Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Ćopić Empty Ćopić

taj Uto Nov 10, 2009 2:37 am
Dragi brate Mićo, ti si Amerikanac, djeca su ti Amerikanci,
unuci Amerikanci, žene se kako hoće i s kim hoće, a opet Amerikanci
ostaju.
A ja, moj Mićo, imam ti u kući čitavu varicu: sin mi
Srbin, snaha Hrvatica, a moji rođeni unučići - kao da si popeo magarca
na kobilu - ni tamo ni amo, „strina“ srpska, a glava hrvatska i
obratno. Živimo u Jugoslaviji, a ne smijemo ni beknuti da smo
Jugosloveni.
E, čija li je to konjska pamet izmislila da mi je samo znati!"


Ćopić Branko_Copic
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Ćopić Empty Re: Ćopić

taj Uto Nov 10, 2009 2:39 am
Branko Ćopić je srpski književnik, rođen 1. januara 1915. godine u selu Hašanima u Bosanskoj krajini.

Branko Ćopić rođen je početkom Prvog svetskog rata 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom. U isto vreme, njegov otac, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv austrougarskih zavojevača. Tako su se dva brata, nalazeći se u dve zaraćene vojske, borili ustvari jedan protiv drugoga. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke, dede Radeta i strica Nidže.
Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“[traži se izvor]. Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjaluci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike; 1939. godine je dobio nagradu „Milan Rakić“. Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima aprilske katastrofe on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a kad je planula prva oslobodilačka puška, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, takođe poznatim književnikom, Skenderom Kulenovićem.
Posle rata neko vreme je bio urednik dečijih listova u Beogradu, a potom počeo profesionalno da se bavi književnošću. Smatra se jednim od najvećih dečijih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Okončao je život samoubistvom, skočivši s mosta u reku Savu 1984. godine u Beogradu, sa Brankovog mosta.
Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUBiH.
Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama.
Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja.
Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka.
Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti a u hajci na pisca učestvovao je i Broz lično[traži se izvor]. Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca.
Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini.
Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka.
Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“.
Branko Ćopić je cenjen i kao dečiji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Ćopić Empty Re: Ćopić

taj Uto Nov 10, 2009 2:40 am
BRANKO ĆOPIĆ O SEBI

- Moj deda Rada bio je neobičan čovjek. Njegov začarani svijet, sav satkan od bajki i maštarenja, mjesečine i prozračne svile miholjskog ljeta, bio je svojevrsni svijet oktobra, ali onog našeg, krajiškog, smirenog, zlatnog oktobra u ranu jesen, o Miholjdanu, kada su nam u kuću dolazili dragi gosti, kad je sve bilo puno priča i obilja, kad je i mačka bila sita i miroljubiva, a miš debova i bezbrižan... Ti dedovi oktobarski dani predstavljaju osnovnu riznicu svih mojih pravih literarnih motiva. Odatle sam krenuo i počeo da slikam svet po liku i podobiju ovog čestitog, duševnog i na svoj način pravednog čoveka.
- Uopšte, Krajišnici su jedan izuzetan soj ljudi, svet za sebe. Na izgled ćutljiv, a nije. Na izgled mrk i mračan, a nije. Gord jeste, ali je i plemenit. Začudo, spreman je na jednu posebnu vrstu obračuna: pobegne nekom žena, ili uhvate nekog u krađi, ili zatekne - tako - muž ženu ili žena muža u «neverstvu», znate li šta mu sleduje? Pesma. Podrugljiva pesma, ismevačka, pakosna ponekad, humoristična najčešće. To mu dođe kao glavna kazna: sprdaju se s njim. Postaje povod da selo uživa u njegovoj nevolji, a kad selo već ima povod - zašto da se liši uživanja?
- Presudan uticaj na mene su ipak izvršila dela Cankara, Kočića, Krleže i Andrića.
- Cankar: nepomirljiv i gorak sanjar, pritisnut bremenom preteškim, a vođen divnom ljudskom čežnjom, odmah je osvojio mene, jesenjinovsku sanjalicu i pridobio me svojom tužnom ljubavlju za čoveka koji se bori i strada...
- Buntovni Kočić: najpre mi je bio blizak po ljudima koje je opisivao a koje sam veoma dobro znao, kao da su baš iz mog sela. Potom sam duboko osetio i suštinu tog njegovog specifičnog krajiškog bunta i njegovu gorštačku samouverenost. Sto puta sam se setio njegovih reči: «Uzdaj se u se i u svoju pamet, ako je imaš!»
- Krleža: pred njim sam stajao opčinjen kao jagnje pred zmajem! Kako je vulkanski temperamentno rušio sve neljudsko oko nas i u nama...
- I posebno dragi Andrić: ostao mi je najbliži možda i zbog toga što mi je bilo teško odrediti zašto. Volim onaj njegov mir kojim prilazi ljudima i životu; volim ono njegovo veliko i rečito ćutanje i dobru reč kazanu za čoveka koji je svakakav, i toliko željenu tišinu u koju nas najzad odvede: iza svake želje dolazi smrt, iza svakog smeha... ćutanje. S poštovanjem sam uvek zastajao pred piscem koji je prošao košmarnu stravu proklete avlije života i dao nam čudesne mostove od jave i sna koji vezuju narode i države, prošlost i budućnost, život i smrt. Posle njega neću više nikog da pominjem...
- Želja mi je da u ovaj tužni svet nabijen mračnim slutnjama, unesem što više vedrine, smeška nadanja, plavih bajki i puna-puncata kola strmoglavih, pustih i dragih lagarija, a verujte mi: ja još ponajmanje lažem... jedino - kad zinem!
- «Gospodine Ćopiću», rekao mi je podavno jedan usamljen, star i bolestan pustinjak, otac Sava, u besputnim brdima Svete Gore, «vi radite jedan čestit posao: nasmejavate i razvedravate ljude u njihovoj većnoj samoći». Ako tako kaže i neki usamljenik iz milionskog Beograda, znam da nisam uludo pisao...
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Ćopić Empty Re: Ćopić

