Majstor i Margarita

Surovo vreme i opšti haos u državi naterali su početkom 1917.godine pripadnike mnogih ruskih, pre svega moskovskih intelektualnih krugova, da pobegnu iz zemlje i odu u inostranstvo. Kako nezadovoljstvo poretkom u zemlji nikako nije jenjavalo među narodnim masama ne samo u Moskvi, već i čitavoj carevini, tako je i strah sve više i više obuzimao one koji su bili bliski ne samo vlasti, već i one koji su bili imućniji i bogatiji od drugih. Neki su, a zajedno sa njima i mnogi drugi koji nisu imali ništa, predosećali zlo posle revolucije i zato su ustuknuli i pobegli pred čitavom najezdom protesta i pobuna ruskih građana jer nisu verovali u buduću crvenu vlast. Oni koji su ostali i koji su pisali pamflete, romane i pripovetke protiv komunista, nestali su u Staljinovim čistkama. Jedan od onih koji je kasnije postao najveći ruski pisac s početka XX veka i koji je pod Staljinom takoreći nadživeo svoju smrt bio je Mihail Afanasijevič Bulgakov (1891-1940). Po zanimanju lekar, Bulgakov se u književne vode otisnuo sredinom 1923. godine kada se preselio u Moskvu i kada je započeo život profesionalnog književnika. Dela koja se nisu dopadala vladajućoj partiji nisu bila ni objavljivana. Bulgakov je neprekidno za takav postupak tražio objašnjenje i odlazak u emigraciju, no, kasnije je, na intervenciju samog Staljina zapošljen kao dramaturg u Moskovskom teatru. Mnoga dela su mu objavljena tek 60-tih godina u Sovjetskom Savezu. Pre toga su mu izlazila u Francuskoj i nekim drugim evropskim zemljama. Što se tiče „Majstora i Margarite“, u potpunosti je objavljena u Sovjetskom Savezu tek 1966.godine. Sem svog najpoznatijeg romana, napisao je i: „Život gospodina de Molijera“, „Bela garda“; ciklus priča „Beleške mladog lekara“; drame: „Dani Turbinih“, „Ivan Vasiljevič“, „Poslednji dani ili Puškin“ i dr. Svakako da je „Majstor i Margarita“ vrhunac Bulgakovljevog umetničkog izraza i književnog stila.

Odnos Dobra i Zla u romanu


Radnja romana zasniva se na dve paralelne priče: priče o ljudima i događajima u Moskvi sredinom 20-tih godina XX veka i priče o Pontiju Pilatu, prokuratoru Judeje i Isusu Hristu. Roman je podeljen u 32 poglavlja, od kojih četiri govore o Pilatu, Judeji i Hristu. Svako poglavlje ima svoj naziv, pa tako i priča o prokuratoru i njegovom suđenju Mesiji: I) Pontije Pilat, II) Pogubljenje, III) Kako je prokurator pokušao da spase Judu iz Kiriata i IV) Pogreb. Sam naziv prvog poglavlja „Nikad ne razgovarajte sa nepoznatima“ ali i čitava kompozicija, tema i poruka romana govori o uticaju koji je ruski pisac fantastičnog realizma Danil Harms imao na Bulgakova (Harms je inače bio mlađi od Bulagova čitavih 14 godina, ali je umro dve godine posle autora "Majstora i Margarite" u zatvoru, od gladi, zbog antisovjetskog delovanja u zemlji).
Roman je spoj racionalnog i iracionalnog, stvarnog i nestvarnog, dobra i zla, satire i tragedije. To je groteskna priča o ljudima, njihovoj sudbini, o dobru i zlu, o pogubnosti svakodnevnice i o protivrečnostima kojima smo okruženi svakog dana.
Roman prati život ljudi po dolasku tajanstvenog profesora crne magije u Moskvu sa svojim pomoćnicima. Profesor je zapravo – zlo i ime mu je Voland. Došao je u Moskvu da organizuje godišnji bal demona. Njegovi pomoćni su gospodin u kariranim pantalonama Korovjov ili Fagot, zatim Azazel (jevrejski naziv za đavola) i Behemot, polu-mačak polu čovek. On odlučuje da se neko vreme nastani u Moskvi i da izazove niz događaja sa tragičnim posledicama. Prva njegova žrtva, Mihail Aleksandrovič Berlioz, predsednik moskovskog književnog udruženja, tražio je dokaze za to da Hrist nije postojao; zbog takvog stava i reči odrubljena mu je glava pod tramvajskim šinama. Jer, ako ne postoji Hrist, onda nesumnjivo ne postoji ni zlo koje je Hrista osudilo na smrt. Posle Berlioza, niz drugih ljudi, nasumice izabrani, postaju žrtve Sotonine. Jedni, tako što bivaju obmanuti lažnim novčanicama, drugi tako što naprosto iščeznu iz grada. Roman prati i emocionalnu komponentu: to je ljubav između majstora Alojzija koji je napisao roman o Pontiju Pilatu i njegove životne saputnice Margarite. Međutim, majstor je, pošto je napisao delo i shvatio da njime apsolutno nije zadovoljan, odlučio da spali roman (motiv Kafke ili Gogolja). To je i učinio, a Margarita je puno patila zbog toga i bilo joj je krivo jer joj se to delo jako dopadalo. Tada su počele svađe i njih dvoje su se razišli jedno od drugog. Margarita, ipak, nije mogla da živi bez majstora i bez njegovog dela i ubrzo je uvidela svoju grešku; ali, shvatila je da je sve otišlo u nepovrat. I tada Zlo (u vidu malog, sitnog i grbavog čoveka – Azazel) odlučuje da pomogne Margariti da savlada tugu i bol. Kako? Tako što joj, slično kao kod Geteovog Fausta, Zlo oduzima osećaj slobode (kod Getea, Mefistofeles Faustu uzima dušu u zamenu za to da sve zna) Margariti; ona postaje veštica i sluga Volandov. Zauzvrat, Zlo omogućava susret majstora i Margarite, ali pod uslovom da i majstor postane sluga Zlu. Tako Zlo opet ne pomaže nikome, već se sveti ljudima koji se u određenom trenutku nisu razumeli.
Jedna od poruka romana jeste da Zlo nikada ne umire, ali ako ono nikada ne umire i ako večito čini ljudi nesrećnima, onda je i Dobro to koje ne može da zamre, jer odnos Dobra i Zla, odnos koji se kroz kulturu (religija, filosofija, umetnost) večito provlači je zapravo uzročno – poslednična veza – jedno bez drugog ne može. Za ljude, kaže Dostojevski, nema ničeg mučnijeg od toga do oni sami, svojevoljno, biraju između dobra i zla. Roman je pun metafora i simbolike, pa je i Zlo simbolično – vladajuća crvena komunistička partija u Rusiji koja se surovo obračunava sa neistomišljenicima, koja kažnjava nevine ljude – baš kao i Voland u romanu.
Zla je oduvek bilo i biće. Ali postoje dva razloga zbog kojeg se zlo kod Bulgakova na takav način obračunava sa običnim svetom: prvi je to što zlo odlučuje da se svima osveti zbog onoga što je Berlioz tvrdio, a drugi činjenica da zlo ne može da se hrani bez potencijalnih žrtava i kasnije svojih slugu. Što više ubica, lopova i psihopata ima u svetu time se povećavaju "kilogrami" zla. Zlo takođe i kuša ljude i eksperimentom sa „lažnim novčanicama“ u Varijeteu shvata da se ljudi nisu ništa promenili od vremena Judeje. Retki su oni koji se Sotoni odupru, jer Sotona te obmane da je Sotona; ti misliš nešto kvalitetno, a posle bude kasno da ispraviš grešku koji su uvideo. U odnosu na zlo, Dobro je iskreno i kad ono nasamo sa čovekom razgovora, ono ne ume da obmanjuje i laže, ono je uvek iskreno. Upravo je zbog te svoje iskrenosti Dobro toliko puta odbacivano od strane ljudi; ljudi se plaše zadatka, plaše se da sami biraju i donose odluke, odbijaju odgovornost i često traže lakše puteve do rešenja ne shvatajući da će suštinu života spoznati kroz ove teže, duže i strmije puteve.

Pontije Pilat i Isus


Motiv Dobra i Zla protiče i kroz priču o Pontiju Pilatu i Isusu. Isus Hrist je u „romanu u romanu“, tj. majstorovoj priči predstavljen pod imenom Ješua Hanocri. Teme koje se provlače i obrađuju u priči o Pontiju Pilatu i suđenju Isusu jesu teme koje su zaokupljivale još i samog Dostojevskog:
1) da li je Hrist zaista zaslužio smrt?

Odgovor na to pitanje možda leži u protivrečnoj i besmislenoj tvrdnji da hrišćani Zlu treba da zahvale što je dovelo do vaskrsenja Hristovog. Da nije bilo zla i ljudi koji su bili odani tom zlu, Hrist ne bi bio razapet na krstu i samim tim ne bi vaskrsnuo. Mogao bi se odatle izvući zaključak da je bolje što je umro na takav način i od takvih ljudi nego da je umro prirodnom smrću. Jer, svojim činom vaskrsenja postao je ono što i dan danas predstavlja u hrišćanstvu: simbol besmrtnosti i božanstvenosti. Pitanje je da li bi Hrist bio Hrist da nije vaskrsnuo? Da li bi nestao u sivoj i nejasnoj prašini istorije, ili bi ipak ostao upamćen kao veliki čovek?

2) Da li je Hrist odista postojao?

Možda su protagonisti romana iz prvog poglavljava (Berlioz i Ponirjov) čvrsto verovali u lažnu sliku o Isusu Hristu a možda su i želeli da se upoznaju sa ateizmom, ipak oni su Sotoni pretvorenog u tajanstvenog crnog maga tvrdili da on ne postoji i da bi valjalo pronaći dokaze za to. On im kontrira, govoreći kako Hrist postoji jer je on lično prisustvovao njegovom raspeću (kako i ne bi kad je on zlo koje večno traje). Činjenica je da je Hrist zaista postojao jer da nije postojao, onda ne bi postajalo ni ono zlo koje ga je osudilo na smrt. Neverovanje u Boga je isto tako i neverovanje u zlo.

3) Zar je Pontije Pilat prikazan kao krvnik?

Lik Pontija Pilata veoma je složen. Pontije Pilat u početku čvrsto veruje u ispravnost svoje odluke da na smrt osudi Isusa kao jeretika. Međutim, posle razgovora sa njim, Pilat počinje da sumnja i u sebe i u svoju ličnost koja je dozvolila da se takav mudar čovek uhapsi. To ide u prilog onoga što je Hrist govorio a to je da su svi ljudi dobri, ali ih nevera u Boga i okolina čini rđavim. Pontije Pilat je u „Majstoru i Margariti“ prikazan kao čovek koji se preispituje, ali iz straha ili nemoći ne sme sebi da prizna da se, posle razgovora sa Hanocrijem (Isusa) promenio i da je shvatio smisao prorokovih reči. On čak i biva protiv odluke da Varavan, koji nije samo razbojnik već i ubica, bude pomilovan za vreme najvećeg praznika Pashe. On smatra da je Hrist ipak zaslužio slobodu i pomilovanje, pored druge dvojice (Dismas i Hestas) koji su se javno rugali Cezaru i koji su krali po Jerusalimu. Pontije Pilat tek kasnije uviđa svoju veliku grešku, ali kasno je da se ona popravi. Vlast ne sme čoveku da onemogući slobodu da kako sam hoće sa sobom rašćišćava račune. Ona nema pravo da mu oduzme pravo na grešku, na priznanje te greške, i na kajanje. Svi smo ljudi. To je tzv. „pilatovština“ koju su kritičari ocenili kao štetnu jer, kao za vreme Staljina i komunista, „vlast nema pravo na grešku“.
Bulgakov je na satiričan način, prikazujući Moskovljane kako strahuju i stradaju od različitih nečastivih sila i demona, pokazao koliko ima samoživosti, pohlepe i površnosti u svetu. Uveo je demone i zlo u roman kako bi pokazao da su ljudi nesavršeni i da će uvek to i ostati, ali i da bi kroz te demone kušao ljude: da li su u istoriji čovečanstva ljudi imalo napredovali napred, ka Dobru ili su još gori? XX vek je očigledno presudio. Demoni su, kod Bulgakova, isto ono što i Hrist kod Dostojevskog u „Braći Karamazovima“: posle petnaest vekova od vaskrsenja i boravka na nebu Hrist silazi među običan svet da vidi da li su se ljudi promenili. Ali, do đavola! Ne samo što se nisu promenili, postali su još i gori. Nije bila loša samo crkvena vlast koja je pogrešno protumačila Hristovu ulogu u čovečanstvu i tako slala na lomaču svakoga ko se usprotivi protiv „kuće božije“, već i onaj običan svet, oni obični ljudi i građani kojima je uživanje da gledaju kako se drugima drube glave i pale tela. Isto tako su i demoni došli da provere ljude i shvatili da su oni sve gori i gori, što je njima godilo. Kao što kaže pisac „Majstora i Margarite“: Svetom vladaju dva principa, jedan je zasnovan na Ješui, drugi na Volandu. Može se reći da se istinske vrednosti kojima svaki čovek, ukoliko hoće i može treba da teži, kriju u priči o Pontiju Pilatu i Ješui, a da se stereotipi, sitničavosti, pohlepe, sujete i druge pogrešne čovekove strane nalaze u fantastičnoj priči o ljudima u Moskvi sredinom XX veka.
"Majstor i Margarita" jedan je od najteže napisanih romana u svetskoj literaturi. Roman sadrži sve komponente: i filozofsku crtu (dobro i zlo, Pontije Pilat i Isus, moral) i naučno-fantastičku crtu (Sotona, zgrade u požaru, veštice, demoni, sujeverja) i realističku crtu (Moskva u 20-tim godinama XX veka) ali i emocionalnu (ljubav Majstora i Margarite). To je spoj više književnih pravaca u jednu stilski vrhunsku objedinjenu celinu i po svemu sudeći jedan od najteže oblikovanih književnih dela u svetskoj literaturi. To je tzv. "fantastički realizam" u kome se stvarni likovi koji žive u objektivnoj sredini susreću sa duhovnim silama koje ih kontrolišu. To nije samo sukob čoveka sa magijom i mistikom, već i sukob čoveka i apsurda. Pitanja koja se kroz čitavo Bulgakovljevo delo postavljaju jesu pitanja koja se tiču čovekovog prihvatanja ili odbijanja apsurda kao smisla života.
Najbolji primer za to u ruskoj književnosti je, sem "Majstora i Margarite" i Danil Harms koji svoje likove stavlja u sulude, apsurdne, potpuno besmislene situacije iz kojih oni treba da izvuku neku pouku, a pouka je da se trude da se ne petljaju sa apsurdom, jer apsurd će ih koštati ličnosti.
Roman je i satira, i tragedija, i satanski i demonski, i fantastični, i realni i apsurdni. Na groteskan način celovito su prikazane sve one odlike koje se tiču svih sfera ljudskog delovanja.
Konstantin Dragas