Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 10:58 am
Kažu da bajka dolazi iz sna, ili da potiče sa istog mesta sa kojeg se san javlja. Ali svi koji smo u snu bili, znamo, san nije slobodan, u snu se ne događa sve što želimo. Zato je bajka tu, da ispomogne san, da ga dopuni i dovrši. Ono što se u snu prekida, nastavlja se u bajci, u priči. Ima mnogo ljudi, pa i dece, koji malo sanjaju, ili ne pamte svoje snove, ili u snu nemaju mašte; ništa im zanimljivo ne pada na pamet. Njima pomaže bajka, i onaj ko je smišlja. U stvari, retko se sanja nešto nalik na bajku.
U snu, izlazimo u neki prostor gde bi trebalo da se pojavi nešto čudesno, neobično, neočekivano, nešto što nam je nekad neko pričao. Ali to ostaje negde ispod ili iznad sna, priviri neka blistava kapa ili čudotvorna ruka, pojuri nas neka utvara, i to je sve. Šta se stvarno dogodilo s nama, ispiričaće nam neko ko to zna, s neke druge strane, iz nekog drugog pamćenja, ispričaće nam onaj ko zna bajke. A takvih nema mnogo. Iako se bajke zovu narodne, i u narodima se pričaju, oni koji zaista umeju da donesu bajku, malobrojni su


Bajke i pripovetke Top1


Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 4:19 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 10:58 am
Јарац живодерац

Био старац и баба, па имали два сина и двије снахе. Они су били врло сиромашни и нијесу ништа имали до једнога јарца. Један дан пошље старац млађу снаху да води јарца у шуму, да му накреше да не би крепао од глади. Она по заповијести отиде с јарцем, али мало час, ето ти јарца куђи, па се стане дрекењати око куће: "Мехехе!" Старац изиђе и запита га шта му је и шта је дошао кући." А он одговори: "Послао си снаху да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Онда старац пошље другу снаху; али јарац онако уради и код ње. Пошље старац сина млађега, али јарац онако уради и њему; пошље старијега, и старијему учини јарац онако. Сад пође бака, узме у рукавицу осјевина, и стане просипати за собом, вабећи јарца: "Јац, јацо, јац, јацо!" Јарац иђаше за бабом, докле тецијаше из њезине рукавице осјевина, а кад нестаде, он се онда врати кући по своме обичају и стане га дрека око куће: "Мехехе!" Опет га старац запита, што му је, а он одговори: "Послао си бабурину да ми креше да брстим, а она ми натакла гужву на губицу, па не могу." Старац мислећи да је истина, што јарац говори, пође сам с њиме; а јарац исто онако уради и њему. Тада се старац разљути, и како дође кући, одмах јарца закоље, одере га, осоли, натакне на ражањ и припече га к ватри, а мој ти јарац скочи с ражња, па бјежи! бјежи! те у лисичију јаму, а лисице не бјеше код куће. Кад лисица дође, чује да има нетко у њезиној кући, и не смједне уљећи унутра, него пође до своје куће невесела и жалосна. Идући тако ето ти пред њу зеца, па је запита, шта тражи туда тако невесела. А она му каже да се нетко увукао у њезину кућу, пак сад не смије унутра. Онда зец рече: "Хајдемо нас двоје, да видимо, тко би то био." И тако пођу. Кад дођу пред јаму, повиче зец: "Тко је у тетиној јами?" А јарац изнутра одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан не доклан, жив сољен не досољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." Кад то чују зец и лисица, поплаше се па побјегну без обзира. Бјежећи тако наиђу на вука, међеда и лава, па их ови запитају, шта им је, што бјеже. Кад лисица и зец виде овако друштво, они се зауставе па им приповједе, шта је и како је. Онда се дигну сви заједно, еда би како увели тету у њезину кућу; али им залуд бјеше мука, јер им јарац свакоме одговори као и зецу. Ходајући тако невесели по пољу и бринући се тетом, сретву јежа, и он их запита, шта раде у друштву толики, а они му кажу све шта је и како је. Онда рече јеж: "Хајде да и ја срећу покушам, да видим тко је то." Кад дођу пред јаму, повиче јеж: "Тко је то у тетиној кући?" Јарац одговори: "Ја сам јарац живодерац, жив клан, не доклан, жив сољен недосољен, жив печен не допечен! зуби су ми као колац, прегришћу те као конац." На то му јеж рече: "Ја сам јеж, свему селу кнез, савићу се у трубицу, убошћу те у г... .у" А мој ти јарац бјежи!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 10:59 am
Ћела
Био један цар па имао три кћери. Две старије уда за царске синове, а на најмлађој науми да остави царство, јер је била најлепша. У тога цара био је један слуга којега су звали Ћела, јер је био ћелав. Тај слуга ништа друго није радио, него само по башчи што је требало, али му је башча тако била урађена као да је у њој радило десет људи, и сви су се томе чудили. Царева је кћи често гледала с пенџера у башчу и говорила у себи: "Боже мој, каква је то лепа башча и како је урађена, а ради је само један човек, па још да је какав, него мали као шушица!" Једно јутро царева кћи гледајући тако с пенџера и чудећи се, опази Ћелу у башчи па му проговори: "За Бога, Ћело, како можеш ти сам толику башчу тако лепо радити и држати?" А он јој одговори: "Госпођо девојко! ако си рада знати, порани побоље па ћеш видети." Друго јутро царева кћи урани врло рано, и стане да гледа у башчу нејављајући ни оцу ни матери, кад али Ћели дошао змајевит коњ и донео му госпоско одело и оружје, и довео уза се троје четворо чељади те раде башчу, а Ћела се обукао у оно одело, те постао са свим други: није више ни ћелав него леп момак што може бити, па узјахао на онога коња, те се шеће по башчи, а коњ да се помами под њим: све му варнице из ноздрва севају. Она како види Ћелу, загледа се у њега, али није хтела за дуго никоме казати. Кад многи просци стану долазити и просити је, она најпосле каже да не ће ни за кога него за Ћелу. Цар и царица кад то чују, стану је ружити и хулити: "Како би ти за слугу пошла, па још да је какав, него Ћела. Хоћеш да нам срамотиш царство." Али она то не хтедне ни слушати, него рече: "Или за њега или ни за кога." Кад отац види да ништа не помаже, обуче је у простачко одело и начини је као пуку простакињу, те је уда за Ћелу, па им да иза града мало земље, а Ћела онде начини башчу и у њој колебу, и стане живети с царевом кћери као сваки башчован, носећи зелен у град и тако по штогод заслужујући. Али кад је год хтео, могао се претворити у најлепшега човека, само је требало да звизне, па би одмах дотрчао змајевит коњ и донео госпоско одело и оружје. Тако је трајало за неко време, али на један пут ударе непријатељи на Ћелинога таста са две стране, да није знао куда пре. Онда рече у себи цар: "Оне две кћери што сам удао за царске синове, имам сад од њих помоћ, а ову од које сам се највише надао, дадох за рђу." И тако цар у великој бризи изда заповест, да свако иде на војску штогод може сабљу пасати. Ишле су војске све једна за другом пред непријатеља, а гласови цару једнако несретни долазе да војска пропада. Најпосле подигне се цар сам собом да види, како је тамо. За њим пође и мало и велико, а с њим и Ћела на једном коњичку. Сви су се Ћели подсмевали говорећи: "Сад ће добро бити, иде Ћела, он ће непријатеља потрти и умирити." Кад дођу тамо, стану у логор, а и Ћела за себе шатор начини, и остану онде три дана на миру. А четврти дан започне се бој. Сад Ћела звизне, а коњ змајевити обри се пред њим. Ћела одмах обуче оне госпоске хаљине што му је коњ донео, припаше сабљу па уседне на коња и одмах улети у бој. Како он улети у бој, сва се непријатељска војска узбуни: не зна се или више он сече или му више коњ тлачи. И тако за тили час војска непријатељска прсне и разбегне се куд које. Одмах дође глас цару под шатор да је у његовој војсци био јунак који је непријатеља побио и да непријатељ иште мир. Цар одмах заповеди да тај јунак дође предањ и да иште што хоће да га дарује. Ови први гласници још и не оду да траже онога јунака, а то дођу други и кажу да је то његов Ћела. Цар се удиви кад то чује, и није хтео веровати: "Кад би он био, он би дошао к мени." А Ћела му поручи: "Кад пођемо кући, напоред ћу с њим јахати." Кад се после тога учини мир и пођу натраг. Ћела савије свој шатор и оно мало пртљага, и метне на свога коњичка, па онда звизне а коњ се змајевит обри пред њим. Он обуче госпоско одело и уседне на змајевита коња па пође с царем напоред да га сви виде да је он. Кад цар види да је он, од радости се заплаче и тако у радости дођу кући и онде цар још за живота свога преда Ћели царство, те Ћела постане цар.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:00 am
Баш Челик
Бијаше један цар, а имађаше три сина и три ћерке.
Кад га већ старост обузме, дође вријеме да умре. На смрти дозове синове и шћери своје, па синовима препоручи да своје сестре даду за онога који први дође и запроси их. „Подајте", рече, „тако не били проклети". Потом цар умре.
Послије његове смрти стане земан по земану, док на једну ноћ стане неко на вратима лупати: задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра око двора сипа. У двору се псплашише и стану од страха дрктати. Наједанпут неко проговори:
— Отворите, царевићи, врата!
На то вели најстарији син царев:
— Не отварајте!
Средњи рече:
— Не отварајте нипошто!
Али најмлађи рече:
— Ја ћу да отварим врата — па скочи и врата отвори.
Како врата отвори, нешто уђе у двор од чега нијесу могли виђети друго ништа осим ватре да сипа, па прогавара:
— Ја сам дошао да вам просим сестру најстарију, и то сад овај час да је водим, јер ја не чекам, нити ћу више доћи да је просим, па ми сад одговор дајте, или је дате или не дате, хо'ћу да знам.
Вели најстарији брат:
— Ја је не дам. Како ћу је дати, кад не знам шта си и откуда си? Ноћас дошао, хоћеш одмах да је водиш, па не знам ни ђе би ишао сестри у походе.
Средњи вели:
— Ја не дам сестре ноћас да се води.
Али најмлађи вели:
— Ја је дам, ако је ви не дате; зар не знате шта је наш отац казао? — па сестру ухвати за руку и дајући је рече:
— Нека ти је сретна и честита!
Кад им.сестра преко прага пређе, сви у двору падну по земљи од страха. Сева, Грми, тутњи, пуца, вас се двор стане љуљати, но то прође, и сјутра осване дан. Како сване, они одмах стану гледати да л' има какога год трага куд је она сила ишла од двора царског, али се ништа знати не море; нигдје никакога ни трага ни гласа.
Друге ноћи у исто вријеме стане опет онака сила, хука и писка око двора царског, и неко почне на вратима говорити:
— Отвор', царевићи, врата!
Они се препану и отворе врата и неке силе страховите почну говорити:
— Дајте ђевојку, средњу сестру, ми смо дошли да је просимо.
Вели најстарији брат:
— Ја је не дам.
Средњи вели:
— ја не дам сестре наше.
Али најмлађи вели:
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:01 am
Ја је не дам.
Средњи вели:
— ја не дам сестре наше.
Али најмлађи вели:
— Ја је дам, зар не знате више што је отац наш рекао? — па узме сестру за руку и дајући је рече: — На, нека. вам је сретна и честита!
И она сила с ђевојком отиде. Сјутрадан, како сване, отиду браћа око двора и даље, па траже трага да л' се штогођ знати може куд је она сила отишла, али ништа на овом свијету није се могло дознати као да није ни долазила.
Треће ноћи у оно исто доба опет се затресе из темеља двор од велике силе и тутњаве, и неки глас повиче:
— Отвори врата!
Цареви синови скоче и отворе врата, уђе нека сила па повиче:
— Дођосмо да просимо вашу најмлађу сестру,
Старији и средњи брат повичу:
— Не дамо је ове треће поноћи, заиста морамо бар за ову најмлађу сестру знати куд је дајемо и за кога је дајемо, да је моремо походити као сестру своју.
На то рече брат најмлађи:
— Ја је дајем, ако је ви не дате; зар сте заборавили шта је отац на самрти нама препоручио, то није давно било? — па ђевојку за руку говорећи: — На, води је, па нека ти је сретна и весела!
А она сила оног часа отиде с великим хуком. Кад сјутрадан сване, браћа се врло забрину што се учини с њиховијем сестрама.
Пошто прође доста времена, стану се браћа једанпут међу собом разговарати:
— Мили боже, да чуда великога! Шта се учини с нашијем сестрама, кад не знадосмо ни трага ни гласа куд одоше и за кога се удадоше!
Најпослије један другоме рече:
— Да идемо сестре наше потражити.
И одмах стану се опремати сва три брата, узму новаца за пута, па пођу.тражити сестре своје. Тако путујући заиђу у једну планину и цијели дан путоваше. Кад се мрак ухвати, они се договоре да им треба воду имати ђе буду законачили, па то и учине, дођу једном језеру, па ту конак учине и седну вечерати. Кад почну лијегати да спавају, онда рече најстарији брат:
— Ви спавајте, а ја ћу стражу чувати.
Тако они два млађа брата заспе, а најстарији остане стражу чувати. Кад буде неко доба ноћи, заљуља се језеро, он се јако препане кад види да нешто од средине иде управо њему: то је била аждаха страховита са двије уши, па јуриш на њега учини, но он потегне нож и удари је и главу јој одсијече, па уши обадвије одсијече и к себи их у џеп остави, трупину и главу баци у воду натраг. Уто сване; али браћа јоште спавају, ништа нијесу знали шта је најстарији брат учинио. Он их пробуди, а не каже им ништа.
Одатле се подигну и стану путовати даље. Кад се мрак почне приближавати, стану они једнако говорити да треба ђегођ блмзу воде заноћити, и сами се уплаше, јер су заишли у неке опаке планине. Дођу једноме малом језеру, ту реку ноћити; наложе ватру и што су имали вечерају, потом пођу да легну спавати. Тада вели онај средњи брат:
— Ви спавајте, ја ћу ноћас чувати стражу.
Они два заспе, а он остане да чува стражу.
Уједанпут брчак удари из језера, кад имаш шта и виђети! Аждаха са двије главе, па јуриш да их сва три пождере, али он скочи и повади нож, дочека аждаху и одсијече јој главе обадвије; потом одсијече уши и себи их у џеп остави, а остало баци у језеро. Но браћа за то ништа не знају, јер оба спаваше до бијеле зоре. Кад се сване, онда средњи брат повиче:
— Устајте, браћо, свануло се!
А они одмах скоче, опреме се и пођу даље путовати, ама нијесу знали ни ђе су ни у којој земљи. Велик страх их попадне да у оној пус1гињи од глади не поскапају, па се стану богу молити да би се пуста села, вароши оли ма кога виђети могло, јер већ трећи дан врљаше по истој пустињи и нигдје краја ни конца виђети не могоше. Најпослије дођу порано опет код једног великог језера, и договоре се да даље не путују, него ту код језера да преноће, „јер", веле, „може бити, ако даље одемо, да воде не нађемо ђе би могли заноћити", па тако ту и остану. Наложе ватру велику, вечерају и спреме се да легну спавати. Онда најмлађи брат рече:
— Спавајте вас двојица, ноћас ћу ја стражу чувати — те тако она двојица легну и заспе, а најмлађи најбоље гледаше око себе и често на језеро очи обраћаше.
Прође неко доба ноћи, док се све језеро стаде љуљати, пљусак од језера удари по ватри и загаси је половину, он потегне сабљу па стане до саме ватре, ал' ето се помоли аждаха са три главе, па на браћу јуриши да их сва три прождере. Но најмлађи брах буде јуначка срца, не буди браћу своју, него срете аждаху ла је удари трипут и све три јој главе одсијече, потом одмах уши одсијече и остави их себи у џеп, а трупину баци у језеро. Док је он то чинио, ватра се од оног великог пљуска угасила сасвијем. Онда он, не имајући чим ватру зажећи а браћу не хотећи будити, пође мало у пустињу не би л' штогођ виђети могао, али нигђе ништа. Најпослије попне се на једно дрво високо, па кад изађе уврх дрвета, погледа на све стране не би л' штогођ виђети могао. Гледајући тако дуго, опази ватру да се сјаји, па му се учини то близу, скине се са дрвета, па пође да ватру донесе и код браће наложи. Тако је дуго ишао, све му се чинило близу, кад наједанпут дође у једну пећину, у пећини гори велика ватра и ту има девет дивова, па натакли два човека те их пеку уз ватру, једног са једне а другог са друге стране ватре, а на ватри стоји једна оранија велика, пуна исјечених људи. Кад то царев син виђе, јако се препане, би се вратио, ама се не може, нема се куд тамо. Онда повиче:
— Добар вечер, моја дружино, ја вас тражим одавно.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:02 am
Они га добро дочекају и реку му:
— Бог ти помогао, кад си нам друг!
Он ОДГОВОрИ:
— Ваш довијека остајем л за вас ћу мој живот дати.
Хе — веле — кад ти мислиш наш друг да будеш, хоћеш ли ти људе јести, и с нама у чету ићи?
Одговори царевић:
— Хоћу, што гођ ви радите, то ћу и ја радити.
— Е вала, добро кад је тако, сједи!
Па сви посједају око ватре, скину ону оранију, поваде онда месо па почну јееги. С њима и царевић једе, ама им очи завараје па баца месо преко себе, тако и печење поједу све; па онда рекоше:
— Хајде да идемо у лов, јер сјутра треба јести.
Отале пођу сви девет и царевић десети.
Хајде — веле му — овђе има један град и у њему цар сједи, отале се ми хранимо већ има томе више година.
Кад се близу града примакну, онда изваде двије јеле с гранама из земље па их понесу са соб.ом, а кад дођу до града, једну јелу прислоне уз бедем и повичу царевићу:
— Хајде — веле — ти пењи се горе на бедем да ти ову другу јелу додамо, па је узми за врх и пребаци је у град, а врх јој задржи код себе, да се скинемо низ њу доле у град.
Он се попење, па онда рече њима:
— Ја не знам што ћу, нијесам овђе увјежбао ово мјесто, не умијем је претурити, но ходите који од вас да ми покажете како ћу је претурити.
Један се од дивова испење, ухвати за врх од јеле и претури је у град, а врх јој задржи код себе. Кад се он тако намјести, онда царев син тргне сабљу па га дохвати по врату те му одсијсче главу, а див падне у град унутра. Онда он
— Е, сад хајте по један редом да вас ја овамо спуштим.
Они, не знајући што је са онијем горе на бедему било, пођу један по један, а царевић њих све по врату, док све девет посијече, па се скине низ јелу и полако сиђе доле у град. Онда пође по граду унакрст, али никог живог да чује, све пусто! Сам у себи помисли: „Баш су то све ди вови искоријенили и понијели!" па онда, дуго по граду тумарајући, нађе једну кулу здраво високу, и види ђе у једној соби свијећа гори. Он отвори врата па уз кулу те у собу. Кад тамо, ал' има шта и виђети: соба украшена златом и свилом и кадифом, у њој нема никога до једне ђевојке, а та ђевојка лежи на једном кревету па спава. Чим царевић уђе у собу, отму му се очи гледати ђевојку, како је врло лијепа. У исто вријеме смотри да иде једна велика змија низ дувар, таксг се пружила да јој је глава више главе ђевојчине била близу, па се издигне и уједанпут ђевојку у чело међу очи да уједе. Онда он притрчи, па повади мали нож, и прибоде змију у чело уз дувар, па онда овако, проговори: ,Дабогда да се овај мој ножић не да ником извадити без моје руке!" па онда похита да се натраг врати. Пређе преко бедема, уз јелу се испење и низ јелу сиђе на земљу. Кад дође у пећину ђе су дивови били, узме ватре па потрчи и дође браћи ђе их још застане да спавају. Он ватру наложи, а сунце огране и сване се; онда он браћу избуди те устану и тако пођу даље. Истог дана наиђу на пут који води томе граду. У том је граду жџвљео један силан цар који је свакога јутра ишетао у град и тужно сузе прољевао што му народ у граду од дивова страда и поједен би, па се све бојао да му и ћерка једном не буде поједена; зато порани истога јутра па стане гледати по граду, а град опустјео, већ је мало и народа још остало, јер су све дивови појели, па оде тамоамо по граду, кад наједанпут види неке јеле онако читаве из земље извађене па уз бедем прислоњене, а кад дође ближе, има чудо и виђети: девет дивова баш онијех крвника градскијех, а њима свијема главе посјечене. Кад цар то види, јако се, обрадује, а свијет се скупи" и бога стане мрлити за здравље онога који мх је посјекао. У исто вријеме дођоше и слуге из двора царскога и јаве цару како је шћела змија да његову ћерку уједе. Како то цар чује, одмах отиде у двор па управо у ону собу својој шћери, кад тамо, види змију прибодену уз дувар, па шћаше сам нож да извади из дувара, ама није могао.
Оида цар учини заповијест на све стране по његовом царству и огласи ко је дивове побио, и змију прибо нека дође да га цар обда'ри великијем даром и да му шћерку за жену даде. То се огласи по цијеломе царству његовом и цар заповједи да се главне механе по великим друмовима поставе, па свакога путника да питају, није ли дознао, ко је дивове погубио, па кад1 који чује за тог чоека, да цару јави, а тај чоек нека брже на муштулук оде цару, да га цар обдари. То се тако по царевој заповијести и учини, механе поставе на главне друмове и сваког путника питали би и за то казивали му.
Послије неког времена ови тројица царски синови, тражећи сестре своје, дођу у једну од тијех механа да заноће, те учине ту конак, а послије вечере дође механџија и у разговору с њима стане се фалити шта је он од јунаштва починио, па онда запита њих:
А јесте ли и ви штогођ учинили досад?
Онда отпочне најстарији брат говорити:
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:02 am
— Кад сам пошао с мојом браћом по овом путу, прву ноћ кад смо дошли коначити код једног језера у некој великој пустињи, кад браћа моја оба спаваху, а ја чувах стражу, наједанпут аждаха пође из језера да нас прождере, а ја онда повадим нож и одсијечем јој главу: ако се не вјерујете, ево јој увета од главе! — па извади уши и на сто их баци.
Кад то чу онај средњи брат и он рече:
— Ја сам, кад сам чувао стражу на другом конаку, посјекао аждаху од двије главе: ако се не вјерујете, ево увета од обје главе! — Па извади уши и њима их покаже.
Онај најмлађи ћути, Поче га механџија питати;
— Богме, момче, твоја су браћа јунаци, а да чујемо јеси ли и ти штогођ учинио од јунаштва?
Онда најмлађи брат отпочне да казива:
— И ја сам нешто мало учинио. Кад смо заноћили ону ноћ код језера у пустињи, ви сте, браћо, спавали, а ја сам чувао стражу. Кад би неко доба ноћи, заљуља се све језеро и изађе троглава аждаха и шћаше нас да прождере; онда ја повадим сабљу и главе јој све три одсијечем: ако не вјерујете, ево шест увета од аждахе.
Томе се и сама браћа зачуде, а он настави казивати:
— У томе се ватра угаси, а ја пођем да ватре потражим. Тумарајући по планини, нађем у једној пећини девет дивова — а тако им све по реду каже што је учинио, и сви се томе чуду зачудише.
Кад то механџија чује, брже потрчи и цару све јави, а цар му даде много новаца, па брже пошаље своје људе да сва три царева сина њему доведу. Кад они изиђу пред цара, цар запита најмлађега царевића:
— Јеси ли ти све то чудо у овоме граду починио, дивове исјекао и шћер моју од смрти сачувао?
— Јесам, честити царе — одговори најмлађи царевић.
Онда му цар даде своју шћер за жену, и до пусти му да је он први до њега у своме царству, а оној двојици старије браће рече цар: „Ако хоћете, и вас хоћу оженити, па вам добре дворе саградити", но они њему кажу да су ожењени обојица, и цијелу му истину открију, како су пошли да сестре своје траже. Кад цар све то чује, заустави само оног најмлађег код еебе као зета, а оној двојици даде двије мазге новаца, и тако оба старија брата врате се своме двору и у своје царства.
Онај најмлађи једнако мишљаше за својијем сестрама, и шћаше да иде да их тражи, али му је опет било и жао оставити своју жену, а и цар му то не даше учинити, и тако он за сестрама својима једнако вењаше. Једном цар пође у лов, а њему каже:
— Остани ти ту код двора и ево ти девет кључева, чувај их код себе; можеш — вели — да отвориш тричетири рдаје, тамо ћеш виђети да имаде и сребра и злата, оружја и многијех дру гијех драгоцјености, нопосљетку можеш отворити све осам одаја, ама девету да се нијеси усудио нипошто отворити, јер — вели — ако то учиниш, зло ћеш проћи.
Онда цар оде, а зета остави код куће. Овај, чим цар отиде, отвори једну, па другу собу, и тако редом све осам соба, и види у њима свакојакијех драгоцјености; напосљетку, кад дође и на врата од девете собе, рече у себи: „Ја сам многа чуда претурио, а сад да не смем отворити ову собу!" — а па и ту собу отвори. Кад уђе унутра, има шта и виђети! У соби један чоек до кољена у гвожђе заковат и руке до лаката заковате обје; на четири стране имаду четири дирека, а тако од свакога дирека има по један синџир од гвожђа, и тако су крајеве своје саставили па онамо чоеку око врата обавили, и тако је тврдо оковат био да се није могао никако мицати. Пред њим је била једна чесма на златном чунку извирала, и тако саљева се пред њим у једно корито златно. Близу њега стоји једна маштрава украшена драгијем камењем. Чоек би хтио да воде пије, ама не може да дохвати. Кад царевић све то види, он се већма зачуди, па се тргне мало натраг, а овај чоек проговори:
— Ходи унутра код мене, заклињем те богом живијем.
Овај уђе унутра код њега, онда му онај чоек рече.
— Дај учини један севап, те ми дај једну маштраву воде да попијем, и знај зацијело да ћеш од мене за то добити на дар јошт један живот.
Царевић се промисли: „Шта има боље него да добијем два живота?" па узме маштраву, и да му пуну воде, те овај попије. Онда га царев син упита:
— Како се ти зовеш, бога ти, по имену?
Овај одговори:
— Ја се зовем Баш-Челик.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:03 am
Царевић пође ка вратима, а овој га стане молити:
— Дај ми и другу маштраву воде, па ћу ти поклонити и други живот.
Царевић помисли: „Сад два живота да ми поклони, а трећи имам, то је чудо велико!" па узме маштраву те му даде, а овај попије. Царевић пође па почне да врата затвори, а Баш-Челик рече:
— О јуначе, поврати се код мене, кад си већ два добра ученио учини и треће, даћу ти и трећи живот. Узми ову маштраву, наточи је па ми успи на главу, а ја ћу ти за то што ми воду успеш на главу дати и трећи живот те живи.
Кад царевић то чује, поврати се натраг, узме маштраву па наточи воде и успе на главу. Како му вода поспе главу, у онај мах прснуше алке око врата, и све гвожђе које је Баш-Челика држало. А Баш-Челик скочи као муња, па рашири крила, полети, и у исто вријеме узме под крило цареву ћерку, жену његова избавитеља, и тако наједанпут ишчезне из очију. Сад да видиш чуда: препане се царев син од цара! Уто кад цар дође из лова, каже му зет његов све по реду, цар се већма у бригу даде, па му рече:
— Зашто тако учини? Јесам ли ти казао да не отвориш девету собу? Царевић му одговори:
— Немој се срдити на мене, ја ћу да идем да Баш-Челика тражим и да повратим моју жену. Они га цар стане од тога одвраћати:
— Немој — вели — да идеш нипошто! Ти не знаш ко је Баш-Челик, мене је много војске и новаца пропало док сам Баш-Челика ухватио, него остани код мене, ја ћу ти испросити другу ђевојку, и не бој се, ја те опет милујем као сина свога.
Али царев син није хтио никако слушати, него узме новаца за пута, узјаше свога коња па пође у свијет тражити Баш-Челика. Путујући овако, задуго, дође у једну варош. Како уђе, гледа тамоамо/ док наједанпут повиче једна ђевојка с чардака:
— Е, царевићу, одјаш' коња па ходи у авлију.
Кад царевић дође у авлију, и онде га срете ђевојка, а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лица се љубе, а сестра њему говори:
— Хајде, брате, са мном на чардак.
Кад изиђу на чардак, онда царевић стане питати сестру своју ко је њен чоек за кога се она удала, а она му одговори:
— Ја сам се — вели — удала за цара змајског, и мој је чоек змај, него, брате, да те добро сакријем, јер мој чоек вели да би своје шуре исјекао кад би их само виђети могао; ја ћу њега најприје кушати; ако ти ништа неће учинити, ја ћу му казати за тебе.
Па тако и учини: брата и коња му сакрије.
Кад вече дође, змају зготове вечеру па га чекају, кад ето ти змајског цара! Како долеће у двор, сав се двор засветли и заблиста. Како уђе, одмах зове своју жену:
— Жено — вели — овдје чоечја кост мирише; који имаде? Казуј одмах!
Она му рече:
— Нема никога.
А он вели:
— То не може бити.
Онда му жена одговори:
— Бога ти, што те питам да ми право кажеш:
би ли ти штогођ мојој браћи да сад који од њих овамо дође?
А змајски цар одговори:
— Оног најстаријег и средњег бих заклао па их пекао, а најмлађем не бих ништа.
Онда она вели:
— Дошао је мој најмлађи брат, а твој шурак.Кад цар чује, он повиче:
— Дајте га.
Кад шурака сестра доведе пред цара, цар скочи, руке шире, у лица се љубе:
— Добро дошао, шураче!
— Боље тебе нашао, зете!
— Гдје си?
— Ево ме.
Па му прича од краја до конца. Онда му цар рече змајски:
— Та куд идеш. бога ти! Прекојуче Баш-Челик прође и пронесе твоју жену, ја га дочекам са седам хиљада змајева, па му не могох ништа учинити: прођи се ђавола, молим те, да ти дам новаца колико хоћеш, па иди кући.
Но царевић није хтио никако да га слуша, него сјутрадан наумио да пође,,а кад цар види да га не може да заустави и с пута да га одврати, онда му извади једно перо па му га даде у руке, и овако му рече:
— Добро слушај шта ти кажем, и ево ти ово моје перце, па кад ти буде велика нужда и Баш-Челика нађеш, а ти запали ово перо моје, ја ћу онда у исто вријеме да долетим са свом мојом рилом теби у помоћ.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:06 am
Царевић узме перо те пође. Путујући опет по свијету, дође у другу велику варош и, идући кроз варош, повиче опет једна ђевојка са чардака:
— Е ти, царевићу, одјаши коња па хоДи у авлију.
Царевић уђе с коњем у авлију, кад тамо, а сестра средња срете га у авлији, руке шире па се у лица љубе, води брата на кулу, Пошто сестра одведе коња у арове, а брата на кулу, пита брата како је дошао, а он њојзи све по реду каже, па је пита:
— За кога си се — вели — удала?
А она му одговори:
— Ја сам се удала за цара соколовског, и он ће довече доћи; него, да те добро ђегођ сакријем, јер он браћи мојој прети.
Тако и учини и брата сакрије. Кад дуго не прође, ал' ето ти цара соколовског! Како долеће.
сва се кула заљуља рд велике силе. Одмах му поставе вечеру, но он, како дође, проговори својој жени:
— Овђе има чоечја кост.
Жена говори:
— Нема, чоече! — Па по дугом разговору она му вели: — Би ли ти мојој браћи штогођ кад би који дошао?
Цар вели:
— Ја бих најстаријег и средњег много мучио, а најмлађем не бих ништа.
Онда му она за брата каже. Он брзо нареди да га доведу, а кад га цар види, скочи на ноге, руке шире па се у лица љубе.
— Добро дошао, шураче! — вели соколовски цар.
— Боље тебе нашао, зете! — одговори њему царевић, па одмах сједну вечерати.
Послије вечере пита цар шуру свога куд је пошао, а овај му одговори да тражи Баш-Челика, и све му редом прича. А цар га стане сјетовати:
— Немој — вели — даље да идеш, ја ћу ти за Баш-Челика казати: оног истог дана кад је твоју жену уграбио, ја сам га дочекао са пет хиљада соколова, па страшно смо се побили с њиме, крв паде до кољена и ништа му учинити не могосмо, а ти да му један нешто учиниш! Зато те сјетујем ја да се вратиш кући, и ево ти блага, узми и понеси колико гођ хоћеш.
Али царев син вели:
— Хвала ти на свему, али се вратити нећу никако, него хоћу Баш-Челика да тражим — а сам у себи мисли зашто не бих, кад имам још три живота!
Кад соколовски цар већ види да га никако одвратити не може, извади једно перце па му даде говорећи:
— На ти — вели,— то моје перо, пад кад ти буде велика невоља, а ти искреши ватру па га запали, а ја ћу ти онда доћи с мојом силОм у помоћ.
Онда царевић узме перце, па пође тражити Баш-Челика.
Путујући тако задуго по свијету, дође у трећу варош. Како уђе у варош, ал' ето ти ђевојке па повиче са чардака:
— Одјаши коња, па ходи у авлију.
Царевић сврати коња па управо у авлију, кад тамо, ал' ево ти његове сестре најмлађе, руке шире па се у лица љубе, води брата на кулу а коња у арове.
Брат је пита:
— За кога си се, сестро, ти удала, који је твој чоек?
Она му одговори:
— Мој је чоек цар орлујски, за њега сам се удала.
Кад цар дође увече кући, жена га дочека, а он ни речи, него вели:
— Ко је овдје у двор од људи дошао, казуј одмах!
Она му одговори:
— Није нико — па почну вечерати. Онда му жена вели: — Да ли би ти штогођ мрјој браћи учинио да откуд дођу?
Цар јој рече:
— Ја бих најстаријег ти и средњег брата убио, а најмлађег не бих: њему бих и у помоћ свакад притекао кад бих могао.
Онда она цару каже:
— Ево онај мој најмлађи брат а твој шурак дошао да ме види.
Онда цар заповједи да га преда њ доведу, дочека га на ноге, па се с њиме пољуби и рече му:
— Добро дошао, шуро!
А тај њему одговори:
— Боље тебе нашао, зете! — па одмах сједну вечерати.
За вечером се разговарају о свачему, и напосљетку царевић каже да иде Баш-Челика да тражи. Кад то зачу цар орлујски, стане га одвраћати говорећи му:
— Прођи се ти, шуро, тога ђавољег врага, и не иди тијем путем, него остани овдје код мене, бићеш свега задовољан.
Али царев син то не слуша, него сјутрадан, како сване, опреми се и пође даље тражити Баш-Челика. Онда цар орлујски, кад види да га одвратити не може, извади једно перце па га даде шури:
— На — вели — шуро, кад ти буде невоља, ти укреши ватру па га запали, ја ћу ти онда с мојијем орловима одмах у помоћ доћи. Царевић узме перце и пође тражити Баш-Челика. Путујући по свијуту од града до града тако све даље и даље, најпослије нађе своју жену у једној пећини. Жена, како га виде, зачуди се па му рече:
— Забога, чоече, откуд ти овдје?
А он јој све по истини каже, и вели:
— Бјежи, жено, да бјежимо!
Но она му на то одговори:
— Куда ћеш кад ће нас Баш-Челик стићи одмах, па ће — вели — тебе погубити, а мене вратити?
Царевић, знајући да има још три вијека да живи, наговори жену да бјеже, па тако и учине. Но кад они почну бјегати, Баш-Челик то дозна, па брже потрчи и царевића стигне, па повиче:
— Е, царевићу, зар ти украде жену! — па му жену отме и каже: — Ја ти сад живот прашта'м, јер знам да сам ти казао да ћу ти дати три живота, па сад иди, ама више за жену немој да се враћаш, јер ћеш погинути.
Пошто то рече, Баш-Челик одведе жену са собом, а царевић опет остане сам не Знајући што ће. Најпсолије се ријеши да наново иде за жену. Кад дође близу оне пећине, улучи прилику кад Баш-Челик буде отишао, па жену опет поведе са собом да бјеже. — Но Баш-Челик одмах то дозна, •па потрчи и царевића стигне, па повади. стријеле и повиче:
— Волиш ли — вели — да те устријелим или да те сабљом посијечем?
Царевић стане се модити, и Баш-Челик му рече:
— Ја ти сад и други живот поклањам, но ти кажем да се више не усудиш да се за жену вратиш, јер ти нећу више да поклањам живот, но ћу те на мјесту погубити.
Пошто то рече, узме жену па је одведе, а царевић опет остане сам мислећи све. једнако како би жену своју избавио. Најпослије сам себи каже: „А што бих се Баш-Челика бојао, кад још имам два живота, један што ми је он поклонио а Један мој?" па закључи да ее сјутра жени поврати кад Баш-Челика није било код ње:
— Хајде — вели — да идемо бјежати.
Она га разбијаше да им није вајде бјежати, јер ће их стићи, но чоек њен цримора је, па почну бјежати, а Баш-Челик брзо их стигне, па повиче:
— Чекај, ја ти више не праштам!
Царевић се препане и почне га молити да му опрости, али Баш-Челик рече му:
— Знаш ли да сам ти казао да ћу ти поклонити три вијека? Ето сад ти трећи поклањам, и више живота од мене немаш, него иди кући, и немој живот свој што ти га је бог дао да изгубиш.
Царевић, видећи да против ове силе не може ништа, пође кући., но једнако мишљаше како би жену своју Баш-Челику отео, док му наједанпут падне на ум што су му зетови казали, кад му је сваки од њих по једно перце дао. Онда рече сам себи: „Хоћу баш и четврти пут да се вратим да жену моју повратим, па ако ми буде до невоље, онда ћу пера да запалим да ми зетови у помоћ дођу", па се одмах дигне и врати оној пећини ђе Баш-Челик држаше жену његову и, кад издалека види да Баш-Челик некуд оде, јави се жени, и она се зачуди и препане, па му рече:
— Бога ти, зар ти је тако омрзнуло живљети, те си се вратио по мене!
Но он јој каже за зетове како су му дали сваки по једно перце, па како ће му доћи у помоћ ако му буде до невоље, „па зато сам", вели, „још једаред дошао по тебе; хајде одмах да бјежимо!" И тако и учине, и почну бјежати, али Баш-Челик то одмах дозна, па издалека повиче:
— Стани царевићу, нијеси утекао!
А царевић, кад види Баш-Челика, повади она сва три пера и кресиво, па стане кресати док мало ватру прижеже, па запали сва три пера, али док је запалио, Баш-Челик га стигне, потегне сабљу и царевића на двије поле расијече. У исти час ето ти чуда! Долети цар змајски са својијем змајевима, цар соколовски са соколовима и цар орлујски са орловима, па се с Баш-Челиком страшно побију и много се крви пролије, али Баш-Челик опет уграби жену и утече. Онда три цара стану мртва шура гледати и закључе да му живот поврате, па онда запитају најбржа три змаја који може најбрже с Јордана воде донијети.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:06 am
— Ја могу за по сахата.
Други вели:
— Ја могу за један четврт сахата.
Трећи вели:
— Ја могу за девет тренутака.
Онда цареви повичу овоме:
А сад ти, змаје, брже похитај!
Овај рашири силу ватрену и донесе заиста за девет тренутака воде с Јордана. Цареви узму воду, поспу водом по онијем ранама куд је царевић расјечен био. Кад поспу, ране се саставе, а царевић скочи на ноге те оживи. Онда га цареви сјетују.
— Иди сад кући кад си се смрти избавио.
Царевић њима вели да ће још једанпут да иде срећу покушати и жену ма на који начин украсти. Цареви, зетови његови, веле му:
— Немој, погинућеш заиста сад ако одеш, јер живота ти другог нема осим онога твога од бога.
Али царевић неће за то да чује. Онда му цареви реку;
Е, кад већ хоћеш силом да идеш, а ти немој одмах жену да водиш, него јој кажи да пита Баш-Челика ђе му је јунаштво, па онда пођи да нам кажеш, ми ћемо ти помоћи да га освојимо.
Онда царевић оде кришом и дође жени, па је научи да куша Баш-Челика ђе му је јунаштво, па се врати натраг. Кад Баш-Челик кући дође, жена га стане питати:
— Бога ти, ђе је то твоје јунаштво?
А Баш-Челик јој рече:
— Моја жено, моје је јунаштво у сабљи мојој. Онда се жена стане молити спрам сабље богу.
Баш-Челик, кад то види, удари у смијех па рече:
— О луда жено, није моје јунаштво у сабљи, него у мојој стријели.
А она се онда окреие богу молити спрам стријеле, а Баш-Челик јој рече:
— О жено, добро ли те неки учи да ме кушаш ђе је моје јунаштво! Ја бих рекао да је жив твој чоек, па он те учи.
А она се поче клети да је нико не учи, јер и нема ко.
Послије неколико дана дође јој чоек, она му све каже како још није могла дознати од Баш-Челика ђе му је јунаштво, а чоек јој одговори: „Кушај га опет", па оде.
Кад Баш-Челик дође, жена га стане опет питати ђе му је јунаштво. Онда јој Баш-Челик одговори:
— Кад ти моје јунаштво тако поштујеш, јa ћу ти истину да кажем ђе је моје јунаштво — па онда стане казивати: — Далеко одавдје има једна висока планина, у оној планини једна лисица, у лисици срце, у срцу једна тица, у оној је тици моје јунаштво, ама се она лисица не да лако ухватити: она се може претворити у разне начине.
Сјутрадан, кад Баш-Челик оде, царевић опет дође жени својој да чује шта је дознала, а жена му све каже. Онда Царевић отиде управо зетовима, а они га једва дочекају да чују ђе је Баш-Челиково јунаштво, па се одмах дигну и са царевићем отиду. Кад тамо дођу у ону планину, пуште орлове да лове лисицу, а лисица побјегне у једно језеро које је било усред оне планине, и претвори се у утву шестокрилу, али соколови одмах за њом и одандје је изагнају; онда она полети у облаке па почне бјежати, а змајеви за њом! Она брже онда претвори се опет у лисицу и стане по земљи бјежати, али ту је орлови дочекају и остала војска, па је салете и ухвате. Онда цареви заповједе те се лисица расцори и срце извади, па наложе ватру, срце распоре, из срца тицу изваде и у ватру баце. Како тица изгори, Баш-Челик погине. Царевић онда узме своју жену па оде с њоме кући.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:07 am
Вилина гора
Имао Некакав богати човјек јединка сина, па отхранивши га до оружја пошље га по свијету да тече, али не тече да аспри стече него да стече памети, и да види идући по свијету како се трудио живи и како се ваља мучити да се овога краткога. вијека поштено живи, и даде му неколико аспри што ће му доста за пут бити. Кад га опреми, многе му ствари препоручи а највише да чува новац, пак га с благословом отпусти. Идући овај младић по свијету дође у некакав град гдје види да једнога човјека воде на вјешало. Он се зачуди пак притрчавши запита шта је скривио ови сиромах човјек те га на смрт осудише, а неки му одговори: "Ови је човјек дужан мнозињи, и не имајући откуда да све свакоме исплати, по законима овога мјеста заслужио је смрт." Он чувши ово запита суднике: "Господо! јели могуће да ја тога човјека од смрти откупим, и да платим што је дужан?" Они му одговоре: "За што не! плати толико и толико па ево ти човјека да од њега чиниш што хоћеш." Он извади све оно новаца што имаше па најпослије све хаљине до кошуље, и кад намири колико је требало, судници му дадоше човјека, те он с њим по свијету просећи од врата до врата. Једну вечер лежећи заједно ова двојица, рече откупљеник: "Мени се додијало већ овако живјети, а још ми је жалост виша тебе гледајући ђе с мене страдаш, него хајдемо у вилину гору, тамо ћемо наћи једну моју посестриму и она ће нам казати начин како ћемо обојица обогатити." Младић пристане на ово и упуте се к вилиној гори све странпутицама некијем, калаузећи откупљеник а младић сустопице за њим, док тако дођу у некаку гору, којој врх до мјесеца дотицаше, а листови јој златни бјеху а стабла сребрна, а усред ње виђаше се велики плам и дим од огња. Младић видећи то препадне се и упита свога друга: "Шта је ово? каково је ово чудо." А он му одговори: "Не бој се, ово је све моје посестриме и њезине матере, па и наше, само теке знади да се ми двојица не можемо њима на један пут изненада јавити, него ја отидох к њима да им се јавим и да им кажем да смо дошли к њима да с њима живимо, а ти ме причекај овђен под оно дријево, те је од сухога злата а перја су му бисерна; ма пази, без великога свога чуда немој писнути ријечи једне доклен се вратим опет к тебе, јер је ово дрво свију вила, испод њега се купе љети те на ђерђеве везу, пак ако каква младића опазе у ову гору у они час очима га затраве и у каку гођ хоће живину обрну." Ово изрекавши нестаде га као да га земља прождрије. Младић стојећи онђе досади му се чекати те почне там амо кроз гору шетати се док набаса на некакво коло крилатијех ђевојака, па се прикри да их гледа и слуша како пјевају, али његовом несрећом опази га коловођица те га очима затрави и у они час остаде нијем и слијеп. Тада се препаде те од страха и велике жалости стаде викати и плакати, док ево ти однекуд долеће на крилима предањ они човјек, ухвати га за руку и рече: "Не бој се, што ти је?" А он му рукама покаже да је ослијепио и онијемио. Тада они човјек кад то виђе, извади иза паса некаку малу златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брата некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другом му опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очињи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао. По том га примише у своје друштво, и оженише га, те стече силно благо и има лијеп пород. Али кад већ остари, покаја се господу Богу, поврати се своме дому, и једва жива затече свога родитеља, те се с њим опрости и укопа га, те до а смрти живје као прави хришћанин, али опет доклен је гођ живио свакога је љета по један пут у ону гору ходио те се с дружином састајао и поздрављао.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:08 am
Дјевојка бржа од коња
Била је некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле од снијега извађена из јаме бездање према сунцу Илијнскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила. Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и у тај дан на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијету, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на тркију. Ђевојка стане на биљегу и сви просиоци нареде се на коњма а она између њих без коња, него на својијем ногама, па им онда рече: "Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините." Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: "Знамо одиста да не ће она ни једноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи." Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трем. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха. У то укори један другога, те приошинуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ви куда ће, но тамо амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше. А кад ђевојка виђе злу и гору, пусти једну сузу, док – букнуше страшне ријеке, те се за мало сви не потопише, за ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом Божјим да стане и она стаде на ономе мјесту на којему се нађе; онда је он ухвати, те за се на коња врже, и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али кад дође у највисочију планину, обазре се, кад ли му ђевојке нема.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:08 am
Два новца
Био некакав сиромах човек, који се свакојако прометао, па најпосле набере врећу маховине и метнувши одозго мало вуне понесе на вашар да прода све место вуне с врећом заједно. Идући тако на вашар састане се с једним човеком, који је исто тако понео на вашар врећу шешарица да прода место ораха, којима је одозго с врха шешарице био мало покрио. Пошто на питање шта који има у врећи један одговори да носи на вашар орахе а други вуну, навале обојица да пазаре хеспап онде на путу. Онај што је имао маховину доказујући да је скупља вуна од ораха заиште прида, али кад види да онај што је имао шешарице не да прида ништа, него хоће онако да пазаре једно за друго, он помисли да су бољи и ораси него маховина. И тако после дугога ценкања погоде се да онај што је имао шешарице да ономе другом два новца прида, али не имајући ни њих код себе остане му их дужан, и као за бољу тврђу да ће му их за цело вратити побрате се. Променивши сад вреће побегне један на једну а други на другу страну мислећи сваки да је другога преварио, а кад дођу сваки својој кући и изруче хеспап из врећа, онда виде да ни један управо није преварен. После некога времена дигне се онај што је имао маховину да тражи свога побратима и да иште два новца, и нашавши га у једном селу код попа у најму каже му: "Ти, побратиме, превари мене." А он му одговори: ,Вала, побратиме, и ти си мене." По том онај стане искати два новца говорећи да оно ваља платити што је обречено и побратимством потврђено. И овај пристане да ваља платити, али се стане изговарати да нема два новца, "него" вели "у мога попа за кућом има велика јама у земљи, у коју он често силази, и по свој прилици биће у њој новаца или каких других скупоцених ствари; него хајде довече спусти ти мене у јаму, па кад је опленимо, онда ћемо добит поделити, и ја ћу ти платити два новца." Овај на то пристане. Кад буде у вече, попов најамник нађе врећу и уже, па отишавши с побратимом над јаму, уђе у врећу, и побратим га свеже преко среде, па спусти у јаму. Кад овај доле изиђе из вреће, и по јами туц тамо туц амо не нађе ништа до жита, помисли у себи: "Ако ја побратиму сад кажем да нема ништа, он може отићи и мене у јами оставити, па што ћу сутра од попа кад ме нађе у јами?" Па онда опет уђе у врећу, и добро се свеже ужем, па повиче побратиму: "Побратиме, вуци врећу, пуна је свашта!" Вукући побратим врећу, помисли у себи: "Шта да ја ово делим с побратимом? Боље је да ја ово носим сам, а он нека гледа како ће изићи из јаме." Па упртивши врећу с побратимом на леђа, побегне преко села: а за њим пристане много паса лајући и гонећи га. Кад мало посустане, и врећа му се низ леђа пониско обеси, онда побратим из вреће повиче: "Дижи, побратиме, уједоше ме пси!" Кад овај то чује, а он баци врећу на земљу. Онда онај из вреће рекне: "Тако ти, побратиме, шћаше мене да превариш?" А онај му одговори: "Вала и ти си мене преварио." И онде после дугога разговора обрече онај што је дужан два новца да ће их јамачно платити кад му побратим други пут дође, па се растану. После много времена овај што је био у попа у најму стече своју кућицу и ожени се, и један дан седећи са женом пред кућом опази поиздалека побратима где се упутио у право к његовој кући, па повиче жени: "Жено! ето мога побратима! Дужан сам му два новца. Сад се већ нема куд камо, јер сам му обрекао платити их кад ме нађе. Него ја идем лећи у кући, а ти ме покриј, па се пренемажи и јаучи, и кажи да сам умро, те ће се он онда вратити натраг." Па онда легне у кући налеђашке и прекрсти руке, а жена га покрије и стане јаукати. У том побратим пред кућу, и назвавши јој "Помози Бог!" запита јели то кућа тога и тога; а жена му пренемажући се одговори: "Јест, куку мене кукавици, ево га у кући где лежи мртав." Онда побратим рекне: "Бог да му душу прости! Он је био мој побратим. Ми смо заједно радили и трговали, и кад сам га тако нашао, барем ћу чекати да га отпратим до гроба и да бацим земље нањ." Жена му рекне да ће му бити дуго чекати докле га стану сахрањивати, већ нека иде. Али он одговори: "Боже сачувај! како бих ја оставио тако свога побратима? Чекаћу макар било три дана, докле га не сахране." Кад жена у кући каже то мужу полако, муж јој рече нека иде попу те му каже да је он умро, већ нека га носе у цркву, око које је по брду било и гробље, не ће ли побратим онда отићи. Кад жена отиде и то попу каже, поп са неколика човека дође, те онога назови мрца метну на носила, и однесавши га у цркву онако на носилима оставе га насред цркве, да онде по обичају преноћи, пак ће га сутрадан опојати и сахранити. Кад поп с осталим људима пође из цркве, побратим каже да он побратима свога, с којим је толико много трговао и соли и хлеба јео, ни по што не ће оставити сама, него да ће га сву ноћ чувати. И тако остане у цркви. Ону ноћ ударе онуда некаки хајдуци који су нечије дворе били похарали, и много благо и рухо и оружје били задобили; и кад буду поред цркве и виде унутра свећу где гори, рекну међу собом: "Хајдемо у ову цркву да поделимо своју добит." Кад побратим види где људи с оружјем улазе у цркву, он се сакрије у један угао; а хајдуци ушавши унутра поседају и благо поделе све калпацима, а рухо и оружје како се могло. Око свега се погоде и намире, само остане једна сабља, за коју су гдекоји од њих мислили да вреди много новаца. Онда један узевши је у руке, скочи на ноге говорећи: "Стани да је о овога мрца огледамо јели така као што је хвалите: ако му од једном осечем главу, баш је добра." Па онда пође к носилима, али се назови мртвац у један пут исправи и седне вичући: "Мртви! камо те се?" А побратим из угла: "Ево нас, сви смо готови." Кад хајдуци то чују, онај побаци сабљу, а они други оставе своје делове на гомилама, па скоче и побегну без обзира. Пошто далеко отиду, онда рече харамбаша: "О браћо за Бога! ми ходисмо по гори и по сваким местима и дању и ноћу, бисмо се с људима, и ударасмо на куле и дворове, и ни ода шта се не поплашисмо до ноћас од мртвих људи! Има ли који јунак међу нама да се врати натраг да види како је сад у оној цркви?" Један вели: "Ја не ћу," други вели: "Ја не смем," трећи вели: "Ја бих волиј ударити на десет живих него ли на једнога мртвог," док се најпосле један не нађе те рече да ће он ићи. И он вративши се натраг привуче; се полагано под црквени прозор еда би што чуо, а у цркви побратими поделили све хајдучко благо и рухо и оружје, пак се најпосле око два новца свадили и готово почупали. Хајдук испод прозора ништа друго није могао чути до вику: "Камо мени два новца? Дај моја два новца!" У томе онај што је био дужан опази хајдука под прозором, па брже боље руком кроз прозор те му зграби капу с главе, па је пружи побратиму: "Аратос ти два новца! Ево ти за два новца." Кад хајдук види шта од њега би, он бежи без обзира, и дошавши у дружину пола мртав повиче: "Браћо хвала Богу кад живи побегосмо! Ми благо делисмо калпацима, а сад устали сви мртви, па свакоме једва по два новца допало, а једноме ни то није могло изићи, него узеше моју капу те му дадоше за два новца."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:09 am
Добра дјела не пропадају
Био је муж и жена, и имали су једнога сина. Кад им син поодрасте, даду га на науку, која ће му у неко вријеме и помоћи. Он је био добар и миран, и за највише пун страха Божијега. Пошто сврши науку, отац му да брод и у њему трговину, да кроз пространи свијет иде и да се труди, не би ли у старост родитељима својијема од помоћи био. Он се с бродом навезе, и пловећи по мору, сретне брод Турски и чује, гдје у њему велики плач стоји, те запита морнаре на Турскоме броду: "Молим вас, шта се та плач у броду вашем чује?" А они му одговоре: "Возимо робље, што смо кроз свијет заробили, и то они везани плачу." Онда он рече: "Молим вас, браћо, упитајте капетана вашег, би ли их на откупе за готове новце дао." Они га одмах весело послушају, потрче и зовну капетана. Капетан изиђе, и они се одмах погоде, он капетану брод и трговину а капетан њему везане робове. Он их призове к себи и почне их питати, оклен је који, па свакоме рече да иде на своју постојбину, и тако редом једно по једно, док најпослије дође до једне старице, која је држала до себе прекрасну ђевојку. Кад њих запита, откуда су, баба му плачући одговори: "Ја сам издалека, бабица од двора царева; а ова ђевојчица, ово је једина шћер царева, коју сам ја из малена гојила; па по несрећи својој отиде у башчу, подалеко од двора. Проклети Турци опазе је и ухвате, она почне викати, а ја опет по несрећи својој намјерим се близу, притрчим на глас, а они ухвате и мене, и поведу обадвоје на брод." Потом оне не умијући куђ ходити, а и немајући су што тражити куће своје, замоле се њему, да их он узме собом. Он их узме, ђевојку вјенча себи за жену, и оде натраг својој кући. Кад дође кући, отац га запита, ђе му је брод и трговина. А он му приповједи све шта је било, како је откупио робље и отпуштао кућама, "а ова" рече "ђевојка јест шћер царева, а ова старица, ово је царева кутња бабица; оне не умијући куд, а и немајући су шта тражити своје куће, остадоше у мене, и ја узех себи ђевојку ову за жену." Отац му се на то ражљути: "Несретни сине, што учини! За што ли изгуби моје благо без и каке несреће и без и каке напасти?" па га ишћера од себе. Он потом са својом женом и с овом старицом живљаше дуго времена у истоме селу, али у туђој кући, препоручујући се матери својој и осталим пријатељима, не би ли какогод оца склонили да га јопет к себи прими, и да му друга брод направи, обећавајући се да ће унапријед бољу памет имати. Послије толико времена отац му се смилује и прими га к себи са женом и с оном старцем, и даде му други брод виши и љепши од првога, пун трговине сваке, да иде јопет трговати. Он отплови, а жена му и она старица остану код његовијех родитеља. Кад доплови у један град, види гдје војници несретне сељане по граду хватају и у тамницу мећу. Он их запита: "За што то чините, браћо? те сиромаш у тамницу мећете?" А они му одговоре: "За то, за што нијесу царевине цару платили." Онда он пође к власнику и запита: "Колико, молим те, има они народ похватани царевине да плати?" Власник му рече колико и толико. Онда он опет прода свој брод и трговину, и откупи све похватане сељаке, па се опет врати кући без ништа, и паднувши оцу под ноге каже све шта му се догодило, и плачући почне га молити за опроштење. Отац му се још више ражљути, и оћера га јопет од себе. Како ће сад несретни син, на коју ли ће страну? код богатијех родитеља сад проси? Док након толико времена опет пријатељи около његова оца наговарајући, да га опет к себи прими, обећавајући му се они, да више не ће бити онаков каков и до сад, већ да га је невоља на бољу памет научила. Већ на све дуге јаде отац му се опет склони, прими га к себи и даде му брод још вишљи и још љепши од првијех. Он испише на крму од брода изнутра своју жену а на прову ону старицу: поздрави се с оцем и с матером, са женом и са свима у кући, и отисне се пловити. Пловећи тако дође под један велики град, у ком је цар живио, испустивши своја сидра стане град топовима поздрављати. Сви се грађани зачуде, а и сам цар, не знајући ко је и што је. Кад буде пред ноћ, пошље цар к њему свога министра да види, ко је и што је, и да му рече, да ће сјутра на девет ура ујутру цар доћи на његов брод. Министар пође, гдје ће виђети чуда? угледа на крми од овога брода исписану његову вјереницу а цареву шћер, коју му је цар још из малена обећао био, а на прову двора царева бабицу, коју су заједно с њом Турци заробили били, али од радости није могао сам себи вјеровати, нити је и коме за то што казивао. Док сјутрадан, девет ура зазвони, ево цара са својим министрима на брод, почне се разговарати, ко је и оклен је, и шетајући се с прове на крму упази ђевојку исписану на крми и старицу једну на прову од брода, и он позна своју једину шћер и ње бабицу, што су им Турци заробили, али ни он од велике радости није се могао увјерити, већ позове капетана двије уре послијед подне, да пође у његов двор да га искуша, јели истинито што му срце каже. По том се поздрави с њим и отиде. Кад су двије зазвониле, капетан отиде на заповијест царску. Цар га почне испитивати поиздалека, што му долази она младица исписана на крми од његова брода и она старица на прови! Спази се он одмах, да је ово жене његове родитељ, и почне му све житије своје редом казивати, како је пловећи по мору срио Турски брод, пун
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:09 am
робова, и како их је свијех откупио, и свакога дому отпустио, "а ова ђевојка" рече, "и с њом она старица, не умијући куђ ходити а и неимајући су што тражити своје постојбине, јер им је далеко било, остану у мене, и ја ђевојку вјенчам за своју жену." Кад пар то чује, повикне: "То је моја једина шћер, коју су проклети Турци заробили; а та старица, то је од мога двора бабица, која је њу још измалена гојила и чувала; а ти – ти ћеш бити круне моје нашљедник, већ трчи натраг својој кући, и доведи ми шћер моју, а жену твоју, да је виђу још једном пријед него ли умрем, и доведи оца свога и матер своју и сву фамиљу своју, и продај све имање своје; твој отац биће мој брат, а твоја мати моја сестра, а ти ћеш бити мој син и круне моје нашљедник, и сви ћемо живљети у једноме двору." Потом зовне жену своју царицу и све министре и каже им, што се збило са шћери његовом. Онда се почну сви радовати и велико весеље чинити. Потом цар му да свој велики и прекрасни брод, а он свој остави онђе, али рече цару: "Свијетла круно! не ће мене код дома мог вјеровати, ако ми не даш једнога од својијех министара." Цар му да министра, баш онога ком је шћер своју обећао био. И тако се они отисну и стану пловити. Кад дома дође, отац му се зачуди, оклен тако убрзо дома се врати, и брод љепши и виши добави. Он му каже све шта је и како, и матери својој и жени и оној старици објави радосни глас, и "ево" вели, "ако не вјерујете, ево вам царског министра, кога је цар са мном послао да се боље увјерите." Кад жена његова угледа министра, повикне од радости свекру своме и свекрви: "Јест истина, драги оче, ово је министар оца мога, а мој несуђени заручник." Они онда продаду све своје имање, и отисну се пловити. Министар ови гледао је свакојако младог нашљедника царева а вјеренице своје мужа да убије, не би ли се он с њоме вјенчао, како му је од ње родитеља обећано било, да би онда он нашљедник царски остао. Кад су већ били на неки дио пута, зовне он њега нотњо, кад су сви поспали, да изиђе на кувијерту да се с њим нешто договори. Он праве мисли без и каквог страха изиђе горе, а ови га онда ухвати и преко брода у море баци. Брод је једрио, и он се већ није могао њега ухватити. Онда министар отиде опет спавати. Младога нашљедника царског изнесе срећа на једну секу подалеко од краја, али под једну пустињу, ђе никоме туда пролазак не бијаше, да би га избавио. Кад ујутру сване, виде они у броду да њега нема, па почну плакати и јаукати судећи, да се нотњо сам нехотице утопио, и никако се нијесу могли утјешити и за највише његова жена, јер су се премного пазили. Кад дођу код цара, јаве му несрећу, која им се у путу догодила. Тада настане туга и плач у царском двору за много, и нигда се утјешити нијесу могли. Његове родитеље цар прими и код себе их уздржи као што је обећао био. Несретни зет царев сједећи на плочи морској живљаше о травици, која бјеше при плочи прирасла, вас бјеше већ поцрнио, аљине на њему изагњиле, да се не могаше познати и ни од куда живе душе, која би га избавила, док срећом његовом послије петнаест дана и петнаест ноћи ето ти једног старца на штапу покрај мора ђе рибу лови. Он га одмах стане викати и молити, да га на сухо пренесе. Старац му се обећа: "Хоћу" рече "али да ми платиш." ""Од куд ћу ти платити" одговори му он, "кад ни хаљине на себи немам."" "Ништа за то" старац одговори; "ево ја имам при себи каламар и перо, ако умијеш писати да ми се потпишеш, од свега свога, што би и гда имао, да ћеш ми половицу дати." Он на то пристане са свим срцем. Старац онда загази и дође до њега, он му се потпише, а старац њега на сухо пренесе. Онда он од куће до куће, од села до села, го, бос, црн и гладан, даде му неко гаће а неко кошуљу, само што тијело покрије. Наком тридесет дана донесе га срећа у царев град и пред царев двор, те сједне са штапом у руци покрај врата од двора, а прстен вјенчани с именом његовијем и његове жене а цареве шћере још му је на руци стајао. У вече слуге цареве приме га у двор и даду му што је иза њих остало да једе. Сјутридан пође и сједне украј врата од царске башче; али дође башчован те га отоле оћера говорећи му, да ће сад цар туда проћи са својом фамиљом. Он се отоле макне и опет сједне у један крај од башче, док ево ти цара гдје шета с његовом матером, а отац његов са царицом, а жена његова с крвником његовим, министром. Оним се још није хотио открити, већ они шетајући прођу покрај њега и даду му неколико новаца; али на оној руци којом је новце прихватао, прстен је стајао, жена га његова угледа, и не могући ни помислити даје он ње муж, рече му: "Ну, дај ми руку, да виђу прстен тај какав је." Министар, који је до ње стајао, мало се ка и препане и рече јој: "Одмакни се" вели "како би с овом одрпаницом говорила?" Али га она не ћедне ни слушати, већ узме прстен и позна име ње и ње мужа. Како се њој тада учинило, како ли се срце било окаменило, кад прстен овај виђе; али се опет устрпи и премучи. Кад дођу у двор, каже она оцу свом, како је прстен ње покојног мужа познала у просјака онога што у башчи сјеђаше, "него пошљи" рече "нека га зовну, да га испитамо, од куд је прстен они у руке његове дошао." Цар одмах пошље слуге, те просјака доведу. Онда га цар почне испитивати, од куд је, и како се зове, и како је прстен тај у руке његове дошао. Он се више не могаше уздржавати да им се не открије, већ почне им редом казивати, како га је министар они кад су били у путу, преко брода у море бацио, и како га је срећа на једну плочу близу краја нанијела, на којој је петнаест дана и петнаест ноћи живио о трави, која је при плочи прирасла била, и наком оволико дана како га је старац један отлен избавио, "и ево" рече "Бог и моја правица донесе ме опет мојим родитељима и мојој љуби." Они кад ово чуше, онијеме од радости, а пошто се мало разабраше, скочи цар и зовне оца његова и матер и каже им, што се догодило од сина њиховога. Ко би сад могао исказати радост ову, која их обузе, кад су се познали, како ли весеље у томе двору постаде! Одмах му донесоше свијетло и ново ођело, измише га п обукоше. За толико дана трајала је радост и весеље не само у њиховом двору, већ по цијелом граду, пјевало се и веселило, и њега за младог цара окрунише. Цар одмах заповједи, те онога министра ухвате и да га зету на вољу да му суди. Он му све опрости, не даде га ни убити ни објесити, већ само оћера га изван њиховог царства, да више под власт њихову не припада. Нови цар почне царовати, кад наком мало дана његова владања, ево ти му онога старца, који га је из мора избавио, носи они потпис што му је потписао, да ће му кад год би што имао, од свега половину дати. Дошавши старац у двор, замоли слуге да га пред цара пусте. Слуге уљезу к цару и кажу му, да један старац жели к њему уљести. Цар допусти, и старац уљезавши поклони му се и пољуби му руку и метне му карту на кољено. Цар узме и прочативши је рече му: "Добро, старче мој, сједи, ја сам данас цар, али да сам и просјак, ја ћу ријеч моју и потпис мој потврдити; већ причекај, да почнемо дијелити. Цар изнесе књигу и почну прво градове дијелити: "Овај" рече "мени, овај теби" пишући све на карту, доклен све подијеле од највишега града до најмање кућерице. Старац узме своју половину записану сву у карти, и поклони је опет цару говорећи: "На, нијесам ја старац, чоек земаљски; већ сам ја анђео Божиј, којино сам послан био од Бога, да тебе из мора избавим за твоја добра ђела, која си до сад пред Богом учинио. Већ царуј и уживај, да ти буде дуговјечно." Анђела нестане, а он остане сретно владајући.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:10 am
Еро и турчин
Орао Турчин ралицом по страни изнад некаке ћуприје, а Еро путем ћерао неколико коња натоварени. Кад се Еро прикучи близу, онда Турчин стане викати: "Ћа шароња, ћа! и ти имаш памет, а Еро је нема." У том Еро дође на ћуприју, па наћера коње преко ћуприје, а њега стане помагања: "Јаог мене до Бога милога! Што ћу сад?" А Турчин, кад то чује, брже боље устави волове, па стрчи к њему: "Шта је море Еро? Шта је?" – "Од мене до Бога милога! ето одоше ми коњи, а ја остадо за водом." – "Ајде море и ти за коњма." – "Не смијем, господару! Бог и Божја Вјера, ја туда за живот прећи." Бе ајде море не лудуј! како не смијеш прећи преко ћуприје, куда иде свијет и коњи натоварени прелазе." – Ајја! Еро неће нипошто, него једнако јауче и лелече. Онда Турчин: "Ајде море шта ћеш дати, да те пренесем ја на леђима?" – А што иштеш, господару?" "Даћеш ми дванаест перпера." – "Ајде де!" – Упрти Турчин Еру, те пренесе преко ћуприје, а кад га спусти на оној страни, онда се Еро стане пипати по њедрима: "Немам, господару, ни перпере, Бог и Божја вјера!" А Турчин: "Како немаш, бре, ана сени ситим! Зашто лажеш курво? Оди опет на леђа." Еро узјаше опет Турчина, те га још једном прејаше преко ћуприје; па га онда збаци Турчин на земљу: "Ето, курво! цркни ту, кад немаш чим да платиш," па онда отиде својим воловима и почне опет орати; а Еро онда скочи, па преко ћуприје: "Еј Турчине! гледај како и твој шароња има памет, а Еро је нема! Еле он тебе прејаа двапут преко ћуприје."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Ned Jan 25, 2009 11:10 am
Зашто у људи није табан раван?
Кад су ђаволи отпали од Бога и утекли на земљу, онда су и сунце однијели са собом, па га ђаволски цар набио на копље и носио на рамену. Кад већ земља протужи Богу, да оће сва да изгори од сунца, онда Бог пошље светог Аранђела, да гледа како да узме сунце од ђавола. Кад сиђе свети Аранђел на земљу, а он се удружи с ђаволским царем; али се ђаволски цар осјети, шта он оће, па се добро узме у памет. Одајући тако по земљи њи двојица заједно, дођу на море и стану да се купају; а ђаво удари копље са сунцем у земљу. Пошто се мало прокупају; онда рече свети Аранђел: "Де да ронимо, да гледамо који може дубље." А ђаво му одговори: "Ајде де." Онда свети Аранђел зарони, и изнесе у зубима пијеска морскога. Сад треба и ђаво да зарони, али се боји да му св. Аранђел међу тим не однесе сунце. У том му падне на ум, те пљуне на земљу, и од његове пљуванке постане сврака, да му чува сунце, док он зарони и изнесе у зубима морскога пијеска. Како ђаво зарони, а св. Аранђел прекрсти руком море, те на њему постане лед од девет аршина дебео; па онда спопадне сунце и побјегне к Богу, а свраке стане крека. Кад ђаво чује сврачиј глас, онда већ види шта је; па се брже боље врати натраг. Кад горе, али се море заледило, не може на поље! Онда се брже боље врати опет на дно мора, те узме камен и њим пробије лед, па онда потеци за св. Аранђелом! Онај бјежи, а овај за њим! Таман кад св. Аранђел корачи једном ногом к Богу на небо, онда ђаво стигне, те му ноктима из табана у друге ноге ишчупа велики комад меса. Кад св. Аранђел дође са сунцем онако рањен пред Бога, онда заплаче: "Што ћу, Боже, овако грдан?" А Бог му рече: "Ћути, не бојсе; ја ћу наредити, да сви људи имају тако на табану као малу долину." И тако Бог уреди, те у свију људи постане на табанима у обадвије ноге као мала долина. И тако остане и до данас.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:48 am
Зла жена

Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоро покошене, онда човек рече: "Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!" А жена: "Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!" А човек опет: "Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса." – И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: "Стрижено! стрижено! стрижено!" Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се она стровали и замакне у рупу, а он рече: "А! тако теби ваља!" Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу. Послије неколика дана ражали се човеку, па стане у себи говорити: "Ајде да је извадим, ако још буде жива! кака је така је; а може бити, да ће се у напредак што и поправити;" па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу и стане викати, да се увати за уже, да је извуче на поље. Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! – Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: "Држи, да си ми по Богу брат! извуци ме на поље, па ме убиј, ако ми нећеш: живот поклонити; само ме избави. одавде." Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље. Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: "Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! – Прођи је се, ако Бога знаш! Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову траву, те је остави; а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари, и попови и калуђери, да је лијече и да мене ћерају, али ја нећу изићи, докле гођ ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади овом травом, а ја ћу одма изићи, по том ће теби цар дати своју кћер, и узеће те да царујеш с њиме." Човек узме траву, те остави у торбу, па се опрости с побратимом, и растану се. – Послије неколико дана пукне глас, да је болесна царева кћи, ушао ђаво у њу. Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап. у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе. Кад се прикучи собама, ђе болује царева кћи, види ђе лете љекари и љекарице; попови, калуђери и владике, чате молитве, свјештавају масла, држе денија, и зову ђавола да изиђе, а ђаво једнако виче из ђевојке и руга им се; пође и он тамо са својом торбом, али га не пуштају унутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, даје и он љекар, и да има траву, којом је он до сад ишћерао неколико ђавола. Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: "Ту си, побратиме!" – "Ту сам". "Е добро! а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице)." Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена. Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога! Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим. Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет. Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке болести, па ће му дати штогођ иште. Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити. Кад то одговоре ономе цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље свога љекара. Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде. Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: "А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?" – "Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад? изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе." – "Шта наопако! изишла твоја жена!" повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:49 am
Златна јабука и девет пауница

Био један цар, па имао три сина и пред двором златну јабуку, која за једну ноћ и уцвета, и узре, и неко је обере, а никако се није могло дознати ко. Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке!" На то ће рећи настарији син: „Ја ћу ноћас чувати јабуку, да видим ко је то бере." И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Онда он отиде к оцу и каже му све по истини. Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана. Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом, па легне спавати. Кад буде испред поноћи, он се пробуди, па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет; како падне на кревет, створи се девојка да је није било лепше у свему царству. Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка устане, и захвали му на јабукама, а он стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему, а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима.

Кад ујутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило, и похвали најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако, и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке. Пошто је тако неколико ноћи једнако радио, онда му браћа почну злобити, што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува. У томе се још нађе некака проклета бабетина која им се обећа да ће ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде увече, та се баба прикраде под јабуку, па се подвуче под кревет и онде се притаји. После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. Кад буде око поноћи, али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет, па се претвори у девојку. Онда баба полагано узме девојчину плетеницу, која је висила низ кревет, па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом, и тако их нестане. Онда ђипи и царев син па повиче: „Шта је то?" Кад тамо, али баба под креветом; он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима. Паунице више не дођу на јабуку, и зато је царев син једнако тужио и плакао.

Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу, и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му он наћи другу девојку коју год хоће у своме царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу. Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро, и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу, и једну девојку, бабину кћер, па запита бабу: „Забога, бако! Еда ли ти што знаш за девет златних пауница?" А баба му стане казивати: „Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка, и толико благо, све ће теби остати." Али он, једва чекајући да види паунице, није хтео ни слушати што баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири, па му рече: „Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, ти му кришом само мало дуни за врат, иа ће заспати те се неће моћи с пауницама разговарати." Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав.

Тек што он заспи, али ето ти девет пауница; како дођу, осам падну на језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: „Устај, храно! Устај срце! Устај душо!" А он ништа не зна, као да је мртав. Паунице пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди, па запита слугу: „Шта је? Јесу ли долазиле?" А слуга одговори да су долазиле и како су осам пале у језеро, а девета њему на коња, и како га је грлила и будила. Царев син. сиромах, чујући то, да се убије. Кад буде други дан ујутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња, па све поред језера шеће. Слуга опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане грлити и будити: „Устај храно! Устај срце! Устај душо!" Али ништа не помаже: он спава као мртав. Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати, па нас више никад овде неће видети." И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син, па пита слугу: „Јесу ли долазиле?" А слуга му одговори: „Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати, па више никад овде неће доћи." Он сиромах, кад то чује, не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости. Кад трећи дан осване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња, па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати да не би заспао. Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне по коњу и заспи. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница; како дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња, па га стане будити и грлити: „Устај храно! Устај срце! Устај душо!" Али ништа не помаже: он спава као мртав.

Онда рече пауница слузи: „Кад ти устане господар, кажи му нека смакне горњи клин на доњи, па ће ме онда наћи." С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а царев се син пробуди, па запита слугу: „Јесу ли долазиле?" А слуга одговори: „Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи, па ћеш је онда наћи." Како он то чује, истргне сабљу те осече слуги главу. После тога почне сам путовати по свету, и, тако путујући задуго, дође у једну планину, и онде заноћи у једнога пустиника, па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница. Пустиник му одговори: „Е, мој синко! Срећан си, сам те је Бог упутио куда треба. Одавде нема до њих више од по дана хода. Само ваља управо да идеш, па ћеш наћи једне велике вратнице, кад прођеш оне вратнице; држи десно, па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори."

Кад ујутру сване, царев син устане, оправи се, и захвали пустинику, па пође како му је казао. И тако путујући наиђе на велике вратнице, и прошавши их, одмах узме десно, и тако око подне угледа град где се бели, и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница. Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и откуда је, па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она, како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка, па узевши се с њим под руке, уведе га у дворе. Ту буде велика радост, и после неколико дана венчају се њих двоје, и он остане живети онде код ње. После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на поласку да кључеве од дванаест подрума, па му рече: „У све подруме можеш ићи, али у дванаести не иди нипошто, нити га отварај, не шали се главом!" С отим она отиде. Царев син, оставши сам у двору, стане мислити у себи: „Шта би то било у дванаестом подруму!" Па онда стане отварати подруме све редом. Кад дође на дванаести, није изнајпре хтео отварати га, али га опет стане копати: шта би то било у томе подруму! Па најпосле отвори и дванаести подрум, кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено, па из њега изиђе глас: „Забога, брате, молим те, умрех од жеђи; дај ми чашу воде." Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изађе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми јоигједну чашу воде." Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч. По трећи пут изифе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи; дај ми још једну чашу воде." Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега, па на путу ухвати царицу и однесе је.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:50 am
После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он, сиромах, од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи. И тако путујући по свету задуго, дође на једну воду, па идући покрај оне воде, опази у једној локви малу рибицу где се праћака. Рибица, кад види царевога сина, стане му се молити: „По Богу да си ми брат! Баци ме у воду; ја ћу теби једаред врло требовати, само узми од мене једну љуску, па кад ти затребам, само је протри мало." Царев син дигне рибицу, узме од ње једну љуску, па рибицу баци у воду а љуску завије у мараму. После некога времена, идући тако по свету, нађе лисицу где се ухватила у гвожђа. Кад га лисица опази, рече му: „По Богу да си ми брат! Пусти ме из ових гвожђа, ја ћу ти кадгод требати, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри." Он узме од ње једну длаку, па је пусти. Опет, тако идући преко једне планине, нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак, кад га види, рече му: „По Богу да си ми брат! Пусти ме, ја ћу теби бити у невољи, само узми од мене једну длаку, па кад ти затребам, само је мало протри." Он узме длаку од курјака, па га пусти. Иза тога царев син, опет дуго путујући, срете једнога човека, па га запита: „Забога, брате! Еда ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?" Овај га човек лепо упути и каже му и време у које ваља да је тамо. Онда му царев син захвали, па пође унапредак и једва једном дође у град змајев.

Кад уђе у змајеве дворе, нађе своју љубу, и обоје се врло обрадују кад се састану, па се стану разговарати шта ће сад, како ће се избавити. Најпосле се договоре да беже. Бржебоље спреме се на пут, седну на коње, па бежи. Како они умакну из двора, а змај на коњу дође; кад уђе у двор, али царице нема; онда он стане говорити коњу: „Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити, или ћемо терати?" Коњ му одговори: „Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се." Кад змај руча, онда седне на коња, па терај за њима, и за тили час их стигне. Како их стигне, царицу отме од царевога сина, па му рече: „Ти иди с Богом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај, ако ти је живот мио." Он сиромах пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг, па сутрадан опет у змајев двор, и нађе царицу, а она седи сама у двору и сузе рони. Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли. Онда рече царев син њојзи: „Кад дође змај, питај ти њега где је добио онога коња, па ћеш ми казати, да и ја тражим онакога, не бисмо ли му како утекли." С отим отиде из двора.

Кад змај дође кући, она му се стане умиљавати и превијати се око њега, и од свашта се с њиме разговарати; па му најпосле рече: „Ала имаш брза коња! Где га доби, тако ти Бога!" А он јој одговори: „Е, вде сам ја добио, онде не може свак добити. У тој и тој планини има једна баба, па има дванаест коња за јаслама, да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња; њега ко добије, може у небеса ићи. Али ко хоће да добије од бабе коња, ваља да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе, па ту кобилу и ждребе ваља чувати три ноћи; ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да коња да бира којега хоће. А ко се у бабе најми, па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу." Сутрадан, кад змај отиде од куће, царев син дoђе, па му она каже све шта је чула од змаја. Онда он отиде у ону планину к баби, и дошавши к њој, рече јој: „Помози Бог, бако!" А она му прихвати Бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?" Он јој рече: „Рад бих у тебе служити." Онда му баба рече: „Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу." Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца, и на свакоме коцу по људска глава, само на једном није била, и овај је колац све једнако викао: „Дај, баба, главу." Баба му ово све покаже, па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму, па нису могли кобиле сачувати." Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи. Кад буде увече, уседне он на кобилу па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се иробуди, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се, па скочи да тражи кобилу, и тако тражећи је удари на некаку воду. Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио, па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се уједанпут јави из воде: „Шта је, побратиме?" А он јој одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А рибица му рече: „Ево је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него удри уларом по води и реци: дура, бабина кобила!" Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина кобила!" А она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:50 am
Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем: „У рибе, курво!" А кобила јој одговори: „Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатељи, па ме проказаше." Онда опет баба: „А ти у лисице!" Кад буде пред ноћ, он уседне на кобилу, па у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео једнако на кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу. Али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме ону лисичју длаку и протре је, а лисица уједанпут те преда њ: „Шта је, побратиме?" А он одговори: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А лисица му одговори: „Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!" Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!", а кобила постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба му изнесе ручак, а кобилу одмах уведе у коњушницу, па све жарачем говорећи: „У лисице, курво!" А она јој одговори: „Била сам у лисицама, али су лисице њему пријатељи, па ме проказаше." Онда опет баба: „А ти у курјаке!"

Кад буде пред ноћ, царев син уседне на кобилу па хајде у поље, а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и заспи на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некаку кладу па седи на њој и улар држи у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу; али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила, па извади из мараме курјачју длаку и протре је, а курјак уједанпут те преда њ: „Шта је, побратиме?" А он му рече: „Утекла ми бабина кобила, па не знам где је." А курјак му рече: „Ево је међу нама, створила се курјачица а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу, па реци: дура, бабина кобила!" Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!", а кобила постане кобила као што је и била и уједанпут се са ждребетом обри пред њим. Онда је царев син заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу. Кад дође кући, баба му да ручак, а кобилу уведе у коњушницу, па све жарачем говорећи: „У курјаке, курво!" А кобила јој одговори: „Била сам у курјацима, али су курјаци њему пријатељи, па ме проказаше." Онда баба изиђе напоље, а царев јој син рече: „Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили." Баба му одговори: „Синко, што је погођено, оно ваља да буде. Ето, од дванаест коња бирај којега хоћеш." А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи." Онда га баба стане одвраћати: „Како би ти узео онога губавог код таких красних коња!"

Али он једнако остане на своме говорећи: „Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено." Баба, не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости, па пође водећи коња на улару. Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица, и за тили час донесе га пред змајеве дворе. Царев син, како уђе унутра, одмах рече царици: „Спремај се што брже." И тако се брзо спреме, седну обоје на онога коња, па хајде с Богом путовати. После мало, кад змај дође и види да царице нема, рекне своме коњу: „Шта ћемо сад? Или ћемо јести и пити, или ћемо терати?" А коњ му одговори: „Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи." Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај.

А њих двоје, кад оиазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонит коња да брже трчи, али им коњ одговори: „Не бојте се, не треба бежати." Кад једанпут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: „Забога брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући." А овај му одговори: „А што си луд те носиш ту алу. Ногама увретен, те њега о камен, па хајде са мном." Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама увретен, те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи. Онда царица уседне на овога коња, и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:51 am
Змија младожења
Била једна сирота жена која није имала од срца порода пак се молила Богу да јој да да затрудни макар змију родила. Бог јој да те затрудни, и кад доде време, роди змију. Змија како се роди од мајке одмах утеце у траву и нестане је. Сирота жена једнако је жалила за змијом и плакала где јој Бог испуни жељу те роди, па јој пород побеже незнано ни куд је ни како је. Кад тако проде двадесет година онда змија доде и проговори матери: "Ја сам ова твоја змијица што си ме родила па сам од тебе у траву побегла; сад сам, мајко, дошла к теби да ми просиш у цара девојку те да ме жениш." Мати се обрадује изнајпре кад види свој пород, али се одмах забрине како би смела она за змију и у својој сиротињи просити у цара девојку! А змија јој опет реце: "Иди мати, не премишљај ништа, јер знаш да су свакој девојци врата отворена; а ако ти је баш цар не да, не це ти главе узети. Макар ти шта цар казао, кад се вратиш не осврци се док нашој куци не додеш." На то се она склони па поде к пару. Кад доде у царев двор, слуге је не хтену одмах пустити пред цара, а она се стане молити и тако је једва пусте. Кад изиде пред цара, реце му: "Светли царе! Ето твоје сабље, а ево моје главе. Ја нисам дуго време имала од срца порода, пак сам се молила Богу да ми да да затрудним макар змију родила, и он ми да те затрудним, а кад доде време, роди се змија, и како се роди, побегне у траву и нестане је. Сад пошто је прошло двадесет година, змија доде к мени и посла ме к теби да просим у тебе за њу девојку." Цар се на то насмеја па јој реце: "Дацу ја за твога сина девојку, ако нацини цуприју од мога двора до свога од бисера и драгога камења." Онда се мати врати куци не обзируци се, и како је ишла од царева двора, све се за њом цуприја градила од бисера и драгога камења до пред њезину куцу. Кад мати каже змији шта јој је цар рекао, онда јој она опет рекне: "Иди мати сад да видиш хоце ли ми цар дати девојку, так шта ти год одговори, кад се вратиш, опет се не осврци до наше куце." Мати се опет подигне, и кад изиде пред цара, запита га, еда ли це јој сад за сина дати девојку, а цар јој одговори: "Ако твој син нацини дворе боље од мојих, дацу му девојку." Онда се мати врати куци и идуци путем није се освртала, а кад доде својој куци, а то место њезине куце двори бољи од царевих. Кад мати каже змији шта је цар рекао, онда јој змија опет рекне: "Иди мати да видиш хоце ли ми цар сад дати девојку па шта цар рекао да рекао, кад од њега подеш не осврци се до наше куце." Кад мати доде пред цара она му каже да су у њена сина двори бољи од царевих и запита га хоце ли јој вец дати девојку, а цар јој одговори: "Ако твој син узима у своме двору свашта боље него што је у моме, дацу му девојку." Онда мати поде куци, и идуци није се освртала, а кад доде куци, али у њеној куци трипут боље него у царевом двору: све златни јелени, кошуте, тице, квоцке, пилици, зецови, све златно. Кад мати каже змији шта је цар рекао, змија јој рекне: "Иди мати опет цару, те га питај хоце ли ми сад дати девојку." Кад мати отиде к цару и каже му да у двору њена сина има свашта боље него у његову, онда цар рекне својој кцери: "Кцери моја! Теби сад ваља поци за ову змијицу, јер он свашта има боље од нас." Тако змијица скупи сватове и одведе цареву кцер те се венца с њоме. После некога времена змијина жена затрудни. Онда је стане питати мати, стану је питати сестре и сви њезини: "Како ти са змијом остаде трудна?" А она се није хтела издати, него је све говорила: "Тако ми је Бог дао те сам трудна остала." Најпосле узме је свекрва питати: "Снахо моја, како је то? Како ти са змијом спаваш?" Она се онда изда свекрви говореци: "Мати моја! он није змија, вец је он момак да лепшега нема. Свако веце он излази из оне змијиње кошуље, а ујутру се опет у њу завлаци." Кад мати змијина то цује, врло се обрадује и зажели видети свога сина кад изиде из змијиње кошуље, па запита снаху како би га могла видети, а снаха јој реце: "Кад подемо легати, ја цу извадити кљуц из врата, па кад се стане скидати, онда цеш га видети кроз рупу." Кад мати тако види свога сина, онда стане мислити како би уцинила да он онаки остане до века. Једном реце снаси својој: "Хајде, снахо, да ми његов свлак изгоримо: ја цу ужарити пец и у ватру га бацити нека изгори." А снаха јој одговори:

"Бојим се, мајко, да му што не буде." А мати реце: "Не це њему бити ништа, него како га вруцина обузме, а ти узми хладне воде па га помало поливај док свлак не изгори." И тако се договоре, те мати ужари пец, па кад у веце изиде момак из змијиње коже и легне спавати, оне некако украду онај свлак па га баце у пец. Како свлак стане горети, одмах њега стане вруцина обузимати, а оне га све водом поливај и тако остане жив. А кад га попусти вруцина и прене се од сна, он осети смрад од свлака, па скоци на ноге и повице: "Шта урадисте да од Бога надете? Куда цу оваки?" А мати и жена салете га: "Па боље да си таки, и боље да си меду људима. " И тако га једва утишају. Кад то цује таст његов, одмах му још за свога живота преда царство, и тако он постане цар, те је царовао сретно до свога века.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:51 am
Калуђер и четири грјешника

Био некакав богоугодни калуђер, бијеле браде и главе, који се вазда Богу мољаше. Путујући једном нотњо нанесе га пут покрај једне цркве ђе се Хришћани копају. Кад дође пред врата од авлије црковне угледа три коња, једнога црљена као крв, другога црна као угаљ, а трећега жута као чафран, ђе обигравају тамо амо около гробова и около цркве. Али кад виђеше калуђера, не знаде им се стрва као да их земља прождрије. Калуђер пошто виђе шта би, уклони се мало за једно дрво, док ево ти опет она иста три коња, дођоше на један гроб и над њим стадоше ногама тући и у сву вриску дријети се, док ево ти изађе из гроба један чоек средовијечан, но громорадна стаса, онако прекрштенијех рука и нога као што су га кад је умрьо у гроб вргли. Коњи около њега једнако скакаху и вриштијаху, ма га не дотицаху, нити он њима што одговараше но све плакаше. Калуђер бојећи се да коњи што не учине чоеку, притрчи к њима изненада, и закле их небом и земљом да сваки стане на своме мјесту, те коњи стадоше. Онда калуђер таче штапом најприђе чоека, па коње редом. Тек што којега такну, мртви оживље а коњи се у људе провргоше; па их упита: "Који сте и што сте ви? Један по један исповједите ми се на тајно или пред свијема, ако могох да вам помогнем." Онда рече они чоек: "Оче духовни! ово су били моји несретњи синови, и ја сам сва три једну вечер кад су спавали заклао својом руком, пак сам тајао и никад никому казао, па ни попу на исповијести, него сам мислио исповиђети при смрти, али ме уграби прије него поп приспје." – "А вама шта је?" упита калуђер она три сина. "Ми родитеља својијех нијесмо шћели слушати, него противу њихове воље све друкчије радили, а не покајали се." Тадар калуђер извади из торбице петраиљ и требник, па најприђе рече оној тројици: "Питајте оцу својему проштење," а оцу: "Сада ти покај се од гријехова;" те тако учинише, па поткупи сву четворицу под петраиљ и очита им опроштену молитву. По том они пољубише калуђера у руку и пошто се између себе изгрлише и ижљубише сузе ронећи отидоше сваки у свој гроб, а калуђер својим путем казујући народу да се каје и да не би који без исповијести пошао с овога свијета.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:52 am
Ко мање иште, више му се даје

Била три брата, па на беломе свету ништа више нису имали до једну крушку, те би ту крушку редом чували: један би остао код крушке, а друга двојица ишла би на надницу. Једноћ Бог пошље анђела да види како ова браћа живе, па ако зло живе да им да бољу храну. Кад анђео Божиј сиђе на земљу, претвори се у просјака, па дошавши к ономе што чува крушку замоли га да му да једну крушку. Он узбере од својих крушака, па му да и рече: "Ево ти од мојих крушака, од братинских не могу ти дати." Анђео му захвали и отиде. Кад сутрадан остане други брат да чува крушку, дође опет анђео па га замоли да му да једну крушку. И он му узбере од својих крушака па му да и рече: "Ево ти од мојих крушака, од братинских не могу ти дати." Анђео и њему захвали и отиде. Кад буде ред на трећега брата да чува крушку, опет дође анђео и замоли и њега да му да једну крушку. И он му узбере од својих крушака па му да и рече: "Ево од мојих крушака, од братинских не могу ти дати." Кад буде четврти дан, анђео се начини калуђер, па дође рано ујутру и затече их сву тројицу код куће, па им рече: "Хајдете за мном да вам дам бољу храну." Они пођу за њим без речи. Кад дођу на један велики поток, вода тече, све уји, онда запита анђео најстаријега брата: "Шта би ти да ти је?" А он одговори: "Да је све вино од ове воде, па да је моје." Анђео прекрсти штапом, а то место воде потече вино: ту се бурад оправљају, ту се вино сипа, људи раде, село читаво. Онда га анђео онде остави и рече му: "Ето ти што си желео, сад живи." Па узме ону двојицу и пође с њима даље. Кад дођу на једно поље, а ту голуб прекрилио поље. Онда запита анђео средњега брата: "Шта би ти сад желео?" А он му одговори: "Да су то све овце, па да су моје." Божиј анђео прекрсти поље штапом, а то све место голубова овце: ту су станови, једне жене стоку музу, једне млеко разливају, једне скоруп скидају, једне сир сире, једне масло топе; ту се начини и козара, једни секу, једни мере, једни новце примају, људи раде, село читаво. Онда му рече анђео: "Ето ти што си желео." Па узме најмлађега брата и пође с њим преко поља па га запита: "А шта би ти хтео?" Он му одговори: "Ја не бих ништа друго, већ да ми Бог да жену од праве крви Хришћанске." Онда му анђео рече: "О! то је тешко добити; у свему свету само три имају: две су жене а једна је девојка, и њу просе двоји просиоци." Идући тако за дуго, дођу у један град где је био цар и у њега кћи од праве крви Хришћанске. Како дођу у град одмах отиду к цару да просе у њега девојку. Кад они тамо, а два цара дошла да је просе и метнули јабуке на сто. Онда и они своју јабуку метну поред оних. Кад их цар сагледа, рече свима који су се онде десили: "Шта ћемо сад: оно су цареви, а ово су као просјаци према њима?" Онда ће анђео рећи: "Знате ли шта? Овако да уредимо: нека узме девојка три лозе, па нека посади у башчи намењујући коју коме хоће, па на чијој лози сутра буде грожђе, за онога нека пође девојка." Они сви на то пристану: девојка посади три лозе у башчи и свакоме намени по једну. Кад ујутру, а то на лози онога сиромаха грожђе. Онда цар немадне куд, него да кћер ономе брату најмлађему, па одмах у цркву те се венчају. Пошто се венчају, анђео их одведе у шуму па их остави онде и они стану живети у шуми за годину дана. А кад се наврши година, рече Бог опет анђелу: "Иди види како оне сироте живе. Ако тешко живе, подај им бољу храну." Кад анђео сиђе на земљу, опет се претвори у просјака па отиде к ономе што му поток тече вином и замоли у њега чашу вина, а он га одбије говорећи: "Да ја дајем свакоме по чашу вина, не би тога било." Кад то чује анђео, прекрсти штаком, а поток потече водом као и пре, па онда рече ономе брату: "Није то за тебе; иди ти под крушку, па чувај крушку."По том отиде анђео оданде и дође к ономе другом што су му овце поље прекрилиле, и замоли се да му удели кришку сира, а он га одбије говорећи: "Да ја делим свакоме по кришку сира, не би тога било." Кад то чује анђео, прекрсти штаком, а то од оваца прну голубови, па онда рече ономе брату: "Није то за тебе; иди ти под крушку, па чувај крушку." Најпосле отиде анђео и најмлађему да види како и он живи, кад тамо, а он са својом женом у шуми живи сиромашки у једној колеби. Он се замоли да га приме да преноћи, а они га са свим срцем приме и стану се молити да им опрости што га не могу дочекати како би желели, "ми смо" вели "сиромаси људи." Анђео им одговори: "Ништа за то, ја сам задовољан оним што има." Они онда шта ће да раде? жита нису имали да месе прави хлеб, него су тукли кору од којекака дрвећа и од тога хлеб месили. Такови хлеб умеси жена и сад за госта и метне га под црепњу да се пече. Пак стану разговарати госта. Кад после они огледају јели им тај хлеб печен, а то под црепњом прави хлеб, нарастао, ништа ти лепше, и дигао црепњу над собом. Кад они то виде, дигну руке Богу: "Хвала ти, Боже, те можемо госта угостити!" Пошто изнесу хлебац пред госта, донесу тикву с водом, па кад стану пити, а то у тикви вино. Онда анђео прекрсти штаком колебу, и на ономе месту створе се царски двори и у њима свега доста. Тада их благослови анђео и остави онде, те су сретно живели до свога века.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

taj Sre Jan 28, 2009 7:52 am
Коме Бог помаже, нико му наудити не може

Био човек и жена, па имали три сина. Најмлађи био најлепши и одвећ добар, па су га друга браћа држала за будалу. Сва тројица већ дорасту за женидбу, а отац их не жени ни једнога, јер је био сиромах. Онда рече најстарији к оцу: "Бабо, хоћу да ме жениш." А кад то чује средњи, рече и он: "И мене, бабо, и ја сам за женидбу." А кад чује и најмлађи, и он рече: "И мене, бабо, и ја сам за женидбу." Сад се отац нађе у невољи па се стане договарати са својом женом шта ће радити. Најпосле се договоре, те отац дозове синове преда се па им рече: "Идите у какву варош те заслужите по мараму, па који донесе најлепшу мараму, онога ћу женити." По том они пођу сва тројица заједно, али старија двојица стану путем једнако ружити најмлађега и смејати му се, иа га најпосле отерају од себе, те он удари другим путем молећи се Богу да му да добру срећу. И тако идући дође на једну воду. На оној води с друге стране био је велики град и у граду царски двор. Цар је од онога града био врло зао и опак, па је умрьо пре времена и у двору му остала јединица кћи. Ону су царску кћер многи просили, али ко је год од просилаца дошао у двор и онде заноћио, онај више није жив освануо, јер се цар био повампирио па долазио ноћу те давио. Кад најмлађи брат дође на ону воду и стане ходати покрај ње мислећи како би прешао на ону страну, угледа га кроз пенџер царева кћи, па заповеди момцима те га превезу и доведу преда њу. Он кад изиђе пред царску кћер, мало се збуни и поплаши; али царева кћи како га види, загледа се у њега па га запита откуда је и куда је наумио; а он јој каже откуда је и приповеди јој све по реду како има још два брата и како сва тројица хоће да се жене, а отац им сиромах, па им рекао да донесе сваки по једну мараму кући па који донесе најлепшу да ће онога женити. Кад то чује царева кћи, рекне му: "Ти ћеш вечерас овде остати код мене и ноћити, пак ћемо у јутру гледати за мараму." Кад буде пред ноћ, нахрани га лепо и напоји, па га одведе у једну собу сву зелену, и рече му: "Немој да се плашиш, ту ће ноћас долазити и лупати око тебе да те плаше, али ти се не бој." Он као простак није могао ни заспати од чуда, него се једнако чудио где је дошао, кад али око поноћи стане лупа по соби и вика: "Овај је дошао да прими царство; овоме не можемо ништа учинити." Он се Богу молио једнако и тако та ноћ прође и он остане жив и здрав. Кад зора забели, он устане па седне. Сви су у двору мислили да ће га извући мртва из собе као и друге просиоце. Кад царева кћи пошље једнога од дворана да види јели он жив, и ако је жив, да га доведе преда њу, дворанин се зачуди кад га нађе у соби где седи жив и здрав, па му онда рече: "Хајде, зове те наша царица." Кад он изиђе преда њу, и она се сама зачуди како је остао жив, па му да доручак, и пошто доручкује, да му у хартији завијену свилену мараму, златом везену, па му рекне: "Ево носи своме оцу, и ако ти још што каже, опет дођи овамо к мени." Он јој захвали на марами и на конаку, па пође кући; кад тамо, а то већ дошла и друга два брата. Онда они изваде сваки своју мараму: њихове биле којекакве, а кад он своју извади, сви се зачуде, па она два брата скоче на њега: "Откуда теби то? Ти си то негде украо." Најпосле отац да би их умирио, рече им: "Знате ли шта? Идите још један пут у свет, па који донесе ланац да се девет пута обавије око наше куће, онога ћу женити." Тако се браћа умире и старија двојица отиду куда су знали, а најмлађи управо к царевој кћери, па кад изиђе преда њу, она га запита: "Шта ти је сад отац казао?" А он јој одговори: "Казао да донесем ланац који се може обавити девет пута око наше куће." Она га опет лепо нахрани и напоји па га уведе у жуту собу и рече му: "Не бој се ништа, опет ће долазити ноћас да те плаше; а ујутру ћемо гледати за ланац." Тако су и ону ноћ долазиле авети и правиле страву којекакву око њега, али он остане здрав и жив. Кад буде ујутру, опет дође дворанин по њега, и одведе га пред царицу. Она му опет да доручак, и пошто доручкује, да му малу кутијицу и рече му: "Ево носи оцу, али ни по што не отварај док не дођеш кући, па ако ти отац још што каже, а ти опет дођи овамо." Он јој лепо захвали, па пође кући и нађе браћу код куће. Старија браћа донела по ланац који се није могао ни један пут омотати око куће; онда најмлађи да оцу кутију, а кад је отац отвори и извади из ње златан ланац, они се сви удиве, па старија браћа скоче нањ, готово да га убију: "Ти ћеш нашу кућу оборити, ти си то негде украо." Отац их стане опет умиривати и тишкати, па им најпосле рече: "Идите, доведите сваки девојку па ћу вас сву тројицу оженити." Онда старија браћа отиду куда су знали, а најмлађи управо к царевој девојци, па јој каже шта им је отац сад казао. Царица му на то рекне: "Сад треба још у једној соби да преноћиш, па ћемо онда и за то гледати." Пошто га опет нахрани и напоји, одведе га у црвену собу да преноћи. Онде је ону ноћ још већу страву претрпео него пређашње обе ноћи: ту је била страшна лупа, вика, звека ланаца и страшни гласови: "Тај хоће моје царство да прими!" вукли су с њега и хаљине, али се њега нису смели такнути, а он се једнако Богу молио, и Бог га сачува здрава и ону ноћ. Ујутру кад га изведу жива и здрава пред цареву кћер, она одмах доведе бербере те га обрију и умију, па онда изнесе госпоске хаљине те га преобуку, па седне с њим на кочије и отиде у цркву те се с њиме венча. После тога остану у њезину двору још три дана у весељу, па онда пођу к оцу његовоме, и удесе те ноћу дођу у његово село. Кад дођу пред кућу, чују вику и виде да је весеље: жене се она два брата; онда он повиче испред куће: "О домаћине!" Кад отац то чује, он истрчи пред кућу и зачуди се кад види такове госте пред својом кућом. Онда га син запита: "Можемо ли ноћити овде?" А отац му одговори: "Драге воље, али имамо весеље у кући, а немамо много соба, па ће вам прости људи заглушати и виком досађивати." На то он одговори: "Ништа за то; ја сам то рад, нисам никад чуо; а и моја жена још више је рада." И тако уђу унутра у једну собу, а у другој весеље. Кад уђу у собу и наместе се, поклони им се мати његова као господи, а они јој реку: "Благо теби кад имаш два весеља у један пут!" А она им одговори: "Е моја господо! једно ми је весеље, а друго жалост: имала сам још једнога сина па отишао у свет и пропао, Бог зна како је и где је." После мало изађе он на поље, па преко онога госпоскога одела обуче своје старе сиромашке хаљине и поклопи се шеширом па уђе у ону собу где је било весеље и стане за врата. Кад га виде браћа, повичу на оца и матер: "Камо те се да видите свога хваљеног сина што иде и краде којешта!" Кад га отац опази, рече му: "Несрећо, где си био до сад? камо теби девојка?" А мати опет стане нарицати: "Куку мене кукавици, за што ме тако убијаш!" Кад он то види и чује, рече им: "Немојте ме тако хулити; добро ће бити, ако Бог да", па онда збаци са себе сиромашке хаљине и остане у онима госпоскима; а они кад то виде, браћа се упропасте и поплаше и стану га молити да им опрости, а отац га и мати загрле и стану га љубити. Сад се наново учини весеље за неколико дана. После најмлађи син одведе оца и матер са собом, а браћи својој даде спахилуке, те су од оно доба госпоски живели.
Sponsored content

Bajke i pripovetke Empty Re: Bajke i pripovetke

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu