Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Klaudije II Gotski Empty Klaudije II Gotski

taj Pon Maj 31, 2010 12:12 pm
Klaudije II Gotski 02-01
Цар који је победио Готе
„Парти подигли охолу главу, док владари Палмире тврде да су једнаки римском августу. Цео Египат и сиријске провинције су се одметнуле, Галија је изгубљена, Норик и две Паноније су опустошене, чак и сама Италија, краљица свих народа, плакаће над руинама бројних уништених градова...”

Средина трећег века можда је најтамније и најтеже раздобље историје позног Римског царства. Бес богова окренуо се против Рима, а владари тога доба нису успели да их умилостиве. Државу су кидали са свих страна попут неког роба стављеног на точак за мучење. Један савременик у то доба описао је како се провинција по провинција одваја од царства.
Пет официра легионара, пет земљака из наших крајева - из Илирика (данашњи Балкан) решили су да спасу Римско царство. Можемо их замислити како седе окупљени у неком војничком шатору, далеко од очију могућих доушника, или у мрачној крчми, недалеко од војног логора, и договарају се о смени тадашњег римског цара Галијена. Узајамно се заклињу на верност и оданост. Одлучују да један међу њима ускоро постане цар - август. Онај кога сматрају достојним царског пурпурног плашта. Или, можда онај коме није толико стало до дугог живота, већ до вечне славе.
Иако неколико историјских извора сведочи о томе како је Клаудије (касније прозван Готски) постао римски цар, детаљи ипак нису у потпуности јасни. Но, прича би, укратко, изгледала овако: Једно вече, у току опсаде побуњеног Медиоланума (данас Милано), у шатор цара Галијена упадоше војници јављајући да се непријатељ изненада приближава. Цар, не чекајући да навуче заштитни оклоп, појури у сусрет нападачу. Али, недалеко од шатора, вребала је завера - једна стрела полетела је из мрака и смртно погодила Галијена (причало се да ју је упутио Цекропије, командант коњице). Завереници затим објављују да је цар на самрти за свога наследника прогласио једног од најугледнијих војсковођа - Марка Аурелија Валерија Клаудија. Имајући у виду да је Галијен имао сина, као и брата, избор Клаудија за наследника очито је била измишљотина самих завереника. Али, након вести о царевом убиству, војска се буни. Међу војницима бивши цар имао је доста присталица. Било је потребно да Клаудије објави награду од по двадесет златника сваком војнику, како би се ствари како-тако смириле.
Клаудијева каријера започела је у доба цара Трајана Деција. Почео је као обичан војник, да би напредовао до положаја војног трибуна и команданта легија у Илирику. Иако није владао дуго, Клаудије Готски остао је запамћен као значајан владар јер се његовим напорима бура која је потресала Римско царство најзад почела да смирује. Након деценија испуњених лошим вестима, богови су стишали свој гнев и у Рим најзад пристижу и повољније вести. Од Клаудијевог доба Царство постепено почиње да се извлачи из најдубље кризе у коју је до тада запало.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Klaudije II Gotski Empty Re: Klaudije II Gotski

taj Pon Maj 31, 2010 12:14 pm
Победник код Ниша
Klaudije II Gotski 02-02
Клаудије је, што дипломатским, што војним напорима зауставио даље растакање Царства и започео постепено враћање отцепљених римских провинција, посебно делове Галије, као и Сирију у крило јединствене државе. Ово дело завршиће тек његов бивши колега из легије и наследник - цар Аурелијан, а после њега Проб, као и велики Диоклецијан. Сви они били су из наших крајева.
Одмах након преузимања власти, август Клаудије креће на Германе који су прешли Алпе и кренули у равнице Италије. Жестоко их је поразио и стекао титулу Германикус Максимус.
Римски хроничари записали су да је Клаудије био високог стаса, сјајних очију, широког лица, чврстих руку, прстију који су могли да сломе вилицу мазги или коњу, врло озбиљан, узоран, беспрекорног понашања, доброг апетита и није марио за вино, популаран међу војницима, одважан и способан командант. Каснији римски списи помало и претерују у добрим особинама Клаудија Готског из једног врло јасног разлога: овај цар проглашен је за родоначелника касније владајуће династије коју је основао отац Константина Великог - Констанције Хлор. Вероватно сродство могло би да произађе из чињенице да је Клаудије Готски био Трачанин пореклом из Дарданије, краја између Наиса (Ниша), Улпијане (Липљана) и Скупија (Скопља). Није искључено да је потицао можда чак и из самог Наиса, града у коме је рођен и Константин Велики.
Највећа битка и највећа Клаудијева победа догодила се код Наиса/Ниша. Римске легије, предвођене Клаудијем, 269. године поразиле су огромну варварску војску Гота, од којих је 50.000 изгубило главу у боју. Цар је своме имену придодао и придев Готикус Максимус, односно - Клаудије победник Гота. Разбијене готске банде разбежале су се и скривале по шумама и планинама Балкана. Једна повећа група зауставила се на планини Хем (данашња Стара планина). Римске трупе, предвођене Клаудијем, окружиле су цео крај, али до битке није дошло јер су варвари, обрвани зимом, глађу и кугом, и без битке били на коленима. Истовремено, до Клаудија је стигла вест о новој најезди племена Јутунга и Вандала која су упала преко Дунава у Ретију и Панонију.
Оставивши команду на Балкану свом земљаку Аурелијану, Клаудије је стигао у Сирмијум (данас Сремска Митровица), како би предводио војску у походу на север. Али, уместо варвара, дочекао га је други, још страшнији непријатељ - куга.
Тачно деведесет година након смрти чувеног цара - филозофа Марка Аурелија, још један римски цар - Клаудије Готски - умро је од куге у истом граду на Сави у коме је умро и Марко Аурелије - у Сирмијуму. Тако је након скоро шездесет година и не мање од седамнаест римских царева (раздобље од 211 - 270), који су у низу сви изгубили живот насилно, Клаудије II био први цар који је умро природном смрћу иако додуше и он прерано. Без сумње, бити римски цар у III веку било је опасно занимање.
Владавина Клаудија Готског занимљива је још из једног разлога. Пре њега, само су два римска цара (Максимин I и Трајан Деције) потицали са Балкана. Од његовог доба, па током више од једног века, то јест од 268. године па све до 378. године (када је отпочела владавина цара Теодосија I Великог) са малим изузетком скоро сви римски цареви потицали су са Балкана, а првенствено са простора данашње Србије (изузетак су били само цар Карус и његова два сина у току три године 282-285).
Сви ти цареви потицали су из романизованог становништва Подунавља (Илирик, Мезија, Панонија, Далмација) које је већ дуго било главни извор животности и енергије за посустало царство. Сељаци из наших крајева постајали су добри и храбри војници, способни официри, чврсти и сурови команданти римске војске који су, и када су од својих сабораца проглашавани за цареве, у првом реду остајали војсковође. Истовремено, они су били и непоколебљиве римске патриоте, поносни на блиставо наслеђе римских „предака”, наслеђе чији опстанак је зависио од њихове личне предузим-љивости и храбрости. Ти људи скромног порекла и још скромнијег образовања нису писали филозофске белешке нити поеме попут неких својих претходника. Најчешће су имали тек основно знање латинског језика. Њихова памет и мудрост заснивали су се на сељачком и војничком здравом разуму, способном да брзо схвати основне задатке и огромне тешкоће царства и да им тражи једноставна, увек применљива решења.
Рођени далеко од форума, обавијени у пурпур, ти подунавски владари истицали су своје латинско наслеђе са дирљивом упорношћу и искреношћу, приказујући древни лик римске вучице на свом новцу, спремни да уложе своју крв и свој живот за опстанак, за обнову, за вечиту славу царства.
На крају приче о Клаудијевој владавини описаћемо и оне из чијих редова је потекао: римске легије, посебно оне које су боравиле у нашим крајевима.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Klaudije II Gotski Empty Re: Klaudije II Gotski

taj Pon Maj 31, 2010 12:15 pm
Кад легија маршира
Легију, која је била основ римске војске, чинило је 5400 тешко наоружаних пешадинаца, опремљених кратким копљима (пилум) и кратким мачевима званим гладијус (од чега потиче и реч гладијатор). Легионари су носили и гвоздене оклопе за груди, рамена и леђа (лорица сегмента) као и широке, четвртасте штитове. Почетком првог века римска војска имала је 25 легија, односно око 135.000 војника, да би у трећем веку њен број нарастао до 33 легије или 165.000 војника, уз које је ишло и око 25 кохорти (једну кохорту чинило је 600 војника) помоћних трупа (коњица, лака пешадија, инжењерија и др.) званих ауШилиа. Овоме треба додати и преторијанску гарду (јединице које су се налазиле у околини Рима) од око 10.000 војника и око 40.000 војника у ратној морнарици, тако да је укупан број износио негде око 400.000 војника. Ово и није била сувише велика цифра у поређењу са становништвом царства које се у трећем веку процењује на око 60 милиона људи.
Легијама су командовали легати (легатус легионис), испод којих су се налазили војни трибуни (трибуни милитиум) којих је било шест. Легије су се делиле на кохорте, манипуле (две центурије) и центурије, којима су командовали центуриони. Подофицири су се називали принципес и они су били најискуснији војници у јединици.
Римска војска била је професионална. Дужина службе за легионаре била је између 16 и 20 година. Након истека предвиђеног рока, ветерани су још четири године задржавани у служби као нека врста резервних јединица - веШиллум ветеранорум, а затим су отпуштани, уз новчану пензију (12.000 сестерција) као и земљишни посед. Већина насеља и градова на подручју Србије - Сингидунум (Београд), Виминацијум, Наис (Ниш), Сирмијум и многи други, вероватно су биле колоније бивших легионара ветерана.
Римске легије биле су познате по строгој дисциплини и сталним вежбама и припремама за рат, што је означавало основну предност у борбама са неорганизованим варварима. Легионари су наступали у збијеним редовима, у тишини, да би уочи самог напада на непријатеља испустили жесток поклич и у таласима бацали кишу копаља на противника, који би, ако није припремљен, већ и пре директног сукоба био пред великим искушењем. Легионари су били посебно познати по спретности владања мачем. Њихова предност посебно се састојала у чињеници да су се борили устројено, згуснути заједно, тако да је њихова убојна снага надмашивала сваку групу непријатеља, који су се борили свако за себе. Међутим, римска класична тактика ратовања имала је и своје недостатке, који су се с временом све више испољавали у виду одређене спорости у прилагођавању борби са брзим, лако покретљивим противницима, посебно са коњаницима, који би избегавали тешке, чеоне сукобе. Након више пораза у биткама са партским (персијским) и сарматским коњаницима, римски цареви постепено су отпочели промене у војсци, у коју су укључивали све више коњичких јединица, тако да су пешадијске легије у каснијим вековима постепено постајале нека врста пограничних јединица.

Дунавске легије које су бирале цареве
Римска дунавска граница (лимес) била је дуга скоро 1.000 километара, а на том простору, било је распоређено 12 легија и још 125 посебних јединица са више од 100.000 војника.
Подунавске - илирске легије од другог века, а посебно у трећем и четвртом веку, имале су кључну улогу у избору царева. Тако су током грађанског рата, 68-69 године, легије из Подунавља одмарширале ка Италији да би учествовале у борби за власт.
Већ у почетку Тиберијеве владавине, на мезијском делу Дунава (у пределима данашње Србије) налазиле су се две легије: IV Schutica и V Macedonica. Није познато где су била њихова седишта, али се зна да су градиле римски пут уз Дунав, кроз Ђердапску клисуру.
На просторима Доње Паноније и Горње Мезије касније је било распоређено неколико легија - у Мезији четири (Legio I Italica, IV Flavia, VII Claudia, IV Scuithica (или V Macedonica или II Auditrix), а у Панонији пет (Legio I Adiutrix, II Audiutrix, XIII Gemina, XIV Gemina, XV Appolinaris). Овде ћемо детаљније поменути само оне легије чија су седишта била на подручју Србије.
Друга легија II Adiutrix (што значи легија помоћника) од око 86. године била је смештена у Доњој Панонији, у Акуминкуму (ушће Тисе у Дунав) или у Сирмијуму, где је учествовала у борбама против Дачана. Касније је налазимо у Сингидунуму, као и у Аквинкуму (Будимпешти). Забележено је да су у трећем веку припадници ове легије градили пут од Сингидунума до Аквинкума.
Четврта легија IV Flavia Felix (срећна Флавијска легија) након успостављања јединице (око 70. године) била је распоређена у Бурнуму (Кистање) у Далмацији. Након упада Дачана у Горњу Мезију, Флавија Феликс пребачена је у Сингидунум и Виминацијум (Костолац). У њеним редовима борио се као официр, будући цар Хадријан. Једна од јединица ове легије надзирала је чувене руднике злата у Алба Јулији (Апулум) на Дунаву, док су друге јединице чувале путеве у Горњој Мезији који су водили ка Солуну и Скадру, укључујући и важна места рас-кршћа као што су били Наис (Ниш) и Улпијану (Липљан). У трећем веку легија је учествовала у многобројним походима римске војске на исток, укључујући и ратове против Персије, као и у ратовању Максимина Трачанина против Аламана на Рајни. У време Диоклецијана, неке јединице ове легије (вексилације) учествовале су у Диоклецијановом походу на Египат. Од почетка другог до трећег века, посада у Сингидунуму бројала је око 5000 људи, док је у четвртом веку имала 2000.
У Сингидунуму - Београду нађени су бројни надгробни споменици војника или ветерана IV Флавијске легије. Тако је војник Луције Албаније Септиминус, чија је надгробна плоча нађена у Симиној улици, био родом из Сирмијума, а војник Цреценс, коме је споменик подигла супруга Петрониа Сецунда био родом из Скупија (Скопље).
Седма легија „VII Claudiae Pia Fidelis” („легија која је лојална и одана Клаудију”) била је једна од најстаријих јединица римске војске. Учествовала је још у ратовима Јулија Цезара у Галији. Носила је и надимке „Патерна” и „Македоника”, због учешћа у неким биткама у провинцији Македонији. Знак легије био је бик. Од средине првог века легија је смештена у Виминацијуму (код данашњег Костолца). Седма легија учествовала је у биткама Марка Аурелија против Маркомана, Квада и Сармата на Дунаву. Војници Седме легије обезбеђивали су и седиште гувернера провинције Горња Мезија. Уз трећу легију, „Claudiae Pia” учествовала је у биткама против Гота, средином трећег века.
Најстарији нађени споменици војника ветерана VII легије Флавија потичу из прве половине другог века. У Костолцу је крајем 19. века нађен натпис, сломљен на два дела, са списком војника из ове легије који су регрутовани 169, а отпуштени 195. године. На камену су урезана имена 270 ветерана, од којих је већина била из Горње Мезије. Војници су били пореклом највише из градова Скупи (Скопље), Ратиарија и Ремесијана (данас Бела Паланка). Њихова имена имају трачко (Аулузон, Битхус, Динес, Доленс, Дригисса, Местула, Муццо, Тара), илирско (Андио, Цантандио, Дассиус), а у мањем броју келтско и источњачко порекло.
Синови ветерана VII легије следили су очеве у војничкој каријери. Тако је на надгробном споменику забележено име Луција Валерија Целза, сина Луција Валерија Квинтијана, који је имао 20 година, а две године био је војник, коме је споменик подигла мајка Лицинија Целсина.
У Народном музеју у Београду чува се парадни оклоп, нађен у Ритопеку, код Београда. То је заправо грудна плоча украшена рељефним приказима (седам божанстава, пар орлова, војне заставе - веШиллиум). Метална површина превучена је легуром сребрнкастог сјаја, која истиче детаље на златној основи. Са стране су дугмад украшена емајлом. На оклопу је и натпис из кога се види да је он припадао извесном Аурелију Херкулану, војнику легије VII Claudiae. Овакав оклоп носили су припадници коњичких одреда, и коришћен је у различитим верским или обредним свечаностима.
Klaudije II Gotski 02-04
Sponsored content

Klaudije II Gotski Empty Re: Klaudije II Gotski

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu