Legende o prokletoj Jerini i njenom blagu

Ne zna se tačno godina njenog rođenja, uzima se
približno da je to 1400, moguće je da je rođena i nekoliko godina
ranije. Njen otac bio je Dimitrije I Kantakuzin, koji je imao titulu
sevastokratora od decembra 1357. i despota Moreje 1383. Rođen je bio
oko 1343. a umro između 1384. i 1420. Dimitrije je bio unuk
vizantijskog cara Jovana VI Kantakuzina (car 1347-1354). Od njene
porodice, u Srbiji je naročito bio poznat Jerinin brat Toma Kantakuzin
(†1463).
Bila je nepopularna u narodnom predanju i nazvana Prokleta Jerina,
najviše zbog izgradnje grada Smedereva, tadašnje nove srpske
prestonice. Po narodnom predanju njena vladavina je bila surova. Umrla
je kao monahinja u Rudniku 2. ili 3. maja 1457, pretpostavlja se da je
otrovao njen sin Lazar.

Stari gradovi širom prostora naseljenih Srbima su po njoj dobili imena Jerinin grad. (Smederevo, Golubac...)
Sa despotom Đurđem Brankovićem imala je šestoro dece:
* Todor Branković (1415 - 1428)
* Grgur Branković (1416/17 - 1459)
* Stefan Branković (1425 - 1476), srpski despot 1458-1459
* Lazar Branković (1421/27 - 1458), srpski despot 1456-1458
* Katarina Branković (1418/19 - 1492), udata 20.04. 1434. za grofa Ulriha II Celjskog (1406-1456)

Turci su 1441. zarobili Grgura i Stefana Brankovića i 8. maja te godine ih
oslepeli po naredbi sultana Murata II. Prema legendama Stefan je
oslpeljen tako što su mu iglom boli oči, sve dok iz njih nije iscutrela
sva tečnost. Da bi mu to izvršili, morao je nekoliko sati da sedi
mirno, vezan i da gleda samo u jednu tačku.Tako slep se oženio mati
Angelinom.
Prema istorijskim izvorima, Jerina je bila druga
žena despota Đurđa Brankovića. Ne zna se ime njegove prve žene sa kojom
je imao ćerku Jelenu, ali je izvesno da je bila trapezuntska princeza.
Za Maru, Đurđevu, navodno, najstariju kćerku, ne zna se pouzdano da li
je bila Jerinina ćerka, ili Đurđeva ćerka iz prvog braka.
Za Jerinu se može reći da je bila tragičan lik, kome
je narodno predanje učinilo veliku nepravdu. Po mom mišljenju ona je
srpska Marija Antoaneta,francuska kraljica prema kojoj je više učinjeno
zla nego što ga je i sama pravila.
Ipak, legenda je uvek jača od istine. Narod teži da
stvori mit o pojedinim ljudima, verovatno da se nikada ne zaborave, i
da takvi, kao tipovi, predstavljaju simbole jednog vremena ili osobine.
O samoj Jerini ostala je u narodu veoma loša
uspomena, pa je nazvana "prokleta Jerina". Njeno je ime neizbrisivo
vezano za izgradnju Smedereva, koje je podignuto za veoma kratko vreme
uz ogromne žrtve koje je podnelo stanovništvo Despotovine. Mnogima nije
bila jasna svrha izgradnje ove ogromne tvrđave, pa su to pripisali
Jerininom hiru, tim pre što je radovima upravljao njen brat Đorđe
Kantakuzen. Koliko je to razmišljanje bilo rašireno u narodu vidi se i
po tome što je još nekoliko građevina nazvano Jerininim, iako ona
objektivno sa njim nije imala bilo kakve veze. Osim toga, Srbija je
bila preplavljena Grcima, koji su zauzimali najistaknutija mesta, koja
su omogućavala besomučno pljačkanje naroda i enormno bogaćenje. Na tom
polju se naročito isticao drugi Jerinin brat, Toma, koji je u Srbiju
došao bez ičega u Srbiju i za samo nekoliko godina postao njen
najbogatiji stanovnik. Taj veliki uticaj Grka, ne bez razloga, pripisan
je upravo Jerini.
Jerini se pripisuje i odlučujući uticaj pri slanju
Mare Branković, njene i Đurđeve ćerke, u turski harem. Ne mogavši se na
drugi način nagoditi sa Turcima, Đurađ je tokom 1435. godine udao ćerku
Maru ("carica Mara") za sultana Murata II. Impulsivni Đurađ se dugo
razmišljao da li da ćerku, jedva petnaestogodišnju, pošalje u harem i
tek na nagovor Jerine je to učinio. "Na to Murat posla Đurđu
Saradži-pašu sa svoga dvora da traži redovan harač, kao i sultanu za
ženu despotovu kćer Mariju. To je jako ražalostilo Đurđa: nije mu bilo
krivo da plati harač, ali mu je bilo veoma teško da mu dade kćer za
ženu. Na kraju, svladan rečima svoje žene Jerine, ili (kako je drugi
zovu) Irene, dade mu je u nadi da će se tim srodstvom sasvim pomiriti s
Muratom, ali ispade drukčije,..." (Mavro Orbin). Hladna Grkinja je u ovom slučaju pretpostavila ulogu političara ulozi majke.
Slično ovome, Jerina se isto tako optužuje da je dozvolila da joj se druga ćerka, Kantakuzina, uda za grofa Ulriha II Celjskog.
Dugačak je spisak svega onoga za čega se Jerina još
optužuje. Ostala je poznata i po tome što je branioce Smedereva 1439.
godine ostavila bez hrane, koju je prodala da bi namakla novac za neke
svoje potrebe. To je, navodno, bio osnovni razlog zašto se Smederevo
predalo, iako se pre toga tri meseca odupiralo turskim napadima. O tome
Mavro Orbin kaže: "kad su ovi uvideli da se više ne mogu odupirati
(pošto je ovaj grad bio loše snabdeven namirnicama usled tvrdičluka
Đurđeve žene Irene, koja je, da bi došla do novca, bila prodala sve
žito), rešiše da se svojevoljno predaju Turčinu".

U predanjima širom Srbije sačuvalo se sećanje na zidanje Smedereva. Težak kuluk, koji je ovdašnje stanovništvo moralo da podnosi prilikom zidanja ovog strateški važnog mesta, održao se u narodnom sećanju do današnjeg dana. Stariji ljudi oko Smedereva i danas na pitanje ko je zidao smederevski grad odgovaraju “prokleta Jerina”. U selu Osipaonici na 17 kilometara od Smedereva, Leontije Pavlović je sredinom XX veka zabeležio predanje po kome je Jerina počela da zida Tvrđavu u Osipaonici, jer su je na to mesto dovele guske koje su poletele sa Nekudima. Kad tu nije našla vodu guske su odletele u selo Radinac nadomak Smedereva, gde je Jerina takođe počela da zida grad. Odatle su ptice prhnule na ušće Jezave u Dunav, gde je nikla Tvrđava, jer se guske više nisu selile. Ovo predanje odražava prastaro verovanje da postoje dobra i loša mesta za zidanje građevina. Po verovanju našeg naroda ako životinje mirno prespavaju na nekom mestu to je znak da je to mesto dobro za gradnju.
Gatanje po letu ptica (auspicije) poznavali su još stari Rimljani. I graditelje Rima ptice su dovele na mesto pogodno za zidanje grada.
U istom selu doktor Pavlović zapisao je i to kako je narod za vreme zidanja grada primetio da iz Jerine zrači neka demonska snaga. Svaki put kada bi ustala iz trave ona bi pod njom bila izgorela. Njena pratnja sastojala se od samih muškaraca, od kojih je ona zvala na prenoćište koga je htela. Posle jedne zajednički provedene noći svakog svog ljubavnika je ubijala i njegovu glavu nabijala na kolac. Legenda dalje kaže da se, kada je noć provela sa Đurđem Smederevcem, koji je bio najlepši momak, zaljubila u njega i nije ga ubila već ga je uzela za muža. Ostalo je zabeleženo i kazivanje o tome da je on sa narodom postupao čovečno i olakšavao mu kuluk, zbog čega je narod sa većom voljom radio i brže završio grad.
Predanje jasno pokazuje do koje je mere narodno sećanje opredeljeno protiv despotice Jerine. Želeći da opravda svog despota, narod je bio svu krivicu za ono što ga je snašlo svalio na njegovu ženu Grkinju Irinu Kantakuzin. Ona je prikazana kao biće demonske snage, za šta je dokaz i ona izgorela trava ispod nje.
Njoj se pripisuje i zidanje grada Ostrovice na Rudniku, gde je despotica umrla. Predanje kaže da je prilikom zidanja ovog grada Jerina koristila kao radnu snagu trudne žene i steone krave i da se zato jedan lokalitet na Rudniku zove Trudelj. Predanje je, naravno, istorijski neosnovano, jer je taj grad postojao mnogo pre njenog dolaska u Srbiju. Ali, Jerina je, po narodnom predanju i pesmama, kriva i za potpadanje despotovine pod tursku vlast. U pesmi se kaže da je dala ćerku Maru za turskog sultana i sa njom zemlju i gradove u turske ruke.

Smrt despotice Jerine takođe je obavijena legendom. Po njoj, despoticu je otrovao najmlađi sin Lazar u Ostrovici tako što joj je sipao otrov u salatu. Mada nema istorijskih dokaza pesnici Momčilo Nastasijević u muzičkoj drami “Despot Đurađ Branković” i Vojislav Ilić u pesmi “Pećina na Rudniku” prihvatili su legendu o materoubistvu.
Sećanje na bogatstvo despota Đurđa, koji je zaista bio u svoje vreme jedan od najbogatijih vladara Evrope, zadržalo se u verovanjima o “blagu proklete Jerine”. Mnogi lovci na blago vekovima su u smederevskom gradu tragali za njim. I danas se veruje, i neretko se ponovo može čuti, da ispod Tvrđave postoje još neotkriveni lagumi puni zlata, koje je tu sakriveno pred najezdom Turaka. Ovo verovanje dovelo je i do jedne tragične, mada, ispostaviće se, dobrovoljne ljudske žrtve. Leontije Pavlović o ovom slučaju pisao je sledeće:
“Podnarednik Ilija Konstantinović, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao je pre podne i u snu govorio da se u Dunav kapiji (tj. Malom gradu) nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago može otkopati, ako njega (Iliju) zakopa njegov drug Vasilije, jer tako 'valja'. Svoju inventivnost i maštovitost Ilija je preneo na Vasilija i ovaj ga je zaklao 30. III 1892. na Veliki ponedeljak uveče.”
Legende o zakopanom blagu široko su rasprostranjene u našem narodu i često vezane za stare gradove. Veruje se da se uoči Ivandana, koji se praznuje 7. jula po novom kalendaru, nebesa tri puta otvaraju i da tada mesta na kojima je zakopano blago svetle plavičastim sjajem.
Onaj ko zna da pristupi ovakvom mestu na pravi način mogao je da se obogati preko noći. Po istom, verovanju ova mesta su čuvana od strane neke nevidljive sile i svako ko bi otkopao blago pre nego što prinese žrtvu morao bi biti ubijen. Lovci na blago su zato pre otkopavanja izvodili složene obrede koji su podrazumevali i žrtvovanje. Da bi saznali kakvu žrtvu treba prineti, kopači su mesto na kome su verovali da ima blaga posipali pepelom ili brašnom. Gledali su ujutro kakve će tragove videti u pepelu, pa su žrtvovali na tom mestu životinju, čije su tragove videli, ili čak čoveka, ako su tragovi bili ljudski. Danas je to neproverljivo, ali u narodu je ostala priča da je mnogo ciganske dece stradalo u ovakvim ritualima.

Jerina je opevana u mnogim, manje poznatim pesmama.

''Ti si kao prokleta Jerina

moja ljubav ne znaci ti nista
da ponovo Smederevo gradis
nosio bi kamen iz stalista
Ti si kao prokleta Jerina
moja ljubav ne znaci ti nista
na rukama nosio bih stene
da ponovo budes pored mene''

Na samom početku, tačnije u prvoj pesmi, gde se otvara poglavlje pesama o Jerini, biva viđena pozitivno, okarakterisana kao žena koja poseduje čoveštvo, a to je oslikano u pesmi „Ženidba Đurđa Smederevca“. Tu je istaknuta kao svetao lik, žena koja govori svom mužu da pozove Srbe u svadbu (jer je on odbijao govoreći da su Srbi kavgadzije i pijanice). Istaknuta je sva njena veličina, ljudskost, hrabrost, ali i patriotizam. Međutim, pesma koje slede posle, pamte kao mučiteljku, prokletnicu, ubicu. Sva njena želja da sačuva Srbiju i njen narod, pogrešno je shvaćena. Zelela je da uzdigne Srbe, a Srbiju sačuva. Ipak,naš narod je rad koji je bio neophodan za sačuvanje Srbije shvatio kao hir i pakost jedne strankinje i zauvek je zamrzeo i prokleo najpogrdnijim rečima,počevši od samog njenog imena. Nijednog trenutka se nisu zapitali da li je njen jedini greh bio borba za Srbiju i ogromna ljubav muža.Đurađ biva negativno okarakterisan odbijanjem da pođe u Drugi kosovski boj ,na čelu sa Jankom Sibinjaninom. Niko se nije obazirao na razloge i činjenice koje su ga sprečile.Znao je da je taj Jankov predlog uzaludan,a potom bio je već u godinama ,a sinovi su mu bili na turskom dvoru,zarobljeni i svako dodatno zameranje je bilo suvišno. Ipak,to odbijanje biva dovoljno da se na njega baci kamen, sve činjenice bace u senku, jer ga epska tradicija u prvi plan oslikava kao izdajnika.
Ova žena je zaista bila zaboravljena u našoj isotiji. O njoj se danas malo govori, ne zna se mnogo o njenom privatnom životu, a i oni koji misle da nešto znaju, uglavnom znaju dosta iz njenog nadimka i misle da je to sasvim dovoljno. A da li je?
Grob despotice Jerine nikada nije pronađen. Postoje različita mesta koja mu se pripisuju, ali niko do sada nije zvanično rekao gde je sahranjena.
Možda ona i dalje živi, negde u nekom svom velikom gradu. I gleda na one koji su je nepravedno osudili.

V. Horvat, Predložak za projekat CZKS I BAZART

MIT KAO SUDBINA – Prokleta Jerina

ŠTO PROKLETA? JER INA BEJAŠE!

Šta kaže istoriografija:

Irina (Erinija, srpski: Jerina, etimološki: Mira ) Kantakuzin, vizantijska princeza iz Soluna, praunuka cara Jovana Kantakuzina VI, u krvnom srodstvu sa dinastijom Paleologa, udala se za despota Đurđa Brankovića 1414. Po svoj prilici, bila je dvostruko mlađa od njega, inače izuzetno naočitog, obrazovanog, mudrog državnika, naslednika srpskog prestola. Prvi put se u dokumentima pojavljuje 1419. g. Ovaj datum se smatra početkom njenog učešća u političkom životu Srbije. Đurđu je rodila petoro dece, u Žiči je 1429. krunisana za despoticu, a njen lik je sačuvan na čuvenoj Esfigmenskoj povelji. Prikazana je kao omalena žena vitke figure i srazmerno sitnog lica, dostojanstvenog ili, prema nekim tumačima, strogog i hladnog izraza. Za vreme građenja Smederevske tvrđave (od 1428 – 1439.) za odbranu od Turaka, čiju izgradnju je započeo Đurađ Branković posle niza veštih diplomatskih manevara između Porte i Ugara, u arhitektonskim i drugim radovima učestvuju Jerinina braća: Toma, Andrija, a najviše izuzetno daroviti i obrazovani Georgije Kantakuzen. Za vreme despotove vladavine Jerina podnosi velike lične i porodične gubitke, (njena porodica u Solunu gubi bogatstvo i položaj dolaskom Mletaka, kćer Maru udaju za Turčina … ), a posle propasti Vizantije i despotove končine, ona, pokazujući veliku snagu i prisebnost, pokušava da održi teško narušene porodične i državne odnose.

Rađanje mita

Zašto «prokleta»
Period zidanja Tvrđave na ušću Jezave u Dunav, urbano-militarističkog (prema nekim izvorima i mističnog) objekta nalik na proslavljenu stambolsku utvrdu, doba je teškog narodnog kulučenja, dobavljanja kamena iz udaljenih mesta (kilometrima, iz ruke u ruku, jer Smederevo gotovo da nema kamena), prenapornog, ropskog rada, gladi i odricanja u svakom smislu, što proizvodi, vremenom sve veće, pučko nezadovoljstvo i roptanje. Duboko nerazumevanje političkih pobuda i realne nužnosti iznurujućeg «gradozidanija», oblak smutnog vremena koji se nadvio nad Vizant, slutnja propasti i težačko skapavanje, po sebi navode na traganje za para-objašnjenjem o nekakvoj, nečijoj krivici, «prokletstvu» čija je duga senka počela da pada na državu, na grad.

Zašto Jerina?
Lik despota, cenjenog i uglednog kako među svojima i tako i među tuđincima, sadržavao je suviše dominantnih, kardinalnih arhetipskih i drugih značajki na koje se kolektivna svest, ni kolektivno nesvesno nisu usudili da otvoreno «udare»: despot je muškarac, mudri vladar, strog i autoritativan, vanredno obrazovan i t d i t d - i, otkriven je «rezervni ventil»: gorki kulučarski znoj i suze nalaze svoj izvor u njegovoj slabijoj, recesivnoj «polovini», u novoj, mladoj, tuđinskoj, ženi. Ovde je lako uočiti začinjanje mita na prototipu hirovite, sujetne, razmažene žene koja volju muškarca stavlja pod svoju. Ovaj prototip, ustanovljen u doba civilizacijskog osvita, bezbroj puta je variran u usmenoj i pisanoj književnosti, od arhaične priče o Putifaru, preko bajki o zloj kraljici, do Andrićeve Krstinice i Anike (žena-stihija, koja, kao voda ili vatra, biva opasna izađe li iz zadatih joj okvira, pronašavši mušku «slabu tačku» (U Jerininom slučaju, agens može biti njeno poreklo, više od despotovog, koje ga inhibira i na neki način podređuje, kao, uostalom, i njegova visoka dob). Narodni gnev se dovija da joj pripiše uverljiv motiv: ona sebi gradi dvore nalik onima koje je ostavila u svojoj dalekoj, nepoznatoj, te stoga dodoatno mistifikovanoj i mitologiziranoj, postojbini. Njeno (pre)visoko i k tome strano (malo lingvističko osvetljavanje: strano = (takođe) čudno, ruski stranno, engleski strange, sa istom nijansom značenja) poreklo, boravak brojnih stranaca kao rukovodilaca radova na gradnji Smedereva (Jerinina braća, vizantinski majstori neimari), pretvaraju i nju i ostale Kantakuzine u objekat netrpeljivosti, a zatim i omraze. Još tokom nastajanja grada uz ime despotice počeo je da se prideva epitet koji kasnije postaje stalni (do danas zadržan u kolokvijalnom govoru kao i u književnosti), a mržnja, godinama akumulirana, na neobičan način nalazi sebi oduška.

Mit i paramit, antika i srednji vek : Jerina (i) Hestija
Tokom radova, a usled nedostatka osnovnog gradiva - kamena - u kule i platna tvrđave ugrađuju se antički spomenici zatečeni na lokalitetima nekadašnjih brojnih rimskih naseobina (od Mons Aureusa do Viminacijuma) u okolini Smedereva. Između mnogih spomenika, krhotina hramova i drugih sakralnih ili sekularnih građevina, našla se i skulptura koja predstavlja rimsku boginju Hestiju (Vestu), boginju domaćeg ognjišta. Ova skulptura je, prema nekim autorima, bila naopako (sic!) uzidana u jednu od kula i predanje kaže da je «svaki pošten Smederevac morao da se na nju baci kamenom». Otmena ženska figura blago nagnute glave, bogatog dekoltea i još bogatije draperije, kao zatečena u trenutku oblačenja, odlično se uklapala u misao-san kojim je narodna mašta godinama oplitala lik retko viđane despotice. Iako, kao i svaki san, on ne mora imati svoje utemeljenje u faktografiji, on je i danas živ i začuđujuće dosledan u kolektivnom pamćenju. Osim već pomenutih karakteristika – razmaženosti, kapricioznosti i mušičavosti, liku (u)klete tuđinke dodata je (niukoliko se ne ogrešujući o arhetip) i erotska dimenzija; tema Jerine koja svakog jutra po jednog mladog sebra u mutno Dunavo vrže, ili o kakavom zavedenom mešteru koji se, zbog ljubavnih jada, sam sa kule baca, odzvanja u srednjevekovnom predanju koliko i u najsavremenijoj srpskoj poeziji i prozi. Pripisana objektu sa negativnim predznakom, razuzdana fantazija stiče neku vrstu legitimiteta i vodi u neslućene slobode.

Imajući sve ovo u vidu, uz podsećanje da se bacanje kamenom od starozavetnih vremena smatra ne samo simbolom kažnjavanja, nego, pre svega prebacivanja svojih grehova na drugo(g), nađena figura Hestije (danas bismo rekli: pravi Object trouve!) se ne može biti bolje uklopila u situaciju, sintetizujući Eros i Mizos, ljubavnu intrigu i omrazu, materijalizujući, olikotvorujući njihov odsutni objekt. Njeno ugrađivanje (naglavačke?) svakako je pučka ideja i poriv da se na Jerinu i doslovno «baci kamenom» i tako se rastereti i olakša huda kulučarska sudba, a ne despotova želja (postoje, naime, pokušaji tumačenja despotove epohe kao doba kontinuiranog poštovanja antičkih božanstava, pri čemu se Đurađ Branković predstavlja kao čuvar grčko- rimske tradicije koji zahteva poštovanje kulta Hestije i namerno, štovanja radi, postavlja pomenutu figuru; po našem mišljenju, ovakvo predstavljanje pravoslavno orijentisanog, venčanog i krunisanog despota koji bi u očaranosti renesansom prevazišao i same Latine, jednostavno ne može biti ispravno).


Šta je bilo posle?
I mnogo vekova posle zalaska vizantijskog sunca za nazubljene kule, sintagma «Prokleta Jerina» je, kao što se zna, ostala; seoskoj deci u Srbiji se, kad pređu svaku meru, i danas podvikne: «Besna Jerino!» Skromni pokušaji da se neki ugostiteljski objekti ili zgrade nazovu imenom poslednje srpske despotice ni danas ne nailaze na odobravanje i popularnost, za razliku od imena despota koje se nekad krasilo mesarsku zadrugu, a sada, evo, i školu za obuku vozača (sic!)

Sudbina zagonetne figure posle pada Vizantije (1453.) i Smedereva kao poslednje vizantijske prestonice (1459.) je više nego zanimljiva: pošto je još dugo stajala i inspirisala generacije «poštenih Smederevaca», Hestija – Vesta – Ognjištečuvarica- Jerina je, tokom Drugog svetskog rata, u kome su Tvrđava i grad pretrpeli neopisivo razaranje (1941.) – nestala. Da li je u pitanju otmica u koju su umešani znalački oficirsko-okupatorski prsti koji su je preselili negde iznad izvorišta Dunava gde i dan-danas krasi neki vrt sa šimširom oblikovanim prema njoj, ili se, uvređena, skriva ispod nanosa zemlje i zaborava kojim vreme zavejava Tvrđavu, još uvek ne znamo.

Šta sada?
Zanimljiva bi bila ideja traganja za Jerinom - Hestijom (realnog, sa raspisivanjem kulturološke «poternice» u podunavskoj regiji, uz korišćenje medija, ili virtualnog, ništa manje interesantnog), zatim njenog nalaženja (arheološkog, psihološkog, umetničkog... ) a onda i dekonstruisanja, ljuštenja (još bolje: izvlačenja jedne iz druge po modelu ruskih matrjoški ) Hestije, Veste, Vestalke, Proklete, Jerine, Proklete Jerine, Zle Kraljice, Zle žene, Žene, žENE, Ewige Weiblich, Eve... i njihovog novog čitanja, prevrednovanja, (o) čišćenja ili bar «skidanja prašine», koliko da se i mi oglednemo na njoj.