Neshvaćeni poeta iz Srema

Đorđe Marković Koder, pesnik i prevodilac




Pesnik i prevodilac, učitelj mačevanja i gimnastike,
svetski putnik, rođen „u Viziću ili Binguli u Sremu” – Detinjstvo i
prve školske dane proveo u Sremskoj Mitrovici – Izuzetno obrazovana
ličnost, poliglota velikog formata, napisao pet spevova koji tek u
novije vreme dobijaju ozbiljnije tumačenje
Osim godine rođenja,
1806, ne zna se tačan datum a ni pouzdano rodno mesto Đorđa Markovića
Kodera, pomalo zaboravljene, ali po mnogo čemu zanimljive i značajne
ličnosti 19. veka. Zavisno od izvora koje su koristili njegovi
biografi, odnosno istoričari književnosti i saradnici brojnih
enciklopedija i leksikona, pominju se tri moguća mesta u kojima je
ugledao svetlost dana: Sremska Mitrovica, Vizić i Bingula u Sremu. Sva
ona imaju nekog smisla, s obzirom na životnu putanju Koderovog oca i
čitave porodice Marković.

Poznato je da ovi Markovići potiču iz
sela Zlatarić kod Valjeva, gde je prema zapisu Koderovog brata Jovana
rođen njihov otac, čije ime do danas nije utvrđeno. Kako tvrdi Staniša
Vojinović, uporni istraživač Koderovog života i rada, u onim burnim
vremenima početkom 19. veka pesnikov otac se doselio u okolinu Sremske
Mitrovice, gde se bavio trgovačkim poslom. Svojom suprugom, iz roda
Petrovića u Segedinu, po svoj prilici se oženio po dolasku u Srem, i sa
njom imao tri sina: Đorđa, budućeg pisca i prevodioca, Kuzmana,
trgovca, koji je ostao da živi na očevini, i Jovana (rođ. 1815. u
Mitrovici), kasnije sekretara kneza Mihaila Obrenovića.

Sam
pesnik će saopštiti savremenicima da se rodio 1806. godine u Viziću ili
Binguli. Neposredno po njegovom rođenju, porodica se preselila u
Sremsku Mitrovicu, u kojoj otac uz pomoć ženine rodbine otvara
trgovinsku radnju.

Bilo je, izgleda, predodređeno da Koder
nastavi i održi rad očeve trgovine. Po tome se može zaključiti i da je
bio najstariji sin. Naime, u Mitrovici – koja je u to vreme bila
„bogato i razvijeno naselje”, sa pravoslavnom i katoličkom crkvom –
dečak je završio nemačku osnovnu školu, a zatim i poznatu Matematičku
školu (iz Vukove prepiske se vidi da je i on nameravao da u njoj
školuje svoga sina). Potom ga šalju u Segedin, kod ujaka, gde je
trebalo da izuči trgovinsku struku i osposobi se za vođenje mitrovačke
radnje. Međutim, Koder je žarko želeo da nastavi školovanje, što se i
ostvarilo posle smrti ujaka trgovca, pošto je brigu o njemu preuzeo
drugi ujak, Arkadije Petrović, pravnik i gradski beležnik.

U
Segedinu je Đorđe Marković završio pijarističku gimnaziju i filozofiju
(VII i VIII razred gimnazije), a potom u Šarošpataku i dvogodišnju
pravnu akademiju (1829 – 1831). Svestrano obrazovanje će upotpuniti u
Pešti, studirajući pravo i medicinu, uz sve to slušajući vanredno
predavanja iz estetike, astronomije i drugih disciplina (1838 – 1839).
Istovremeno je učio i usavršavao više stranih jezika: francuski,
engleski, italijanski, grčki, sanskrit... Ostalo je, takođe, zabeleženo
da je poznavao i starogrčki, latinski, mađarski, nemački, ruski,
turski, arapski, persijski i jermenski jezik.

Koder se bavio
mnogim stvarima: radio je kao pravnik, učitelj mačevanja i gimnastike
(podučavao i sinove knjaza Miloša), kao i borilačkih veština u
Artiljerijskoj školi u Beogradu (buduća Vojna akademija), bio tumač kod
pruskog konzula i u engleskom poslanstvu, često putovao po svetu... Na
primer, toliko ga je oduševila vest o Šlimanovom otkriću Troje, da je
odmah pohitao da je vidi. Neko vreme je imao i sopstvenu školu
mačevanja. Pa ipak, ne retko se izdržavao od milostinje prijatelja, jer
nije bio sklon državnoj službi i nervirala ga je birokratija. Najviše
se družio sa Milovanom Vidakovićem, Simom Milutinovićem Sarajlijom,
Jakovom Ignjatovićem, Đorđem Popovićem Daničarom, Đokom Kamberom, a
posebno je bio vezan za Sarajlijinu ženu Mariju, svoju rođaku i
dobrotvorku. Mnogo je čitao, bio pretplaćen na više knjiga i časopisa.

Umro
je 18/30. aprila 1891. godine, u Novom Sadu, gde je najpre sahranjen na
Jovanovskom groblju, a kasnije su mu zemni ostaci preneseni na Uspensko
groblje i smešteni blizu groba Jakova Ignjatovića.

Za života,
Đorđe Marković Koder objavio je jedino spev Romoranka (1862), dok su mu
u rukopisu ostala još četiri obimnija speva: San Matere Srbske,
Devesilje, Mitologije i Iskoni. Ova četiri dela priredio je i u knjizi
Spevovi objavio Božo Vukadinović (Beograd 1979). Takođe, Koder je
ostavio i rukopis Slovara (ni to nije sačuvano u celini), koji
predstavlja zbirku proznih i poetskih „tumačenja” njegovih neologizama.
Inače, među istraživačima ovog pesnika vodi se polemika oko toga ko je,
zapravo, preveo bajku Godina Hansa Kristijana Andersena, štampanu 1858.
u književnom listu Sedmica. Zbog napomene „preveo Đorđe Marković”,
jedni misle da je u pitanju Koder, a drugi da je reč o novosadskom
svešteniku istog imena i prezimena.

Poduže pesničko delo, spev
Romoranka, kao i ostali Koderovi stihovi, do danas su ostali nedovoljno
razumljivi većini čitalaca. Uostalom, i nadimak kojim se služio nije
dovoljno razjašnjen. Dakle, njegove hermetične pesme su pune „govora
trava i cveća, ptica i vila, navode se geografska imena mesta u Sremu,
jednom rečju tu živi poseban svet, ispevan specifičnim pesničkim
jezikom” (Nada Janković). A taj jezik je pun neobičnih reči, kovanica,
nerazumljivih sintagmi, pa je čak i čuveni Veljko Petrović prebacivao
pesniku da je „zabrazdio u čistu ekstravaganciju i grotesknost izraza”.
Tek u novije vreme biće više razumevanja za neobično Koderovo
stvaralaštvo, a sam on vrednovan kao jedan od najznačajnijih
predstavnika srpskog romantizma.

Uopšte, o zanimljivoj i
tajanstvenoj ličnosti Đorđa Markovića Kodera poslednjih tridesetak
godina je napisano više i objektivnije nego prethodnih sto i kusur
leta. Onima koji žele da se detaljnije obaveste o uzbudljivom i
nedovoljno proučenom Koderovom životu i delu, preporučujemo da
pročitaju knjige Staniše Vojinovića, Koder (Beograd 2005), Save
Damjanova, Koder – istorija jedne recepcije (Beograd 1997), ili, pak,
poznate Memoare Jakova Ignjatovića (Beograd 1966).