taj Uto Nov 10, 2009 2:43 am
Ćopić Branko

Књижевни опус
Његова прозна дела прожета су лириком и живописним реалистичким сликањем сеоског живота, познавањем живота и менталитета људи са села, ведрином и живошћу духа. Креирао је мноштво упечатљивих и живописних ликова и догађаја надахнутом приповедачком техником користећи свеж, сочан и сликовит језик при чему је инспирацију налазио у свом подгрмечком завичају. Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао са брижним, заштитничким разумевањем. У лирски интонираним ратним приповеткама Ћопић је надахнуто описивао херојске подвиге, мучеништво и самопрегор својих јунака.
Почетком 50-их година Ћопић је почео да пише и сатиричне приче у којима је оштро критиковао ружне појаве у тадашњици. Једна од таквих прича била је и „Јеретичка прича“ објављена у „Јежу“ која је покренула лавину осуда са врха партије и власти. Књижевни историчар Ратко Пековић написао је књигу „Суданије Бранку Ћопићу“ у којој је детаљно описана цела хајка на писца.
Са успехом се огледао и у писању романа иако су природи његовог књижевног талента више одговарале краће форме — приповетке и новеле. Романи „Пролом“ и „Глуви барут“ сликају учешће сељака Босанске Крајине у устанку, а „Не тугуј бронзана стражо“ прилагођавање тих истих сељака, сада колониста, новим условима живота у Војводини.
Главнина Ћопићевог прозног опуса хумористички је интонирана, а хумор налази у природи и менталитету његових јунака који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољи. Сем тога, Ћопић је од оних писаца који су свој посматрачки таленат нарочито исказивали кроз откривање ситних људских мана и недостатака.
Иако је Ћопић био писац епске ширине и замаха са урођеним приповедачким и хумористичким даром, у његовим делима видљива је и једна лирска жица која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. Та Ћопићева поетска жица нарочито је видљива у његовој ратној лирици, пре свега у збирци „Огњено рађање домовине“.
Бранко Ћопић је цењен и као дечији писац, првенствено захваљујући живој машти и дару за спретно уобличавање својих посматрања али и несумњивом хумористичком таленту. Написао је преко тридесет књига за децу, међу којима су и два романа.

Збирке пјесама
"Огњено рађање домовине" (1944) и "Ратниково прољеће" (1947).
Бранко Ћопић је претежно епски писац, и то писац са урођеним даром приповедача, вештог пејзажисте и духовитог хумористе. Али у његовој природи је исто тако видна и једна лирска жица, која се није показивала само у описима босанских пејзажа већ и у портретисању људских ликова који су му били блиски и драги. У бурном времену народног устанка из те лирске нити Ћопићевог талента потекла је његова борбена лирска поезија. Судбоносни догађају народне револуција нужно су одредили израз и садржај ове лирике, која зато и носи назив "Огњено рађање домовине".

Приповијетке
"Под Грмечом" (1938), "Борци и бјегунци" (1939), "Планинци" (1940), "Роса на бајонетима" (1946), "Свети магарац" (1946), "Сурова школа" (1948), "Људи с репом" (1949), "Љубав и смрт" (1953), "Доживљаји Николетине Бурсаћа" (1956), "Горки мед" (1959) и "Башта сљезове боје" (1970).
Терен са кога је Ћопић претежно црпео грађу за своје приповедачко стваралаштво био је његов завичај, вучаран подгрмечки крај.
Ћопића су доратним приповеткама највише занимали сиромашни сељаци, сањари и просјаци, деца, скитнице и надничари, и он је о свима њима причао милоштом и брижним, заштитничким разумевањем. Ти његови јунаци су свет заборављених, усамљених и одбачених људи који безгласно тугују због зла коме не могу и не умеју да се супроставе.
У току рата Ћопић је са тим својим јунацима учествовао у оружаном устанку и пратио их у напорним маршевима и љутим окршајима. Посматрао је како се његови мргодни људи кале у ватри устанка и преображавају у револуционаре. Искрено одушевљен тим јунаштвом и прегалаштвом, он је постао песник и тумач њихових срдаца. У таквом надахнућу је настала његова ратна проза, његова поема о малом човеку који је срцем кренуо у бој против неправде и насиља. У тим лирским интонираним приповеткама Ћопић је приказивао херојске подвиге и јуначка прегарања, примере мучеништва, самопрегора и свесног жртвовања за идеале слободе и једнакости.

Романи
"Пролом" (1952), "Глуви барут" (1957), "Не тугуј бронзана стражо" (1958), "Осма офанзива" (1964) и "Делије на Бихаћу" (1975).
Бранко Ћопић се са успехом огледао и на роману, иако су природи његовог талента више одговарале приповетке и новеле. Романи "Пролом" и "Глуви барут" сликају учешће сељака Босанске крајине у устанку, а роман "Не тугуј, бронзана стражо" прилагођавање колониста новим условима живота у Војводини.

Дјела за дјецу
"Приче партизанске" (1944), "Пјесме пионирке" (1945), "Вратоломне приче" (1947), "Сунчана република" (1948), "Армија, одбрана твоја" (1949), "Приче испод змајевих крила" (1950), "Пијетао и мачка и помани" (1952), "Орлови рано лете" (1959), "Славно војевање" (1960) и "Битка у златној долини" – познате као „Пионирска трилогија“.
Он се са успехом огледао и у стваралаштву за децу. Са живом маштом и даром за спретно уобличавање својих инспирација, а уз то и одличан хумориста, он је нашој дечијој књижевности дао више драгоцених прилога. Преко петнаест књига за децу, међу којима су и два романа, живи су доказ његове активности у овој књижевној области.

Хумориста
Добар део свог стваралаштва у прози Ћопић је хумористично интонирао. Хумор се налази у природу и менталитету његових јунака, који и у најтежим животним тренуцима знају да сачувају ведрину и да се насмеју чак и властитој невољу. Сем тога, Ћопић је од оних писаца чија се опсервација нарочито манифестовала у откривању ситних људских мана и недостатака. Тако се и десило да је овај наш врсни приповедач о мирним временима приповедао с тугом, а о ратним – ведро и насмејано.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Ćopić Empty Re: Ćopić

taj Uto Nov 10, 2009 2:49 am
МОЈ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД

Рођен сам почетком првог свјетског рата 1915, у селу под планином Грмечом. У то исто вријеме мој отоц, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против аустроугарских завојевача. Тако да су се два брата, налазећи се у двије зараћене војске, борили уствари један поред другога.
Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре и чуо прве ратне приче. Кад ми је било четири године, умро ми је отац. Тако, заједно с млађим братом и сестром, остадох да живим поред мајке, дједа Рада и стрица Ниџе. Стриц Ниџо знао је ваздан којекаквих народних прича и пјесама, а имао је доста и својих доживљаја, јер је био рудар у Америци и ратник-добровољац, па нам је у зимске вечери често причао до дубоко у ноћ. Да бисмо га одобровољили за причање, ми дјеца, чистили смо му ципеле, прали ноге и чешали га по леђима. Тако се, захваљујући стрицу Ниџи, преда мном први пут отворио богати свијет који је створила народна машта. Видио сам змајеве, виле, дивове, патуљке, вампире, јунаке, чаробњаке ратнике.
Дјед ме је водио са собом да заједно чувамо овце. Трчкарајући за њим око гајева, по пашњацима, кроз шикаре и око потока, откривао сам богат и бујан свијет природе. О свему сам неуморно запиткивао дједа, а он ми је одговарао како је најбоље знао и умио.
Тако ми је , на примјер, на моје питање о небу одговорио:
-"Небо је везано за земљу кукама и ланцима."
Кад сам га питао да ли би се мјесец могао дохватити кад се спусти на ивицу бријега, он ми је сасвим озбиљно одговорио да би то било могуће.
Тада сам ја начинио свој први план за освајање мјесеца: једне вечери, крадом, отићи ћу на врх бријега, попети се на највише дрво и докучити мјесец дугачким грабљама нашег комшије Лазе Угарчине. Мој план се није остварио у првом реду због тога што сам ја био велика страшљивица па увече нисам смио да изиђем ни у двориште, а камоли да се попнем на бријег.
Кад сам већ био у шестој години дали су ми да чувам јагањце. Био је то лак и занимљив посао, особито ако је лијеп дан и ако се у близини нађе још које чобанче. Онда смо се играли, тражили птичја јаја, зидали куле брали јагоде и печурке. Често бисмо у игри заборавили на своје стадо и оно би се зачас нашло у туђем житу. Ако би то спазио сеоски пољар, чувар усјева, надигао би грдну вику и појурио да нас бије или би нас тужио родитељима, па је било батина као кише.
Нарочито сам добро запамтијо једног старог пољара који је волио ракију и према њему сам касније радио лик сеоског пољара и партизанског кувара, чича Лијана, главног јунака мојих ратних романа за дјецу.
Први велики и преломни догађај у мом животу био је полазак у основну школу. Старији у селу увијек су нас плашили школом.Чим нешто скривиш, већ ти пријете:
-"Чек, чек, поћи ћеш ти у школу па ће ти учитељица одерати кожу са леђа, а поп ће ти одсјећи језик."
Наравно, нисам се усудио да сам одем до школе. Одвео ме је дјед Раде и уз пут ми обећавао:
- "Не бој се ти ништа, иди слободно у разред, а ја ћу те чекати иза живице. Ако дође до боја ти само вичи и ето мене одмах."
У школи су ме чекала разна изненађења. Разред пун слика. Овдје зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила. И лијепо и страшно. Да није остале дјеце, не бих ти се ја, мајци, сам усудио да завирим у разред. На ормару , покрај табле, угледах глобус и шапатом питам свога друга из клупе "Шта је оно? -"Бостан" - каже он.
Кад је нас, прваке, учитељица стала испитивати како је коме име и презиме, ја казах своје име, али како ми је презиме - нисам знао.
-"Молим, он се зове Ћопић!" - поможе ми један ђак из другог разреда.
- "Зовеш ли се Ћопић?" - пита учитељица.
-"Не зовем" - кажем ја. - "Наша се кућа зове кућа Ћопића, и овце и говеда зову се Ћопића, и њива..."
Ипак, брзо сам се навикао на школу и заволио је. Ту је било толико нових другара, игра, трке у школу, из школе. Научио сам од ђака и разне подвале и смицалице и, наравно,најприје сам их испробао на своме дједу.
Дотрчим, на примјер, из школе и још с прага питам дједа:
- "Ђеде, колико ти је година?"
- "Шездесет" - вели он.
- "Толико има и мој магарац!" - кажем ја побједоносно.
Старац на то запрепашћено гракне и од чуда сједне на столац.
- "Зар си то у школи научио, јадан ти сам ја."
Учитељица нам је била строга и знала је ишибати прутом немирна ђака и незналице. Због тога се једна велика група ђака одметну од школе, па су ујутро одлазили у један велики гај и ту се крили читав дан , све док се не би завршила настава, а онда су се враћали кући као да тобош иду из школе. У томе гају начинили су читав логор: колибу, огњиште итд. Једног дана сазнаде се за тај логор па га сељаци, под командом стрица Ниџе, опколише, заузеше на јуриш, а одметнике похваташе и доведоше у школу. То је био славан догађај о коме се дуго причало. Поједине ђаке из тога ђачког хајдучког логора и њихове подвиге описао сам касније у роману "Орлови рано лете" сликајући Прокин гај и дјечаке Јованчетове дружине.
У основној школи дошао сам и до првих књига. Истина, било их је врло мало, али сам сваку запамтио. Дуга је то прича како сам научио да читам ћирилицу још прије поласка у основну школу, па како сам пронашао у неком сандуку једну књигу народних пјесама, па како сам се необично узбудио читајући је , па како је дјед мислио да сам се разболио зато што сам био сав уплакан, па како... Дакле, да много не дуљим, та пјесмарица је била прва књига која ми је доспјела у руке.
У школи сам, тек негдје у трећем разреду, купио од учитељице књигу "Мигуел Сервантес". За њу сам искамчио с великом муком два динара од стрица Ниџе.(Дјед ми је већ био умро) У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса и штампано неколико одломака из његовог романа "Дон Кихот". Слиједећа прочитана књига била је "Доживљаји једног вука ", затим, "Доживљаји једне корњаче". Све су биле лијепо илустроване.

Ćopić V11852p0
Sponsored content

Ćopić Empty Re: Ćopić

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu