Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Stevan Raičković

taj Uto Nov 10, 2009 12:44 am
ПЕСМА ТИШИНЕ

Црни слуга птица

Дођи у траву високу да ти цветови пољубе колена.
Цветови лепо љубе као једина жена.
Ту лежим и ја и проводим своје лето како умем.
Трава коју преко дана улегнем
За малу ноћ се исправи
И влати опет као шума шуме.
И поново се, у јутро, при дну покрену мрави.
У свако јутро овде је добро као и у свако вече.
У подне: црним од сунца, зажедним, па пијем.
После, сенка почиње да расте и да ме тихо крије.
Кад је сутон:
Ја лежим наузнак и чекам да прва звезда потече.
Ја, наивни господар и црни слуга птица,
Волео бих и не бих волео да неко сврати.
Можда се испод других стопала неће исправити влати?
Stevan Raičković 51at7
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Uto Nov 10, 2009 1:02 am
Ливада

У овој ливади познајем ја већ многе влати.
Јуче је ова, у сутон, била травка свијена.
Сад има жуте ивице и суве кад их дирнем.
Кад гледам из даљине у зелено: она се сама злати.
Изнад усана ми је већ мирис сена:
Сутра ћу и друге избројати.
У овој ливади до жбуна има девет мравињака.
Прођем и гурнем ногом а земља се зацрни.
Онда подигнем главу и гледам игру облака.
Ја знам колика је ливада:
Када се раскорачим пређем је у дванаест корака.
На жбун могу да стану три птице највише.
Кад пођем према њему: прво једна полети.
Погледам за њом у небо:
И две се изгубише.
Онда разбијам главу на шта ме то подсети.
И најбоље је у сутон кад почне мрак да пада:
Онда ми се учини да шапуће ливада.
Напрегнем ухо и слушам.
Мени је сасвим добро у ливади.
Седнем на влати
И пуна ми је душа.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:12 am
TAKO JE DOBRO BITI SAM

Pođem kroz trave do najbliže padine.
Pronađem obli kamen, sednem, pa
ćutim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko
čeka.
Zagledam se u sunce i polako žutim,
(U glavi dodam:
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.)
Tako je dobro biti sam:
U zamršenom korovu iza kamena
Dve ptice se hlade od sunca.
Dve male ptice!
Jedna prhne u sunce i senkom mi išara
lice.
Drugu zovem da mi sleti na ramena.
Tako je dobro biti sam: neko te voli.
Potrčiš pet koraka i staneš kao
kamen.
Prav, visok, ispod sunca: ti ličiš
jedino topoli!
Stojim.
Tako je dobro biti sam: u daljini neko
čeka.
Ispod nogu se igraju ribe, teče reka.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:12 am
После кише

Ниси сам:
Поред тебе расту травке и савијају се.
Три шиљата листа нешто чудно шуме.
Скакавац је скочио са бусена на цвет.
Откинут реп гуштера је нови становник:
Нико сем тебе не зна да се умножио свет.
Ниси сам.
Газиш труло лишће босим ногама.
Под петом си преломио прут:
Једна птица прхну преко твога рамена.
Прислонио си ухо доле:
Ти би сад да чујеш песму камена.
Ниси сам.
Коме ли се твоје очи смешкају?
Можда мислиш да те оставио ум?
Опет гледаш црну земљу што се пуши.
Нешто се дешава сад у твојој души.
Можда ти већ чујеш златни житни шум?


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Nov 20, 2009 12:04 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:12 am
БАЛАДА О ПРЕДВЕЧЕРЈУ
Лирика о води

Кад воде осете да прилазим оне постају мирне,
Изједначе се са мном и ја постајем као оне.
(Знам: то ми се тако само учини. Али то је дубоко
у мени,
Толико дубоко да поверујем да је тако.)
Ево их: сада имају моје очи и замишљено гледају,
Имају моје руке и не знају шта ће с дубинама.
И моје ноге имају: и стоје запањено
Са охладнелим стопалима укоченим на дну
Где расте мали камен, земља, спирала траве
И два округла сјаја потонула из мене.
Сад: иду ми у сусрет две рибе и беласају снегом
слабина
И баш код прстију се ломе и граде прави угао.
... Мека је маховина воде и гута мој потиљак
Док мирно отпловљујем као стабло тишине.
Један прст светлости, пружен из даљине сунца,
Покушава да ми обнажи очи и пронађе гледање.
Доле, испод мене, сад већ невидљиве рибе
Стварају геометрију која се за трен растура.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Nov 20, 2009 12:05 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:12 am
Балада о предвечерју

Пошли сте изван града у предвечерје да умирите
очи
И остали сте сасвим сами.
Нисте ни знали како тишина воли непознате да
рани из невидљиве пушке
И дуго сте узалуд напрезали очи
Да протумачите архитектуру птица које су летеле.
Предуго сте узалуд били свијени према земљи
Као поломљен лук:
Хтели сте наивно да ухватите баш ону кап
времена
Кад се недирнута травка попела у вис за нови
милиметар.
Пошли сте у предвечерје:
Нисте ни знали
Да вас рамена боле од невидљивих кровова
Да су вам руке тешке од не сасвим природних
љубави
Помислили сте да вам се у слуху нешто догађа
А заборавили сте да сте за собом повукли зидове
једне јако навикле улице.
Пошли сте у предвечерје:
Ишли сте полако
И тек сте одједанпут схватили да то није ваш
корак иако су ноге сасвим ваше.
Ишли сте полако:
Само сад још лаганије
Скоро као да не идете.
Стали сте
А учинило вам се као да и даље идете кораком
који није ваш корак.
Пошли сте изван града у предвечерје да умирите очи
И сада лежите у трави
Иако знате да сте хтели само да седнете.
Поред вашег уха
Једна травка је прилично шумно порасла за
милиметар
- Ви ништа нисте чули.
У ваздуху су две птице обележиле крилима
скромну уметност
- Ви ништа нисте видели.
Пошли сте у предвечерје
И сада из траве кришом отварате очи
И чини вам се да вас још увек неко нишани из
невидљиве пушке.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Nov 20, 2009 12:05 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:13 am
Људи се буде без оружја

Људи улазе у куће. Отварају кутију сећања.
Затварају своје прозоре.
Онда још мало
Као кришом
Гледају кроз завесу на асфалт у заклаћени круг
Бачен са неке лампе.
Иза реке
Људи улазе у колибе од блата
Мало повијених леђа.
Слушају
Ту негде изнад чела
Сад већ само
Помало
Игру ваздуха и трске.
На утабаној трави
Између насеља и града чија су имена загонетке
Које неко поставља
Војници
Тамни од сна
Слажу оштре пирамиде од пушака.
Онда уходају у шатор погнутих глава као да се
клањају.
Иначе
Свуда около
Птице се претварају у лишће.
Змије сасвим успешно имитирају пукотине на кори.
Воде и рибе се мимоилазе
Свако ка своме сну.
Ветар је своју провидну кожу разапео о падину брда
Чији се профил топи у тамном ваздуху.
Под небом
Почиње да траје из корена
Једно прекинуто сећање свако на своме узглављу.
Онда полако
Звезде навиклим знаком најављују метаморфозу
И невидљиво
Тихо се иза кулиса мењају улоге.
Лишће се претвара у птице.
Змије и пукотине се помичу свака ка своме цвету
Сваки цвет ка свом сунцу.
Сад се већ зна шта је ваздух
Шта није.
То је већ брдо у својој очигледној сигурности.
Ветар се одлепио и мили свој први корак
Свој несигурни милиметар.
Иначе
Свуда около
Под кровом од лима
Под кровом од траве или од барске трске која
звижди
Иза провидног стакла које се осветљава
У каменим грудима зидова тако шареним пола од
сна и пола од креча
Отварају се очи свих живих.
Мали
Поново невини кругови.
Тренутак је кратак и треба га напречац ухватити
за узде.
Људи се буде без оружја.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Nov 20, 2009 12:06 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:13 am
Песма траве

Имају траве једну мисао тешку као камен
Јер оне мени кажу: "Не треба твоја песма.
Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.
И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.
И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,
Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега
У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.
И спусти очи са облака у себе. И заустављен сам
у себи,
Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.
Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати
(Обично, као што нас ветар случајно заклати):
Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн
од сутона."
Лежим у трави високој и неодређено мислим.
Мрав један на мом колену као на брегу човек.
Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.
Сасвим замишљен, лежим у трави. Траве шуме

тешко као камен.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Nov 20, 2009 12:07 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:13 am
Новембар

