Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:25 pm
Rastko Petrović Petrovic

RASTKO PETROVIĆ


(1898-1949)

Najsentimentalniju o sitosti legendu

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj klupe drvene, i tri peći zidane.
Neko zdesna ulazi i ovakvu čudnu priču ispriča:
"Ima li ičeg lepšeg od tresišta pokrivenog biljem,
I ptica koje se nad njim dovikuju;
Ima li ičeg veselijeg od premlade devojčice
Što trči uskom stazicom?
Evo je skače čas na jednu nogu, čas na dve,
Toliko je vesela.

Htela je već da prođe, da nađe ubavog mladića,
Da ga poljubi na usta, kada ševar ugleda.

U ševara tri su lista: jedan crven, jedan plav,
Jedan od zlata. Ševar se na sve strane poklanja,
Jedan list veli: poljubi; drugi veli: zagrizi;
Treći najzad: pojedi,
Devojče potrča da ih uzbere.

Ali je tresište rovito: više se nikud ne može
Nego u dubinu do kraja.
Devojka pomisli: da li je dovoljno duboko
Da joj se visoko telo utopi.
Pa kada se uveri, nasmeši se i opusti!"

U duši mi je odaja prostrana,
U njoj svako veče jedu jegulje pržene.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:25 pm
Proletnja posmrtna lista

Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Što me mori.

Nijedna vizija nije nego vizija smrti:
Ali u zoološkoj bašti su i botanički vrti,
I ništenjem začas probudimo lepotu.

Zadremam večeras, gle,
Zauvek,
Pitajući:
Da li to sviraju mazurku ili gavotu,
Ili što drugo.
Zbogom.
U 11˝ opelo, crkva Sv. Marka!

Sa utehom kao da bi podnosili
I ovaj pakao,
Kad bi za njim dolazio ma jedan gori;
Neizvesnošću, sumnjom, dosadom sam zvao
Strah ništavila krajnjeg
Kad me mori.

Naš sin, naš brat, naš unuk
Nikad neprežaljeni,
Jovan,
Umre u cvetu svoje mladosti
Na dvadeset i prve godine rođendan.
U nedrima hraniteljke zemlje pobeleće njegove kosti:
Dok ucveljena majka isplakaće do slepila zeni;
O, jadni sine,
Zar si široku svoju sobu za tako uski promenio stan!
Naš sin Jovan
Bio najbolji đak;
Od svih drugova ljubljen i mio,
Kao krin među devojke nosio muškosti znak.
U jedanaest i po opelo, crkva Sv. Marka.
Ožalošćeni...
Oči plave tvoje: njive malene neba.
Po kojima prstima sejao si zvezde;
I misli ti kao košute što se u toplini gnezde. Ali tvoje grudi!
Jadne tvoje grudi: sama tuberkuloza.
U dečaštvu džbunjak zeleni sveži,
U mladićstvu što ga nemilosrdno obrsti koza.
Kroz njih duše vetar ništenja i studi,
I uvek je noć u njima, Jadne tvoje grudi:
Samo u praznini što kao grozd srce visi.
Ne, Kaica Vojvoda više nisi!
Bolani Dojčin možda samo.
Ili ti je srce ptica što je nogom vezana za granu
U mraku:
Svaki čas trudi se da poleti, krilima zaleprša,
A onda je mrtvije obešena.
Kao hranu,
Proždire tuberkulozu.
Pod njom pustoš krša,
Rovitih stena.
Ili je jedini grozd okačen o lozu,
Kao sok iz tebe siše tuberkulozu.

Pod vrbama je pisao pesme,
Kraj voda je sanjao devojke;
Zažarene mu bile jagodice grozničave
Na pomisao: da jedne malene dojke
Nikada dodirnuti ne sme,
Pod vrbama tek zelenim, na obalama Save.
Mislio je da koliko je njegova prijateljica čedna.
Isto je prezirna i srca ledna,
Pod vrbama tek zelenim na obalama Save.
Na adi prekoputa
Ljubila je baš tog trenutka, opijeno,
Jakog i milog jednog regruta.

I to je sve.
Ožalošćeni,
... do groba.

I na grobu će biti napisano da je bio
Talenat veliki, i da je umro vrlo mlad.

Jednom pre smrti poginuo je bio kao heroj na Ceru.
To se dogodilo ovako:
Pred veče napusti dom,
A imao je tada godina šesnaest,
I uputio se najbližim putem kojim se lovci veru.
Do jutra je već stigao tamo lako
Usred bitke, kad se kršio najžešći lom.
Pod kišom kuršuma, pukovničku naredniku odnese zapovest:
Napred, na juriš! –
Jedini se kraj pukovnika nađe on;
Sam od jedne granate bi zakopan.
Svi držahu da je mrtav i počast daše,
A on malo ugruvan kući stiže već drugi dan:
Napred, na juriš!
Bitka dobijena.
Bio jednom heroj i sam;
Doboši objaviše njegovu pobedu:
Pam, pam! Pam, pam!
Bio je jednom heroj i sam:
Pam, pam!
I to je sve,
I šta bi više!
Opelo, crkva Sv. Marka,
Saučešća primaju do groba ucveljeni.

Kakav je danas divan sinuo dan:
Na suncu se rascvetale sve ruže,
Život Jovana neki je daleki san,
Iz čamca gledam kako ribe kruže.
Pod talasima gledam kako ribe kruže.
Bacimo brzo mrežu, mili druže;
Kakav je danas plodan sinuo dan.

Bitka je dobijena,
Doboši zvone:
Pam, pam!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:26 pm
Putnik

Stanislavu Vinaveru

Kneže Potemkine izdahnuli u kolima na velikome putu,
Da mogu, kao ti, umreti na drumu,
Kad točak razgliba glinu žutu;
Šibaj, kočijašu, teraj carski u Strumu,
Ćut!
U tajnosti da ti poverim ime jedne zvezde
Ili jednog slova iz jedne knjige o prašumi. Ćut!
Ali heroj sam na drumovima:
Od svega najviše volim da se opijem, a posle toga još da putujem:
Ko ti reče, prijatelju, da ću doći u nedelju, u nedelju Dunav teče!
Ko ti reče Šar-planinu, kočijašu, drumovniče moj!
Znam: i ti si sam, i ja sam sam,
A psovka kočijaška, – pozdrav vetra zavičajni Odiseju na moru.
Sa ponosom da se nosi biča njegovog ožiljak na licu,
Grudi su mu dlakave kao oblaci sivi u zoru
Malje kriju jednu crvenu modricu... smrti.
Konji kaskaju i ja plačem, velim: to je, ti si Sibinjanin Janko!
Ne trzaj, Crnko, ha, ha! He, ja sam Jovanović Ranko,
I sela mi se zovu Rudari; kočijaš sam, bolujem od druma, izvan datuma.
Gle, mesec, ta čudna svim stenama rima! Zbog njega plima
Crvenokoškog poglavice odnosi leš:
Na talasima se talasa crna kosa i mokro perje, bolivijsko zverje,
On preplivava okeane, –
Da l nad vodama, da l duž kinematografskih platana,
Ili po žicama telegrafskim? na mišici "amblem klana"
Zmija u čeljustima lavskim; on dolazi kroz okeane i kroz vekove,
Mrtav ili živ; za njim njegove šume plove.
Opažaš li: sjajnih očiju kunu, opažaš li Hajduk-Veljka na topu,
Ili Dmitra Jakšića da megdan vodi?
Šest kraljeva špiritusa? Sve to brodi. Ko će poludeti prvi?
Tup, tup! kopaju ugalj ispod nas;
Klo, klo! to u Bečkereku piju kvas;
Bum, bum! u Timbuktu nove krvi.

Ako devojčica ponese tajnu u grlu
Da joj po šupljim grudima prstom dobošari kadet,
U šumi gustoj masnoj fazanku umrlu
Kozačkom igrom oplakuje svet.
No ljubav služi na čast silnim u vozu, između dve železničke stanice;
Na prozoru saksija s tri cveta, lice neke starice,
Na poljani iz amrela izviru četiri noge gole...
Branko, moj Branko, da li devojka, da li krin, da li mač,
Čistotom svojom prethodivši zoru,
Zaspaše u kutu oka ti? Klokoće izvor u
Tami. Eskimski čamci, koji klize niz vodu,
Otprate me svojim tokom do bolova – nebesima
Šesnaest hiljada robinja taru velikoga boga uljima,
Na dlanu mu engleska flotila njiše se:
Admiral, veći od palca, harangira Napoleona,
Vasiona rasteže se. Ako te ljubim pod vrat, šapnuću
Klevetu: ko ti reče mor-dolamu!
Mor-dolamu, crna hata, besna svata, ah, Koštano,
Mnogočisna, mnogolepa, mnogocvetna, okupano,
Okupano. Oh, prokleta!
Ti ključevi violinski u jetri mi kote se, ko bacile Kohove:
Hanibale, Karavađo lopove, hajdmo, mili, da slavimo kanibalike.

Sad daleki svitaj produbljuje zeleni istok,
I Atlantik je toliko širok i duboko je u našoj žudnji tako,
Šarloiku i Odiseju da zapevamo, kad bi ko plako.
A zagrokta ko svinja kad je ko štroji:
O, ljubljena je lokomotiva;
Ta mašinovođa nij e ništa drugo
Do nož koji pod matericom zaboden stoji:
Garava britva kriva.
Jureći, uređuje i pomera ona polja, njen pisak to je zlih bogova volja.
O, juri, nek juri voz uz groktanje. I noć.
Noć, nastade savršeni mrak,
A kroz varnice što iz dimnjaka biju,
– Iz kiklopovog oka izleću zvezde, i on njima obavijen beži jak
Kroz Trakiju, Besarabiju i Ungariju; noć –
Da l leti moj voz? O, toliko varnica,
Kroz poludeli podmlađeni Mlečni Put;
Dole se providi i miriše nađubrena mračna njiva,
Međ noge tu prima poslanu ženu Boz, – i jedan mesec žut,
Ogroman, istinski prvi put noćas, mesec žut
(U čijem li vrtu sultanske kćeri sad je skut?) o, ćut! o, ćut!
Pod vrbama sad peva, ko otac, mesec žut.
Ah, bože moj, šta je to za mene!
Zar ceo svet, zar će na njemu sve to jurnuti kroz zrak;
Ja ne razumem otkud se onda sudara vlak kraj jedne reke!

Pa zamišljen sam, a plah,
I ne znam, kojim pravcem iz smrti: nisam li uvek
Onako jak ... !
Iz jednog sudara vozova izlazim,
Okrvavljen malo, evo, kao prvi zorin zrak,
I smejem se: na devojku neku, što pogibe
Razgolićenih bokova –
Tako sjajna kao ptica sred purpurnih sosova,
Za malo golemog drhtanja,
I mladosti, sred krvavih sosova.
I da bih njen jauk saslušao, oči sklapam
Pa mislim: da će joj grob biti beskrajan
Tamo, gde budem bio veliki heroj, a otac dolmen trajan,
I brat razbojnik užasan,
Krvopija, mlad i užasan.

I to zapisah ja kraj jedne reke ...
I amin!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:26 pm
Jedini san

Bahćem se i dahćem, gle, u košmaru i svi snismo
Osvajanje prostora nečim što je bez mere ...
Savladasmo poniženje... i ubismo! i ubismo!
Kao da to i mi nismo!
Ja sanjah na rubu proleća, a vi gde sniste
Nedirnuto?
Za njega bar znam da sanja taj san
U trbuhu svoje matere.

Tako tesno obvijen kao da sanja o prostoru,
O dubinama: o, da sna košmarske razmere
I drhtanja!
Njegov mozak tek utiče u lobanju:
Tako mu oko sveg tela kruži čudna misao;
O, veličanstveno je da se u divnom ovakvom moru
I čekanju ne utapa nijedna vizija stvarnosti,
Oči mu se još nikada nisu obnažile na svetlosti.

Nad glavom ruke te: šta dotiču, šta pridržavaju?
Il jedan refleks milovanja i stvarnosti
Pomilovati znale su
Još pre no što se rodiše!
Probijajući se kroz san i ljubavi
Kako ćeš utonuti u nemogućnosti
(Gde neće više leći trbusi i sni,
I kojim kao da vladaju neki drugi zakoni
Koji već i nisu zakoni
No iznenadne neke radosti i nepodnošljivi bolovi):
Kad je za tebe i to nastanjeno fantomima,
Koji ne ulivaju nade već obeshrabrenja;
Da l s tobom, ili oni sami,
Nađoše put ovuda za beskraj?

Sanjao, ne sanjao; psovao ti po drumovima:
Oči će ti zauvek ostati zaražene
Užasnim zbiljama koje si negde živeo,
I kojima ćeš opet pošumiti,
Sve provalije sna,
Još pre rođenja – zalud za spas tvoj – od beskraja obnažene.

Pa nijedan života san
Nije tako čist
I od svega čedan, kao da je u trbuhu neke matere;
Prohodim kroz onaj tmuri prostor gde svaki list,
U sanjanju, poriče da ima jedan svet
Koji je van ovog: slobodan, i bez mere;
I opet kroz iste sale sna
Zakucam prestravljen na mišićna vrata ovog života:
Ah, jedan, dva! ah, jedan, dva!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:29 pm
Sunčane lestvice

I

Videću opet one Lestvice Sunčane
Po kojima se sva Sunca dižu i spuštaju,
Svih svetova gde u čašu krv će da prisvane,
Videću opet jutra iz njih da igraju,
Grdna usamljena Sunca belih gledanja.
Zamučena, ženka, Sunca što stalno kapaju,
I jedva vidna, rođenja plavilom ogranja
Gusto spletenog neba, bez zvuka da igraju.

To more svetlosti, boja, spektralnih večera,
naći ću niklog iz trave pri voljenom vračanju
Il’ na ledenom tlu onih mladićkih glečera.

Osetiću tad smrtnu radost ponovnog mučenja,
No neću maći stopalu više u dizanju
Ni uterati međ sunca puls svojih grčenja.

II

Dignem tad oči nebesima, nada mnom se plavilo rađa,
Pogledam dole, i beskrajnih svetlih izviranja je java,
I kruži magleni daljnji dah, sedefom, dok mleko se rađa
Na očima ruke providne, čežnjama mi zanosi glava.
Govorim, a glas moj, sa nebom, ko šapatom se bolnim srađa
Niti ikada mogah izreći – koliko me to tad spasava
Zaćutim, jer van providnosti postoji li ikoja građa,
Spram koje život ovaj celi izgledaće kao da spava.

Ovde ni jedna zgrabljena strast ne primi se korenom sreće,
Nit udovoljstvo da dođe s njom, no mešanje je s tugom veće,
I od užasa evo samog da u smrti je glupost kraja.

Ali mi za novu onu boju otvaraće se oči druge,
I onda svaku strasnu žudnju tek tad odvešće nove pruge
Sa mojom zračnom suzom u samu tu sredinu raja.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:29 pm
Lovčevo bdenje

Ja i osam evropskih dosada
Posedasmo da igramo karata:
Imena Dantona, Robespijera i Marata
Spominjemo uz smeh.
Čudna nam želja duše potkrada:
Da duša pomrlih stolu bude prizvata;
U čas evo Dantona, za njim evo Marata:
Bolno se grče prsti i lede,
A glas je suh i bez jeka,
Ponoć je prošla, dva sata,
I mrtvaca glave blede i sede.
Pod prozorom talasom srebrnim šumi reka
A glas joj je suh i bez jeka,
Suh i bez jeka.
Bolni, zgrčeni i hladni, ja i osam dosada
I tri vođe revolucije, igramo se, kartamo.
A na kartama da su slike ljubovca naših, o jada;
I naših očeva i prijatelja, da l’ znamo –
Il’ samo nam se čini – i srca naša ranjava
I krstovi i listovi?
Daleko otiče reka Sava,
Njeni talasi udaraju ispod prozora.
I mladost prođe žurno kao snežna odora:
Daleko će oteći reka Sava.
Pa ja sa psima jurim u lov:
„O kneže medvede, budi ljubazan, dođi pod moj gvozdeni lonac;
Mesec, ključ i katanac!“
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:30 pm
Бодинова балада

Кроз огледало отиче орахова дворана као река.
И све песме песника
Кроз душу моју отичу у поља далека.
У поља, где огледајући се језером брда силазе у понор,
Са њима прастари храстови и бела крда и свео бор
Под ким се скупља словенска господа на договор;
Бор, дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.

Над језером се огледну ловац из средњега века,
На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
Трулу му кожу спирају таласи пристижућ издалека,
Као мека длака ил руно, алга по њему леже.

Док расцветане кости белином сијају снега.
Измеђ огледајућих шума,
Чини се као да стрели са зеленога брега
У хитрог јелена подигнута с лега.
И природа сва дише опојним мирисом труљења:
Надимљу зато брда, надимљу горе стења,
Под које пође кадифена господа на договор:
Бор, дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.

Над језером се огледну ловац из средњега века,
На дну угледа непомичног стрелца да лук затеже;
Трулу му кожу спирају таласи пристижућ издалека,
Као мека длака ил руно, алга по њему леже;
Са дна језера ловцу дижу се испарења:
Отрован њима ловац малаксава, усамљен, без лека;
Кроз душу отичу ми песме у поља предалека,
Кроз душу, кроз млака огледала углачаних река,
Све до чудних језера којима небеса силазе у понор,
Силазећи матицом својом ко шибљику однесе и зелени бор
Коме је журио негда господе збор на договор;
Тај бор, тај дивни зелени бор,
Дедова мојих зелени бор.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:31 pm
DVADESET NEPRIKOSNOVENIH STIHOVA

U ustima još gadno od velikih imena,
I prošlost miriše na hartiju i neoprano rublje:
Evo ja žvaćem vrući hleb u društvu smelih stvorenja;
O, taj vrući kotur, kako me odvlači sve dublje
U tajanstveni život tela!
Evo: otisci poslednjih rukovanja
Novoga zaveta;
Evo sva tela smeđa, debela i bela;
Evo njina druga (i sva redom do milijarditih) stanja!
Skoro me straši silna mudrost ove ruke,
Moj mozak je nemoćan da bude gospodar svih njenih pokreta
(Ne, duhovnost mojoj pustolovini mišićnoj samo smeta!).
I ta rebra savijena u luke;
Tajanstveno učešće jednog bedra;
Drhtaj! Puna sala i zvezda je noćas ova noć vedra,
Noć rukovanja!
Te ruke savijene zastave, noge: stovarišta drumova.
Jednom višom voljom ja stavljam ova slova:
Noć Novoga zaveta:
Zato te noćas ja obznanjujem toliko i za Svedočanstvo Sveta!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Sub Okt 31, 2009 7:31 pm
Пустолов у кавезу


Не личим ни на храст, ни на пропелер,
друкчије прождиру пароброди
океан, сунчане сенке, модро грање.
Да ли иронију или оснажење на живот нови,
пролеће, сад ми доносиш?
Неукротљива је туга за младошћу, несавладљивји друмови;
пробуђена на кошаре скочила моја жеља,
чека; рогуши се, нигде нема никога.
Збрисаћу ове мутне речи између себе и бога,
поуздаћу се само у своје руке,
целиваћу гору или хајдуке,
комични поток што жубори.
Убићу каквога гнусног сањалицу,
место сенки засадити му зелени врт по лицу;
то крв из мене говори!

Ситости, ситости, свуда на хиљаде!
Та задовољење похоте само успе да ме начини чудовиштем,
што дрхће, дахће, звижди од трбушности и засићења:
не знам (шта ме се тиче!) да ли природа онда мора да ме призна,
али је превазилазим.
Као огромна плазма сред дахтања,
жваћем облаке зелене, шуштаве,
сва могућа друштва и славе
комика су тада;
па да општим, заборавим да дајем уговорене знаке,
већ се утапам у беспримерно отупљење,
и варим, варим, подригујући, сву ту збрку која многе очарава,
па иако чудовиште без облика, без склада, ја ипак надмашавам.
Овде на овој постељи затварам географију:
нема више дужина, ширина; само ногу,
руку; све се шири!
Има такве неке моћи у мени да само једно могу;
све је утопљено: бескрај, пустоловина, манастири,
мој живот ми сија као звезда издалека,
и све оно што треба да се настави чека
да је прво угњавим песницама, па...
Нема више љубави за човечност, већ дахтање.
Више држим до твог ткива но до живота,
и ништим себе, не из љубави, већ из беса;
са тобом почиње животињство и канибалство,
због тебе нећу стићи трезне свести ни умрети,
мој трбух није могао још сварити грудву крви и меса.
Место врба, удове и црева простирати на Цвети.
Тако високо пео, тако дубоко ронио у блато!
Човек,
ком дадох пријатељство,
у времену пропињања ка савршенству,
или да му се смејем кроз сва чуда заувек,
нека се сети да сам ловио медведе изнад језера,
дрхтао, писао песме, хркао сред олтара.
Кад бих хтео испричати ноћ
лова с ловцем Мачем на дивље свиње,
ниједна ми муза не би могла задојити такву моћ:
требало би ишчупати целу ноћ ту из себе
као баснословни мач;
настало би крволиптење за сликом
коју утисну тада ноћ и ловац Мач;
пред нама леже мртви вепар, ветар и толике звезде.
Гле, сипам крв, звезде и сало у овај пехар;
можда и претерујем меру алкохолства... али
од планинске воде ја не нађох нигда мисли трезне...
Ваљда бејах и сноб ...
али после свих великих екстаза,
отупим чак и досаду да схватим.
Не, не! Зар ипак само комад бога, бачен у свет,
немајући никаквог сродства са оним што ме окружује;
и кевће, и лаје, и тугује,
тај комад џигерице бачен за храну псима,
и предаје се најзад неким величанственим заносима
растрзања; ја имам толико генија
да би двадесет манекена постало од њега духовима,
па ипак ја хоћу да пушим тела, a много ме брига: историја.
Шта историја! шта Каледонија!
Ретко да нисам други, да ми име није: Неко,
да не певам:

Један пољубац дуг на њена уста
која притиска на рђаве карте где је сликано цвеће,
пољубићу је тако често на прси,
јер се сања о девојкама које задрхћу рано,
и којима је уз очи зелене дано
да им ноћ односи глас као шешире,
као пад тешке хладне воде.
Ти, чији сам сад женик, која говориш хладно о смрти,
док су по теби барбарства моја словенска
и њини перунски врти,
својом косом као венцем ме узвиси:
да у пољима јелисејским којима будем шетао
моја сенка увек мирна буде,
измеђ вечери које не плаве и зора које не руде;
да када пођем на збор међу негдашњу словенску господу
уз села мирна или уз воду,
када зборити им будем стао:
величанствен и горд да сам на тебе, поносит као шумски петао!
Стихови, носите ме далеко од ове земље:
у мукама ме за бољи живот рађала мајка,
ради вишега отац је са усхићењем плодио;
живот мора да је драг, a љубавном да се стремље
када сам се као Магбет у толикој журби родио;
над реком a под небом ловцу на домет лети чајка:
за њом, о, за њом, стихови моји, будимо хајка!
Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи,
на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље:
осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди,
али управљеном унапред значење мора да је чудно боље;
бели се друм у бескрај све више измеђ борја,
са њег ће на Кумов Пут неосетно прећи нам жуди;
брише песма моја: то облак чешља косу ropja.

Тренутак макар само – далеко од ове земље,
јер чини ми се да ми се опет збивају оне чудне ствари
што као да се прикрадају са другога света;
уста ми, ево, пуна крви, a усна напета,
распињу ме ужасни болови и срам,
груди побледе a трбух зажари;
a увек сам тада у гужви неке гомиле, патећи сам,
болничким колима одводе ме на гиљотину
стазом блатњавом из које изничу жене.
О! мрзим, мрзим да ми откривају истину,
да свићу дани и да гледају у мене!
Где сам то сада?
Верујте да је онда тек оно: кад ме досада савршенству води;
онда ми је досадно, онда сам опет Стари Словен
у чуну који језером сивим броди,
и пун јунака чија пада сен
на води. О, понекад ми се збивају чудне ствари,
као да се спуштају са другога света:

док ме поново не обузме велики вртлог страсти,
све жуто, црвено, зелено пред очима;
тамо, где је некада био дугачки видик планина,
једна нога, једна глава, једно смејање без трајања,
много злата, злата и распутаност части,
моћна узлетања, у крваве каше, утапања.
Нема више жеље, већ да избришем постојење,
да испуним све собом, све размаке, све шупљине,
нема више ни дубоко плавог ни планине,
само: кркати, хркати, чмавати и гроктати,
бити гнусна, огромна, дрхтава плазма:
a тиме престаје ова песма и настаје крваво отупљење.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Pon Nov 16, 2009 10:22 am
Тајна рођења

О, црвенило ми дотече из матере
Светлост, чуј, из дома где се не враћа
Пламени зрак, чуј! кроз пребеле шаторе
За смешног младића
(Коме се визија детињства враћа!)
Црвени зрак мозак да прободе!
Дубока звучна шума подсети на стадо младих јарића;
Ја вам нећу рећи никада црвену плиму слободе,
Ја вам нећу споменути никада
Прашумски занос слободе!

A колико супом појих заносних својих снова,
Колико врућих небеса кусах то из тањира:
Трбух још памти тежину и грч богова,
Остатке чије протера са мучног трбушног пира!
Али црвена светлост дома где се не враћа,
И крепко тело још звучно од химни и покрета
Побркаће ме код начела и каљача,
Побркати – ха, дивоте! – и отуђити од света!
Та изађох из џунгле намирисане
И покрих земљу телом да је сачувам од испарења,
И њушках је тако дуге дане
Док не застрепих од раздражења.
Али умрли већ дом где се не враћа
Одвући ће ме тајном до места смртног кошмара,
И неће ми рећи нико тад – која је стаза најкраћа
До спасења: Но умрећу, видим, од прскања
Дамара.

У једној маслиновој шуми заноса,
горчина над Велалуком, на Корчули.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Pon Nov 16, 2009 10:23 am
Сви су чанци празни

Тако заспи, месече,
Над топлом супом детињства:
Из мене ће прелити туга довече,
Као из чанка младог животињства.

У овој ноћи опет празан

Чанак из ког, ко дечко, не докуса,
Но заспа баш кад заструји
Великом свемоћу укуса,
Пићем: утопише се вољно у њ славуји.

То је дотицало богатство из матере
Кроз кратерство тањирног круга,
И сав ће, сав ће склад да раздере
Огромност њена и туга.

Огромност њена и туга.

A заспим увек пред крај вечере,
Служавка свлачи небо, дан и мене,
Па баци ноћи да нас прождере:
Тек јутро нађе кости разнесене.

Боже, ослободио сам се свих веза, свих морала:
Гушим се, зар, у плазми досаде;
Да је једна кап бар супе остала
Кроз победу се ову смешну да прикраде.

У овој ноћи сви су чанкови празни никакво поткрепљење!
Стресох са себе чедност,
Стресох са себе поштење;
Ниједне фикс-идеје.

У овој ноћи: радије заблуду,
Но какво спасење!
О, љубићу те, љубићу та залуду;
Тек да се твоје беде домамим
Тражићу од тебе опроштење.

Да насмеје се у мени остатак хумора
Када се будеш сматрао недостојним
Да усред поноћне строгости и сумора
Покушаш још једном исцељење.

У руци једној секс, у другој мозак,
Гроздове, ту бербу вечности:
Пијанством црним затетураћу га наузнак,
Упркос рујног чела суморности.

Но у овој ноћи сви су чанкови без дна: где исцедити то врење?
У јутра су опет чанкови празни; никакво оснажење!

То притицала је брига из матере
Кроз дубину тањирног круга,
И сав ће, сав ће склад да раздере
Огромност њена и туга:

О, ја слободом ништа нисам стекао
Ни назрео дно понора страшна,
Па боље да сам у хлебари некој пекао и жвакао
Лепињу од земље и брашна,
Котао супе да сам испио,
Загњурио главу у крило драгане,
Свој гнусни жиг на њу прибио
Па пљувао пред праг и дане.

Изгреј, месече, и њима!
Замесићу колач у чанку празну,
У њ стресено ми поштење,
У њ фосили и фикс-идеје;
И учинићу им то за казну, –

Но зашто, и коме! –

У овој ноћи сви су чанкови празни,
У овој ноћи ниједне фикс-идеје,
Одвратићемо главе.

Будва, 23. VIII 1922.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Pon Nov 16, 2009 10:24 am
Ноћ Париза

(Са последњег снимка материног)

Да ли мој отац према...
да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
та најдивљија, најдивнија, што је човек?
Мајко, отац мој беше ли звер
Крај тебе, ил само историчар:
јер и сам ја звер?
Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
мајко, ако и ти – моја колевко – не беше звер!
E добро, a те очи са слике твоје на самрти,
ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.
Није ли и твој живот био животињски:
једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!

Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!
Никада, о, никада нећу издвојити кошмаре од јаве!
Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло...

Никада! Зашто ме никада ниси ишопала,
да се једна љубичаста модрица
на мом дечачком дебелом месу расцветала?
Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг
и данас би ми, ево, био траг,
до колевке ми пуне крви,
до порекла ми твога меса, –
само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса!
Материце, ја бих да здерем са тебе ту патњу.

Париз, 1922.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Pon Nov 16, 2009 10:24 am
Зверства

Да, чини ми се, смећу да певам твоје руке,
Твој трбух намагнетисани, твоје груди,
На животворјашче начине са гроктањем ритмова!
Смећу – ха, неукротљивче!
Да извучем и све хајдуке
Из помрчина где неки храст кашље луди
Од дрхтања, па просипања, па болова!
Искаљујем се, ево, по твом телу,
Ударајући те бесомучно по лицу
Избијам једну љубичасту варницу;
A ту мишицу белу,
И обливену крвљу и белу,
Умочили, мајку му! у апокалипсу.

Не својом мржњом: обоје небо мрзи,
Планина нас, долина кичевска, и грло то, и гњат;
И све то биће ропац мој: грло то, врат! проклет! Проклет!

Пили смо до ригања и ништења на мужи, на врелу,
Не скидајући с уста мешину једа
Прокључалу мишицу ти белу...
Ја сам читао, као у паници, зелену ливаду
Детелине, ван себе да набавим ти Одлакшања – Среће,
Све је ипак – да л проклетством у мени! – обећавало веће
Освете за крв, за јед, за ову ноћ у винограду:
Кад избезумљена од ужаса не могаде ипак побећи од мене,
Но само псујући показиваше ми прси од модрица шарене.
Плаках од усхићења да си ми толико жртва;
Да ускоро ће нас (и нас) тај покољ наћи...
Где наћи?
Кад наћи?
Оба мртва:
Мајку му! И не успесмо никада постићи ван-мишићне екстазе!
Већ скривасмо се под клупе и у порубе –
Злочинци! – тих неба,
Требало би да неким спасоносним световима одлазе:
Али ознојени, најежени сазнавасмо за кошмарске поразе!
Ко дићи котве,
Ко прекинути ланце, за велике полазе?

Зато смо чекићима разбијали своје мишићне палубе,
Зато смо бритвама кидали ужад живу са крви;
Под катарком обореном здрузганих црева издисасмо тад први
A већ се за нас рађало и рађало миријадама нових црви.

Париз, 1922.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Pon Nov 16, 2009 10:25 am
Преиначења

Марку Ристићу

Тако опори морнар пада у море
Стрмоглав,
Отчепљујућег нагло примио га и живот,
A нагризаће га до зоре
Тајанства, и сва та љубав замирише на јод.

Једино због ових раздераних обала у рукама,
Кукавицо, задрхтаћеш зар опет!
Нимало стрпљења да пркосиш мукама,
Пљуни! Савладаће те песницама свет.

Стари морнар стрмоглављује се у море
Чеп мајке, с главом наниже као у живот,
Отчепљена боца крваво вино точи у зоре
Тајанства, и распутаност, гле, мирише на јод.

Од рођења је цртао драгане у смрт,
Тако умирући цери се над албумом;
Морнару мој, сав тај врт
Младићства свога не пореди са сном:
Страшан један крик разбуди твој пад!

Па загњурен, загадив пучину, из прошлости очима,
Одео си бескрај са подеротином у бесмртност;
То није као кад си плаве чакшире своје
Крпио сатима:
Неће сварити нико ту кост!

Из тела болних и из воћа исисао си светлост,
A потом са рођеном јетром избљувао то у бесмртност,
Био си пуста справа за премештање стварности:
Да ли ћеш наићи при том на лик? спокојством да те угости,
Да спречи онај крик опори ужаса
Негде далеко у вечности (уједом мрачне отровне течности).
И из задаха постељног зноја и никотина,
Испе се као рођај по катарци,
Затим ое спусти до најмрачнијих дубина:
Ми сазнасмо за изнакаженост му лица... ал ударци!

Ударцем, чврстину неба захвативши руком,
Комад плаветнила одвуче за собом:
Сада је његов пад као и гром,
A небо сазрело тако за море –
Бујице непрекидном каскадом -
Излиће цео свод до зоре.

Но ми остасмо – трзањем природе иза смрти унакажени,
Морнару, твоје – несрећни:
Но не, не, рад твоје сени:
Могућност нове јаве нас мучи!
Пођемо на пут ма где, не усуђујући се да осврнемо главе,
И увек пред собом видимо кошуље твоје плаве,
A азур никад више,
Ни чељуст твога длана никад више;

Желуцем зар својим жуђасмо
За воћно твоје труљење и пад;
Уз тајну тела кад загризосмо у океан,
Тај плод детињства којим нам сазре сан,

И који далека глад одбаци у наше крило.
Тада и оно што би већ било
Најужаснијим грцањем и да се снило, тражисмо зацењени:
О, болно неко прапотопско месо;
Дрхтању нашем као да си стресо
У недра, са грана својих морнара –

Ти, Океан! – толико сазнах: ГО,
И час преображења неодложеног да удара:
Једном корњачом кором у дно мраморне лубање,
A изнад псећег сна, кога догриза сенком грање.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Pon Nov 16, 2009 10:25 am
Ово о једном песнику

Милану Дединцу

Чудо, Господе, велико чудо!
Море: оно, оно! свуд море!
Ми смо се пели уз планине
A кроз грање и кроз горе
Модра,
Страшна – рибља – вечера.

Чудо, боже! огромног чуда!
Речи нам звижде брже но куршуми;
Боже, спаси душу нашу у прашуми!
Корачамо, a палац кроз подеротину од ципеле,
A око кроз подеротину лица:
Учи угласти костур камена и сарделе;
Па узбудљивије од љубичица
Мирише љуто млеко непомужених крава
Кроз планину!

Ујед његовог генија: из тела
Изазваће лучење најљућег отрова;
Али једна једина реч, беспримерно сазрела,
Отпашће – ко смолом – с усних углова.
Па деран, који пронађе ово доцније,
Може л опростити младости љубав за бунџије:
Помисли на њега, ову песму што крије
Тајну наклоност; и збуњеност га трза!
Да ли ће звецкати џепом; умирати од глади;
И он разголитити речи да осрамоћене беже:
Презриво се церећи, одбити ма шта да ради;
Богохулити дању, под покривачима се молити – кад леже?
Узети га треба за руку па извести у поље,
Да тамо заборави све песме
И чак бол свој који не беше дубок:
Те ноћи би јео више и спавао боље,
И не би осећао да му постеља загриза бок,
И да је живот дуг.

Али пред зору, преко свих губера, убити треба
Песника; да не потеже личност своју из детињства:
Као случајни, замешени, канап из хлеба
Ким неће нахранити никада себе, као ни зверства!

Јер рођен после седам месеци трудноће,
Претурив све несреће, жели да се врати мајци;
И, не излазећи више никада, хоће
Да избегне – бар вечно тој гнусној казни, тој хајци.
Ал залуд! у очима електричну визију,
У ушима звиждање убице-простора, локомотиве;
Два-три сумњива стиха, историју:
Однесе; a са телом уједе – непогода – неизлечиве.

Затим се пробуди, погођен од удара, –
Место утроба да га обвија, ето судар:
Тешка мисао, тек довршена у његовој глави,
Стаде да, недоношљивошћу својом, умара.

Осети се бескрајно несрећним; опор и стар;
И да ће ивица што се плави,
Одвише широког света за угрожену младост,
Да га као најбеднијег скота умори ...

Тек тог тренутка Он поче да говори.

У Београду, X 1922.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Pon Nov 16, 2009 10:29 am
Јуче и данас

Сирене се закикотале пискаво изван нас. Сирене.
Али не сирене грчких архипелага
На које су капали, пали Одисејеви пољупци
Као вечерња киша измешана са соком од поморанџи.
Сва је митологија умрла била заувек.
Тако отпочео нови неки раздрузгани живот:
На аутомобилима црвеним који су јурили кроз ноћ
И између кућа
Војника четири држала се усправно,
Па затрубише увертиру смрти, разоравања и победе,
За њима запуцаше топови.
Појури аутомобил носећи на себи четири соколара раздражена.
Баража је гађала у небо да би спречила улазак птицама:
Око града тако је зид од ватре, динамита и експлозије.
Око града,
Да ли се сећаш?
Кад се сетим, моје је сећање онда јаче од свести.
Кад се сетим да онда аероплани улетеше светлуцајући.
Они су били тамо,
Ти дивни храбри авијатичари
Под кожним капутима.
Само смело стремити и завртати, и нека елиса хуји,
Само слободно, нека је мој дух са вама.
Шта мари! Сад ћемо спустити две-три гранате
Да видимо како то изгледа кад ноге лете, и главе;
Сад ћемо спустити нашу душу на конопчету
Да измеримо размак између нас, неба и земље,
Сад ћемо покушати и да умремо.
Тамо артиљерци пуне своје гигантске луле,
Њихове су луле огромни топови.
Тамо нека је моја снага са вама
Да испунимо целу једну фабрику нитроглицерина.
Ко каже да пушење шкоди младости?
Сад су нам груди експлозивне,
Кад први дим пустимо
Угледаћемо у њему пламени пољубац,
И докле ћемо се одбацити полазећи у рај?
Ми артиљерци смо тешки сељани који димом гоне комарце;
Сва ноћ била је ноћ електричних таласа, светлог челика и
Несавладљива кашљања,
Шлајм је био пун крви.
Сва ноћ, нека ноћ ужасно смешна:
Тениса се играју велике војске на размаку од 100 км.
Магдалена умаче своју босу ногу у облаке наше фосфорне,
Као Сузана Рембрантова каже: "Купатило још није довољно млако!"
Онда казани захукташе јаче.
Још смрти, смрти, браћо, и мало муње;
Разумимо се добро: нема се страха од тако ситних ствари.
У кругу експлозива аероплани играју игру пролећа.

Ко иде?
Ново време.
Шта носи?
Руке без прстију.
Јест, патрљице саме, али виолину задобисмо.
Хоћемо да обновимо врло мелодичне концерте
Талијанских анђела из петнаестог века:
Нека је музика бескрајно проста и игра простија још –
Успаванке кад су мало смешне.
Људи без једне ноге и жене без пола главе
Сићи ће да пољем за плугом пођу
У зеленкастим одећама, у црвенкастим чакширама,
За плавкастим ралима, за шареним воловима по
Бескрајним пољима.
Један ће нови живот почети једним новим балетом оштећених снага!
Лепше ће бити сада кад заиграмо ћопави,
Но раније кад ни играти нисмо се сећали.
Рат, то је свршено, механичка снага ми се досадила,
Надам се да ће сад све настати као на шареним сликама
Пољопривредних календара,
Где на једном крају окопавају винограде a на другом крају
Котарице грожђа односе.

Ко иде?
Ново време.
Шта носи?
Руке без прстију.
Јест, патрљице саме, али српове убаве задобисмо.
Хоћемо да обновимо време, на ливадама, кермеса пролетњих:
За улазак добровољни прилози у лепршавим осмесима,
Изгубљене сукње на касама враћају се.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Pon Nov 16, 2009 10:29 am
Мисао на Фиренцу

То беше давно: пролећа дан и свеца.
О мандолина, о mia giovinezza!
Некада, та реч за девица албуме,
Јутром Лоренцо кликну младачки гори.
Сад становници сатири сећају ме
Белих балета; ох, ballo зажубори:
О quant' e cara, cantato: giovinezza!
Aх,
A беше давно: пролећа дан и свеца;
Сељаци рујни за плуговима хоје,
Прсника изнад зелених дојке поје;
Тече речица, плавкаста,
Знај, па bellezza.
Да киша тада доносила Данаиде
За ратарима да скакутале чуме,
Дрва су била девице врло блиде, –
Уздисале некад под парима све хуме.

Не растужујем. Лоренцо јури по гори,
Љубави многе га подсећају друми,
Из манастира исходе беле дувне.
Медачи, Лоро, овакве речи збори:
Di doman caro, caro, no c'e certezza.

Срце се оте, птичица фина жута,
Гранчици као, прну на руб месеца
И кљуца, кљуца бисере из тих скута,
Di doman caro mio no c'e certezza.

Гранчици попут месец се млади љуља,
Под ризом цуре трепну појка славуља,
Затрепта Лоренц јуноша, бесно јеца:
Cara, o cara, o cara giovinezza.
Vedrana
Vedrana
Moderator
Moderator
Ženski
Datum upisa : 28.02.2009
http://<a href="http://xtratvision.forumxpress.net/forum

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Ned Maj 09, 2010 6:28 am
Sa svetlim poljupcem na usnama

To, to! Umreti; nikada više ne živeti! Nikada!
Ovu ljubav sa očiju skinuti, početak ove misli, ovo disanje;
Ptico, složi krila, senkom njinom uzbuđuje me livada -
Gledaj, evo sunca! Jadnice, šta zoveš ti: disanje;
Zar i zato umreti i nigde više ne živeti!
Gledaj, gledaj ovaj drukčiji Uskrs, gledaj ove drukčije Cveti!
Teško krilo!... Nikada više ne živeti, nikada.
Veče, veče! Srce, bolno srce moje, umiri se...

Čudne reči devojke, dobre nevezane reči,
Srce, pametno srce moje, zaboravi!
Zaboravi sve, sve, boje jutra i voća, bolne usne dok ječi,
Zaboravi Tajne rođenja, zaboravi Velikog druga;
Idi, idi, jecaj, srce moje! Zaboravi! Zaboravi!
Il pogledaj još jednom to divno veče što pada;
Pre no što pođeš smrti,
Da ne živiš više nikada, nikada.

Jedan se jedini put ipak probuditi u večnosti,
Ne živeti opet, već samo svoje oči otvoriti,
Pod nebom prepunim ptica, pod talasima mladim svetlosti;
Od opšteg uzbuđenja, odjednom oči otvoriti:
O, kako čudno i divno to dođe!
Dok gledah ljubičaste zrake ovog granja u zori,
Kao da njina opojna mladost tek prođe...
Ne luduj, srce, o njima ni trag više ne govori!

Uzbuđen, neznanog časa, širokih zenica u beskraju;
Još jedan jedini put tada u veličanstvenom sjaju
Zaboravljati; zaboravljati sve to što život bi iza mene.
Sanjati, sanjati, o slušati da se iz samog dna smrti penje
Taj već davno zaostali poljubac za usne njine rumene.
Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje...
U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada.
Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada.

To, to! Odjednom oči otvoriti!...

Zadihan i probuđen za čas jedinstvom u drveću, -
Da l smrti ostavih žeđ za dno idućeg dana? -
Oslobođen videh kružna slivanja da pokreću
I ovu umornu moju usnu, da s njom i zenica mi sana
Od ponoći već shvati Čas nenadmašnog ganuća!
Kroz jedinstvo bola mog probi zrak, dok leže po dubravi
Sunca, što sijaše kroz mene u tolika svanuća:
Da jedan čas sam večit, sred ove bezrazložne ljubavi,
Pronesite i sjedinite kroz mene neba večito putujuća;
Pa nek se vežeš najzad sve što bi u telu, nenadmašno u glasu,
I nek se izvrši najzad ta Žudnja, jedina verna ovom Času!

I neka umrem već jednom, nek prevaziđe ta misao,
Suviše žedna da zna koji bi nov san da ustavi...
Toliko dobre tišine dođe iz noći koju sam disao,
Mir, srce; i taj Čas daću, za jedan još čas ljubavi!
Il osvrni se na veče što zasta da gleda još u dan,
I rasvetli se naglo ko da bi sunce da vrati;
Osvrtaše se tako tad da nam i pogledom plati
Taj Čas; o srce, budno već, što se vraćaš u san...

Pa nebo kad bude rasvetljeno, što već bi rasvetljeno,
Kad i daljina bude sama, što je večito bila sama,
Kada i radošću i saznanjem sve bude natopljeno:
O tada tek, ko u san, tonuti u smrt iz beskraja,
Tonuti, tonuti, za večnost, sa svetlim poljupcem na usnama.

-----------------------------
Rastko Petrovic
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Ned Nov 21, 2010 12:21 am
MOLITVA VUKA


Bar spavaj, bar spavaj ako moraš crći, zli putniče,
Uvek na obali dana, kojoj je druga Nepovrat,
Sve što si oteo od njega ti, ljubavniče,
To je poverena ti tajna, ko gad il brat;
Pa sve što je dublji, suzniji o, noćas tvoj san,
S neočekivanošću strašnijom razmileće se po tebi dan.

Odjednom ruka diže zastor, i zagledah se u zoru,
To mislim beše prvi put da se udubih u taj prizor;
Kada i na poslednji joj odbles duhom bih u odgovoru,
Podne već beše prošlo, ja još gledah kroz prozor:
Zraci su mi duboko prodirali u lice,
Onesvestih se tad opet, na bučni, zli tok ulice.

Izbljuvah celu prošlost po podu svoje sobe,
Ruke mi behu krvave kojima je nisam ubio,
Ječao sam tada besvesno nad tragom svoje rugobe;
Dovukao sam se do albuma, tu našao njen lik i ljubio,
Svaki drugi bi se za to na mestu mome ubio,
A ja sam se jedino u prisebnosti svojoj gubio.

Pio sam hladne vode, zatim plakao,
Spuštao čelo svoje na kamen, milost Njegovu pozvao;
Pisao prijatelju ipak da sam dušu đavolu prodao;
Poručivao posmrtne liste, poslednji novac tu dao:
I nikog nije bilo da dođe da me uteši;
A moj lik bi sam se grčio, kad bih naredio mu da se smeši.

Već više dana ležah na podu, u bunilu,
Toliko je duša moja teško patila,
Sve jedan i isti san stajaše na krmilu,
I ludilo je noćno razvilo svoja krila,
Dok se vrata na sobi nisu otvorila,
Kroz samu crnu patnju duša je jedrila.

Tek škripanje me vrata do pola sna iščupa;
Ne mogoh doći sebi, premda obamreh od užasa;
I najmanji šušanj odjekivaše u meni kao lupa,
I ne znam čega još strašnijeg prezah u bolu tog časa,
Činilo mi se da neizvesnost traje čitavo pola veka,
Tako mi večnost se javi pred onim što me čeka.

To beše moj prijatelj koji žuđaše da me vidi;
Pogođen mojom patnjom, sede i plakaše,
On, koji negda reče da mi na sreći zavidi,
Teškom, studenom vodom tiho me sad umivaše:
Nekad smo se, ko dečaci, po istoj rečici gnjurali,
A zatim, pod vrbama, za istom devojkom, plakali.

Poljubi i tad mi ruke i moje stopalo,
I teško se mrštio nad svojim okom, jer je plakalo,
I sto puta poče onu misao da govori,
Kojoj bejahu onda tolika bivstva izvori;
Na svaku reč koju bi izgovorio,
Strašnom šupljinom bih mu platio:
Samo na obrazima mi njegovi vlažni dlanovi
Prelažahu svežinom morskom kao žalovi.

Ipak u strahu prezah da ne preživim ovo i u snu
Gde dovoljno će spavanje pregoniti me, u truljenje,
Kada nijednim dizanjem svesti neću se iščupati tom dnu,
Već kroz spektar razjedinjenja završiti najzad seljenje:
Moljah ga da ne odmiče se, veče to, od mog spavanja,
Pa ako primeti plavilo lica, sam me probudi;

Ne pomogne li glas mu znan, strašna će možda šibanja:
Jer žudim (ako ozdravim) da vidim Je još jednom kako rudi.
Prvi put dakle spavah, ne nadgledajući tok života,
I sanjah isti baš čas životni kako odlazi,
I kako ravnodušnost, neprebolna, u porub svaki silazi:
Osvrtah svoj bedni lik, gde ljubav mi bar bi sirota.

Kad se probudih, videh ga čak u uglu,
Ukočenog, bledog, raširenih očiju kako me gleda,
Da imah samo snage, podao bih se ruglu,
Toliko mučno behu njegova usta bleda.

Tek pomože mi da uzmem, supe – dve-tri kašike,
A ja se mučno zgadih: uprljah njegove ruke,
Smešeći se da me ne smuti, pogleda tužno u njih;
Bože moj, gle! Pa, i ovo, maločas snih:
Toliko me je sad grozno sram,
Odvratim glavu, zatvorim oči, i plačem sam.

Bacih se na kolena, ispruženih ruku, u očajanju,
Od strasti, muke, obnevideo;
Bez reči, nem u svom urlanju...
Ja sam se večno dakle stideo:
Šta sam učinio od svoje mladosti, čistote? Kako
Upropastih šume, reke, životinje! Šta je sa
Mojim ljubopitstvom, žudnjom! Toliko noći:
Imam još uvek prava, objavu prava, ali ukus,
Ukus života. Pljujem!

On, od koga bežim, Sunce!
A Vuk? Ja: Vuk!
Vrelina mi sviće iz krvi,
Iz krvi zora za vrhunce;
Iz krvi ovaj strašni huk,
I zavist ova koja se strvi;
Iz krvi...

A prijatelj: „Gospode, on ti veli: Ti znaš da lice
Tvoje štujem!
No rečima pogrdnim koje jedino sada zna,
Rečima koje čupa iz muke svoje i sna!“
Vikah, vikah:
Za ove reči jedino ti smeš da znaš!

„Gospode, Gospode, on veli: u savest svoju pljujem,
Al’ koliki užas i koliki strah!
Ti znaš, jedini znaš, da lice tvoje štujem.“

Zatim bejah iz rođene svesti izbrisan,
Koja još uvek budna osvrnuta stajaše na nebu,
Pod njome ležah, telom, odavno iskrhan;
Nečije ruke mi na čelu, brižne su, ko na hlebu.
Molim se Gospodu, svom glasu, ovoj čaši,
Za prijatelja, mrava, magarca, kutiju, petla,
Molim se udaljenome onom vojniku koji jaše;
Iz ove skrušenosti, svem što je dlana svetla,
Molim se, ne izgovarajući to čudno ime njino,
Da ne sputam im podlo i malo svetle snage;
Tolike su mi večeri, i jutra, bojile hleb i vino,
I ono što svakog meseca primah ja od te drage.

U začeću, usnih samom, da granam život sa Bogom,
Zbog nerazdvojnosti, u sramu, da leži sa mnom on,
Da ja sam njegov zao duh, on meni duh svetao,
Da nema neba nit greha gde ne može nam biti dom
Da praštati mi verno nije on nikad, nikad prestao,
U časovima patnje ove da pati sa mnom i on.

Al' da me vuče stalno sa sobom, u težnji svojoj za savršenstvo
O bol, o bol! Dati mu ruke i biti večno Beskorenstvo!
No pogledaj moje oči bola pune pune su suza,
Sve što ti pružim sve je to To i čisti bol;
Moje ruke! Čisti, o čisti bol.

Pa, evo me, ja sam, druže, Gospode, ko negda u detinjstva dane,
Premda bljujem svaki čas, i ruke su mi izbljuvane;
Ti više bi možda voleo da je na njima krv,
Ja odbacujem svaku savest, rad tebe da sam crv;

Udicom tvojom ranjenog želuca, ne snosim više hrane,
U ovoj mračnoj sobi, u akvarijumu samoće,
Gde ležim na dnu u očajanju.

Molitva, da ne bi bilo stida ni psovke,
Za puteve na suncu, za sunčanice, za plovke,
Za lisice, za vukove, za jazavce.

I za bol, i za bol!

I za mladića, što s glavom nad rekom beše u travi,
Zvezdani pod sobom što je gledao svod,
I ribe izmeđ zvezda, i tice, u strani
Glava njegova sama plovila je ko brod.

I bol, Gospode, i bol!

Molitva za Njega, Sunce!
Molitva, tim, za mene!

Njegov, Gospodnji, glas, i svi glasovi;
Oholosti, nije li demon to tvoj i tvoji grehovi

„Došao si najzad, najzad mrcvareni pesniče,
Protrljao oči rukom, video da zora sviće,
Pogledao u mutnu ovu zemlju, gde zlato nam se stiče,
Došao si najzad sam krvav i zadihan pesniče.

I oslobodićeš, pustićeš preko knjiga, naše zvuke;
Ko je izmeđ' vetrova dosad razazno naše jauke:
Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke,
Jedini ti si sviralu probio za naše zvuke.

Bio si pijan od mladosti, il sumoran od brige,
Po čelu mračni ožiljci, tu neba trag i kacige,
Ruke ti pune žuljeva od naslanjanja na knjige,
Al' skočio si eto mladićki i otresao si opet sve brige.

Dosta godina trebalo je da dođeš do ovih reči,
Dosta ognjevi ređahu da dim ti pogled spreči,
I udubio se kamen kolenom koje kleči,
I pod teretom mržnje povijao si pleći.

Mora da si skrio u sebi i porok i besnoću,
Kada onako podmuklo probijao si se noću;
Mora da si se stresao zorom i tražio u voću
Sitosti, mora da si spregao gvožđem besnoću.

I uputićeš, uputićeš srcima naše zvuke,
Ko je iz olujina dosad izdvojio naše jauke:
Jedini ti si kroz rudokope reči svirao ove zahuke;
Ti, kroz planinu, sviralu dubio za naše zvuke.“

Ah! Bože!!!

„Ko je uzdahnuo?!“

Ne sećam se više. Patim. Ah, patim strašno;
Gospode, Gospode, zašto si mi vrelinu ovu udahnuo,
Ja njome ljubim, ja njome mrzim, i zavidim izdašno;

Ja bih hteo, strašno, kroz oganj svoj izaći.
O, Bože, Bože, ja ne ljubim više tvoj svet,
I rasturam se svuda gde nadam se još, da ćeš me naći.

„Ćuti, ćuti, grešniče. Pogledaj ovaj cvet!

„Sećaš se one zvezde što sijaše kroz usta seljaku?
To beše sveža kap vode u njegovom stomaku.
On je psovao, tih hiljadu svetlih Sunaca, kad odlazi da kopa,
I pretio prigušeno da svetu neće da je rob;
Svakim udarom motike u zemlju zidaše u nebesima grob.

„Ja ću nameniti tebi taj grob!“
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Ned Nov 21, 2010 12:28 am
Вечерња звезда

Rastko Petrović G_Multi01

Ти што виде дивнија тела, дивније цвеће и дивније горе,
Но што ти обећа иједан сан, који виде дивније море
Но што ти даде иједна страст, и који чу она срца
Што искуцавају младост твоју, у ноћи Христа, у зоре,
Ти који би му јагње под руком: због чега се пева и грца:
Ти што осети очи своје сјајније још од плача,
Чуј обећања среће, што данас већ је јача
Од удеса; у небу, гле, овај бескрајни пут цвећа,
И, гле, у срцу, ове бескрајне путеве драча;
Ево те грли дах последњег премалећа!

Ево тих драгих тела чија су срца врућа,
Од упијања красног некоме другом сунцу,
О, кад страственији од молитава, о, кад махнитији од кућа,
Не знах ни ком то јагањцу, не знах ни ком све јунцу
Принесосмо на олтар дух зажарених сванућа.

О, па очисти опет себе таласом Гвадалкивира,
И чуј жубор светли тај завичајних извира,
И јецај над водама Босфора, над водом свом Гибралтара,
Језерску боју нађи између манастира,
Чуј сад шум свих тих вода у светлој капљи олтара.

Па прелиј том врелом сузом страшније страсти, и дубље боре,
Но што ти дозволи иједан грех, и збриши лик оне море
Која заглуши сваки крик, да не чу она срца
Што плачу младост твоју у болу Христа, у зоре,
Ти што би рана за прсте оног што сумња и грца:

Захвали, захвали за тај стих, за срце, том Артуру,
И дигни поглед свој, види у блудећем азуру
Дубоко слућење цвећа, глас и величанствену буру,
Веру којом ћеш поћи Њему за ону присну смену,
Погледај до бога ту стазу љубављу узнесену.

Вече трепери над водом у сунцу које леже,
Стани, да ли си видео птице како панично беже,
Од тамне сенке крила која их за земљу веже?
Ти, који сваког часа пијано пружаше руке,
Послушај то нагло срце, његове усхићене јауке:

Не слави оно то вече; прислони се уз ову стену,
Куда ћеш сада даље ако и птице крену
Натраг над твојим путем у ватру ужарену
Христа, куда ћеш сада више за сликама у ноћи?
Исплачи се још једном над чежњом, и све ће проћи.

Ти, што исказа дивније сумње, дивније борбе и дивније споре,
Но што ти рече иједан крик, ти који чу дивније зборе,
Но што ти шану иједан друг, и који чекаше она срца
Што објавиће Христа у ноћи, бескрајног Христа у зоре,
Ти који заустави дах пред стрепњом од које ce живи и грца;

Ти кога одведе све то где се тек рађају сунца
Да се наднесеш пијан одједном са пламеног врхунца
Над божанску расипност своју, уништена младунца,
Ојађено је срце твоје изгорело изнад свих гнезда...
Па изговори бар ону свету Реч, док пада ова звезда,

Па дошани бар ону свету Реч док пада ова звезда!

MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Ned Nov 21, 2010 12:37 am
Речи птице са гнезда

Rastko Petrović Bird_box_6

Под собом осети опет неразумљиви облик jaja:
Птица. Кроз опијене очи назире залазак света;
Ноге јој почивају у гнезду, поглед у сунцу без сјаја,
Она би кликнула свему: "Пода мном само цвета!"

Јер није исто пијанство, сунце, ко што би оне зоре
Кад је разрио њено перје, ударо кљуном у главу;
Између оног сунца и овог пламти безмерно море,
И лет кроз помрчине плаве што бацају сенке на траву.

Она је доживела овде бол. И какав бол: не поему,
Кад пођу из ње у гнезда облици ови савршенства,
Ко да је бије крвава смрт, она је кричала њему:
"Ево, свега што је ту радост и крах, на обалама овог женства:

Проклетство! Све што је радост и крах, после летења сунцу.
Разумеш, све што је љубав и страх, ил брисање у теби.
Ја сам уморна; ово чекање без смисла стално у твом врхунцу,
Оном што оличава Сунце, ал сунце што никад не би.

Сунце, ил ja, ил ти, ил сазнање! Ја слушам твој глас из гнезда;
Али ми крила дата: ја летим, и пут је мој без краја,
Знај, није само радост но ужас који ме носе пут звезда,
Са овог ужаса гнезда у ком бол и облик се спаја."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Ned Nov 21, 2010 12:45 am
SVI SU ČANCI PRAZNI

Tako zaspi meseče,
Nad toplom supom detinjstva:
Iz mene će preliti tuga doveče,
Kao iz čanka mladog životinjstva.

U ovoj noći opet prazan

Čanak iz kog, ko dečko, ne dokusa,
No zaspa baš kad zastruji
Velikom svemoćju ukusa
Pićem: utopiše se voljno u nj slavuji.

To je doticalo bogatstvo iz matere
Kroz kraterstvo tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga,

Ogromnost njena i tuga.

A zaspim uvek pred kraj večere,
Služavka svlači nebo, dan i mene,
Pa baci noći da nas proždere:
Tek jutro nađe kosti raznesene.

Bože, oslobodio sam se svih veza, svih morala:
Gušim se, zar, u plazmi dosade;
Da je jedna kap bar supe ostala
Kroz pobedu se ovu smešnu da prikrade.

U ovoj noći svi su čankovi prazni
Nikakvo potkrepljenje!

Stresoh sa sebe čednost,
Stresoh sa sebe poštenje;
Ni jedne fiks-ideje.

U ovoj noći. Radije zabludu;
No kakvo spasenje!
O ljubiću te, ljubiću te zaludu;
Tek da se tvoje bede domamim
Tražiću od tebe oproštenje,

Da nasmeje se u meni ostatak humora
Kada se budeš smatrao nedostojnim
Da usred ponoćne strogosti i sumora
Pokušaš još jednom isceljenje.

U ruci jednoj seks, u drugoj mozak,
Grozdove, tu berbu večnosti:
Pijanstvom crnim zateturaću ga nauznak,
Uprkos rujnog čela sumornosti.

No u ovoj noći svi su čankovi bez dna:
Gde iscediti to vrenje?
U jutra su opet čankovi prazni;
Nikakvo osnaženje!

To priticala je briga iz matere
Kroz dubinu tanjirnog kruga,
I sav će, sav će sklad da razdere
Ogromnost njena i tuga:

O, ja slobodom ništa nisam stekao
Ni nazreo dno ponora strašna,
Pa bolje da sam u hlebari nekoj pekao i žvakao
Lepinju od zemlje i brašna,
Kotao supe da sam ispio,
Zagnjurio glavu u krilo dragane,
Svoj gnusni žig na nju pribio
Pa pljuvao pred prag i dane.

Izgrej, meseče, i njima!

Zamesiću kolač u čanku praznu,
U nj streseno mi poštenje,
U nj fosili i fiks-ideje;
I učinuću im to za kaznu, -

No zašto, i kome!

U ovoj noći svi su čankovi prazni,
U ovoj noći ni jedne fiks-ideje,
Odvratićemo glave.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Ned Nov 21, 2010 12:47 am
NEŠTO ŠTO NE BI TREBAO DA ZNAM


U ponoć kad pođem ulicom sam, sam,
Ulica je suviše široka i crna,
dva prozora su svega osvetljena,
U ponoć kada pođem ulicom sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.

Da je majka rekla kćeri: “Zatvori, promaja je!“
A kći spustila vez i ustala i pošla prozoru
I pošla i zatvarajući videla nekog da prolazi,
Koji joj uznemiri dušu duboko i nasmejao se duboko.
Sedela je pred majkom, sedela nekoliko hiljada godina,
Onda joj rekla: - Ako ti je promaja u mojoj sobi,
Što ne ideš u svoju? A majka uzviknula: - O, kćeri!
I obeznanile se obe u ponoć kada prođem ulicom
sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.

Kada je umro krevet broj 8 u sobi broj 9,
Doktor da je otvorio leš. Ptica zapeva na grani,
Devojka zapeva u bašti. Doktor trbuh proseče,
Izvadi bubreg bolesni: O koliko je veliki!
I bi mu milo u duši što će i takvog imati u zbirci.
Ptica zapeva na grani, divka zaplaka u bašti,
Doktor je spustio čudni bubreg u teglu!
Sve bolničarke behu tu i dva čistača bolnice.
Mirisalo je na jod i mnogo vate.
Bol zatvorio u teglu a šupalj leš izdao
Porodici vrlo ucveljenoj što je čekala. Kola čekahu
Pred bolnicom: jedna za doktora, druga za mrca. Noću
sam, sam.

Ja znam,
Ja znam,
Ja znam.
Da sam u noći, i u životu i svuda uvek sam, ja znam,
ja znam.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Ned Nov 21, 2010 12:48 am
VOLEĆI NOĆ, NJU I ZEMLJU


Ptice su njene misli a senke uspomene:
Još najstrašnija senka oblaka koji beži;
Evo ljubavne senke između nje i mene,
I teža od mog tela, ta senka po njoj leži.

Jedna je zemlja tad noć a druga je sjaj zore,
Na jednu spusti obraz – ona jeca od bola.
Gle, ova noć ko zemlja, taj dan ko žarko more,
Silaze niz njeno telo, u ždralu vala gola.

A ta me miso prožme zenicom mesečina:
Moj dane, evo čuda mešanjem u mom srcu.
Čudo, i opet čudo, što lije krv u vina...
Gle ova zemlja, ko noć, sakrije zvezdu u srce...


***

Na jarkom polju u krvi on je ječao
Kao zgnječeni cvet na poslednjim grudima
Taj poslednji ljubavnik međ poslednjim ljudima
Njegov grad u tom času brižno je nad njim klečao

Celo zaljuljano nebo i grad nad njim u klečanju
To beše poslednji ljubavni san međ ljudima
Taj vojnik tako strahotno zgnječen kao da je u ječanju
Taj grad tako strahovito slomljen kao da je u klečanju.

Taj vojnik, taj prvi vojnik neba
Meteor
Zažaren vesnik međ čudima
Poslednje ljubavi glas to beše međ ljudima.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

taj Uto Jan 11, 2011 11:20 pm
Фабрички димњак у пејзажу и канибалац чекајући новорођеног

Претоврио је, гле, сав труд у густу песму, небу,
И као кроз трубу димњак
Однесе моју екстазу у облаке и над санџаке;
Али ко пева о хлебу, о рубини и о хлебу!
То доле играју радници и певају витлови у реци,
И певају у трбусима жена месеци:
Будућих јунака за цео свет, о хлебу од један до девет:
И ја сам млад,
И тебе рад,
У ње је цвет!
У небо, у облак, у свет! Љубљени гаравокожче,
Та није вајде, гледајући у ту огромну и неумитну ротативу
Засвирај у гајде, у дипле, у зурле - сећаш се! ону песму живу. Хајде!
Засвирај у јареће гајде, па умри!
О слатки брате, засвирај ми виолон,
Свиђа л' ти се Жан Франсоа Вилон?
Та он је умео да буде и лопужа;
Да л' знаш, брате, оне тамо са Гружа?
Нека им је од мене завештана прва мајска ружа,
Док попови поје - то је још једино моје - упокој.
А кад војник уђе да се купа, у реци по ноћи -
Он и његов коњ -
Драга, у које ћу ти време доћи
Од љубави сам бон?
Кад војник крепки у реку ујаше,
Закуцаће на прозор тад неки смело:
Одшкрини да само протне руку
Па помилује дојку и грло бело:
И зарије се у тебе сав без бола.
Твог оца, радника фабричког, с прстију цури смола -
А по мокрим плећима твог младића и тог вранца,
У огледању крећу звездана кола.

Ту међ конзервама је згрчен и један амор хром,
Чије су очи пуне суза са огромних визија
Хоризоната.

Гле, јахач на коњу, ком, Милице, сад тепаш именом Марата,
У одећи мокрој свој извеженој шљокицама свода,
Загазиће реку што се зове Историја,
Далеко негде сања Калифорнија.
Кад уђе војник да се купа у реци по ноћи
Он и његов коњ,
У које ћу ти време доћи: од љубави сам бон?
Од љубави,
У пролеће или у јесен
Смрти димњачке звон чућете;
О баснословном његовом звуку крикнуће све страсти, мржње...
Ко? Декамерон!

Али то није ништа,
О баш то није ништа;
Горе је овако увек везан, као кокош у пилићару:
Сељанка носи у руци живину и смеши се жандару,
Жандар зазвижди песму стару
Пркосећи оџачару. Просјак проси: дај ми пару,
Тако ти очњег вида и љубљене ти дечице!
Веруј, драги, ужасно је - манометар - срце моје
Затрептало; и плакало, тако дуго у фабрици.
Па не љуби, кад смрт ти дође драгану ту на уста;
Ускочи међ витле и међ кајише,
Дочекаће те ова шума густа,
Као трговца чежњива ускочка чета Радише,
И разнеће то бело тело твоје, тако пуно победа и небесних одсева.
Свим завртњима, крцајући: тад ће из тебе, шкрипећи,
Извући гласне звукове свих поморских напева.
И трбух, гле, затегнут као на бубњу кожа,
А у желудцу је једна арија,
Њу слушајући успављује се велможа
У аероплану. Ко пева о хлебу и о глади!
Улицама и крај биоскопа, пред глумицом младић богоради:
Прислушкујући: Из желудца Вам се диже опере неке арија!
Она: О, не! о не! то није од глади;
То шести месец откуцава мој трбух: биће фабрички
радник, а пијаницом ће га звати Скадарлија!

О, па дивна је та Скадарлија!
Два војника крај друма седе,
Говоре о вашкама и о сељанци,
Затим о оном што се не једе -
Бар у војсци и железничкој станици:
О кокошци прженој на кајмаку...
Брегови су тако меки, љубави моја велика,
Брегови су тако меки, и река није дубока;
Ма куд да пођемо, будало, багро, иста нас смрт чека,
Иста нас баш смрт чека крај миле сељанке
У војсци и железничкој станици.
Те никад њеног олакшања дочекати нећу,
Смрт ће мене најзад растурити сутра;
Умрећу.
Кад?
У хладна јутра.

Два војника крај друма седе,
Па усхићено гледам њина лица млада:
Ко би рекао да ко хуље -
Од старице што их примила -
Украше осам динара!
А та жена била тако суморна
И тако стара;
И њој су са усхићењем говорили о пржењу на кајмаку,
Не би ли се преварила да им зготови...
Али је старица та тако лукава;
Она не би ни свраку
Приправила тек онако
Олако,
Олако.
Камо л' кокош пржену на кајмаку,
Камо л' звезду да породи
Будућим јунаком за цео свет: све у броју од шест до девет:

Земља је тешка у просторима,
Вртећи се, дубину заврће у циклон:
Пепео и слама слежу се на дну кроз толико боја,
Дрхће у Зодијаку Орион (ориона без броја);
Толико је тешка, тешка, и то од скора!
Тежи је један Шарло но сва козмичка мора;
Никад њеног порађања дочекати нећу:
Умрећу. Олакашаће се једним уздахом или смехом,
Откинувши од притиска
Одлетети кроз зрак -
Зазвучаће име једне паланке пролетњим ехом!
И доћи ће на домак једном детету,
Које бледо
Као васкрснути херој јак,
Узеће је у беле руке своје па спустити у пас;
А један једини воз
Отхуктаће свим правцима у исти час.
Sponsored content

Rastko Petrović Empty Re: Rastko Petrović

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu