Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:07 pm
01. Kafansko i opersko pevanje na radiju


Istorija radio – pevanja narodne muzike 01-mmijatovic-1925
Ranih tridesetih godina prošlog veka, kada je počeo da radi Radio
Beograd (24. marta 1929. godine), narodne pesme i muzika mogle su se
čuti na dva načina preko radio-talasa: uživo ili s gramofonskih ploča.
Pevanje uživo podrazumevalo je nastup u studiju, uz pratnju klavira ili
orkestra ili direktan prenos iz neke od poznatih beogradskih kafana.
Često su emisije narodne muzike bile koncipirane i kao kolaži iz
pojedinih delova zemlje, a popularne su bile emisije „Banatsko veče” i
„Vojvođansko veče”, u kojima se pevalo uz gajde ili tamburaše, ali
imena učesnika nisu sačuvana. Na Radiju su tada pevali poznati dramski
i operski umetnici: Žanka Stokić, Teodora – Toda Arsenović, Zorka
Todosić, Nada Aleksandrović, Lale Jovančić, Jovan Stefanović Kursula,
Bora Janjić i drugi. Među njima je najpoznatiji bio beogradski advokat
Mijat Mijatović (1887–1937). Pevanje je bilo njegova najveća ljubav pa
je to i studirao u Beču i Parizu, a kasnije i snimio preko sto ploča s
narodnim pesmama i operskim arijama. Bio je prvi pevač na svetu koji je
u to vreme prilikom snimanja ploča koristio tehniku nasnimavanja.
Oduševljen Mijatovim pevanjem, kompozitor Stanislav Binički (1872–1942)
napisao je splet od sedam vranjanskih pesama koji je nazvan
„Mijatovke”. Paralelno s Mijatom, pevao je i Milan Timotić, često
nazivan Mali Mijat ili Novi Mijat, koji je na Radiju bio sve do početka
Drugog svetskog rata, a kasnije je otišao u SAD i tamo nastavio
karijeru.
Godine 1935. pojavljuje se potreba da se program obogati i osveži,
pa na Radio Beograd dolaze i „obični ljudi koji lepo pevaju”. Formiraju
se i prvi zvanični radio-orkestri: Tamburaški orkestar Aleksandra
Aranickog, u kome je svirao i njegov potonji šef Pančevac Maksa Popov
(1910–1973), i Narodni orkestar Sime Begovića, u kome je bio i
Vlastimir Pavlović Carevac (1895–1965), koji ga je preuzeo posle Drugog
svetskog rata. Tada na Radio dolaze pevači koji nisu imali stalni
angažman, već su nakon audicije bili pozivani da pevaju prema potrebi,
i to repertoar koji su sami birali. U komisiji koja je organizovala
audiciju za pevače bili su kompozitor i profesor Petar Krstić
(predsednik), zatim kompozitori Mihajlo Vukdragović i Vojislav Vučković
i šef Narodnog orkestra Sima Begović. Među prvim „običnim” pevačima
primljeni su Nata Pavlović, Ružica Protić, Ruža Denić, Zorka Katinski
kasnije Butaš i njen suprug Bogdan (rodom iz Kovina), a kasnije su
došle Jelena Vujanović, Emilija Putnik, Vera Kokošević, Ružica Kalušić
i druge. Od pevača valja spomenuti Uroša Seferovića, Rašu Radenkovića,
Dobricu Grozdanovića, Dragog Čkonjevića, Vojislava Petruševića i
nezaobilaznog Vukašina – Vuleta Jevtića, koji je već tada stekao veliku
popularnost, koja ga je pratila sve do smrti 1981. godine. Mnogi od
ovih pevača bili su gosti u kafani „Savinačka kasina” na Čuburi, koja
je bila vlasništvo Vlastimira Pavlovića Carevca, gde su slušali i učili
kako se pesma peva i bili prvi nazvanični učenici velikog Cara.
Među zvaničnim i istraživačima poznatim pevačima na predratnom Radio
Beogradu nije bilo Pančevaca. Tadašnje pevanje umnogome se razlikovalo
od pevanja na radiju posle Drugog svetskog rata jer se nije vodilo
računa o dikciji, emociji i tekstu, takozvanom „donošenju pesme”, što
će kasnije kao pravilo ustanoviti Carevac, već su se pevači trudili da
narodnim pesmama daju ozbiljniji, skoro operski ton i iskažu, neretko
preterano, svoje glasovne mogućnosti. Postojale su i emisije koje su
bile koncipirane tako da su se u njima samo puštale ploče narodnih
pevača. Između ostalih, mogle su se čuti one s pesmama gospođe Mare
Petrović iz Pančeva otpevane uz harmoniku Arkadija Terzina. Pominje se
i Aron NJegru, za čije ploče nije poznato da li su emitovane na Radio
Beogradu, ali se zna da je bio iz Pančeva i pevao narodne pesme.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:08 pm
02. Iz kafane pred mikrofon Radio Beograda

Istorija radio – pevanja narodne muzike 02-zorka-katinski
Kafansko pevanje u vreme dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka
bilo je u nezavidnom položaju. To najbolje opisuje muzikolog Vladimir
Đorđević u „Narodnoj pevanci” iz 1926. godine: „Zastanite pored
kafanica na Dorćolu, Vračaru, Savamali, ili po našim palankama, i
poslušajte tobožnje profesionalne pevačice, pa ako ma i najmanje imate
osećanja za lepotu pesama i njihovog izvođenja, vi morate zatvoriti uši
da ne slušate. Besmislene, dvosmislene, vrlo često i banalne reči,
kojima čovek ne zna krsnoga imena, uz divljačku dreku, ili uz prostačko
a pretenciozno izvijanje neke mešavine od deformisanih otpadaka naših i
stranih melodija i njihovih prerada – to je današnje naše pevanje u
varoškoj masi…” Ako navedenu tvrdnju uzmemo kao činjenicu, implicitno
saznajemo i da biti pevač koji peva u kafani nije bilo mnogo cenjeno
zanimanje. Međutim, bilo je dobrih kafana u kojima su pevali dobri
pevači, kao što su Sima Vasiljević, Mile Brujić, Sulejman – Sulja
DŽakić, sestre Zorica i Danče Nikolić i drugi. Najpoznatija među njima
bila je Sofka Nikolić, popularna širom Evrope već sa 16 godina. Po
njenom dolasku u Beograd, sredinom dvadesetih godina, menja se odnos
prema kafanskom pevanju. Radio Beograd tada obavlja prenose iz kafane
„Kragujevac”, u kojoj ona peva uz ciganski orkestar Paje Nikolića. Prvi
put Sofkino pevanje prenošeno je preko radiotalasa 11. decembra 1929.
godine, a zbog velikog broja obožavalaca njene pesme, često je pozivana
da nastupa u emisijama narodne muzike. Tokom karijere, do 1939. godine,
snimila je preko sto gramofonskih ploča s više od 200 pesama. Slično je
bilo i s Vukom Šeherović, veoma poznatom i popularnom interpretatorkom
bosanskih sevdalinki i pevačicom, kako se govorilo, „srebrnog glasa”.
Vuka je pevala u kafani čiji je vlasnik bio njen muž, često je
gostovala u radijskim emisijama „Bosansko veče” pevajući sama ili u
duetu s Urošem Seferovićem. Još se traga za njenim predratnim pločama,
za koje se pretpostavlja da ih je snimila. Od posleratnih snimaka danas
je poznato samo pet.
Prenosi iz kafana obično su trajali dva sata (od 22 sata do ponoći).
Do 1941. godine emitovani su iz hotela „Moskva” i „Palas”, kao i iz
restorana „Dva jelena”, „Imperijal”, „Domovina”, „Kasine” i drugih.
Pored ostalih, pevače je pratio i Orkestar Dušana Popaza iz Pančeva,
dok je njegov rođeni brat Pavle, takođe violinista, svirao u Narodnom
orkestru kao tercista V.P. Carevca. Radio Beograd 1936. godine
angažovao je kompozitora Mihajla Vukdragovića, tadašnjeg direktora
Muzičke škole „Stanković”, za rukovoditelja narodnih muzičkih priredbi,
čime je podignut nivo kvaliteta narodne muzike. U to vreme karijeru na
Radiju započela je i Zorka Katinski (1914–2002), koja je došla iz hora
Narodnog pozorišta. Zbog zvonkog soprana i osećaja za svaku pesmu koju
je pevala, bila je veoma popularna i slušaoci su je tražili, pa je
često imala emisije. Pevala je gradske pesme, ali je ipak ostala
upamćena kao pevačica vojvođanskih pesama. To je zato što se udala za
kolegu Bogdana Butaša (bariton) iz Kovina, uz koga je te pesme i
naučila i s velikim uspehom interpretirala. To je bio prvi „radiobrak”.
Nažalost, nijedan snimak s Bogdanovom pesmom nije sačuvan, ali je zato
poznato preko 40 numera koje je pevala Zorka. Za razliku od Bogdana,
koji se povukao vrlo brzo posle Drugog svetskog rata, Zorka je karijeru
nastavila i aktivno pevala do kraja šezdesetih godina. Slično je bilo s
Ružicom Protić (stare gradske i varoške pesme) i Savetom Sudar
(bosanske pesme i sevdalinke), koje su imale sličan razvojni put kao
Zorka Butaš. Carevac je mnogo cenio interpretacije ove tri umetnice i
najveći broj trajnih snimaka zabeležen je uz njegov orkestar. Nažalost,
do 1954. godine na Radio Beogradu pevalo se uživo i nisu beleženi
trajni snimci, pa mnoge glasove tadašnjih interpretatora nikada nećemo
čuti. Ostala su samo imena i nazivi pesama, od kojih je većina danas
potpuno zaboravljena. Za 12 godina predratnog Radio Beograda (prema
podacima Saše Spasojevića, istraživača iz Beograda) pevalo je preko 200
narodnih pevača, sviralo više od 80 različitih orkestara i muzičkih
sastava, narodna muzika emitovana je iz skoro 30 restorana i otpevano
je na hiljade pesama. A onda je došao rat i Nemci su preuzeli Radio
Beograd.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:09 pm
03. 0kupacija i „oslobođeni” mikrofon Radio Beograda


Istorija radio – pevanja narodne muzike 03-a-aranicki
Beograd je bombardovan 6. aprila 1941. godine, u vreme dok je trajala emisija
narodne muzike na Radio Beogradu. Ubrzo su ga Nemci potpuno preuzeli.
Iako je period od 1941. do 1944. godine istraživačima najmanje poznat i
iz tog doba ima najmanje pisanih dokumenata, na osnovu postojećih može
se dobiti barem delimična slika o pevačima, muzičarima i uopšte
muzičkom programu na toj radio-stanici. Program je bio u celini skraćen
na svega nekoliko sati dnevno, ali je bila zadržana osnovna programska
koncepcija, koja je, međutim, mnogo zavisila i od trenutnog stanja u
Beogradu i na raznim frontovima. U ovom periodu narodne pesme nastavili
su da pevaju pevači koji su već bili na Radiju, kao što su Milica
Bošnjaković, Divna Radić-Đoković, Branislav Pivnički, Bogdan Butaš,
Dragi Petrović i drugi.
Tokom okupacije došla je i nova garnitura pevača, među kojima su
bili Rada Stanković, Dragica Cenić, Darinka Kecman, Branko Gucunski,
Vitomir Nešović, Dimitrije Bogdanović i drugi. Mnogo pevača imalo je
nastupe samo jednom ili dva puta, što znači da Radio nije imao stalne
soliste kao ranije, a naročito posle Drugog svetskog rata, kada je to
od „ljubavi prema pesmi” postala profesija „radio-pevač”. Za vreme
okupacije repertoar je bio isti kao i ranije; najviše su se pevale
gradske pesme i sevdalinke, ali bilo je i narodnih i romansi. U to
vreme bile su popularne emisije „Svirka i pesma s Balkana” i „Beograd
Boru”, kao i „Šareno veče” sredom i „Želje slušalaca” nedeljom.
Organizovani su bili i prenosi iz restorana, kao na primer iz „Tri
šešira”. Od orkestara su svirali Tamburaški radio-orkestar pod upravom
Aleksandra Aranickog, Narodni orkestar, koji je vodio Dragić Obrenović,
a spominje se i Mali orkestar Žarka Milanovića.
Neki pevači koji su pre rata pevali nastavili su to da rade i
kasnije, ali su komunisti oslobodioci prokazali mnoge predratne pevače
da su sarađivali s okupatorom, pa im je bilo zabranjeno da pevaju
(eklatantan primer je Vuka Šeherović, koja je imala svoje solističke
emisije pre rata, a tokom rata pevala je u muževljevoj kafani, i kojoj
je bilo zabranjeno da nastupa u programu Radio Beograda). Pojedinci,
kao što je Milan Timotić, bili su toliki „izdajnici” da su morali da
pobegnu iz zemlje, a u odsustvu su osuđeni na smrt zbog saradnje s
okupatorom. Gledano s današnjeg stanovišta, to nikako nije bila
saradnja s okupatorom. Pevači su radili svoj posao i pevali svom
narodu, kao što su i glumci igrali predstave svom narodu jer je Radio
Beograd slušao ovdašnji narod, a program je i bio namenjen njemu.
Završetak Drugog svetskog rata označio je novi početak za Radio
Beograd, koji je tada promenio ime u Radio Jugoslavija. Nova vlast
vratila je kompozitora Mihajla Vukdragovića (1900–1986) na najvišu
funkciju u oblasti muzičke struke, koja je objedinila mesta glavnog
muzičkog urednika Radija i direktora za muzičku produkciju, program i
arhivu. Na tom položaju bio je od 1944. do 1948. godine. Jednu od veoma
značajnih uloga u tom periodu odigrao je i Miodrag A. Vasiljević
(1903–1963), „otac etnomuzikologije u Srba”, čovek koji je gajio veliku
ljubav prema izvornom narodnom stvaralaštvu i na radio-stanicu dovodio
svoje studente i pevače za koje je čuo da lepo pevaju, čime je
obogaćivao program. Posebno treba napomenuti da je on kao istraživač na
terenu zapisao na hiljade narodnih pesama iz skoro svih krajeva
tadašnje Jugoslavije i tako ih je spasao sigurnog zaborava. Nažalost,
komunističkoj vlasti nije bio po volji i meri, pa je stoga bio prividno
cenjen i postavljen u Upravu Radija, a u stvari je bio skrajnut zbog
insistiranja na srpskoj narodnoj muzici i njenoj zastupljenosti u
programu. Kada se povukao, na njegovo mesto i po njegovoj „preporuci”
postavljen je Đorđe Karaklajić (1912–1986), dotadašnji urednik za
narodnu muziku. Za njega su čelnici KPJ smatrali da će „dobro voditi
politiku u narodnoj muzici”, te mu je bilo prepušteno da sam „vedri i
oblači” i odlučuje o tome ko će pevati i koje će pesme biti na programu.
Bilo je to vreme kada se zbog pogrešne reči odlazilo u zatvor, a
zbog „zabranjene” ili „izrazito srpske pesme” pevač je skidan s
programa i proglašavan neprijateljem. Ipak, kako je vreme odmicalo,
stvari su se popravljale i narodna muzika kasnije je doživela
najsvetlije i najblistavije trenutke.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:09 pm
04. Pevaj pred mikrofonom isto kao što govoriš

Istorija radio – pevanja narodne muzike 04-prvi-zlatni-glasovi
Iako je Beograd oslobođen 20. oktobra 1944. godine, u nekim delovima
zemlje borbe su još trajale. Preuzeti od Nemaca radio-stanicu značilo
je mnogo, naročito kada je to bio jedini postojeći mas-medij. To je
značilo da treba pronaći ljudstvo koje će raditi, ali i pevače koji će
popunjavati muzički deo programa. Orkestri i solisti koji su nastupali
tokom okupacije stavljeni su „na led” da bi se videlo i presudilo
koliko su i da li su sarađivali s okupatorom, a novih nije bilo. LJudi
koji su kasnije vodili orkestre bili su u zarobljeništvu ili u
koncentracionim logorima.
Profesor i etnomuzikolog Miodrag A. Vasiljević našao je veoma dobro
rešenje tog problema. Budući da je poznavao Đorđa Milića, harmonikaša
koji je u blizini tadašnjeg studija Radio Beograda (nalazio se u
Inženjerskom domu u Ulici Miloša Velikog) imao kafanu, i njegovu
suprugu Anđeliju, koja je u istoj kafani pevala, rekao im je: „Mi
nemamo nikoga da peva na radiju i vi morate da nam pomognete. Ti Đorđe,
harmoniku, ti Anđo, tvoje grlo, i kako god znate. Dolaziće partizan po
vas, vodiće vas, vraćaće vas, a u koje vreme će to biti, niko ne zna.
Kada bude trebalo, morate biti na raspoloženju: zatvarajte kafanu i
pravac studio”. Tako je i bilo.
Anđelija Milić (1921–2002) stala je prvi put pred mikrofon Radio
Beograda 21. oktobra i uz harmoniku svoga muža Đorđa zapevala
partizanske pesme. Takav tempo, s nastupima dva puta dnevno, trajao je
nekoliko meseci. Ona je kasnije radila i kao sekretar muzičkog programa
Radio Beograda. Tamo je ostala sve do penzije, punih 35 godina, i bila
je jedan od prvih učenika u „Carevčevoj školi pevanja narodne pesme”.
Slično je bilo i s pevačem Miodragom – Miletom Bogdanovićem (1923),
koga je Vasiljević čuo na nekakvoj priredbi i odmah ga angažovao da
peva na Radiju. Prvu emisiju imao je 19. decembra 1944. godine, a pevao
je po jednu dalmatinsku, crnogorsku, starogradsku i partizansku pesmu,
uz Tamburaški orkestar koji je vodio Pančevac Maksa Popov (1910–1973).
Iz ovoga sledi zaključak da je za samo dva meseca napredak bio veoma
značajan.
Iz zarobljeništva se prvi vratio Đorđe Karaklajić (1912–1986), koji
je postao urednik za narodnu muziku, a zatim i Maksa Popov, koji je
preuzeo Tamburaški orkestar od Aleksandra Aranickog. Ubrzo za njima iz
zloglasnog koncentracionog logora „Dahau” vratio se Vlastimir Pavlović
Carevac (1895–1965), koji je postao šef Narodnog orkestra (tokom
okupacije vodio ga je Dragić Obrenović, koji je zbog toga nastavio da
svira u njemu, ali nije mogao da bude njegov stalni član i da ima platu
za svoj angažman). S Carevcem je počela i nova epoha narodne muzike na
Radio Beogradu. On je održavao mesečne audicije za pevače, na koje se
prijavljivalo i do 200 kandidata, ali s obzirom na strog kriterijum,
bilo je primano samo dvoje ili troje, i to ne da odmah pevaju, već da
uče kako se narodna pesma peva. Tome ih je on podučavao, insistirajući
na pravilnoj dikciji, tačnom tekstu i donošenju emocije koju pesma ima.
Iz sećanja pevača koji su s njim sarađivali saznajemo i njegov stav
prema narodnoj pesmi. Govorio im je: „Pevaj kao što govoriš. Ako umeš
pravilno da govoriš, umećeš pravilno i da pevaš”. Carevac je bio čovek
koji je uradio primarnu stilizaciju naše narodne muzike. „Umio” ju je i
očistio od loših uticaja kafanskog pevanja, učinio da se podjednako
dopada i običnom seljaku i najučenijem čoveku, da se može pevati i u
kafani i na operskoj sceni. Narodna muzika ga je opsela još u ranoj
mladosti i on ju je proslavljao tokom celog života.
Od pevača koji su s Carevcem sarađivali od prvih dana pa sve do
njegove smrti najznačajniji su: Danica Obrenić (1920–2004), Radmila
Dimić (1922–1991), Velinka Grugurović (1926–2000), Jelena (1930) i
Aleksandar Dejanović (1923–2000), Vukašin Jevtić (1913–1981), LJubovoje
Vidosavljević (1921), Miodrag – Mija Popović (1916–2002) i Aleksandar
Trandafilović (1930–1986). Od 1947. godine po dolasku iz Prištine s
Carevčevim Narodnim orkestrom pevala je i naša Mara Đorđević
(1916–2003), ali je ta saradnja trajala samo tri godine, jer je po
formiranju Seksteta Dušana Radetića (1921–1965) ona bila prvi pevač
koji je nastupao s tim ansamblom. Svakako, bilo je tu još mnogo pevača,
od kojih su neki nastupe imali samo jedanput ili nekoliko puta, a samo
mali broj njih bili su angažovani kao „stalni solisti Radio Beograda” i
„pod platom”. Od solista je bila oformljena i pevačka grupa, a neki su
pevali i u radio horu. Tako je program postajao sve bogatiji i
raznovrsniji. Tih godina polako se u Radio Beogradu pojavljuju novi
orkestri i ansambli, kao i pevači koji su svojim nastupima doprineli
popularizaciji narodne muzike i ostavili neizbrisiv trag u našoj
muzičkoj istoriji.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:11 pm
05. Marine kosovske pesme iz Pančeva

Istorija radio – pevanja narodne muzike 05-pevaci-u-bugarskoj
Značajne stranice u istoriji pevanja na Radio Beogradu, kao i u
istoriji narodne muzike uopšte, velikim slovima ispisala je velika Mara
Đorđević. Rođena je 31. januara 1916. godine u Odabeštu (Rumunija), gde
su joj roditelji bili na privremenom radu. Leta iste godine umro joj je
otac, a majka se s njom i sinom Jovanom vratila u rodno Tetovo
(Makedonija). Odrastajući u izrazito muzikalnoj porodici Mara se
susrela s pesmom u najranijem detinjstvu, slušajući priče o ocu koji je
bio odličan pevač, a stariji Tetovci pamtili su i dedu kao takođe vrlo
muzikalnog. Mara je uvek i rado pevala ne samo na porodičnim slavljima
već i po Tetovu, gde god bi je zvali. Većinu pesama naučila je od
starog tetovskog pevača Noneta Grnčara, a neke i od majke i tetke. Kada
je završila malu maturu, želela je da postane učiteljica. Prošla je
lekarski pregled, ali nije položila prijemni ispit iz muzičkog s
obrazloženjem profesora Stevana Šijačkog da „nema dovoljno razvijen
sluh”. Završila je krojački zanat i 1934. godine udala se za učitelja
Slobodana Đorđevića, koji je bio na službi u Tetovu, i tu su im se
rodili sinovi Dragiša i Vojislav.
Po osnivanju Radio Skoplja (januar 1941) bila je raspisana audicija
za pevače i Mara se, po nagovoru starijih članova porodice, prijavila.
Od 85 kandidata, primljena je kao jedina pevačica. Ovog puta isti onaj
profesor Šijački bio je oduševljen njenim glasom i pesmom. Kada ga je
podsetila ko je, rekao joj je: „E, dete moje. Onda nisi imala sluh, a
sada ti se sluh razvio”. Međutim, na Radio Skoplju pevala je veoma
kratko jer je ubrzo počeo Drugi svetski rat, pa je radio-stanica bila
zatvorena. Tokom rata Mara nikada i nigde nije pevala. Kad se rat
završio, njen suprug dobio je službu u Prištini, gde je porodica živela
od avgusta 1945. do decembra 1950. godine. Mara se priključila KUD-u
„Radnički” kao solista i član hora, gde je pored tetovskih pevala i
kosovske pesme, koje je učila od starijih žitelja u Prištini, a zbog
sličnosti, odmah ih je zavolela. Ubrzo po otvaranju Radio Prištine
(1946) postala je solista i ovog radija. Prelomni trenutak u karijeri
bila joj je turneja „Radničkog” po Istri (1947). Organizator Sava
Bugarčić, tadašnji direktor „Putnika”, oduševljen njenim pevanjem i do
tada nedovoljno poznatim repertoarom, o njoj je obavestio Radio
Beograd, na kome do tada nije bilo pevača s Kosova (ne računajući
studentkinju etnomuzikologije Nadu Patrnogić iz Prizrena koja je pevala
povremeno i iz hobija).
Leta 1947. godine muzički urednici Radio Beograda poslali su joj poziv
za audiciju, koju je položila i oduševila članove komisije: Vlastimira
Pavlovića Carevca, Maksu Popova, Boru Ilića i Đorđa Karaklajića. Posle
samo nedelju dana bila je zakazana emisija i Mara je s Carevcem
zapevala „uživo” ispred mikrofona Radio Beograda. Do 1950. godine, kada
je njen suprug Slobodan dobio posao u Pančevu, paralelno je pevala na
Radio Prištini i Radio Beogradu. Nakon preseljenja u Pančevo, gde je
živela do kraja života, postala je stalni solista Radio Beograda i
dobila status „radio-pevača I A klase”. Nastupala je s Carevcem, a po
osnivanju seksteta Dušana Radetića, koji je imao jaku ritmičku sekciju
pogodnu za kosovske pesme, muzički urednici odlučili su da bude prvi
pevač koga će sekstet pratiti. Posle ukidanja Rezolucije Informbiroa
(1956) Mara je s grupom najboljih radio-pevača gostovala mesec dana u
Bugarskoj. Turneja je ponovljena nakon dve godine i to su jedine strane
turneje na kojima je učestvovala. Pored nastupa u tadašnjoj SFRJ, u
društvu kolega nastupala je i u Pančevu, najčešće u bašti Vajfertove
pivare i restoranu „Slavina”.
Sve trajne snimke u Radio Beogradu Mara je snimila od 1956. do 1969.
godine. Prvu ploču, grafitno-lomljivu, snimila je za zagrebački
„Jugoton” 1952. godine, a ubrzo zatim još jednu. PGP RTB izdao je samo
dve singl ploče, ali se 2000. godine pojavio i njen CD. Udruženje
estradnih umetnika Srbije i Jugoslavije 1971. godine priznalo joj je
pevački radni staž na radio-stanicama u Skoplju, Prištini i Beogradu.
Otišla je u penziju i tu bi priča o pevačkoj karijeri mogla biti
završena. Međutim, za pravog pevača ne postoji penzija. Naša sugrađanka
Mara tada je pevala za sebe i one koji je vole. Događalo se da dok šeta
s društvom uveče, čim čuje tamburaše u restoranu „Park”, uđe i bez
ikakve probe, krajnje spontano, po pola sata peva na opšte zadovoljstvo
i muzičara i gostiju. Često je pevala i u Klubu prosvetnih radnika, gde
je njen suprug svirao prim i gitaru. Za svoj rad nikada nije dobila
nijedno priznanje, ni od Radio Beograda ni od Radio Prištine. Mara
Đorđević napustila nas je zauvek 22. januara 2003. godine, u 87.
godini. Ostale su pesme „Oj, golube”, „Srce mi boluje”, „Karanfil se na
put sprema”, „Beli lice Prizrenka devojka” i mnoge druge, koje čuvaju
sećanje na ovu veliku umetnicu. Pesme koje je proslavila i zbog kojih
je bila i ostala neponovljiva. Nažalost, niko u Pančevu do danas se
nije setio da u znak sećanja na nju i u znak zahvalnosti neka od ulica
ponese njeno ime, kada već za života nije bila proglašena zaslužnom
građankom ovoga grada.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:13 pm
06. Narodne pesme na Radio Novom Sadu

Istorija radio – pevanja narodne muzike 06-jula-kresevic
U svojoj koncepciji od samog osnivanja 29. novembra 1949. godine
Radio Novi Sad imao je redakcije na pet jezika: srpskom, mađarskom,
rumunskom, slovačkom i rusinskom. Pošto je fond gramofonskih ploča bio
siromašan, prvih godina rada najviše muzičkih emisija činili su
direktni prenosi izvođenja solista ili ansambala iz studija. U takvim
uslovima redakcije su bile prinuđene da angažuju što više različitih
solista i orkestara kako bi mogle da popune muzičke termine u programu.
Celu produkciju u tim danima ostvarili su tamburaški orkestar i narodni
gudački orkestri. Dok su solisti nastupali povremeno i tek kada bi
savladali određeni program, orkestri su svirali svakodnevno, često i
bez proba, što je predstavljalo izuzetan fizički i psihički napor. O
kvalitetu muzičke produkcije tih dana danas je teško govoriti, jer ne
postoje sačuvani zvučni dokumenti. Ostaje nam samo da se divimo
entuzijazmu, hrabrosti i volji tadašnjih stvaralaca prve Muzičke
produkcije Radio Novog Sada.
Pored brojnih solista, gotovo sve redakcije imale su i svoje horove
i orkestre sve do 1953. godine, koja se uzima kao prekretnica u radu i
datum osnivanja Muzičke produkcije. Tada su počela prva snimanja na
magnetofonskim trakama, ali zbog pomanjkanja novca bili su ukinuti
mnogi ansambli, pa su redakcije dospele u težak položaj jer nisu mogle
da zadovolje sve veće zahteve za novim snimcima. To je rešeno
povećanjem broja snimanja solista i spoljnih ansambala, a u muzičkim
emisijama počela su da se pojavljuju i mnoga nova imena. Za emisije
jugoslovenske narodne muzike redakcija je u prvom redu koristila
sopstvene snimke (s magnetofonskih traka) s izvođačima Radio Novog
Sada, a u manjoj meri i presnimke s drugih radio-stanica, pa su se u
programu ovog radija pored vojvođanskih narodnih pesama čule i pesme iz
ostalih krajeva SFRJ. U programu su učestvovali vokalni i
instrumentalni solisti, vokalni ansambl, Tamburaški orkestar i
Radio-orkestar Novog Sada, a zbog raznovrsnosti programa povremeno su
bili pozivani i solisti s drugih stanica da snimaju s ansamblima Radio
NS.
U prvoj deceniji rada narodne pesme na Radio Novom Sadu pevalo je
oko 70 solista, na pet jezika, a mnogi izvođači često su pevali i na
dva jezika ili različite muzičke žanrove (što nikako nije bio slučaj na
Radio Beogradu). Među značajnijim pevačima srpske vojvođanske narodne
muzike, koji su obeležili prvih 25 godina Radio Novog Sada, svakako su
Veselinka Ivančević, Jelena i Aleksandar Dejanović (inače i solisti
Radio Beograda), a jedan od najboljih interpretatora koje je iznedrio
Radio Novi Sad svakako je neprikosnovena Julka Kerešević, poznata u
čitavoj ondašnjoj Jugoslaviji. Valja pomenuti i Nadu Vodeničar (počela
karijeru na Radio Beogradu), koja je jedno vreme bila i muzički urednik
te radio-stanice, a svoj pečat ostavili su i Svetislav Vrbaški
(predratni pevač Radio Beograda) i Mihajlo Oneščuk, koji je pevao i na
rusinskom jeziku i bio solista Novosadske opere. Od pevača na jezicima
nacionalnih manjina u Vojvodini poznata je Vojkica Popović Rađenović iz
Banatskog Novog Sela, koja je zahvaljujući učešću na festivalima
rumunske muzike u Alibunaru i Uzdinu postala solista te radio-stanice i
zabeležila veliki broj trajnih snimaka.
Početkom sedamdesetih godina karijeru na Radio Novom Sadu započela
je i Pančevka Julija Bisak pevajući mađarske narodne pesme prvo sama, a
kasnije sa Zvonkom Bogdanom, neponovljivim interpretatorom i danas
najvećom živom i aktivnom legendom vojvođanske narodne muzike. Od
instrumentalista svakako najvredniji pomena jeste legendarni Janika
Balaž, koji je bio koncertmajstor Velikog tamburaškog orkestra Radio
Novog Sada i vodio svoj orkestar „Osam tamburaša s Petrovaradina”. U
popularizaciji srpske narodne muzike iz Vojvodine veliku ulogu odigrali
su melograf Sava Vukosavljev, dirigent i aranžer Velikog tamburaškog
orkestra, i muzički urednik Isidor Hadnađev, kompozitor koji je napisao
i udžbenike „Škola za tamburu”. Uzimajući u obzir sve probleme u radu
Muzičke produkcije koje je ova radio-stanica imala, uspeh je značajan,
jer je ona doprinela da se gaji i otrgne od zaborava narodna pesma u
Vojvodini, pevana na pet jezika nacionalnih manjina.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:15 pm
07. „Prve violine” i Narodni orkestri Radio Beograda