Јесен улази у град са оне стране где је вода
И где је трава и стабло. Тамо постоји и клупа
Са које су љубавници отишли.
За љубав више крова нема.
То су једноставне ствари и оне се понављају.
Постале су сасвим обичне у нашој навици,
Као кад скидамо шешир
Или као "Добро јутро, како сте"
Или "Дајте ми новине"
Или тако нешто, само тужни је.
Кад јесен улази у град, она закуца и на врата
моје песме,
Прође кроз пусти ходник и настани се у срцу.
Прво тихо по одајама размешта ствари које је
донела
(Она је строга и савесна на послу).
Затим прекрсти руке и гледа у моје очи.
После се већ учини да то и није тако једноставно
као "Дајте ми новине"
Или тако нешто, само тужни је.
Обућар стоји у вратима мале радње и мисли на
промашени живот.
Иза последњих зидова, на ледини,
Војници копају маневарски ров
И преврнута земља се црни од влаге. Неприметно
удаљен
И сасвим приметно замишљен
Официр малог чина, а већ сед: сећа се легенде о
војсковођи.
Жена у двоспратници преко пута гледа у
црвенкасти лист како плови
И покушава да се сети детаља:
Тако се пео уз степенице
И слично одлазио у поноћ.
(Иначе: цео намештај тоне у маглу
климактеријума.)
Песник који није хтео више да буде нежан
Поново је прекршио заклетву
И ради на циклусу о лишћу.
Иначе је сасвим обично.
Људи скидају шешир и говоре "Добро јутро".
Пијаца се сели у корпице од танког прућа које
крстаре.
Нико није приметио кад се то завеса одшкринула
Али се сада добро види да неко кроз стакло гледа.
По тротоарима чистачи вуку камен за увенулу
златну пирамиду
И деца пале кадионицу од лишћа.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Nov 20, 2009 12:07 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:14 am
Балада о уцветалом бадему

Из близине сам хтео да видим уцветали бадем.
Био је леп и лилав у голом брду, и необичан.
Био је као округла кап пене. Кап даљине.
(Иначе: био је то читав круг од лишћа
Са разбацаним тачкама тек пробуђеним за око.)
Даљина је остала даљина од богзна којег пролећа.
Постала је можда још само сећање
Као пруга селица кад се сломије и неприметно удвоји.
На половини близине подигле су се очи
Баш кад је у ваздуху умирала птица од старости:
Та мала смрт и ја и уцветали бадем
Зашто смо заклопили троугао црн тако усред светлости?
Руке су од тога биле несређене.
Коса се учинила да почиње да тамни.
И узалуд су очи тражиле пету страну.
Стопала су се тихо укопавала.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Nov 20, 2009 12:08 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pon Nov 16, 2009 2:14 am
Тренутак

Ето
И то баш сада
Кад смо до грла сити песме
И лежимо тако природно свако на својој постељи
свако у својој трави
Скоро као мртви што леже неколико спратова под нама
Или чак још дубље једноставни
Отприлике
Као они мртви који леже за неколико спратова под
њима
Ето
Долази стара киша
(Случајно баш ја кажем)
Обична киша
О
Киша која се цеди низ концентрични лист
преко пута
Низ побркану крљушт једног крова
Такође преко пута
Низ стакло
Низ један шешир преко пута
И ми престајемо да будемо баш сасвим природни
Или бар неки престају
А и то је довољно
Чак премного
Чујемо неки мали шум који се провлачи кроз
прозор или кроз иглене уши
Шум који звони као разапета жица
Шум који бруји
Који се продужава и враћа час тамо час овамо
Мали шум
Па велики
Шум мали
Једна грдна неслога
Час у улици
Час у нама
Неспоразум који само бруји а има далеко већу
амбицију
(Могли смо лежати свако у својој трави)
Ето
Ту можда лежи порекло наше забуне
(Случајно баш ја кажем)
Ту
Или негде око тога
Ту можда лежи порекло наше забуне.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:12 am
Успаванка за шкољку

Спавај
У колевци од песка спавај
Под страшним светом воде спавај
У алгама у спирали маховине спавај
Спавај на узглављу белутка што сам
га хитнуо
Спавај сном белим од камења и звука
Без жуте песме сунца спавај
Потонуло зрно тишине спавај
Ноћ је спавај
Спавај успаванку успавај
Дан је
Спавај
Ја сам
Спа-
Вај.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:12 am
Балкон

У овом сутону
Један човек стоји на балкону
И посматра у плавичаст простор испод себе
И на почетку
Расејано набраја ствари које му улазе у очи
И ствари које само куцају на нека његова врата
И не улазе.
И ево
Човек већ добро разликује у својој глави
Затамњене површине искошених кровова
Од разбацаних квадрата светлости
Која обнавља свој лимунасти живот у прозорима
И десно
И лево.
Смешта под своје чело
Мало окрњену слику једног здепастог дрвета
И слику високог дима
Који се на путу до засветлуцале звезде помешао са
ваздухом.
Човек на балкону предосећа
И то упечатљиво
И неке детаље
Који се упорно дешавају иза непровидних зидова
У тек затвореним коцкама.
Види једну смрачену птицу како нестаје иза ивице
И још много
И још безброј других ствари које се скоро
и очигледно преливају преко руба памћења.
И његова глава
Постаје мала већ за све те ствари
И његова самоћа
Постаје велика за њега самог у њој
И неодржива.
Он гледа са балкона
И плавичаст простор испод њега открива један
замршен свет асоцијација
И човек осећа да су
Можда све дотад неспојиве ствари
Пребациле невидљиве мостове између својих и
туђих намера.
Човек је раширио једине руке које има
Хтео би да објасни свом граду загонетку која је
још из дубине времена постављена
Али се у тренутку
У танкој пукотини између одлуке и дела
Сетио неких ствари
Између осталих и Икара
И његов му се лик сад шири пред очима
Брзо и округло
Као траг баченог камена у води
И човек стеже ограду испред себе
И осећа хладовину од гвожђа
И наслања се на зид.
Човек затвара очи.
Хтео би бар неколико речи да каже
Али их песници још нису измислили.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:13 am
У једној улици

Постоји један човек у једној улици
Који свакога јутра у одређено време
Отвара своја врата са похабаним луком
у врху
И затвара их једним наглим покретом
И одваја се од њих и одлази
Са таквим изразом на лицу и у свему
Као да су то била туђа случајна врата
Иза којих је неком грешком или забуном
Само за једну ноћ залутао.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:13 am
Човек с кишобраном

Реч је о човеку који тек с времена на време
И то нарочито онда када је небо у мозаику
од облака
Пролази испод наших прозора
Крај наших врата
И држи у руци кишобран са излизаном
браонкастом дршком
Један сасвим затворен тамни кишобран
Као увијено црно једро.
Човек се не осврће на оне који га гледају иза
затворених прозора, иза отворених врата
Он гледа у дно улице
Далеко
У једини отвор који расте
И поштапа се о кишобран који равномерно "туп"
одјекује.
Човек иде полако
Као да плови са увијеним црним једром
На неком неосетном тихом ветру
Мало претерано усправљен као да је са укоченом
кичмом
И гледа у своју невидљиву тачку која почиње
Тек мало доцније да се шири
Као неко нагло померање пречника
У плоду који се неприродно раскрупњава.
И на свом крају
Још мало доцније од тога
Хоризонт се бешумно отвара као располућен нар
у даљини
И човек види и то рељефно
Са најситнијим детаљима
Као да се баш сад дешава цела та фино изрезбарена
слика:
Далека путовања
И свој велики живот.
Види себе
Ослоњеног помало
О чупаву маховину једног стабла на левој обали
Еуфрата:
Маслинаста вода успорено отиче
И рани се сумрак меша с криком птице
И гласом високе дивљачи која невидљиво
крстари.
О бедуини
И кристални пуцањ над песком
И пад
И мало олово које се расцветава у леђима као
топла ружа...
На крају града
Човек пролази испод последњих прозора
Притиска излизану дршку и поштапа се још
упорније
И онда стаје
И гледа у последњи облак
И чује утишано како ожиљак у кичми певуши
О великом животу који се нагло затвара у своју
далеку тачку
У свој нар.
Ево га опет како иде испод наших прозора крај
наших врата
Враћа се
И кишобран "туп" одјекује
Сад неравномерно и мало тише него раније.
Људи се иза прозора тихо осмехују:
Човек је опет измишљао своју историју
Далека путовања и увенулу ружу у леђима.
Пред једном трошном се кућом зауставља
Пред зидом
Иза кога је боравио све своје прохујале године у
недоглед
Кришом се осврће у тренутку
Гледа у чисто небо без и једног облака
Гледа у кишобран
И нестаје збуњен у вратима.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:13 am
Закаснели чун

Увек на једној те истој клупи
У закржљалом парку тачно на раскрсници алеја
У време баш када се људи са посла враћају
Седа један те исти човек полако на ивицу
Као да је само за тренутак сео да се одмори
Или да будан просања нешто из свог живота
Који се дан по дан далеко одмаче од обале
И сада као мали трошни чун
Стоји тако без покрета усидрен на пучини парка
Док лађе у звиждуку пуне морнара
Пролазе шумно крај његовог бока
И нестају у топлим лукама.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:14 am
Подне

По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма:
Мали ужарени тренутак тачно у средини између
изласка и заласка
И ништа више.
(Или још само
Па и то већ узгред:
Једна свакодневна слика овде пред очима
Коју остварује округао живот часовника на
торњу
Склапањем својих руку
На молитву
У сунце.)
Ту би ствар ето могла да се и заврши
И то лепо,
(Не можда баш најлепше и најпуније
Као што доликује то песми која се као прва
буди
Испод дебелих наслага ћутања и тишине
Али ипак.)
Ово подне је сасвим обично
И ту почиње песма.
Треба скренути пар корака само иза угла
У мршаво зеленило
Улево где су стабла.
Човек неки
По свему ономе како изгледа
Сасвим обичан
У једноставном шеширу мало накривљеном
У пругастом капуту
Седи на клупи и штапом испред себе овлаш
исписује кругове у песку
Мало неправилне
Али ипак довољне да у њих стану све
прохујале године без остатка:
Три мале истинске љубави
И два велика рата
Једна птица младости која неће полетети о никад
више из круга
Ни преко танке црте.
Човек мало искреће главу и слуша: птица пева.
"Где пева птица" пита човек и нагиње ухо над
своје дно
И ослушкује према грани.
Изгледа да је то рекао мало гласније
Заборавио се
И сад се уплашен као у љубавничком стиду диже
са клупе
И полази
Али се нагло враћа
И брише ногом своје кругове у песку
И смеши се још више узбуњен овом случајном
школском игром
И одлази
Овог пута у сасвим другом правцу него што је
то претходно наумио.
Иначе
По свему ономе како изгледа
Ово подне је сасвим обично
Као једна стара песма.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:14 am
У сасвим утишалој

У сасвим утишалој и скоро смраченој улици
Пред вратима тек нешто уздигнутијим
Не више од пет-шест степеника
Али ипак високо
Стоји један човек мало укошено окренут
Ни тамо ни овамо
Као да загонетку поставља неком опалом
листу
Или згужваној хартији
Који шуште полако низ поливени асфалт
Као да некуда заједно иду упоредо
А човек
Не зна се да ли је изишао
Или се тек спрема или размишља да ли да уђе
Скоро исто онако као што се не зна
Барем на први поглед
Или напамет
Да ли је то време
Само време дубоко иза поноћи
Или време ноћи већ сасвим близу јутра.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:15 am
Једне недеље у подне

Једне недеље у подне
У граду
Који је толико суседан твојој вароши
Као што су око и око близи на једном истом
лицу
Стојиш на његовој јесенској обали.

Слатко и тужно ти се причиња да си непознат
Свему око себе
И да је све около и теби непознато
Толико
Као да никада и нигде
И ништа
Није баш сасвим истински ни постојало.

Стојиш на јесенској обали.

Ни слатко ни тужно већ:
О никог да пронађеш
Да избудиш
Да залуталог откријеш у својим мислима бар
неког
Кога би волео да те кришом угледа тајанствено
како стојиш
Као некада што си волео да те угледа
Где било.
(Ни сујетан већ
Значи
Ни горак!)

Удаљен подједнако и од туге си
И од среће
Као трећа нека тачка
Сувишна
Ал тако:
Као и прве две да су у некој туђој само глави тек
једва измишљене.

Стојиш на јесенској обали.

Једино оно око тебе што је:
Да ли је више дан
Ил више киша
Или највише та несигурност - да ли једно је или друго.

Стојиш на јесенској обали.
И више не смеш
Више не смеш него ли што не умеш да помислиш:
Како то
Да ти одистински баш стојиш
На некој јесенској
Некој обали
Кад око тебе све је толико несигурно
Као ни истинско да није.

Дан је
Већ више магла него киша

А магла:
Више вече
Него ли дан ил киша.

Стојиш на јесенској обали
У граду
Најсуседнијем твојој вароши
У којој си до малочас мислио да живот је нешто
сасвим десето.

Стојиш на јесенској.

Пас да залаје бар.
Лист падне.

О не би лоше било да си пио
Па онда да бар сутра буде некако све другачије.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:16 am
Тиса II

Намера је била: о Тиси неколико речи
Пробудити у глави
Измислити онда још неколико (које се за песме
измишљају)
И премештати их
И гуркати
Као пиљке
- Опрезно провлачити речи кроз капију песме.

Ако би се све то завршило
(Као у намери што је било)
Тако лепо
Имао бих још једну песму
Коју бих у себи понављао
Дуго
Опустелом једном улицом
У послепоноћним поврацима
Лаганим
И као успореним
- Ка кући у којој живимо
И старимо
Неприметно.
Имао бих значи још једну песму
И то песму о Тиси
Опет
Јер свако има песму о нечему чему се враћа
У свом кратком или дугом животу:
"Једно дрво расте у Бруклину"
Друго онамо
И онда неко - на хиљадитом неком месту
Које као да није ничије
И које зове
Да не би на њему дрво расло
Ил текла река
Као узалуд.

Али Тиса је истинска у мом животу
И њој не могу додати речи које се за песме
измишљају.

Тиса детињства!

И ја то нећу:
И Тиса неће више да тече кроз моју песму.

Јер тече дубоко кроз мој живот.

Тиса детињства!

(То није понорница
Али је бар овог тренутка нико видети неће.)
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:17 am
КАМЕНА УСПАВАНКА
Само је будила мир

О проста ружо говора
Зашто те пролећа буде
Заспалу међу два мора
На усни плаве луде?

О сви смо ломни ко штап
На првом рубу греха
Кад падне прегорка кап
У плави зумбул смеха.

Тешко је: дрхтиш ко бор.
Па ћутиш... Што склапаш вид?
Зар није црно ко флор?

И песма: да л плави вир?
Или кап пала на зид?
Само је будила мир.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:17 am
Руке бола

Дај речи густе ко смола
И речи као крв неопходне
За наше празне руке бола
Подигнуте у светло подне.

Дај ону страшну реч што тоне
Још непробуђена у мрак меса
Од које груди мукло звоне
Као негледана кап небеса.

Дај речи које имају тело
И у телу срце црвено,
Све оне које ће горко чело

Наћи у свету разбијено.
Дај речи горде ко мач топола
За наше празне руке бола.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:17 am
Отвори сву тишину

Отвори дрхтаву светиљку
Два ока уплашена ко ласте
Да откривам глас - ту биљку
Што из белог меса расте

И трепери: зачуђено ко влат
Кад ветрови га враћају и носе.
Отвори: приближи сутон косе
Да пут откривам - тај врат

По ком ћу да лутам с два прста.
Отвори бело језеро шаке
Да руке нису ми два крста

Да очи нису ми две раке.
Отвори сву тишину - нагни сан
Да откривам тајну ноћ и дан.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:18 am
Опрости камену што ћути

Опрости камену што ћути
Опрости што тајну сакрива:
Како ти се над умом слива
Самоћа и теку минути

Кап по кап у празан круг
Што се шири ко вид пред страхом.
Опрости птици која и дахом
Хоће да ти постане друг.

Опрости сенци што те прати
И ветру што те у круг води.
Загледај се у танке влати

И реци нечем малом: ходи
Шумно као што птице слете
Са плавог мира на сунцокрете.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

taj Pet Nov 20, 2009 12:18 am
О врати се

О врати се у собу
Из блата под бели кров.
Глупи те уморио лов
По пољу и по добу.

И све док живи у дубу
Безгласни тихи црв
Нека се и твоја крв
Повуче у мук. А трубу

Младости нек затрубе
Други за друге и грубе.
О врати се о врати.

Ломи се већ твоја трска
На ветру. И киша прска
По голом месу што пати.
Sponsored content

Stevan Raičković Empty Re: Stevan Raičković

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu