Princ Valijant

Кад мач пропева
Иако романсиране приче, на страницама стрипа записано је болно истинито:
„Живот у доба краља Артура беше суров,
а једина заштита били су мач
и умеће да се он употреби”



Принц Валијант није само један од најчувенијих јунака у свету стрипа, већ и својеврсна икона средњег века у савременој уметности. Иако је настала у Америци сад већ давне 1937. године, епска сага о животу и пустоловинама принца Валијанта и данас има мноштво љубитеља широм света. Посебну драж овом стрипу даје чињеница да се прича догађа у стварним историјским околностима, а бројни ликови су истините личности из средњег века. Њен творац Харолд Фостер прочитао је много старих хроника, обишао бројне средњовековне замкове и места значајних битака да би његова прича имала историјску утемељеност, а добро познавање средњовековних митова и предања омогућило му је да дочара неке замагљене делове европске прошлости. Тако су, поред самих јунака стрипа, широм света постали познати и Валијантова домовина Тула, његов мач који пева – Фламберже и, наравно, јединствена „фризура принц Валијант”.

На двору краља Артура

Основни временски оквир приче је доба краља Артура, а реконструисање ове чувене легенде и њено стављање у историјски оквир био је и један од највећих изазова. Иако има много сачуваних верзија и још више полемика и њихових тумачења, научници се слажу да легенда о краљу Артуру садржи истините историјске чињенице и да носи сећање на удружени отпор староседелаца Британије, Келта, и преосталих Римљана под вођством извесног Артура против германских освајача Саксонаца, током друге половине 5. и почетком 6. столећа. Значајан догађај који се помиње у најстаријим сачуваним верзијама легенде а чије време може приближно да се одреди јесте битка између две војске код Батон Хила која се одиграла око 500. године. Поред бројних ликова из овог епа, Артурове жене Гиневре, чаробњака Мерлина и Моргане, сер Ланселота, сер Гавена и других витезова округлог стола, у стрипу се често помињу Викинзи, Римљани, Византинци, номади с истока, Арапи и бројни други народи.
Личности из стрипа, као што су хунски вођа Атила, ирски мисионар свети Патрик, заиста су постојале, а догађаји, као разарање Рима које су починили Вандали, заиста су се десили у другој половини 5. века, у време у које је радња смештена. И не само то, многи од ових догађаја међусобно су повезани и зачуђујуће тачно одговарају подацима којима располаже историја. Након више од осам деценија излажења и преко 300 епизода које су код нас објављене у 17 дебелих свезака, данас је могуће верно реконструисати живот принца Валијанта и догађаје у којима је учествовао.
Принц Валијант рођен је 433. године, као син краља Агуара у скандинавској Тули, на крајњем северу тада познатог света. С 15 година, што је по средњовековним мерилима значило пунолетство, одлази од куће у потрази за пустоловинама. Убрзо среће сер Гавена и сер Ланселота, витезове краља Артура, и с њима долази на двор у Камелот, где постаје штитоноша. Са 17 година добија чувени мач који пева – легендарни Фламберже који ће постати његов верни пратилац, а убрзо после тога краљ Артур га проглашава витезом округлог стола. У наредним годинама Валијант се бори против Атиле и његових Хуна у Италији, упознаје љубав свог живота, принцезу Алету, а затим га пустоловине воде у Свету земљу, Грчку и Африку. За време док су Вандали опседали Рим, 455. године, жени се Алетом, а следеће године одлазе у Америку где им се родио први син, Арн.

Закон у рукама

Наредних година рађају се близнакиње Карен и Валета и син Галан, али Валијантове пустоловине се настављају. У својој домовини, Тули, шири нову веру, хришћанство, у Британији се уз краља Артура бори против Саксонаца, одлази у потрагу за Светим гралом и упознаје још једну историјску личност, ирског мисионара светог Патрика, за кога се зна да је живео до 460. године. У пустоловинама у које су често били уплетени и његова жена и деца, Валијант је путовао по Средоземљу, Византији, Сирији, Русији и по северним морима где се често сусретао с Викинзима, „страшним гусарима и поштеним трговцима”.
Време краља Артура, у које је смештена радња стрипа, у историји је познато као велика сеоба народа. То је немирно доба кад су Европом крстарила варварска племена Германа, Словена, источних номада и других народа, а једина сигурност налазила се унутар високих зидина утврђења. Изван ових најстаријих средњовековних замкова владао је закон мача у рукама разних војски, али и усамљених јахача, витезова. Средњи век је, дакле, могао да почне! Иако романсиране приче, на страницама стрипа записано је болно истинито: „Живот у доба краља Артура беше суров, а једина заштита били су мач и умеће да се он употреби.”

Колико је његов творац Харолд Фостер уложио труда да реконструише ову епоху, показује и чињеница да је стрип препун данас заборављених средњовековних знања и вештина. Тако у њему можете да сазнате како се проверавала добра стрела за лук, како заварати трагове у пустињи, како су се гасили пожари на броду или старим пумпама избацивала вода из његовог корита, како су се користиле звезде за пловидбу на мору. У различитим Валијантовим догодовштинама коришћене су врло досетљиве војне тактике при опсади утврђења, борбе у кланцима или на мору. Харолд Фостер био је, без сумње, врло обавештен човек кад је у питању средњи век, попут водећих савремених историчара или можда пре човека који је живео у средњем веку, пропутовао и видео много тога. Његово познавање географије, средњовековне трговине, биљног и животињског света, астрономије задивљујуће је. Зато је свог јунака могао сигурном руком да води и у „земље о којима чак ни митови ништа нису знали”. Али уметников дух често се упуштао и у друге, понекад чак и опасније, теме које излазе из оквира саме приче, као што су хумор или искуства из брачног живота. Тако је, на пример, „Белсатан, највећи чаробњак у Азији дошао до запањујућег открића: да је врло тешко живети са женом, али још теже без ње”.

Митска постојбина Тула

Поред легенде о краљу Артуру, основни историјски оквир приче о принцу Валијанту су викинзи и њихове саге. Његову домовину Тулу, Фостер је, на основу списа средњовековних географа, сместио на север данашње Норвешке, у области града Трондхајма. Он је и сам посетио ово место на коме се и данас изнад фјорда уздижу рушевине старог замка. Током антике и читавог средњег века, Тула је била позната као далека, полумитска земља на крајњем северу тада познатог света.
Дакле, венама принца Валијанта текла је викиншка крв. Због тога и не чуди што је пловио готово свим европским морима а, попут својих сународника, стизао је и до Африке, Азије, чак и Северне Америке. Иако се скандинавска култура столећима није значајније мењала, епоха викинга, какву данас познајемо, почиње тек почетком 9. века. На основу сведочанстава из сачуваних исландских сага, знамо да су до обала Америке, коју су назвали Винланд, допловили око 1000. године, дакле, 500 година након времена краља Артура. Међутим, као одличан познавалац средњовековних легенди, Харолд Фостер знао је и за причу да је један ирски свештеник стигао до Северне Америке још у 6. веку, дакле, управо у доба краља Артура. Иако дуго одбацивана, прича о седмогодишњем путовању светог Брендана, који је био историјска личност, пре неколико деценија постала је много актуелнија кад је изведена успешна огледна пловидба до обала Северне Америке бродом какав је на располагању имао и овај ирски свештеник са својом посадом.
Као и сви средњовековни витезови, укључујући и нашег Марка Краљевића, најбољи Валијантови пријатељи били су његов коњ Арвак и Фламберже, мач који пева. Викинзи су били народ који је можда и највише од свих поштовао мачеве. У нордијским сагама сачувано је више од 30 њихових имена међу којима је најпознатији Скофнунг, „најбољи мач ношен у северним земљама”. Попут њега и, на пример, Хнеитира, мача норвешког краља Олафа Светог, и Валијантов Фламберже имао је магичне моћи, а на његовом сечиву које је умело да вибрира налазио се натпис „Непобедив је онај који ме користи у племените сврхе”. Уосталом, радило се о мачу створеном у ковачници из које је потицао и Екскалибур, мач краља Артура.

Цртани део историје

Епоху принца Валијанта можда најбоље описује запис из овог стрипа: „Последње римске кохорте спремају се за повратак кући, да подрже последњи слаб покушај за спас Римског царства. Велико поглавље светске историје приближило се свом крају.” На рушевинама античког света рађала се нека нова Европа, Европа Романа, Словена и Германа, онаква какву је и данас знамо. Заједно с новим државама, рађала се и својеврсна витешка култура која је наредних векова била обележје и симбол епохе средњег века. Ратник на коњу, независан од свог владара или официра, могао је слободно да лута светом у потрази за славом, моћи или својим идеалима, сновима или илузијама, уздајући се само у снагу свог мача. Дуги, двосекли мач, пре свега као оружје коњице, управо од овог доба постаје водеће оружје у Европи. Због тога није ни чудо да неки од најславнијих европских мачева, као што су Артуров Екскалибур, викиншки Скофнунг, Беовулфов Хрунтинг и Наеглинг, припадају овом добу. Занимљива је и прича из тог времена како је један пастир случајно нашао један древни скитски мач који је као поклон донео на Атилин двор. Хунски вођа је појаву овог славног оружја видео као добро знамење пред освајања за која се управо припремао.
Мач који пева само је једна од легенди које је овај стрип и његов маштовити аутор створио. Пре 1938. године, кад се први пут појавио у пустоловинама принца Валијанта, појам мача који пева није ни постојао, али је његова суштина толико блиска средњовековном свету и његовим обичајима да је убрзо прихваћен као једна од изворних средњовековних легенди. Мит о мачу убрзо је доспео и у књижевност, филм, телевизију и друге уметности. Једна од његових најпознатијих адаптација је у цртаном филму о Душку Дугоушку који је добио Оскара 1958. године. Особена фризура коју је носио главни јунак, а која је врло слична оној коју су прославили и Битлси, носи име принца Валијанта. Легенда о „Јулијану, војнику Рима и чувару Хадријановог зида” који је усамљено стражарио на некадашњој граници царства према варварима дуго пошто су и последње легије напустиле Британију, такође је мит који је плод Фостерове маште. Будући утемељен на стварним историјским чињеницама, и овај мотив се проширио у друге уметности и постао општепознат.
У савременој уметности често срећемо историјске теме и мотиве из средњег века, али се чини да се готово нигде с толико поверења не можемо поуздати у приче о, на пример, потрази за Светим гралом, прекоокеанским открићима, змајевима, пропасти Римског царства, магији старих друида и многим другим легендама које су некад биле део људске стварности, као у стрипу „Принц Валијант”. Захваљујући свом уметничком домету, али и зато што се одвија на танкој граници између историјских чињеница, средњовековних легенди и уметничке маште, овај стрип је и сам постао део историје. Његов главни јунак, принц Валијант стекао је легендарно име и придружио се осталим епским јунацима о којима певају митови још од најстаријих времена.
Харолд Фостер сматра се једним од највећих аутора стрипа, а његово најчувеније дело „Принц Валијант” ремек-делом девете уметности. Иако се од младости бавио цртањем, тек у двадесет деветој години уписао је уметничку академију и почео да развија даровитост. Први значајнији посао, цртање епизода стрипа „Тарзан”, добио је 1928. године. Сматрао је да даровитост не треба да троши у медију какав је стрип, међутим, светска економска криза, која је тада погодила Сједињене Америчке Државе, натерала га је да промени мишљење и потпуно се посвети деветој уметности. Стрип „Принц Валијант” био је његова замисао од самога почетка и, након више хиљада скица и бележака, прва епизода појавила се 13. јануара 1937. године. За овај стрип Харолд Фостер добио је најзначајније светске награде, а пошто је најпре, 1972. године, цртање препустио свом помоћнику Џону Калену Марфију, писање сценарија за нове епизоде прекинуо је тек три године пред смрт, 1979. године.

РАСПЕВАНИ МАЧЕВИ

Тајну ковања мачева са сечивима која су могла да вибрирају открили су Келти, чији потомци су и били главни савезници краља Артура против Саксонаца. Како показују археолошки налази, тајна ових дугих двосеклих келтских мачева састојала се у комбинацији више врста челика од којих су ковани. То је омогућавало да им сечива буду веома чврста и оштра али истовремено и довољно савитљива да не могу да се поломе. Ратници су у то време посебно проверавали ова својства мача пре него што би одлучили да му поклоне поверење. Тајну ковања касније су преузели Римљани, али након пада Римског царства сачувала се у само неколико радионица у Европи. Осетивши на својој кожи снагу овог оружја, Германи, Словени и касније викинзи почели су да их отимају, купују, а убрзо и копирају у све већем броју. Тако су ови мачеви, који су још од келтског времена носили назив спата, данас најпознатији као викиншки мачеви управо због великог броја примерака нађених у Скандинавији. Спате су у раном средњем веку биле чувене по квалитету, попут нешто каснијих сабљи димискија кованих у сиријском граду Дамаску. Валијантов Фламберже носи у себи сећање на ову епоху кад су мачеви били најоштрија граница између живота и смрти.

ЕПОХА ВИКИНГА

Иако су германска племена живела у Скандинавији вековима раније, сматра се да епоха викинга у Европи почиње крајем 8. и почетком 9. века. Северњачки ратници су бродовљем почели пљачкашке нападе најпре на источним обалама Британије где су им главне мете били богати и незаштићени хришћански манастири. Кад су након смрти Карла Великог, 814. године, настале унутрашње борбе у Франачком царству, пред викинзима су остале слабо брањене обале западне Европе. Наредних столећа ретко која приморска област није осетила снагу њихових мачева, а у неким крајевима почели су да граде и стална упоришта. Тако су 911. године освојили и населили Нормандију на северу Француске која је по њима и добила име (Нормани – северни људи). Ту су примили хришћанство, прихватили европски феудални систем и постепено се утопили у данашње Французе. Нормани су убрзо постали једна од најмоћнијих европских сила, освојивши јужну Италију (од средине 11. века) и Енглеску (1066. године). Управо у то време, у предвечерје крсташких ратова, почињу да јењавају пљачкашки походи скандинавских ратника, а слава викинга временом пада у заборав