Istorija radio – pevanja narodne muzike 07-carevac
U istoriji posleratnog radio-pevanja narodne muzike na programu
Radio Beograda najznačajnije mesto svakako zauzimaju dva narodna
orkestra. Prvi je vodio legendarni Vlastimir Pavlović Carevac
(1895–1965), dok je u drugom prva violina i šef bio nezaboravni Žarko
Milanović (1921–2006), obojica pravnici po struci. Ovi orkestri ujedno
su bili i zvanični orkestri na toj radio-stanici, s kojima su nastupali
solisti instrumentalisti (na fruli, okarini, harmonici itd.) i
radio-pevači (kako stalni solisti tako i gostujući, najčešće iz
različitih kulturno-umetničkih društava i drugih radio- stanica širom
tadašnje Jugoslavije). Svi zajedno činili su okosnicu Redakcije za
narodnu muziku, a shodno okolnostima posle Drugog svetskog rata, i u
narodnoj muzici uopšte, jer je radio bio jedini mas-medij toga doba.
Odgovornost za to šta će od muzike narodu biti servirano bila je na
visokom nivou; repertoar je pažljivo biran (uglavnom da bi bili
podjednako zastupljeni svi narodi u SFRJ), pevači su pevali pesme iz
„svog kraja”, probe su bile svakodnevne, a prolazilo je i po nekoliko
meseci da bi se ista kompozicija ponovila u programu.
I Carevac i Milanović imali su svoje „male škole pevanja”, u kojima
se pevačima čitao tekst i objašnjavalo šta je smisao pesme, i gde su
oni učili pravilnu interpretaciju i pažnju posvećivali tome da se peva
s onim naglaskom i na onom dijalektu odakle je pesma po poreklu, a
šefovi orkestara naročito su insistirali na „donošenju emocije” koju
pesma ima. Zbog svega navedenog razumljiv je i stav da pevači pevaju
pesme iz kraja odakle su potekli, jer se smatralo da svako najbolje
oseća ritam, melodiju i smisao teksta pesama s kojima je odrastao. To
jeste bilo donekle tako, ali pojedini primeri pokazali su da ova
tvrdnja ne mora uvek biti tačna. Bilo je pevača koji su rođeni
Beograđani, a ostali su upamćeni kao neponovljivi izvođači pesama iz
Vranja (Zora Drempetić), Šumadije (duet sestara Vere Radulović i Nade
Jovanović) ili Bosne i Hercegovine (Nada Mamula). I Carevac i Milanović
bili su zadivljeni interpretacijom navedenih pevača i s njima su
ostvarili veliki broj trajnih snimaka za Zvučni arhiv Radio Beograda.
Iako su bili na istom poslu, Carevac je imao znatno drugačiji
pristup pevačima nego Milanović. Bio je stariji i iskusniji, a pri tom
veliki boem i čovek koji je iznad svega voleo kafanu, pa je i njegov
pristup bio „umiveno i primarno stilizovano kafansko izvođenje”. Često
je svirao i prema svom raspoloženju, menjajući ritam i tempo pesme u
skladu s interpretacijom pevača. Postoje samo dva snimka proba
Carevčevog Narodnog orkestra, iz kojih se vidi da on počinje da svira,
a ostali muzičari „hvataju” melodiju i nastavljaju za njim. Sve to više
je podsećalo na veselu svirku uz pesmu nego na neku strogu formu koju
probe mogu imati. Ako dodamo i činjenicu da je on za svakog bio „drug”
ili „čika Car” (za razliku od Milanovića, koga su oslovljavali s
„gospodine”, ali i on je sve ostale tako zvao), može se lakše i jasnije
razumeti njegovo poimanje narodne muzike i pravilne interpretacije.
Prema svedočenju pevača, njegovih saradnika, bio je veoma strog,
ponekad i grub, ali su ga svi obožavali i tvrdili da sve što su
naučili, duguju njemu. Znao je odlično da proceni kom pevaču koja pesma
leži, a često je na samoj probi, shodno tome, i menjao planirani
repertoar za emisiju.
Žarko Milanović imao je potpuno drugačiji pristup probama i
uvežbavanjima orkestra i pevača. On je takođe bio veoma strog, u svakom
smislu. Probe su počinjale tako što bi uzeo intonaciju od pevača,
zapisao melodiju i tekst, na licu mesta raspisao aranžman i tek tada je
moglo da se svira i peva. Svakako da je i on vodio računa o svim
navedenim zahtevima za pravilnu interpretaciju, ali je bio i vrlo
pedantan i organizovan, a kako su govorili njegovi saradnici, po njemu
su mogli da navijaju sat. Kašnjenje nije podnosio, pa se događalo da
kada neko zakasni, podigne gudalo i pokaže na zidni sat, što je značilo
da taj ne učestvuje u probi i emisiji.
Strogost oba šefa narodnih orkestara sasvim je razumljiva, jer su
sve emisije narodne muzike na Radio Beogradu do 1953. godine bile
emitovane uživo, a 1. januara 1954. počelo je i beleženje prvih
snimaka, najpre za jedno emitovanje, zbog nedostatka i visoke cene
magnetofonskih traka. Nakon toga one su presnimavane, a kasnije je
počelo arhiviranje „trajnih snimaka za više emitovanja”. To je umnogome
olakšalo dalji rad, program je dugoročnije bio planiran, a orkestar i
solisti već su bili dovoljno uvežbani. Zahvaljujući angažovanju
gostujućih orkestara (Miodraga Todorovića Krnjevca, Dušana Radetića,
Radojke i Tineta Živkovića, Dušana Radančevića i drugih), uz proverene
soliste Radio Beograda, ostajalo je više vremena za podučavanje novih
pevača, a program je postao raznovrsniji i bogatiji. Tako je počela
popularizacija narodne muzike u njenom najboljem svetlu, a svi orkestri
i pevači redovno su nastupali u zemlji. Koncerte su imali i u Pančevu,
najčešće u baštama Vajfertove pivare i kafane „Slavina” (današnji
Ce-market).
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:16 pm
08. Čika-Maksina „tambura sa srcem”

Istorija radio – pevanja narodne muzike 08-maksa-popov
Početkom 1935. godine javljaju se prvi zvanični orkestri na Radio
Beogradu. Među njima se isticao Tamburaški radio-orkestar, koji je
svirao samo za tu radio-stanicu, a njegov šef, čuveni Aleksandar
Aranicki, nazvan je „rekorderom u pisanju nota”. Ovaj orkestar bio je
toliko popularan da je, prema pisanju tadašnjeg nedeljnika „Radio
Beograd”, proglašen „najboljim na svetu”. Pored toga što su uz ovaj
orkestar pevali svi pevači pre rata, veoma je bitan podatak da je od
samog osnivanja u njemu svirao i Pančevac Maksa Popov (1910–1973), koji
će biti na njegovom čelu od 1950. pa sve do rasformiranja orkestra
(1957).
Maksa Popov rođen je u Pančevu 11. jula 1910. godine od oca Arse i
majke Živke. Već u drugom razredu osnovne škole zainteresovao se za
muziku – od oca je uzimao tamburicu i nosio ju je u školu. Tokom odmora
je svirao i vršnjaci su se okupljali oko njega, više zainteresovani za
svirku nego za dečje igre. Kada je bio u momačkom dobu, otac mu je
preminuo i Maksa je postao glava kuće. Da bi mogao više da pomogne
porodici, otišao je „u svet” i počeo da svira po kafanama. Tada je
upoznao i Jevrejina Sadika Levija, koji je imao svoj orkestar. Počeo je
da svira s njima, ali nije znao note i zato je imao manju platu, a Levi
je uzeo drugog muzičara da vodi orkestar. To je Maksu nateralo da iz
orkestarske arhive uzme notne zapise, te je za šest meseci naučio note
i postao vođa orkestra. Nešto kasnije (1930) Maksa je otišao u vojsku,
gde je proveo dve godine. Kada se vratio, nastavio je da svira po
beogradskim i zemunskim kafanama, ali i da mlađeg brata LJubu podučava
sviranju na tamburi. Nije poznato da li je pre 1935. godine Maksa
nastupao na Radio Beogradu, ali te godine postao je član Tamburaškog
radio-orkestra, čiji su članovi dobijali honorare samo za nastupe i
nisu bili zaposleni u radio-stanici. Kada je počeo Drugi svetski rat,
odveden je u Nemačku u zarobljeništvo, odakle se vratio kao astmatičar.
Po povratku na Radio dobio je stalan i plaćen posao u Tamburaškom
radio-orkestru, u kome je samo svirao do 1950. godine. Kada se Aranicki
odselio u Novi Sad, Maksa je postao šef. On je vodio orkestar do 1957.
godine, kada je u Radio Beogradu doneta odluka da se on rasformira, a
članovima je bilo preporučeno da se prebace u tamburaške orkestre u
Radio Novom Sadu ili Radio Sarajevu. Maksa nije želeo da ode iz
Beograda, pa je u radio-stanici nastavio da radi kao producent narodne
muzike (do penzionisanja 1967. godine). Tada je oformio orkestar manjeg
sastava, pod nazivom Tamburaški orkestar Makse Popova, s kojim je
pratio mnoge pevače i na radiju i na turnejama, a nastavio je i da
svira u restoranima i hotelima. NJegov rad s pevačima značajan je
utoliko što je sarađivao i u nekoliko beogradskih kulturno-umetničkih
društava kao korepetitor i mlade podučavao pevanju i sviranju. Prema
svedočenjima pevača i muzičara, Maksa je bio mirne i tihe prirode, a
tamburu (prim) svirao je iz srca. Bio je nežnog zdravlja, često
bolešljiv, a kako su govorili, umeo je i da „kašlje u sebi”. Posle
penzionisanja bolest je napredovala i 1973. godine Maksa Popov napustio
je ovaj svet.
Tokom dugogodišnjeg rada Maksa je za sobom ostavio veliki broj
trajnih snimaka zabeleženih za zvučni arhiv Radio Beograda. Pored
aranžiranja narodnih pesama, bavio se i komponovanjem. Od njega su nam
ostale mnoge komponovane pesme, koje se danas smatraju čisto narodnim,
a najpoznatije su „Ala volem diku mog” i „U Banatu žito više glave”.
Pored pesama, komponovao je i instrumentalne numere, među kojima se
izdvajaju „Dunda kolo”, „Sremčica kolo”, „Sašino kolo” i „Srpska zora
marš”. Mnoge njegove vokalno-instrumentalne kompozicije snimljene su i
na gramofonske ploče onog vremena.
Postoji mnogo anegdota o Maksi Popovu. Jedna od zanimljivijih vezana
je za Zorku Butaš (1914–2002), u ono vreme poznatu pevačicu. Na jednom
stadionu bio je organizovan koncert radio-pevača narodne muzike, a
trebalo je da ih prati Tamburaški orkestar. Međutim, kiša je padala i
koncert nikako da počne. Publika nervozna, skandira i aplaudira, a
Maksa se okrene prema Zorki i kaže: „Ajde, Zore, zapevajte sad vi onu
vašu pesmu ’Sjaj, meseče, večeras’”. Zorka izađe na scenu, poče da peva
i tog trenutka oblaci se raziđoše i mesec obasja ceo stadion tako da
svi ostadoše zatečeni. Danas, 35 godina od smrti Makse Popova, nad
Pančevom još nije zasjao mesec koji bi osvetlio njegovo ime i rad i
učinio da se nadležni sete i neku od pančevačkih ulica nazovu po njemu.
Uspomenu na čika-Maksu, kako su ga svi zvali, najviše je gajio
Tamburaški orkestar Radio Pančeva (1991–1999), a danas to čine
različiti pančevački tamburaški sastavi koji tu i tamo sviraju njegovu
muziku. Ostaje pitanje zašto smo zaboravili ovog skromnog i tihog
čoveka. Bio je cenjen i poštovan u čitavoj ondašnjoj zemlji, a danas ga
se u njegovom rodnom gradu gotovo niko ne seća ili čak i ne zna da je
iz Pančeva.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:18 pm
09. Druga generacija pevača Radio Beograda


U posleratnoj ili prvoj generaciji najistaknutiji radio-pevači bili
su: Mara Đorđević, Danica Obrenić, Anđelija Milić, Ružica Protić, Zorka
Butaš, Jelena Dejanović, Radmila Dimić, Velinka Grgurević, Vukašin –
Vule Jevtić, Miodrag – Mija Popović, Bogdan Butaš, Rajko Rančić,
LJubivoje Vidosavljević i Pavle Stefanović. Bilo je svakako i onih
pevača koji su nastupali samo ponekad, a često su na Radiju pevali i
pevači iz raznih kulturno-umetničkih društava iz čitave SFRJ. To je još
bilo vreme pevanja uživo ili su se snimci pravili samo za jedno
emitovanje. Tih godina javlja se i potreba za novim pevačima, jer je
publika već bila skoro zasićena postojećim, a kako je kriterijum na
audicijama i dalje bio veoma strog, nije mnogo njih dobijalo priliku da
zapeva na Radiju. Tokom pedesetih i početkom šezdesetih godina dolaze
novi pevači – solisti, koji se svrstavaju u tzv. drugu generaciju
zlatnih glasova Radio Beograda.
Istorija radio – pevanja narodne muzike 09-zora-drempetic
Zora Drempetić (1927) došla je na Radio Beograd
1952. godine kao gotov pevač i formalno položila audiciju. Razlog za to
jeste njen raniji angažman u pozorišnim komadima s pevanjem – „Zona
Zamfirova” Stevana Sremca i „Koštana” Bore Stankovića, u kojima je i
glumila i pevala. Dok ju je slušao kako peva pesme iz niško-vranjanskog
kraja, glasoviti Carevac odustao je od svog pravila da pevač peva pesme
„iz kraja odakle je potekao”. S oduševljenjem je prihvatio da
Beograđanka peva taj, veoma težak i jedinstven repertoar, a ona je to
opravdala svojim predivnim sopranom, kojim je izrazito lako pevala i
veoma znalački ukrašavala melodiju. Kao pevač I-A klase, izabrana je da
svoj glas pozajmi Selmi Karlovac za ulogu Koštane u filmu „Ciganka”
(1953) Vojislava Nanovića. Film, njen glas i pesma doveli su je na sam
vrh popularnosti u Bugarskoj, gde je posle više od 10 godina od
prikazivanja filma bila jednako popularna, a tokom koncerta, obično na
punim stadionima, publika joj je skandirala: „Koštana, Koštana!” Pevala
je širom SFRJ i Evrope; svugde su sale bile prepune i dobijale je duge
aplauze. U Bugarskoj je snimila svoju prvu gramofonsku ploču (kod nas
svega nekoliko) i blizu 70 trajnih snimaka za Radio. NJene
interpretacije pesama „Da zna’eš mori, mome”, „Otvori mi, belo Lenče” i
„Sadila moma lojze” i danas se uvrštavaju u najlepše ikada otpevane
vranjanske narodne pesme. Iako ima status istaknutog umetnika, Zora se
sa scene povukla vrlo rano, krajem sedamdesetih godina, a i danas živi
u Beogradu.

Istorija radio – pevanja narodne muzike 10-dragomir-majkic
Dragomir Majkić (1933) na Radio Beograd došao je
1951. godine zahvaljujući Ivanu Ceneriću, klarinetisti u Carevčevom
orkestru. On ga je zapazio na amaterskom takmičenju pevača i
instrumentalista godinu dana ranije, malo pripremio i odveo na
audiciju. U prvo vreme učio je pevanje i ubrzo je postao solista s
repertoarom pesama iz Bosne i Hercegovine (rođen u selu Majkić Japra).
Kasnije je pevao i srpske narodne pesme, starogradske i kancone. NJegov
glas i način interpretacije neodoljivo su podsećali na Vukašina
Jevtića, pa su ga prozvali „Vule u duplikatu”. Od mnogih pesma koje je
pevao, izdvajaju se njegove interpretacije poravnih pesama „Sadih almu
nasred hat mejdana”, „Svadili se orli i sokoli” i „Ašikovah tri godine
dana”. Uz pevanje, radio je i kao novinar, a 27 godina bio je direktor
„Jugoslovenske estrade” i glavni i odgovorni urednik istoimenog
časopisa. Danas je penzioner i živi u Beogradu.
Istorija radio – pevanja narodne muzike 11-marija-grozdanovic
Marija Grozdanović (1929) karijeru je započela na
nagovor svih onih koji su je čuli kako peva i savetovali joj da ide na
audiciju Radio Beograda. Prvo je položila audiciju za Hor JNA, a zatim
i na radio-stanici gde je postala radio-pevač 1956. godine. Imala je
širok repertoar, ali su joj ostale najdraže vranjanske i makedonske
pesme, od kojih se i danas mnogi sećaju njenog mecosoprana i izvođenja
pesama: „Stojanke, belo Vranjanke”, „Stani, mome, da zaigraš” i „Magla
padnala v dolina”. Na Radio Beogradu i gramofonskim pločama nema mnogo
snimljenih pesma, a razlog za to jeste Marijina estradna delatnost –
skoro trideset godina nastupala je širom tadašnje zemlje i Evrope s
Ansamblom Radojke i Tineta Živkovića. NJena karijera trajala je dugo, a
danas je penzionerka i živi u Beogradu.
Od pevača druge generacije svakako ne treba zaboraviti one koji su
još veoma aktivni i popularni. Pre svega, to je Vasilija Radojčić
(1936), čiji glas i dalje zvuči veoma sveže i nije se tokom godina
promenio i potrošio. Isto važi i za Predraga Gojkovića Cuneta (1932),
ali valja napomenuti da on nije bio pevač samo narodnih pesama, već i
zabavnih, starogradskih i romansi. Veoma dugu karijeru imala je i Ivana
Pandurović (1932–2002), koja je pevala srpske pesme, romanse i
starogradski repertoar. Od pevača koji su bili na estradnoj sceni i
radiju a iz ove su generacije treba pomenuti Ismeta Krcića (1936), koji
je nezaboravno pevao narodne pesme iz Crne Gore, kao i njegovu
sunarodnicu, izvrsnu i neprevaziđenu Kseniju Cicvarić (1929–1997).
Nikako ne treba preskočiti Dragoljuba Lazarevića (1936–1981) pevača
koji je sjajno pevao pesme iz Šumadije.
Zaključak koji se može izvući na osnovu slušanja interpretacija
navedenih pevača jeste da su ove dve generacije radio-pevača obeležile
vreme kada je narodna muzika bila cenjenija i s njima je doživela
najsvetlije trenutke. Nikada pre njih, a ni posle njih, tako blistavo i
maestralno. Ono što je kasnije došlo bilo je početak kraja lepog i
pravilnog pevanja. Komercijalizacija je uzela svoj danak, od čega se
narodna muzika ni do danas nije oporavila.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:20 pm
10. Duetsko radio-pevanje i „duetomanija”

Zvanični dueti pre Drugog svetskog rata na Radio Beogradu nisu mnogo
poznati, a pretpostavlja se da ih nije bilo mnogo. Pominje se duet
sestre i brata Lele Đorđević i Sime Begovića, šefa tadašnjeg narodnog
orkestra, koji su pevali makedonske narodne pesme, a pojavio se i
dečački duet Milorad Vasiljević – Dušan Đorđević s dalmatinskim
pesmama. Oni su karijeru nastavili i posle rata, a zbog svoje
popularnosti zvali su ih „srpski Dalmatinci”. Ostali dueti iz
predratnog perioda bili su samo jednostavan spoj dvaju pevača koji za
određenu priliku izvode prikladan repertoar. Dueti koji su trajali i
bili popularni na Radiju javili su se tek nakon 1945. godine.

Istorija radio – pevanja narodne muzike 12-vera-radulovic
Duet sestara Radulović, Vere (1925) i Nade
(1931, udata Jovanović), pojavio se 1949. godine na Radio Beogradu 2.
Nakon što je ta stanica 1950. godine zatvorena, pevači koji su želeli
da pređu na Radio Beograd, morali su da ponovo polažu audiciju. To nije
važilo i za ovaj vrsni duet, koji je za samo godinu dana već bio vrlo
popularan i afirmisan, a one su primljene da rade i kao službenice sa
stalnom platom. Repertoar dueta Radulović–Jovanović činile su pesme iz
Šumadije, Vojvodine i starogradske, varoške pesme. U vreme najstrože
zabrane pevanja komponovanih narodnih pesama na Radiju, one su na mala
vrata donosile te pesme lukavo govoreći da su ih čule i naučile u nekom
selu. Svakako, u pitanju su bile kvalitetne i u narodnom duhu pisane
pesme koje su ličile na izvorne i to je moglo da prođe.
Duet Radulović–Jovanović bio je i ostao najbolji srpski duet koji je
ikada pevao na ovim prostorima. U svom repertoaru nikada nisu imale
lošu pesmu, bilo izvornu bilo komponovanu. Snimile su preko 150 trajnih
snimaka u Radiju, sa svim ansamblima i orkestrima, a većina njih našla
se i na gramofonskim pločama. Učestvovale su na mnogim takmičenjima i
gostovale širom Evrope i SFRJ, a pevale su preko 30 godina i dobile
status istaknutih umetnica. Nakon smrti Đorđa Karaklajića (1912–1986),
idejnog tvorca ženske pevačke grupe „Šumadija”, Nada je preuzela
vođstvo nad tim sastavom i bila na njegovom čelu sve do 1991. godine.
Sestre Vera i Nada danas su penzionerke i žive u Beogradu.
Istorija radio – pevanja narodne muzike 13-gavra-gavrilovic
Duet Svetlana Kondić (1939) i Gavrilo Gavrilović
(1938–2007) nastao je sasvim slučajno, a i danas se svrstava u najbolje
mešovite duete kod nas. Samostalno su pevali u beogradskim
kulturno-umetničkim društvima još kao srednjoškolci, a u duet ih je
1956. godine spojio Ivan Cenerić, klarinetista u Carevčevom orkestru i
korepetitor ovih društava. Na Radio Beograd doveo ih je tadašnji
urednik za narodnu muziku i šef Seksteta Dušan Radetić (1923–1967).
NJihova aktivna pevačka karijera trajala je svega pet godina, jer su se
posvetili studijama i poslu, a pevanje im je bilo najveća ljubav.
NJihov najveći doprinos narodnoj muzici bio je u tome što su oživeli i
od zaborava sačuvali mnoge pesme iz Makedonije, kao i iz Leskovca i
južne Srbije, iz zapisa etnomuzikologa Miodraga Vasiljevića
(1903–1963). Nastupali su u svim krajevima tadašnje zemlje, a u zvučnom
arhivu Radija i danas se čuva 30 njihovih trajnih snimaka. Svetlana
Kondić-Kaurin danas je penzionerka i živi u Beogradu.
Istorija radio – pevanja narodne muzike 14-lela-aleksic
Duet Živke Milošević (1928–2002) i Jelene – Lele Aleksić
(1929–2007) nastao je 1960. godine, sasvim slučajno. Otkrio ih je
Pančevac Maksa Popov (1910–1973), šef Tamburaškog orkestra Radio
Beograda i korepetitor beogradskog KUD-a „Polet”. Na jednoj probi, dok
je Živka pevala, Lela (rodom Pančevka) sedela je pored Makse i pevušila
drugi glas. Kada je Maksa to čuo, oduševio se i odveo ih je na Radio.
Tada počinje blistava karijera dueta Milošević–Aleksić. NJihov
repertoar bile su pesme iz Srbije i Vojvodine, pogodne za dvoglasno
pevanje, kao i mnogo komponovanih narodnih pesama, ali nikada nisu
prešle granicu da bi bile okarakterisane kao pevačice lakih nota i šund
pesama. Aktivno su pevale preko 30 godina i za sobom ostavile više od
sto trajnih snimaka, kao i gramofonskih ploča u produkciji PGP RTB-a,
gde su ih nazivali „zlatne koke” jer je svaka njihova ploča bila
prodata u zlatnim tiražima (100.000 komada).
Kada je reč o duetima iz perioda posle Drugog svetskog rata, treba
napomenuti da ih nije bilo mnogo, pa su za potrebe programa spajani
pevači-solisti. U tu grupu svakako spada duet sestara Živke Đurić i
Gordane Runjajić, koje su prvo pevale ciganske pesme, a kasnije i
srpske i starogradske. Bratsko-sestrinskih dueta bilo je još nekoliko:
za makedonske pesme sestre Mavrovske (Dragica i Dafinka), za
vojvođansku pesmu sestre Milošević (Slobodanka i LJiljana), a za pesme
iz šumadijsko-jaseničkog kraja braća Tanasijević (Petar i Dragan). Svi
ovi dueti bili su popularni, što je izazvalo „duetomaniju” koja je
kasnije prerasla u trend, pa su pevači spajani nasumično i bez vođenja
računa o harmonijskom slaganju glasova. Želja za zaradom od pevanja
bila je jača i veća od želje za očuvanjem tradicije, što se i u ovom
segmentu može čuti preslušavanjem pesama tih „novokomponovanih” dueta
nastalih na ovaj način, koji se ne mogu ni porediti s pravim
radio-duetima.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:21 pm
11. Narodna pesma u obradi

Istorija radio – pevanja narodne muzike 15-djordje-karaklajic
Tokom niza godina razvoja narodne melodije očuvali su se mnogi
narodni stihovi i tako je uspela da se održi veza s iskonskim narodnim
izvorima. O tome svedoči i Vuk St. Karadžić: „Različno pjevanje po
narodu, očevidno, da sve pjesme nijesu odma, u prvom početku svome,
postale onakve kakve su, nego jedan počne i sastavi što, kako on zna,
pa poslije, idući od usta do usta, raste i kiti se, a kašto i umaljuje
se i kvari, jer kakogod što jedan čovjek ljepše i jasnije govori od
drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje”. Tako je pesma u jednom momentu
postala i „narodna pesma u obradi”, što predstavlja pogled nekog
pojedinca na način izvođenja narodne pesme. Time je izvođenje pesme
formalizovano, bez mogućnosti promene u interpretaciji, kao što se i
arije u operi pevaju uvek onako kako ih je kompozitor napisao. Međutim,
suština narodne muzike i u nastajanju i u izvođenju zapravo leži u
stalnim promenama i potpunoj slobodi da svako može da je peva na svoj
način, onako kako zna, ume, voli i želi. Elementi narodne muzičke
tradicije razvijali su se naporedo: prvi je bio sakupljanje narodnih
melodija, drugi njihova prezentacija, a treći i najstariji narodno
izvođenje narodne muzike na terenu. Pesma se obogaćivala
improvizacijom; tako su pesme nastajale i nestajale, od jedne su
nastajale dve ili su se dve spajale u jednu.
Prve obrade su vezane za rad Radio Rakovice od 1924. do 1926.
godine, kada su mahom operski pevači izvodili narodne pesme uz
klavirsku pratnju, u harmonizaciji Jovana Frajta (bio je i izdavač
notnih materijala), Jovana Srbulja i Petra Konjovića. Od osnivanja
Radio Beograda (1929) pa do 1936. godine orkestri su svirali u
neorganizovanom haosu, kako bilo i šta bilo, samo da ne bude tišine. S
dolaskom Mihajla Vukdragovića za rukovodioca narodne muzike, energično
je pokrenuta akcija uvođenja obrađenih narodnih pesama na radio
programu, a na prvom konkursu pobedio je kompozitor i muzikolog
LJubomir Bošnjaković, čije su obrade po stilu stvaranja bile
prihvatljive, a i danas su sačuvane i aktuelne. Posle Drugog svetskog
rata pojava Narodnog orkestra Vlastimira Pavlovića Carevca donela je
pravo osveženje u programu Radija, a muzička pratnja dobila je
organizovan i kultivisan zvuk, stilski vrlo precizan i bez dodatih
folklornih elemenata stranih naroda. Carevac je stilizovao narodnu
muziku kombinovano s improvizovanim načinom izvođenja i zato je ona
kompozitorski bila malo usmerena, a s druge strane zvučala je potpuno
neposredno i prihvatljivo za uho običnog slušaoca.
Đorđe Karaklajić, glavni muzički urednik Radija, 1957. godine
osnovao je Veliki narodni orkestar, koji je imao 38 članova. Tada je
počelo fabrikovanje obrađenih narodnih pesama, a i danas postoji po
nekoliko snimaka iste pesme s istim aranžmanom, ali u interpretaciji
različitih pevača, koji nisu smeli da unose emociju, već je bilo
neophodno da je otpevaju tačno po notnom zapisu. Obrade su imale veliku
podršku svih tadašnjih kompozitora koji su bili angažovani, a
finansijske stimulacije na ime autorskih prava bile su vrlo
primamljive. Carevčeva interpretacija sve češće je bila skidana s
programa i proglašavana primitivnom improvizacijom bez organizovane
pratnje, a obrade su nazivane kvalitetnom muzikom. Među tim
kompozicijama bilo je i vrlo uspelih, npr. pesme u obradi Stevana
Hristića, LJubomira Bošnjakovića, Milenka Živkovića, Petra Konjovića,
kao i obrađena kola Milana Ristića. Usled poplave narodnih pesama u
obradi, koje su učinile više zla nego dobra, nastao je veliki sukob
između slušalaca i Radija. Postoje čak priče da su ljudi bacali
radio-aparat (u to doba retku i skupu stvar) kroz prozor kada bi ih
čuli. Kako Radio nije mogao da izdrži da bude u stalnoj opoziciji sa
željama slušalaca, obrade su potpuno skinute s programa krajem
šezdesetih i stvoren je brisan prostor u koji je uletela
novokomponovana narodna muzika s gramofonskih ploča. Treba napomenuti
da je produkcija ploča bila i alternativa Radiju; radio-pevači bili su
ređe snimani jer je to bilo rezervisano za one pesme i pevače koji nisu
zadovoljavali kriterijume Radija i javnog izvođenja, a njihove ploče
bile su za individualno slušanje.
Obrade su u početku pevali školovani, operski i solo pevači, ali
dobro je bilo to što su ih kasnije izvodili i pevači narodne muzike.
Oni su im davali prirodan prizvuk, jer narodna pesma, po svim svojim
obeležjima, nije savršenstvo već težnja ka savršenom. Kao što
neprirodno zvuči kada opersku ariju peva neškolovan pevač, tako je i
kada operski pevači izvode narodnu pesmu. Glas i sluh svakako su
najbitniji, ali za operu je potrebna tehnika, dok se narodna pesma peva
srcem, i tu niko nije mogao da prevari slušaoce. Uživanje u pevanju,
praćenje pevanja i samo pevanje kod čoveka predstavljaju objektivnu
umetničku i životnu potrebu, što važi i za zabavu. Prva je potreba za
saznanjem muzičkih narodnih umetničkih dostignuća, a druga je
svakodnevna potreba za vrstom muzičke zabave izgrađenom po današnjem
ukusu. Današnje kompozicije u nazovinarodnom duhu, s primesama stranih
melosa, kao muzika za zabavu još su u prodoru i ne treba brinuti za
njihovo mesto, ali za mesto narodne muzičke umetnosti u javnosti danas
zaista ima mnogo razloga za zabrinutost.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

taj Sre Okt 28, 2009 9:30 pm
12. Komercijalizacija narodne muzike i odumiranje radio-pevanja

Istorija radio – pevanja narodne muzike 16-tozvac-i-silvana
Kao početak nestajanja klasičnog radio-pevanja uzima se vreme nakon
smrti Vlastimira Pavlovića Carevca 1965. godine, kada muzički tokovi
kreću u drugom pravcu. Skidanjem makedonskih, slovenačkih i
dalmatinskih pesama s programa Radio Beograda i repertoar za pevače je
smanjen. U emisijama narodne muzike počinju da se pojavljuju nove, to
jest komponovane narodne pesme s gramofonskih ploča, a sve manje se
obraća pažnja na izražajnost, glas i samo pevanje. Orkestri, da bi
opstali, počinju da se prilagođavaju i prihvataju pevače koje traže
organizatori različitih nastupa, bez obzira na to da li su kvalitetni
ili ne, sve pod izgovorom da „publika voli baš te pevače”. Na taj način
stvorena je lažna slika o tome šta narod voli, iza čega se, u stvari,
krila ideja da je nastupilo vreme da se „od pesme živi”, nasuprot
pređašnjem mišljenju radio-pevača da se „za pesmu živi”. Glas i pevanje
sve češće su samo prateći element novih pevača, koji sve više
preuzimaju ulogu i zabavljača, što za radio-pevače, nenaviknute na
takav način rada, postaje deprimirajuće i neki od njih se polako
povlače iz javnog života. Sve ređe prihvataju pozive i javne nastupe,
shvativši da je došlo novo vreme, drugačije od onog kada su glas i
interpretacija bili najvažniji aduti jednog pevača i na osnovu čega se
procenjivalo da li je neko pevač ili bi to samo želeo da bude.
Najsnalažljiviji se prilagođavaju i pokušavaju da zadrže prave
vrednosti umetničkog izraza, dok se oni manje snalažljivi nadaju da je
to samo prolazan talas i čekaju da prođe, ali uzalud. Posledice tog
stava i danas su vidljive, što je uslovilo da ima sve manje pravih i
dobrih pevača koji ne mogu da dođu do izražaja od novokomponovanog
primitivizma. I dok se nekada pesma slušala, danas se sve više gleda.
Pedesetih i šezdesetih godina koncerti narodne muzike priređivani su
na Kolarčevom narodnom univerzitetu, jedinom mestu gde je publika imala
priliku da uživo sluša pevače Radio Beograda i goste iz drugih gradova
tadašnje Jugoslavije. Koncerti su bili osmišljeni kao nastup više
pevača odabranih prema koncepciji koncerta, koja se zasnivala na
ravnomernoj zastupljenosti melosa uglavnom iz svih krajeva SFRJ. Zatim
se otvara i Dom sindikata, a počinju da se organizuju i solistički
koncerti, što je zahtevalo da pevači budu i šoumeni kako se publika ne
bi dosađivala. Takvoj promeni mnogo je doprineo i PGP RTB, koji je od
pevača pravio zvezde i doveo do pravljenja razlike ko je od koga bolji,
dok su do tada svi smatrani jednako dobrim. Strogost i krutost muzičkih
urednika Radio Beograda takođe su doprineli odumiranju kvalitetnog
pevanja, jer se insistiralo na pevanju isključivo izvornih narodnih i
gradskih pesama, bez mogućnosti da se u programu čuju i kvalitetne
kompozicije u duhu narodnog melosa. To je kod običnih slušalaca
izazvalo dosadu i zasićenje istim repertoarom. Kada su s programa
skinute narodne pesme u obradi, otvoren je prostor za muziku s
gramofonskih ploča.
Posle Carevčeve smrti (1965.godine), na Radio su došli Dušica
Stefanović-Bilkić, Silvana Armenulić (pravo ime Zilha Barjaktarević),
Lepa Lukić (rođena Mušović), Jordan Nikolić, Staniša Stošić i Predrag
Živković Tozovac, a početkom sedamdesetih najznačajniji su bili Merima
NJegomir (rođena Kurtiš), Ivanka Stefanović, Vera Ivković i Gordana
Stojićević. Oni su za Radio snimali trajne snimke narodnih pesama, ali
nikada nisu pevali uživo, niti su imali školu i časove pevanja, koji su
za vreme Carevca bili obavezni za sve pevače. Rad s interpretatorima
nastavio je šef Narodnog orkestra Žarko Milanović. Međutim, sve je to
smatrano „starom školom”, a novopridošli muzički urednici tom načinu
rada nisu pridavali mnogo značaja, što je pevače nateralo da se sve
više bave estradnim nastupima i snimanjem gramofonskih ploča. Nastaje
trka za nastupe i koncerte i počinje korupcija u muzičkoj produkciji i
podilaženje ukusu neobrazovane publike, pod izgovorom da je dosta
akademizma i da običan narod treba da se zabavlja. Značajan faktor u
svemu bilo je vreme u kome se narod već oporavio od Drugog svetskog
rata i želeo je da se zabavi i da im pevači pevaju u kafani za stolom.
To do tada nije bila praksa. Opstali su oni koji su bili manje
kvalitetni, ali su želeli da se pokažu, dok je pravim radio-pevačima
bilo zabranjeno da pevaju u kafanama.
Svako vreme nosi svoje dobre i loše strane. Promene su neminovne,
ali uvek moraju biti usmeravane stručno i planirano. Da li su one u
vreme sedamdesetih bile takve, videlo se tek kasnije. Narodna pesma
uvek je odslikavala vreme u kome je nastala. Postalo je staromodno
pevati o ljubavi među šljivama i kukuruzima, jer to nikoga više nije
interesovalo. Kompozitori su u traženju aktuelnih tema i melodija
otišli toliko daleko da se narodna pesma pretvorila u zabavnu muziku, a
tekstovi postali sve prostiji i banalniji. Pojavila bi se poneka pesma
koja je imala korene u narodnom folkloru i takve kompozicije su
opstale. A onda se 1980. godine pojavila Lepa Brena i tada je narodna
muzika doživela svoj veliki krah od koga se ni do danas nije oporavila.

(Kraj)
_________________________________________________

Ovaj feljton smo dobili
zahvaljujući gospodinu SAŠI JANOŠU i molim vas sve koji ovo budete
pročitali da strogo vodite računa o autorskim pravima. Tekst je
autorsko delo pomenutog gospodina. Više podataka o samom autoru ćemo
dobiti ako on odluči o tome.
Sponsored content

Istorija radio – pevanja narodne muzike Empty Re: Istorija radio – pevanja narodne muzike

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu