Ići dole
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Dunavska pripovedanja

taj Ned Jan 18, 2009 5:55 am
First topic message reminder :

Hm, ne znam kako da vam ovo ispričam, a da povjerujete u to. Zvuči prilično neistinito, ali nemojte misliti da izmišljam. I sami znate da sam do sad pisao samo o istinitim događajima.

Dakle, vraćao sam se iz grada. U autu je svirala neka pjesma s radija. Zaboravio sam ponijeti disk pa sam slušao radio. Onda je neki šlager-pjevač u svojoj patetičnoj pjesmi pjevao o noći kad je preplivao Dunav. Imao je on i one što su išli na njegove koncerte i divili mu se što je uspio preplivati široku i nepredvidivu rijeku. Okrenuo sam auto polukružno na semaforu, ubrzao i parkirao ispred "NS Timea". "Kad možeš ti, mogu i ja", pomislio sam skidajući jaknu. Ostavio sam jaknu u autu, hitrim koracima krenuo prema obali Dunava i za kratko vrijeme sam bio tamo. Sagnuo sam se, pipnuo vodu prstima desne ruke. Bila je hladna, ne mogu reći da bi kupanje prijalo, ali nisam htio odustati jer ni u ljeto voda neće biti znatno toplija. Skinuo sam majicu i traperice i ušao u vodu. Zaplivao sam, a nakon tri metra duboko udahnuo i zaronio. Spustio sam se nisko da me struja rijeke ne nosi velikom brzinom prema Rumuniji. A onda sam brzim pokretima nogu krenuo prema suprotnoj strani. Oči su mi bile otvorene, ali sam ih ubrzo zatvorio jer zbog mulja ionako nisam vidio bog zna šta. Mlatio sam nogama sve jače i jače i tako narednih nekoliko minuta. Ne, nisam izdržao bez zraka cijelu širinu rijeke kako ste pomislili, to nije lako, nego sam izronio na sredini Dunava, udahnuo opet i spustio se skoro na samo dno rijeke. Tu sam naišao na neku veliku ribu koja me htjela zagristi, ali je odustala jer sam bio prevelik zalogaj za nju, baš kao što su i za mene postojali preveliki zalogaji. Razlika između mene i te ribe bila je što je riba lako odustajala. Čini se da je bila pametnija od mene, ili je samo racionalnije gledala vrijeme preostalo ispred nje. Nastavio sam dalje i vrlo brzo se našao na desnoj strani Dunava. Isplivao sam u Sremskoj Kamenici i izašao iz vode. Gazio sam po pijesku i drhtao dok se voda cijedila s moje duge kose oprane tog jutra šamponom Head and shoulders. Tek je maj, a ni temperatura nije tako visoka pa sam se ubrzo vratio nazad u vodu i opet zaronio. Na to me natjerao i neobičan zadah s te strane rijeke koji se širio odnekud iz tog naselja. Ronio sam sve brže, gledao sam pod vodom, mimoilazio ribe, pazio da ne naletim na neki zalutali torpedo. Uskoro sam izašao na drugoj strani Dunava i bosonog pokupio stvari pa brzim korakom otišao u auto. Uključio sam mašinu i krenuo kući da se okupam i ugrijem. Bio je to dan kad sam preronio Dunav. Neću pisati pjesmu o tome.

Ušao sam u auto razmišljajući da li se isplati sam ići u Beč, voziti se devet sati vozom, biti smješten sam u hotelu, vraćati se nazad opet devet sati, a sve to da bih gledao Evanescence, sam. Da, isplati se. Samo je pitanje jesam li ja spreman na to. To mi je pitanje i sad u glavi, dok se sušim u toploj sobi, a iz ugla stiže glas Amy Lee.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Jan 18, 2009 11:15 am
Isprepleteni ostaci vekova i kultura u delti

Juče sam bio u Muzeju delte, danas sam na delti; mirisi, boje, odrazi, promenjive senke na vodenom toku, blesak krila na suncu, tekući život koji klizi između prstiju i primorava da postanemo svesni, čak i u prazničnoj atmosferi ovog dana u kojem stojimo na mostu brodića poput nekog homerskog kralja na kolima, sve svoje neadekvatne perceptivnosti, čula atrofiranih već hiljadama godina, mirisa i sluha nedoraslih porukama koje dopiru iz svakog treperavog busena, antičkog rascepa proticanja, izgubljenog i odbačenog bratstva, Odiseja koga više nije potrebno vezivati i mornara koji više ne moraju da zapuše uši, jer pesma sirena poverena je ultrazvucima koje Njegovo Veličanstvo Ja ne može da razazna. Kormoran leti otvorenog kljuna ispruženog u vazduh, sličan praistorijskoj ptici na prvobitnoj močvari, ali neizmerni deltin hor, njegov postojani i dubok bas, za naše uši je šapat, glas koji ne uspevamo da uhvatimo, mrmor života koji nestaje nesaslušan, ostavljajući nas za sobom sa našom hipoakuzijom.
Nije kriv Dunav, koji ovde dokazuje da ne izvire iz slavine o kojoj se pričaju bajke u okolini Furtvangena, već je kriv onaj ko, pred bleskom i pred muzikom tih voda, oseća potrebu da se uhvati za onu izmišljotinu, makar samo da je prezirno opovrgne, da se udalji od teme baveći se navodnim isticanjem iz slavine kako bi izbegao pesmu reke. Verovatno i brodski dnevnik, koji je pisao neki hidrauličar a ne Odisej, prokišnjava, umesto da klizi brzo i sigurno kao brodić koji Nikolaj sigurno zna da napravi od neke kore i komadića papira. Knjige su, poznato je, vrsta sa visoko osiguranim rizikom, društvo književnika je oprezno osiguravajuće društvo i retko se dešava da loši pesnici ne budu dobro zaštićeni. Ali, da bi se mirne duše hvatale beleške na ovom mostu, među ovim meandrima delte, trebalo bi da postoji pomorska klauzula "all risks" koja sadrži baš sve rizike, uključujući i posebne havarije, istegnuća kuka, kontakt sa kontaminiranim materijama tovara, krađu, povrede prava, neizvršene isporuke, rasipanje, i/ili potonuće.
Dan je predivan a brodić je bio poput životinje među raznim rukavcima reke. U staroj delti, prema Kiliji, blato se postepeno pretvara u kopno, popustljivost bez dna postaje polako tlo na kome se gradi, sadi, skuplja, rukavci i kanali stvaraju deltu u delti, u grindurama se vrbe i topole uzdižu nad grmovima kupine i metljike, veliki beli i žuti lokvanji leže poput zemalja na prvobitnom okeanu na antičkim geografskim kartama. U blizini sovjetske granice Kilia Veke - grčka kolonija i đenovljanski trgovački centar gde je notar Antonio di Ponco beležio, u XIV veku, prodaju tepiha, vina, soli i dvanaestogodišnjih robinja, a monah Nikolo Barsi, u sedamnaestom veku, dve hiljade ulovljenih jesetri na dan - pokazuje visoke zvonike svoje crkve, koji toliko uzbuđuju lipovenske ribare u romanu Reka bez kraja, koji je tridesetih godina napisao Oskar Valter Čizek.
Rukavac koji vodi u Sfantu George, najduži sa svojih sto deset kilometara, u blizini Mahmudije teče duž tvrđave Salsovije, u kojoj je Konstantin naredio da se ubije Licinije, sa svoje leve strane napušta tropsku šumu i ulegnute i peskovite ledine, kraljevstvo žaba i zmija, gde temperatura leti dostiže šezdeset stepeni. Književnost delte, u stvari, više voli led nego letnju žegu; Čizek opisuje ribare koji zimi razbijaju koru reke u potrazi za ulovom, Štefan Banulesku govori o krivacu koji duva leden i oštar, evocira mećavu sa vetrom i snegom, škripu leda koji puca i topi se. Topos književnosti delte, njegov epski scenario par exellence, svakako je poplava, nanos, Dunav koji se razliva i plavi sela, plima koja ruši štale, kolibe i brloge u šumi, noseći sa svojim vodama koje bujaju punom snagom, poput svetskog potopa, domaće i divlje životinje, bikove, jelene i divlje svinje.
Delta je, za Sadoveanua, i basen naroda i ljudi, kao da Dunav nosi u more i rasipa oko sebe, razlivajući se po obalama, ostatke vekova i kultura, fragmente istorije. Ali ti ostaci imaju kratak život, za vreme poplava se spiraju sa obala i nestaju u zemlji, poput lišća i drugih otpadaka koje nanosi reka; priče o Dunavu, kaže Sadoveanu, rađaju se i nestaju u jednom dahu, poput nekog blata koje se suši. U jednoj pripoveci Stefan Banulesku opisuje sahranu dečaka za vreme zimske oluje, brodić koji ga vozi tražeći uzvisinu ili dinu u kojoj je moguće iskopati humku, pobesnele vode koje prete da odnesu sa sobom skroman grob, zimu koja briše i tu tragediju i taj bol, taj nesigurni grob, tu priču bez imena.
U pripovetkama Sadoveanua i Banuleskua često se pojavljuju Cigani, kao da je taj skitnički narod na marginama društva odgovarajuće pleme za život u arhaičnom i zaboravljenom svetu delte. Pre jednog veka to je zaista bilo kraljevstvo izopštenih i prognanih, ničija zemlja, sklonište za ljude izvan zakona sa svih strana. Turci, gospodari oblasti, nisu imali pravu vojnu posadu već neku raspuštenu miliciju skupljenu sa svih strana, neregularno regrutovanu među seljacima, koja se povezivala sa odmetnicima i razbojnicima koji su se krili po močvarama, s kojim je trebalo da se bori i da ih nadgleda, a od kojih se jedva razlikovala.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Jan 18, 2009 11:15 am
Sveto, crno, belo, lažno i ostala ušća

Gde se završava Dunav? U ovom neprekidnom završetku nema kraja, postoji samo glagol u infinitivu. Rukavci reke razilaze se svaki za sebe, oslobađaju se zapovedničkog jedinstva-identiteta, umiru kad žele, jedan nešto pre, drugi nešto kasnije, poput srca, nokata ili kose koje smrtovnica oslobađa obaveze uzajamne vernosti. Filozof bi mogao da ima teškoće, u ovoj zbrci, da uperi prst kako bi pokazao Dunav, njegovo precizno pokazivanje postalo bi nesiguran kružni pokret, neodređeno ekumenski, jer Dunav je svuda pa je tako svuda i njegov kraj, u svakom od 4.300 kvadratnih kilometara delte.
Bišing je spominjao sedam hiljada ušća kao antički Amijan, Kliman ih je - 1764 - izbrojao pet kao Herodot i Strabon, Sigmund von Birken ih je popisao prema imenima pronađenim kod Plinija: Hijerostomum ili sveto ušće, Narkostomum ili crno, Kalostomum odnosno belo, Pseudostomum to jest lažno, Boreostomum ili severno ušće, Stenostomum što znači usko, Spirostomum, ušće zmijoliko spiralno.
Zvaničnih rukavaca, polazeći iz Tulče, ima tri: onaj kod Kilije, na severu, koji ulazi u more na četrdeset pet ušća, na sovjetskoj teritoriji, i izliva oko dve trećine vode i otpadaka Dunava; onaj centralni kod Suline koji se uliva direktno u Crno more zahvaljujući mreži kanala napravljenoj između 1880. i 1902, što pruža mogućnost plovidbe i simbolički čini tok pravolinijskim i odlučnim; onaj kod Sfantu George, na jugu, zmijolik i pun zavoja, kome Dunav duguje kanonsku dužinu koju mu pripisuju u priručnicima; strogo uzevši, postoji i četvrti, kanal Dunavac, koji se razdvaja od prethodnog i silazi, vraćajući se prema jugozapadu, do velikog jezera Razin, u koje se uostalom uliva i kanal Dranov, koji izlazi iz istog rukavca.
Naravno, nije potrebno, da bi se odredilo ušće, nedolično se svađati, kao oko izvora, već prikladno svakog pustiti da umre u miru, čoveka, reku ili životinju, ne pitajući čak ni kako mu je ime. Možda je dopušteno izabrati ušće Dunava prema imenu, iz ljubavi prema lenjom i digresivnom završetku, kako obećava Narkostomum, ili iz naklonosti prema poslednjem mešanju karata, onom kecu iz rukava koji daje da se nasluti Pseudostomum, lažno ušće; doslednost i magija svakako bi mogle da me navedu da se odlučim za sveto ušće, jer, prema Zigmundu Birkenu, u njegovoj je blizini postojao grad koji se u antici nazivao Istropolis.
Konfuzija postaje zaista preterana, kao kada se starci prevare u imenima i datumima, grešeći za desetine godina ili mešajući mrtve s živima. Izbor, dakle, ne može biti drugo nego konvencionalan, proizvoljan, kao što priliči epohi potpunog nihilizma; ako ne postoji istina, operativni kriterijum određuje se prema želji, kao pravila u šahu ili saobraćajni znaci na ulicama. Prava linija koja vodi u Sulinu priliči odlučnosti, a pored toga mogućnost plovidbe postignuta zahvaljujući mreži kanala golica svakog pristalicu "Regulationa". Dogovoreno je, dakle, da se Dunav završava u Sulini.
Umetnost, sistem znakova par exellance, potvrđuje izbor Suline. Na obalama pripitomljenog Dunava, koji lagano i savršeno mirno teče ka završetku, žene klečeći peru tepihe i prostiru ih da se osuše. Brodovi, gvozdeni i rđavi, ljuljaju se na talasima, dajući utisak da je luka živa, dok drema u neodređenom primirju, kao veranda nekog apatičnog i produženog bolovanja čiji razlog je skoro zaboravljen. U radnjama i magacinima gotovo da nema ničega, nešto malo slanine i konzervirane hrane, čak i na pijaci tezge su prazne, dok preterana ponuda rotkvica nagoveštava parodiju izobilja.
Bezbojna i neprestana modernizacija rascepkala je stari turski gradić, rasut po prašnjavim ulicama, komadima maltera i grupicama drveća; šalteri stanice koja reguliše saobraćaj putnika na reci zatvoreni su, a mala grupa ljudi postavlja se u nepravilan red, ne znajući kada i da li će uzeti karte. Nekoliko vojnika odevenih u tek poneki komad uniforme bave se nekim neodređenim poslom. U hotelu Fraul može nešto da se pregrize, ali za piće mora da se sedne u dvorište, gde pak nije moguće dobiti ništa za jelo.
Sulina je simbol iseljenja, napuštanja, filmski studio u kome su snimci snimljeni još davno, a trupa je, odlazeći, ostavila scenografiju, kostime i kulise koji više ničemu neće koristiti. Konstantin Franc, pravnik i Bizmarkov protivnik, pobornik federalne i višenacionalne Mitteleurope, u kojoj bi nemački element bio komponenta koja ujedinjuje ali ne preovladava, sanjao je o podunavskoj federaciji koja bi sadržavala, kako kaže i reč upotrebljena doslovno, i ušća, deltu, ovaj svetionik u Sulini koji označava ulazak reke u more. Protekle vode, odgovara žubor ovih obala. Film koji je već snimljen, film je o staroj podunavskoj Evropi, priča o ljubavi, diplomatskim intrigama i eleganciji belle époque, smešten u ambijentu Commission Européenne du Danube, koja je upravljala, uz sve plišane obazrivosti a možda i galantnim zapletima politike devetnaestog veka, radovima za proširenje i regulaciju luke u Sulini.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Jan 18, 2009 11:16 am
Ne vidi se granica na kojoj se reka sudara s morem

Koračam prema moru radoznao da vidim ušće, da umočim ruku i nogu u tu mešavinu prelaza ili da dodirnem diskontinuitet, hipotetičnu tačku rasplinjavanja. Prašina postaje pesak, zemlja je već dina na plaži, cipele se prljaju u baricama koje su možda takođe ušća, sićušna iskrivljena ušća u kojima Dunav krvari. U pozadini se vidi more. Na kučinastoj ledini stoje, među napuštenim gradilištima, ruševine radova u toku, grmovi vresa i miris katrana, pravoslavna, turska, jevrejska groblja starih vernika, na malom rastojanju jedna od drugih.
Popodne je, još visoko lete mnogi galebovi i čaplje, veoma brojne čaplje, i snažno grakću, bele i jednolične, debele dlakave svinje grokću u kaljugama, a na trenutke senke, koje se pružaju i slamaju na dinama, čine da izgledaju ogromne. Plaža je velika, figure su apstraktni obrisi, poneki radar van upotrebe čuči na pesku poput olupine broda ili džinovske ptice, stare dizalice zarđale i požutelih krila koje su nosile mudre taoste na njihovo nebo. More je tamno i uljasto, zaudara na naftu i ljuljuška uobičajene i očekivane otpatke; ne vidi se prelaz, linija duž koje su, prema Amijanu, ribe dolazeći s pučine udarale u prodirući talas Dunava; još je manje moguće odrediti tok reke koja je, govoreći rečima Salomona Švajgera, odlučno hrlila u Crno more i prolazila kroz njega direktno i punom snagom, da bi dva dana kasnije stigla do Carigrada još savršeno čista i pitka.
Vazduh je sparan, žedan sam, neko mi nešto viče izdaleka, ali ne razumem, svinje i dalje grokću oko velikih gvozdenih ptica, Dunav je baruština u koju uranjaju njušku i ni sa jedne strane ne spušta se u more ona bistra voda o kojoj govori stara knjiga, zašto bi naše putovanje moralo da se završi ni u čemu? pita se jedan Argezijev stih. Horizont je nepregledan i sivkast, kao bedem veoma visok i napuknut, sunce probada more belim kopljima, ivica jednog oblaka klizi i spušta se, kao njene trepavice kada sklapa oči, da nismo u mučnoj zemlji Istoka mogao bih da je pozovem u neki bar na plaži, delta, prema vodičima, mesto je na kome se ukrštaju seobe ptica, šest migracioniih pravaca u proleće i pet u jesen, ako bismo uspeli da sledimo događaje i celu putanju samo jedne ptice selice, kao što je želeo Bifon, saznali bismo sve, platonsku nostalgiju, eros daljine, prema Stefanu iz Vizantije i Evstatiju Skiti su donji tok Dunava zvali Matoas, reka sreće, galebovi i čaplje grakću, svinja kljovama čupa busen trave zajedno s korenjem, žvaće ga i komada, posmatra me tupim i okrutnim očima, veoma izbliza.
Ne postoji ušće, Dunav se ne vidi, blatni potočići među šašom i peskom, nije rečeno da stižu iz Furtvangena i da su okrznuli Margitino ostrvo. Pa ipak, jedno ušće, bilo koje među mnogima, neprebrojnim, ne može da nedostaje Regulationu u vidu precizne podunavske beležnice, pa tražim, kao što se traži ključ, jednu reč koja ne dolazi, stranicu koja nedostaje, zaviruje se u svaki džep i svaku fioku, u pasošu nedostaje pečat a bez pečata ne može da se putuje, nikakav Steamer balancant te mature, niti pesma mornara u srcu.
Zastoj, po svojoj prirodi, pripada i svetu papira, kancelarijskih spisa, birokratske procedure, koja se svaki put zakomplikuje da bi se na kraju, u poslednjem trenutku, a da se i ne zna kako, sve završilo kako treba. Greška je bila tražiti ušće s ove strane, u otvorenom i neodređenom prostoru dina i plaže, horizonta i mora, sledeći tanke mlazove vode koji se nejasno šire i rasipaju. Treba se vratiti unazad, a pokret, kojim jedan ljubazni, loše odeveni vojnik, koga smo zaustavili dok je na biciklu prolazio baruštinama i koji na naše pitanje pokazuje gde se Dunav uliva u more, sličan je pokretu onog bledog i ljubaznog vodiča duša, Tađi-Hermesa, koji pokazuje neku daleku tačku u beskraju, u beskonačnosti mora koja poništava svaku empirijsku ograničenost; ali ono što pokazuje vojnik u košulji, smejući se i istežući ruku, ulaz je u luku, stražarnica u kojoj stražar, iza loše obojene rampe koja preseca ulicu, kontroliše ko ulazi i traži propusnicu.
Dunav se, nužno usmeren kanalom, uliva u zonu luke rezervisanu za zaposlene, pod nadzorom Kapetanije gubi se u moru. Pristup završetku zahteva dozvolu, propusnicu, ali kontrolori su svetski ljudi, ne razumeju dobro šta to stranac želi, ali shvataju da je bezopasan i dopuštaju mu da prošeta i da baci pogled na to ništa što ima da se vidi, na kanal koji se uliva u more, dok su u pozadini brodovi, dizalice, grede, kutije naslagane na dokovima, pečati na poštanskim paketima, potvrde o carini.
Dakle, ovo je sve? Posle tri hiljade kilometara filmske trake ustajemo i udaljavamo se na trenutak iz sale, tražeći prodavca kokica, i rasejano se izvlačimo kroz sporedni izlaz, sa zadnje strane. Malo je ljudi, žuri im se, jer već je kasno a luka se prazni. Ali, kanal teče lagano, miran i siguran, u more, nije više kanal, ograničenje, Regulation, već tok koji se otvara i prepušta vodama i okeanima cele planete, i stvorenjima iz njihovih dubina. Učini, o, Gospode, da mi smrt bude - kaže jedan Marinov stih - kao reka koja hrli u more, silno. mah2
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Pon Jan 26, 2009 3:06 am
Vir gutao ljude i lađe
Vlastimir Popović

DAVAJ, davaj! - tako meni naređuje kapetan ruskog broda „Dušanbe“ od 2.000 konja. Brza voda, a plitko, držim krmu u Stenka kanalu, prelazim na srednji hod, a kapetan zapenio: Davaj, davaj!
Tako prepričava događaj iz 1958. godine Miodrag Tekelerović Dragi (84), najstariji loc, odnosno brodski pilot u Đerdapskoj klisuri.
- Ne sme se punom snagom na maloj vodi, objašnjavam kapetanu, a ne smeš da mučiš mašine duže od 20 minuta. Izbegavam oštar, podvodni greben nazvan „Baba Kaja“, ispred u vodi je, vidim, stena „Elizabeta“, mora manevar ulevo, ali - srednjim hodom. Gunđa Rus, a ja se proderem: Ja sam ti, bre, sada Bog! Slušaj ako nećeš da izginemo- izgovorio je tada Dragi.
JAKA lađa „Dušanbe“ vukla je tankove sa „muhanovskom naftom“, zapaljivom kao barut, svi na brodu morali su da nose papuče valjenke, da ne bi negde čizmom izazvali iskru. I, preveze locman Tekelerović odjednom tri tanka, a zbog dosadnog kapetana nije mogao i četvrti. Javi telegramom pravo u Moskvu šta se desilo, da će po četvrti tank od 1.400 tona morati naknadno da ide. Dobije odgovor: Spasiba, pilotu, a taj kapetan više neće videti Dunav.
Požutele stranice brodskog dnevnika, koji je vodio od 1945. godine, a bistra sećanja Tekelerovića na godine ratne i poratne, kada je bio najbolji loc, locman ili, prevedeno, brodski pilot u Đerdapskoj klisuri. Preveo je na hiljade brodova pod raznim zastavama uz i niz Đerdapsku klisuru, nekada i po tri dnevno, sve dok nije izgrađena brana HE „Đerdap 1“ i akumulaciono jezero potopilo sve, pa i opasno, oštro stenje, a umirilo snažne virove. Mogao je Miodrag kroz Sipski kanal odjednom da preveze i četiri tanka privezana uz brod!
Ima i sada ovaj loc „ćorave“ mape podvodnog stenja i grebena, sam ih je crtao. Ali, napamet je znao oko 3.000 pozicija sa opasnim stenama i jakim virovima koji su „gutali“ i čitave brodove! Znao je i gde su sablasne, potopljene lađe, koje brodski piloti u žargonu zovu „leševi“ i kako da ih zaobiđe, a da ne naleti na greben.
- Gradište, Golubac, Tekija, Moldava, Kožice, Vince, Kladovo, Turn Severin, Prahovo, Radujevci... - nabraja Miodrag neka mesta s naše i rumunske obale.- Uvek pogled na „balon“ na obali. Kada je na tom rečnom „semaforu“ veliki krug postavljen uspravno, prvenstvo imaju brodovi koji idu uzvodno, kada je namešten vodoravno, kreću lađe nizvodno. Dva broda se na nekim mestima nisu mogla mimoići.
Teško je Tekelerović podneo istinu da više on i njegovi drugari, rečni vukovi, više nisu potrebni. Onaj pravi oproštaj od Dunava doživeo je 1970. godine, prvi od svih kapetana ušao je brodom u „šlajz“, brodsku prevodnicu na Đerdapu.
Prvo što su Nemci u Drugom svetskom ratu u Jugoslaviji osvojili bio je Đerdap, a na njemu Sipski kanal, već 6. aprila 1941. godine.
Iste godine nemačka komanda Đerdapa zaposlila je Tekelerovića. Miodrag nam pokazuje kovertu za plate, narandžaste boje, koju je dobio od Nemaca 1943. godine.
U SIPSKOM kanalu železnička stanica, tri nemačke, parne lokomotive od po 2.400 konja, vukle su brodove prikačene čeličnim užadima tri kilometra. Sipska železnica - najkraća pruga na svetu. One preostale dve lokomotive radile su sve do izgradnje Hidroelektrane. Onda, nečijom greškom, nisu izvučene, već i dan danas tavore na dnu akumulacionog jezera, u mulju.
Sa Miodragom i njegovom ženom Julkom pričamo u njihovoj kući u Tekiji. Julka napravila krofne, raduje se što je neko navratio. Dom pun uspomena. Julka je, primećujemo, „usidrena“ u vremenu sadašnjem, a Miodrag plovi u plavetnilu prošlosti.
- Venčali smo se 1943. godine. Eto, u braku smo 65 godina! - ističe Julka.
- Uz svadbu, hoćemo i muziku - nadovezuje se Miodrag.- Kaže nemački komandant: Najn, her Tekelerevic! Nemački vojnici ginu, muzika može samo u crkvenom dvorištu i u kući!
Rusi zgazili Nemce 1944. godine. Miodrag otišao u partizane.
- Zamrzao se Dunav 1946. godine, dva metra debeo led kod Tekije - nastavlja Tekelerović.- Nešto mi došlo žao što na svadbi pošteno kolo nismo zaigrali. Najmimo ti mi muzikante i - na sred Dunava. U kolu, na ledu, 500 duša, trese „moravac“! To nam je bila druga svadba.
Miodrag i Julka dobili tri ćerke: Nataliju, Svetlanu i Milicu. Od njih petoru unučadi, od najstarije unuke dva praunuka...
Najopasniji je bio „Gospođin vir“, usisavao je i vukao u dubinu i lađe od po 500 konja jačine. Još i vreme Austrougarske, tu je jedna bogatašica iz Beča imala svoje ribare. Lovili su morune, jesetre i drugu ribu i liferovali za Austriju. Bogatašica nije poverovala u izveštaj alasa da im je strašan vir progutao i polomio lađu. Došla je na lice mesta, sela u čamac i zaveslala prema mestu koje su ribari pokazali. Bila je to njena poslednja plovidba, ova žena nikada nije pronađena i od tada se taj deo Dunava u Đerdapskoj klisuri zvao „Gospođin vir.“
Ukupno 35 locova u uniformama, sa šapkama na glavi. Ispod piše: „Piloti jugoslovenskog dela Đerdapske rečne uprave u poslednjoj godini pilotiranja kroz Đerdapski sektor - od 1987. do 1971. godine“.
- Božidar Radić je živ, živ Milutin Ninić, a Toma Jakovljević? Umro je - poče da razgleda fotografije Miodrag.- Dimitrije Soldatović - živ, kao i Aleksandar Jugović i Jovan Paulevković. Petorica još živa.
- I ti si živ - podseti ga žena Julka.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Čet Okt 01, 2009 9:16 am
Zaboravljeni biseri Dunava, dva Pančevačka svetionika
Autor: Aleksandar Rodić

Dva Pančevačka svetionika koja se nalaze na ušću Tamiša u Dunav, ove godine
slave stoti rođendan. Jedini rečni parnjaci u Evropi nisu u funkciji
još od šezdesetih godina. Zaboravljeni i zapušteni, propadali su sve
donedavno kada su gradski Zavod za zaštitu spomenika i Opština rešili
da ih restauriraju i sačuvaju.
Dunavska pripovedanja - Page 2 Svetionik-v
Pančevački svetionici, ili „vodene kapije grada“, kako ih još zovu,
podignuti su 1909. godine u zlatno doba parobrodskog saobraćaja na
Dunavu. Danas su tu kao podsetnik da je Pančevo i pre sto godina bilo
veliki industrijski centar čijim rekama su se prevozili so, svila,
pivo, cigle, drvena građa i ljudi. Tada je saobraćaj na reci bez njih
bio nezamisliv, naročito početkom prošlog veka kada je odlučeno da se
tok Tamiša skrati prokopavanjem kanala.

Prosecanjem Tamiša iskopano je dosta zemlje pa rastinja nije bilo, tako
da noću ili kada vodostaj naraste nije bilo orijentira na levoj i
desnoj obali. Nasukani brodovi bili su čest prizor, a dešavale su se i
ozbiljnije stvari budući da je bilo dosta saobraćaja. Zbog toga se
pristupilo signalizaciji i obeležavanju obala, te smo tako dobili i ove
svetionike – kaže za „Blic nedelje“ Milorad Timčenko iz Odseka za
razvoj nautičkog turizma opštine Pančevo.
Doduše, svetionici su
funkciju izgubili čim su parobrodi ustupili mesto modernijim rečnim
plovilima. Vremenom, nakon zatvaranja pristaništa na Tamišu i
izmeštanja stare industrijske zone, na svetionike i njihovo održavanje
zaboravili su svi. Dunav i Tamiš su im neumorno spirali temelje, a
lokalno stanovništvo odnosilo kamen, pa su se nekoliko puta našli u
opasnosti.
– Još 2000. godine, posle ko zna koliko vremena,
izvedeni su prvi radovi da bi se spasao temelj. U opasnosti su ponovo
bili 2006. godine kada su na našu i inicijativu opštine otpočeli radovi
koji za cilj imaju restauraciju i konzervaciju svetionika. Problem smo
imali zbog specifičnosti arhitekture, odnosno materijala, jer je
prilikom izgradnje svetionika korišćen profilisani kamen koji se više
nije u upotrebi. Međutim, do kraja meseca bi trebalo da nam stigne
isporuka iz Kanjiže – kaže Vesna Potpara, konzervator iz Zavoda za
zaštitu spomenika Pančevo. Sem kamena, iz svetionika su odnesene i
metalne stepenice, a nestala je i svetionička lampa koja je radila na
petrolej, mada, ukoliko uspe da se dođe do nacrta iz arhiva u Beču,
biće izrađena nova.
Trenutno je prilaz svetionicima s kopna
zatvoren jer se s jedne strane nalazi zemljište luke, a s druge
privatnog vlasnika, pa i ako dobijete dozvolu da tuda prođete, staza je
zarasla i skoro neprohodna. U opštini, uprkos tome i činjenici da je
Pančevo najzagađeniji grad u Srbiji, računaju na razvoj turizma koji će
se bazirati na ovim „samotnjacima“.
– Strani nautičari, sem toga što su začuđeni što ovakve građevine još uvek postoje, fascinirani su
saznanjem da se ovde nalaze dva svetionika. Kako smo saznali,
jedinstveni u Evropi. U Pančevo je još 1854. godine uplovio prvi
parobrod s putnicima iz Zemuna, međutim, danas postoji samo luka „Dunav
Pančevo“ koja je namenjena teretnim brodovima, dok putnički samo
prolaze. Verujem da bismo izgradnjom pristaništa i pratećih objekata uz
restauraciju ove dve kule u Pančevo doveli i turiste, naročito kada se
ima u vidu da se preko puta nalazi rečno ostrvo Bela stena koje ima
potencijal da preraste u veliko izletište – dodaje Timčenko.
Iako su prvi turisti, doduše domaći, i to iz Zemuna poput onih putnika prvog
parobroda, posetili svetionike, kako stvari trenutno stoje, društvo
ovim biserima Dunava za sada prave samo alasi kojima je leva kula još
uvek omiljeno mesto za ribolov. Međutim, čini se da preteranog razloga
za brigu nemaju jer dosta će vode proteći dok se ne reguliše status
zemljišta koje kule okružuje, izmesti gradska kanalizacija koja se
izliva u neposrednoj blizini, a restauracija i konzervacija potpuno
završe.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 6:53 am
Dunavski alasi – Vodič za suvozemne početnike
Tradicija koja ne nestaje
Zemunski ribari, njih 52, svakodnevno bacaju mreže Dunavom, zarađujući
za težak alaski život. Zatekli smo ih ovoga puta kod kluba "Radecki"
kako glancaju čamce i krpe mreže stare dvadesetak godina da bi izdržale
plovidbu u delovima Dunava oko Beograda: od Batajnice, preko Keja do
Ušća i Bele stene. Kažu, pravila nema, nekad za celu noć uloviš dva
kilograma, a nekad dvadeset
Goran Tarlać

Dunavska pripovedanja - Page 2 Get_img?NrArticle=2907&NrImage=1NrSection=8&NrIssue=239&IdPublication=2



U primorskim gradovima ribari prinose žrtvu svetom Petru i osveštavaju
more. Oni što žive od ribe tada ne izlaze na vodu, već se okupe na
obali i u more, koje ih hrani, bacaju cveće. Među kontinentalcima
poštovanje tog sveca nešto je manje. Ali, u starim ribarskim naseljima,
kakvo je beogradska opština Zemun, tog dana čamci se ne dreše jer je
slava ribara zapisana crvenim slovom u pravoslavnom kalendaru.
Svojevremeno su na alasku slavu, u Zemun, sa svih strana, iz Beograda
osobito, gosti stizali brodovima lopatarima. Alasi bi pripremali smuđa
na procep, paprenu riblju čorbu i najljući riblji paprikaš, pa crvene
pečate po vratu nisu mogli da smire ni hladnom sodom iz sifona, ni
ledenim špricerom. Jeste ljuto, ali jedinstveno!
Takvog ribljeg paprikaša, kakvog pripremi sada već 80-godišnji Nikola
Stamenković Runda, kažu u Zemunu, ne može da se nađe sve do Budima i
Pešte. Kad se zasite majstorski pripremljene kvalitetne ribe i pravilno
ohlađenog odličnog vina, što je, takođe, umešnost, gosti se zapute,
opet brodovima lopatarima, kućama.
“To je pravo zadovoljstvo! A ne da posle obilnog ručka, kada su
refleksi spori, vino omamljujuće, sedneš u aždaju od auta i pogineš na
prvoj krivini”, rekao nam je letos na proslavi Petrovdana Sava
Stanković Tašita, koji je veslo i nadimak nasledio od oca.
Njih dvojica, otac Miodrag Dragi Tašita i sin Sava, pre nekoliko godina
oživeli su običaj ribarske slave. Sada se po broju gostiju vidi koliko
je Dunav bogat ribom, a alasi prijateljima.
Rekord iz 1912: I ne samo četiri meseca kasnije, već tokom cele
godine vekovima već, zemunski ribari, njih 52, svakodnevno bacaju mreže
Dunavom, zarađujući za težak alaski život. Zatekli smo ih ovoga puta
kod kluba "Radecki" kako glancaju čamce i krpe mreže stare dvadesetak
godina da bi izdržale plovidbu u delovima Dunava oko Beograda: od
Batajnice, preko Keja do Ušća i Bele stene. Kažu, pravila nema, nekad
za celu noć uloviš dva kilograma, a nekad dvadeset.
“Nikada nisam lovio po vrućini, magli i velikoj kiši. Ribario sam 28
godina, povredio se prošle godine i izgubio dozvolu za ribolov. Vremena
prolaze, sedam od mojih kompanjona sa kojima sam plovio bezbroj puta,
više nisu sa nama”, rekao nam je Preža, stari zemunski alas.
“Tostolobika od 24 kilograma pamtim kao najveći ribarski trofej”, dodao
je on.
Najviše ribe ima od beogradskog hotela „Jugoslavija“ prema ušću Save u Dunav.
“Ako se radi po ceo dan, što zavisi od vremenskih uslova ili toga da li
se riba kreće ili miruje može pristojno da se zaradi. Mesečno oko 500
evra. Riba koju Beograđani jedu po restoranima je naš ulov ribara.
Ugostiteljima prodajemo uglavnom somove, šarane i kečigu”, rekao nam je
alas Tasa.
Ribari poznu jesen, a nekad i zimu, ako nije ledena i oštra, pa zaledi
Dunav, provedu na reci. Poslednje dve zime bile su blage, pa su radili.
Mnogi od njih imaju vikendice na obalama. Imao je nekada i Preža, ali
nadošao Dunav, pa progutao i ostrvce i kućicu.
Iako su im se čamci prevrtali, a oni upadali u ledenu vodu i borili se
sa virovima Dunava, ni stari, a ni mlađi alasi ne pomišljaju da ostave
zanat kojim su se po pravilu bavili i njihovi preci. Poslednjih
nekoliko godina povećao se broj ribolovaca. To je jedan od retkih
starih zanata koji ne "izumire".
Da rekom plovi i ribu lovi samo onaj kome je to dozvoljeno, tu je Pavle Frlog, ribočuvar.
“Na teritoriji Zemuna, uglavnom nema ribokradica, sem ponekog klinca
koji zabaci udicu. Njima oprostim, jer ko kreće u zoru da peca, sigurno
neće provoditi vreme uz piće i drogu”, kaže među alasima popularni Paja
Frlog, koji je 28 godina proveo ploveći po rekama Srbije, a ni u jednoj
nije naučio da pliva.
Ako Paja ipak uhvati nekog alasa da nelegalno baca mrežu, piše mu
prijavu, oduzima alat, a ako se buni onda i čamac. Sud mu vraća sve sem
alata, kad plati kaznu.
Dok smo pričali sa alasima koji su se sklonili sa kiše i "besnog"
Dunava, oni najhrabriji lovili su i po lošem vremenu, dok su stari i
iskusni, rekli da ne treba izazivati reku i da mreža može da sačeka
sunce. Poželeli smo im dobar ulov, kao što je onaj iz 1912. kada su
zemunski ribari savladali morunu od 147 kilograma (10 kg ikre). “Ma,
bio bi dobar i Tasin prošlogodišnji tostolobik od 38 kilograma”, kažu
ribari uglas.
Bućkanje: Od davnina poznata naprava od drveta zove se bućka, sa
kojom vešti dunavski alasi izlaze u svojim čamcima na Dunav i bacaju
već pripremljene udice sa mamcima namenjenim samo "kralju riba" - somu.
Počinju bućkanje, tako što bućkom udaraju po površini vode, proizvodeći
tako specifičan zvuk koji iritira soma koji iznerviran snažno kreće
prema mestu gde se bućka, tu ga čeka već pripremljen mamac na udici,
koji halapljivo guta i... Somovi koji se na taj način ulove imaju po
desetak i više kilograma. Prema nekim izvorima, postojbina tog
specifičnog načina ulova soma je na reci Don u Rusiji.
U tom specifičnom načinu ribarenja na ovom delu Dunava koristi se
bućka, drvena ili metalna sa zaobljenim krajem. Alasi ravnomernim
udaranjem po površini vode izazivaju neobičan zvuk koji soma pokreće iz
dubine ka površini vode. Tu ih čekaju specijalno pripremljeni mamci kao
što su to rovci, gliste, pijavice, durdubaci i slično, da bi na kraju
završili kao ulov u alaskim čamcima. Uz veštinu, znanje i malo sreće
mogu se uloviti i kapitalni primerci soma teški i više od 50 kilograma.
Iskusni alas Najdan Nikolić kaže da je bućka posebna drvena palica
dužine 50 centimetara na čijem kraju je "pečurka" veličine petodinarca.
Struna sa kićankom, olovom i udicom, na kojoj je najčešće crna glista,
pijavica ili durdubak, spušta se u vodu. Lupanjem bućkom po površini
vode som postaje agresivniji i halapljiviji.
“Kada som zagrize kontrirate povlačeći rukom udicu. Borba zna da bude
energična, ponekad i duga, a zadovoljstvo je teško opisivo“, ističe
Najdan Nikolić, čiji je najteži ulov bio som težak 65 kilograma.
Najcenjenija riba posle soma je šaran. Obično dostiže dužinu do jednog
metra i težinu do 20 kg, mada postoje podaci o šaranima teškim i preko
30 kilograma. Telo mu je prekriveno krupnim krljuštima. Na gornjoj usni
ima dva para brčića, pri čemu su brčići koji se nalaze u uglovima usta
duži. Prema Fan Liju, šarani su u Kini uzgajani i 2.000 godina pre naše
ere. Aristotel je ostavio podatke da su se u njegovo vreme Grci i
Romani bavili uzgojem šarana jer je bio veoma tražen na ondašnjim
trpezama. Poznato je da su Teodoriku Velikom (u šestom veku n.e.)
redovno donošeni šarani iz Dunava u Ravenu. U Evropi, šaran je
introduciran, kasnije, oko 1150. Pojava hrišćanstva doprinela je
širenju šarana u severnu i srednju Evropu, jer je to riba koja
prikladno zadovoljava verske propise o postu.
Po "Srpskom mitološkom rečniku", u podunavskim selima u istočnoj Srbiji
verovalo se da zmaj postaje od šarana, kada doživi 540 godina. Tada mu
izrastu noge i krila, i on izleti iz Dunava u nebo.
Dražin grob: S druge strane Zemuna nalazi se Veliko ratno
ostrvo, netaknuti deo prirode na kilometar-dva od samog centra
Beograda. Pogled koji se pruža sa ostrva opkoljen je sa jedne strane
drevnim gardoškim zidinama, kolevkom grada Zemuna, s druge modernim
novobeogradskim neboderima, s treće kalemegdanskim zidinama – maticom
Beograda, negdašnjeg Singidunuma, s četvrte drugom dunavskom obalom
ogrezlom u šiblje i šipražje... a odozgo komarcima.
Veliko ratno ostrvo oduvek je bilo ničija zemlja, na sredokraći između
Austrougraske i Tuske, Balkana i ostatka Evrope. Takvo je ostalo do
dana današnjeg, ogrubelo od dunavskih talasa i ljudskih navika.
Ne, ne, nema na njemu čudaka i ludaka, nije to ni Vudstok, ni
sanatorijum. Tu se ne puca i ne pravi biznis. To je kolonija Zemunaca,
dobrih komšija i nastavljača najboljih tekovina hipi pokreta. Čamcem iz
bilo kojeg pravca ili preko pontonskog mosta iz pravca Zemuna lako se
stiže do prvog ostrvskog drveta obraslog kanadskim pasuljem, korovom
nalik na lozu, a iza njega sve je bajka duga četiri i po kilometra.
Danci, Francuzi, Nemci, Italijani i jedan Slovenac, ptice, mačke, psi,
patke, koze i zemunski penzioneri - oni s početka u ekološkom kampu,
potonji u svojim domovima - svi oni, dakle, u miru “čudne šume” provode
dane na ostrvu u centru srpske prestonice. Pa i vojnici su tu.
Pontonska inženjerija u ležećem položaju pod maslinastim šatorima ili u
pripravnosti na drvenim tronošcima, tik uz pontonski most, vojni rok
troši braneći ga od vode.
Ilija Gavrilović, upravnik Lida, kaže da su stubovi pored jezera ostaci
nekadašnjeg javnog kupatila, pored kojeg su zakopane kosti
austrougarskih vojnika. Tačna lokacija groblja ni do danas nije
utvrđena.
Ostrvljani pričaju razne priče, pa i onu da je Draža Mihailović
sahranjen tu. “To niko nije potvrdio, ali niko nije ni negirao. Kao što
tvrde da je ubijen pa sahranjen na Adi, tako neki kažu da je to bilo
ovde.”
Brojevi koji se pamte
- Prvi poreznici alasi na Dunavu javljaju se 1715. godine.
- Ribarski zanat tada se prema esnafskim uredbama morao učiti tri godine .
- Maca Popadić iz Mokrina umrla je u 106. godini, a do 100. je ribarila.
- u Dunavu živi 56 vrsta riba.
- 700 kilograma bila je teška moruna koju je u Zemunu uhvatio ribar Lazar.
- Ribolov na Dunavu zabranjen je od 1. aprila do 31. maja, bez obzira
na dozvolu za rad, kao i nedeljom od šest ujutro do ponedeljka u isto
vreme.

Alaska riblja čorba – sa živim šaranom
Od slatkovodne ribe mogu se spremiti veoma ukusne riblje
čorbe. Za pripremanje alaske čorbe potrebno je 500 grama sitnije rečne
ribe, jedna veća glavica crnog luka, jedna glavica belog luka, jedna
paprika, ostalo povrće po izboru, najmanje pet vrsta plemenite ribe
(šaran, kečiga, smuđ, štuka, som... grgeč obavezno!), jedna kašika
pirea od paradajza, decilitar belog vina, so i biber.
Pripremanje po recept “somologa” Petra Lazića: u vodu staviti sitno
seckan crni luk, papriku i drugo povrće po želji. Kada uzavri, spustiti
očišćenu belu ribu, kuvati na umerenoj vatri dok sve ne omekša, a zatim
propasirati. Dodati očišćenu plemenitu ribu, belo vino i pire od
paradajza, koji ne dozvoljava da se riba raspadne. Kuvati još oko
dvadesetak minuta, zatim po ukusu soliti i biberiti.
U kotlić, zajedno s povrćem može da se ubaci i omanji živ šaran. Što se
voda više greje on brže pliva i samim tim bolje meša povrće. Kada voda
proključa šaran ugine, vadi se iz kotlića i baca. Tek tada se ubacuje
očišćena bela riba i kuva na umerenoj vatri. Takav način spremanja
riblje čorbe specijalitet je na Velikom ratnom ostrvu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 6:57 am
Već četvrt veka, u Tekiji na Dunavu,
nadomak granice sa Rumunijom, održava se Zlatna bućka Đerdapa. Ova
turističko-sportska manifestacija, koja promoviše hvatanje soma na
bućku, okupiće u subotu 15. avgusta takmičare iz Srbije, kao i
ribolovce iz više evropskih zemalja. Piše Jelena Gligorić.

Dunavska pripovedanja - Page 2 Djerdapskaklisura
U Srbiji, Dunav je najbogatiji somovima, posebno u delu toka blizu
Đerdapa. U mekanom, muljevitom tlu žive kapitalci, koji mogu da
dostignu težinu čoveka. Za 26. godina, koliko se organizuje
manifestacija Zlatna bućka, alas Najdan Nikolić je imao najbolji ulov -
soma od 65 kilograma. Iz dunavskih dubina izmamio ga je na bućku. U
Đerdapskoj klisuri, gde je Dunav dubok i više od 80 metara, kažu da ima
somova i do 100 kilograma.
Deonica za bućkanje je pet kilometara
nizvodno od Tekije i 10 kilometara uzvodno, tačnije do Trajanove table,
kamene ploče na kojoj je uklesano ime imperatora Trajana, jednog od 16
rimskih careva, koji su rođeni na tlu današnje Srbije. Na tom mestu je
izgrađen most, koji je spajao srpsku i rumunsku stranu Dunava. Lov na
bućku je vrlo stari način nastao na reci Don u Rusiji. Bućka je palica
od drveta, dužine oko pola metra, čiji je jedan kraj u obliku pečurke,
prečnika 3-4 cm. Vešti đerdapski alasi izlaze čamcima na reku i bacaju
udice sa mamcima namenjenim kralju riba –somu. A onda bućkom udaraju po
površini vode, proizvodeći specifičan zvuk koji iritira soma i pokreće
iz mulja. Kada riba dopliva do mesta gde alasi bućkaju, privučeni
crvenom kićankom na udici, halapljivo gutaju mamac. Tada počinje prava
borba alasa i ribe, ponekad vrlo duga i energična, a od veštine i
znanja ribolovca zavisi ishod. Da li je samo lovačka priča, tek,
đerdapski alasi kažu da su oni uvek pobednici. Prošle godine na Zlatnoj
bućki je bilo takmičara iz cele Srbije, Republike Srpske, Mađarske,
Rumunije, Nemačke, Austrije – priča za naš radio Vukašin Radić, član
odbora manifestacije.
Lov na bućku traje od 6 ujutro do podne, a onda se meri ulov. Prvo se
meri glava, zatim dužina i težina cele ribe. Svaki milimetar dužine i
gram težine nosi određen broj bodova, sve se to sabira i proglašavaju
parovi pobednici. Od pre nekoliko godina, u lov na somove ide se u
paru, naime u čamcu su dvojica ribara zbog sigurnosti, a i zbog
izvlačenja ovih snažnih i nepredvidljivih riba.
Posle bućke sledi takmičenje u kuvanju riblje čorbe, dok se najmlađi
takmiče u pecanju na plovak, a za njih se organizuje karneval i izbor
najlepše maske. Toga dana u Tekiji se bira najuređenija i najlepša
okućnica i proglašava najbolji domaćin i domaćica, a u toku je Likovna
kolonija, u koju dolaze i slikari iz inostranstva, jer Đerdap i Tekija
su tradicionalna inspiracija umetnika.

MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 7:01 am
Dunavska pripovedanja - Page 2 ImgSizer


Dunav i ja

„Odvelo me“ na reku toliko davno da je zaboravljeno tačno ko i kako.
A možda sam otišla i sama.
Zov reka ume tako da odvuče neke od nas na svoje obale.Mene je zazvao Dunav, a njega je zazivalo i „zvalo“ i Ister, ponekad i Ištar - drevna reka puna tajni, i
oduvek je bio „muška reka“. Ponekad tako delim rečne vode, na muške i
ženske. Tisa je, na primer, „ženska reka“, a kad me prijatelji pitaju
na osnovu čega, umem samo da kažem „pa, vidi se“.
Dunav
je moćna reka i mora se njime broditi da bi se razumela ta moć, a ko
peca po Dunavu, znaće tačno na šta mislim. Ko je jednom svrnuo u
Kopački ili se zavlačio po rukavcima od Bezdana do Djerdapa, znaće
tačno o čemu pričam. Ko nije – ne vredi pričati, ljudi umeju da slušaju
priče o reci samo sa mirisom reke u nozdrvama.
O pecanju je mnogo lakše pričati nego o rekama. Stari alasi sa Dunava i
mrtvaja umeli su da pričaju najdivnije neverovatne priče o svojim
ulovima, o nemanima s Dunava (i ponekad i o fantastičnim bićima za koje
su sigurni da žive u Dunavu), a meni su najlepši delovi tih priča uvek
bili opisi vode. Nema pravog alasa ako iz njegovih reči ne vidiš da
Dunav smatra živim bićem kao da su još uvek u prastarim vremenima kad
su reke, planine i stenje – bili bogovi. I najbistrije se sećam jednog
sa Šodroša (puštao nas je da pecamo na njegovoj „šaranskoj hranilici“
rečima „moš`te deco i o`de“) koji mi je, davnih dana, rekao „uvek
poštuj vodu, poštuj Dunav“. Od tada se uvek nekako svečano osećam kad
Dunavu siđem na obale.
Kad hoću da budem šašava, onda zamislim da on sve to razume i da me zato
pušta da mu upoznam šporove, da mu razlikujem boje peska, da vidim gde
vrbe najbolje padaju, da predosetim kuda će mu vir krenuti i kako
spretno i varljivo menja brzine pri toku, praveći se sve vreme da se
samo tako lenjo valja odande pa tamo, sve dok ne udari u Gvozdenu
kapiju Djerdapa, dok svojom vodom ne napravi more i jedan od
najčudesnijih predela na svetu, dok ne zapljusne Lepenski svim svojim
prastarim tajnama.
Ponekad ga zamislim u vremenu pre nego što smo ga zauzdali i ukrotili kanalima,
pre par vekova mora da je pola Vojvodine bio – Dunav. Pa se povukao i
ostavio nam plodnu i masnu ritsku zemlju da se hranimo sa njegovog
bivšeg dna.
Uvek, kad je stvarno važno da se nekom zakletvom obeleži izgovoreno – ja
kažem „Dunava mi!“ da bih otklonila svaku sumnju koliko je istinito ono
što govorim ili u šta verujem.
Dunav i ja imamo tajni savez, nad njegovom vodom se, na posebnim mestima, mogu izgovoriti zabranjena imena i zazvati ljudi kojih nema. Ili ih nema više ili ih nema još.
Kad nadođu majske vode ili se previše snegova i drugih reka slije u njegov
tok može ga se gledati besnog i gnevnog kako ruši sve pred sobom, kao
da je početak sveta. U rana letnja jutra ume da bude gladak i proziran,
za maglovitih noći sakrije od pogleda drugu obalu, januare ponekad
obeleži ogromnim santama leda na koje sleću gačci, s prvim prolećem
namami gnjurce i rečne galebove, a kad pusti košavu niz svoj tok,
talasa i peni kao velika mora na slikama starih majstora.
Najviše ga volim u zoru, u samo svanuće kad leti možeš jasno da čuješ kako
negde neko bućkom vabi somove i kad izgleda krotko i pitomo čekajući da
dune lagani „zorin vetar“ kojim počinje dan. Onda je najlepše gledati
ribu kako se „kupa“, mamke kako se hrane praveći krugove na vodi ili
nazreti njihovu „bežaniju“ jer ih je, negde dublje, povijala kakva
štuka...
I nikad ne možeš pogledom uhvatiti dva ista Dunava.
Ja, naravno, živim u sobi sa pogledom na Dunav i on je prvo i poslednje što tokom dana pogledam.
(autor, Gordana)
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 7:09 am
Славу славе земунски рибари: Петровдан испод Гардоша
све су њивеЗЕЛЕНЕ, аласке су БЕЛЕ
Пише:
Миодраг
Дабижић

После литије, сечења колача и званичне закуске, они најрасположенији славље су настављали у локалима, Код плаветне штуке, Код златног шарана, Код белог медведа, Код седам граничара,Код седам чунова...
У предратном Земуну било је више већих верских манифестација које су биле везане за поједине парохијске цркве, православне, римокатоличке и евангелистичке. Међу тим светковинама врло занимљиве Светониколајевској цркви, најстаријем мирском храму у граду, а то су биле: храмовна слава 9/22. маја (Пренос моштију св. Николе, тзв. летњи св. Никола) и слава земунских рибара православне вероисповести, настављача позитивних традиција бившег рибарског еснафа, који су сваке године 29. јуна/12. јула свечано обележавали дан својих цеховских заштитника - св. апостола Петра и Павла.
О Петровдану, како се краће назива овај празник, писала је и тадашња београдска штампа јер је рибарска слава окупљала велики број грађана, првенствено Гардоша и Доњег града. Осим рибара и чланова њихових породица слављу су присуствовали угледни општински званичници градоначелник др Петар Марковић, градски саветник Бранко Дреновац, градски физици др Сава Недељковић и др Ђорђе Чучковић.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 7:11 am
Прангије пуцају са Гардоша
Уочи славе, пре почетка вечерњег богослужења (бденија), осим црквених звона мало,
средње и велико) на сутрашњи дан грађани су подсећани и пуцњавом из
више црквених прангија (мале, средње и велике), које су се оглашавале с
десног платоа брега Гардоша где су задужени за овај посао, обично
парохијани из рибарског круга: рибар Петар Димитријевић (зв. Рифлач) и
други. Палили прангију, доносили су све што је било потребно, ложили
ватру у којој је лежао врх штице (дуга гвоздена ваљкаста, на врху
зашиљена шипка усађена у дрвену дршку), пунили прангије експлозивном
смешом (црни барут), затим дрвеним чеповима затварали њихове горње
отворе и кад су се огласила црквена звона, штицом, (њен ужарени врх
стављен је у мали доњи отвор прангије).


Dunavska pripovedanja - Page 2 Pixel

Dunavska pripovedanja - Page 2 50_f1

Рибарски барјак на Богојављенској литији 19. јануара 1938: међу носиоцима су Милан Јеремић Ћапа,
Сава Петровић Геја и Петар Стојковић Шимер

Сутрадан служена је литургија, често архијереска, од стране више свештеника
(парох протојереј Бранко Пауновић (+1951), верочитељ Христифор
Милошевић (Поп-Риста), проф. Григорије Константиновић, др Филарет
Гранич и др), уз асистенцију мешовитог хора Срп. занатлијске певачке и
просветне задруге коју је водио вероучитељ Лука Гавриловић.
После богослужења у цркви организована је литија која је три пута обилазила око храма и која је имала свој редослед: црквени барјаци (3 до 4) на
челу, деца школска (обично мање јер је распуст), одрасли мушкарци,
еснафски барјак и позивни рибари, мешовити хор с друштвеном заставом
(барјактар бравар Милан Ћурчић), носиоци великог славског колача и
славског жита (кољиво), ђаци у стихарима (с једним "златним крстом",
шест с пирацима и шест с рипидама), а између њихова два размакнута реда
ишли су ђаци послужиоци свештеника у олтару с целивајућом иконом тог
дана (св. апостоли Петар и Павле) и другим иконама, ручним звонцима и
један с котлићем с освећеном водом и босиљкачом (више струкова сувог
босиљка у доњем делу повезаних црвеноплаво-белом или црвеном траком) и
служашчи свештеници. Затим је долазило "небо" које су носили млађи
рибари, а под њим био је у рангу најстарији свештеник или, ако су били
присутни, епископ или патријарх. Поред четири носиоца црквеног неба
ишли су, с обе стране, по три рибара с еснафским дуплирима (стаклом
заштићена светиљка са по једном запаљеном свећом), а иза неба - угледни
званичници: председник политичке и црквене општине, кум (домаћин)
славе, присутно војно лице, представници организација, установа и
друштава, и грађани и грађанке, односно сви остали.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 7:12 am
И рибарски барјак имао крманоша
Посебно место у свечаној поворци и слављу припадало је великом еснафском барјаку са
сликом патрона св. апостола Петра и Павла, с једне стране, и св.
Николе, с друге стране, јер су рибари и њихов еснаф од давнина
припадали храму св. Николе у непосредној близини Дунава. То је
најстарија парохијска црква у граду и налази се у подножју Гардоша,
дела старог Земуна са приземницима и тршћарама рибара, лађара, веслара,
пиљара, ситних занатлија, надничара и других, наравно, скромнијих
могућности и сиромашнијег имовног стања.

Dunavska pripovedanja - Page 2 51_f1

Чланови Одбора за обнову барјака Српског рибарског удружења 1935. године. Седе (сл. на д.):
рибар Никола Јовановић Дракула, рибар Сава Петровић Геја, трговац Милан Јеремић Ћапа, протојереј Бранко Пауновић, учитељ
Коста Петровачки, поштар Павле Симић, трговац Сава Бајић; стоје (с л. на д.): гостионичар Никола Атанацковић Тица, рибар
Гаја Стјковић, рибар Ђуро Поповић Бретур, црквењак Бошко Јанчић и рибар Тома Замфировић Гига

Dunavska pripovedanja - Page 2 Pixel
У току друге прошлости рибарског цеха или еснафа барјак, заправо његов
текстилни део је неколико пута обанвљан. Последњи, садашњи барјак
замењен је 1935. године кад је посебни одбор на челу с парохом Бранком
Пауновићем, поручио код тада познате радионице Ивковића у Новом Саду
нови барјак од светлоплавог броката. Овај текстилни део се за
презентацију и ношење монтира на стари горњи метални део с крстом,
симболичним "златним шараном", голубом и разноврсним барокним украсима
од кованог гвожђа, све обојено златном бронзом. та два дела (метални и
брокатни) стављају се, односно подижу на осам дугачких
црвено-плаво-бело обојених копаља (обле мотке), које рибари називају
штице. Постављан је у порти цркве и два пута годишње ношен у опходњи
око цркве (црквена слава и слава рибара) и у неколико устаљених и
прописаних литија које су пролазиле главним улицама града
(Николајевска-Главна-Господска-Велики трг-Кеј 5. новембра на
Богоја-вљење-Змај-Јовина-Главна-Караматина- Фрушкогорска-Николајевска).
Ношење барјака било је напорно за осморицу рибара. Нарочито је то било
тешко носиоцу вертикалног копља, који је једини имао тзв. дупли каиш
преко леђа и рамена. Ова напорна дужност поверавана је физички јачим
рибарима-Антону Чези, зв. Ланцман и стаситом Петру Стојко-вићу зв. Пера
Шимер. У нешто лакшем положају била су два носиоца предњег дела и
последњи, тзв. корманош, који је штицом подупирао главни стубац.После обиласка литије око цркве она се заустављала у јужној и
западној страни порте, и код источног зида црквене зграде је обављан
обред освећења славског жита и колача, у којем је одређену улогу имао и
кум који је учествовао у окретању и пресецању колача и његовом
даривању. Почетком 30-их година, на пример, дар је износио око хиљаду
па и више динара. И данас је у сећању тада присутних грађана слика кад
је кум на колач стављао велику банкноту од хиљаду динара с ликом св.
великомученика Георгија на белом коњу. Сиромашнији свет је после
препричавао да је домаћин осим основне обавезе (колач, жито и свећа) на
колач стављао "ђурђевдан", како је у то време називана ова највећа,
односно новчаница највише вредности.
Црквени део славља завршаван је пригодним словом једног од служашчих свештеника. После је народу дељено жито с парчетом
славског колача, често и понеко пиће - вино или пиво.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 7:13 am
Рибарска закуска и баба Милкина песма
Позвани гости и свештеници с кумом су затим прелазили у малу салу, заправо у
скромне просторије некадашње Српске основне школе (основане 1745), и у
њој је приређивана богата закуска. Држани су краћи говори и здравице и
певана су многољетства (Многаја љета и Услиши, Господи, желанија наша).
За столом су били и старији рибари и изузетно понека жена из рибарских
породица. Међутим, може се рећи да је увек била присутна већ старија
Милка Буровац која је била припремљена да на неприметан позив пароха Б.
Пауновића својим продорним, отвореним гласом отпевао гостима популарну
рибарску песму. Све се њиве зелениле, аласке се беле... коју су
прихватали многи присутни јер су је више пута чули, али је водећи глас
баба Милке све надмашивао.

Dunavska pripovedanja - Page 2 51_f2

Рибари Гига и Јоца Фрлог у свом чуну после лова на Дунаву, снимљени марта 1963. године

Dunavska pripovedanja - Page 2 Pixel
После ове прве туре гостију на ред су долазили остали рибари и позвани
грађани и сви они који су учествовали у организовању славља и
послуживању. Они који су били расположени да славље наставе, могли су
то да ураде у оближњим кафанама и ресторанима (Код плаветне штуке, Код
златног шарана, Код седам граничара, Код белог медведа) и крчмама (Код
седам чунова) и другим локалима.
Политика је, 13. јула 1930. године забележила да су земунски рибари, уз пуцњаву прангија "на свечани начин прославили
своју славу", и да су се "по традицији окупили многи Земунци" и да је "после сечења колача гостима приређена
богата закуска.
У истој вести писало је да су своју славу прослављали и београдски рибари. "Црквени обред и сечење колача извршено
је у кафани Борча где се налази седиште удружења", да је "кафана за ову прилику била посебно декорисана" и
да се "у њу улазило кроз рибарску мрежу". Домаћин славе био је Милоје Арачић, некадашњи народни посланик, који
је тада био поседник великих риболова.
И на крају: кад је обнављан еснафски барјак рибара (1935), израђен је и нови црни барјак на једном копљу, на којем су
крст од сербрнасте траке, сребрнасте ресе по ивицама и извезени текст: Српско рибарско удружење/Земун 1935.
Црни барјак је ношен на сахранама рибара и оних грађана који су својим радом
на било који начин задужили рибаре (стални приложници и вишеструки
кумови). То је било у духу пређашњих времена кад су еснафи били и нека
врста религијске и организације узајамне помоћи у време болести и
других невоља својих чланова. У случајевима смрти њихове струковне
организације (еснафи) би преузимали бригу око сахране и посмртне
остатке чланова носили би до вечне куће.
На описани начин прослављен је Петровдан до ратне 1941. године. У време окупације слава није одржавана, а и Николајевска црква није радила. После ослобођења обележавање празника било је скромније (ношен је барјак и обављен је обред освећења жита и сечење колача).
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 7:14 am
"Шаран" је за земунске култно место. Кажу, када је један Земунац - гастарбајтер дошао после дуго година из прекоокеанских земаља, пре него се са породицом поздравио питао је: "Је л' је ручак у "Шарану"?
Нема више старих аласа, тешких песница и великог срца. Сад су гости неки људи дебљих новчаника и финијих манира.
Исто је само велика плава река.
И аласка тугованка:

"А у Дунав риба плови,
нема кој да лови".
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 8:19 am
Šta mi Srema više nema, ni Dunava Starog ?

Dunavska pripovedanja - Page 2 Karta_mala
Ada Šarengradska

- napomena – Čitaj polako, ne žuri, jel neš ništa razumet !

Znatel Vi di je Srem?…, A Dunav?…
Jestel ikad jeli ribe, dunavske?…Teško. Ta nema je nigdi za kupit. Mož
je samo sam uvatit, il možda kupit kod alasa. Al i nji slabo ima. E…,
nestalo ribara, pa ni ribe nema. Još malo ko vode dunavske razgrće
veslom i strukari, il kecari. I u vrški slabo ribe, tek nešto u mreži,
pa ti kupi kad nema di, ni šta. Al ono malo šta se nađe, e to valja u
fiš, il na tavu, pa ispržit.
Ja o ribi, Dunavu i Sremu, a njega sve manje.
Kad kažem kome da sam iz Srema, nekako me čudno gledu. Nestalo sremske
kobasice, sad je drukčije zovu, sremskog bećarca,…ajd još čujem da su
tambure sremskog štima, al i to sve ređe.
Nešto se svi Srema stide. Pa sve više i Sremci. Kako je to zlo i
naopako došlo da se ljudi svog odriču? Jesul kome šta
skrivili?…Nisu!…Malko sam študiro…A.a.a… Kanda da sam nadošo.
Kad je počeo taj rat, proterali ljude iz njiovi kuća i avlija, pa u beli svet. Kud koji ,mili moji.
Raselijo se narod svud po Hrvatskoj, a neki i dalje.
Znatel šta je prvo zasmetalo ljude kad su sreli Sremce? …Govor…Njiov
govor. Jezik drukčiji od ostali jezika…Al ipak njiov…Njim su
pripovedali njiovi stari, pa tako i oni naučili. E…da u Sremu, al kad
odeš od kuće, drukčije se tamo pripoveda. Kažu, pričate ko Srbi,samo e,
pa e, a to smeta. A ne smeta kad kogod pripoveda i pa i, il možda ije
pa ije. Kanda nije važno kaki si čovek, već kako pripovedaš. E, sad
malkoc i lažu, jel i kod nji se priča sa e pa e, al to ne pripovedaju
Sremci, pa i nije onda važno.Onda im je važan naglasak. Ajde de.
Bijo ja u Zagorju. Kazli bi kod mene u Sremu, dobar neki svet. Kažu oni
: belo, mleko, cveće, pesak. Slušam ja i razumem i. Razumu i oni mene.
Gledam i vidim , piše : Pekara. Isto ko i kod nas. Nije pekarna. Dobro,
pa začeg ja sad ne pripovedam dobro, a drugi da? Kažu, nije ti dobar
naglasak…O, blago meni, kod mene ništa nevalja.
Stari Zagrepčani kažu : forcimer, badecimer, cveće, belo, mleko, pesak, …pa opet dobro. Kod mene to isto nevalja.
Ima jedno naselje, piše lepo : Ivanja Reka, drugo, Sveta Nedelja. Jedno
kratko vreme pisalo je : Ivanja Rijeka, al ga sklonili. Pisalo je i
Sveta Nedjelja, pa i njeg sklonili. Valda poštuju ljude i njiov govor.
Slušo ja Dalmatince. E, nji sam neke reči slabo razumeo. Ponjestra,
kampanel, pomidor, kapula. Jel to kanda talijanski?…Pa neka i... Ljudi
tako govore...Ako nešto baš i ne razumem, ja pitam. Dobri ljudi, pa mi
objasne. A znatel vi šta ja kod Dalmatinaca volem? To što Sremci
izgleda mi nemaju, volju da sačuvaju svoje, ma di god došli i
bili...E…, nije more, neg govor.
Svoj govor. Znam i koji žive u Zagrebu i po 50 godina, al još uvek kažu : bilo, mliko, cviće.
E to me baš veseli. Ne lažem. Samo mi je teško da se moji Sremci tako
isto ne drže. Kog se stide? Čeg se boje? Jesul oni manje vredni?
Neznam jestel čuli za Jelačića bana? Jeste. E lako je meni s vama. A
znatel možda otkale je on? Neznate? Ta nebi verovali. Iz Petrovaradina,
a uz to još i iz Srema. Kojeg li veselja, iz
Srema. Ta nije on jedini poznat, pa iz Srema, al Sremci sve tiši i
tiši…E moj narode, jedni galame i kad ćutit treba, a drugi ćute i kad
treba zagalamit.
Jedno malo parče Srema još nemogu zagrlit,… obić čiklom,… stat bosonog
na pesak u Starom Dunavu, na Selištu,…da, da,…to je Ada, …Šarengradska
Ada.
Otok na Dunavu, u Hrvatskoj, a nemož na njeg stat. Kažu Hrvatska je
slobodna. Kome? Njima da… Meni ne…Kako oni mogu na svaki otok, ja na
jedan ne. A na Adu ni oni.
Zašto?…Eto kako mi se Srem smanjuje. Malo rečima, malo odlukama
Hrvatske vlasti, al on se smanjuje. Baš im fala! Kažu:' Hrvatska je
cjelovita!' Mož mislit. Tek kad mi Adu vrate . Od silne brige za
Hrvatsku mi ostali kratki rukava. Ta nadam se ja boljem, al dodijalo mi
više čekat. Ako ovako nastavi, umrću od čekanja i silni obećanja.
Sad su mi i Šarengračani počeli terat uz batinu. Pročito sam nekaki '
bilten'. Ima tamo karta Ade. Nisam mogo verovat očima. Za kanal Novi
Dunav napisali da je Stari. Za Stari Dunav napisali Dunavac. Da ne
redam dalje. Pa kako će nam drugi verovat šta je šta kad ni sami
neznamo. E moji Šarengračani na čeg ste spali. Taj mi 'bilten' više
izgleda na bilten nečije taštine. Ja kad neznam, pitam, posavetujem se
s nekim. Al to je stari i izumro način za neke iz tog biltena. Mene
nemoraju pitat. Puno toga neznam. Al ima ko zna. Izgleda mi da baš nije
podoban ko zna, neg ko sluša.
Ko konje tera, a zateže kajase, bome neće daleko doć. Možte me jel
volet, jel mrzit,zapalit mi Dunav, ta briga mene, samo ne radite štetu
drugima. Nek ostane nešto iza nas na ponos, košto su i nama stari
ostavili.
Ako pitate kaki je to pravopis kojim se ja služim, evo da znate, Šarengradski, kaki su mnogi zaboravili. Ali ne svi!
Ja još uvek kažem : ' Faljen Bog !' , a sve manje mi odzdrave : ' Uvek
faljen !' Uglavnom nema ko. Čast retkima ! Ja se još uvek imam s čim
ponosit. Kako Vaša savest, ako je još imate? E, nije lako bit dobar. Al
se isplati ponositi se time.
Znatel kako se prepozna zlo? Možda čudno zvuči, al istinom. A istina
bole i vređa. Kad neki ovo pročitaju, gadno će se uvredit. Da i drugi
lakše prepoznaju.
(autor, Zvonko)
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 9:24 am
Tajna dunavske školjke

Veljka Milkovića iz Novog Sada su davno proglasili pustolovom laguma ovog monumentalnog zdanja. Upornim istraživanjem on je pokušao da na licu mesta proveri mnoge priče i legende. Sad o tome priprema knjigu
Priča je sedamdesetih godina uveliko zaokupljala Novi Sad, a izgledala je otprilike ovako: grupa dečaka, sa jednim vojnikom, željna avanture u lagumima Petrovaradinske tvrđave, zalutala je u takozvanom "velikom lavirintu". Bili su na ivici snage, već su počeli da se hrane korenjem drveća, pa je vojnik pokušao da iskopa prolaz do površine... Spasli su se posle mnogo tumaranja mračnim hodnicima.

Jedan od zaljubljenika drevne tvrđave i njen višegodišnji istraživač-amater Novosađanin Veljko Milković i sam je tu priču uvrstio u rukopis svoje nove knjige u kojoj će ključno mesto zauzeti ono što se o njoj malo zna.
- Vraška je to građevina, pa je i razumljivo što o misterijama u njoj ima toliko priča - veli, prelistavajući bogatu građu. - Nastojao sam da se bavim opipljivim činjenicama, a ne pretpostavkama. Koliko sam u tome uspeo, ne znam. Jedni me osporavaju, a drugi rado prihvataju ono što im pričam.

Samo u grupama
Sada mu je pedeseta, a tvrđavom je počeo da tumara još u jedanaestoj. Golobrad, u kratkim pantalonama, šunjao se oko mračnih i memljivih hodnika, vrebajući priliku da se pridruži nekoj znatiželjnoj grupi.
- Nikad u te ogromne hodnike nisam ulazio sam iako, posle mnogo decenija istraživanja, to sebi mogu da priuštim - upozorava one koji se tek spremaju da tragaju za misterijama. - Sa grupom je najbolje. Jer, toliko ljudi niti može da zaluta, niti da se uplaši.
Istražujući tvrđavu i Veljko je došao do podataka koje su, mnogi pre njega, već pretočili u knjige ili bogatu arhivsku građu.
- Jeste - iskren je - ali ja sam svako istraživanje hodnika, bedema, podzemnih galerija ovekovečio skicama. Za razliku od nekih istraživača, koji su o tvrđavi pisali prelistavajući arhivsku građu, ja sam se godinama spuštao u lagume. Možete i sami pretpostaviti da se, onda, na mnogo šta neobičnog naiđe.
Za vreme Napoleonovih ratova dragocenosti iz Beča su neko vreme bile smeštene u podzemlje tvrđave. Docnije je na sve nadograđena mašta.
- Upravo tako - odmahuje rukom, pokazujući nam fotografije sa mnogobrojnih putešestvija po hodnicima. - Navodno, još je negde skrivena podzemna galerija sa kapelom u kojoj su dragocenosti.

A šta je, u stvari, istina?
- Dograđeni ulaz iz kameničke kapije vodi u neobičnu podzemnu galeriju sa najvećim ventilacijama. Maštu podgreva nepostojanje pristupačnog podzemlja ispod čitavog platoa gde je Akademija umetnosti. Taman posla da tvrđava nema svoje misterije.

Šta krije Dunav?
Na Petrovaradinskoj tvrđavi je uvek mnogo ljudi. Tu su slikari, vajari, studenti Akademije umetnosti, istoričari, tu su i gosti hotela "Varadin". Ali, uvek je mnogo znatiželjnika koji bi da, što više i dublje, zavire u tajanstvene hodnike. Posle rušenja tri mosta na Dunavu nešto ih je manje.
- Mene je, kao i mnoge, tvrđava opčinila, možda zato što je uvek tajanstvena i što, koliko god puta da dođete, uvek vidite nešto novo - pogled mu luta ka velikom platou na kojem je uvek mnogo mladih. - Eto, recimo, ta misterija oko velikih kamenih blokova u obliku kocke ili kvadra...
Često ume da bude osobenjak. Torbicu na leđa, baterijsku lampu, flašu vode, put pod noge pa po tvrđavi. Onda se strminom spusti na obalu Dunava.
- Pri niskom vodostaju između naselja Ribnjak i priobalnih bedema pronašao sam nožiće od kremena, rimske novčiće, fragmente grnčarije i keramičkih lula - pokazuje Milković predmete iz svog malog arheološkog muzeja. - A kameni blokovi, duži od jednog metra i teški nekoliko tona, uvek fasciniraju posetioce.
Da li je neko utvrdio odakle potiču?
- Mnogi su teško dostupni i mogu se videti pri najnižem vodostaju, što se dogodi jednom u nekoliko decenija. Ko zna šta još Dunav krije. Može biti da su ti ka meni blokovi postepeno klizili niz padinu obale i tonuli sve dublje, zbog gravitacione sile i erozije obale.
Mnogo veća zagonetka je ostatak školjke (40135 mm). Fosilni ostaci nekadašnjeg Panonskog mora nisu nikakva retkost, ali je sasvim neobičan tanak prorez kroz njenu unutrašnjost.
Savršeno precizan luk teško bi se napravio bez savremenog lasera - ponovo pažljivo zagleda školjku. - Ko zna da li je to delo reke ili...
Uporne glasine o svakojakim čudima u tvrđavi nemaju, naravno, potvrdu, ali se poneke ne mogu potpuno osporiti, a još manje iskoreniti.
- Uvek će biti aktuelna priča o hodniku ispod Dunava, koji spaja Novi Sad i Petrovaradin - duboko uzdahnu. - Mnogi su ga tražili, mnogi o tome pisali i ispredali priče, ali ga još niko nije otkrio.

Tajna "Perine pećine"
Boravio je, jednom prilikom, u Starim Ledincima, na obroncima Fruške gore. I čuo da postoji "Perina pećina" od koje se, tunelom, može stići do tvrđave.
- Poneko može shvatiti da je takav tunel nekada korišćen, ali sam istraživanjem došao do drugačijeg saznanja - otkriva i taj deo svojih pustolovina Veljko Milković. - Uzani ulaz vodi u primitivno urađen stari rudnik koji se spušta u dubinu.
Kopao je i razgrtao zemlju da se uveri kuda tunel dalje vodi.
- Krivudavi podzemni kop kroz peščar je verovatno pratio rudnu žilu. Tu se naziru i sjajna zrnca, nalik na zlato. Uočljiva je, da ne može biti bolje, celokupna dužina od pedesetak metara improvizovanog podzemnog kopa. Od tunela koji vodi do tvrđave ni traga.
Godinama i decenijama su u Novom Sadu kolale priče o čudovištu iz laguma Petrovaradinske tvrđave. O nemani i aždaji koje su mnoge pustolove progutale, što bi Vojvođani rekli, očas posla.
- Toliko sam puta boravio u hodnicima tvrđave, a da nisam nabasao ni na kakav leš - mršti čelo, a onda nas poziva da sa njim krenemo u pohode. - Daj bože da tako nešto nikad i ne sretnem. Svakakvih priča je tu bilo: i ogromnih zmija i neman kao kuća. Bilo kakvog opipljivog traga nema, pa tako i dalje ostaju samo priče. Neki imaju bujnu maštu, pa kad nešto šušne u lagumima, eto ti čudovišta.
Detaljno istražiti tvrđavu gotovo je nemoguće. Ali, kad se njeno podzemlje decenijama ispituje, kao što to čini Veljko, onda se, ipak, dođe do važnih činjenica. On to kaže, do prave istine.
- Nauka je napredovala, oprema takođe, pa je i istraživanje sada mnogo lakše. To je za one koji imaju novac - kaže pomalo setno Milković. - Ali, za sve je potrebna ljubav, a ja i moje društvo je imamo u izobilju.
Osmislio je ovaj istraživač, ali u pronalazač i samogrejnu ekološku kuću u podzemlju tvrđave. Tamo i sada mnogi umetnici imaju ateljea u kojima često konače.
- Leti je važno dobro provetravanje, a zimi prostoriju treba neznatno dogrejati - zatvara dnevnik svojih sećanja o pohodima lagumima. - U poslednje vreme krenula je priča kako tunel ispod Dunava, koji pomenusmo, izlazi tamo gde je sada "ledobran", betonski objekat na sredini reke. I tamo sam bio sa prijateljem Slobodanom Nikolićem, fotoreporterom lista "Dnevnik". Gomila mulja i peska, i ništa drugo.
Ipak, misterije traju. Kad oni koji tvrđavu samoinicijativno istražuju razotkriju takve zablude, ljudi sumnjičavo vrte glavom. Veljko Milković više i ne pokušava da prijatelje i poznanike ubedi kako veruje samo u ono što je video i opipao.
Spuštao se sumrak kad smo napustili ovo jedinstveno utvrđenje. Odnekud je proleteo slepi miš, jureći ka lagumima. Tamo je njegovo carstvo...
Vojislav STEVANČEV
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 9:25 am
PLOVIDBA

Kada sam bio u Dekalendu, morao sam da idem bos, jer sam dosao sa rolerima na naogama, a nisam znao da tamo ne postoji betonska staza pogodna za voznju. Ispocetka mi je bilo tesko, no navikao sam se da idem bos. No, i ostala deca su s{la bosa.
Tako bosonogi, posli smo na obalu Dunava, nedaleko od sela,gde je postojao jedan stari dud na cijem deblu je bila mala koliba. Ne znam cijih je ruku delo i ko je tamo postavio,ali odatle su obicno kretale sve decije pustolovine i tu su se zavrsavale. Stari dud cuva mnoge tajne i kada bi samo znao da prica... a mozda je i bolje sto ne zna.
Sa tog mesta je bio nabolji vidik. U krosnjama starog duda smo se osecali mocno, jer smo nadgledali okolinu, a u isto vreme bili skriveni od pogleda. Nije vazno sto niko nije ovuda prolazio. Mi smo bili skriveni za svaki slucaj.
Uz obalu Dunava, u blizini naseg skrovista, rasle su vrbe i topole na cijim krosnjama su ptice gradile svoja gnezda. Pnekada je bilo toliko mnogo ptica, da su gotovo citava jata stanovala na jednom drvetu. Mi smo iz obesti ili iz zabave, skidali pticja gnezda, pogotovo ako su u njima zivele vrane i takmicili se u tome ko ce se popeti na vise drvo i skinuti veci broj.
Medjutim, posto su se deca ovim "poslom" bavila svakoga dana, vec je bilo ponestalo gnezda u nasoj okolini. Recno ostrvo zvano ada, je po ovom nasem pitanju bila netaknuto, jer se do njega tesko moglo doci, odnosno preplivati. Ada je za nas bila velika tajna, velika zelja i veliki izazov. O adi su se prepricavale mnoge tajanstvene price o njenim nevidljivim stanovnicima, sumskim ljudima. U ove price su deca verovala, a odrasli su ih sa razlogom izmisljali sto neverovatnijim i strasnijim, zbog toga da se neko od dece ne bi usudio da prepliva Dunav, jer je okolina ade bila puna virova, vrtloga i brzaka, pa je bilo opasno plivati u tom delu. No, ko zna mozda su ti nevidljivi stanovnici ade i postojali. Niko ne moze da tvrdi suprotno, jer ih nije video. A kako bi ih video ako su bili nevidljivi?
Pored obale je stajao alaski (ribarski) camac, koji ovoga puta, nije bio privezan, vec samo prislonjen i jednim delom pramca izvucen na obalu.
Kada smo ugledali camac, svima je "pala na pamet" ista misao.
Ada! Ada je bila nas cilj. Ne mogu da kazem da nas nije bio strah, ali zelja za avanturom je bila jaca.
Kao pod komandom usli smo i poredjali se na dve klupe koje stoje naslonjene na bocne strane camca. Medjutim, camac nije mogao sam da krene, a mi smo se svi gurali da zauzmemo najbolje mesto. Camac je bio prepun decurlije i dvojica od nas su ga pogurali, pa kada je celom svojom duzinom camac bio na vodi i njih dvojica su uskocili. Najstariji medju nama imao je dvanaest godina i on je uzeo veslo i poceo da vesla, ali se camac uglavnom kretao u krug. Nismo ni znali da je toliko tesko biti "kapetan broda". Izgledalo je mnogo lakse kada se gleda sa obale ili kada te neko drugi vozi. Medjutim, ovo nas je zabavljalo. Svi smo se smejali, salili i lepo provodili. No, ipak smo poodmakli od obale toliko, da je dubina Dunava bila prilicno velika, ali se niko nije plasio, jer nismo ni shvatali sta se sa nama desava.
Ova nasa plovidba, po svoj prilici nije trajala duze od deset minuta, nismo se odmakli daleko od obale, ali mi smo imali utisak da plovimo Dunavom cak do Crnog Mora, jer mi nismo ni znali da postoje okeani, a nismo znali ni sta je to Crno More i svako ga je zamisljao na svoj nacin. Da budemo iskreni, ja sam znao sta je more, ali me niko o tome nista nije pitao. Camac je za nas bio kao veliki, beli trgovacki brod koji je povremeno prolazio Dunavom pored sela, na cijem jarbolu se vijorila ruska zastava i kojeg deca nisu propustala bez pozdrava, a on je takodje odpozdravljao jakom brodskom sirenom.
Zaista nismo ni primetili da se iznenada digla strasna oluja. Nebo se smracilo, sivi oblaci su se spustili na povrsinu vode. Vetar je poceo da duva orkanskom jacinom i da kovitla vodu, vazduh, prasinu i sve sto bi mu se naslo na putu. Camac je poceo da se ljulja. Zapravo, camac nije ni dodirivao povrsinu vode, on je, moglo bi se reci lebdeo iznad vode i talasi, koji su postajali sve veci i veci odbacivali su ga cas na jednu, cas na drugu stranu. Nastala je vriska, cika i plac. Medjutim, niko nas nije cuo. Cvrsto smo se drzali za stranice camca. Jedan snazan udar, bacio je camac u pravcu pescanog spruda gde smo se samo na momenat nasukali i usled ubrzanja poispadali iz camca jedan preko drugog. Tada je strah dostigao vrhunac. Mislili smo da se nalazimo na dnu reke i da je sa nama gotovo. Ali, nakon par gutljaja guste, prljave, hladne dunavske vode, shvatili smo da smo samo bili prekriveni dzinovskim talasom. Nasli smo se na pescanom sprudu, sa kojeg smo i krenuli na plovidbu. Bili smo premoreni, mokri i preplaseni.
Najstariji medju nama nas je brzo pokupio izvukao iz vode i poveo dalje od obale. Kad smo se sabrali, videli smo prvo da nema camca. Njega je voda odnela dalje od obale i kroz oluju se nije moglo ni videti na koju stranu.
Tada smo shvatili da smo na sigurnom, da nam zivoti nisu ugrozeni i skupljeni jedan uz drugog, zakljucili smo da nam, nedostaje jedan decak.
Nastao je tajac. Taj decak se zvao Joca i uvek je pravio probleme i zapocinjao kavgu, ali kad bi primetio da je ugrozen, on bi pobegao. Zato su ga, kao kukavicu svi izbegavali. Upravo i toga dana, on je sa nama posao nepozvan. Bacao je kamencice na nas dok smo se penjali po drvecu, a mi smo njega gadjali pticjim jajima.
I pored svega, kad smo primetili da ga nema, uplasili smo se. Zaboravili smo da se sa njim nismo slagali i ozbiljno smo se zabrinuli. Mislili smo da je ostao u camcu ili da ga je odvukao neki talas ili vir. Medjutim, ni pored najbolje volje da se setimo, do koga je u camcu sedeo, nismo uspeli.
Na kraju smo zakljucili da je on, posto je bio placljivac i kukavica, za nama zaostao i najverovatnije nije ni usao u camac. No ipak smo, kada se oluja malo stisala, pretrazili svu okolinu. Posto ga nismo nasli, trkom smo krenuli prema selu. Trcali smo iz sve snage bez reci, u pravcu Jocine kuce. U njegovu kucu se iz pravca Dunava moglo doci sa zadnje strane i mi smo tako utrcali u njegovo dvoriste, koje je posle kise i oluje i bujice, bilo prekriveno blatom. Joca je bio bos i gazio blato po dvoristu. Stali smo. On je pogledao u nas. Nije nista shvatao, a mi mu nista nismo govorili. Bilo nam je lakse. Nasa avantura se ipak srecno zavrsila. Jedino sto sam ja morao da bacim svoj vokmen, jer se nakvasio dok sam se spasavao iz prevrnutog camca. No, nije mi zao, jer je avantura bila nezaboravna. I tako su baterije bile istrosene, a ja nisam imao gde da kupim druge, jer niko nije znao sta su to baterije.
Nismo uspeli da odemo na adu, ali i da smo otisli, pitanje je da li bi smo videli "sumske ljude", ako su nevidljivi kao sto tvrde upuceni, pa bi smo se mozda razocarali. Ovako je bolje. Neka oni i dalje zive na adi i skidaju gnezda sa svojeg drveca, a mi cemo se vratiti u skroviste na starom dudu.

Olivera Jelkic
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 10:10 am
Несносна врелина стишког лета и улична прашина што шкрипи под зубима заборавља се на обали прелепог Дунава. Разлију се мисли светлуцавом ширином реке и сећања многа заплове мирном водом до далеког, невидљивог, мора успомена. Занешен миром природе одшкринем тајна врата најлепшој причи своје младости и пустим да ме тихо преплави вечитом лепотом, незаборавом.

СЛИКЕ СА ДУНАВА

Рељефни зидови и осликани сводови столетне градске палате упијају смех и вику омање дружине мојих пријатеља. Прелетим последње степенике, истрчим на улицу и сретнем баш њу. Као, случајно. Вуче узицу и седа своје тиграсто куче тик уз ногу. Невешто се смешка, пита куд журим. Спремну реч не изустим, повучем се у страну на шкљоц зуба дивљег пашчета. Режи на мене боксер, годишњак, запетљава се око витке девојчице. Као чигра врти се мала, држи га на кратко, коленима својим притиска му уши. Поздрав замени претња да ће неко бивен да буде.

- Што та беснара корпу на њушци не носи ? - гледам огребану руку и слушам звонко смејање. И без то мало ушију што имаш остаћеш кад моје куче порасте, - задовољно припретим жућку.

Мигом покажем на хлад под крошњама где ме жега гони. Трепавицама игра, телом прича, не зна како је лепо стасала. Збуњен ћутим, гледам дериште слатко. Сети ме на жеђ кад рече да ће пивом да нас части. Опасно куче, опасна мала. И још ме пита за девојку. Озарен том невештом глумом обећам неки ,,клакер,,. Пиво није за децу. Озбиљан, кажем да је погрешно чула о мојој другарици. И да поздрави старију сестру.

- Лажеш ти мене ! - рече оштро, а пас се, још једном, пропне на задње ноге. Не дохвати ме, срећом.

- Не лажем. Озбиљно заслужујеш батине! Је л` од пива тако блесав, уједљив ? - заборавим прави одговор.

Цимне поводац и шапне тако да и ја чујем :

-Немо` куцо да гризеш моју симпатију, - и гласно дода да је сестра са момком на Дунав отишла. Нису хтели да је повезу, љубимца није могла да остави.

- Можеш са мном. На дунавски рај сам пошао. Упознаћу те с млађим братом, брчкајте се у плићаку, правите куле од песка, ал` немој косе да чупате, нећу тамо као стража да вам стојим.

Напући уснице и поносно рече колико има година. Гвири бистрим окицама кроз шишке и осматра ме смело. Недам јој заправо. Лимунаду и пиво поручим.

- Добићеш лимун из кесице, - рече.

- А ти бркове, - узвратим.

Проломи се смех ужареном улицом.

............

Пространом стишком равницом, прожету богатим селима, лудо јуримо путем правим као стрела. Ори се златно поље од песме заљубљене деце. И колико се ми волимо, толико се наши пси мрзе. Застајемо дуго крај сваке чесме до пута, завађене звери појимо, миримо, заборављамо куда смо пошли. Или се пут одужио или је време стало, тек, рашчупаних коса, пуних суве траве, изгужвани, мусави, стижемо на ,,ранч,, скривен старим бориком. У предвечерје рано хранимо живе играчке и у псећи дворац остављамо да се сите смире, хладовине жељне науживају. Свечани, анђеоски мирни, стигнемо до наше реке уском, пешчаном, стазом. Обалом дуго ходамо лењим кораком заљубљених. Милимо до аласке куће да вечеру потражимо.

- Нема струје, нема воде. Вечерајте пољупце, - поручи нам неко у пролазу.

............

Старија је од мене две године. Црне косе и плавих очију, плени лепотом и стасом. Скрхана болом изгубљене љубави, жаром осветнице заводи све пред собом. Ја сам њено огледало свих пакости које другима чини. Мудрица зна да каже :

- Никог ја не волим,... и само тебе слушам.

- Добар знак. Брзо ћеш оздравити, - узвратим нехајно, обгрлим је чврсто око струка.

Увек побеђује у нашој игри несебичног даривања бескрајне слободе.

............

- Не радимо, не радимо, - одвраћа госте још са капије, кад замакну у ноћ сочним речима их кити, седи с нама у светлу ватре и одмара, наша аласка домаћица. Фрца искра из жеравице, цврчи кечига. Све рибе и рибаре дунавске зна. Нас највише воли, најбоље нам вино точи. И као да се сети, па нас пита :

- А чије је ово луче ?

- Наше, наше, - брецну се и одбруси моја другарица.

Цери се превејана стара, врти главом, мени намигује.

............

Кикоће се шума весела од топле ноћи. Искрени од вина, пијани од љубави, кривудамо, падамо, весело клупко правимо. Утроје лежемо у мрежу под боровима. Једно мало куче до нас од некуд дојури. Узмем ту живу лоптицу и ставим је под кошуљу. Лењо миче очима, некад јако хукне кроз носић. Не зна та наивна главица кад је Дунав најлепши.

- Нема спавања ! - лагано се љуљушкамо и са сном боримо.

Свуда око нас чаробни мириси и чудесни звуци летње браничевске ноћи.

Свиће. Сунце буди боје дана да Дунавом украси Свет.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Ned Okt 11, 2009 10:26 am
KUPANJE ŠARANA

Šaran je jedna od najrasprostranjenijih slatkovodnih riba. Obično dostiže dužinu do 1 m i težinu do 20 kg, mada postoje podaci o šaranima teškim i preko 30 kg. Telo mu je prekriveno krupnim krljuštima. Na gornjoj usni ima dva para brčića, pri čemu su brčići koji se nalaze u uglovima usta duži. Leđno peraje ima dugu osnovu. Nastanjuje sporotekuće otvorene vode, jezera i ribnjake. Podnosi slanitet vode do 1,5%.
Prema Fan Liju, šarani su u Kini uzgajani i 2000 godina pre naše ere. Aristotel je ostavio podatke da su se u njegovo vreme Grci i Romani bavili uzgojem šarana jer je bio veoma tražen na ondašnjim trpezama. Poznato je da su Teodoriku Velikom (u 6. veku n.e.) redovno donošeni šarani iz Dunava u Ravenu. U Evropi, šaran je introduciran, kasnije, oko 1150. Pojava hrišćanstva doprinela je širenju šarana u Severnu i Srednju Evropu, jer je to riba koja prikladno zadovoljava verske propise o postu.
Po "Srpskom mitološkom rečniku", u podunavskim selima u istočnoj Srbiji verovalo se da zmaj postaje od šarana, kada doživi četrdeset godina. Tada mu izrastu noge i krila, i on izleti iz Dunava u nebo.

Mnogo puta su pokušavali da me uhvate. Na udicu, mrežom... jedanput čak i na ruke. Zimus, dok sam mirno dremuckao na dnu čkalje neki ludak je pokušao da me uhvati rukama. Ej, mene?! Koji bi se normalan čovek po onakvom mrazu zavlačio u vodu? To je mogao da učini samo ludak. Današnji ribari kao da ne znaju da je šaran najinteligentnije stvorenje među ribama. I ne samo među ribama. A među šaranima se izdvajam ja! Nije to samo moje mišljenje. Svima je to u jatu jasno, zato me ili obožavaju ili preziru.
Jedared, kada sam se upecao na udicu, moje jato se nije razbežalo kao što bi to uradile normalne ribe. Ne. Sve su plivale oko mene i čekale šta će da se dogodi. Jer, znale su, nešto se moralo dogoditi; nisam ja obična riba. Kada se struna sasvim zategla i počela da me vuče ka obali, čak je i mene zahvatila panika. I odjednom... proviđenje! Umesto da zatežem strunu na suprotnu stranu, da se bacakam levo-desno kao što bi to uradio svaki prosečan šaran, ja sam se zaleteo i svom snagom udario u obalu. Toliko je puklo da su se sve ribe razbežale. Čini mi se da je i obala naprsla. Mora da se zemlja pod nogama ribara zatresla. Koliko li su se tek oni uplašili, kada su se ribe onako prestrašile?! Strah me i da mislim o tome. Pukla mi je usna, to je tačno, ali sam se skinuo sa udice. Oni koji su me do tada voleli, počeli su da me obožavaju. U meni su videli svog vođu, šta li?! Oni koji su me do tada nipodaštavali počeli su otvoreno da me mrze. Obična riblja zavist. Takav je život u vodi. Ili - ili! Ravnodušnih nema. Tamo, na kopnu, valjda je drugačije.
Razjeda me dosada. Nekada je ovde bio dinamičniji život. Bilo je više riba ali i više ribara. Svaki dan se nešto zanimljivo dešavalo. Neko se upeca, neko odluta da se nikada ne vrati. S vremena na vreme pojavilo bi se novo jato. Niti zna odakle ide, niti kuda je pošlo. Kao muve bez glave. Ranije je bilo više i utopljenika. A sada je sve nekako zamrlo. Evo, pola leta je prošlo a u ovom delu Dunava još se nijedan čovek nije utopio. Nijedan čamac s kukuruzom nije se prevrnuo. Stvarno, šta je s tim kukuruzom? Da nisu ljudi prestali da ga gaje?
Koliko šarani mogu da žive? Sto godina? Hiljadu? Kako ću to izdržati? Ako se ovako nastavi ja ću biti jedina riba koja je umrla od dosade. I hrane je sve manje. To je čudno, što je manje riba u vodi, manje je i hrane. Nema tu logike. A nema ni ribara. Nekada, ovde nije moglo da se živi od mreža. Koliko sam se samo puta spasao ležući na dno pobočke dok mreža klizi preko mene milujući me po perajima. Ovog leta samo sam tri puta video mrežu. Neki entuzijasta bacao je tri dana zaredom nekakvu pocepanu mrežu kroz koju bi najveći i najgluplji som pobegao a nekmoli najpametnija dunavska riba, to jest ja. Više ni bežanje od uspaljenih ribolovaca nema onu draž koju je imalo nekada.
Ovo je najvrelije leto u mom životu. Temperatura je tolika da je sve postalo mlako. Voda, drvo, kamen... Ceo svet je mlak. Sparina iznad vode je takva da se nebo samo nazire. Svima je vrućina udarila u glavu. Ovih dana glavna tema su nekakve zmije ljutice. Potiču iz nekih dalekih kamenitih predela a kako su dospele na obale Dunava, to niko ne zna. Sigurno su ih ljudi doneli da imaju s kim da se druže. Priča se za te zmije da u vreme parenja, dok mužjak u ekstazi ispušta seme, ženka mu grize vrat i ne prestaje dokle god ne zamre i poslednji trzaj partnera. Kasnije kod porođaja, zmijad danima grizu utrobu majke sve dok ne izađu napolje. Trenutak koji označava rođenje potomstva u isto vreme je trenutak smrti majke. Nikada nisam verovao zmijama. Gadna su to bića. Ista su kao ljudi. Samo bez nogu.
Možda bi trebalo negde da odem. Šta me još veže za ovo ovde? Uspomene? Od uspomena se ne živi. Ovde sve poznajem, svaku čkalju, svaku vrtaču, svaku hrid. Da li me to zadržava da ne odem? Bilo gde da se nastanim, upoznaću sve ispočetka. Ionako je svuda isto. Dole mulj, gore nebo, uz obalu šiblje i pokoji kamen. Zašto bih onda išao? Dunav je svuda Dunav. Možda bih mogao da odem do mora. To još nijednom šaranu nije uspelo. Sačekaću još ovu zimu a onda... zbogom! Samo da mi je jednom da se okupam u moru. Ali, kakva je svrha kupanja u moru ako za to ovde ne saznaju? Koliko su zlobni, ovi moji bi prvo pomislili da sam usput upecan. Otići, okupati se u moru i vratiti se među ove ribetine! To je ono što bi šaran mog kova trebalo da uradi. Odem, nestanem i jednog dana iznenada se pojavim. Pa zaplivam lagano između njih kao da se ništa nije dogodilo. Onako nonšalantno, samo zadnjim perajem, kako sam čuo da to velike morske ribe rade. Bez uvijanja telom. Plivam i nikoga ne primećujem. A miris soli se širi oko mene. Kada me već mrze da imaju i razloga.
Šaran i more. Kako to poetično zvuči.
Oteglo se ovo leto. Otegao se Dunav. Više i ne teče kao normalna reka. Gega se kao onaj čamac koji po ceo dan prevozi ljude između obale i onog ostrva.

Veliko ratno ostrvo netaknuti je deo prirode, na kilometar-dva od samog centra Beograda. Pogled koji se pruža sa ostrva opkoljen je sa jedne strane drevnim gardoškim zidinama, kolevkom potonjeg grada Zemuna, s druge novobeogradskim neboderima, s treće kalemegdanskim zidinama - matericom Beograda, negdašnjeg Singidunuma, s četvrte dunavskom obalom ogrezlom u šiblje i šipražje... a odozgo komarcima. Veliko ratno ostrvo oduvek je bilo ničija zemlja, na sredokraći između Austrougraske i Tuske, Balkana i ostatka Evrope. Takvo je ostalo do dana današnjeg, ogrubelo od dunavskih talasa i ljudskih navika.

Kroz rojeve komaraca nazire se nebo. U ovom metalnom bazenčiću voda je čista, sam sam, niko me ne uznemirava. Smeta mi jedino to što je tesno. Plivanje mi otežava obilje povrća. Toliko je povrća oko mene da me pomalo hvata strah. Ješću danima, mesecima... Naješću se, kako se nikada nijedan dunavski šaran nije najeo.
Imam utisak da je voda nešto toplija. Sunce peče. Ovako vrelo leto sigurno ni Dunav nije zapamtio. Mora da će zima biti hladna. Ledena. Kako ću preživeti zimu? Ja ne mogu bez toplote. Nemoguć sam, brinem o zimi a sve moje iz jata su pobili. Uhvatili smo se u mrežu kao somovi. Svi. I nismo samo mi stradali. Pored nas, šarana, bilo je tu i nešto bele ribe, dva-tri smuđa, bilo je i kečige... čak se uhvatio i jedan grgeč. Ribari su sve pobili. Glave su im odsekli, utrobe povadili i pažljivo isekli kako to samo alasi umeju. Gledao sam svojim očima. A mene su ostavili! Ubacili su me u ovaj metalni bazenčić. Stalo im je da ostanem u životu. Očigledno je da sam ja nešto posebno. To su čak i ljudi primetili. Ja sam izabran!
Oduvek sam se pitao šta je to što me izdvaja od ostalih šarana, da li moji pokreti prilikom plivanja, da li lepota mojih peraja, da li instinkt? A možda i pamet... zašto da ne pamet? Možda je trebalo da se rodim kao neka velika morska riba pa se sudbina sa mnom poigrala. Ali... nemam razloga da se žalim. Evo, ostao sam u životu i to u trenutku kada sam čak i ja poverovao da je sve gotovo.

* * *

Nemoguće da je voda ovoliko topla zbog sunca. Mora da ljudi znaju da sam zimogrožljiv, pa je greju. I po tome sam se oduvek izdvajao od ostalih dunavskih riba. Ne podnosim hladnu vodu. Zimi sam bežao u najdublje čkalje i nikada nisam uspevao da se dovoljno zagrejem. Sve zime sam skoro prespavao drhteći od hladnoće. Čuo sam da ima životinja koje prespavaju zimu. Izgleda da je trebalo da se ja rodim kao jedna od tih životinja.
Kako da plivam od ovolikog povrća? Mesecima ću morati samo da jedem, e da li bih raščistio svoj novi životni prostor. Šta ako se prejedem? Šta ako pokvarim stomak? Nisam navikao na ovoliku hranu. Dešavalo se i po nekoliko dana da gladujem. Takav je život u Dunavu. A sada, ljudi su samo za mene spremili ovoliko povrće?! Do zime neću moći da ga pojedem.
Nemoguć sam. Sve moje su pobili a ja razmišljam o hrani. Gledao sam kako alasi jednu po jednu ribu vade iz mreže i udaraju njome o kamen. Glava bi po pravilu prsla odmah. Oči su ispadale na travu i kao ikra meškoljile se u lokvicama krvi. Ali, šta je bilo, bilo je! Ne vredi žaliti za onim što je prošlo. Ko im je kriv što nisu izabrani?! Ja sam ostao u životu i to je dovoljno. Svaki čas nad bazenčićem se nadviruju ljudske oči. Neka ih, neka gledaju kako se u hrani kupa izabrani šaran!
Deca mi bacaju novo povrće. Možda misle da sam još gladan. Jedna ručica je pokušala i da me dodirne. Deca ljudi su divna. Šteta što nemaju peraja.
Ovo grejanje počinje da preteruje. Toliko čak ni ja nisam zimogrožljiv. Moraću brže da plivam. Iz pravca Kalemegdana dopiru glasovi ljudi. Kao da neko recituje. Da li sam to ja počeo da haluciniram?
Iz povrća izlaze mehurići. Plivam najbrže što mogu ali i dalje je vruće. Osećam da bi trebalo još brže da plivam. Ne mogu. Mora da sam se prejeo.
Da li sam počeo da sanjam ili mi toplina vode udara u glavu? Sigurno sanjam. Biću prva riba koja sanja ljudske snove. To je zato što sam izabran.
Priviđaju mi se riblje oči u lokvicama krvi. Proklete ribetine. Ko im je kriv što nisu kao ja.
Iznad mog bazenčića miriše drvo. Osećam to. Ljudski glasovi se mešaju sa pucketanjem vatre. Šteta što se ljudi ne razmnožavaju kao zmije ljutice. Bilo bi lepše i njima i meni. Ne vidim više komarce. Svuda napolju je dim. Kao da celo ostrvo gori.
Ne smem prestati da plivam. Brže. Još brže!
Vrelina vode mi se, kao sečivo, zabija ispod krljušti. Pokušavam da je ne primećujem. Ipak ja nisam obična riba. Šaran jesam, ali izabrani šaran!

Alaska riblja čorba
Od slatkovodne ribe mogu se spremiti veoma ukusne riblje čorbe. Za pripremanje alaske čorbe potrebno je 500 grama sitnije rečne ribe, jedna veća glavica crnog luka, jedan čen belog luka, jedna paprika, ostalo povrće po izboru, najmanje pet vrsta plemenite ribe (šaran, kečiga, smuđ, štuka, som... grgeč obavezno!), jedna kašika pirea od paradajza, decilitar belog vina, so i biber.
Pripremanje
U vodu staviti sitno seckan crni luk, papriku i drugo povrće po želji. Kada uzavri, spustiti očišćenu belu ribu, kuvati na umerenoj vatri dok sve ne omekša, a zatim propasirati. Dodati očišćenu plemenitu ribu, belo vino i pire od paradajza, koji ne dozvoljava da se riba raspadne. Kuvati još oko dvadesetak minuta, zatim po ukusu soliti i biberiti.
U kotlić, zajedno s povrćem može da se ubaci i omanji živ šaran. Što se voda više greje on brže pliva i samim tim bolje meša povrće. Kada voda proključa šaran ugine, vadi se iz kotlića i baca. Tek tada se ubacuje očišćena bela riba i kuva na umerenoj vatri. Ovakav način spremanja riblje čorbe specijalitet je na Velikom ratnom ostrvu.


(Iz knjige “KRATKA ISTORIJA DUŠE”)
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Pon Nov 02, 2009 11:50 pm
Dunavska pripovedanja - Page 2 Fishing

Je l' ovo
kajsijevača, starino? – upita moj drugar sedog starca koji je lovio
ribu nedaleko od nas u jednom zatonu. Videvši nas, starina pozdravi i
ponudi flašu, koja mu je ležala kraj noge i nasmeši se..

Dobro jutro, momci! Hajde nazdravite, osvežite se i da nam bude srećan
lov na kapitalce. Jeste-jeste kasijevača, ali moja, ja pekao – dodade
uz osmeh..
Žurno
krenusmo da raspakujemo pribor i tražimo mesto, jer je već uveliko
svanjivalo i polako jedan po jedan počesmo pecati, pričajući uzgred o
mestu na koje smo došli, svežem jutru, neobičnom starcu i odličnoj
kajsijevači, koja nas je malo zgrejala..
- Stari ti si verovatno odavno ovde, tebe ribe poznaju, a od nas izgleda beže – dobaci moj drugar, vraćajući flašu uz smešak..
Poznaju, poznaju Bogami još kako dečaci moji - pa tolike godine ja ovde
dolazim da ih lovim pa sam ih sve upoznao i većini imena nadenuo, a one
lopuže jedne šegače se sa mnom često – raspriča se domaćin, a obrazi mu
sve rumeniji, što češće poteže iz one flaše, koja je povremeno išla u
krug..
Gledao
je neko vreme u vodu, a zatim potegao naglo štap, mašinica zaškripa, on
poskoči, a oči mu zasjaše i neobičan osmeh se razli licem..

Tu je moja Verica, tu je! – uzviknu radostan očigledno i nastavi da
lagano mota najlon privlačeći ribu znalački, lagano obali. Malo je
ćutao, a onda nastavi – hajd-hajde zlato moje, ne otimaj se toliko,
priđi ti meni samo da te pomilujem.. Poželeo sam te ludice jedna i da
izvadim tu staru udicu, što je toliko dugo vučeš..
Treba li pomoć, stari? – upitam ja ostavljajući svoj štap.
Ne-ne! Samo vi pecajte, ako mi ustreba zvaću ja, ali ja volim ovako da
se nas dvoje razgovaramo – odgovori domaćin uz čudan osmeh zadovoljstva
na licu.
Izvadio
je on onu ribu, onako solidne veličine, ispričao se s njom, nešto joj
je čak i šaputao i stvarno izvadio udicu na kojoj je visio komad
najlona i osrednji plovak, a onda je poljubio na kraju i pustio u vodu,
gledajući nekako čeznutljivo za njom..
-Vidite,
ona mi dolazi već šesti put i zna me dobro lopužica jedna, a nije bila
odavno – nastavi domaćin svoju priču sada već vidno raspoložen, a oči
mu veselo igraju i sjaje čudnim sjajem.
- A ti to nju stvarno poznaješ? – upita moj drugar sada već ozbiljnije iznenađen.
Starac ga pogleda malo prekorno i upita
To ti meni ne veruješ, dečko? – malo se zamisli, poteže iz svoje flaše
i dodade mi je pa nastavi – znaš prijatelju moj, ja lovim ribu skoro
šesdeset godina i prošao sam mnogo sveta tražeći najbolje primerke, one
što ih zovemo kapitalci, od Kanade do Novog Zelanda. Ne kažem, bilo je
velikih primeraka i većih mnogo nego ove ovde, ali ove su ipak nekako
baš moje mezimice..To se prosto oseti, prepozna i povuče te to mesto...
Najviše
vremena sam proveo ovde i na obali i u čamcu, pa čak sam u mnogo
navrata i ronio. Eno tamo – pokaza rukom nizvodno od nas – na onom
potezu živi Dragana, najveća riba ovde, zbog koje ponekad zaronim da je
vidim samo, a njenu majku Nadu sam godinama pokušavao da ulovim, jer je
bila najkrupnija riba i svi bi mi zavideli da sam uspeo. Kako je samo
graciozno plivala. Ponosna riba lepotica, a mudra. Nije mi žao godina..
- A jesi li na kraju uspeo? – nestrpljiv je moj drugar.
E moj dečače, pa ne ide to tako lako kako se vama mladima čini. Znaš,
ribe su ti kao ljubav – razneži se starina - neko manje sreće-neko
više, a samo nekima "lupi kapitalac" i onda ostanu da pričaju o tome
ceo svoj život i ponose se i osećaju posebnim, ali je malo žalosno ako
lupi prekasno deco moja, a zna i to da uradi...
Na
momenta me je prošla neka jeza od njegove priče i kad sam ga pogledao,
dok mi je dodavao flašu sa kajsijevačom, video sam mu neku duboku tugu
u očima..

Eto, odoh ja sad, vreme mi je, a ti momče pokušaj ponekad, tamo kod ona
dva drveta i javi mi ako te Dragana bude htela, samo bih te zamolio što
nežnije sa njom, bez naglog povlačenja, jer ona ako reši doći će sama
ne brini, samo trebaš biti strpljiv i uporan i evo ti ova hranilica - ona voli iz nje da jede..
Pomogao sam mu da skupi pribor, podigao ranac na leđa i dugo sam još gledao za njim, dok je odlazio obalom nesigurnim korakom..
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Sre Nov 25, 2009 9:01 am
ОД ДУНАВА ДО ТОПЛИХ МОРА: ЈЕДНОМ КАД СНОВИ, ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ, ПОСТАНУ СТВАРНОСТ
Нагрнули бродови долином Мораве
Да ли је могуће савладати надморску висину од 325 метара код Бујановца, каналом од Солуна до Дунава? Да ли ће тада Ниш бити велика морска лука? Снови постоје да би били сневани, да би се тежило њиховом остварењу, да би, најзад, и били остварени. Једна легенда вели да ничега нема у стварности чега претходно није било у сну. Борхес: „Ако престанем да сањам свет, он ће престати да постоји”

Пише: Бранимир Станојевић


Пролазници су богобојажљиво гледали гимназијског професора Јована Пуљевића док би се онако огроман и једноок, и увек замишљен, споро кретао калдрмисаним врањским улицама. Не знам откуд он ту, то ни тада нисам знао, али запамтио сам свечану тишину која га је окруживала док је корачао и тек покоји тихи и несигурни поздрав, бојажљив сасвим, опрезан и мек, испуњен страховањем да се неким насилним покретом или прегласном речју не уплету у професорове мисли, да му не замрсе тајанствене прорачуне и тако се и сами упетљају у свет чуда из кога можда нема ни повратка ни изласка.
Било је то у време када још није било ни једног већег индустријског погона у Врању, беху само радионице и задруге, још се сетно причало о лепотици Коштани, уздисало се за неким једноставнијим животом и градом који су памтили трговци, занатлије, свирачи.
Путовало се кроз сећања на север и на југ, доле до Солуна, а горе до Београда и даље, правили се добри послови и опет се враћало у спокојство града. Једино је зграда Монопола надвисивала те сањиве векове, претећа и нема, доносила је профит, најављивала нова времена индустријског развоја.
Улице су се учас претварале у мале фабрике ужади, изношена су витла, чекрци и трапези, прављена она сасвим танка, али и она најдебља, бродска ужад, она иста која су тако добро продавана у Београду и Солуну кроз читави XIX век. Испред кућа су већ били изнесени оквири испуњени нискама дувана већ златне боје, који су ту настављали да суше одгајивачи, поносни на оно што је било доступно зраку сунца и оку сваког пролазника.

ПО ЗАПИСАНОЈ МУЗИЦИ

За то време, професор би поприлично одмакао од задњих кућа доњег Врања, према реци Јужној Морави, тада удаљеној неколико километара од града и чистој сасвим. Ишао би тако до увек истог места које се сада тешко може препознати, али, сећам се, било је недалеко од пруге и близу неких канадских топола чије је лишће, као по негде давно записаној музици, лагано падало у на том месту брзу воду и нестајало низ реку. Професор би сео, извадио из џепова хрпу папира, пажљиво зашиљене оловке разних боја и започео да исписује симболе и бројеве бескрајних формула и графикона. Тај посао би тек понекад накратко прекидао воз који је тутњао читавих четрдесетак километара на час кроз њиве дувана и кукуруза, остављајући за собом облаке дима и мирис који би се задуго развлачио дуж реке. Професор би одсутно, скоро поспано, отпратио погледом то чудо од парњаче и затим би се вратио свом послу. На крају би одложио оловке, пажљиво поређао листове белог папира на којем су сад били цртежи и прорачуни за уставе и преводнице, од Солуна Вардаром, до Дунава Јужном и Великом Моравом, каналом којим плове бродови. Затим би од сваког листа папира направио мали брод који би пуштао низ реку. Читава флота тих белих бродића, ишараних сновима, борила би се са таласима одлазећи према Дунаву.
Професор би остао дуго, до сумрака, замишљен, у пози стрпљивог посматрача који дочекује и испраћа велике бродове што још миришу на морску со, носећи загонетне терете и неиспаване морнаре, бродове које упорно прате галебови као да су негде на пучини, негде далеко од врањске долине. У његовим сновима, они бродићи од папира што се више не виде сада су велики и озбиљни бродови који промичу кроз обрађена поља Поморавља, каналом заштићена од честих поплава, наводњавана уредно и добро. Пристижу једне лађе, друге напуштају луке; Лесковац, а тек Ниш, права велика лука, па Сталаћ, Параћин, Смедерево, еххеејјј… тамо до Дунава и даље.

ОБЛАЦИ КАО ЗАСТАВЕ

Вијоре се изнад његове главе крпе ниских облака, као да су заставе на бродовима многих земаља Медитерана и Средње Европе, у ваздуху се осећа мирис далеких крајева и већ се издалека чују потмула довикивања бродских сирена.
Професора Пуљевића више нема. Тако занесен, попео се на један од тих бродова, или на неки од тих крпених облака изнад његове главе, то никада није утврђено поуздано, и више га нема. Остао је његов сан. Па да видимо да ли је то само сан.
Не знам да ли је неко низ реку заробљавао професорове бродиће, али већ 1966. године усвојен је програм радова дуж Велике Мораве. Предвиђено је пресецање речних меандара, исушивање моравишта, што није ништа друго до назив за мочваре, изградња већег броја устава, како би се омогућила што боља искоришћеност вода реке и, гле чуда, пловидба и при нижем водостају бродова од шездесет, а потом и сто двадесет тона носивости, прво до Ћуприје, а потом до Сталаћа.
У исто време започето је пројектовање канала и нафтовода од Солуна до Скопља у дужини од 320 километара, што је сан професора Пуљевића свело на 250 километара, од Скопља до Сталаћа, кроз кумановску долину и дуж тока Јужне Мораве.
Пресецањем 23 од укупно 66 меандара на Великој Морави, у време радова који су уследили од 1966. године, ток реке је скраћен за читавих 60 километара. И ту се стало. Протицале су деценије.

ЧИЈА ЋЕ БИТИ ЗЛАТНА СЛОВА

Давне 1867, а потом и 1869. године, када је у Србији лагано успостављан паробродски саобраћај, Савом, Дунавом и Дрином, једна је лађа, бела као птица и витка као срндаћ, под именом „Морава”, упловила храбро у Велику Мораву и пловила полако, као напипавајући пут између плићака, потонулих стабала и корења, све до Параћина, а касније и до Сталаћа, читавих 245 километара. Вероватно би још тада започело чишћење и регулација реке да се њеном долином није провукла, попут змије, железничка пруга, бацивши тако задуго у запећак овај морнарски покушај.
Инжењер Коста Бобров давно је направио пројект уређења корита Велике Мораве по којем би се 70 метара висинске разлике, од ушћа до Сталаћа, пребродило помоћу осам нижих устава са бродским преводницама, што би омогућило пловидбу бродовима носивости до 1.500 тона. Ово би било могуће извести у склопу пројекта изградње канала Дунав – Морава – Вардар – Солунски залив, у дужини од 612 километара. До сада су урађена три пројекта и сви негде спавају.
Инжењер Негрели уписао се у историју ове цивилизације градећи Суецки канал у дужини од 160 километара и скративши пут од Европе до Индије за читавих 8.000 километара. Људи су о том каналу, према историјским записима, сањали нешто више од две хиљаде година.
Лесепс је 1882. започео изградњу Панамског канала дугог 78 километара. Колико је овај канал скратио поморске путеве тешко је и замислити, а колико му је славе припало то је већ лакше претпоставити.
Стари сан о изградњи Коринтског канала завршио се 1893. године.
Не тако дуг, нешто више од шест километара, просеца камено брдо високо 79 метара и спаја два мора, Јонско и Егејско.
Један од најдуже грађених система канала, већ завршен, Дунав–Мајна–Рајна омогућава бродовима пловидбу од Северно до Црног мора, у дужини од 3500 километара, повезујући у неразмрсиви чвор интереса и сарадње и земље и регионе и градове дуж токова ових река, скоро читави континент.

Замислите, једног дана, неки ће капетан строгим гласом наредити кормилару да са Дунава, ту негде испод Београда, усмери лађу право на југ, јер нешто треба истоварити у Ћуприји, нешто искрцати и укрцати у Нишу, нека нова ужад набавити у Врању и пловити потом и даље на југ до топлих мора.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Sub Nov 13, 2010 10:35 pm
Vino, dobro jelo i Zoranova skela

Mirno sremsko mesto uz Dunav, lepa crkva i bermet što miriše, riblja čorba u čardi – šta bi putnik poželeo više! Dunavom se plovi, u njemu se riba lovi, poneko tu i pliva, na njive se mulj izliva... Ali šta će traktor usred vode? Rekoše nam žitelji obližnjeg Banoštora: tako peru šargarepu. On zavrti prikolicu, reka spere blato, izum jednostavan, vredan kao zlato!
Malo dalje, sojenica, čarda „Jole”. Tu svraćaju gurmani koji ribu vole. Pokraj nje skela, vozi sve do Bačke, kad stigne do Begeča, kreće – naopačke. Od jutra do mraka, od leta do zime, Zoran Vincet, tako mu je ime, na usluzi putnicima, kaže, „u svako doba, a ko ne veruje, neka proba“! Pet minuta tamo, još pet naovamo, za auto je cena 250 dinara samo. Brže nego preko mosta kod Novoga Sada – osim kad je nevreme ili sneg kad pada. Jedino talasi zaustave skelu, poplava, magla, oluja ili led. Tad se i Zoran primiri, kako je red. „Tri, četiri meseca, retko bude više. Ne smeta mi kad je vruće, niti kad su kiše. A pijance nerado primam, ne znam šta s njima da radim. Dešava se da padnu u vodu, onda moram da ih vadim.“
Dok klijente čeka, sluša radio i – peca. Oko njega suva stabla, pačići i deca. I tako sve od rata (1999) kad je posao pokrenuo njegov bata. Zarada nije loša, bude i stotinak vožnji na dan, a kad je zatišje, skeledžija se odmara, padne u san. Zoran je već legenda širom Srema, takvog skeledžije nigde blizu nema. A i pravi je kavaljer, kažu, stara škola: kad ga žene zamole, u rikverc na skelu vozi njihova kola.
Poznat je Banoštor i po svome vinu. Od vinarije do vinarije, sati brzo minu. U jednoj smo zatekli unuka i baku: Ljubica Stojković priča o svom „dečaku”: završio poljoprivredni fakultet, najbolji je vinar u kraju, lep je i uspešan (a još neoženjen!), svi to znaju. Čuven je njihov bermet, sa dodatkom raznog bilja, ko okusi čašicu-dve, rastopi se od milja. Pomorandža, cimet, pelen, smokva i, naravno, slatko grožđe kao iz raja... agronom Vasa odlično vodi biznis, postaje uzor celog kraja. Za budućnost ne brine, planovi samo klize, a nama poverava na temu ekonomske krize: „Ko na selu zbog nemaštine kuka – taj ništa ne radi, dokona mu ruka.“
Sve je počelo od pradede Save, pre gotovo jednog veka: otišao je u Ameriku, zaradio pare, i poslao kući iz daleka. Da se vinski podrum sazida, od kamena i crepulje crvene, da se grožđe tu mulja i sipa u buriće drvene.
Sad su tu, naravno, i flaše sa etiketom: Vasa svoj bermet, šardone i rizling želi da „prošeta“ svetom. Možda stignu i do Detroita, kojim duh deda Savin skita: mlad je umro, četvoro za njim osta, ipak, njegovo ime se u Banoštoru pamti i pominje uz svakog gosta. Pogača, slanina i rakija ljuta – eto okrepljenja posle dugog puta.

Samo nemojte kući skelom kad vino „proradi“, da ne mora Zoran iz Dunava da vas vadi!

-------------------------------------------------------

Banoštorskim sokacima

Maleno naselje Banoštor u opštini Beočin u Južnobačkom okrugu, spušta se sa severnih padina Fruške gore ka obali Dunava na putu koji spaja Petrovaradin sa Ilokom i Vukovarom. Do Novog Sadanema ni tridesetak kilometara, ali od Beograda se brže stiže preko Zrenjanina. Jedni kažu da je ime dobilo po obližnjoj tvrđavi, a ona je, opet, tako nazvanapo benediktinskom samostanu koji je tu u 12. veku podigao mađarski ban Beluš (Banum monasterijum, Ban Monoštra ili Banov Manastir). Manastir je sve do 15. veka bio središte vere u mitrovičkoj biskupiji, dok ga Turci nisu srušili i na njegovom mestu izgradili džamiju. Posle Mohačke bitke džamija je uklonjena, a Bonoštor dobija prvu pravoslavnu crkvu Svetog Georgija (i danas je ponos celog mesta), a onda i katoličku crkvu Svetog Rudolfa, od koje su, nažalost, preostale samo ruševine. Drugi izvori navode da je tu nekada postojala rimska luka Malata Bononija (odnosno Bononija kastra ili Bonostra), na važnom podunavskom graničnom putu, takozvanom limesu, koji se protezao od današnjeg Zemuna pa sve do Osijeka (Mursija), te da je i mesto dobilo ime po njemu.
A. Mijalković
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Malo poznati Dunav kod Beograda

taj Sub Nov 13, 2010 11:20 pm
Na levoj obali Dunava nalazi se i takozvani Treći Beograd, deo obale koji je potpuno neiskorišćen i zarastao u visoko rastinje i drveće. Nasuprot njemu na desnoj obali sagrađeno je više od 300 vikendica. Tu se nalazi i Bela stena, rečna ada na desnoj obali Dunava.
Izvor: Blic


Dunavska pripovedanja - Page 2 Eme
Brod Eko pokreta „Štediša“ kojim se ide u obilazak

Kao najveća prednost Beograda uvek se ističe njegov položaj na dve reke, kojim malo koji grad može da se pohvali. Iako sa velikim ponosom govorimo o tom veličanstvenom položaju, retki su oni koji su ustvari posetili sva mesta koja Dunav nudi. Naveliko su poznate čari Zemunskog keja, splavovi sa dobrom hranom i lepote krstarenja pored Kalemegdana do mesta gde se spajaju Sava i Dunav. Ali postoji jedan veliki deo dunavske obale koji nam je većini potpuno stran.

Udruženje građana Eko pokret „Štediša“ pokrenulo je uz pomoć Grada projekat pod nazivom „Nepoznati Dunav“ kojim pokušavaju da približe nepoznate delove Dunava Beograđanima.

- Kada se krene nizvodno Dunavom sa Ade Huje, na desnoj obali se nalazi Rospi ćuprija, najniža tačka u Beogradu - priča turistički vodič Nikola Ištvanović.

Ona razdvaja nekadašnje ostrvo, današnje poluostrvo Adu Huju od dunavskog Rukavca.

- Jedan od najvećih problema ovog dela reke su fekalna i kišna kanalizacija koja se izbacuje u Dunav, pa je taj deo vode vidno zagađen - objašnjava Nikola.

U njemu nema ribe, a priča se da ga čak i žabe zaobilaze. Već malo dalje nizvodno, voda je čistija, a dubina Dunava dostiže i do 14 metara. Tu se nalazi i Paradajz ostrvo koje je nastalo prirodnim putem, ali je kasnije dodavan šut da bi se napravila obala. Ono postoji skoro 25 godina, a ime je dobilo kada je “sam od sebe” na njemu nikao paradajz, kao jedna od prvih biljaka.

- Smatra se da je logičnije objašnjenje da je paradajz nikao iz semenki koje su ostavili ljudi koji su se kupali na tom mestu dok je još bio samo peščani sprud - priča kapetan broda „Štediša“ Mladen Pavlović.

Ostrvo se proteže na skoro dva hektara i prekriveno je visokim drvećem koje služi kao dobar zaklon od vreline sunca koje se, zbog jakog dunavskog vetra skoro i ne primećuje dok ne bude kasno.

Na levoj obali Dunava nalazi se i takozvani Treći Beograd, deo obale koji je potpuno neiskorišćen i zarastao u visoko rastinje i drveće. Nasuprot njemu na desnoj obali sagrađeno je više od 300 vikendica. Tu se nalazi i Bela stena, rečna ada na desnoj obali Dunava. Nekada je bila potpuno bela, danas je sva u zelenilu, osim dela gde je peščana plaža.

- Deo koji je predviđen za kupanje je plitak, a temperatura vode je 24 stepena. U šumi je ušuškano nekoliko restorana, ali kupači često odluče da sami spreme ručak koji sami i upecaju - kaže kapetan Žikica Cvetković.

Najčešće se peca som, ali ima i deverike. Dunav se posle Bele stene račva na tri plovna rukavca - na Velike vode, srednje vode i male vode, od kojih su samo Velike vode zvanično plovni put.

- Između Velikih i Srednjih voda se nalazi ostrvo Forkontumac, dugo sedam kilometara i obraslo je šumom. Srednje i Male vode dele ostrva Štefanac, Čakljanac i Donja ada koje su vremenom zbog zasutih rukavaca postale jedno ostrvo - objašnjava kapetan Žikica i dodaje da ga neki zovu i Ostrvo zaljubljenih.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Dunavski Odisej

taj Sub Nov 13, 2010 11:27 pm
Završio je arhitekturu, postao priznati slikar, ali je ljubav prema fotografiji i putovanjima prevagnula. U 60. godini kupio je balon i započeo dunavsku odiseju

Dunavska pripovedanja - Page 2 1-mag38s10f07

Sa bocom plina na leđima, u balonu jednosedu, naš poznati umetnik Dragoljub Zamurović satima je leteo nad vojvođanskom ravnicom i Đerdapskom klisurom da bi fotoaparatom dočarao dunavsko priobalje, život i običaje ljudi koji žive uz reku. Peo se balonom i do dve hiljade metara visine i spuštao na krovove crkava i katedrala i krošnje drveća.
Za godinu dana naša četvoročlana ekipa, koju predvodimo pisac monografije o Dunavskom slivu u Srbiji Bogdan Ibrajter i ja, posetila je brojna mesta u Podunavlju i Homolju. Osim sa vode i kopna, snimao sam i iz balona, kao i iz specijalnog podvodnog kućišta. Monografija će izaći na proleće na srpskom i još nekoliko jezika, a njen radni naziv je „Pogled na Srbiju”. Pod istim nazivom u maju biće održana i velika izložba fotografija na Kalemegdanu – kaže naš sagovornik.

Oko sveta na trotinetu
Da bi ostvario ovaj poduhvat Zamurović je u 60. godini upisao šestomesečni kurs pilotiranja balonom i obnavljao gradivo iz matematike i prve pomoći. Tako je postao i prvi pilot koji je diplomu stekao u Srbiji. Vazduhoplov koji je uvezao iz Španije, prvi je te vrste na Balkanu. Zamurović se sprema za još jedan rekord, da u naredne dve godine postane prvi čovek koji će ceo Dunav, od izvora u Nemačkoj do ušća u Crnom moru, fotografisati iz vazduha.

Dunavska pripovedanja - Page 2 1b-mag38s10f03

Fotografisao sam ranije iz aviona, helikoptera i motornog zmaja, ali vazdušni balon pruža veće mogućnosti profesionalnom fotografu. Da bih slikao veče ili jutro potrebna mi je duža ekspozicija, a to ne mogu da postignem na motornom zmaju koji leti sto kilometara na sat i uz to pravu veliku buku – kaže.

Zamurović je uspeo da spoji dve svoje velike ljubavi, fotografiju i putovanja. Seća se da je već sa četiri godina pošao na put oko sveta sa drugarom koji je imao trotinet. Uspeli su da pređu više od petnaest kilometara pre nego što su ih vratili kući.

Kao student prošao je 44 zemlje, obilazio je diskografske kuće, intervjuisao i snimao pop i rok grupe i u svojoj subotnjoj emisiji na Radio Beogradu 202 emitovao muzičke novitete.

Monografija u zubarskoj ordinaciji

Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a li se arhitekturom nikada nije bavio. Završio je poslediplomske studije fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti. Kao slikar osvajao je brojne nagrade, ali je ljubav prema fotografiji prevagnula zahvaljujući čuvenom časopisu „Lajf”, koji je svake nedelje sa uživanjem razgledao. Godine 1995. dobio je i zvanje „Istaknuti likovni umetnik fotografije”, prvi je fotograf koji je dobio „Veliku majsku nagradu”, a dobitnik je i „Nikonove“ nagrade u Japanu u konkurenciji 60.000 učesnika iz celog sveta.

Kaže da, za razliku od većine kolega koji fotografišu događaj, on svoje slike prvo stvori u glavi.

- Često mi na snimanju viknu „Vidi ono”, a ja samo odmahnem rukom jer to nije ono što sam zamislio …

Dunavska pripovedanja - Page 2 T_1a-mag38s10f06

MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Sub Nov 13, 2010 11:32 pm
Dunavska pripovedanja - Page 2 Jr_52007_4_01_b

Posle knjiga i fotomonografija "Cigani sveta", "Kazahstan", "Kazanj", "Međugorje", "Srbija", "Vojvodina", "Crna Gora", "Sarajevo" i sarajevska "Hagada", naš poznati fotoreporetr Dragoljub Zamurović priprema fotomonografiju o Dunavu – reci koja povezuje najviše naroda i nacija u Evropi. Iako je o Dunavu napisano na tone knjiga, naučnih, turističkih, kulturno-istorijskih, sačinjeno na stotine monografija i fotomonografija, od najstarihjih vremena do danas, i od njegovog izvora do ušća, Dunav i danas privlači pažnju za novim sagledavanjima, za novim otkrićima, za novim beleženjima njegove enigme, nepresušne lepote obale i okoliša, lepote same reke, života oko nje a i u njenim dubinama.
Nove tehnologije pružaju nove mogućnosti, pa je izazova i ideja na pretek.
Tok Dunava kroz Srbiju je najraznovrsniji, od njegovog ulaska kod Bogojeva, do izlaska kod Radujevca.
Zato je Zamurović i odlučio da u poduhvatu pravljenja nove sveobuhvatne fotomonografije sa radnim naslovom "Dunavska odiseja" krene pre svega od Srbije i najatraktivnijeg dela Dunava – Đerdapske klisure.
Za godinu dana posetili smo mnogobrojna dunavska i homoljska mesta, jer fotomonografija obuhvata šire područje oko reke, a pre svega život i običaje ljudi, floru i faunu, i neotkrivene lepote prirode.

Đerdapska klisura je dužine stotinak kilometara. Počinje kod Golubačke tvrđave s naše, i od stene Babakaj na rumunskoj strani Dunava. Samo za jedan dan, u najvećoj klisuri Evrope mogu da se izmenjaju sva godišnja doba, a sa njima i boje vode, neba, stena i bilja koje promene više kolorita i valera. Usamljena sura stena Babakaj poznata je svim ribarima i lađarima. Dramatiku Babakaja, s burnim talasima Dunava i olujnim nebom, ostavio nam je u amanet slikar Đorđe Krstić. U Đerdapu su Mali i Veliki kazan, Lepenski Vir, Trajanova tabla i drugi mnogobrojni kulturni i istorijski spomenici. Izgradnjom brane i hidroelektrane "Đerdap" šezdesetih godina prošlog veka, nivo vode u Dunavu je znatno porastao. Mnoga naselja, nalazišta i ade su potopljene, a kulturno-istorijska spomenici izmešteni i podignuti. Tako je voda u Đerdapu prekrila Adakale, ostrvo na kojem su pogubljene dahije Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Fočić Mehmed-aga. Nestala su pored ostalih mesta stara Brnjica, Dobra, Donji Milanovac, Tekija, a na rumunskoj strani Oršava, Jelešnica, Dubova, Svinica.., Podignuta su i izgrađena nova, istoimena, urbana naselja.
Dunavska pripovedanja - Page 2 Jr_52007_4_02_b
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Sub Nov 13, 2010 11:33 pm
Dunavska pripovedanja - Page 2 Jr_52007_4_0304_b

Izmeštena je i znamenita Trajanova tabla. U jednom komadu je bukvalno odsečena od obalne stene i podignuta na novi prostor za dvadesetak metara viši. Taj poduhvat se upoređuje sa izmeštanjem staroegipatskih hramova sa kolosnim figurama Ramzesa II u Abu Simbelu, prilikom izgradnje velike brane na Nilu kod Asuana pedesetih godina dvadesetog veka. Samo što su tom prilikom hramovi i kolosi rastavljeni i preneti u delovima koji su težili od petnaest do dvadeset tona. Trajanova tabla je, međutim, izmeštena u jednom bloku težine čak 300 tona! Radovima na izmeštanju ovog spomenika rukovodio je poznati beogradski arhitekt Milorad Dimitrijević.

Dunavska pripovedanja - Page 2 Jr_52007_4_0506_b
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

taj Sub Nov 13, 2010 11:34 pm
Teško je da će čovek na drugim mestima duž toka Dunava kroz Srbiju naći toliko očuvan tradicionalan život kao u Đerdapskom basenu i istočnom delu Homolja.
U selima Mosna, Klokočevac, Blizna ili kod Golog brda blizu Tekije, na primer, još uvek se dime okrugle i od čađi crne ugljarske peći, u kojima ljudi prave ćumur. U Mosni su peći na pet metara od obale na ušću Porečke reke u Dunav. Porečka reka kod Mosne pravi deltu u kojoj je mrestilište ribe. Tu se istovremeno dime ćumurdžijske peći, pecaroši vrebaju ribu, a u ševarju se kriju velika jata svakojakih divljih pataka.

Dunavska pripovedanja - Page 2 Jr_52007_4_07_b

U jutarnjim časovima Porečka reka donosi i puni ovaj deo Đerdapa oblacima vodene pare, pa se čini da je voda vrela, da kipi i isparava...

Tradicionalna narodna religija, folklor, pa i nošnja posebno je očuvana kod podunavskih i homoljskih Vlaha. U ovom delu istočne Srbije kod Vlaha su se do naših dana u narodnoj religiji održali neobični obredi kulta mrtvih, koji verovatno vuku korene iz balkanoneolitskog doba. Tako se za pokojnike još održavaju pomane (sećanja), puštanje vode preko brvna na potoku sa mnogo magijskih radnji, a i priveg, s velikim vatrama, oko kojih se igra kolo za mrtve.
Sponsored content

Dunavska pripovedanja - Page 2 Empty Re: Dunavska pripovedanja

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu