Vizuelna kultura

SIMBOLIKA ORGANSKE ARHITEKTONSKE FORME JAVNIH OBJEKATA U SAVREMENOJ ARHITEKTURI

Jasmina Stojić[center]

I UVOD

I.I Vizuelizacija

U teoriji forme najviše mesta zauzima vizuelna kultura i njena značenja. Najšira oblast arhetipskih formi su one koje su uopštene po oblikovnom rodu. Oblikovni rod u teoriji forme određuje status oblikovnosti forme. Forme posmatramo u euklidskom prostoru sa tri prostorne dimenzije prihvaćene u dekartovim pravouglim sistemom osa: X-dužina,Y-širina, Z-visina. Teoretski, fizička tela se nalaze u trodimenzionalnom prostoru kao deo kosmosa, te se u arhitektonskom aspektu zadržavamo na trećoj prostornoj dimenziji kao reperu pristupa i tumačenja fizičkih tela arhitekture. Za šire tumačenje prostora - kosmosa koristi se hiperbolična i eliptična geometrija. Formu možemo posmatrati kao proizvod i sažimanje geometrijskih oblika, ali ona ipak ne predstavlja samo matematičku vrednost. Može se posmatrati kaofragmentisana, sastavljena iz manjih, primarnih delova nekih drugih oblika, može biti dobijena repeticijom istih oblika, ili je po sebi nerazdvojiva i kompaktna.
Da li se jedna forma može izdvojiti iz njene okoline, njene likovne i fizičke interakcije sa okolinom, raznih sila koje neizbežno i jako utiču na njene linije i oblike, njen položaj u toj beskrajnoj igri svetlosti i senki. Najzad, da li je arhitektura i arhitektonsko stvaralaštvo, slika koju subjektivno posmatramo u određenom trodimenzionalnom prostoru, koja u nama neminovno stvara određena osećanja, uticaj samo njene forme, ili celokupne slike koje posmatračko oko obuhvata? Forma u arhitekturi se gleda sa vizure običnog posmatrača, njena igra i sklad sa okolinom, boje i pojedinačni elementi. Ona je semantička i pred nama stvara poseban subjektivni osećaj topline, strahopoštovanja, smeta ili prija, govori ili ćuti.

I.II Forma kao merljiva jedinica arhitekture

Estetika zauzima veoma značajno mesto u procesu stvaranja i oblikovanja. Ona je deo nas koji obavezno komuniciramo sa prirodom i sa nekim usklađenim i dokazanim vrednostima kroz čitavu istoriju stvaralaštva. Ona učestvuje u procesu stvaranja. Obzirom da u procesu stvaranja arhitekture estetičko mišljenje nosi veću težinu od intuitivnog, ipak je merodavno ono stečeno naučeno znanje. Naravno, subjektivni osećaj se zadržava, zarad neophodne preciznosti, u arhitektonskim tematskim okvirima u cilju shvatanja ili razumevanja forme unutar same arhitekture i rasterećen je opštim estetskim merilima. Merljiva vrednost arhitekture postaje forma kojom se, u svojim osnovnim elementima, arhitektura pojavljuje prilikom takvog analitičkog postupka.
Obzirom na epohalne promene paradigmi u procesu nastajanja različitih arhitektonskih formi, nekadašnje strogo poštovanje funkcionalnosti, statičke rigidnosti ili još strožijeg formalizma, danas u vremenu oslobađanja[5] od zakona brojeva i simetrija, forma se nikome ne predodređuje, treba je shvatiti kao značajan doprinos razvoju arhitektonske forme
U arhitektonskom aspektu i pristupu problemu nailazimo na forme koje su u neraskidivom sudelovanju funkcije i oblika tkz. „bipolarni sistem“.

II ANALIZA ORGANSKIH STRUKTURA KROZ ISTORIJU DO DANAS

„Od prvog izgradjenog ljudskog staništa, kroz istoriju civilizacije, utilitarno i simbolično značenje sistema dimenzija i proporcija prepliću se pričajući jedinstvenu priču o odnosu čoveka i njegovog arhitektonskog okruženja.“
prirodni uticaji koji na nju konstantno utiču kako u procesu stvaranja, tako i u stvorenoj arhitektonskoj formi.
„Ako bolje zagledamo neki cvet, ali isto tako i neku drugu prirodnu ili ljudsku kreaciju, pronaćićemo jedinstvo i poredak zajedničku svima njima. Taj poredak može se uočiti u izvesnim proporcijama što se uvek iznova javljaju, kao i u sličnosti dinamičkog načina na koji sve stvari rastu ili su napravljene-kroz jedinstvo komplemetarnih suprotnosti.“ [1]. Kao zajedničku interakciju između navedenih kretanja dobijamo formu kao krajnji ishod vizibilnosti u trodimenzionalnom prostoru.
Najčešće arhitektura živi u tom zajedništvu. Nekada je forma iznad funkcije, nekada funkcija diktator forme, a nekada forma prati formu. Sva objašnjenja arhitektonske forme polaze od njene funkcije kao znaka i značenja. Znak je prostorni oblik, a značenje je suština arhitektonskog delovanja.
Ona je ishod čitavog spektra i uticaja prirodnih zakona, mikro i makro elemenata i njeno značenje se zasniva, osim prema geometrijskim zakonima već i društvenim, istorijskim i sociološkim kretanjima u društvu. Forma je jedinstvena pravilnost svojstvena proporcijama i obrascima kod prirodnih fenomena, a manifestovana je kroz ljudska dela. Možemo je posmatrati globalno ili pojedinačno.
Analizom i posmatranjem neke konkretne arhitektonske forme i pre davanja subjektivnog suda, ipak je važnije osvrnuti se onom stvorenom, objektivnom, prostornom zapažanju i korelacijom [5] tih formi sa već pomenutim prirodnim i stvorenim faktorima, uticaju energije svetlosti, senke i boja oko njih ili dela njih samih. „Forma je fenomen ukupnih rezultata, a ne sama sebi unapred postavljeni cilj“.
U ranijim vremenima u graditeljstvu, čovek je više pažnje poklanjao prirodnim zakonima, uslovima lokacije i bioklimatskim uslovima, kako bi se uz osluškivanje
prirode što bolje zaštitio od spoljnjih uticaja. Oduvek su u tradicionalnoj izgradnji podneblje i arhitektonska forma bili medjusobno povezani[6]. Upravo je početak razvijanja proporcija arhitektonske forme nastajao iz nekih karakteristika antropoloških mera i orijentacije prema Suncu. Praoblik ovog principa svakako nalazimo na primeru Lepenskog vira, praistorijskog ribarskog naselja. Osnove ovih koliba su izvedene iz kruga i trougla, što jasno pokazuje težnju za prilagodjavanjem konfiguraciji terena i otvaranju prednjeg dela fasade ka reci. Na taj način ove trapezaste forme, prikazuju jedinstvo mere čoveka i prirode. Ova takozvana „arhitektura bez pedigrea, spontano, neposredno, popularno, vernakularno, organsko građenje - sve su to imena posebne arhitekture, koja je tako dugo bila zapostavljena i od koje se, u suštini, moglo mnogo naučiti . Osnovna načela, koroz istoriju do danas, nisu menjana drastično, već su drugačije tretirana
Kroz opštu istoriju arhitekture, promenama raznih pravaca, otkrivanjem inovativnih materijala, graditeljstvo je u nekim trnucima prestajalo da komunicira sa prirodom. Revolucija metala i stakla, kasnije betona koji je svojim velikim statičkim mogućnostima omogućio slobodniji arhitektonski izraz, nadjačavaju prirodne materijale. Najzad, u vremenu industrijalizacije i standardizacije, nastajale su grandiozne veštačke ortogonalne forme, gde se pomalo gubila nit i ravnoteža arhitektonskog izraza u pogledu njenog osnovnog cilja i svrhe.

„Opera House“ Sidney, Australia
Jorn Utzon 1973

Najpoznatiji primer ovakvog sagledavanja organske forme je Sidnejska opera u Australiji. Osim njenog veoma simboličnog geografsko-topografskog položaja i osnovne ideje autora o spajanju arhitekture sa tradicijom teritorije ovog grada, ona predstavlja sada već organsko tkivo i simbol čitavog australijskog kontinenta. Primarne činioce celokupne forme, zapravo čine tri trakta, odvojena krovnim ljuskama. Te ogromne ljuske, simbolizujući brodska jedra, razapeta po ortogonalnoj osnovi, smelo su ustremljena ka okeanu. Njihov radijalni oblik formira gotovo evidentno skladan korpus kombinacije ponovljenih formi različitih dimenzija, sa čvrstom pravouglom osnovom. Jedna prostorna „kljunasta forma“, u preseku substrakovana prostorna elipsa, repeticijom od najmanje ka najvećoj, odaje utisak kompatibilnosti, a u predelima
Prvi pokret „organske arhitekture“, pokreću Le Corbizije i Frank Loyd Wright filozofijom arhitektonskih oblika izvučenih iz organskih struktura sela, početkom XX veka. U drugoj polovini istog veka, modernisti se intezivno vezuju za inovativne materijale, najpre armirani beton, koji je omogućio oblikovanje formi bez vidljivih nosača i stubova. Međutim, vodeći se parolom vraćanja prirodnim vrednostima, arhitektonsko shvatanje nekih autora tada se znatno promenilo.
Inspirisani prirodnim oblicima i organizmima, pojedinci su stvarali harmonične, suptilno balansirane forme, simbolično se vezujući za teme iz biljnog i životinjskog sveta. ( slika5 - Calatrava). Usled velikih statičkih mogućnosti materijala, nastajali su različiti aspekti filozofije biomorfnih oblika i njihove integracije u prostoru. Najzad stvaranjem jedne velike zajedničke, globalne ideje savremene arhitekture, sa apostrofom na gubitku identiteta prema tradicionalnoj pripadnosti nekom kraju ili državi, ona dobija nove opise kroz svoju formu širom planete. Prema različitim shvatanjima značenja oslobođenja od akademističkog shvatanja planskog paradigmatičnog projektovanja, u vremenu izbegavanja simetrije, pravilnosti i strogog funkcionalizma, neke arhitektonske forme dobijale su previše izlomljenog dekonstruktivisičkog lišavanjem fasada dekorativnih elemenata, minimalizacijom raznovrsnosti valera, materijala i figura. preklapanja, utisak „nagužvanosti“. U podužnom preseku jednog trakta krovnih ljuski, može se definisati glavna kičma objekta i nekoliko sekundarnih ponovljenih poteza. Kompozicija objekta izražava oslobađajući fenomen, baš kao potez četkice u slikarstvu. Veoma moćan efekat stvara jednostavan izbor boja i upotreba livenog betona kao dominantnog materijala objekta .
Ova forma oživljena efektom ogledala, odrazom u vodenom staklu, dobija dodatnu dinamiku. Njena likovnost, pre svega se ogleda u značajnosti linearnih kvaliteta. Iz perspektive običnog posmatrača, ona deluje kao mobilna, uvek spremna da zaplovi. Simbolično, ova forma spaja element vode i kopna. Ovde jasno primećujemo da elementi ne slede zatvorenu statičku šemu

„City of art and science“, Valensija, Španija
Santiago Calatrava 1998

Na primeru kompleksa građevina u „Gradu umetnosti i nauke“ u Valensiji, Španija, ova podudarnost je evidentna. Kompleks ovog „grada“ je sastavljen iz nekoliko objekta, različitih tematika i razigranih oblika. One po temi i formi simbolizuju svoj karakter.
U delu komleksa, objekat planetarijuma, kao evidentni primer fizionomije oka, sadrži hemisferičnu kupolu- oko, elipsastu osnovu sa pokretljivim rebrastim pokrovom površine od 2600 m2[3], betonske lukove protkane staklom nadvijene nad betonskom loptom- očne kapke. Njena pokretljivost, treptaj, skoro da u potpunosti imitira osobine ljudskog oka.
Nesumnjivo, deo dizajna ove monumentalne skulpture, sačinjen efektom ogledala neposredno kraj objekta, svojim odrazom u vodenom staklu, gradi savršenu simetriju, te oko dobija svoju drugu polovinu. Ova forma odiše kombinacijom inžinjerskog majstorstva, statičkog sa jedne, i umetničkog slobodnog pristupa sa druge strane. Nežni, jednostavni valeri boja fasada, ovu neverovatnu mrežu betona i stakla oblikovno oplemenjuju. Prostor unutar i van objekta je povezan, transparentnošću mase staklenih površina, protkanih u ritmičnom kontinuitetu elipsine krive. Ova forma, zavisno od doba dana i noći, govori različitim jezicima.
Urbane anglomeracije[5] koje globalno posmatrano, odaju svaka neku svoju priču i mitologiju i stalne promene koje se u arhitektonsko-stvaralačkom domenu u njoj dešavaju, na kraju predstavljaju stvorenu okolinu ili pozadinu dinamike svakodnevnog života. Svetlost, čist vazduh, zelenilo, blagost, prijatnost, ono prirodno u njima, sada arhitektura pokušava da vrati. (slika 8- primer kompjuterkog modelovanja). Najveći deo simbolike organske arhitekture u domenu forme, čini similarnost i izjednačavanje sa biofizičkim, priroda nije više samo njena okolina, ona postaje deo zemljine ćelije

II.I BIOMORFNE, ORGANSKE FORME SAVREMENE ARHITEKTURE

Danas, u vremenu digitalne i kompjuterske revolucije, arhitektura dobija epitet fantastična.[5] Kombinacija moderne tehnologije, materijala i raznovrsnost konstruktivnih elemenata, omogućuju dizajnu i modelovanju objekata beskrajne mogućnosti. Ipak, potrebno je pobeći iz konvencionalnosti, syber i hi-tech solucije, prekomerne upotrebe sintetičkih i veštačkih materijala, izbeći naredbodavne[5], uznemirujuće vertikale, postati „ekološki svestan“, očuvati resurse i humanizirati društvo kroz prizmu arhitekture.
Uz pomoć kompjuterske modifikacije i sve većom primenom iste u domenu statičkog proračuna konstrukcije, nekada u osnovi kružne ili elipsoidne forme, kao osnovni oblici, postale su polimorfne, žive strukture, čije se fasade slobodno i ekspresionistički pružaju kroz sve tri ose, a tako arhitektonsku formu čine „skulpturom“.

„Ptičije gnezdo“ Beijing, Kina
Herzog & De Meuron 2008

Obzirom na tematiku izgradnje sportskog objekta Olimpijskih igara i njene lokacije, savršenstvo i dostignuća u konstrukterskom pogledu danas, forma postaje moguća i verovatna, koliko god u fazi ideje bila maštovita i neverovatna. Objekat, osim svoje arhitektonske vrednosti, simbolizuje i socio-ekonomsku moć najmnogoljudnije države na svetu. Identitet nacionalnog stadiona u Pekingu
zemlje izrazite tradicije, postaje novi hram arhitekture. Autori ipak nisu u potpunosti dozvolili beg iz nekog tradicionalnog pristupa arhitektonskoj formi ovog podneblja. Naprotiv, nastala forma govori dugovekovnu drevnu poeziju iz naroda, spaja to staro, tradicionalno sa modernim, iako je reč o najnovijoj globalnoj svetskoj arhitektonskoj atrakciji. Ptica, kao simbol slobode, stvara svoje gnezdo. Ovakva metaforika svojstvena je kineskoj tradiciji i večitoj potrebi za velikim. (slika9- a) model ptičijeg gnezda, b) model stadiona). Površina ovog kapitalnog sportskog objekta je 20,4 ha i može da primi skoro 100.000 gledalaca. Evidentno, simbolika igra najveću ulogu u pogledu forme.
Neverovatan splet čeličnih stubova, gotovo kao umršen konac u potpunosti imitira ptičije gnezdo. Ovaj na prvi pogled jak dekonstruktivizam ustvari formira veoma suptilnu konveksno-konkavnu strukturalnu formu. Akcenat stavljen na konstruktivnoj asimetriji, paradoksalno je sveden simetričnom formom. Iz perspektive običnog posmatača, obzirom na njene dimenzije, ona stvara subjektivan doživljaj nadmoći, empatije i divljenja, možda prkosa prirodi. Kroz čitavu formu, ponavlja se ista tema, koja je protkana ili „presvučena“ transparentnim omotačem i jednom gigantskom mašinerijom osvetljenja različitih inteziteta i kolorita. Svojim dimenzijama, ona nadmašuje i nadigrava celokupnu okolinu, postaje samo svoja, organska, pripada i deo je prirode. Olimpijski stadion na taj način, predstavlja monumentalnu figuru u svetskoj arhitekturi.

III ZAKLJUČAK

Kada govorimo o arhitekturi, kada se trudimo da njenu oblikovnost i simboliku pretočimo u reči, dolazimo do zaključka da su arhitektonske forme vezane kako za graditelje tako i za same programe objekata (javne, stambene..). Moderno doba je bogato i po svojim varijantama shvatanja prostora i vremena, i po svojim objektima, koji iz toga proizilaze [4]. Kroz prizmu simbolike koju govori jezik organske arhitekture i njene filozofije pretakanja u forme oblika građevina, sačinjena je analiza različitih reprezenata ovakve ideje arhitekture, objekata javnog karaktera, kroz jedan fizički
kontekstualizam [4] čitanja metafora različitih objekata. Ovde nije reč jedino o simbolici, već o spontanijem opštijem doživljaju, jer uspešna arhitektura retko kad ograničava simbolizam na proizvoljne konvencije, nego traži da ga poveže sa odlikama osnovnijeg, spontanijeg izraza. Sve istinske metafore potiču od izražajnijih oblika i dejstva u fizičkom svetu [1]. Najzad, ne gajimo iluzije o arhitektonskoj formi. Ona ne može i ne sme postati utopija, koja bi htela da... ponovo osvoji ljudski totalitet idealnom sintezom... iz čega bi proizašli savršeni i idealni oblici građene sredine. Baš obrnuto prihvatamo realnost takvu kakva jeste, sa njom se moramo stvaralački suočiti.