Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vito Nikolić Empty Vito Nikolić

taj Pet Feb 26, 2010 9:08 am
Витомир - Вито Николић


Пјесме из књиге
НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н


Vito Nikolić Vitomir_nikolic

Vito Nikolić Korice_unutra_vito_nikolic

НЕДЈЕЉА У ГРАДУ Н
Тумара градом недјеља,
иде од куће до куће,
ко да је слуачјно наљегла,
па не зна шта ће ни куд ће.
Застане испред излога,
да тобож косу поправи,
а отуд нема никога
да је бар оком поздрави.
У крчми нађе тишину,
на тргу, опет, тишина,
празнују људи празнину
и свуд је само празнина.
Тумара градом недјеља,
тек да вријеме убије;
ко да је грешком наљегл
па сад би некуд - што прије.

ДРУМОВАЊА
Пјевају у мени друмови снажни,
друмови добри ко длан очин.
Морам данас отић некуд, да потражим
мало одмора за уморне очи.
Идем без поздрава, без порука,
овако лијепо помућеног ума,
да тражим окука, окука, окука,
и иза сваке - само парче друма.
Пустите ме, пустите да одем,
без питања како и зашто и докле
друмови увијек некуда воде,
а ја сам номадском глађу проклет.

ОБЕЗДРУМЉЕНОСТ
Заноћила ноћ у мени,
мотре на ме црне страже,
лик нечији скамењени
гледа у ме пренеражен.
Над угарком мјесечевим
лудо дрво запомаже.
Неки гркљан пресјечени
хоће име да ми каже.
Треба некуд побјећ с лицем
испред ове страшне јаве,
не у шаке - злокобнице
закукаће око главе.

---------------------

Све су скитње одскитане,
умор пао на друм дуги.
Што ме тако гледаш, дане
као да сам неко други.



ЈЕСЕН ДАЛЕКО НА ДРУМУ
Ни оца, ни мајке, ни адресе ...
А већ је јесен. Кише зру.
Данас ће ждрал из неба сивог,
да ме закоље криком ко сјечивом,
ждрал - мој друг.

ИНТИМA
Ноћас тако желим да ме неко воли,

прегршт нечије њежности ми треба;

ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.
Ја сам био кафански и више ничи,

и био пуст и презрен- нежељен ко гробар

Ноћас би хтио себи- дјечаку да личим

и да ми опет кажу како сам добар.



ИНТИМE
Ноћас тако желим да ме неко воли,
прегршт нечије њежности ми треба;
ноћас ћу све да заборавим и преболим
и да се вратим у наручје неба.

Ја сам био кафански и више ничи,
и био пуст и презрен - нежељен ко гробар
Ноћас би хтио себи - дјечаку да личим
и да ми опет кажу како сам добар.

*


Добројутро, јутро снено,
добројутро, небо плаво.
Хвала ти за љубав, жено,
хвала ти за лежај, траво



ОЧАЈ


Дан освану а ја - Скадар,
Зле ме силе
претвориле
у гомиле,
до темеља порушиле.

Три године тако оне
мене ломе,
а ја више нијесам кадар
да се зидам
и сурвавам
низ литице.
---------------
Гојковице,
млада Гојковице...


БОЛНИЧКИ ФРАГМЕНТИ


I
Заборавише ме, туго, друмови.
Одавно ни једног да наврати.
Бјелина ми вид умори.
Стигоше ме спори сати.
Све се свело у прозорско окно
комад неба и облак што плови.
Смрт ме гледа празнооко.
Недајте ме о друмови.

II
Прољеће иде, а она режи.
Пријети - плућа ћe да искида.
Мораћу и ово прољеће да прележим
између четири бијела зида.
А напољу ће листати тополе,
кикотаће се ријека испод ива.
О, нико не зна колико прољећа боле,
кад су отета и недокучива.

III
... Како сам некад лудовати знао

с прољећа, кад плану те кише бучне.
Једном сам дивно покисао,
она - топола, ја - бор разбарушен.
А сад не могу прозор да отворим,
да уђе то славље маја пијанога ...
Можда и данас негдје гори
љепота она босонога?
Киша, киша у трави, у лишћу
шуми драга опијајућ сном.
Оздравићу, сестро, оздравићу
да бих умро киснући ко кров!
IV

Те тополе брезовачке,

те тополе

миловане погледима умирућих.
Те тополе
што ме боле
листајући и венући.
Те тополе брезовачке,

те тополе

што у сутон мукло шуме ко да јече.
Нек оголе
те тополе.
Горосјече!
Горосјече.

V
С јесени

зелени

туга у мени,

с јесени,

кад дозру дуње и регрути
и дјевојке кад се заневјесте,

с јесени
некуд ме зову цесте.
Некуд

гдје лишће никада не жути

и гдје су људи - вјечити регрути,

а дјевојке - вјечите невјесте ...
С јесени

- тако су лажљиве цесте.

VI
Ноћ. Новембар. Киша влажи, влажи...

Помрчина згуснута до крика.
У оџаку, ко да милост тражи,
вије вјетар болом бескућника.
Негдје некаква капија пјева,
с призвуком туге заборављених.
У мени нешто дозријева
чудно нешто ноћас зри у мени.

VII
Не вјерујем овој ноћи

издаће ме.

Ако само склопим очи,

ако тренем,

прикрашће се,

заклаће ме,

или ће ме удавити омчом мрака.
Не вјерујем овој ноћи,

црној,

глувој,

без корака.

ПОСЉЕДЊА ПЈЕСМА
Лежим на одру, тих, упрошћен
до баналности, до горког стида.
Улазе некакве црне гошће,
понека приђе и зарида.
Около сједе. Тихо и тужно.
Старци пуше, причају, кашљу
и опраштају ми великодушно
све што се збило уз веселу чашу.
Врлине везу уз израз озбиљан
причају шале са смијешком.
(Испада, ето, да сам био диван,
смрти, моја једина грешко!)

------------------------------

Лежим на одру, тих, упрошћен.
Напољу сунце свакодневно сја.
Не знам да ли је ко ожалошћен
али, заиста, јесам ја.

УСПАВАНКА
Буји, паји,

гријеху мој мали,

спавај, моја лијепа срамото,

због тебе су ме отјерали

да туђе рубље простирем плотом.
Назвали су ме свачим редом

и клели,

и мене и тебе, сине,

као да ти нијеси чедо,

лијепе очи материне.
Буји, паји,
да порастеш наји,
велик као они јабланови,
снажан као они загрљаји,
лијеп као она мјесечина.
Спавај,

лијепа срамото материна.




РОЂЕНДАН
Рођендан ...
Двадесет и пета опомена

за дугујући живот.

Већ - двадесет и пета!

Како се лудо окреће ова матора планета,

као заљубљена шипарица

блесава од среће.
Окрећи се ти само, стара,
окрећи, окрећи ...
Што се тиче мене

- ја ћу само да зачепим уши,
па и послије стоте опомене,
бићу опет дужник равнодушни.
Али да платим
- не, никако!
Рађе

одлазим из овог гнијезда.
Хеј,

зауставите планету,

ја хоћу да изађем,

идем у вјечну скитњу између звијезда.
Шта?... Нећете?...
О, има и томе лијека,

јер иако нијесам Галилеј
ни Ђордано Бруно,

ја сам човјек једног свемоћног вијека,

па знам да he морати,

лијепим ил буном,
да падне тај јогунасти

што неда и стеже,

доста је само да неко врисне:

"Доље апсолутизам земљине теже!"
Уосталом,

већ су почела да кевћу

штенад по васиони.
Хеј,

зауставите планету!
Чујете ли - звоним ...


ПРОЉЕЋЕ
Старији за таму јесени тмасте
и грубљи за грубост ове зиме прошле,
ја вам овога прољећа нећу махати, ласте,
и нећу вам рећи топло добро дошле.
Врапцима ја морам, њежно као отац
рећи нешто лијепо у дан овај плави,
врапцима том ситном грумењу живота,
што је цвркутало зимус на мећави,
док сте ви негдје, испод туђег неба
изводиле своје игре враголасте.
Не, ваш ми цвркут сад, збиља, не треба,
размажене госпођице ласте.
Они су зимус зебли испод стреха,
они су вољели и голо ово грање.
Моје поштовање, весела руљо смијеха,
другови врапци - моје дубоко поштовање.

ПРВИ СНИЈЕГ

Соња, изиђи да скитамо,
имам луду жељу вечерас да лутам.
Соња, изиђи и изнеси само
мало њежности испод капута.
Мало њежности, мало само,
залогај један за огромну глад.
Соња, изиђи да скитамо,
ноћас је нестварно лијеп град.


ПРВИ СНЕГ
(пјесма написана за конкурс "Света")


Снежи...снежи...завејава...
cвe
на љубав јутрос личи.
Можда, збиља, негде спава

лепотица ко у причи.

Пахуљице плету лудо...
на шта
cвe то ме подсећа.
Хајдмо у то лепо чудо

-
ноћас Градом лута срећа.
Снег лудује, снег се смеје
лепотом је
cвe дотако.
Мила: Гледај како
вeje
и воли ме, ето, тако.


БУЂЕЊЕ

Добројутро, јутро снено,
добројутро, небо плаво.
Хвала ти за љубав, жено,
хвала ти за лежај, траво




ДАН
Ни у какав дневник овај дан не може,
ово ругло дање, малодушно, сиво,
ни кише да се покисне до коже,
ни вјетра, ни сунца, ничег живог.
И то тако тиња - изван људи, млако,
нико тим не живи. Вичем срдит вани:
Дане, ђубре једно, не свиће се тако,
губи се натраг па пристојно свани ...

ОДМЕТАЊЕ
Није ово љубав, то се ја спасавам,
то ја бјежим, жено, теби у хајдуке,
романијо моја, пуна добрих трава
за крваве ране и жестоке муке.
То ја бјежим, бјежим, иако знам, жено,
да већ нигдје нема ђула и зумбула,
да ме ипак чека проклето лијевно
ђе у њему бијели се кула.


КЛЕТВА

Бестрага ти глава

о али без трага
већ одавно иде

моја глава драга
из зоре

у зору

зора
а шта даље

ко нас у тај бестраг

из бестрага

шаље...
Ниси ништа ружно

рекла добра жено

све је то још давно

ружније речено

проклет сам ја
проклет

зна то ова глава

па се ево

луда

некако спасава

па ме ево некуд

очајника води
да ми пукне мрамор

у некој слободи.


ЈОШ МОГУ ПОНЕКИ ОСМИЈЕХ ДА СЛАЖЕМ
Још могу понеки осмијех да слажем,

понеку срећу да одглумим,

још могу понешто лијепо да кажем

сваком осим себи

- не дају ми

болнице,

болнице,

брезовици,

бежанијске косе,

касиндоли.

Узалуд се враћам некад драгој слици,
птици,

небу,
лишћу ...

Боли,

боли,

боли ...
И кријем се тако крвав

унакажен

у завјесе своје црне

страшне кише ...

Још могу понеки осмијех да слажем

али све тише,

тише,

тише ...


БАЊУ ШАРАНОВИЋУ
Ове јесени ни тебе ни мене,

ти у гробу - ја у гарсоњери.

Стижу ми некакви рачуни,

некакве опомене,

а ниодкуд ријечи да ме разувјери

како нијеси био у праву

кад си посегнуо за ножем ко Серјожа.

Ове јесени и ја сањам траву

неку добру траву с оне стране ножа.
Ове јесени ни једног ни другог,

ни толико нама драгих, брате,
неко својим путем,

неко својом тугом,

сви смо и отишли у вражију матер.
Ове јесени ни мене ни тебе,
ти у гробу - ја у гарсоњери.
Наша бреза негдје сама зебе,
она што си хтио да је вјериш.

МИНУТ ЋУТАЊА ЗА ЖИВЕ

Ослушни понекад, тако кришом,
и чућеш како кисну наше кости
под тамо неком тамном кишом
у тој свијетлој будућности.


СЛИКА ИЗ ДЈЕТИЊСТВА
Господе, како памтим ту слику,
како је све то живо у сјећању
- одсјекли су главу несрећнику,
а некаква је мува пала на њу.
И док је неповратно из зјеница
одлазио читав један свијет,
та је мува мирно ишла преко лица
као да се ништа догодило није.
А тамо је негдје мирисала трава,
шуморила јасен, црвкутала птица

- све је било исто, осим ова глава

са равнодушном мувом на сред лица.
Ћутао сам дуго и док су остали
одлазили сити тог призора ратног,
неко је викнуо ШТА ЧЕКАШ МАЛИ!
НИШТА рекао сам сасвим матор.


НЕСАНИЦА
Ноћу,

у грчу несанице,

дозријевају самоубице,

а онда тамо у освите сиве

падају зрели међу живе.

Да ли то и ја

дозријевам

ноћас док вјетар жално пјева

по улицама

и под мојим челом,

да ли то и ја

дозријевам

или сам, можда, већ презрео,

па сада венем сам и таман

миришући невесело.


И ОПЕТ ЈЕСЕН

И опет јесен.
Опет тутње
бескрајне кише
по Никшићу,
и опет старе
црне слутње,
и опет
- сам си,
Николићу.
И опет нека
писма дуга,
очајна писма

- без адресе,

а нигдје драге,
нигдје друга,
само та јесен.
Опет јесен.
А шта ако

просвирам

тај метак

кроз ово чело

невесело,

а онда почне

све

испочетка:

живот,

страдања,

па опет

- чело.
Ашта ако

нема заборава,

ако је то

само

вјечна игра круга?
А шта ако

тамо
испод трава
боли ова
иста
људска туга?


ПЈЕСМА
На друм пало небо малаксало
не може се даље, Витомире,
и до сад се с муком битисало,
умири се велики немире,
свако те је надање издало.

ЗИМА
Чија ли си ноћас - ко те

љуби пијан од лепоте
и у мекој коси сања

свет пун твога шапутања.

Срећо моја давно ирошла
коме ли си добродошла

oвe
ноћи док зла цича
моју студен свету прича

и док ветар грубо гуши

заостали сјај у души.

Чија ли си ноћас-чија
коме твоје сунце сија
као што је мени сјало

тако мало
тако мало.


ГРАНАДА
Извешће једно јутро мене сужња
и прије но се дан раздани
убиће ме ни крива ни дужна
изван града на пустој пољани.
И поновиће се срамна слика
већ толико пута поновљена:
мртав пјесник пред четом војника
а около пјесма понижена.
РАЗГЛЕДНИЦА ИЗ УМИРАЊА
Пишем вам, ево,

драги моји,

из овог лијепог умирања,

као што је ред,

као што пристоји

да се јављамо

тако

с путовања,

с годишњих одмора,

са љетовања,

из тамо неких нишких бања,

из тамо неких будви,

неког крања

- пишем вам, дакле,
рођени моји,

из овог лијепог умирања.
Умирање

- то је овдје,
на југу,

па можда и нешто јужније

од југа,

ту вјечне ране

сву ноћ шуме тугу,

а јутром опет свиће

златна туга.
Туге овамо
ко сунца на Хвару,
па душа за час
бакарно преплане
(само што овдје
не дају ни пару
ако понекад туга
не осване).
Остаћу овдје дуго
дуго

па можда чак
и нешто дуже,
сродио сам се, ето,
са овом тугом,
са овим ранама
што тугом
туже.



ЗАБОРАВИТИ

Б.Петровићу, пјеснику
Заборавити - и грудобољу
и пјесме, и несне, и зле метке,

па опет вољети неку Ољу
из шестог разреда осмољетке.

Па опет сањати негдје уз кишу,
гладан и жедан го и бос,

велике људе који пишу
и жарко жељети да будеш то.

Па опет читати "Робинсона"
и вјеровати у
cвe приче,
па опет бити дивни сиромах
који сем срца нема ничег.

Заборавити, заборавити...
али нема више заборава

-
хтио не хтио мораш бити
по
cвojoj несрећи злој и славан.


БАЛАДА
Ми смо бескућници ал не и убице
и зашто нас се свак гнуша и боји
зашто шириш плаве очи дјевојчице
кад прођемо јутром крај прозора твојих.
Нисмо ми с марса пали, жива била,
овакви се дроњци ни горе не носе,
па кад отуд нисмо што би се плашила
наших мутних очи и прљаве косе.
Ми смо људи ко и други људи
само с много више среће зле,
али зато ми имамо груди
и широко срце за сваког и све.
Ми смо бескућници ал не и убице
и нека нас се нико не гнуша и боји
немој ширит плаве очи дјевојчице
кад прођемо опет крај прозора твојих.


СЛИКА СА ПЕРИФЕРИЈЕ
Пјева пијана кафанска дроља
звучно куковима вртећи у круг
упорно као зубобоља
прича нешто мој пијани друг.
Пијан сам ето али шта то мари
пустите ме драги ја вас молим
у овом животу има пуно ствари
које само пијан могу да одболим.
Са торња одзвања касна ура
опомињућ на сан непоспале нас
улицом пијан вјетар тетура
псујући нешто на сав глас.


СЛИКА ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ
Полако улазим забораву у траг,
препознајем тај камен, то дрво, ту траву,
и све ми се чини да сам давног јутра
пронио овуда Ченгићеву главу.

ПИСМО МОЈОЈ УЧИТЕЉИЦИ

(Бранивоју Ђорђевићу)
Драга Госпођо учитељице,
не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.
Сјетих се, знате, оних Ваших прича
пуних љубави за птице невине и слабе,
послије којих смо, због сваке праћке и камичка,
клечали дуго иза табле.
Не замјерам Вам - далеко било,
па чак ни то што ме вукосте за уши,
све је то данас на свој начин мило
и пријатно је од тога у души.
Ја се често сјетим тог времена давног
рата, зиме, глади, бодљикаве жице,
није, богме, тада било једноставно
научити неког да заволи птице.
Госпођо, то је, у најмању руку,
јунаштво достојно поштовања -
учити неког љубави уз хуку
једног страшног рата, једног пропадања.
Хвала Вам, госпођо учитељице,
и не зачудите се овом писму касном,
подсјетише ме на Вас двије мале птице,
двије обичне птице на жици телеграфској.


ПРЕКИНУТА ЧАРОЛИЈА

На вијест о смрти В. Дизнија
Читавог јутра снијежи

снијежи

веселом тишином звони дан

псето се малој птици

смијеши

видиком лети

Петар Пан.
У пахуљама радост плану

јави се мноштво драгих слика
али
одједном

као кап да кану

кап црног туша

сред видика

згаснуше слике

топле

њежне

под небом оста смркнут дан

и пси што лају

и птице што бјеже

нестаде добри

ПЕТАР ПАН,

БЈЕЛИНА
Стојим под пахуљама са руком просјачки

испруженом.

Оне падају, осмјехују се и мру на моме длану,

пуно је јутрос њежности и доброте у простору

оснијеженом

скоро да повјерујем како сам некада и ја имао

маму.
Скоро да повјерујем у све недођије и шарене

лаже,

у све приче о патуљцима, снежани и црвенкапици,

скоро да повјерујем како ћу некада опет бити

мажен
код моје добре баке тамо у Горњој Буковици.

Стојим под пахуљама са руком просјачки

испруженом,

али ни сам не знам да ли нешто дајем или

молим,

о не зачуди се и не замјери ми, прва жено,

која јутрос овуда прођеш ако почнем да те

волим.

ЗИМА
Из таме
сву ноћ
снијег сипа
и вјетар
звижди
зима
зима
добро је
мила

добро ипак

што негдје
постојиш
што те
има.

УМЈЕСТО МОЛИТВЕ ЗА ДАЛЕКУ
Понекад, давна, сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.
Гдје ли си ноћас, ти далека,
да ли си негдје свила дом,
или још увијек, као некад,
луташ поноћним Београдом.
Да ли још тражиш оног чудног,
оног из твојих снова врелих,
кога си тражила узалудно
и оне ноћи кад смо се срели.
Тражи, само тражи, трагај,
он ипак једном мора доћи
из твојих лијепих снова, драга,
у твоје нимало лијепе ноћи.
Као што дођу ове пјесме
из дивних шума непознатих
право у наше ружне несне,
у горку збиљу касних сати.
Понекад тако сјетим те се,
а нешто топло засја у души
као од добре старе пјесме
што се случајно запјевуши.

ДЈЕЧАК
Дјечак је убио ласту, а остали дјечаци су повикали:
-
Умријеће ти мајка!... Ко убије ласту умријеће му мајка!...
-
Ја немам мајку - рекао је Дјечак.
-
Онда ће ти умријети отац.
-
Немам оца.
-
А брата, сестру?.,.
-
Немам ни брата, ни сестру.
-
Немаш баш никога?!
-
Никога.

Дјечаци су се збунили. Каква несрећа може да снађе некога ко је већ толико несрећан?

Тишина је потрајала дуго, а онда се огласи Дјечак милујући своју жртву у којој више није било ни дана, ни сунца, ни цика...
- Жао ми је ласту - рекао је тихо.


СВЕ ЈЕ ОДВЕЋ ТУЖНО
Све је одвећ тужно

да би било ружно,

и то што смо слаби
и лако рањиви,

и то што смо тако
несигурно живи,
и то лисје
које
падат не престаје...
Све је то лијепо,

па какво је да је,

јер друго нам

ништа

не

остаје.

ИЗМЕЂУ НАС И ПЛАВОГ НЕБА

(Божу Ковачу)
Између нас и плавог неба
увијек нешто што не треба:
кров, кишобран, шешир, качкета
-увијек нешто што нам смета
да гледамо тај простор чисти
и постанемо такви исти.


ПЈЕСНИК

(Успомени Александра Ивановића)
Буде понекад тешко човјеку
кад га некаква патња сколи,
па оде да тражи ријеч неку
ко траву од које мање боли.
И не врати се никад више
из своје душе ко из горе,
остане тамо, свијета лишен,
тражећи траве чудотворе.
Пребира смиље и ковиље
иако добро зна тај патник
да је немоћно све то биље,
да га је мање него патњи.
А када једном оде с кишом,
кад свене као август, ко љето,
осјетиш како је с њим отишло
нешто лијепо и свијетло.


ФОТОГРАФИЈА СА ОСМРТНИЦЕ
Када ли се насмијао
човјек што се јутрос смије
са посмртног свог плаката
ко да никад умро није.
Је ли знао добри човјек,
је ли мого и да слути,
да ће једном с тим смијехом
тако црно осванути.
Каква је то давна cpeћa
озарила њему лице -
да би му се наругала
јутрос с црне осмртнице.

СТАРАЦ
Уморан већ и мало горак
од свега што се збило и што није,
он иде тихо, корак по корак,
улицом - ко рубом провалије.
Мало шта види и мало шта чујe
сем грозну јеку свога штапа,
како му корак заглушује
-како га с тишином неком стапа.
Кад сједне на клупу да завара
ту збиљу коју штап одзвања,
људи помисле - он одмара,
људи помисле - старац сања.


МИР
Чудна ме понекад жеља хвата
да купим разгледницу и напишем:
"Добро је: поште раде, нема рата..."
И ништа више.



ЈУТРО
Колико кукавичлука треба за храброст
и колико храбрости за кукавичлук
о, јутро, добродошло...

ПЈЕСНИК ИЛИ ЈАТАК
Ћутиш, часно ћутиш, па ипак, на крају,
мораш проговорит, мајчин сине,
када ти те муке додијају,
када те згроме те истине...
О, јатаци тврди то најбоље знају
када из своје очајне висине
почну полако да падају.
Да, све ћеш ти једном признати на крају
курвин сине...

МЕЋАВА
Сам је ноћас на мећави
и вуци му траг слиједе,
ко зна, сјутра, кад заплави,
гдје ћe бити и шта хтједе.
Пјесмо моја, помоли се
за његову луду главу,
и ослушни - ако врисне
да идемо у мећаву.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Čet Mar 11, 2010 10:34 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vito Nikolić Empty Re: Vito Nikolić

taj Pet Feb 26, 2010 9:08 am
МЕЋАВА

Већ три дана не видјесмо дана,
тек помало у окну заруди,
па се опет приповрати тама,
па се опет сневеселе људи.

Невријеме - да не може горе ...
Сулуд вјетар у прозоре бије,
као неког да зове напоље,
да изиђе ако курва није.


ГИМНАЗИЈАЛКЕ НА СНИЈЕГУ

... А да их није
овако
зими,
њих
што вјечно на љето мисле,
ми би се провели
као Ескими
- као пингвини
смрзли би се.

Да није тих очију
и тих лица
из којих
вјечно
сунце грије...

... Гимназијалке,
данас
свакој по петица
из живота,
љепоте
и
поезије.


МОЖДА

Можда ту љепоту
којом живим сада
у неком животу
просањах
некада
и она ме стиже
сад
у мимогреду
у овом животу
ко зна ком по реду.

Можда баш овако
и баш оволико
стајао сам давно
пред том истом сликом
не слутећи да ћe
она
једног дана
изаћи да живи
изван свога рама.


БЕЗ СВЕГА МОГУ

Без свега могу
- без руку,
без ногу,
без главе се
чак
осјећам
много комотније,
али без срца
- без срца не могу,
тог маленог срца
својег
и свачијег.


НЕКА МЕ НЕ БУДЕ

Нека ме не буде кад будем престао да волим
јер тада од мене не би остало ништа
- можда само угарак неки голи
од читавог овог великог огњишта.


ИНСТРУКЦИЈА ЗА ЈЕДНУ СЛИКУ

Прво замислите прапочетак,
диносауре, мамуте, олује,
па онда замислите свог косматог претка
како се на ријеч одлучује.

Замислите му при том лице и очи,
па зубе, косу и чело ниско,
па дочарајте како му се кочи
очајно грло нетакнуто вриском.

Па затим додајте читавој слици
нијему масу која чека
да чује име сунцу, птици...
Јесте ли замислили тог човјека?

Сад насликајте косматог дивљака
са главом мало нагнутом у страну
како зажиже усред мрака
свјетлост до тада ником знану.

Па опет замислите све испочетка,
диносауре, мамуте, олује,
и величанствени глас човјека
како кроз простор одјекује.


ГРЛОМ У ПОЛИМЉЕ

Гори јесен, капљу шљиве
у првоток љут,
а ми грлом у Полимље
- нанио нас пут.

Три смо ноћи и три дана
текли као Лим
од казана до казана
- упоредо с њим.

Пјевала нам дању јесен
озлаћена сва,
а чувао ноћу мјесец
(или, можда, два?)

И данас бих тамо био
крај казана ког
да нас није разјурио
љубоморни Бог.

Гори јесен, тече шљива
у првоток љут ...
Тешко ли је из Полимља
низ тријезан пут.


ИСТОЧНИ ВЕСТЕРН

Пјесма је увијек при руци
као револвер о појасу,
па кад ти дојади
- само повуци
и туци,
право у масу.

Пуцај у срца,
у чела,
у очи,
и не поштеди
никога живог,
а кад све средиш,
пажљиво закочи
и крени
полако
у крчму
- на пиво.


БРЕТЕЛЕ СА ФАБРИЧКОМ ГРЕШКОМ

Са рамена низ мишице бијеле
сваки час склизну њене бретеле,
а сирота жена само црвени
- тешко јој, очито, а теже мени.
Док она једну с муком подиже,
друга већ клизи све ниже и ниже.
Обла рамена па би и пчела
склизнула одатле, а не бретела.
Ох, што се мучи јадна жена
да смири бретеле и рамена...
Морам је водит, па хтјела - не хтјела,
у неки сервис због тих бретела.
Јер, очигледно, њене бретеле
имају крупан фабрички фелер.


ПОЛИГЛОТА

Мој пас је рођени полиглота:
говори сто језика првокласно.
Кад тај зарежи иза плота
сви га разумију и - све им је јасно.


ЈЕДАН НЕШТО ОЗБИЉНИЈИ ПОГЛЕД НА МАГАРЦА

Да окупаш зебру,
да јој спереш шаре,
шта би била зебра?
Обично магаре.

А да нешто ставиш
магарцу на ребра
исте оне шаре
- би ли посто зебра?

Ја мислим да не би
(И сигурно не би!)
јер он не да да се
тек тако позебри,

ко што неки лако
своје рухо свлаче
и облаче туђе
па се - помагарче.


КАМИЛА

Немој жалит камилу због суше
и пустињског вјетра безобзирног;
све невоље једаред се сврше
- зна то она и прежива мирно.

Ако буде боље - добро дошло,
ако буде мријет - мријет ће се;
ником није још за руком пошло
да се своје судбине отресе.

Док ти псујеш и свађаш се с Богом
пуцајући у погрешну мету,
она има оазу са водом
на овоме и оном свијету.

Она је већ тамо гдје ти треба
тек да стигнеш, ако си на путу:
са ове и с оне стране неба
она живи у истом тренутку.

Немој жалит камилу због суше,
већ нас жали и тражи лијека;
како ћемо кроз ово бездушје
истом страном неба, довијека.


ШИПАК ИЛИ НАР
НАР ИЛИ ШИПАК

Кад имаш шипак имаш и нар
јер то је потпуно исто,
као вељача и фебруар
или ко Риле и Ристо.

Но, разлике има, ипак,
између једног и другог,
јер нар је само шипак,
а шипак - и нешто друго.

Једно му име одстрани
и наук за свагда извуци:
бољи је нар на грани
него шипак у руци.


АНАНАС

Стигао ананас и код нас у село
(први пут откад је нас и ананаса!)
и чим се чуло да је то за јело
- навалила народна маса.

Пробају људи тај плод свјетски,
па ћe понеко, себи у браду;
"Ово је изгледа пипун зетски,
који је завршио школе у граду".


БАНАНА

Банана је позната по својој кори
која може сваког живог да обори,
да га испребија и унакази
ако је неучтив па је нагази.

Силеџијама из наше кафане
памет је утјерала кора од банане,
а многим шпијунима страних сила
једино је она доскочила.

Само су мајмуни јачи од банане,
али се ипак мудро држе гране
и искључиво се крећу
- по дрвећу.


ЛИМУН

Да ли је лимун воће или није
кад се он не једе него пије?
И како може да расте на грању
нешто што је у течном стању?

Овим се проблемом бавим највише
док какав лимун пијем и сишем.

Али нека мисли ко шта хоће
- лимун је воће
посебне каквоће
и нема здравије текућине
за температуру и друге врућине.


ЈОЖЕ

Продао Христа Марксу,
па онда Маркса Христу,
за исте паре, уз таксу
и провизију исту.

Такав је трговац Јоже
- продаће све што може,
чак и ту вјеру нову
продаће сјутра за лову.


КОД ЈАСЕНОВЦА ПОНИРЕ САВА
Код Јасеновца
понире Сава
у понор помора,
у бездање ...
Ослушни како се
стропоштава
низ људске кости
и лобање.
С висина живота
пада ријека
и далеко се
њен јек чује
- широм свијета
и широм
човјека
тај страшни
суноврат
одјекује.
Код Јасеновца
понире Сава
у амбис човјеков
(О, таман ли је!)
па потом израња
широка и плава
дозвана душом
Славоније.


У ГРАДИНИ ГРОБ ДО ГРОБА

На ушћу Уне у Саву, у атару села Градина, прекопута Јасеновца, усташе су прошлог рата убиле маљем или заклале ножем преко 350 хиљада људи, жена и дјеце, углавном из Поткозарја. Сви су они покопани у стотинак мамутских гробница које се данас распознају као болна улегнућа на образу Земље.

У Градини гроб до гроба,
а у сваком по град људи,
сто гробова - сто градова
под цвијећем узалудним.

Нит га беру нити косе,
нит његују, нити газе,
нит му вјетри прах разносе,
нит га пчеле обилазе.

Само цвјета, само вене,
само вијек свој вјекује,
да тишином опомене,
да тишином одјекује.
У Градини гроб до гроба,
на два јутра земље плодне
сто гробова, сто градова
од Градине - куд год одем.


НОЋ СА ДУБРОВНИКОМ

1.

Сви смо у опсади ових црних дана,
све нас подједнако туку, мој Госпару,
и с копна, и с мора - са свих страна
само грми: барут! барут! барут!

Не познајем никог сред дима и тмуше,
али ипак ћутим ову мржњу стару
коју никоговић сипа, обездушен,
на све што смо били, мој дични Госпару.

Његово је ово вријеме, и меци,
а наша је патња у сузи скривеној,
што је својој мртвој дугујемо дјеци
кад будемо, некад, смјели да плачемо.

2.

Зашто ли се сјетих трагичног Солина,
оног велеграда красних саркофага
што га, након двије хиљаде година,
затрпаше земљом па оде бестрага.

Није онда било ни рата, ни флоте,
ни пијане руље њихове и наше;
могао се Солин спасити страхоте,
могао је, али - ипак није спашен!

А шта тебе чека, Господине Граде,
у овој ноћи братске крвомутње,
док крвници мирно свој посао раде?...
Не дај, Боже, да се стекну моје слутње!

Ноћ, 11/12. нов. 1991.


УМЈЕСТО ПОГОВОРА

Ово издање посвећено је Витомиру Николићу, незаборавном пјеснику и новинару, његовим "друмовањима "у граду којег је волио и чија је знаменитост постао и остао заувијек.

"Рођен сам у Мостару. Мајка ми је из Буковице, од Јегдића. Моји Николићи су из Озринића. Ја сам комплетан Никшићанин, иако већ дуго живиму Титограду", увијек је истицао.

Тематски оквир књиге (осим цјеловитог пјесниковог лирског опуса, који се први пут објављује овом приликом) одређен је пројектом библиотеке "Архив успомена" и прво је свједочанство о најкреативнијем дијелу Николићевог животног пута. Колико су то околности и прикупљени истражива чки прилози омогућили, то је и покушај да се у име љубитеља Витове поезије одужимо човјеку и пјеснику који тек треба да у историји књижевности овог народа добије мјесто које заслужује.

Речено је већ да велики пјесници припадају свима. Да ли је Витомир Николић један од њих, показаће једини непогрешиви судија - вријеме. Подсјећања ради, готово је пет деценија од Витових првих стихова и три године од када је преминуо, али интересовање за његову личност и поезију се не смањује. Напротив, и у овом времену "страшне јаве " - све је веће.

Од стране читалачке публике овај пјесник је увијек био вољен, обожаван чак до феномена, којим се, зачудо, до данас нико од књижевних посленика није озбиљно позабавио. Наиме, и прије него што је штампао прву збирку поезије: ђаци, студенти, радници, пробирљиви интелектуалци, професори - академици; људи свих врста занимања и нивоа образовања знали су и говорили многе његове стихове наизуст, а неки ближњи му по перу, и од њега познатији и признатији у књижевној бранши, нијесу се либили да их јавно или тајно прикажу као сопствене.

Те своје необичне популарности и истовременог "власништва" двије судбине - познатог пјесника, а у јавном и приватном животу, готово анонимуса, био је свјестан и сам Николић. О томе је нерадо и ријетко говорио:

"Ја сам био чувен прије мојих књига... У биљежници Бања Шарановића, професора који се убио 1961. године (моја прва збирка објављена је 1962.), налази се један овакав детаљ: "Студенткиње из Никшића и Цетиња рецитовале стихове својих пјесника, рецитовале па се на крају изгребле ". Ваљда се посвађале око тога ко је бољи пјесник - Вито или Лесо (Александар Ивановић). И то је један лијепи доказ да књига не мора да се објави ако нешто ваља поезија.

Људи су моје пјесме учили напамет, неко би их и објавио, а неки моји стихови кружили су не само Југославијом. За један кажу да је можда инајпознатији слоган у свијету. То је онај графит који пишу по зидовима: "Зауставите планету, ја хоћу да сиђем!"

Међутим, он фигурира као стих Јакова Гробарова, а други стих из те пјесме ("Рођендан", написана 1957.године, објављена у збирци "Друмовања" 1962. године, прим. М.В.) приписују једном другом београдском пјеснику. Обојица су ми добри пријатељи и у разговору су ми објаснили како је до тога дошло. Јаков је, кажу, један мој стих "продао" за вечеру. Али, Момо Капор у једном тексту каже, поред осталог, да је Гробаров написао стих који је раван античкој поезији. Кад се неко одлучи да даје тако громогласне изјаве морао би да зна ко је тај стих написао. Но, нијесам се око тога спорио, јер сам то већ радио са једним другим који је више мојих стихова узео и који себе сматра великим пјесником.

Све ово помињем само као илустрацију једне димензије моје популарности, нарочито у том почетном периоду. Ја нијесам писао поезију да бих био славан писац. Желио сам, наравно, да та поезија буде прихваћена. Али, никад, заиста, нијесам осјећао да сам "славан", вeћ да су људи разумјели шта сам хтио да кажем. Мислим да је сваки живи човјек пјесник. Пјесник је у сваком људском створу. Ко није пјесник, тај је давно мртав. Али, само неки успију овладати душама својих ближњих.

Друго је то што сам понекад неком секретару комитета знао рећи да мој мандат траје стотинама година, а његов само четири, и слично...

Судбина анонимуса је моја права природа. То је, заправо, моја "слава ", да човјек живи и да буде задовољан својим послом. Јер лијеп је ocjeћaj кад, рецимо, згодна жена, најављивачица ТВ програма, којој Витомир Николић ама баш ништа не треба у тој ситуацији, одједном "оплете" и изрецитује неке моје стихове, а не каже чији су, нити можда зна ко им је аутор.

Никад нијесам био спреман на ону врсту славе која се носи као транспарент кроз народ и на учешће у снобовским манифестацијама. Од свих привилегија, које тај појам подразумијева, користио сам само неко моје право да кажем нешто у невријеме. Нешто што сматрам да је истина коју ће вријеме доказати. Као оно у Сарајеву 1971. године. Било је то кад су убили амбасадора Роловића. Ја сам ту био учесник књижевних сусрета, и скочио сам на сто у сред хотела "Европа" рекавши: "Ово је пуцањ у Југославију! Наш амбасадор је убијен из мрачних ровова Осме сједнице ЦК СК Хрватске ".

Одмах су ме ухапсили. Неко је, међутим, позвао тадашње ауторитете и пустили су ме.

Или... опет у Сарајеву, једне године, на Филозофском факултету. Говоре поезију и разговарају писци. Мене са једном групом послали код војске и радника, јер су, очигледно, сматрали да ја, са оно мало школе што сам завршио, не могу бити интересантан студентима и професорима.

Пјесникиња Дара Секулић, код које сам тог дана ручао, замоли ме да је испратим на тај факултет, јер је и она била учесник Сусрета. Дођемо ми тамо, ја сједим код врата иако су ме звали у први ред; и кад су сви ти пјесници казали своје стихове, прочитали преводе, кад је Изет Сарајлић позвао публику да почне разговор - крај је скупа, устане нека дјевојка и каже: "Ми смо у публици примијетили црногорског пјесника Вита Николића, па бисмо жељели њега да чујемо".

И то је прихваћено једним френетичним аплаузом. Око 250 људи грунуло је као један. Ситуација за мене деликатна, непријатна. Правдам се да сам дошао без књиге, да не знам стихове напамет... Ипак, морао сам изаћи и говорити стихове.

За "висок" ниво моје поезије захвалност дугујем и никшићким планинарима. Фрињо Контић је, наиме, на врху Мон Блана говорио моје стихове."

Пјесникова оставштина није обимом велика. У њој су и три свеске дневника, уствари, покушаја вођења дневника током 1966., 1967. и 1973. године. Ријеч је о веома кратким дневничким записима, биљешкама и размишљањима, несумњиво од значаја за познавање Николићеве књижевне радионице и живота.

У дилеми да ли овом приликом пред читаоце изнијети ауторовом руком исписивану најскривенију интиму, многе тренутке резигнације, посусталости, малодушја, његов бритки, луцидни суд о неким познатим и мање познатим савременицима, људима које воли или не воли, пјесме за које је сам Николић сматрао да их не треба штампати, уз, наравно, дозволу његове животне сапутнице, одлучио сам се за један избор из тих дневничких записа, који кореспондира са лириком овог пјесника. Књига коју имате у рукама приређена је од, до сада, необјављеног материјала, скинутог са магнетофонске траке, разговора вођених са Витом задњих година његовог живота и од неколико сјећања пријатеља, људи који су ra најбоље познавали. Прво запажање у том раду је било да је Витомир Николић: слободни дух, раскошни расипник у досјеткама, неспутани критичар свог времена, на живот и људе гледао искључиво - пјеснички. Иако контраверзан у понашању, неодмјерен до дрскости у репликама, увијек "неподобан за званичну политику, у својој бити био је само умјетник - и ништа више. Мада је због тога имао големих проблема (затворске казне, откази на послу...), ни у својим дневницима, ни у разговорима вођеним пред крај живота, није казао нити једну непријатну ријеч или мисао о виновницима тих његових личних невоља. Занимљиво је са коликом се сјетом и хвалом чак сјећао представника власти у Никшићу до 1970. године, кад је из овог града отишао у Титоград, гдје је у "Побједи" и Радио Титограду дуго био професионални новинар. То вријеме је, углавном, и обухваћено садржајем овог издања, које ће, вјерујемо, послужити за темељније проучавање његовог живота и цјелокупног дјела.

Други дио Николићеве књижевне оставштине, трагање по народном памћењу "Скраја на крај заборава", треба свакако објавити у оквиру његових сабраних дјела, а за то је неопходно ангажовање одговарајућих стручњака.

Ништа мање није интересантан ни његов новинарски ангажман о коме је овако говорио:

"Новинарство ауторско, репортерско, врло је згодно и као подсјетник писцу касније, кад се "смири", стекне искуство, да се врати неким темама, па тако неке моје биљешке са путовања данас већ личе на једну фину мемоарску грађу. Увијек сам имао комплекс да нијесам ништа рекао пишући о некој интересантној теми на само двије-три шлајфне, али данас, кад погледам те текстове, видим да је оно есенцијално што је требало забиљежити - забиљежено.

А оно друго новинарство - политичко, оно је погубно за човјека који xoћe да се бави поезијом. Јер, то је заиста неспојиво: политика и поезија!"

Витомир Николић, необичан човјек и пјесник особитог сентимента, дјетињство и младост је проживио без најближе родбине. Хендикепиран болешћу од малена, немаштином, годинама и деценијама животарењем од данас до сјутра, до свијања породичног гнијезда, усамљен и без уобичајених животних радости, склониште је налазио једино у поезији и кафанском амбијенту. Али, вјечити бунтовник кога "нијесу озбиљно схватали", снагом изузетног талента испјевао је стихове најфинијег кова, њежне, исконски лијепе поетске исповијести, којима је и прије објављивања прве збирке овладао душама својих ближњих, наишао на велики одјек код љубитеља поезије. Природно обдарен, пјевао је најчистијим језиком пјесника традиционалисте, чиме се поносио: "Сва моја поезија, новинарство - ауторске рубрике "Црном Гором путем и беспућем" и "Добро дошли у Црну Гору" - све што сам причао ишто је остало забиљежено - све је то моје трагање за информацијама из народног памћења. А колико сам ја слаб пјесник - то тек сад знам, док пишем катрен "Полако улазим забораву у траг", док истражујем народно памћење. И, немам разлога да се нимало стидим утицаја Јесењина, а нарочито својих пјесника, свога језика и своје традиције. "

Задњих година, пред смрт, више инстинктом него спознајом новог зла око њега, згрожен суровошћу нове ратне и поратне јаве, није учествовао на књижевним манифестацијама, ријетко је из куће излазио. Збуњен и резигниран, отишао је из овог свијета у јесен 1994. године.

Колумбијски књижевни великан, Габријел Гарсија Маркес, на тему живота и стварања, говорио је: "Живот је најважнији задатак писца. Ко није живио, тај не може да пише. Пише ко је живио. "

Кад је ријеч о Витомиру Николићу и њему сродним пјесницима, може се рећи: "Пјева ко је - боловао."

Вријеме поезије Витомира Николића никад неће проћи. Та врста лирике је вјечна.

Максим Вујачић


Прву збирку поезије "Друмовања" Витомир Николић је објавио у Никшићу 1962. године.

Издање пјесникових пријатеља "Сунце, хладно ми је " објављено је такође у Никшићу, 1968. године.

Књига "Стихови" је објављена у Титограду, 1981. године.

Све три књиге Николић је издао о сопственом трошку "увјерен да тиме није наудио својој поезији, а још мање онима који ту поезију воле. "

"Старе и нове пјесме " објавио је у Никшићу 1991. године Рајко Бабовић, самостални издавач.
Изабране пјесме с насловом "Посљедња пјесма" објавили су Ободско слово и Скупштина општине Никшић 1994. године на Ријеци Црнојевића.
Laura
Laura
Ženski
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 01.05.2010

Vito Nikolić Empty Re: Vito Nikolić

taj Ned Maj 09, 2010 1:12 am
Tamniji za tamu ove jeseni tmaste
i grublji za zimu ove zime prošle
ja vam ovog proljeća neću mahati, laste
i neću vam opet reći: Dobrodošle!

Vrapcima ja moram, nežno, kao otac
reći nešto toplo u ovaj dan plavi
vrapcima - tom sitnom zrnevlju života
što je cvokotalo s nama na mećavi.

Dok ste vi negdje ispod tuđeg neba
izvodile svoje igre vragolaste
ne, vaš mi cvrkut sad zbilja ne treba
razmažene gospođice laste.

Oni su s nama zebli ispod streha
oni su voljeli i ovo golo granje,
zato, moj pozdrav, vesela grudvo smjeha
gospodo vrapci, moje duboko poštovanje!!!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vito Nikolić Empty Re: Vito Nikolić

taj Pon Maj 10, 2010 11:15 am
Ponekad,davna,sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.

Gdje li si nocas,ti daleka,
da li si negdje svila dom,
ili jos uvijek,ko nekad,
lutas ponocnim Beogradom.

Da li jos trazis onog cudnog,
onog iz tvojih snova vrelih,
koga si trazila uzaludno
i one noci kad smo se sreli.

Trazi,samo trazi,tragaj,
on ipak jednom mora doci
iz tvojih lijpih snova,draga,
u tvoje nimalo lijepe noci.

Kao sto dodju ove pjesme
iz divnih suma nepoznatih
pravo u nase ruzne nesne,
u gorku zbilju kasnih sati.

Ponekad tako sjetim te se,
a nesto toplo zasja u dusi
kao od dobre stare pjesme
sto se slucajno zapjevusi.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vito Nikolić Empty Re: Vito Nikolić

taj Sub Maj 15, 2010 9:10 am
Možda

Možda tu ljepotu
kojom živim sada
u nekom životu
prosanjah
nekada
sad
i ona mi stiže
u mimogredu
u ovom životu
ko zna kom po redu.

Možda bas ovako
i baš ovoliko
stajao sam davno
pred tom istom slikom
ne sluteći da će
ona
jednog dana
izaći da živi
izvan svoga rama!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Vito Nikolić Empty Re: Vito Nikolić

taj Sub Maj 15, 2010 9:14 am
S jeseni zeleni tuga u meni,
s jeseni, kad dozru dunje i regruti
i djevojke kad se zanevjeste,
s jeseni, nekud me zovu ceste...
Nekud gdje lišcce nikad ne žuti
i gdje su ljudi vječiti regruti
a djevojke vječite nevjeste...
S jeseni - tako su lažljive ceste.
Laura
Laura
Ženski
Lokacija : Beograd
Datum upisa : 01.05.2010

Vito Nikolić Empty Re: Vito Nikolić

taj Sub Jun 05, 2010 6:07 am
Pismo mojoj učiteljici

Draga gospođo učiteljice,
ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.

Sjetih se, znate, onih Vaših priča
punih ljubavi za ptice nevine i slabe
poslije kojih smo, zbog svake praćke
i kamička, klečali dugo iza table.

Ne zamjeram Vam - daleko bilo,
pa čak ni to što me vukoste za uši,
sve je to danas na svoj način milo
i prijatno je od toga u duši.

Ja se često sjetim tog vremena davnog
rata, zime, gladi, bodljivakve žice,
nije, bogme, tada bilo jednostavno
naučiti nekog da zavoli ptice.

Gospođo, to je, u najmanju ruku,
junaštvo dostojno poštovanja
učiti nekog ljubavi
uz huku jednog strašnog rata,
jednog propadanja.

Hvala Vam, gospođo učiteljice,
i ne začudite se ovom pismu kasnom,
podsjetiše me na Vas dvije male ptice,
dvije obične ptice na žici telegrafskoj.
Sponsored content

Vito Nikolić Empty Re: Vito Nikolić

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu