Slavica Dejanović-fotoslikar bez maske

SLAVICA DEJANOVIĆ - SLUCKY, našla se na naslovnoj strani decembarskog broja (za 2008.g.) časopisa za kulturu fotografije - Refoto. Njena fotografija Dolls have dreams too, prvi put objavljena na sajtu balkanphotocontest.com, pobedila je prethodno na Refotovom godišnjem konkursu za najbolju digitalnu fotografiju, a sada ukrašava naslovnu stranu ovog uglednog foto časopisa. Lutke imaju snove takodje, fotografija sa naslovne strane Refotoa, je sinteza njenih razmišljanja o životu, o dilemama i rešenjima koja prikazuje kroz sve dole prikazane fotografije. Ona je delo njene duševne nevinosti, žene od koje se očekuje lepota lutke, ali i prihvatanje ozbiljnih dužnosti u životu koji protiče na relaciji izmedju vaze i cveta. Svaka njena fotografija je duboko autorska i njen subjektivni pečat već se iskristalisao kao prepoznatljiv stil.

Slavica je za (relativno) kratko vreme bavljenja fotografijom, zahvaljujući digitalnoj tehnologiji u službi njene umetničke veštine, uspela da se od anonimusa (kojima smo pripadali svi) vine do samog vrha – do naslovne strane časopisa, koji čitaju ne samo profesionalni fotografi i fotografi amateri, već i šira čitalačka publika koju trajno uzbudjuje magični svet fotografije.

Suština ovog i za nju i za nas zaista velikog dogadjaja, jeste u iskrenosti sa kojom Slavica razvija svoju umetničku viziju. Očigledno je da je fotografija za nju novootkriveni medij u koji ona sa radošću uliva svoj već ranije izgradjeni unutrašnji svet. Upravo taj svet je i stalna tema njenog stvaralaštva. To je njeno devojaštvo, ženstvenost, detinjstvo i zrelo doba, njena ženska uloga u ovom surovom svetu realnog življenja i bitisanja, puna pitanja, sa ili bez odgovora, puna strahova, zebnje, ali i izlaza. Slikanje svetlošću koja izranja iz tame, a koju ona odlično kontroliše, pogadja pravu dozu svih tih psihičkih stanja u kojima se ona kao autor nalazi.

Zahvaljujući internetu, na kome je ona našla javnu tablu za kačenje svojih fotografija sa slikama svoga sveta, ne može se ni naslutiti realni izvor sa koga Slavica crpi svu svoju energiju. Ona stvara u malom vojvodjanskom mestu, udaljena od blještavih svetala metropola, a opet govori o univerzalnom, daje univerzalno i ostavlja u svima nama trag aktuelnog dešavanja, kao da je reč o samom epicentru ovoga sveta. I sve to, zahvaljujući svojoj najdubljoj iskrenosti, zahvaljujući iskrenom prihvatanju same sebe – sebe kao modela. Ona kao model, Slucky ili Slavica, je taj univerzum koji nudi svetu a u kome se svet ogleda. Njeni uglavnom engleski nazivi su u potpunom skladu sa ovom tendencijom unverzalnosti i želje da fotografija kojom ona nešto poručuje bude opšte razumljiva i prihvatljiva.

tkad je nabavila svoj prvi digitalni fotoaparat, Slucky je vrlo brzo sazrela kao umetnik. Pre svega, nije gubila vreme na lutanju u pronalaženju teme za svoje umetničko izražavanje, na čijoj putanji se mnogi fotografi gube i na žalost nikada ne nalaze. Ona je vrlo brzo otkrila temu koja interesuje ne samo nju i već i druge, a to je ona sama (ili najuopštenije rečeno JA). Iako je njen opus mnogo širi i sfera interesovanja zalazi u opšte kategorije, ona je ono najbolje dala u oblasti autoportreta. Brzina kojom je to uspela na najbolji mogući način, samo je potvrda teze da je ona kao vulkan izbacila iz sebe godinama gomilanu umetničku energiju i estetiki izraz koji je gradila i koji je u njoj sazreo u posmatranju umetničkih dela. Izbor je u stvari ukus, a ukus je izbor. Njen prefinjeni ukus se gradio i izgradio i samo je trebalo naći pogodan trenutak, izlaz kroz koji će on izaći na svetlo dana. I našla ga je u digitalnoj fotografiji.

Osnovna karakteristika njenog izraza je insistiranje na kombinaciji sopstvenog lica, lika i figure i prirodnih materijala kao što su tekstura drveta, kamena, vode. Njena gama je dosledna, boje uskladjene kroz diskretne naglaske, pretežno monohromatskog tipa. Jaču ekspresiju dobija jačom osnovnom bojom koja dominira celom fotografijom. U svakom slučaju to su boje terakote sa starih ćupova, izgrebane farbe sa starog drveta, ili bistra planinska voda. Svaku njenu fotografiju karakteriše jedna za nju u tom trenutku stvaralačkog nadahnuća aktuelan gama, tamno zelena, plava, sepia, crno bela, siva. Neretko i neka krajnje ženska boja kao npr. pink na slici Painting myself.

Medjutim, osnovno je reći da ona nije zadovoljna mogućnostima fotografije koja svet prikazuje suviše realno, saliveno putem guste pikselaže. Njenom oku potreban je onaj fini ugodjaj koji daje platno kao podloga za uljano slikarstvo, iz koga crpe svoju vizuelnu energiju. Zato joj je originalna fotografija samo podloga za njeno slikanje svetlom, koje joj omogućava program za obradu fotografija. Utoliko je njen lični pečat, pečat njene ruke, njenog urodjenog talenta, neophodan kao intervencija. A rezultat je ono što imamo pred sobom – svaka fotografija je orginalno umetničko delo sa snažnom porukom koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim (ko ima iole umetničkog u sebi). Sama kaže - vodjena idejom nadrealizma, zamisao mi je bila da stvorim nešto između fotografije i slike.

Od velikog opusa, objavljneog na balkanfotokontestu izdvojio bih Dream, Imagine, Predskazanje, Okovana suzama, Vision, Cubic minds, Dolls have dreams too, Godinama kroz vekove i Fotosinteza, ista fotografija sa dva načina obrade i dve različite poruke. Dont turn your back on the moon i Crno-beli Svet su dalja razrada složenijih kompozicija, koje su logičan nastavak njenog zanimljivog, uvek gladnog ali odlično kontorlisanog uma.

Cubic mind je fotografija koja govori o čoveku ili ženi kao meti. Kakvoj meti? Meti uma. Na mestu gde nastaje um, svest koji nisu samo prijemnik već i emiter svesti, Slucky je smestila kvadrat, ali ne običan, već koncentričan kvadrat. Ako postoje koncetrični krugovi, zašto ne bi postojali i koncetrični kvadrati (ovde se ispoljava njena genijalna origialnost). Medjutim, onaj najmanji kvadrat nije paralelan sa ostalima, već zarotiran, dajući sliku romba. Kvadrat je autor stavila na svoj autoportret snimljen odozgo, iz ugla koji čoveka prikazuje kao slabog, poniznog, podredjenog. Mejdutim, Slavicine prelepe krupne oči bistrog pogleda sa tim znakom na čelu uspevaju da pobede ulogu mete i da se nametnu kao lice koje vlada, a kojim se ne vlada, te na taj način autor čini da čovek ipak pobedjuje snagom svoje volje i slobode, uprkos svim sputavanjima koje nameću savremena civilizacija koja grca u dužničkom ropstvu. Ova fotografija je simbol otpora pojedinca spram svetskog jarma i opšte zavere protiv ljudske slobode. Univerzalnost koju Slavica emituje je upravo u tome, što i pored korišćenja svog lepog ženskog lika, sva gore poemenuta bujica asocijacija se uopšte ne povezuje sa njenom ličnošću, već sa čovekom uopšte. U tome je i njena hrabrost bez trunke narcisoidnosti.

Imagine je fotografija lepe devojke (opet Slucky) zatvorenih očiju, koja očigledno sanja. Ali naravno da to za gledaoca ne bi bilo dovoljno, pa autor smešta lik u pozadinu koja svojom teksturom, igrom svetlosti, podseća na neku finu zavesu. Nije voda, nije tekstil, već koža, m ožćda ljudska. Možda koža majčine utrobe. Nežni ženski lik u fazi ponovnog radjanja, vaskrsenja, ogrnuta zaštitničkim plaštom roditelja. U stvari, najkraćim putem izrečena večita ženska potreba za sigurnošću. Toj grupi fotografija spada i prelepa fotografija Dream, čije je značenje autor pojačala teksturom refleksije vodenih talasa u interferenciji.

Fotosinteza je jedna od najlirskijih fotografija u kojoj svoje širom otvoreno lice sa lepim pregibima nalik pitomim planinskim proplancima, Slucy boji u indijanskom maniru zelenim prugama sa teksturom mahovine i zelenih travčica, dajući sebi ulogu biljke koja živi od svetlosti, sunčevih zraka, uz pomoć procesa koji poznajemo kao fotosinteza. Ovde kao da izražava svoj odnos prema fotografiji i kaže – ja sam ta na koju svetlost pada i od koje jedino mogu da živim. Svetlost je moja hrana. I zaista, vidimo u njenom delu kako ona tu svetlost kao hranu od koje živimo pretvara u sjajna grafički slojevita fotografska dela.

Predskazanje i i Vision su slike koje koriste isti lik ali na dva načina. Naravno da je Vision, nastao kasnije, složenija kompozicija, koja govori o mogućem rascepu ličnosti. Svoj lik iz Predskazanja Slucky razbija na dve polovine i kopira u više planova, sve ograničava slojevitim ali prozirnim ramovima. Na ovoj slici ona zaista vešto i na najboilji mogući način, zrelim rukopisom, govori o teškoći sa kojom čovek igra svoju ulogu. To je teškoća koja je stalno prisutna i takoreći nepobediva, ali i pored toga, eto, kaže umetnica, čovek izlazi svaki dan na videlo dana, onakav kakav je, pročitan ili nepročitan. Naša celovitost u kome smo vidljivi u jednom komadu, samo je privid. Teško je reći - slab sam, ranjiv sam, ne dirajte me, pustite me da živim sa svim tim kako samo ja mogu. Ali Slucky je smogla snage da to kaže i da na taj način još uvek rečnikom univerzalnog kaže ono o čemu svi ćutimo ili pričamo na neki svoj način.

Dont turn your back on the moon je njena najnovija fotografija, nastala posle svih gore pomenutih. Od svih ona se razlikuje svojom izuzetnom složenošću. Ali opet je tema univerzalna – jabuka, žensko telo sastavljeno od te sočne voćke koja asocira na biblijsku temu odnosa Adama i Eve. Ceo prizor je edenski, tj. rajski. Svežina vode prosto budi žedj, ili još bolje reći budi čula i žudnju. Granje iznad bistre vode i jabuka kao simbol, govore o tom nekakvom grehu koji se nudi civilizaciji kroz priču o Adamu i Evi, nastanku čovečanstva i na stalnom podgrejavanju bojazni da je vodjenje ljubavi u osnovi grešno. Kada kaže Ne okreći ledja mesecu autor u stvari poziva na pogled ka Mesecu koji je uvek bio simbol tamne strane, strane greha, ali nepravedno. Dakle, zagrizi jabuku sa strašću i otresi se zabluda zauvek – uzmi slobodu i udahni je punim plućima, poruka je ove najnovije fotografije Slavice Dejanović, koja odiše novom energijom i koja je klica njenog budućeg stvaranja. Vapaj za skidanje maski je fotografija Crno-beli svet, nastala takodje ove, 2009.g.

Mislim da je Slucky zaslužila samostalnu autorsku izložbu i veću pozornost medijske pažnje, jer su njene fotografije zahvalne ne samo kao izložbeni eksponati, već i kao odlična ilustracija za knjige, časopise i tekstove o ličnosti i ljudskim slobodama.

Autor teksta: Dragan M. Babović