Ići dole
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

O Dunavu se razgovara Empty O Dunavu se razgovara

taj Ned Jan 18, 2009 5:47 am
Da li je Evropa na Dunavu? O Dunavu se razgovara 2729dunavu


Mislim da Evropa mora da nađe sebe i da će se ostvariti stara De Golova vizija Evrope, a to znači Evropa do Urala. To će biti jedina snaga, pored Kine. Verujem u Evropu. Ja sam do srži Evropejac u tom smislu. I Evropa mora naći svoj lik - kaže naš sagovornik


Ako slučaja ima onda smo slučajno baš na dan kada je predsedniku SANU Dejanu Medakoviću isticao predsednički mandat, obavili ovaj razgovor za NIN. A tog 11. februara akademik Medaković je u svom dnevniku napisao: “Četiri godine života dao sam Akademiji i zbog toga sam srećan, svestan tog oduživanja. Verujem da sam stekao pravo da se spokojno i mirne savesti pridružim onim velikanima koji su gradili moralni i naučni autoritet Srpske akademije nauka i umetnosti u svome vremenu. A svako vreme imalo je svoja iskušenja i svoje zamke.”
A onda je dodao: “Ovo sam napisao jutros. Kao da smo se dogovorili.”

Da pođemo od naslovne strane. Na njoj je personifikovan Dunav i taj Dunav, predstavljen kao neki antički bog, mene neodoljivo podseća na samog Zevsa. U knjizi “Bogovi sa Olimpa u Srbiji” od Škokljevih, Dunav je Zevs, glavom i bradom lično.
- Tu se može odgovoriti da je Dunav kroz vekove zaista ugrađen u duhovni život i u ono što ja zovem duhovni portret Evrope. Jer, Volga je, recimo, duža od Dunava i najveća reka u Evropi, ali Dunav je značajniji.

Volga nema metafiziku.
- Da, ništa se sa Volgom nije dogodilo što bi moglo da odredi evropsku sudbinu i duhovni portret Evrope. A, setite se priča oko Dunava. Recimo, legende o Argonautima koji plove Dunavom u traganju za zlatnim runom, zatim Nibelunzi se spuštaju Dunavom, do Pasaua. Dunav jedna od četiri rajske reke - Eufrat, Tigris, Nil i Ister, odnosno Dunav...

To je zapisano i u Bibliji.
- Da. Od tada se već Dunav stalno pojavljuje u evropskoj kulturi i duhovnosti kao velika metafora a istovremeno i kao odrednica civilizacijske granice. Vi imate Dunav kao limes, dakle, rimska civilizacija završava na Dunavu. Bilo je pokušaja da se Dunav premosti...

Trajan.
- Da, Trajan je pokušao i nije uspeo. Dunav je bio sudbonosna reka za invazije Istoka prema Zapadu. Dunavom su išli krstaši, Dunavom su išle velike vojske Otomanske imperije sa ciljem da dođu do Beča. Sve se odigravalo na Dunavu. Ja počinjem priču sa Dunavom od početka prakulture. Otuda dolazi Lepenski vir, otuda dolazi Vinča.

Oko vinčanske pismenosti ili pisma, iskristalisala su se dva ekstremna stava. Jedno je Pešićevo a drugo je mladog Tasića koji tvrdi da to uopšte nije pismo nego da su to neki znaci.
- Znate šta, ja sam polagao arheologiju kod profesora Vasića, dakle svakako najvećeg poznavaoca Vinče i vinčanske kulture. Upravo, to je čovek koji je i otkrio Vinču i koji je svetsku slavu stekao svojom knjigom “Praistorijska Vinča”. Dakle, ono što je Vasić tada govorio, to je da je Vinča neolitska stanica. Kasnije, Vasić - bio sam svedok, pod stare dane promenio je mišljenje i smestio Vinču u jegejsku epohu. Znači, već istorijsko vreme. Od jednog neistorijskog, od neolita on je predatovao Vinču.
To u nauci, međutim, nije prihvaćeno. Sećam se, onda je nastala velika gužva u arheologiji; pokojni Garašanin se suprotstavio toj tezi. Nastala je jedna užasna gužva, Slovenci, Korošec, Benac iz Sarajeva, Milačić iz Nemačke, svi su graknuli na staroga Vasića. Ja nisam stručnjak, naravno i ne mogu da se opredeljujem u tom smislu, ali ubedljivo mi zvuči ono što je onda govorio Vasić.

Da je Vinča, već, egejska civilizacija?
- Da. Vasićev čin da ruši svoje životno delo, četiri velike knjige “Praistorijska Vinča” - čin da neko obori svoje životno delo, to sam smatrao i danas smatram, visokim moralnim činom.

Ohrabrili ste me da vas pitam o jednoj jeretičkoj tezi, da je Troja bila na Dunavu. Njen tihi zagovornik je i Jon Ilijesku, šef rumunske države.
- I Deniken i još neko je o tome pisao. Te hipoteze mogu da primim kao pokušaj da ljudi razmišljajući dođu do nekih zaključaka spekulativnim putem. Da li su oni u pravu, to se mora verifikovati istorijskim dokumentima ukoliko ih ima, a ako ih nema, onda iskopavanjima.
Dakle, Dunav i dunavska regija vrlo su slabo ispitani, bez obzira na to što je Srejovićev Lepenski vir senzacionalno otkriće. Međutim, i na rumunskoj strani se javljaju slični nalazi. Znači, cela zona oko Gvozdenih vrata očigledno je kolevka nekog naroda. E sad, koji je to etnikum bio, ja nemam elemente da o tome meritorno govorim, sem da se ovako priključim Ilijeskuovoj spekulaciji i da je kao takvu pozdravljam. A inače, da li će ona ostati u nauci, to je veliko pitanje. Na to treba da odgovore arheolozi.

Pomenuli ste Srejovića. Do njega, nije se naslućivalo da jedna takva stara civilizacija može da postoji na Dunavu. Koliko je to senzacionalno otkriće rezultat naučnog znanja, a koliko intuicije?
- Srejović je imao intuiciju i ta se intuicija pokazala i u Gamzigradu. To su neki zvezdani trenuci. Garašanin je prošao, pre Srejovića, pored Lepenskog vira...

I nije ga osetio.
- A došao je Srejović i osetio ga je. Jedan učeni Garašanin, stvarno je bio možda najučeniji naš arheolog, po samoj učenosti on je bio iznad Srejovića. Međutim, falila mu je ona božanska iskra.

Mislio sam kasnije da vas pitam o đerdapskoj brani, ali kad smo već tu, kod Đerdapa vi znate da je i Ivo Andrić išao onim brodom sa gospodinom Ćosićem i Mirom Stupicom i da je naš nobelovac imao jednu negativnu ekološku viziju dizanja đerdapske brane, a ne smem da zamislim šta je sve potopljeno od arheoloških nalaza...
- Pa celo ostrvo Ada Kale.

Geolozi su već izračunali da je iznad brane toliko nataloženo evropskog otpada da je to kubatura Avale...
- Sada ste dotakli pitanje koje me jako muči. Nije samo reč o potapanju. Brana je istovremeno promenila celu jednu klimu. Zatim, đerdapska brana digla je skoro do Beograda.
Pojavljuju se podzemne vode. To je najveći problem Banata. Naša glavna žitnica je ugrožena podzemnim vodama. Ja to znam i po crkvama. Dakle, empirijski. Kad uđem u crkvu, vidim da je vlaga. Kažem to svešteniku i on kaže: da, skoro do Kikinde se pojavljuju podzemne vode... I vi sad sedite ovde u mom kabinetu a dole ispod nas je reka, tu je bila Delijska česma.

Znači, Dunav u Akademiji?
- Da, imamo Dunav u Akademiji.

Pominjete u vašoj knjizi o Dunavu austrijski brod “Argus” koji je 1834. bacio kotvu u Braili. Nekom čudnom koincidencijom, ovih dana je došao jedan drugi brod “Argus”, ekološki poklon iz Nemačke. Šta ti ovovekovni Argonauti traže u Dunavu?
- Velika Nemačka sigurno nije uložila lako, lakomisleno novac u projekat Rajna - Majna - Dunav i izgradila ga. Prema tome, oni vrlo jasno, sa jednim strateškim ciljem Dunav pretvaraju u buduću glavnu žilu kucavicu Evrope. To je apsolutno sigurno. Dunav će promeniti, više nego mnogi politički projekti, situaciju u Evropi. Doći će ponovo do dunavskog turizma, doći će do slobodnih carinskih zona, doći će do šetnji brodova, naravno i transporta. To je najjevtinije. I drugo, oni tačno idu na Crno more. Dakle, idu na Istok. Tu se već otvaraju vrata nafte, kaspijska nafta.
Prema tome, ti “argusi” dolaze s jedne strane da ispitaju floru, faunu i sve to ide vrlo lepo i tačno, ali je sve jako racionalno i sve je to u sklopu jednoga vrlo mudro sagledanog projekta u kome smo mi, naravno, jedan delić jer imamo petsto i nešto kilometara Dunava, što nije ni malo.

Nije loše parče, srednje Podunavlje?
- Nije loše parče. Znate, zato sam se ja malo i čudio kad su Hrvati prešli na onu adu kod Apatina tražeći da se to njima da. To ne može tako! Granica ide sredinom Dunava. Prema tome, ustupanjem te ade koja je uz samu obalu sa naše strane Dunava, oni bi dobili mostobran na našoj teritoriji.

Da li se sad ponovo aktuelizuje i onaj malo utopijski plan o povezivanju Morave i Vardara sa Dunavom?
- Ništa to nije utopijski! Krak Dunava preko Morave ići će dole do Soluna. To je nezadrživo, kao što je nezadrživa bila izgradnja barske pruge. Ona je koncipirana, još Njegoš je sanjao o takvoj pruzi, a ona je realizovana uz maksimalni otpor svih. Prema tome, nije fantastika da će Morava biti prva koja će sukcesivno postajati plovna. To je potpuno realno.

A kako onda tumačite da evo, treća je godina otkako su nas bombardovali, mostove su porušili, a sada o tome - tajac. Kao da Evropa nije svesna da je na Dunavu.
- Vidite, to je sigurno tako. Evropa se našla u situaciji da bude u službi vojnih strateških ciljeva, da ih uslovno nazovemo NATO. To, opet, znači da je Evropa kao filijala NATO-a bila i servis i filijala američke globalističke politike.

Ta globalistička politika, nadajmo se, ovih dana puca polako.
- Tu će još biti velikih iznenađenja, videćete. Vi ste mlađi, vi imate šanse da se ovih mojih reči setite. Ja sam već u godinama.
Recite šta vi mislite?
- Mislim da Evropa mora da nađe sebe i da će se ostvariti stara De Golova vizija Evrope, a to znači Evropa do Urala. To će biti jedina snaga, pored Kine. Verujem u Evropu. Ja sam do srži Evropejac u tom smislu. I Evropa mora naći svoj lik.
Pravi se evropska osovina Širak - Šreder - Putin. Ne mislite li da je to početak upravo ovoga o čemu pričate, da Evropa počinje da se budi, da konačno ustaje da se oslobodi američkog ropstva?
- Tačno. Nemačka je sa Hitlerom odbacila jednu ideju negativnog nacionalističkog smera, znači da se izgradi jedna nacionalsocijalistička Evropa. To je palo. Onda dolazi do francusko-nemačkog izmirenja. To daje novi kvalitet u Evropi. Još ako se Rusi tu priključe, Rusi koji su još uvek poniženi, još uvek su pretvoreni u silu drugog reda...
Da li Evropa vidi šta radi sa Srbima?- Bilo je jedno vreme kada je Evropi bilo u interesu da to ne vidi. A to je neprirodno stanje koje mora da se promeni. Javljaju se sve nove i nove knjige. Englezi pišu i Amerikanci pišu. I Nemci pišu.
Ali nema Viktora Igoa 21. veka pa i Tolstoja koji bi u ime te neke duhovne Evrope stao u odbranu Srbije.
- Doći će! On mora doći! To nije kao neko jevrejsko očekivanje Mesije, čekanje dve hiljade, četiri hiljade godina. Ne! To vrlo brzo dolazi, jer će druge stvari doći na red. Neće biti centralno pitanje da se skine sa Srba satanizacija. Ali, u jednom kontekstu drugih promena i to će se revidirati kao nešto po sebi razumljivo.

DRAGAN JOVANOVIĆ

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

O Dunavu se razgovara Empty Tvrdjave na Dunavu ~ Dani evropske baštine

taj Ned Jan 18, 2009 6:05 am
Дани европске баштине
Тврђаве на Дунаву



У оквиру манифестације „Дани европске баштине“, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић“ у Београду, отворила је изложбу под називом „Тврђаве на Дунаву“ чији су аутори Даница Филиповић и др Никола Марковић. За ову прилику припремљен је луксузно опремљен каталог чији је дизајн осмислио мр Селман Тртовац.
Отварајући ову изложбу, вршилац дужности управника Богољуб Мазић је рекао:
- Драго ми је да сте овим поводом данас се окупили да узмете учешће у отварању изложбе која има за нас овде у Библиотеци двоструку важност у овом тренутку. Ова изложба „Тврђаве на Дунаву“ је изложба коју отварамо у оквиру једне манифестације која се зове „Дани европске баштине“ и ми у њој први пут учествујемо. То је за нас лепо и драгоцено искуство и надамо се да ће овакве манифестације одржавати сваке године.
Овакве манифестације биле су организоване уназад три године на различите теме, а ове године је посвећена рекама, под називом токови насеља. Дунав и тврђаве на њему биле су тема коју је предложила наша колегиница Филиповић, а коју смо ми као организатори ове манифестације прихватили, јер се показало да нашем фонду имамо низ лепих књига из 16. и 17. века које покривају ову тематику о којој се мало зна.
Надам се да ћете сада када будете видели ову изложбу, моћи да се уверите да се ради о вредним књигама са којима треба да се упозна шира јавност. Зато се надам да е и сви други посетиоци ове изложбе у томе радо учествовати.
Сам програм ове манифестације је веома богат што се види из брошуре у којој је описано све што ће се дешавати, нарочито ова три дана, када ће бити организовано отварање низа манифестација и изложби и то треба да обележи целу ову манифестацију.
Толико о томе што се тиче нашег учешћа на овој манифестацији.
А још нешто треба овом приликом напоменути: по први пут у овом сутеренском простору отварамо једну изложбу, па је то и инаугурација једног новог простора у овој Библиотеци, простора који није случајно изабран за поставку ове изложбе, зато што он омогућава лицима са инвалидитетом да са дворишне стране уђу у овај простор без проблема, на њима лакши начин, јер нема баријера које би им онемогућавале приступ.
То нам је веома драго и то је један поен плус за ову изложбу.
Користим прилику да вас информишем да планирамо да у нашој Библиотеци отворимо један центар за студенте са инвалидитетом, за шта смо добили донацију од 30.000 еура од Теленор фондације. Тај простор је уступљен Универзитету у Београд који је ту донацију пренео нама. То ће бити почетак једног лепог догађања на нашем Универзитету, који је до сада недостајао нашој средини.
Ова изложба показује колико је наше културно и историјско наслеђе део европске баштине
Затим се Ивана Димић, помоћница министра за културу, обратила присутнима следећим речима:
- Мени је част да у име Министарства културе и у име министра присуствујем данас отварању овог скупа. Ово је дивна и драгоцена библиотека у којој сам ја проводила своје студентске дане и коју волим, и зато сам веома радо дошла да видим и овај простор. Поставка ове изложбе је импозантна и она показује у којој мери су наше културно и историјско наслеђе и сама култура део европске баштине.
У то можемо да се уверимо ако само бацимо поглед на ову изложбу.
Ово је одличан начин да се обележе „Дани европске баштине“.

И велике светске библиотеке биле поносне да имају у својим фондовима овде изложена дела о Дунаву
Аутор изложбе Даница Филиповић, указала је присутнима на највредније експонате ове изложбе:
- На изложби је приказано око 130 експоната, али су такве вредности да не само нека библиотека из неке мале земље као што је наша, него би и светске библиотеке биле поносне да имају у својим фондовима изложена дела о Дунаву и његовим тврђавама.
Овде се налази најстарија светска књига о Дунав из 1684, а ту је веома значајно дело о Дунаву Марсиља из 1926. у 6 томова, од којих у Србији само Библиотека Матице српске има само прва два тома.
На изложби ћете видети да се о Дунаву писало још у 16. веку.
Оно што је такође веома драгоцено то је картографска грађа, поред дивних бакрореза Београда из фонда Јоце Вујића који су ручно бојени. Има ту карата и најпознатијих европских географа, чија дела имамо само ми поред Британске библиотеке у Лондону. То су познати картографи Коман, код нас познат Зојтер, затим Кантели и остали.
Од новијих књига изложено је дело академика Дејана Медаковића који је прикупио сва знања о Дунаву из познатих библиотека.
Изложена је и велика карта Дунава из 1843. од извора до ушћа, са свим већим градовима.

Најзначајнији експонати
Посетиоцима ове изложбе се пружа могућност да виде веома ретка дела, од којих наводимо само нека.
У фонду реткости Универзитетске библиотеке «Светозар Марковић», најстарија књига о Дунаву је дело Зигмунда фон Биркена (1626-1681). Ова књига, објављена у Нирнбергу 1684. године има 40 бакрореза градова дуж Дунава и његовог слива. Два превода ове књиге на италијански језик, оба из 1684. године, издата у Венецији и Нирнбергу-Болоњи, имају 41 ведуту, односно 35 бакрорезних ведута градова на Дунаву.
Најисцрпније дело о Дунаву, и данас изузетно ретку књигу, написао је географ и барокни енциклопедиста, италијански гроф Луиђи Фердинандо Марсиљи (1658-1730). У делу од шест томова објављеном у Хагу 1726. године, Марсиљи није бележио само ток реке, већ је насликао и целокупни биљни и животињски свет на њеним обалама, археолошка и налазишта руде.
Битка Еугена Савојског са Турцима 1717. године, код Београда, насликана је на многим старим картама. Једна од њих, руком цртана и обојена, из легата Јоце Вујића, плени својом лепотом.
Мало старију карту, Ток Дунава од Београда до Црног мора, из атласа објављеног 1684. године, насликао је Ђакомо Кантели да Вињоло. Драгоцен албум градова на Дунаву, чији само други том има Библиотека, са 145 графика, издао је 1826. године у Бечу Адолф Кунике. Дело Аманда фон Швајгера-Лерхенфелда, Дунав, из 1896. године, такође је богато илустровано.
Једна од карата о Дунаву дугачка је чак метар и шездесет сантиметара. Од старијих књига треба поменути и дела Каница, Шамса и Сопрона. У једном новијем делу, издатом 2001. па затим и 2005, књизи академика Дејана Медаковића, побројана су и описана сва ретка, значајна дела о Дунаву, расута по многим библиотекама у земљи, па је ова публикација незаобилазна у свим истраживањима. Њен назив Дунав, река јединства Европе, подсећа нас да се о Дунаву писало и као «путу културе», «реци сарадње»,»лековитој рајској реди», «љубавнику», «краљици свих река».

Ова изложба показује наше културно наслеђе које смо унели у Европу
Ауторка ове изложбе Даница Филиповић је библиотекар саветник за фондове легата у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“, која у овој библиотеци ради пуне 34 године, и за то време је била аутор доста изложби. О томе како је настала ова изложба, она каже:
- Ова изложба је настала тако што су нас звали су нас из Секретаријата за привреду града Београда са идејом да би било добро да ове године Библиотека учествује у манифестацији «Дани европске баштине». После консултовања библиотечких стручњака из ове куће, одабрана је тема «Тврђаве на Дунаву», јер је тема европске манифестације «реке».
Још неко је приредио изложбу на ову тему, али садржај експоната су фотографије тврђава, а ми смо се определили за цртеже тврђава из старих књига, које су ближе оригиналу. Данас су неке тврђаве остале исте, неке у прерасле у читаве градове, а неке су разрушене и остале су као културни споменици.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

O Dunavu se razgovara Empty Tvrdjave na Dunavu ~ Dani evropske baštine

taj Ned Jan 18, 2009 6:05 am
У припреми изложбе сматрали смо да осим тих тврђава треба да покажемо које културно наслеђе ми уносимо у Европу, јер се цела манифестација односи на «Европску баштину». Зато смо изабрали најстарије књиге о Дунаву које поседује наша Библиотека.
Тако је најстарија књига о Дунаву коју има ова Библиотека књига немачког аутора Зигмунда фон Биркена из 1864. који је био картограф, као и остали писци оваквих књига који су уједно били и географи, а радили су за војску у инжењерији. Он је направио компилацијско дело које је врло занимљиво јер у њему има око 40 бакрореза градова на Дунаву.
Значајно је да су оне веран приказ њиховог изгледа у време када су бакрорези прављени. У тој збирци је и Београдска тврђава као и шабачка, а то дело је значајно по томе што је упознало Европу са неким тада далеким земљама.
Ова изложба обухвата тврђаве свих земаља кроз које он протиче, осим Хрватске, јер Вуковар је град, а не тврђава, док је Вараждин мало удаљен од Дунава, као и Шабац.
Ова Библиотека је изложила и изузетно ретко дело италијанског грофа Луиђија Фердинанда Масиљиа, иначе картографа, који је био у служби цара Леополда 1. па када се враћао из Цариграда пролазио је кроз Србију. Он је чак 1700. године најавио да ће изаћи књига о Дунаву.
Књига је у 6 томова изашла 1726. и она је невероватно издање, јер осим многих карата Дунава, његовог тока, у њој се налазе и све рибе које је видео, птице, животиње, рудна налазишта, археолошки остаци итд.
То је ипак било више научно дело и изузетно у светским размерама. У Србији Библиотека Матице српске има само прва два тома.
Изузетно по вредности је и дело академика Дејана Медаковића «Дунав – река јединства». У њој је, између осталог, поменуо да се на Дунаву налази и Матхаузен, као и мостови на Дунаву који су разрушени у бомбардовању 1999.
Значај ове изложбе за нас је врло велики јер говори о нашој повезаности са народима који живе уз Дунав. Такође, неки аутори су Дунав звали реком сарадње. Неки су чак Дунав називали путем културе.
Велика је штета што ће овакво дело, ова наша изложба бити доступна само онима који дођу овде, а ова поставка би требало, рецимо, да обиђе бар све београдске школе.
Такође би било идеално када би Београд обезбедио да постоји брод који би организовао туристичке туре Дунавом са посетом тврђавама на њему, а њих је у Србији 6.

Жеље и планови
Нереализована жеља Данице Филиповић је да се коначно сачини каталог збирке Јоце Вујића, великог добротвора Универзитета у Београду. Био је родом из Сенте, школовао се у иностранству и потом се вратио у Сенту, где је умро 1932.
- Та збирка је толико значајна, да ако нешто желимо да радимо из историје Србије или народа који су у њој живели, можемо да будемо сигурни да ћемо литературу за своју тему наћи у његовој библиотеци.
Тај легат се сада налази у Универзитетској библиотеци „Светозар Марковић“ и садржи око 10.000 књига, па би било од користи за српску културу да се направи њен каталог. Наравно, то кошта, а библиотека нема тих пара. Та библиотека иначе носи назив „Најпотпунија Сербика“ која постоји и зато је драгоцена за Србију.
Зато би Министарство културе имало интереса да обезбеди средства за овај пројекат.
- Потом нам предстоји посао да средимо легат библиотеку Божидара Карађорђевића, праунук Карађорђев. Он је живео у Француској и био је један од најобразованијих Карађорђевића, доктор права. Писао је чланке за разне енциклопедије, бавио се израдом накита итд. То планирамо да урадимо идуће године.
Такође, идуће године се навршава 50 година од како је легат Исидоре Секулић доспео у ову Библиотеку, па и то треба адекватно обележити, сматра Даница Филиповић.

Прича о Дунаву
Сматрало се да је Дунав (поред Нила, Поа и још 20 других река) био Бог, син Бога Океана и Богиње Тетије.
Дунав је, по величини, друга река у Европи, одмах после Волге. Дуг је 2.860, а плован 2.600 километара. Слив Дунава обухвата 817.000 квадратних километара. Извире у Шварцвалду (Немачка) и постаје од шварцвалдских река Бреге и Бригаха, а улива се делтом од три крака (Килија, Сулина и Свети Ђорђе) у Црно море.
Дунав протиче кроз 10 европских земаља: Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску, Србију, Румунију, Бугарску, Молдавију и Украјину. У нашу земљу улази код Бездана, а напушта је код ушћа Тимока (дужина 591 км). По Дунаву плове мањи морски бродови од ушћа до Браиле, велики речни бродови до Беча, средњи до Регенсбурга, а мали до Улма.
Важнија пристаништа на Дунаву су Регенсбург, Линц, Беч, Братислава, Будимпешта, Нови Сад, Београд, Смедерево, Прахово, Русе, Браила, Галац и Измаил. Велике притоке Дунава - Ин, Драва, Тиса, Сава и друге, доносе обиље воде, па он сваке секунде уноси у Црно море просечно 6400 кубика воде.
Међународном реком проглашен је 30. марта 1856. године. Још у VII веку пре н.е. знало се за Дунав, али под називом Истер. По неким ауторима, Хесиод (око 770 год. пре н.е.), један од најстаријих хеленских песника, био је први који га помиње под тим именом. Сматрао је да су реке Нил, По, Дунав и око 20 других, синови бога Океана и богиње Тетије. Постоје докази да је Дунав био слављен као божанство и да је, попут Јупитера, имао олтаре.
О Дунаву су писали и Херодот (око 482-420 год. пре н.е.) у другој књизи своје Историје, сто година после њега и Аристотел у једанаестој књизи Метеорологије, па грчки географ Страбон, затим римски природњак Плиније Старији, познати грчки астроном Птоломеј и многи други. У њихово време се сматрало да се ово божанство лишило свог божанског карактера и да је сачувало само благотворно дејство велике реке.
Занимљиво је да се овај мит негује и до данашњих дана. Часопис за књижевност и културу који је објављен у Новом Саду 1995. године, има назив Свети Дунав. Грци су дуго мислили да се Дунав једним својим краком улива у Јадранско, а другим у Црно море. Тек су Римљани под Августом (63 г. пре н.е. - 14 н.е.) потпуно испитали и проучили ток ове реке и назвали га Danubius.
Утврђења-тврђаве (енглески castle, француски chateau-fort, немачки Вurg, италијански castello) представљају усамљена фортификацијска пребивалишта на стратешки истакнутим и редовно теже приступачним местима, намењена боравку и одбрани.
Тврђаве се у свом првобитном и основном облику састоје од велике куле заштићене насипом и палисадима, које временом замењује бедем с низом кула. У несигурним временима, тврђаве се подижу у Европи у све већем броју, као мања места намењена збегу и заштити. Витезови и племићи граде своја утврђења првенствено за индивидуалну заштиту.
У Немачкој и у брдовитим крајевима средње и југоисточне Европе, у изградњи утврђења користе се природне препреке и повезаност одбрамбеног зида са природом. У шумовитим пределима, усред водених токова или клисура, граде се градови-тврђаве, стратешка упоришта. Река је била природна одбрана, тако да није било потребно мукотрпно ископавање дубоких ровова испуњених водом. Тако је Дунав представљао штит и својим дубоким водама бранио многе градове, замкове, манастире.
У својој књизи „Пешчаник“ (1992), Данило Киш је написао и ово:
«Дунав је река која пулсира као велика жила-куцавица, све негде од Шварцвалда па до Црног мора, на дужини од неких две хиљаде километара, спајајући људе и пределе, те би се сви народи, подвојени језиком, вером и обичајима, могли сматрати сродницима и браћом» ?

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O Dunavu se razgovara Empty Re: O Dunavu se razgovara

taj Ned Jan 18, 2009 7:44 am
Sa kraljem preplivao Dunav

UNUK rođene sestre Šabana Bajramovića Saide, Marko Šabanić (22), dospeo je u žižu javnosti kao mogući naslednik slavnog dede sa kojim je, kako otkriva za „Novosti“, snimio album „Dunav“ sa osam pesama. Naslovnu kompoziciju napisao je upravo kralj romske muzike, a osmišljena je kao duet (Šaban Bajramović je otpevao deonicu na romskom jeziku). Pored ove pesme, na albumu koji je aranžirao Ninoslav Ademović, našle su se još tri Šabanove kompozicije - „Hrabro se borim“, „Nežni anđele“ i „Trešnjo bela“.
Iako mu je i sam Šaban prognozirao blistavu karijeru, Marko je oprezan i strpljivo čeka svoju šansu, koja u mnogome zavisi od finansija. Dedinu podršku prekinula je njegova smrt prošlog leta.
- „Dunav“ je kompozicija koju je Šaban napisao još pre dvadesetak godina, ali je samo jednom otpevao - priča za „Novosti“ Marko Šabanić. - Očigledno da se nije dalo da album bude objavljen kada je snimljen. Ipak, ne gubim nadu. Pečem zanat kao što je to radio Šaban. I on je karijeru započeo u Zaječaru. Kako živim u Knjaževcu, bilo je logično da i ja krenem
istim putem, a zasad nastupam i u Negotinu i Boru. U nedelju ću prvi put samostalno zapevati u Beogradu.
Šabanić, alijas Marko Bajramović, kako su ga već prozvali, prvi put je sa dedom zapevao kada je imao 14 godina. Porodica je želela da on bude muzičar, ali se rano rastao od harmonike i opčinjen Šabanovim pesmama uzeo mikrofon u ruke i zapevao. Za pisanje pesama ima dara, ali se još ne usuđuje da sam komponuje.
- Uvek ću pamtiti jedan Šabanov savet: „Nikad ne komplikuj dok pevaš„. To mi je rekao kada je video kako pokušavam da se pred njim pokažem dok smo snimali „Dunav“ - dodaje Marko. - Uopšte, nije mu se sviđalo to što novi mladi pevači žele da sve pokažu u jednoj pesmi. Njegova je filozofija bila da se dobar glas sigurno čuje i kada se pevač ne trudi. Svi znamo da je takav bio i njegov glas.

LJUBAVNA PESMA
Dirljjiva pesma „Dunav“ govori o devojci koju momak pokušava da osvoji. Večitu temu ljubavi Šaban Bajramović opevao je u refrenu, kroz stihove: „Kojim putem ja da krenem, kaži Dunave, pomozi mi Savo mila da stignem do nje“.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O Dunavu se razgovara Empty Re: O Dunavu se razgovara

taj Ned Jan 18, 2009 8:56 am
Pesmom zaustavio Dunav
Malo je poznato da su autori jedne od najlepših vojvođanskih romansi „Osam tamburaša“ Crnogorci – stihove je napisao slikar rodom sa Cetinja Ratko Šoć, a muziku komponovao Kotoranin Milorad Minja Vučetić
Mada mu je već pet decenija likovna umetnost osnovna životna preokupacija, akademski slikar Ratko Šoć često se lati i pera da bi svoja razmišljanja i deo životne filozofije pribeležio u stihovima, aforizmima ili lirskim zapisima. Svoje britke satirične misli je pretočio u nekoliko zbirki aforizama, a malo ko zna da je ovaj Vrbašanin autor stihova za jednu od najlepših vojvođanskih muzičkih romansi „Osam tamburaša“. Mnogi su uvereni da je ona plod nasleđa izvornog vojvođanskog starog gradskog muzičkog stvaralaštva, a ne delo „đetića“ rođenog i odraslog na Cetinju.
Pesmu „Osam tamburaša“, po kojoj je godinama bio prepoznatljiv čuveni orkestar slavnog majstora tamburice Janike Balaža, i muzički je osmislio, opet, Crnogorac – Milorad Minja Vučetić, sada već počivši kompozitor, koji je najveći deo životnog i radnog veka proveo u Vrbasu. I tekstom, aranžmanom i muzikom – govorio je često Janika Balaž – ova romantična pesma o Dunavu, ženi, ljubavi i boemiji, „sjajno i skladno objedinjava senzibilitet panonskog prostora, titraje mediteranske tople klime i gorštačkog crnogorskog ponosa“.

– Pesmu sam pribeležio jedne letnje večeri 1975. godine dok sam sedeo na terasi Petrovaradinske tvrđave i uživao u muzici t orkestra Janike Balaža. Nastala je u dahu, stihovi su prosto navirali, pa zanet tom muzikom i atmosferom gotovo da sam uskliknuo „zaustavite Dunav i kazaljke stare, ovo je pesma moja i reka moje nade“. Tako je nastao i naslov, budući da je taj orkestar i tada imao osam članova, baš kao i danas – objašnjava za „Politiku” Ratko Šoć, koji je svoje stihove kasnije pretočio i u sliku „Zaustavite Dunav“, a upravo je priveo kraju i rad na triptihu „Osam tamburaša“, specijalno za predstojeću izložbu povodom njegove jubilarne pedesete godišnjice slikarskog rada.

I pesma i slike inspirisane Dunavom, kao i Petrovaradinskim noćima i zvucima tamburice, deo su Šoćeve umetničke ličnosti i raskošnog duhovnog nasleđa ponetog iz rodnog kraja. Srednju umetničku školu završio je u Herceg Novom i sticao i usavršavao slikarsko umeće na primerima Petra Lubarde, Mila Milunovića i Dada Đurića, drugovao je povremeno i sa Danilom Kišom, ali i sa mnogim drugim velikanima likovnog i književnog stvaralaštva na prostorima nekadašnje Jugoslavije. Diplomirao je u međuvremenu na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu, boravio na studijskom usavršavanju u Rimu i Madridu, izlagao u zemlji i inostranstvu, dobijao značajne stručne nagrade i priznanja, a po svim dosadašnjim ocenama kritike i publike, ostavio je snažan trag u slikarstvu druge polovine prošlog veka, ne samo u Srbiji već i znatno šire.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O Dunavu se razgovara Empty Re: O Dunavu se razgovara

taj Ned Jan 18, 2009 9:01 am
- Pesma "Dunav, Dunav tiho teče" iz 1982. godine postala je moja lična karta. Imao sam 35 godina kad je počela da dolazi neka druga, žešća vrsta muzike. Ritam koji meni nije bio svojstven, jer sam ja nekako više lirski tip. Onda sam razmišljao šta bih i nekako se pokazalo da je starogradska muzika, ti "gradski narodnjaci", pravi izbor - objašnjava Dančuo.
Za razliku od kolega koje su sate i sate provodili u kafani "Šumatovac", čekajući da im neko ponudi posao, Žarko bi odmah posle nastupa žurio kući. Porodica mu je, priznaje, oduvek bila baza, koju je ljubomorno čuvao od javnosti.
- Nikad nisam pričao o tome kako i gde živim, nisam sedeo po kafanama, ni voleo da izlazim. Mada volim prirodu, izlete... Zato smo, umesto sedenja po koktelima i kafanama, prva supruga i ja, posle jedne turneje po Sovjetskom Savezu kupili vikendicu u Grockoj, s pogledom na Dunav, i u njoj provodili leta. Prijateljima bismo samo rekli da ponesu hleb i današnje novine, jer smo sve ostalo imali u bašti - kaže pevač Žarko Dančuo
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O Dunavu se razgovara Empty Re: O Dunavu se razgovara

taj Pet Apr 03, 2009 12:56 am
Moglo bi se desiti da vas put iz Sonte nanese prema Dunavu. Ne onaj široki, kažu ljudi glavni put, koji vodi do mosta, pa dalje u Hrvatsku, ili levo, prema Novom Sadu, nego onaj uski, asfaltiran, ali ruiniran prolaskom velikog broja šlepera natovarenih balvanima.
Već nekoliko kilometara iza sela naći ćete se u svetu koji će vas svojom lepotom jednostavno naterati da osetite dah prošlosti, prepustite se spokoju i blaženstvu kako odavno niste. Na samom kraju asfaltiranog puta dugog preko tri kilometra, a ukoliko se vozite biciklom protiv vetra i čitavu večnost, čeka vas raskrsnica koja vodi na sve strane sveta i u sva vremena.
Levo se odvaja kratki makadamski put što vodi do zadnjeg zdanja urbane civilizacije na ovoj strani, do pogona novosadskog „Macom“-a, koji hrani sedamdesetak sonćanskih porodica. Odmah do njega su Crveni stanovi, stare građevine pokrivene crvenim crepom po kom su i dobile ime, a tvore naseobinu u kojoj i danas živi nekoliko obitelji, većinom sirotinjskih, ali zato bogatih duhom i decom. Pola kilometra iza te naseobine je popularno sonćansko kupalište Bara, jezero koje je nastalo u velikim poplavama, a i danas ima zdrave, podzemne izvore vode, jezero koje bi u nekoj drugoj sredini već bilo zlatna koka etno i eko turizma. Sve dosadašnje političke garniture lokalne vlasti uredno su obećavale da će… A Bara ko’ Bara, neće sama u turističke vode. No ostavimo Baru nekim novim-starim političarima, vratimo se našoj raskrsnici.
Ukoliko skrenete desno, ili produžite pravo, ubrzo ćete se naći u tišini nekih prošlih vremena, vratićete se u dane, nedelje, mesece i godine za koje ste već pomislili da su ostali daleko iza vas. Samo uslovno rečeno put, onaj zemljani, prašnjavi, a u vreme obilnijih kiša prepun teškog, vojvođanskog gliba, jedva prohodan i za traktore, odvešće vas u svet salaša i salašara. Pred vama puca pogled na deo atara ispresecanog kanalima, pružajući vam nestvarnu, bajkovitu sliku. Ravnica sve do krajnjih granica domašaja vašeg oka, čak tamo do ljubavnog zagrljaja Dunava i neba, ravnica po kojoj je, poput bisera, nekakva džinovska ruka posula salaše i oaze bagremika, neizbrisivih tragova koje su oko sebe ostavili oni davno nestali.
Jedan od onih najstarijih se baš ne da. Stoji tu, odmah pored ove raskrsnice, nemo svedočeći o prolaznosti vremena i promenljivosti prostora, gord poput starca u svečanom odelu, čiji je kroj već davnih godina pregazilo vreme. Građen od pletera, oblepljen blatom, sveže okrečen blješti izdaleka. Debeli sloj trske od koje je urađen krov, poput najboljeg klima-uređaja čuva prostorije leti od vrućine, a zimi od hladnoće.
Fasadu mu krasi mali prozor s drvenim, obavezno zelenim kapcima. S boka je ulaz u srednju prostoriju, iz koje vrata vode u prednju sobu, i danas starinski nameštenu. Na jednoj strani prozora je slika Majke Marije s malim Isusom, s druge Svetog Antuna, a iznad križ izrezbaren u drvetu. Zadnji zid krasi petrolejka. Današnji vlasnik salaša Franja Miloš, rođen 1948. godine, penzioner je od 1998. i od tada je salašar. Supruga Rozika, bivša sekretarica sad već eks-generalnog direktora Apatinske pivare, na polovini šeste životne dekade, po skorom odlasku u penziju pridružiće se Franji na salašu, čemu se on jako raduje.
- Ovde sam rođen, za ovaj salaš me vežu najlepše uspomene iz dana detinjstva i odrastanja, dana momkovanja. Živelo se u siromaštvu, skoro na svakom salašu je u to vreme bilo mnogo dece, ali je falilo hleba. Naporno se radilo u poljoprivredi, nadničilo se od rane mladosti kako bi se roditeljima pomoglo othraniti brojnu porodicu. I pored napornog rada i sedmoro dece, otac Mata i majka Marija doživeli su duboku starost, mislim da su bili najstariji par u Sonti, sa 72 godine bračnog života. Jedva čekam da mi se na salašu pridruži Rozika, nismo navikli toliko dugo biti odvojeni jedno od drugog.
Istina, ona je pre nekoliko godina dobila puno para prodajom akcija Apatinske pivare, no, to nas nije izmenilo. Družimo se s istim ljudima, upražnjavamo iste aktivnosti kao i ranije. Neizmerno volimo baš ovaj salaš, – priča nam Franja, nalivajući mleko preko hleba nadrobljenog u limenu porciju, na koju je halapljivo navalila jedna neprirodna koalicija: štene, dvoje mačića, dvoje pilića i patkica. Umorni od igre u prostranom dvorištu, žedni i gladni, zaboravili su na vekovna neprijateljstva svojih predaka.
U najskorije vreme Franja namerava graditi novi salaš, što ne znači i kraj života postojećeg. - Biće to savremeno zdanje, sa strujom i svim komforom koji nam može pružiti savremena civilizacija. Bogu hvala, to sebi možemo priuštiti i znam da ćemo se ovde osećati najlepše. Nema većeg užitka, nego kad ti se na trpezi nađe povrće koje si sam proizveo, riba koju si u svom kanalu upecao, voće koje si u svom voćnjaku ubrao. Jedino mi je žao ovih životinja s kojima se svakodnevno družim na salašu, a i njima je suđeno da se nađu na nečijoj trpezi. No, stari salaš nećemo srušiti.
Restauriraćemo ga, da nas podseća na jedno davno prošlo vreme, na jedan soj koji nestaje, na stil života koga više i nema. Moj komšija Stipa, koji ima salaš odmah tu, preko kanala, već priprema trsku, on je najveći znalac u okolini po tom pitanju. Radujem se sledećem proleću, ta ima da Stipa i ja uredimo dida-Maćin salaš kao staru frajlu, sa zanosom priča Franja.
Ako je verovati ovim njegovim rečima, stari dida-Maćin salaš će ostati na svojoj raskrsnici, dočekivaće i ispraćati putnike namernike, ostaće da svedoči o jednom izgubljenom vremenu, u pesmama opevanom i u našim srcima nikad ne prežaljenom.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O Dunavu se razgovara Empty Re: O Dunavu se razgovara

taj Pet Jun 12, 2009 11:16 pm
Panonsko more je odavno oteklo i ostavilo niziju u centralnom delu kontinenta. Ravnicom krivudaju mnogobrojne uglavnom plovne reke, koje su povezane mrežom kanala, pa je Vojvodina posebno zanimljivom za nautičare, ribolovce i sve one koji vole da se otisnu niz vodu. Najmoćniji vodeni tok ravnice je reka Dunav. Dunav prelazi mađarsku granicu u neposrednoj blizini Bezdana. Do Bačke Palanke reka je granica između Srbije i Hrvatske. Kod Bezdana se odvaja kanal Dunav – Tisa – Dunav.
Radovi na kanalu su započeti 1795. godine i kažu da su zemljani radovi na kanalu imali duplo veću kubikažu nego oni na Sueckom kanalu. Kod Apatina Dunav prevaljuje svoj 1400. kilometar, na 2880 kilometara dugom putu do Crnog mora. Na padinama Fruške Gore, koje se spuštaju do reke, nalaze se mnogi utvrđeni gradovi. Naspram Novog Sada se izdiže Petrovaradin sa tvrđavom, podignutom u XIII veku. Zovu je Gibraltar na Dunavu. Neobičnost ove tvrđave je stari sat na kome velika skazaljka pokazuje sate, a mala minute. To je učinjeno da lađari sa reke lakše vide koliko je sati. Stari Slankamen leži na mestu gde Dunav naglo skreće na jug i duboko zaseca lesne naslage. Obala se tu stotinak metara vertikalno izdiže nad rekom. Tvrđavu su ovde napravili Rimljani, koji su rado koristili slane izvore tople i hladne vode i isceliteljsku moć slanog peska. Kažu da je lekovitost vode otkrio nekakav grbavac koji se tri nedelje kupao u vodi, a potom se uspravio i otišao. Godine 1906. Slankamen i zvanično postaje banja. Danas se tu nalazi bolnica za lečenje stanja posle moždanog udara i drugih bolesti. Alasi slanu vodu koriste za pripremanje čuvene riblje čorbe. Naspram Slankamena u Dunav se uliva Tisa. Obala od Slankamena do Zemuna je visoka i strmo zasečena. To je najuočljivije kod Surduka gde se deo obale “surduknuo” i napravio prolaz od sela do obale. Surduk je inače turska reč koja označava provaliju. Od Slankamena do Zemuna nailazi se na više uvala u koje nautičari rado svraćaju na piće i riblju čorbu lokalnih alasa.

Zemun se nalazi na ušću Save u Dunav, čvorištu severne vodene granice Balkana. Iz dubina drevne istorije dolaze legende o tome da je baš ovim vodenim putem plovio Jason na lađi Argo, bežeći sa zlatnim runom pred progoniteljima, a da je posle njega i Odisej na povratku iz Trojanskog rata iz Crnog mora uplovio u Dunav, pa kod današnjeg Beograda skrenuo u Savu i tako otkrio da je Balkan poluostrvo, sa severa omeđeno plovnim rekama.
Danas ušće Save u Dunav razdvaj tvrđave na zemunskom Gardošu i beogradskom Kalemegdanu. Novija istorija beleži da su se one često gledale kroz topovske cevi. Danas, srećom, oba grada predstavljaju jednu celinu, a sa starih tvrđava su uklonjeni topovi. U beogradsku luku uplovljavaju samo bele lađe, a rečne obale su zaposeli nebrojeni splavovi - kafane, koji noći ova dva grada čine najveselijim u celoj jugoistočnoj Evropi.
Nešto niže, kod Pančeva, u Dunav se uliva Tamiš. Kod Smedereva, na desnoj Dunavskoj obali, podignuta je tvrđava, kojom je poslednji srpski despot Đurađ Branković pokušao da od najezde Turaka spase evropski duh Balkana.
Tekst: Dragan Bosnić
O Dunavu se razgovara Petrovaradin
O Dunavu se razgovara Dunav
O Dunavu se razgovara Dunav-tisa-dunav
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O Dunavu se razgovara Empty Čiji je Medakovićev “Dunav”

taj Ned Avg 23, 2009 2:59 am
Kako se jedna ambiciozno zamišljena monografija svela na usko “magnetno polje” takozvane nepravde prema velikoj reci i Srbima koje autor vidi ugroženima i duž toka Dunava i u njegovim meandrima

Dunav” ili “Dunav - reka jedinstva Evrope” (“Prometej”, Novi Sad, 2002), najnovija je knjiga istoričara umetnosti, akademika dr Dejana Medakovića. Ovom temom kao fenomenom šireg opsega bavili su se naučnici, poznati pisci, putopisci. Međutim, sam koncept monografije dr Medakovića, suština ideje i način realizacije nisu sasvim jasni. U jednoj od pretencioznih izjava on kaže: “Moja namera je bila da napravim knjigu koja će spajati evropske civilizacije, odnosno dorađivati njen duhovni portret, s tim što je srpski narod doprineo evropskoj veličini.” (Danas, 4. januara 2003). Autorovu izjavu u euforičnom tonu overava i “kongenijalna” regesta kritičara i recenzenta dr Draška Ređepa koji smatra da je knjiga “kongenijalni”, učeni putopis pisca koji je “po mašti dostojan jednog Andersena, a po utemeljenosti geteovskom principu o harmoniji sveta”.
Publikaciju “Dunav” prate u medijima bleštavi epiteti, a i sama sija, blešti, odevena u najskupocenije ruho i kao takav egzemplar ostaje nedostupna običnom čitaocu. (Da li je i to jedan od razloga što u otkupu za biblioteke “Dunav” nije najbolje prošla, slabije od prethodne najskuplje knjige (“Srbi u Beču”), koju je “bivše” Ministarstvo kulture otkupljivalo u više navrata u velikim količinama.

Proizvoljni literar-političar
Ali, za razliku od prethodne, voluminozne knjige, ova monografija (ne računajući uporedni prevod na nemački) sadrži jedva pedesetak stranica teksta, što je jedan od razloga koji utiče na dimenziju uspeha celog poduhvata. Problem je, međutim, što je daleko veći ilustrovani deo knjige neadekvatno i nekreativno sistematizovan. Jer, kontekstualni odnos između teksta i slika sa mnoštvom gravira, fotografija, crteža, u nesporazumu je zbog nedostatka jasnog koncepta, jasne tematizacije i načina prikazivanja. Nedostaje, zatim, kritičko, teorijsko razrešenje mnogih istoriografskih dilema i kulturno-umetničkih fenomena. Umesto traženja koncepta, ipak, sve je svedeno na uzano “magnetno polje” takozvane nepravde prema Dunavu, odnosno prema Srbima koji su ugroženi duž ove reke i u njenim meandrima, koji su često izopšteni, a toliko su dali Dunavu i Evropi. Provlači se to i ponavlja neprestano, besomučno, što stručnjaka kulture i umetnosti pretvara u proizvoljnog literar-političara, koji se umesto naučnika u knjizi iskazuje kao zaštitnik Srba.
I dok Klaudija Magrisa u pisanju svog “Dunava” podstiče mašta i duhovno fantazmagorično traganje da od bezbrojnih izvorčića pronađe inicijalni početak takve elementarne veličine, diva, koji kao da počinje skoro ni iz čega, autor ovog “Dunava” dr Medaković smatra da je to nebitno. On kaže izričito da ga zanima kako “sabrana voda kreće na putovanje stupajući u borbu sa čovekom, koji želi da ukroti reku, da je zarobi, prekroji, da skrši i njen otpor i njenu ćudljivost”. Učeni vodič, naučnik, žuri se ka velikom zadatku, ignorišući geneze i sve nejasnoće postanka diva kome se divi i kome piše pesmice.
U svom razmišljanju o Dunavu i Evropi, dr Medaković, takođe ignoriše ideju i svaku fleksibilnost, ili pozitivnost pojma Miteleuropa. On je eksplicitno protiv mitova i raznih “misioniranja” kao što je Miteleuropa, koja je, kaže, “već pokopana”, ne iznoseći pri tom, nikakva objašnjenja, argumente. Pisac Magris je, međutim, brižljivo elaborirao sve, pre svega liberalne reference koje struje sa Zapada i sa Istoka, tako da u raspravama o politici i antipolitici Mitelaurope interpolira stavove Krleže, Đilasa, pa i Josipa Broza kao nekog Franju Josifa koji je održao narode na okupu.

Osvetnički talasi Dunava
I pre nego što stigne u svoj duhovni nukleus, Beč, dr Medaković je u mitskom zanosu počeo roniti u đerdapskom Dunavu u tajne Lepenskog vira, da bi slikom i rečju, s posebnom pompom, čak egzaltacijom, prikazao masivne kamene glave iz neolitskog doba. Te skulpture iz dalekog Lepenca smatra “precima Evrope”... U naseljima, kaže, vidi “začetke evropskog urbanizma”. Tu je u sledu i kultura neolitske Vinče sa keramičkim figurinama. Onda je, kako se dalje piše, “došla imperijalna hegemonija, nastaje “kroćenje reke”, zbog čega je podignut Trajanov most sa zaključkom: “Pokušaj je uspeo ali nije pretrajao, velika imperijalna ideja potopljena je u osvetničkim talasima Dunava.”
Ovde se može postaviti više od jednog pitanja, prvo da li interpretator koji “dovršava duhovni portret Evrope”, u pisanju i pričanju o tajnama i duhu otkrovenja Lepenskog vira, slučajno ili iz obične grandomanije ne pominje autora tog otkrovenja akademika Dragoslava Srejovića. Posle tog otkrića pokojni Srejović je postao svetski naučnik, ali se ne citira u ovoj knjizi, niti je nominalno registrovan među 53 naučnika navedena na kraju monografije. Druga misterija je “koincidenza” tome kako se među brojnim skulpturama Lepenskog vira našla paleolitska Vilendorfska Venera, koja je od Lepenca starija 10 000 godina, a nađena je daleko od Đerdapa u brdima Austrije. S veoma hipertrofiranim oblinama, simbol plodnosti, našla se slučajno ili ne u inkopatibilnom toposu, pod zajedničkim inkopatibilnim imeniteljem: “Neolitske statue iz Vinče i Lepenskog vira i statua Vilendorfske Venere”. Umesto nekog tumačenja ovakvog odnosa autora prema duhovnim civilizacijskim datostima, smatramo neophodnim da dr Medaković pruži neophodno obrazloženje o pomenutim akcidentima.
Već u sledećim slučajevima možemo pratiti kako autor “Dunava” euforično prikazuje naučnike Luiđi Marsiljija i Hansa Kristijana Andersena. Marsilji se opisuje kao veliki istraživač mnogih tajni i Dunava, da se kao inženjer, kartograf, borio protiv Turaka, učestvovao u Karlovačkom miru 1699. godine. Dalje se navodi biografija bez relevantnih argumenata za monografiju i čitaoca, kako se, na primer, taj “tipični predstavnik baroka” a zatim kao “izdanak renesansnog homo univerzale umeo da zamisli nad postojanjem dunavskih ritova i bara, da ih protumači”... bitno se razlikuje od savremenih naučnika koji Dunavu prilaze bezobzirno, stavom pljačkaša, koji u ime današnjice zaboravljaju da ova reka ima i budućnost”. Kruna svega je knjiga “Danubius Pannonico Mdžsicus”. Uz svu tu priču čitalac je video u knjizi samo jednu opskurnu kartu Dunava.
Za utehu radoznalom čitaocu više radova iz Marsiljijevih zapisa, knjiga i crteža, nalazimo u istoriji dr Dušana Popovića (“Srbi u Vojvodini”); tu su primerci bogate flore i faune, ptice, ribe, predstave sa rasnim ovnujskim glavama dugih rogova. Crtežima pripadaju i predstave sremskih sela sa kućicama (“Petrovci u Sremu”, 1726, sa Marsiljijeve gravire).
U knjizi nam se predstavlja i drugi pisac, putopisac Andersen, a cela zasluga ovog evropskog pisca svodi se na konstataciju da je putovao Dunavom na austrijskom brodu čiji je kapetan bio Dalmatinac. Da ne bi tako oskudno videli ličnost Andersena dajemo kratku skicu putovanja koje je objavio časopis “Sv. Dunav” (Novi Sad, za 1977. u prevodu Lj. Rajića).
“... Siromašna sela, prozori zastakljeni papirom. Okolina veoma romantična, sasvim nalik na Rajnu... Počinje tesnac kazan, u okomitoj steni je takozvana Trajanova tabla. Stigli Srbi njih preko stotinu koji divljim kricima vuku jedan brod. Družina Cigana ulogorila se i zapalila vatru... brod je morao da iznajmi 14 konja da bi vukli uz struju. Usred Dunava uzdiže se stena, Babakaj stena oblika roga nosoroga. U Srbiji šume i samo šume. Mesec se tek upalio i visi nad tvrđavom Beograda... U dvorištu pašinog dvora pesnik Riga živ pretesterisan, a 1815. je 630 Srba nabijeno na kolac, jedan umro sedmog dana. Između Zemuna i Beograda neka vrsta tržnice. Smatra se da je stoka oslobođena zaraze kad prepliva reku... Gde Sava utiče u Dunav jedna propala kula zove se Nebojša to jest “Ne boj se!” Iz nje su leševi bacani u Dunav. U Zemunu mnoštvo brodova, u Petrovaradinu most preko čamaca, Petrovaradin najjaču austrijsku tvrđavu zovu Gibraltar Dunava... Nije veličanstvena. Kod Iloka puk vetrenjača. Obala liči na Dardanele.”
Dakle, u knjizi dr Medakovića od čuvenog Andersena ništa nam nije predočeno osim jednog romantičnog usklika: “Kakva lepa, slikovita priroda”. To je rekao u Iloku gde su, kako piše Medaković, “kneževi Odeskalki, papski štićenici, od vojnog erarha kupovali velika imanja”.

Unespokojavajuća frazologija
Istine radi i na polzu naše istoriografije, kneževi Odeskalki nisu kupovali, nego su skoro ceo oslobođeni Srem dobili od cara iz Beča, jer su vojno i velikim sumama novca pomogli u odbrani od Turaka. Iz kneževske familije Odeskalki je tadašnji papa Inoćenc XI. Njegova izvajana figura i zlatni carski pečat nalaze se, uz mnogo drugih predmeta i umetnina, u Iloku, u muzeju, da bi to formalno stanje ostalo do jugoslovenskog kralja čak u nečemu i do maršala 1944. Ali, za nas je najvažniji dolazak u Ilok, u dvorac Odeskalki, učenog Đovanija Boninija koji je odmah 1698. a zatim i 1702. popisao 30 do 40 sremskih mesta i gradove Ilok, Karlovac, Slankamen, Zemun, Irig. Opisao je i manastire u Fruškoj gori sa detaljima o kretanju stanovništva, zapustelim selima koja su tada počela da se naseljavaju. Uradio je više mapa pre svega Iloka i neke gravire manastira. Bonini i njegov zemljak Aleksandro Molinari pripremili su knjigu o Sremu. Obojici su u Vrdniku pred kovčegom kneza Lazara kaluđeri govorili da je “Lazar sa kraljem Vukašinom ubio mladog cara Uroša i prigrabio najviše od carevine”. Bonini je još zapisao: “Ovi narodi smatraju svetim onoga koji je, ubivši gospodara zavladao tolikom državom.” Ove spise preveo je i obradio u Arhivu Odeskalki u Rimu istraživač Marko Jačov (“Srem na prelomu dva veka, XVII, XVIII”, Eparhija Sremska, Sremski Karlovci, 1990).
Saglasno tekstu u kome dominira pisanje s puno patetike, proizvoljnosti i netačnosti, u monografiji i likovni pregled sa ilustracijama, gravirama i crtežima sadrži mnoge propuste. Neke gravire su, na primer, bez izvora, bez autora, nedatirane su i neatribuirane. Jedna gravira je, na primer, označena kao “Ilok”, a tu istu graviru u drugim publikacijama prate relevantni podaci: (Borniger, Ilok, nadorez, 19. stoleća, Hrvatski državni arhiv, Zagreb). I ova kao i mnoge druge gravire oštećene su sa svih strana, deluju kao istrgnute iz starih knjiga što začuđuje za autora, koji je imao sve uslove za pisanje ove monografije.
U monografiji “Dunav”, naučnoj ili literarnoj - ne zna se, u mnogo čemu ima neshvatljivih i nepotrebnih promašaja a pompe i pohvale su krenule apriori je rangirajući kao prvorazredni događaj. Pisanje je, uprkos nekim bledim metaforama, u stalnom napregnutom, besomučnom stanju napada i odbrane. Dramatika i melodramatika oko “prisvajanja” reke je beskonačna: Skrnavljenje Dunava, koji je “sudbinska reka”, “isceliteljska snaga”. “Neki žele da je ukrote”, da je “zarobe”, “prekroje”, “skrše”... “reka ima otpor i ćudljivost”. Uvek je “sa rekom nešto sudbonosno”, “sudbinsko”. Uz “skrnavljenje Dunava” su i “krvnici”, “osvetnici”. Neki put sam pomislio da pitam autora da li uživa u tako onespokojavajućoj frazeologiji. Opis stradanja u Novom Sadu 1942. i kontekst vizuelnog “kolažiranja o ubijanju na obali Dunava, sa pravoslavnim krstom i jevrejskom zvezdom apliciranim uz neadekvatnu skulpturu, odaje nivo niži od socrealizma. Insistiranje na kvazidramatici koja još hoće da uključi slikovitost ili, kako recenzent primećuje, “pitoresknost”, samo potvrđuju siguran put u dekadenciju pisanja i mišljenja.

Dedinjski meandri
Najzad, umesto komentara o tome kako se akademik Medaković zalaže da se “preispita ogromno kulturno nasleđe”, Evrope svakako, čiji smo, kako kaže “deo kulturne baštine”, postavio bih pitanje šta je autor ovakvih knjiga i ideja učinio u jednom slučaju, mislim na mikrokulturni meander Dunava koji se zove Dedinje. Dedinje čarobno, nekad svetilište belog boga Deda (stari Sloveni) jeste mikrotopos gde je akumulirana najveća količina našeg duhovnog, umetničkog blaga. U pitanju su cifre desetina i stotina hiljada umetnina, dovoljne da se stvori oaza evropskih razmera. U vreme despotizma Milošević-Marković iz tog kruga muzeja, mauzoleja, zbirki, i drugih objekata, proterani su stručnjaci, čuvari, tada je nestalo mnogo čuvenih dela od nacionalnog značaja, od kojih mnoga, stotine i stotine - nisu vraćena. Pre nekog vremena priređena je izložba fotografija tih nestalih dela, što je civilizacijski bez presedana. Zato smatram logičnim i suvislim pitanje šta je akademik, istoričar umetnosti, čelnik nekoliko uglednih institucija, sa dobrim političkim pozicijama i kontaktima sa “sudbinskim” predsednikom i ministrima, šta je, dakle, akademik Medaković učinio u vezi sa zaštitom muzeja i uopšte dedinjske baštine. Mogao bi nam akademik Medaković reći šta je pokušao, da li je postavio pitanje o ovom problemu i danas aktuelnom, o ovom duhovnom svetilištu u međurečju Dunava i Save. Jer, sve ono što smo videli, čuli, pročitali o njegovim aktivnostima nećemo zlurado da svedemo samo na jubileje i blagodeti kada se primaju ili dele nagrade, medalje, poljupci. Nagrade se umnožavaju i od mnogih u momentu primopredaje iza leđa zrači stid, a još dalje u krug i smrad i zagađenost koja se kreće in continuo kao Cloaca Maxima. Cloaca Maxima je i dalje iza sjaja i odsjaja, glamura, kič pričanja i kič pisanja.
Sponsored content

O Dunavu se razgovara Empty Re: O Dunavu se razgovara

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu