Saša Jelenković

KAMOV
Tvoja zastava boli. Zenice su upitnici,
varnice gladi. Kažu da je nepristojno
umreti usamljen. Nedostojno domaje.
I nisi li sada dalji od mora i natrulih
brodskih korita, poludivlji drzniče?
Slomi se, treba li i ovo reći: tvoj istorođeni
vraća se na poslednji kontinet. U zvuke
borbene melodije. Poješće ga njegovi mrtvi,
razvejaće ga njegovi mrtvi po užarenom
zavičaju. Tvoj steg nije i njegov plašt:
srdžba vam je podjednako draga.
I Boga, od sebe, ne čujete. Srce anđela,
koji je prevalio svoj najteži put, kuca za vas:
skučeno je napolju: u utrobi beloj.

TRST
Već hiljadu godina ne znam ko sam:
nad ovim sam krovovima ponovo video
vatru. Udivljeni stoje koji slute:
dan u pustinji, dan je ispovedanja.
Tamo gde sam živeo primamljivo beše
posustati: traje prezir i slatke traju
reči. Razaraj me, ali se na moju krv
ne kladi. Kažem, sazidaću Grad od struna,
psalmi će mu biti nebo. I kažem:
zagrej me, ogledalo neće spasiti
žitnicu, neće odbiti sunce. I postaće
najamnik ko je bio pomorac: u čvor će ga
vezati. Zaustavite brodove, zatvorite luku:
da potone može još jedino blaženi Grad.
ovo je reč:
ubrzao sam prema središtu.

OVIDIJE
Mitovi žive u pukotinama
i provalijama. Ništa ne možeš videti
što nije ograničeno i besno. Staklo prska,
uglovi su podivljali. To je prostor.
30
TAJFUN
Moja zamka, tvoj magnet, moja skretnica,
tvoj raj. Daviš se, ali mirišeš.
Glatko kao kesten, glatko je srce noći.
Hoću da zavoliš svet udaljavanja,
svet vrtoglavice. Ako te odnese, postaću
vulkan.

PAD
Kada su ljudi opaki, talas ih potopi.
Ovo je očigledan dokaz. Umreš naslonjen
na štap i ostaneš uspravan dok crv ne rastoči
drvo. Opojna je smrt: dok spava jezik joj gori.

ANA
I ne pokušavaj da me zamisliš. Lovci
pogledaju u nebo i raskrile se prozori,
u sve odaje uđe nepomućena ljubav.
Nije me stid. Mlad čovek u sušnom mesecu.
Svaki talas, svaku stazu, moraću da platim.
Tragom vodopada, tragom uspavanog srca.
velika galama
koju su digli pesnici
biće uzrok njihove propasti

TVRĐAVA
Tvrđavu sam sazidao, nazvao je Patmos
ili Armagedon, da u njoj budem srećan
i potišten, bliže početku i bliže
raskidu, učenik i majstor, odbačen
kako to mogu biti samo požudni
i smerni. Kakva je ovo bolest, šta mi je
ponuđeno da biram? Ljubavnici su kao
nerođeni: ne mare za vidljive granice,
toplim očima pitaju hoće li se vratiti
kraljevi, hoće li ostaviti za sobom
blaženo neznanje ili čistu radost?
Otkrivenje se izliva u tutanj udaljenih
prostora. Osećanje prepuštenosti omamljuje.
Mojim glasom progovara strah od dokolice.
Sledim ovaj lepi poredak, sazvučje žarkog
pojasa i zavejane doline, odjek vodopada
i talasanje žita. Ono što beše ogoljeno,
sada je ispunjeno i usamljeno.
Nakon svake smrti Mlečni put naraste
za jednu kap. Izorana je zemlja oko Tvrđave,
podignut most i, u daljini, umotana prilika,
kao igla, ušiva horizont.

POČETAK VRTOGLAVICE
Na Dorćolu ponoć. Sa radija jezik
koji ne odgonetam. Govore o svemu
od čega umakoh u Bahove fuge, izveštaje
sa japanske berze i filmske žurnale četrdesetih.
Na Severu naftna polja gase tovarima bombi:
avgust je ovde, i moj život jednonogi je mornar
što pločnikom odbrojava početak vrtoglavice.
I da sve prestane, ovoga časa,
ne bi se ni list pomerio:
video bih vazduh kako se pretvara u zlato,
krupnu bih i sjajnu suzu ugledao
iznad grada koji je od uzvišenog daleko.
Sada znam kako izgleda stid kad se poveruje
tumaču faraonovih snova. Mogao bih da čitam
stihove pesnika čiji se junaci ne vraćaju.
Mogao bih da nagađam kakav će biti kraj imperije.
Posledice tumaranja u poznim godinama postanu
uzroci pričljivosti. Da ponovim: nema opšte ljubavi –
šta ćemo činiti trajnošću obmanuti?

FRAGMENT O NEBU
Šta posmatraš dok svetlost obliva
ramena devojačkog hora, šta vidiš,
zaklonjen u stolici za ljuljanje?
Šta je čudnije? Snežno čelo planine
ili njena replika na dlanu jezera?
San o urni sa Danteovim pepelom
ili sigurnost i koprena soneta?
Za jezgro nije dovoljan jedan.
Tvoje me nebo ništi i preplavljuje.
Pristao sam na izmenu pravca:
ukrštene azimute, upletene konopce,
napad skorbuta. Škrt je i nedokučiv
zapis u dnevniku – snalaženje –
od pristaništa do isceljujuće
neizvesnosti. Postoji mesto gde je
ljubav stroga. Dobro došao među
lance plemena. Dobro došao u crkve –
Polifemove pećine. Postoji mesto, slatki dome.

POSLEDNJA PESMA
Ležim nasukan na stomak i posmatram
knjige koje će me nadživeti. Ako su se
životinje srodile s imenima, mogao bih
i ja s kaznom. Rodili su me tako što su
rasekli smokvu i probili krov avgusta.
Bio sam trn. Sada sam mačja šapa.
O davno, davno minu vreme divljenja!
Nekome prozor smrti, meni prvi stih.

ELPENOROVO PISMO
I pre nego što obnovim dosadu okusiću malo
usijanog peska u živo blato pretvorenog potezom
prsta presuditelja, najmanjeg, što ga
odsecaju najčešće na tržnicama, skupa sa
kaiševima i pojasnim torbicama, usput,
kradimice, krivim nožem, secikese i nakrivo
nasađeni mazgari, u predahu između dva karavana.
Milost i nemilost o kojima deklamuje dvorski
pesnik razdražuju raznosače vesti od kojih
i na presto da uteknem i proglasim
zabranu podizanja hramova od zlata i uvoz
ruža iz Egipta, i da mi se poklone do zemlje
utvare i kovači, tamničari i druidi,
pa da se prepadnem koliko sam nevin i zbunjen.
A neće se promeniti ništa i da se začudiš rani
što na oko podseća, svevidećem žaru,
kad si se već, sumnjičav, ograničio na suzbijanje
nagona i podilaženje sujeti, i sipaš li sipaš
opise prirode ne bi li zakonodavcima izmamio ushićenje
a pesnicima poricanje, kao da nisi do sinoć bio
tigar a od jutros bernardinac, čemerni jeziče moj.
Bezbrojan život izvire u mom srcu.

IZMIŠLJENO
Verujem da mi se nudi više nego što mogu
izdržati: približavanje i udaljavanje svedoče
o silini u slabosti. Ono što je meni nadomak srca,
postalo je deo ove knjige: misli, stihovi i slike
apostola Luke, Uroša Zupana, Petera Handkea,
anonimnog posetioca, Česlava Miloša, Anrija Mišoa,
Tadeuša Ruževiča i Rajnera Marije Rilkea.
Još samo reč:
Svet se pruža i ne pripada nikome,
svet beskrajan i neosvojiv.