРЕЛАЗ НА ДУНАВУ'', али би се пре могла бранити претпоставка да је евнтуални обновитељски подухват изведен око 322.године, када је Константин, пошто је покорио Сармате, подигао утврђење на левој обали Дунава, код Дробете, уз Трајанов мост, ради одбране од најезди са севера (15).
Гест скидања дела са Трајанове тријумфалне капије у Риму са приказом моста, како би био уграђен у Константинов славолук, добија рационални смисао ако је Константин био његов обновитељ. Али, ако поприште победе над Готима 332.године сместимо у Панонију, како то Мирослав Брант чини, пажњу по питању Константинове обнове дунавског прелаза смели бисмо фокусирати на град Ледерату (Рам-Острво Сапаја), низводно од Костолца (за разлику од Трајановог моста низводно од Костола)- данашњи Рам, где је пут од императоровог привременог боравишта (321.г.) Виминацијума, прелазио Дунав водећи до Тибискума (Темишвар), и био је у интензивној употреби све до изградње Трајановог моста код Кладова-Костол (16).
О ратним дејствима у време Константина на подручју гравитирајућем Трајановом мосту, подведеном под његову управу као део Западног Римског царства, у склопу Дакије, скупа са провинцијама Панонијом, Далмацијом, Македонијом и Грчком, могли би се изводити закључци и на основу материјалних доказа, какви су новчићи са његовим ликом, пронађени у Дијани и у античком утврђењу Мокрањске стене, на којем локалитету су откривени и делови спаљене дрвене конструкције, доведени у везу са продором Гота почетком четвртог века, али и у контексту околности да се између 315. и 319.године Константин на неким натписима помиње са титулама Gоthicus Maximus, Carpicus Maximus, након ратова вођених на Дунаву (17).
Верзија о обнови моста, било од стране А.Севера, било од Константина, чини логичним писање Јустинијановог савременика Прокопија- De aedif. IV, 6- о томе да је скретање тока реке било извршено после изградње Трајановог моста. Као разлоге накнадног раздвајања Прокопије наиме наводи и порушене стубове. Уколико скретање тока оовм приликом, нарочито ако је рушење стубова изазвало потребу за интервенцијама, за разлику од ситуације приликом изградње моста, лоцирамо на острву Губавац-Шимијан и на, испред њега до новијих времена ситуирани спруд, опис да је речни ток измештен радом људских руку, уклапа се у фазу обнове Трајанове грађевине.
Налаз пет златника Теодосија Другог потврдио је крај фазе коришћења локалитета хунским нападом 443.године (18).
Након потискивања Византинаца са Дунава у седмом веку, ова територија била је под вашћу Авара. Следеће столеће доноси доминацију Бугара који су већ од прве половине 10.века имали управу над целокупном североисточном Србијом, да би у наредна два века Византија била доминантна сила у регији Трајановог моста. Из овог периода, пронађен испод пода куће 7 крај моста, датира један ванредно леп примерак бронзаног бокала. Са отвором суда дршка је повезана разјапљеним чељустима главе пантера са подигнутим ушима, иза његове главе је птица, а дршка завршава растављеним копљастим штитом са главом овна. На бокалу је грчким словима урезано ''Глас Господњи над водама васкрснуће'' /део 3.става 29.Псалма Давидовог/, што указује на његову религиозну намену и значајно присуство хришћанства међу насељеницима (19)
Кастели на левој страни Дунава- за време Трајана Теодора, потом Дробета, па Турну Северин, географске су одреднице места намењеног одбрани Византије за владавине Андроника Другог Палеолога (1295-1327), обновљеног од угарске војне управе 1425.године. Према резултатима новијих археолошких истраживања, исто место, код моста на српској страни, било је људско станиште од десетог до петнаестог века: пронађени су остаци неколицине четвороугаоних кућа, укопаних делом у земљу, са четвороделном кровном конструкцијом. У време угарског краља Жигмунда (1387-1437), изграђен је већи број утврђења на доњем Дунаву. Ф.Каниц наводи да је баш на месту Трајановог моста код Костола овај владар августа 1396. превео угарско-немачко-француску крсташку војску на српску страну, где ју је султан Бајазит 28.септембра код подунавског Никопоља уништио (20).
Италијан Филип Сколари, после женидбе познат под именом Пипо од Озоре (1369-1426), од 1401. до 1414.године темишварски велики жупан и командант целокупне угарске пограничне војске, близак сарадник деспота Стефана Лазаревића, обновитељ је Северинског баната и, како се верује, северинске тврђаве. Са супротне дунавске стране, код села Мала Врбица утврђење је подигао Матија Први Корвин (1456-1490), син Јована-Јанка Хуњадија, који је 1439.г. као северински бан био бранитељ Ђердапа пред налетима Турака.
П.Милосављевић у свом раду о Кладову током прве половине 19.века изнео је тврдњу да су Мали град у склопу тврђаве Фетислам Турци подигли од остатака Трајановог моста 1524.године (21). Једно јако утврђење, попут малог фетисламског града, испоставило се потребним за турски ратни поход на Северин и Угарску, а с друге стране, чинило је неопходан ослонац у одржавању воденог трговачког пута, углавном коришћеног за транспорт коже, рибе, кавијара, меда, воска, тканине, али и олова, бакра, сребра, злата добијаних из балканских рудника, нарочито из кучевског Железника. Импесиониран остацима Трајановог моста код Кладова османски султан Сулејман Први Законодавац (1520-1566) носио се мишљу да код Беча подигне сличан мост (22). Војни аналитичар Марсиљи, боравећи на овом месту почетком 18.века, запажа да је још увек стабилна конструкција Трајановог моста 1689.године, уз приручну надоградњу ради једнократне употребе, послужила за прелазак аустријског цара Леополда и његове восјке, у сврхе ратних дејстава усмерених ка Видину (23).
У близини Трајанове грађевине и део руских трупа прешао је реку септембра 1944.године, борећи се против немачких инвазионих снага у Другом светском рату.
Бројни археолошки експонати са овог локалитета, међу којима златне и бронзане статуе, маске и новац, Трајанов печат у облику коњске главе, мермерни кипови, шлемови и други длеови римске борбене опреме, обредни и украсни предмети ванредне лепоте, чине фрагменте мозаика једне дивне приче о остацима античке империје, која ће бити доречена откопавањем и поновним изношењем на светлост дана свог богатства тзв. Јустинијановог града, столећима затрпаног лево од моста на српској обали, лаи и проналажењем и презентовањем јавности многих предмета, чудним стицајем околности скривених у приватним збиркама, углавном на западу Европе.
Историја Јустинијанових градитељских подухвата, међу њима и обнове утврђења код Понтеса, крунисана је импресивним храмом свете Софије у Цариграду. Ако читав миленијум касније изникне податак да су државни приходи са подручја Крајине и Кључа, значи и некадашњег Јустинијановог града, имали ексклузивну намену финансирања библиотеке овог велелепног здања, једа такав коинцидирајући детаљ, везан за локалитет Трајановог моста, последњег парвог римског цара и свету Софију, даје нам за право мислити да је судбина према овом крају била милосрднија но што је то евидентна тежња за преовлађивањем заборава бројних каснијих политичких преламања кроз тачку којом ''време прелази са југа на север'' (24).
Sponsored content

Mistični Dunav Empty Re: Mistični Dunav

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu