Ići dole
Sky Seeker
Sky Seeker
Muški
Škorpija Mačka
Datum rođenja : 19.11.1963
Godina : 55
Lokacija : Beograd
Poso/dokolice : Knjige, sajtovi...
Datum upisa : 13.12.2008

Srpske epske pesme Empty Srpske epske pesme

taj Uto Jan 27, 2009 10:27 pm
Srpske epske tradicionalne pesme

Antoligija pesama o Marku Kraljeviću
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:10 pm
ЦАР ЛАЗАР СЕ ПРИВОЛЕВА ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ

Полетио соко тица сива
од светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу,
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице;
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи волане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш кнеже, с њоме погинути."

А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
"Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека."
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме;
Па сакроји на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па дозива србског патријара
И дванаест великих владика,
Те причести и нареди војску.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:11 pm
БАНОВИЋ СТРАХИЊА

Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
"Слуге моје! хитро похитајте,
"Седлајте ми од мегдана ђога,
"Окитите, што љепше можете,
"Опашите, што тврђе можете;
"Јел ја, ђецо, мислим путовати:
"Хоћу Бањску оставити града,
"Мислим ђога коња уморити
"И у гости, ђецо, одлазити,
"У тазбину у била Крушевца,
"К милу тасту старцу Југ-Богдану,
"Ка шурева девет Југовића;
"Тазбина ме та жељкује моја."
Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Уд'ри на се дибу и калифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Србски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Одмах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Ђе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Ко л' је млађи, двори господаре.
Но бијеше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.
Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Позадуго бане гостовао,
Позадуго бане зачамао,
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу,
Досадише јутром и вечером
Молећи се силну Југ-Богдану:
"Господару, силан Југ-Богдане!
"Љубимо ти свиленога скута
"И десницу твоју билу руку,
"Ну потруди чудо и госпоство,
"И поведи мила зета твога,
"Ну доведи Страхинића бана
"У дворове и у куће наше,
"Да ми неку пошту учинимо."
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
Дуго било и вријеме прође,
И задуго бане зачамао;
Но да видиш јада изненада!
Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига
Баш од Бањске од малена града,
Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
Ал' му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка:
"Ђе си, сине, Страхинићу бане?
"Зло ти било у Крушевцу вино!
"Зло ти вино, несретна тазбина!
"Виђи књигу, нечувених јада!
"Из убаха једна паде сила,
"Турски, сине, од Једрене царе,
"А цар паде у поље Косово,
"А цар паде, доведе везире,
"А везире, несретне већиле.
"Што је земље те облада царе,
"Сву је Турску силу подигао,
"У Косово поље искупио,
"Притискао све поље Косово,
"Уватио воде обадвије:
"Покрај Лаба и воде Ситнице
"Све Косово сила притиснула.
"Кажу, сине, и причају људи:
"Од мрамора до сува јавора,
"Од јавора, сине, до Сазлије,
"До Сазлије на ћемер ћуприје,
"Од ћуприје, сине, до Звечана,
"Од Звечана кажу од Чечана,
"Од Чечана врху до планине
"Турска сила притисла Косово.
"Под број, сине, на тефтере кажу
"Но у цара сто хиљада војске
"Некаквога царева спахије,
"Што имају по земљи тимаре
"И што једу љеба царевога
"И што јашу коње од мегдана,
"Што не носе по млого оружа,
"До по једну о појасу сабљу;
"У Турчина, у Турскога цара,
"Кажу, сине, другу војску силну
"Огњевите јањичаре Турке,
"Што Једрене држе кућу билу,
"Јањичара кажу сто хиљада;
"Кажу, сине, и говоре људи
"У Турчина трећу војску силну
"Некакога Туку и Манџуку,
"А што хуче, а што грдно туче.
"У Турчина војске свакојаке,
"У Турчина једну кажу силу,
"Самовољна Турчин-Влах-Алију,
"Те не слуша цара честитога,
"За везире никад и не мисли,
"За цареву сву осталу војску
"А колико мраве по земљици;
"Такву силу у Турчина кажу;
"Он беза зла, сине, проћи не шће,
"Не шће с царем, сине, на Косово,
"Окренуо друмом лијевијем,
"Те на нашу Бањску ударио,
"Те ти Бањску, сине, ојадио
"И живијем огњем попалио,
"И најдоњи камен растурио,
"Вјерне твоје слуге разагнао,
"Стару мајку твоју ојадио,
"Са коњем јој кости изломио,
"Вјерну твоју љубу заробио,
"Одвео је у поље Косово,
"Љуби твоју љубу под чадором,
"А ја, сине, кукам на гаришту,
"А ти вино пијеш у Крушевцу!
"Зло ти вино напокоње било!"
Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
Виђе зета јутру на уранку,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхинићу зету проговара;
"О мој зете, Бог ми с тобом био!
"Што си, зете, јутрос подранио?
"Д у образ сјетно невесело?
"Од шта си се, зете, раздертио?
"На кога си с', зете, ражљутио?
"Ал' се шуре тебе насмијаше,
"У јеглени ружно говорише?
"Ал' шурњаје тебе не дворише?
"Ал' махану тој тазбини нађе?
"Кажи, зете, шта је и како је?"
Плану бане па му проговара:
"Прођ' се тасте, стари Југ-Богдане!
"Ја сам с шурам' био у лијепо,
"А шурњаје господске госпође
"Дивно зборе, а дивно ме дворе,
"Тој тазбини мојој мане нема,
"Но да видиш, што сам невесео:
"Стиже књига од малене Бањске,
"Баш од моје остарјеле мајке;"
Каже јаде тасту на уранку,
Како су му двори похарани,
Како су му слуге разагнате,
Како ли је мајка прегажена,
Како ли је љуба заробљена:
"Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
"И ако је моја данас љуба,
"Љуба моја, ал' је шћера твоја:
"Срамота је и мене и тебе;
"Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
"Мислиш ли ме мртва пожалити,
"Пожали ме док сам у животу.
"Молим ти се и љубим ти руку,
"Да даш мене ђеце деветоро,
"Ђецу твоју, а шуреве моје,
"Да ја, тасте, у Косово пођем,
"Да потражим душманина мога,
"А царева грдна хаинина,
"Који ми је робље заробио;
"А немој се, тасте, препанути,
"Ни за твоју ђецу убринути;
"Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
"Хоћу њима рухо пром'јенити,
"А у Турско рухо облачити:
"Око главе бијеле кауке,
"А на плећи зелене доламе,
"А на ноге меневиш чакшире,
"О појасу сабље пламените;
"Призват' слуге и казаћу јунак,
"Нека слуге коње оседлају,
"Оседлају, тврдо опасују,
"Нек пригрћу мрким међединам':
"Учинићу ђецу јањичаре;
"Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
"Каде са мном биду кроз Косово,
"А кроз војску цара ка Косову,
"Пред њима ћу бити делибаша,
"Нек се стиде и нек се препану,
"Нек се свога боје старјешине;
"Когођ стане у царевој војсци,
"Когођ стане с нама говорити,
"Стане Турски, окрене Мановски,
"Ја с Турцима могу проговорит',
"Могу Турски, и могу Мановски,
"И Арапски језик разумијем,
"И на крпат ситно Арнаутски;
"Проводићу ђецу кроз Косово,
"Сву ћу војску Турску уводити,
"Док ја нађем душманина мога,
"А Турчина силна Влах-Алију,
"Који ми је робље поробио;
"Нек шуреви биду у невољи,
"Ел сам, тасте, могу погинути,
"Код шурева не ћу погинути
"Јали ране ласно допанути."
Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
"Страхињ-бане, ти мој зете мили!
"Виђех јутрос, да памети немаш.
"Што ми ђеце иштеш деветоро,
"Да ми ђецу водиш у Косово,
"У Косово, да их кољу Турци,
"Немој, зете, више проговарат',
"Не дам ђеце водит' у Косово,
"Макар шћери нигда не видио.
"Мио зете, дели Страхињ-бане!
"Рашта си се тако раздертио?
"Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
"Ал' ако је једну ноћ ноћила,
"Једну ноћцу шњиме под чадором,
"Не може ти више мила бити,
"Бог ј' убио, па је то проклето,
"Воли њему, него тебе, сине;
"Нека иде, враг је однесао!
"Бољом ћу те оженити љубом,
"С тобом хоћу ладно пити вино,
"Пријатељи бити до вијека;
"А не дам ти ђецу у Косово."
Плану бане, како огањ живи,
У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут' ни призвати слугу,
За сеиза ни хабера нема,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Пред дворе га води у авлију
К бињекташу бијелу камену,
Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
Некакога млада Немањића,
А Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
Сви се фале за добре јунаке,
Фале с' зету и Богом се куну:
"Волимо те, Страхинићу бане!
"Но сву земљу нашу царевину;"
Ал' да видиш јада на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
Није ласно у Косово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
Сам отиде пољем Крушевачким
Ја кад био низ широко поље,
Обзире се ка Крушевцу б'јелу,
Не ће ли се шуре присјетити,
Не ће ли се њима ражалити;
А кад виђе јутрос на невољи
Ђе му нема главна пријатеља,
Паде на ум, па се досјетио
За његова хрта Карамана,
Кога воли него добра ђога,
Те привикну из бијела грла,
Остало је хрче у ахару;
Зачу гласа, хитро потрчало
Док у пољу пристиже ђогина,
Покрај ђога хрче поскакује,
А златан му литар позвекује,
Мило било, разговори с' бане
Оде Бане на коњу ђогину,
Те пријеђе поља и планине,
Ја кад дође у поље Косово,
Кад сагледа по Косову силу,
Ал' се бане мало препануо,
Па помену Бога истинога,
У ордију пурску угазио.
Иде бане по пољу Косову,
Иде бане на четири стране,
Тражи бане силна Влах-Алију,
Ал' не може бане да га нађе;
Спушти с' бане ка води Ситници,
На једно је чудо нагазио:
На обали до воде Ситнице
Један зелен ту бијаше чадор,
Широк чадор поље притиснуо,
На чадору од злата јабука,
Она сија, како јарко сунце,
Пред чадором побијено копље,
А за копље вранац коњиц свезан;
На глави му маха Стамболија
Бије ногом десном и лијевом.
Кад го виђе Страхинићу бане,
Прохесапи и умом премисли,
Баш је чадор силна Влах-Алије,
Те ђогина коња пригоњаше,
Копље јунак скиде са рамена,
Те чадору врата отворио,
А да види, ко је под чадором,
Не бијаше силан Влах-Алија,
Но бијаше један стари дервиш,
Бијела му прошла појас брада,
Шњиме нема нитко под чадором,
Бекрија је тај несрећан дервиш,
Пије Турчин вино кондијером,
Но сам лије, но сам чашу пије,
Крвав дервиш бјеше до очију;
Кад га виђе Страхинићу бане,
Те му селам Турски називаше,
Пијан дервиш оком разгледаше,
Па му мучну ријеч проговара:
"Да си здраво! дели Страхин-бане
"Од малене Бањске крај Косова."
Плану бане, препаде се љуто,
Те дервишу Турски одговара:
"Бре! дервишу, несретна ти мајка!
"Рашта пијеш? рашта се опијаш
"Те у пићу грдно проговараш
"И Турчина зовеш каурином.
"Шта помињеш некакога бана?
"Ово није Страхинићу бане,
"Но ја јесам цареви делија,
"Једеци се царски покидаше,
"У ордију Турску побјегоше,
"Све делије хитро потрчаше,
"Да једеке цару пофатамо;
"Ако кажем цару, ја везиру,
"Коју си ми ријеч бесједио,
"Хоћеш, стари, јада допанути."
Грохотом се дервиш осмјенуо:
"Ти делијо, Страхинићу бане!
"Знаш ли, бане, Не знали те јади!
"Да сам саде на Голеч-планини,
"Да те видим у царевој војсци,
"Познао бих тебе и ђогина,
"И твојега хрта Карамана,
"Кога волиш, него добра ђога.
"Знаш ли, бане од малене Бањске
"Познајем ти чело како ти је,
"И под челом очи обадвије,
"И познајем оба мрка брка.
"Знаш ли бане? не знало те чудо!
"Кад западох ропства у вијеку,
"Пандури ме твоји ухитише
"У Сухари врху на планини,
"У руке ме твоје додадоше,
"Ти ме баци на дно од тамнице,
"Те робовах и тамницу трпљех
"И зачамах за девет година,
"Девет прође, а стиже десета,
"А тебе се, бане, ражалило,
"Те ти зовну Рада тамничара,
"Твој тамничар на тамничка врата,
"Изведе ме к тебе у авлију.
"Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?
"Кад запита и мене упита:
"Ропче моје, змијо од Турака!
"Ђе пропаде у тамници мојој!
"Мож' ли с', робе, јунак откупити."
"Ти ме питаш, ја право казујем:
"Могао бих живот откупити!
"Тек да ми се двора доватити,
"Очевине и пак постојбине;
"Имао сам нешто мало блага,
"Млоге лаве и млоге тимаре,
"Могао бих откуп саставити;
"Ал' ми, бане, вјеровати не ћеш,
"Да ме пустиш двору бијеломе:
"Тврда ћу ти јамца оставити,
"Тврда јамца, Бога истинога,
"Другог јамца Божу вјеру тврду,
"Како ћу ти откуп донијети."
"И ти, бане, повјерова мене,
"И пушта ме двору бијеломе,
"Очевини и тој постојбини;
"А кад дођох грдној постојбини,
"Тамо су ме јади забушили:
"У дворове, постојбину моју,
"У дворове куга ударила,
"Поморила и мушко и женско,
"На оџаку нико не остао,
"Но ти моји двори пропанули,
"Пропанули, па су опанули,
"Из дувара зовке проникнуле;
"Што су били лави и тимари,
"Појагмили Турци на миразе;
"Кад ја виђех дворе затворене:
"Неста блага, неста пријатеља;
"Нешто мислих, па на једно смислих:
"Мезилских се ја дофатих коња,
"Те отидох граду Једренету,
"Одох к цару и одох к везиру,
"Виђе везир, па доказа цару,
"Ја какав сам јунак за мегдана;
"Ођеде ме цареви везире,
"Ођеде ме и чадор ми даде;
"Цар ми даде од мегдана вранца,
"И даде ми свијетло оруже;
"Потписа ме цареви везире,
"Да сам војник цару до вијека.
"А ти, бане, данас к мене дође,
"Да ти узмеш твоје дуговање,
"А ја, бане, ни динара немам.
"Страхинићу, јада допануо!
"Ђе ти дође, да погинеш лудо
"У Косову у војсци царевој!"
Виђе бане, познаде дервиша,
Од ђогата коња одсједаше,
Пак загрли стариша дервиша:
"Богом брате! старишу дервишу!
"На поклон ти моје дуговање!
"Ја не тражим, брате, ни динара,
"Ни ја тражим твоје дуговање,
"Но ја тражим силна Влах-Алију,
"Који ми је дворе растурио,
"Који ми је љубу заробио;
"Кажи мене, старишу дервишу,
"Кажи мене мога душманина?
"Братимим те и јоште један пут,
"Немој мене војсци проказати,
"Да ме војска Турска не опколи."
Но се дервиш Богом проклињаше:
"Ти соколе, Страхинићу бане!
"Тврђа ми је вјера од камена,
"Да ћеш саде сабљу повадити,
"Да ћеш пола војске погубити,
"Невјерети учинити не ћу,
"Ни твојега љеба погазити
"И ако сам био у тамници,
"Доста си ме вином напојио,
"Бијелијем љебом наранио,
"А често се сунца огријао,
"Пуштио си мене вересијом;
"Не издадох ни додадох тебе,
"Не свјеровах, ели немах откуд;
"Од мене се немој побојати.
"А што питаш и разбираш, бане,
"За Турчина силна Влах-Алију,
"Он је бијел чадор разапео
"На Голечу високој планини;
"Тек ти хоћу, бане, проговорит':
"Јаши ђога, бјежи из Косова,
"Ел ћеш, бане, погинути лудо:
"У себе се поуздати немој,
"Ни у руку, ни у бритку сабљу,
"Ни у твоје копље отровано,
"Турчину ћеш на планину доћи,
"Хоћеш доћи, ал' ћеш грдно проћи
"Код оружа и код коња твога
"Жива ће те у руке фатити,
"Хоће твоје саломити руке,
"Живу ће ти очи извадити "
Насмија се Страхинићу бане:
"Богом брате, старишу дервишу!
"Не жали ме, брате, од једнога,
"Тек ме војсци Турској не прокажи."
А Турчин му ријеч проговара:
"Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!
"Тврђа ми је Вјера од камена,
"Да ћеш саде ђога наљутити,
"Да ћеш саде сабљу повадити,
"Да ћеш сатрт' пола цару војске,
"Невјере ти учинити не ћу,
"Ни Турцима проказати тебе."
Збори бане, не подрани отлен,
Обраћа се са коња ђогина:
"О мој брате, старишу дервишу!
"појиш коња јутром и вечером,
"појиш коња на води Ситници,
"Ну увјеџбај, и право ми кажи,
"Ђе су броди на тој води ладној,
Да ја мога коња не углибим?"
А дервиш му право проговара:
"Страхин-бане, ти соколе Србски!
"Твоме ђогу и твоме јунаштву
"Свуд су броди, ђегођ дођеш води."
Бан удари, воду пребродио,
И прими се на коњу ђогину,
Прими с' бане уз Голеч планину,
Он је оздо, а сунашце озго,
Те огрија све поље Косово,
И обасја сву цареву војску.
Ал' да видиш силна Влах-Алије!
Сву ноћ љуби Страхињову љубу
На планини Турчин под чадором;
У Турчина грдан адет бјеше.
Канал сваки заспат' на уранку,
На уранку, кад огр'јева сунце;
Очи склопи, те борави санак;
Колико је њему мила била
Та робиња љуба Страхинова,
Пануо јој главом на криоце,
Она држи силна Влах-Алију,
Па чадору отворила врата,
Она гледа у поље Косово,
Те ти Турску силу разгледује.
Прегледује каки су чадори,
Прегледује коње и јунаке;
За јад јој се очи откинуше,
Те погледну низ Голеч планину,
Виђе оком коња и јунака.
Како виђе и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
Ошину га по десном образу,
Ошину га, па му проговара:
"Господаре, силан Влах-Алија!
"Ну се дигни, главу не дигао!
"Ну опасуј мукадем-појаса,
"И припасуј свијетло оруже,
"Ето к нама Страхинића бана,
"Сад ће твоју главу укинути,
"Са ће мене очи извадити."
Плану Турчин, како огањ живи,
Плану Турчин и оком погледну,
Па се Турчин гротом насмијао:
"Душо моја, Страхињова љубо!
"Чудно ли те влашче препануло!
"Од њега си џаса задобила,
"Кад т' одведем граду Једренету,
"Бан ће ти се и онђе призират';
"Оно није Страхинићу бане,
"Већ је оно царев делибаша,
"К мене га је царе оправио,
"Јал' је царе, јал' Мемед везире,
"Да ме царе зове на предају,
"Да ја војску цару не растурам:
"Препали се цареви везири,
"Да им почем сабљу не ударим;
"Но да можеш оком погледати,
"Ти се, душо, немој препанути,
"Кад потегнем моју бритку сабљу,
"Те ошинем цар'ва делибашу,
"Нека другог већ не шиље к мене."
Страхинова проговара љуба:
"Господаре, силан Влах-Алија!
"Та л' не видиш? испале ти очи!
"Ово није цареви делија,
"Мој господар Страхинићу бане,
"Ја познајем чело како му је
"И под челом очи обадвије,
"И његова оба мрка брка,
"И под њиме пуљата ђогата,
"И жутога хрта Карамана;
"Не шали се главом, господару!"
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
Како ли се Туре придрнуло,
Те поскочи на лагане ноге,
Опасује мукадем-појаса,
А пињале остре за појаса,
И ту бритку сабљу припасује,
А све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао,
Мудар бане, пак је иштетио:
На јутру му не зва добро јутро,
Нити Турски салем називаше,
Но му грдну ријеч проговара:
"А ту ли си? јадан копилане!
"Копилане, царев хаинине!
"Чије ли си дворе похарао?
"Чије ли си робље поробио?
"Чију л' љубиш под чадором љубу?
"Излази ми на мегдан јуначки!"
Скочи Турчин ка' да се придрну,
Једном крочи, до коња докрочи,
Другом крочи, коња појахао,
Притегну му обадва дизђена.
Ал' не чека Страхинићу бане,
Но на њега ђога нагоњаше,
Па на њега бојно копље пушти;
Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,
У руку му копље уфатио,
Па ти бану ријеч проговара:
"Копилане, Страхинићу бане!
"А шта ли си, влашче, промислило?
"Није с' ове бабе Шумадијнске,
"Да разгониш и да набрекујеш,
"Но је ово силан Влах-Алија,
"Што с' не боји цара ни везира,
"Што ј' у цара војске државине,
"Чини ми се сва царева војска,
"Као мрави по зеленој трави;
"А ти, море! мегдан да дијелиш!"
То му рече, бојно копље пушти,
Од прве га обранити шћаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Како копље на планини звизну,
Соко ђого паде на кољена,
Изнад њега копље прелетало,
Ударило о камен студени,
На гроје се копље саломило:
До јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
Потегоше перне буздохане:
Кад удара силан Влах-Алија,
Кад удара Страхинића бана,
Из седла га коњу изгоњаше,
А на уши ђогу нагоњаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Што га данас у Србина нема,
У Србина, нити у Турчина,
Узмахује и главом и снагом,
Те у седло баца господара;
Кад удара Страхинићу бане
Мучну алу силна Влах-Алију,
Из седла га маћи не могаше,
Тону вранцу коњу до кољена
У земљицу ноге све четири.
Буздохане перне поломише,
Поломише, и пера просуше,
Па су бритке сабље повадили,
Да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана!
Кажу има сабљу о појасу:
Ковала су сабљу два ковача,
Два ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље,
Од челика сабљу претопили,
У острицу сабљу угодили;
Турчин ману, а дочека бане,
На сабљу му сабљу дочекао,
По поли му сабљу пресјекао:
Виђе бане, па се разрадова,
Љуто сави и отуд и отуд,
Еда би му главу осјекао,
Јал' Турчину руке обранио;
Удари се Јунак на Јунака,
Не да Турчин главу укинути,
Не да своје руке иштетати,
Но се брани с оном половином:
Половину на врат натураше,
И својега врата заклоњаше,
И банову сабљу оштрпкује,
Све откида по комат и комат
Обадвије сабље исјекоше,
До балчака сабља догонише,
Побацише њине одломчине,
Од хитријех коња одскочише,
За била се грла доватише,
Те се двије але понијеше
На Голечу на равној планини;
Носише се љетни дан до подне,
Док Турчина пјене попануше,
Бијеле су како горски снијег,
Страхин:бана б'јеле, па крваве,
Искрвави низ прси хаљине,
Искрвави чизме обадвије.
А кад бану мука досадила,
Тада бане ријеч проговара
"Љубо моја, тебе бог убио!
"Које јаде гледаш на планини?
"Но ти подби један комат сабље,
"Удри, љубо, мене, ја Турчина:
"Мисли, љубо, кога тебе драго."
Али Турчин љуто проговара:
"Душо моја, Страхињина љубо!
Немој мене, но удри Страхина,
"Нигда њему мила бити не ћеш,
"Пријекорна бити до вијека:
"Кориће те јутром и вечером,
"Ђе си била са мном под чадором;
"Мене бити мила до вијека,
"Одвешћу те Једренету граду,
"Наредићу тридест слушкињица,
"Нек ти држе скуте и рукаве,
"Ранићу те медом и шећером,
"Окитити тебе дукатима
"Саврх главе до зелене траве;
"Удри саде Страхинића бана!"
Женску страну ласно преварити:
Лако скочи, ка' да се помами,
Она нађе један комат сабље,
Зави комат у везени јаглук,
Да јој билу руку не обрани,
Па облеће и отуд и отуд,
Чува главу Турчин-Влах-Алије,
А ошину господара свога,
Господара Страхинића бана,
Поврх главе по чекрк-челенци
И по њег'ву бијелу кауку,
Прес'јече му златали челенку,
И прес'јече бијела каука,
Мало рани главу на јунаку,
Поли крвца низ јуначко лице,
Шћаше залит' очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане,
Ђе погибе лудо и безумно,
А нешто се бане домислио,
Викну бане из бијела грла
Некакога хрта Карамана,
Што је хрче на лов научио,
Викну бане и опет привикну,
Скочи хрче и одмах дотрча,
Те банову љубу доватило;
Ал' је женска страна страшивица,
Страшивица свака од пашчади,
Баци камат у зелену траву,
Љуто врисну, далеко се чује,
Жута хрта за уши подбила,
Те се шњиме коље низ планину,
А Турчину очи испадоше,
Колико му нешто жао бјеше,
Те он гледа, што се чини шњоме;
Али бану друга снага дође,
Друга снага н срце јуначко,
Те оману тамо и овамо,
Док Турчина с ногу укинуо.
Колико се бане уострио,
Он не тражи ништа од оружа
Но му грлом бане запињаше,
А под грло зубом доваташе,
Закла њега како вуче јагње;
Скочи бане, па из грла викну,
Те набрекну оног хрта жута,
Доке своју курталиса љубу.
Запе љуба бјежат' низ планину,
Она шћаше бјежат' у Турака,
Не даде јој Страхинићу бане,
За десну је руку ухитио,
Приведе је к пуљату ђогату,
Па се ђогу фати на рамена,
Тури љубу за се на ђогина,
Па побјеже бане упријеко,
Упријеко, али попријеко,
Отклони се од те силе Турске,
Те долази у равна Крушевца,
У Крушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
А срете га девет милих шура,
Руке шире, у лице се љубе,
За лако се упиташе здравље.
А кад виђе стари Југ Богдане
Обрањена зета у челенку.
Просу сузе низ господско лице:
"Весела ти наша царевина!
"Међер има у цара Турака,
"Међер има силнијех јунака,
"Који зета обранише мога,
"Кога данас у далеко нема."
Шуреви се њему препадоше.
Проговара Страхинићу бане:
"Немој ми се, тасте, раскарити,
"Ни ви, моје шуре, препанути;
"У цара се не нађе јунака,
"Да дохака мене и обрани;
"Да ви кажем, ко ме обранио,
"Од кога сам ране допануо:
"Кад дијелих мегдан са Турчином,
"О мој тасте, стари Југ-Богдане!
"Онда мене љуба обранила,
"Љуба моја, мила шћера твоја,
"Не шће мене, поможе Турчину."
Плану Јуже, како огањ живи,
Викну Јуже ђеце деветоро:
"Повадите ноже деветоре,
"На комате кују искидајте."
Силна ђеца баба послушаше,
Те на своју сестру кидисаше,
Ал' је не да Страхинићу бане,
Шуревима ријеч говораше:
"Шуре моје, девет Југовића!
"Што се, браћо, данас обрукасте?
"На кога сте ноже потргнули?
"Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
"Камо ножи, камо ваше сабље,
"Те не бисте са мном на Косову.
"Да чините с Турцима јунаштво,
"Десите се мене у невољи?
"Не дам вашу сестру похарчити,
"Без вас бих је могао стопити,
"Ал' ћу стопит' сву тазбину моју,
"Немам с киме ладно пити вино;
"Но сам љуби мојој поклонио."
Помало је такијех јунака,
Ка' што бјеше Страхинићу бане.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:12 pm
ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА

Боже мили! Чуда великога!
Кад се ћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,;
Нит' су ради Турци изјелице,
Ал' је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;
И ради су Божји угодници,;
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош'о ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.
Небом свеци сташе војевати;
И прилике различне метати
Виш' Србије по небу ведроме;
'Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу месец се ваташе,;
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше;
Виш' Србије на небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.
Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал' се Србљи дигнут' не смједоше.;
А четврту вргоше прилику:
Виш' Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,;
А три пута игра на истоку.
То гледају Турци Бијограци,
И на града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,;
Мехмед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,
Све седам се састало дахија;
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
"Ала кардаш! Чуднијех прилика"
"Оно, јолдаш, по нас добро није.";
Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,;
У тепсију зв'језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,;
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема,
Па од јада сви седам дахија;
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше по кави великој,
Све сједоше по кави великој,
Све сједоше један до другога,;
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
"К нама брже, хоџе и 'ваизи!
"Понесите књиге инџијеле,
"Те гледајте, што вам књиге кажу,
"Што ће нама бити до пошљетка."
Потекоше хоџе и 'ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,;
Дахијама овако говоре:
"Турци, браћо, све седам дахија"
'Вако нама инџијели кажу:
"Кад су 'наке бивале прилике
"Виш' Србије по небу ведроме,;
"Ев' од онда пет стотин' година,
"Тад је Српско погинуло царство,
"Ми смо онда царство задобили,
"И два влашка цара погубили:
"Константина насред Цариграда;
"Украј Шарца, украј воде ладне,
"И Лазара на пољу Косову;
"Милош уби за Лазу Мурата,
"Ал' га добро Милош не потуче,
"Већ све Мурат у животу бјеше,;
"Док ми Српско царство освојисмо,
"Онда себи везире дозива:
"Турци браћо, лале и везири!
"Ја умријех, вама добих царство,
"Него ово мене послушајте,;
"Да вам царство дуговјечно буде:
"Ви немојте раји горки бити,
"Веће раји врло добри буд'те;
"Нек је харач петнаест динари,
"Нек је харач и тридесет динари;;
"Не износ'те глоба ни пореза,
"Не износ'те на рају биједа;
"Не дирајте у њихове цркве,
"Ни у закон, нити у поштење;
"Не ћерајте освете на раји,;
"Што је мене Милош распорио,
"То је срећа војничка дон'јела:
"Не може се царство задобити,
"На душеку све дуван пушећи;
"Ви немојте рају разгонити;
"По шумама, да од вас зазире,
"Него паз'те рају к'о синове,
"Тако ће вам дуго бити царство;
"Ако л' мене то не послушате,
"Већ почнете зулум чинит' раји,;
"Ви ћет' онда изгубити царство. -
"Цар умрије, а ми остадосмо,
"И ми нашег цара не слушасмо,
"Већ велики зулум подигосмо:
"Погазисмо њихово поштење,;
"Свакојаке б'једе износисмо,
"И гријоту Богу учинисмо,
"Сад су 'наке постале прилике,
"Сад ће нетко изгубити царство;;
"Не бојте се краља ни једнога,
"Краљ, на цара ударити не ће,
"Нити може краљевство на царство,
"Јер је тако од Бога постало;
"Чувајте се раје сиротиње;;
"Кад устане кука и мотика,
"Биће Турком по Медији мука,
"У Шаму ће каде проплакати,
"Јера ће их раја уцв'јелити.
"Турци браћо све седам дахија!;
"Тако наши инџијели кажу,
"Да ће ваше куће погорети,
"Ви дахије главе погубити;
"Из огњишта пронић' ће вам трава,
"А мунаре попаст' паучина,;
"Не ће имат' ко језан учити;
"Куд су наши друми и калдрме,
"И куда су Турци пролазили
"И с коњскијем плочам' задирали,
"Из клина ће проникнути трава,;
"Друмови ће пожељет' Турака,
"А Турака нигде бити не ће,
"Тако књиге инџијели кажу."
Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,;
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.
Старац Фочо подавио браду,
Па је б'јелу са зубима гризе,;
Ни он не зна с књигом бесједити,
Већ се и он томе послу чуди;
Не пониче Фочић Мехмед-ага,
Не пониче, већ јунак покличе:
"Дишер море, хоџе и ваизи!;
"Молт'те Бога и језан учите
"Сваки данак а све по пет пута,
"Не брин'те се нама дахијама:
"Док је нама здравља и памети,
"И док нам је биоградског града,;
"Ми смо кадри управити градом,
"Око града сиротињом рајом.
"Кад краљеви на нас војштит' не ће,
"Како ће нам раја досадити,
"Кад нас има у седам дахија,;
"У свакога по магаза блага?
"Каква блага? Све мека дуката,
"А све пуста блага лежећега;
"У нас, браћо, четири дахије,
"Аганлије и Кучук-Алије,;
"И у мене и Мула-Јусуфа,
"У свакога има пуста блага
"Небројена по двије магазе;
"Нас четири када устанемо,
"Устанемо на ноге лагане,;
"А магазе с благом отворимо,
"Просућемо рушпе по калдрми,
"На дукате покупити војску;
"Нас четири велике дахије
"На четверо разд'јелити војску,;
"На четверо к'о четири брата,
"Поћи ћемо из нашега града
"Кроз нашије седамн'ест нахија,
"Исјећ' ћемо све Српске кнезове,
"Све кнезове, Српске поглавице,;
"И кметове, што су за потребе,
"И попове Српске учитеље,
"Само луду ђецу оставити,
"Луду ђецу од седам година,
"Пак ће она права бити раја,;
"И добро ће Турке послужити.
"Док погубим кнеза Палалију
"Из лијепа села Бегаљице,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Јована кнеза;
"Из Ландова села маленога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Станоја кнеза из Зеока,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Стеву Јаковљева;
"Из Лијевча гн'језда хајдучкога,
"Он је паша, а ја сам субаша;
"И Јована кнеза из Крснице.
"Док погубим до два Чарапића
"Из потока Б'јелог од Авале,;
"Кој' су кадри на Врачар изићи,
"У Биоград Турке затворити,
"Он је' паша, а ја сам субаша.
"Док погубим Црнога Ђорђија
"Из Тополе села поносита,;
"Који с Бечким тргује ћесаром,
"Он је кадар сву џебану купит'
"Од бијела града Варадина,
"И оружје, што је за потребе,
"Он је кадар на нас завојштити,;
"Он царује, а ја субашујем.
"Док погубим протопоп' Николу
"Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.
"Док погубим Ђорђија Гузоњу;
"И његова брата Арсенија
"Из лијепа села Жељезника,
"Кој' је кадар Топчидер затворит':
"Док погубим протопопа Марка
"Из лијепа села Остружнице,;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим до два игумана,
"Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
"Који знаду злато растапати
"И са њиме ситне књиге писат',;
"Нас дахије цару опадати,
"Око себе рају сјетовати,
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим Бирчанин-Илију,
"Обор-кнеза испод Међедника,;
"Ево има три године дана,
"Од како се врло посилио:
"Кудгођ иде, све кр'ата јаше,
"А другога у поводу води;
"Он буздован о ункашу носи,;
"А бркове под калпаком држи,
"Он Турчину не да у кнежину,
"Кад Турчина у кнежини нађе,
"Топузом му ребра испребија,
"А кад Турчин стане умирати,;
"А он виче на своје хајдуке:
""Море, слуге! тамо пашче бац'те,
""Ђе му гавран кости наћи не ће.""
"А кад нама порезу донесе,
"Под оружјем на диван изиђе,;
"Десну руку на јатаган метне,
"А лијевом порезу додаје:
""Мехмед-ага, ето ти порезе,
""Сиротиња те је поздравила,
""Више теби давати не може."";
"Ја порезу започнем бројити,
"А он на ме очима стријеља:
""Мехмед-ага! зар ћеш је бројити?
""Та ја сам је једном избројио.""
"А ја више бројити не смијем,;
"Већ порезу украј себе бацим,
"Једва чекам, да се скине б'једа,
"Јер не могу да гледам у њега;
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Грбовића;
"Из лијепа села Мратишића,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим и Алексу кнеза
"Из лијепа села Бранковине,
"И Јакова брата Алексина:;
"Цар и ћесар кад се завадише,
"Код ћесара обрштери бише,
"И носише од злата кашкете,
"Попл 'јенише све Турске паланке,
"Поробише, ватром попалише,;
"Цар и ћесар кад мир учинише,
"А они се цару предадоше.
"И код цара кнезови посташе,
"Млоге Турке цару опадаше,
"Седам паша, што су опаднули,;
"Опаднули, па их поморили;
"Они паше, а ми смо субаше.
"Док погубим кнеза Тавнавскога,
"Из Љутица Станка обор-кнеза;
"Док погубим кнеза Мачванскога,;
"С Богатића Мартиновић-Лазу,
"Он је паша, а ја сам субаша.
"Док погубим кнеза Поцерскога,
"С Метковића Ружичић-Мијајла,
"Он је паша, а ја сам субаша.;
"Док запалим Рачу украј Дрине,
"И погубим Аџи-Мелентија,
"Кој' је иш'о преко мора сињег,
"Те је влашку ћабу полазио,
"Пак се узгред у Стамбол свратио,;
"И од цара ферман излагао
"За стотину жутијех дуката,
"Да власима богомољу гради,
"Да је гради за седам година,
"Начини је за годину дана,;
"Ево има шест година дана
"Како зида покрај цкрве куле,
"А у куле набавља џебану
"И по мраку топове привлачи;
"Видиш, јолдаш, да се нечем' нада!;
"Пак ћем' онда заћи кроз нахије,
"Те исјећи све Српске кметове,
"Како би нам раја додијала?"
Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:;
"Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
"Твоја памет пашовати може,
"Ми ћемо те пашом учинити,
"Тебе ћемо свагђе послушати."
Старац Фоча поче говорити:;
"Нуто момка! и нуто памети!
"С којом ријечи на пашалук сједе!
"Узми синко, Фочић Мехмед-ага,
"Узми сламе у бијелу руку,
"Мани сламом преко ватре живе:;
"Ил' ћеш ватру са тим угасити,
"Или ћеш је већма распалити?
"Ви можете, и Бог вам је дао,
"Тако силну покупити војску,
"И поћ'ћете, синко, кроз нахије;;
"Једног кнеза преварит' можете
"И на вјеру њега домамити;
"Своју ћете вјеру изгубити,
"Једног посјећ', а два ће утећи,
"Два пос'јеци, четири одоше,;
"Они ће вам куће попалити,
"Ви дахије од њих изгинути.
"Ал' ви тако немојте радити,
"Него мене старца послушајте:
"Ја сам глед'о у нашем инџилу,;
"Ово, наше, дуго бити не ће,
"Него ће се пром'јенити царство,
"Већ се, синко, подобрите раји:
"Од харача раји отпустите,
"Нек је харач, к'о што Мурат рече:;
"Прођите се глоба и пореза;
"С кнезовима ви се побратите,
"Кнезовима ате поклањајте,
"Кметовима осредње парипе,
"С поповима у дослуку буд'те,;
"Не би л' и ми уз њих преживљели,
"Јера наше дуго бити не ће.
"А шо ће нам више пусто благо?
"Да мељете, изјест' не можете."
Ал' говори Фочић Мемед-ага:;
"Мој бабајко, не слушам те стари."
То изрече, а на ноге скочи,
И за њиме остале дахије,
Пак на граду бацише топове,
На дукате покупише војску,;
Њи четири велике дахије:
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага,
На четворо разд'јелише војску,
Њи четири, к'о четири брата,;
пак на граду отворише врата,
И одоше с војском по тефтишу
Кроз њихових седамн'ест нахија.
Првог Српског кнеза преварише:
Домамише кнеза Палалију;
И у Гроцкој њега погубише;
И Станоја кнеза из Зеока
Преварише, па га погубише
У његову двору бијеломе.
Преварише Марка Чарапића,;
Преварише, те га погубише;
И Гагића Јанка буљубашу
Из Болеча села маленога;
Погубише кнеза Теофана
Из Орашја Смедеревске на'је;;
Та и кнеза Петра из Ресаве,
Преварише Мата буљубашу
Из Липовца близу Крагујевца,
Те и њега млада погубише,
Моравцима цркви допадоше,;
И ту Аџи-Ђера погубише,
А Рувима у град опремише,
И у граду њега погубише.
Мехмед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,;
Па Грбовић на страни побјеже,
И дође му обор-кнез Алекса,
И дође му Бирчанин Илија,
Обојицу вата Мемед-ага,
Бијеле им савезао руке,;
Па их води на мост Колубари;
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад он рече Фочић Мемед-аги:
"Господару Фочић Мехмед-ага!;
"Поклони ми живот на мејдану,
"Ево теби шест кеса блага."
Мемед-ага говори Алекси:
"Не могу те, Алекса, пустити,
"Да ми дадеш и сто кеса блага.";
Ал' бесједи Бирчанин Илија:
"Господару, Фочић Мехмед-ага!
"Ево теби и сто кеса блага,
"Поклони ми живот на мејдану."
Вели њему Фочић Мехмед-ага:;
"Не будали, Бирчанин Илија!
"Тко би горског упустио вука?"
Мехмед-ага викну на џелата
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;;
А Алекса сједе на ћуприју,
Па овако поче говорити
"Бог убио сваког ришћанина,
"Који држи вјеру у Турчину!
"Ах Јакове, мој рођени брате!;
"Ти не држи вјере у Турцима,
"Ђе с' удесиш, удри се с Турцима."
Још Алекса говорити шћаше,
Али џелат говорит' не даде,
Трже сабљу, одс'јече му главу.;
Када до два кнеза погибоше
На ћуприји насред Колубаре:
Кнез Алекса, Бирчанин Илија;
Аџи-Рувим насред Београда,
Једног дана, а једнога часа:;
Виш' њих јарко помрчало сунце.
Мехмед-ага конаку похити,
Не би л' још ког Срба застануо,
Да још бира ђеког да пос'јече.
Ал' кад Срби жалост опазише,;
Из чаршије на мах побјегоше,
Мемед-аги ниједан не дође.
Кад то виђе Фочић Мемед-ага,
Одмах позна, до горе уради,
И одмах се бјеше покајао,;
Ал' се веће доцкан покајати,
Већ повика дванаест делија,
И Узуна свога кавеџију:
"Чујете ли, моји соколови!
"Брзо добре коње посједните,;
"Пак трчите у село Тополу,
"Не би л' Црног погубили Ђорђа:
"Ако ли нам сад утече Ђорђе,
"Нека знате, добра бити не ће."
Кад то чуше дванаест делија,;
Одмах добре коње посједоше,
И пред њима Узун кавеџија,
Отидоше у село Тополу
У суботу уочи неђеље;
На освитак неђељи дођоше;
Прије зоре и бијела дана,
И Ђорђијне опколише дворе,
Ударише с обадвије стране,
А са двије стране повикаше:
"Изиђ' амо, Петровићу Ђорђе!";
Тко ће љута змаја преварити?
Тко ли њега спаваћива наћи?
Ђорђе се је јунак научио
Прије зоре свагда уранити,
Умити се и Богу молити,;
И попити почашу ракије:
Бјеше Ђорђе прије уранио
И отиш'о у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
Он се њима јавити не ћеде.;
Јави им се млада Ђорђијница:
"Да Бог с вама, Турци, ноћас био!
"Што тражите овђе у то доба?
"Ђорђе сада пред кућом бијаше,
"Ту сад бјеше, пак некуд отиде,;
"А ја не знам, куд је отишао."
А то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
Чашу попи, а пушку потпраши,
Узе доста праха и олова,;
Па изиђе својему обору
Међу своји дванаест чобана;
А кад дође, чобане избуди,
И овако чобанима рече:
"Браћо моја, дванаест чобана!;
"Устаните, обор отворите,
"Из обора ишћерајте свиње,
"Нека иду, куда коме драго;
"А ви браћо, мене послушајте,
"И шарене пушке потпрашите;;
"Ако Бог да, те се оно стече,
"Што сам данас радит' наумио,
"Честите ћу вас све учинити,
"Оковати у сребро и злато,
"А у свилу обућ' и кадиву.";
Сви чобани једва дочекаше,
Ишћераше свиње из обора,
Пак шарене пушке потпрашише
На мах они за Ђорђем пођоше.
Оде Ђорђе право своме двору,;
А кад Турке с чобанима виђе,
Онда Ђорђе овако говори:
"Чујете ли, дванаест чобана!
"Сваки јако глајте по Турчина,
"Ал' немојте пушака метати,;
"Докле моја најприје не пукне,
"Ја ћу гледат' Узуна Мемеда,
"Виђећете, што ћ' од њега бити."
То изрече Петровићу Ђорђе,
Земљи паде, пушци огањ даде,;
Пуче пушка, остат' пуста не ће;
Ђе је глед'о, Ђорђе погодио,
Мртав паде Узун са кулаша.
Кад то виђе дванаест чобана,
На мах пуче дванаест пушака,;
Мртви паде онђе шест Турака,
Шесторица на коњма побјеже.
На мах Ђорђе викну по Тополи,
Те сакупи јоште више друштва,
Све по трагу Турке поћераше,;
До Сибнице села доћераше,
И ту Турци у хан побјегоше,
Ками мајци да остати могу!
Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
Па он викну у село Сибницу,;
Сибничани сви му долећеше;
ту се саста стотина јунака,
На мах Србљи хана запалише,
И тројица Турак' изгорјеше,
А тројица пред њих истрчаше,;
И Србини сва три погубише.
На све стране Ђорђе књиге посла
У свих градских седамн'ест нахија
На кметове селске поглаваре:
"Сваки свога убијте субашу;;
"Жене, ђецу у збјегове кријте."
Кад то чуле Српске поглавице,
На мах они послушаше Ђорђа:
Сви скочише на ноге лагане,
Припасаше свијетло оружје,;
Сваки свога убише субашу,
Жене, ђецу у збјег одведоше,
Кад је Ђорђе Србље узбунио
И с Турцима веће завадио,
Онда Ђорђе прође кроз нахије,;
Па попали Турске карауле,
И обори турске тефериче,
и удари на Турске паланке,
Све паланке он Турске попали,
Женско, мушко, све под мач удари,;
Тешко Србље с Турцима завади.
Турци мисле, да је раја шала,
Ал' је раја градовима глава;
Уста раја к'о из земље трава.
У градове саћераше Турке;;
Трчи Ђорђе од града до града,
И грађане свагђе довикује:
"Чујете ли, ви Турци грађани!
"На градов'ма отварајте врата,
"Измеђ' себе дајте зулумћаре,;
"Ак' хоћете мирни да будете,
"Да градова цару не кваримо:
"Јер ако их ви дати не ћете,
"Измеђ' себе Турке зулумћаре,
"Те градове раја начинила,;
"Градила их по девет година,
"Кадра их је за дан оборити
"И са царем кавгу заметнути;
"А када се с царем завадимо,
"Да устане сви седам краљева,;
"Да нас мире, помирит' нас не ће;
"Бићемо се, море, до једнога."
Тад грађани сузе прољеваху,
И Ђорђији 'вако говораху:
"Бег Ђорђије, од Србије главо!;
"Даваћемо штогод раја иште,
"Не кварите царевих градова,
"Ни са царем замећите кавге,
"Ми ћемо Турке зулумћаре."
Па грађани устадоше Турци,;
На градов'ма отворише врата
Измеђ' себе дају зулумћаре,
Зулумћаре изјелице Турке,
Предају их у Србињске руке.
Боже мили и Богородице!;
Када Србљи докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Србљи разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без ћурака и без антерија,;
Без сарука, у малим капама,
Без чизама и без јеменија,
Голе, босе топузима туку:
"Море, баша! кам' пореза наша'"
У по поља Ђорђе сабљу вади,;
Зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
Исијече Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак' по градов'ма б'јелим,;
Што би Турак за сјече, ис'јече;
За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.
Кад је Ђорђе Србијом завлад'о,
И Србију крстом прекрстио,;
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
'Вако Ђорђе Дрини говорио:
"Дрина водо! племенита међо;
"Измеђ' Босне и измеђ' Србије!
"Наскоро ће и то време доћи,
"Када ћу ја и тебека прећи
"И честиту Босну полазити."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:13 pm
БОЈ НА МИШАРУ

Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена‚
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па'ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
"Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л' скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?
Јесте л' вид'ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л' вид'ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој' је глава над сто хиљад' војске‚
и који се цару зарекао
да ћ' Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у'ватити‚
и жива га цару опремити;
и да ћ' исјећ српске поглавице‚
кој' су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л' Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л' Цинцара на ватри испекô,
Је л' Чупића сабљом посјекао,
Је л' Милоша с коњма истргао -
Је л' Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин–капетане,
Води л' војску од Босне поносне,
Иде ли ми‚ хоће л' скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?
Каж'те мени кад ће Кулин доћи,
Кад ће доћи‚ да се њему надам?"
Ал' бесједе двије 'тице вране:
"0ј‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚
ради бисмо добре казат гласе‚
не можемо‚ већ каконо јесте‚
Ми смо скоро од доње крајине‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
са Мишара‚ поља широкога‚
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид'ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚
и вид'ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;
У Ђорђија петн'ест хиљад' Срба‚
а у твога Кулин–капетана‚
у њег' бјеше сто хиљад' Турака;
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес'т хиљад' Турак';
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит' 'се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!"
Кад то жачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна 'вако говорила:
"Јао врани, да зла мога гласа!
Још ми каж'те, два по Богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадеше ли још ког по имену
поглавара кој' је погинуо
од честите Босне камените?"
Говоре јој двије тице вране:
"Знамо сваког, госпо Кулинова,
сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мехмед капетане
од Зворника, града бијелога
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда, са Херцеговине,
погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца;
погибе ти Асан Беширевић
у Кутогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
на Добрави одс'јече му главу.
Нешто Турак' на Саву удари,
на добријем коњ'ма препловише,
утекоше у земљу Њемачку;
ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко,
и зачуо Лазара Мутапе,
припасаше свијетло оружије,
пријеђоше у земљу Њемачку,
пак по трагу поћераше Турке;
стигоше их на првом конаку,
баш на ушћу код воде Босута.
Истом Турци на конак ођâли
у Босуту пред бијелом крчмом,
али Цинцар из краја повика:
"Стани, Туре, нијеси утекло!"
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Оштроч капетане,
лудо д'јете, одмах се препаде,
аџи-Мосто намах обумрије;
ту долеће Лазар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијеће главу,
Цинцар Јанко Оштроч-капетану;
утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао,
ал' у Деда млого пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Оштроч-капетана,
ту Србини како мрки вуци
од њих пусто одузеше благо,
и добре им коње поваташе,
а њих јадне у Саву бацише
и овако Сави говорише:
"Саво водо, валовита, ладна,
збери, Саво, наше душманине!"
Посјекоше Оштроч-капетана
у Њемачкој пред бијелом крчмом,
не стиде се цара ни ћесара."
Кад то зачу Кулинова када,
љуто цвили, до Бога се чује,
јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако прокљинати стаде:
"Бео Шапцу, не бијелио се,
већ у живој ватри изгорјео,
јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те Бог убије!
Откако си ти закрајинио,
млогу ти си мајку уцв'јелио,
а љубовцу у род опремио,
и сестрицу у црно завио,
и мене си јадну уцв'јелио,
јер ми згуби мога господара,
господара Кулин-капетана.
Попе Луко, рана допаднуо,
јер погуби пашу Синан-пашу,
који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила,
јер погуби Мемед-капетана,
којино је био десно крило
ц'јеле Босне и њене крајине?
О Јакове, да те Бог убије,
твоји двори пусти останули,
јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочекô,
јер погуби мулу сарајевског,
који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се,
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Асу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те Бог убије -
мало јада по Турчији радиш,
ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
јер погуби Оштроч-капетана,
лудо д'јете, јединца у мајке?"
То говори Кулинова када,
то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде,
већ и она црче од жалости.


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sre Okt 28, 2009 6:14 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:14 pm
БОЈ НА САЛАШУ

Вино пију три српске војводе
у богатој и поносној Мачви,
у лијепу селу Метковићу,
а код двора Петра Херићева.
Прво бјеше српска војевода
Катић Јанко из села Рогаче
од Космаја, гн’језда соколова;
а друго је војвода Вујица
из Азање сниже Смедерева;
а треће је српска војевода
Чупић Стојан, Змају из Ноћаја;
с њима пије до двјеста Србина.
Ту Србина без коња не бјеше,
већ све Срби на коњма добријем,
на хатима, а под миздрацима.
А када се напојише винца,
те им винце изиђе у лице,
а ракија приче говорити,
поче им се Чупић туговати:
„Ах, мој брате, Јанко и Вујица,
тешко су ми Турци додијали,
јер сам, браћо, на крајини љутој,
украј Дрине, украј воде хладне,
пак ми Мачву из преваре краду,
не могу се с њима удесити,
а да ми се с њима удесити,
волио бих нег’ царево благо,
да ја видим чија јесте Мачва,
чија јесте, чија л’ ће остати;
то бих сада, браћо, најволио.“
Истом Чупић у ријечи бјеше,
а стражарче долеће са страже,
вјерна слуга Јуришића Станка,
иза Батра, са села Салаша;
гологлаво бјеше, без обуће,
без обуће и без дуге пушке;
од шумскога трња одерано,
грознијем се сузам’ упрљало.
Војводама када оно дође,
оно њима Бога не назива,
већ овако њима проговара:
„Жље га сјели, три српске војводе,
жље га сјели и вино попили!
Ви пијете и попијевате,
сиротиња у невољи цвили:
на Мачву вам Турци ударише,
седам хиљад’ и триста Турака
и пред њима Мехмед капетане
од Зворника града бијелога,
бијела му брада до појаса.
Буљугбаша Јуришићу Станко
са својијех седамдесет друга,
хћаше јунак да узбије Турке,
и на Турке огањ оборише;
пуче пушак’ од Јуришић Станка,
пуче пушак’ седамдесет равно,
од Турака седам хиљад’ пуче:
ми не знасмо један за другога,
ко л’ погибе, ког’ ли ухватише,
ко л’ утече, који ли остаде,
нит’ знадосмо куд се ђеде Станко.
Еле Турци Мачву прегазише,
поробише Совљак и Глоговац.
Ко је вама коње набавио,
ко је вама чоху порезао,
ко ли вам је поково оружје,
разма јадна сиротиња раја?
пак с Турцима рају завадисте
и Турцима сада издадосте.
Што чините, да вас Бог убије;
што чините, јер се не бијете,
не бијете, јал’ се предајете?“
Кад то чуо Чупићу Стојане,
у руци му пуна чаша вина,
пуна му се чаша задесила,
од ешка му задрхтала рука,
па испусти чашу на синију
(нит’ се разби нит’ се проли вино),
а пљесну се руком по кољену,
под кољеном скерлет-чоха пуче
и бијела кожа на кољену;
на руци му три златна прстена,
та сва три му цркла на прстима.
Чупић Стојан грозне сузе проли:
у Стојана нема много друга
разма цигле двије вјерне слуге,
једно бјеше Сићићу Маринко,
а друго је Шуманац Васиљу;
Стојан викну двије вјерне слуге:
„Слуге моје, брже коње ваше.“
А он скочи, припаса оружје,
собом Стојан до мркова дође,
па мркову притеже колане,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на мркова сједе;
око њега двије вјерне слуге.
’Вако Чупић рече са мркова:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас у невољи,
да идемо дочекати Турке!“
А Вујица гледну на Катића,
Катић Јанко у земљу преда се,
јер Катићу мило не бијаше
бој заметат у земљи незнаној
с мало друштва, а с много Турака;
друштва мало, а и то невјешто,
не познаје стаза ни богаза.
Проли сузе Чупићу Стојане,
сузе проли, па опет говори:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
будите ми данас на невољи,
данас мене, ја ћу сјутра вама;
ил’ ви пошли ил’ не пошли, браћо,
ја ћу један ударит на Турке,
под срамотом овом остат нећу,
мрет ми данас или мрети сјутра,
волим прије, о мање грјехоте!“
Кад погледа војвода Вујица
та ђе Чупић грозне сузе лије,
Вујици се врло ражалило,
па он скочи на ноге лагане
и Чупићу овако говори:
„Побратиме, Чупићу Стојане,
нека знадеш, ја те издат нећу
са мојијех сто педесет друга;
ко те издо, издало га љето,
бијело му жито не родило,
стара њега мајка не виђела,
њим се мила сестра не заклела!“
Пак Вујица викну на дружину:
„А на ноге, моји соколови;
брзо своје коње опремајте.“
Вујо оде до коња алата,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, сједе на алата,
око њега сто педесет друга.
Ту се Вујо и Стојан састаше;
срамота се Јанку учинила
да он јунак од друштва остане,
да остане и да их издаде,
веће и он на ноге устаде
и долеће до коња ђогата,
до ђогата гриве окнивене,
притеже му четири колана,
а и пету ибришим-тканицу,
узду врже, на ђогата сједе,
око њега педесет момака.
Три војводе заједно пођоше,
три војводе као три сокола,
а за њима до двјеста Србина
на хатима, а под миздрацима,
кано сродно јато голубова –
Боже мили, да лијепе ките!
С Метковића села полећеше,
пак Богатић село прелећеше,
у Клијење село долећеше;
а кад бише у село Клијење,
Чупић Стојан гледну испод руке,
ал’ му Совљак огњем горијаше
а по њему Турци халакају.
Онда Чупић ’вако проговори:
„Браћо моја, Вујица и Јанко,
и ви браћо, дв’је стотине Срба,
хоћете ли да се послушамо:
да ми добре коње одјашимо,
па да с коња збацимо теркије,
да ми добрим коњма облакшамо,
да колане коњма притегнемо;
брзо ћемо с’ ударит с Турцима;
а немојте жалити теркија!
Ја сам чуо од старијех људи:
онђе нема нигда старјешине,
старјешине ни да судит може,
који није кадар платит вина
у механи за потребна друга;
хвала Богу, и Бог ми је дао,
ако Бог да те здраво будемо,
теркије ћу вама допунити
и хоћу вас вином напојити;
ако л’ који у боју погине,
тражићу га, па га сахранити,
л’јепо ћу му т’јело опојати.“
Кад то чуло дв’је стотине Срба,
сви Стојана одмах послушаше,
па с добријех коња одсједоше,
побацаше са коња теркије
и колане коњма притегоше,
пак на добре коње усједоше,
потекоше путем пријекијем,
на салашко поље истрчаше.
А кад они на друм изиђоше,
Турци прошли друмом широкијем,
прошли Турци у богату Мачву,
око пута преко поља равна
на плочама траву одадрли,
ал’ се јоште повратили нису.
Кад је Стојан сагледо друмове,
опет онђе уставио друштво,
па он својој дружини говори:
„Браћо моја, Јанко и Вујица,
и ви браћо, дв’је стотине Срба,
ја сам ноћас лијеп сан уснио,
нека знате, наш ће мејдан бити,
ако Бог да, добићемо Турке,
само, браћо, држ’те се јуначки,
немојте се, браћо, препанути!
Видите ли то салашко поље
колико је дуго и широко,
кад се Турци с плијеном помоле,
све ће поље собом закрилити,
ви се, браћо, препанут немојте!
Ја сам чуо од старијех људи:
нема смрти без суђена дана,
ни јунака без првога брата;
нека знате, ја ћу бити први!
Већ овако да се послушамо:
око главе саруке завите,
а по турски сабље припашите
и по турски коње разиграјте,
да се Турци далек’ не осјете,
нас је мало, а много Турака;
па хајдемо право међу Турке,
ко нас гође види од Турака,
свак ће мислит, њима индат иде.
А када се с Турцим’ изм’јешамо,
да сви, браћо, Бога поменемо
а по једну пушку избацимо,
више пушак’ немојте бацати,
већ тргните сабље од појаса
да кроз Турке јуриш учинимо,
пак да Турке одмах рас’јечемо,
рас’јечемо Турке на буљуке,
нека не зна један за другога;
тако ћемо Турке забунити.
Јоште, браћо, да вам ријеч кажем:
извадите дрвене чутуре,
напите се поцерске ракије
зарад срца и зарад слободе.“
Кад то чуло дв’је стотине Срба,
сви по турски главе замоташе
а по турски сабље припасаше,
пак тргоше дрвене чутуре
и стадоше све два и два пити;
Чупић трже дрвену чутуру,
па он пије са два побратима.
По једном се пићем обредише,
а по другу пити започеше,
ал’ се Турци пољем помолише.
Колика је сила у Турака,
све су поље собом закрилили.
Они гоне плијен од Совљака:
седам хиљад’ бијелих оваца,
пет хиљада црвенијех коза,
три хиљаде крава музовнијех,
шест стотина мачванских волова;
стоји блека овац’ за јањцима,
стоји мека јањац’ за овцама,
века стоји коза за јарићи,
а јарића дрека за козама;
стоји рика крава за теладма,
а телади мека за кравама;
бука стоји мачванских волова,
не познају својијех чобана,
види стока ђе ће путовати,
паке жали свога завичаја;
а за њима Турци халакају.
Виче Турчин један до другога:
„Лакше, Мујо, не умори марве!“
„Хоћу, Усо, ада како нећу;
далеко је Дрини путовати,
бојати се Чупића Стојана.“
Турци мисле, нико их не слуша,
Чупић слуша, пак сузе прољева,
та од јада, гледајућ’ очима
како Турци српски плијен гоне
(у звјерки би срце препукнуло,
а камоли у живу јунаку!),
па говори Чупићу Стојане:
„Видиш, брате, Јанко и Вујица,
видите ли сиротињског пл’јена,
ко б’ остао под овом срамотом?“
па он сарук на очи намаче:
„Хајте за мном како који може.“
Сви саруке на очи нам’коше,
а по турски копља окренуше
и по турски коње разиграше,
па сви шуте ништа не говоре,
већ одоше на сусрет Турцима.
Најнапријед Стојан на мркову,
за Стојаном Вујо на алату,
за Вујицом Јанко на ђогату,
а за Јанком дв’је стотине Срба.
А када их Турци опазише,
они мисле њима индат иде,
па овако њима говораху:
„Валах, кардаш, немаш куда амо;
што смо хћели, то смо учинили,
овђе вама не има хисета.“
Срби шуте, ништа не говоре.
А када се с Турци изм’јешаше,
изм’јешаше, пак се познадоше,
тад сви Срби Бога поменуше
а на Турке огањ оборише.
Од Србаља двјеста пушак’ пуче,
мртвих паде за двјеста Турака;
од Турака седам хиљад’ пуче,
паде магла од неба до земље,
нит’ се види неба ни облака:
виш’ њих јарко помрачило сунце
од пушчаног праха и олова;
али Срби старе мејданџије
више пушак’ метати не хћеше,
већ тргоше сабље од појаса
и кроз Турке јуриш учинише,
рашћераше Турке на буљуке
као вуци бијеле јагањце,
да не знаде један за другога,
ко ли гине, ко ли задобива;
Турци вичу: „Умет и Мухамед!“
Срби вичу: „За вјеру хришћанску
и за славу имена српскога!“
Кад се двије ударише војске,
Црнобарац Станко харамбаша
на даништу бјеше крај Салаша
с побратимом Нинковић Јовицом
и са побром Латковић Јованом;
кад стадоше сабље сијевати,
Станко срцу одољет не може,
веће они с даништа скочише,
сваки себи уби по Турчина,
пак на турске коње усједоше
и по пољу Турке поћераше.
Када виђе Чупићу Стојане
ја у боју Црнобарца Станка,
Чупић њему ’вако проговара:
„Бе аферим, Црнобарац Станко!
Да си синоћ мог брата убио
и да си ми дворе запалио,
та све бих ти данас опростио,
нити бих те игда прекорио;
проклет био ко ти споменуо
кад си Србљу тако у помоћи.“
Да је коме стати нагледати
како српске сабље сијевају,
мртве турске главе зијевају.
Ту не оста Србин у дружини
који турске не одс’јече главе,
који по дв’је, који по четири,
војводама ни броја не има.
С’јече Турке од Рогаче Јанко,
што би Јанко Турак’ оставио
дочекује војвода Вујица,
што б’ Вујица Турак пропустио
дочекује Црнобарац Станко,
што би Станко Турак’ промашио
дочекује Латковић Јоване,
што би Јован Турак’ оставио
дочекује Нинковић Јовица,
што б’ Јовица Турак’ пропустио
дочекује Чупићу Стојане;
Чупић ради да гласник не оде:
сабљом с’јече, а мрковом гази,
другом руком буздованом туче,
на све стране Чупић посла има,
јер он жели да гласник не оде.
Од Србаља нико не погибе
разма једно цигло момче младо,
а ни оно не би погинуло,
али смотри токе на Турчину,
пак не хћеде коња да се држи,
већ сјах’ с коња да токе добије,
па га Срби у боју згазише;
ет’ тако је лудо погинуло!
Од Турака мало ко утече
разма један Мехмед капетане
на ђогату коњу виловноме;
поћера га Чупић на мркову,
ћераше се преко поља равна,
ћераше се за пуно два сата:
нит’ му може Мехмед измакнути
нит’ га може Чупић престигнути,
јер је Чупић коња уморио
и мрков му рана допаднуо;
на мркову седам грдних рана,
још се коњма покорити неће.
Ал’ говори Чупић са мркова:
„Потурицо, Мехмед-капетане,
обазри се да се погледамо,
да видимо чија је сад Мачва:
ил’ је твоја ил’ ће бити моја,
чија ли је од старине била!“
Турчин мучи, ништа не говори,
веће бјежи с главом без обзира.
Опет Чупић њему проговара:
„Јао, курво, Мехмед-капетане,
ћераћу те Дрини до обале;
док те јунак у Дрину не нагнам,
ја се тебе оканити нећу;
ако ли ми уз Дрину побјегнеш,
ћераћу те до града Зворника –
да бих знао да ћу погинути,
ја те данас оставити нећу.“
Тад се Турчин натраг обазрео,
десну руку на прси метнуо,
Стојану се до седла поклања:
„Богом брате, Чупићу Стојане,
поклони ми живот на мејдану;
твоја Мачва и твоја старина,
ја се у њу нигда вратит нећу,
нит’ ћу доћи нит’ ћу завојштити,
већ ћу с тобом у дослуку бити,
држаћу те као брата свога;
ако л’ бих се у њу кад вратио,
еда Бог да и Мухамед светац
те ја из ње главе не изнио!“
(Боже мили, чуда великога,
ђе сам Турчин тада себе прокле.)
Ал’ се Стојан не би повратио,
ћеро би га макар и пјешице;
али Катић присто за Стојаном
на ђогату гриве окнивене,
па га Катић сустићи не може,
већ Стојана грлом дозиваше,
грлом виче, б’јелом руком маше:
„Побратиме, Чупићу Стојане,
врат’ се амо, Бога ти једнога;
пуст’ Турчина једног огласника
нека каже босанском везиру
како јесте војску покупио
без фермана и без бурунтије
и без р’јечи цара честитога,
па како је поробио Мачву
(нек се хвали по Босни каменој),
оћерао краве и волове,
оћерао и козе и овце,
нек им буле сир и масло купе.“
Онда Чупић послуша Катића,
пак се прође Мехмед-капетана.
Поврати се Јанку у Салаша,
од Турака шићар покупише,
сиротињски плијен повратише
а Илију Срба сахранише.
Откако је гавран поцрнио
није змија гују дочекала
као Чупић Мехмед-капетана
у широку пољу салашкоме.
Ако ли тко вјеровати неће,
нека иде те очима види:
знати ће се турска костурница
докле тече сунца и Салаша.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:15 pm
БОЈ НА ЧОКЕШИНИ

Полећела два врана гаврана
саврх Цера, изнад Чокешине,
крвавијех крила до колена,
салећеше у богату Мачву,
те падоше насред Прњавора,
на бијеле Крсманове дворе,
баш Крсмана кнеза Вујичића.
Ту излази љуба Крсманова,
излазила, па је говорила:
„Ја два врана, два по богу брата,
јесте л' скоро са Цера планине?
Јесте л' вид'ли цркву Чокешину
и у цркви славна игумана,
игумана Аџи-Константина?
Јесте л' вид'ли Ћурч'ју арамбашу,
који чува страже од Турака
с његовије триста и три друга
да не буде робља из Поцерја?
Јесте л' вид'ли мога господара,
а Крсмана кнеза Вујичића?
Јесте л' вид'ли Ваљевца Јакова,
је ли дош'о и довео војску?
је л' колико војске у Јакова?
Отишо је Крсман пред Јакова
да дочека војску Јаковљеву,
под Јакова коња да привати.
Ђе је Крсман, вода г' однијела,
што с' не нађе код својега двора?
Турска ћу се назвати робиња
за живота њему и за здравља;
мене Турци јесу додијали
свако вече двору долазећи,
свако вече и свако ми јутро,
не могу им ватре надавати,
ја како ћу љеба нам'јесити,
како ли ћу воде нанијети?
Сви питају куд је Крсман о'шо,
а ја јадна казати не смијем.
Јуче су се пушке испуцале,
сву је Мачву тама попанула;
није тама ода зла времена,
ни година што родити неће,
већ је тама од пра' пушчанога.“
Ал' бесједе двије тице вране:
„О госпођо, Крсманова љубо,
радо бисмо добре казат гласе,
не можемо, већ каконо јесте.
Ми смо јутрос са Цера планине,
а јуче смо ваздан почивали
на бијелој цркви Чокешини.
Виђели смо Аџи-Констатина,
Констатина, славна игумана,
ђе Србиње јунак причешћује
без канона и без испов'једи,
јер Србиње на бој опремаше,
заклиње их крстом и законом
да брат брата у боју не изда;
и вид'ли смо Ћурч'ју арамбашу
с његовије триста и три друга,
који чува страже од Турака
да не буде робља од Поцерја;
и вид'ли смо Ваљевца Јакова.
У Јакова није млого војске,
нема више од триста Србова
и четири сњиме арамбаше:
до два брата, два Недића млада,
Димитрије и с њим Глигорије;
треће бјеше Дамњановић Панто-
сва четири јесу једнолика,
једне ћуди, а једне помисли;
на њима је рухо једнолико,
чиста свила до земље спушћена,
а кадифа у краћем скројена;
све оружје у злато облито,
у рукама пушке једнолике,
једног арча од дванаест драма;
на глави им капе кадифлије,
златне ките бију по појасу-
јадној мајци, сви ти су једнаци!
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
под Јаковом Крсман коња прими,
добра коња крилата ђогата.
Када дође Ваљевац Јакове,
када дође и доведе војску,
те се Јаков саста са Ћурчијом,
у образ се они пољубише,
ал' за здравље питат се не ћеше,
веће одма кавгу заметнуше.
'Вако рече Ћурч'ја арамбаша:
„Та Јакове, српски команданте,
оћеш, болан, више довест војске?
Ако л' нећеш више довест војске,
ја се први с Турци бити нећу,
јер ја нисм дрво врбовина,
кад пос'јеку да с' омладит могу,
па да будем врба к'о и била,
већ Ћурчија, горски арамбаша,
кад пос'јеку, омладит се нећу.
Ја сам јунак душу огр'јешио
и уз часне посте омрсио,
у Љешници три ноћи ноћио
и три дана по њојзи одоио;
док сам турску уводио војску,
с Турцима сам мрсно вечерао,
вечерао и мрсно ручао,
с Турцима сам ишо у џамију,
турски клањам, српски бога молим.
У Турака млого има војске:
садам хиљад' и триста Турака
и пред војском до два серашћера:
Дервиш-ага из града Зворника,
Ножин-ага од села Маоче;
па сам чуо шта говоре Турци:
Турци веле да Поцерје робе,
да запале цркву Чокешину,
да погубе Аџи-Константина.“
Ал' бесједи Ваљевац Јакове:
„Ти Ћурчија, један пржибабо,
ни стари ти чртовали нису
већ чували краве по Сријему.
Ласно ти је, море, бабе пржит
у поноћи кад нико не види,
ал' је мучно мејдан дијелити
у по подне св'јету на видику.
Нећу, море, више купит друштва,
с ово брата дочекаћу Турке.“
Истом они у речи бише,
кренуше се Турци из Љешнице;
бубњи бију а свирале свире,
сва се земља испод Цера тресе,
право Турци иду чокешини.
Кад то виђе Ћурч'ја арамбаша,
он докопа пушку по средини,
обазре се рече три ријечи:
„Моја браћо, до триста другова,
ко ће са мном, нека иде за мном,
ја се први с Турци бити нећу.“
Што бијаше огња племенита
са Ћурчијом оде у планину.
Кнез Мијајло Ружичић пошао
из лијепа села Метковића,
и он види три хиљаде војске;
кад Мијајло опазо Ћурчију,
ђе Ћурчија струже уз планину,
препаде се Ружичић Мијајло,
намах своју распустио војску:
„Моја браћо и моја дружино,
кад Ћурчија бјежи уз планину,
нема данас боја са Турцима;
ви бјежите сваки свому двору
да се сваки код свог двора нађе.“
Ту Мијајло распостио војску.
Чича Јаков остаде пред црквом
су својијех три стотине друга,
су четири своје арамбаше;
а игуман Аџи-Константине
није треба да с' у боју деси-
Константин се игуман уклони;
а чича се Јаков препаднуо,
посједнуо крилата ђогата,
голу сабљу држи у рукама,
па дружини 'вако говоташе:
„Браћо моја, три стотине друга,
да црквену затворим авлију,
да бусије себе поградимо,
па да овђе дочекамо Турке.“
Ал' бесједе два брата Недоића:
„Чича Јашо, што си полуђео?
Ми нијесмо једне женске главе
под затвором женским да помремо,
па да цркву крви обојимо,
да костима цркву потрусимо,
већ хајдуци, убојни јунаци,
што замрћу по крајини кавгу
измеђ' цара и измеђ' краљева;
да идемо да сретнемо Турке,
да се далек' с њима побијемо,
ђе је свему св'јету на видику!“
То рекоше, па се послушаше
сви шарене пушке потпрашише,
па Недићи напријед пођоше,
а за њима Дамњан Кутишанац,
за Дамњаном Дамњановић Панто,
а за Пантом дружина остала.
Чича јаков на ђогату јаше,
голу сабљу у рукама носи,
иде виђет побит како ће се.
Надалеко сусретоше Турке,
повисоко од бијеле цркве,
виш' Врањевца, дубока потока,
на високу брду голетноме,
ђе Љешници јесте на погледу.
Слишај, госпо, ко заврже кавгу:
два Недића бусије не трже,
већ падоше оба на кољена,
а обадва пушке оборише,
обје пукле, остаће им пусте.
Бого мили, чуда големога,
ђе два брата, два Недића млада,
погодише у турској ордији
до два брата, два Турчина млада,
оба брата извр Вуковија,
оба брата, оба барјактара,
оба пе'ше, ногом не макоше,
барјаци им пусти остадоше.
Земљи паде Дамњан Кутишанац,
земљи паде, пушци огањ даде;
и он уби у турској ордији
из Зворника Асан-барјактара,
Асан паде, барјак му остаде.
Земљи паде Дамњановић
земљи паде, пушци огањ даде;
Пантелија уби у ордији
из Брчкога Глибан-барјактара,
и он паде, ни ногом не маче.
Намах пуче од триста Србова,
наах пуче триста џевердана,
мртвих паде за триста Турака;
од Турака седам хиљад' пуче,
магла паде од неба до земље,
нит' се види неба ни облака
од онога праха пушчанога.
Боже моли, срца слободнога
у два брата, два Недића млада,
ђе с Турцима завргоше кавгу,
триста Срба са седам хиљада:
два Србина удриш' на педесет,
четворица на стотину Турак',
осморица на двеста Турака.
Бој чинише пуно и за млого,
ја у дану пуно седам сата;
све разбише Турке на буљуке.
Сташе Турци натраг узмицати,
рањенике Јањи проносити;
ев' Турцима индат придолази,
Недићима нико ниоткуда.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
кад се седам навршило сата,
ев' недићи рана допадоше-
пребише им турци обојици
из пушака ноге до кољена,
оба сјела један до другога,
они вичу,реко б' вино пију,
око себе србадију рабре,
пушке пуне, на турке бацају.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
у недића нестаде џебане,
а не могу на ноге утати
да потраже по друштву вишека,
већ изгласа сташе дозивати:
„О дружино, браћо Србадијо,
није ли се у ког догодило
ја вишека да нама докучи,
празне су нам пушке у рукама,
још видимо према себе Турке;
у кога се вишек' догодило,
за вишек му ево по жут дукат'.“
Доста злата ал' џебане нема !
стаде викат један до другога,
ни у једног није се десило.
А то Турски шпијуни зачуше,
отрчаше Турцима казаше
да ј' у Срба нестало џебане.
Кад то чуше до два серашћера,
Ножин-ага и с њим Дервиш-ага,
од појаса сабље повадише,
из далека турке повратише,
и на силу турке наћераше:
„Јала, кардаш, јуриш на душмана!
У душмана нестало џебане.“
Кал ли, болан, Турци јалакнуше,
на Србиње јуриш учинише!
Ту се Србљи покорити неће,
већ се бране и празним пушкама;
изломише пушке наседморо
ев' тукући око себе турке.
А кад танке пушке изломише,
сваки Србин вата по Турчина;
како који докопа Турчина,
сваки паде по турчину своме,
сваки србин мори по Турчина,
а Србина по двадест Турака.
Погибоше два Недића млада,
и погибе Дамњан Кутишанац,
и погибе Дамњановић Панто,
погуби га дервиш од Зворника:
Дервиш-ага Панту долећео,
удари га сабљом изненада,
уједном му отсијече главу,
Пантелија оста на ногама,
глава паде у траву пред тело,
мртва глава са земље говори:
„Ти си, Дедо, ј..у ти нену,
јер ме тако из преваре тучеш?“
Сви се Турци онда зачудише
та што рече мртва српска глава.
Ту погибе за триста Србиња,
а Турака Јањи донесоше
пет стотина, онђе укопаше;
вергијаша ни носили нису.
И данаске стоји коштурница
од србаља и још од турака
виш' Врањевца, дубока потока,
на високу брду голетноме.
та знаће се њино разбојиште
док је Цера и Видојевице
и на небу сунца и мјесеца,
ђе Недићи јесу погинули
у суботу на Светог Лазара
пред Ристово пред Цвјетоносије.
Чича јаков на ђоги утече
странпутице путем пријеким;
а Ћурчији 'вако говораше:
„Еј Ћурчија, да те бог убије,
јер ме данас издаде Турцима?
Ако бог да и срећа од бога,
ти се нећеш наносити главе,
наносити за ту пријевару.“
И што рече Јаков не порече.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:16 pm
ЖЕНИДБА ДУШАНОВА

Кад се жени српски цар Стјепане,
надалеко запроси ђевојку,
у Леђану, граду латинскоме,
у латинског краља Мијаила,
по имену Роксанду ђевојку;
цар је проси, и краљ му је даје.
Цар испроси по књигам' ђевојку,
пак дозива Тодора везира:
„Слуго моја, Тодоре везире,
да ми идеш бијелу Леђану,
моме тасту, краљу Мијаилу,
да ми с њиме свадбу уговориш:
када ћемо поћи по ђевојку,
колико ли повести сватова;
да ми видиш Роксанду ђевојку:
може л' бити за цара царица,
може л' бити свој земљи госпођа;
да је видиш и да прстенујеш.
Вели њему Тодоре везире:
„Хоћу, царе, драги господине."
Пак с' опреми, оде у Латине.
Када дође бијелу Леђану,
лијепо га краљу дочекао;
вино пише неђељицу дана;
тада рече Тодоре везире:
„Пријатељу, Мијаило краљу,
није мене царе оправио
да ја пијем по Леђану вино,
већ да с тобом свадбу уговорим:
кад ће царе доћи по ђевојку,
у које ли доба од године,
колико л' ће повести сватова,
и да видим Роксанду ђевојку,
да је видим и да прстенујем."
Тада рече Мијаило краљу:
„Пријатељу, Тодоре везире,
што ме царе за сватове пита,
нека купи колико му драго;
по ђевојку када њему драго;
него ћеш ми цара поздравити,
нек не води своја два сестрића,
два сестрића, два Војиновића,
Вукашина и с њим Петрашина,
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије,
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи
у нашему бијелу Леђану.
А ђевојку сада ћеш виђети,
и прстен јој дати по закону."
А када је тавна ноћца дошла,
не доносе воштане свијеће,
већ по мраку изводе ђевојку.
Кад то виђе Тодоре везире,
он извади од злата прстење
са бисером и драгим камењем:
разасја се соба од камења;
така му се учини ђевојка,
да је љепша од бијеле виле.
Прстенова Роксанду ђевојку
и даде јој хиљаду дуката,
и ђевојку браћа одведоше.
Кад ујутрујутро освануло,
опреми се Тодоре везире,
пак отиде бијелу Призрену.
Када дође бијелу Призрену,
пита њега српски цар Стјепане:
„Слуго моја, Тодоре везире,
виђе ли ми Роксанду ђевојку?
Виђе ли је, и прстенова ли је ?
Што говори краљу Мијаило ?"
Тодор њему све по реду каже:
„Виђех, царе, и прстеновах је.
Да каква је Роксанда ђевојка,
онакове у Србина нема!
Добро збори краљу Мијаило:
по ђевојку када тебе драго,
свата купи колико ти драго;
само те је краљу поздравио:
да не водиш два сестрића твоја,
два сестрића, два Војиновића:
у пићу су тешке пијанице,
а у кавзи љуте кавгаџије:
опиће се, заметнуће кавгу,
пак је тешко џевап дати кавзи,
у Леђану, граду латинскоме.
Кад то зачу српски цар Стјепане,
удари се руком по кољену:
,,Јао мене до Бога милога!
Дотле ли се зулум огласио
од сестрића, од Војиновића!
А тако ми моје вјере тврде,
докле мене то весеље прође,
обојицу хоћу објесити
о вратима града Вучитрна,
по свијету да ме не срамоте!"
Стаде царе купити сватове,
скупи свата дванаест хиљада,
пак подиже низ Косово равно.
Кад су били испод Вучитрна,
гледала их два Војиновића,
међу собом млади говорили:
„Што л' се ујак на нас расрдио,
те нас не шће звати у сватове ?
Нетко нас је њему опаднуо,
с њега живо месо отпадало!
Цар отиде у земљу латинску,
а јунака са собом не има
ниједнога од рода својега,
који би му био у невољи,
ако би му било за невољу;
Латини су старе варалице,
ујака ће нашег погубити,
а незвани ићи не смијемо."
Вели њима остарјела мајка:
„Ђецо моја, два Војиновића,
ви имате брата у планини
код оваца, Милош-чобанина,
најмлађи је, а најбољи јунак,
а за њега царе и не знаде;
пошљите му лист књиге бијеле,
нека дође граду Вучитрну;
не пиш'те му што је и како је,
већ пишите: „Мајкаје на смрти,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане;
него брже ходи б'јелу двору,
не би л' живу застануо мајку!"
То су браћа мајку послушала:
брже пишу књигу на кољену,
те је шаљу у Шару планину,
своме брату Милош-чобанину:
„Ој Милошу, наш рођени брате,
брже да си граду Вучитрну,
стара нам је мајка на умору,
пак те зове да те благосови,
да на тебе клетва не остане."
Када Милош ситну књигу прими,
књигу гледа, а сузе прољева.
Пита њега тридесет чобана:
„О Милошу, наша поглавице,
и досад су књиге долазиле,
ал' се нису са сузам' училе;
откуд књига, ако Бога знадеш?"
Скочи Милош на ноге лагане,
па говори својим чобанима:
„Ој чобани, моја браћо драга,
ова књига јест од двора мога:
стара ми је на умору мајка,
пак ме зове да ме благосови,
да на мене клетва не остане;
ви чувајте по планини овце,
док ја одем и натраг се вратим.
Оде Милош граду Вучитрну.
Кад је био близу б'јела двора,
два су брата пред њег' ишетала,
а за њима остарјела мајка.
Вели њима Милош чобанине:
„Зашто, браћо, ако Бога знате,
без невоље јер градит невољу ?"
Веле њему до два мила брата:
„Ходи, брате, има и невоље!"
У б'јела се лица изљубише,
Милош мајку у бијелу руку.
Стадоше му редом казивати
како царе оде по ђевојку
надалеко у земљу латинску,
а не зове својијех сестрића:
„Већ, Милошу, наш рођени брате,
хоћеш, брате, незван за ујаком
у сватове поћи назорице ?
Ако њему буде до невоље,
да се њему у невољи нађеш;
ако ли му не буде невоље,
можеш доћи, да се не казујеш."
То је Милош једва дочекао:
„Хоћу, богме, моја браћо драга;
кад ујаку нећу, да коме ћу ?"
Тад га браћа опремат стадоше;
оде Петар опремат кулаша,
а Вукашин опрема Милоша:
на њег' меће танану кошуљу,
до појаса од чистога злата,
од појаса од бијеле свиле;
по кошуљи три танке ђечерме,
пак доламу од тридест пуцета,
по долами токе саковане,
златне токе од четири оке;
а на ноге ковче и чакшире;
а сврх свега бугар-кабаницу,
и на главу бугарску шубару:
начини се црни Бугарине,
ни браћа га познати не могу;
дадоше му копље убојито
и мач зелен старога Војина;
Петрашин му изведе кулаша
међедином свега опшивена,
да кулаша царе не познаде.
Л'јепо су га браћа сјетовала:
„Кад, Милошу, достигнеш сватове,
питаће те тко си и откуд си,
ти се кажи земље Каравлашке:
„Служио сам бега Радул-бега,
не шће мене службу да исплати,
пак ја пођох у свијет бијели,
да ђегођи боље службе тражим;
пак сам чуо за свате цареве
и присто сам незван за сватови
рад' комада љеба бијелога
и рад' чаше црвенога вина."
Чувај добро дизген од кулаша,
јер се кулаш јесте научио
путовати с коњма царевијем."
Тада Милош окрену кулаша,
пак за царем оде у сватове.
На Загорју сустиже сватове.
Питају га кићени сватови:
„Откуд идеш, млађано Бугарче?
Милош им се из далека каже,
ко што су га браћа научила.
Лијепо га свати дочекаше:
„Добро дошо, млађано Бугарче,
нек је један више у дружини!"
Кад су били путем путујући
(злу науку Милош научио
код оваца у Шари планини,
поспавати свагда око подне):
он задрема на коњу кулашу.
Како дизгин ослаби кулашу,
диже главу оде кроз сватове,
обаљује коње и јунаке,
докле дође коњма царевијем.
Како дође, с њима у ред стаде.
Лале шћаху бити Бугарина,
ал' не даде српски цар Стјепане!
„Не удрите млађано Бугарче!
Бугарче се спават научило
по планини овце чувајући;
не удрите, већ га пробудите!"
Буде њега лале и војводе:
„Устан', море, млађано Бугарче!
Бог ти стару не убио мајку,
која те је такога родила
и у свате цару опремила!
Кад се прену Милош Војиновић,
те сагледа цару очи чарне,
кулаш иде с коњма царевијем;
он покупи дизгене кулашу,
па ишћера њега из сватова:
удара га оштром бакрачлијом,
по три копља упријеко скаче,
по четири небу у висине,
унапредак ни броја се не зна;
из уста му живи огањ сипа,
а из носа модар пламен суче.
Стаде свата дванаест хиљада,
те гледају коња у Бугара;
коња гледе, а сами се чуде:
„Боже мили, чуда великога!
Добра коња, а лоша јунака!
Још такога ни виђели нисмо;
један бјеше у зета царева,
и сада је — у Војиновића."
Гледале га још три шићарције:
једно јесте Ђаковица Вуче,
а друго је Нестопољче Јанко,
а треће је момче Пријепољче;
гледали га, пак су говорили:
„Добра коња младог Бугарина!
Баш га овђе у сватов'ма нема,
та нема га ни у цара нашег!
Хајде мало да изостанемо,
не би ли га како измамили.
Кад су били до Клисуре близу,
изосташе до три шићарције,
па говоре Милош-чобанину:
„Чујеш море млађано Бугарче,
хоћеш дати коња на размјену?
Даћемо ти коња још бољега,
и још прида стотину дуката,
и сувише рало и волове,
пак ти ори, те се љебом рани.
Вели њима Милош Војиновић:
„Прођ'те ме се, до три шићарџије!
Бољег коња од овог не тражим,
ни овога умирит не могу;
што ће мене стотина дуката ?
На кантар их мјерити не знадем,
а бројем их бројити не ум'јем;
што ће мене рало и волови?
Мене није ни отац орао,
пак је мене љебом одранио.
Тад говоре до три шићарџије:
„Чујеш море, млађано Бугарче,
ако не даш коња на размјену,
ми ћемо га насилу отети!
Ал' говори Милош Војиновић:
„Сила отме земљу и градове,
камол' мене коња отет неће!
Волим дати коња на размјену,
јер не могу пјешке путовати."
Па устави својега кулаша,
пружн руку испод међедине,
они мисле бакрачлију скида,
ал' он скида златна шестоперца,
те удара Ђаковицу Вука:
колико га лако ударио,
три пута се Вуче преметнуо.
Вели њему Милош Војиновић:
„Толики ти родили гроздови
у питомој твојој Ђаковици!"
Побјеже му Нестопољче Јанко,
стиже њега Милош на кулашу,
удари га међу плећи живе,
четири се пута преметнуо:
„Држ' се добро, Нестопољче Јанко!
Толике ти јабуке родиле
у питому Нестопољу твоме!"
Бјежи јадно момче Пријепољче,
достиже га Милош на кулашу,
те и њега куцну шестоперцем,
седам се је пута преметнуло:
„Држ' се добро, момче Пријепољче,
па кад дођеш Пријепољу твоме,
повали се међу ђевојкама
ђе с' отео коња од Бугара!"
Па окрену коња за сватови.
Кад дођоше бијелу Леђану,
разапеше по пољу шаторе.
Зоб изиђе коњма царевијем,
нема ништа коњу Милошеву.
Кад то виђе Милош Војиновић,
узе торбу на лијеву руку
од зобнице једне те до друге,
док је своју пуну напунио.
Па он оде тражит механџију:
„Механџија, дај да пијем вина!"
Механџија њему одговара:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Да с' донио бугарску копању,
ако бих ти и усуо вина;
за те нису чаше позлаћене!
Погледа га Милош попријеко,
удари га руком уз образе:
колико га лако ударио,
три му зуба у грло сасуо.
Моли му се млади механџија:
„Не удри ме више, Бугарине!
Биће тебе вина изобила,
ако цару неће ни достати."
Милош више не шће ни искати,
већ сам узе, пак се напи вина.
Док се Милош мало поначини,
у том свану и ограну сунце.
Ал' повика са града Латинче:
„Ој чујеш ли, српски цар-Стјепане,
ето доље под градом Леђаном
изишо је краљев заточниче,
зове тебе на мејдан јуначки;
ваља ићи мејдан дијелити,
или нећеш одавде изићи,
ни извести свата ниједнога,
акамоли Роксанду ђевојку !
Кад то зачу српски цар-Стјепане,
он телала пусти у сватове,
телал виче и тамо и амо:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да за цара на мејдан изиђе ?
Честита би њега учинио."
Ал' се нитко наћи не могаше.
Цар с' удари руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Сад да су ми два сестрића моја,
два сестрића, два Војиновића,
сад би они на мејдан изишли."
Истом царе у бесједи бјеше,
Милош иде, а кулаша води
до пред шатор српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја идем на мејдан у поље ?"
Вели њему српски цар Стјепане:
Јест слободно, млађано Бугарче,
јест слободно, ал' није прилике;
ако згубиш млада заточника,
честита ћу тебе учинити."
Узја Милош помамна кулаша,
па окрену од б'јела шатора
заметнувши копље наопако.
Говори му српски цар Стјепане:
„Не нос', синко, копље наопако,
већ окрени копље унапредак,
јер ће ти се смијати Латини."
Вели њему Милош Војиновић:
„Чувај, царе, ти господства твога:
ако мене до невоље буде,
ја ћу ласно копље окренути:
ако ли ми не буде невоље,
донети га могу и овако."
Па отиде низ поље леђанско.
Гледале га Латинке ђевојке,
гледале га, пак су говориле:
„Бо'же мили, чуда великога!
Каква је то царева замјена ?
Та на њему ни хаљина нема!
Весели се,краљев заточниче,
немаш на што сабље извадити,
нит' је имаш о што крвавити."
У то доба дође до шатора,
ђе заточник сједи под шатором,
за копље је свезао дората.
Вели њему Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче,
да јуначки мејдан дијелимо!"
Ал' говори бијело Латинче:
„Ид' одатле, црни Бугарине!
Немам о што сабље поганити,
кад на тебе ни хаљина нема."
Ражљути се Милош Војиновић:
„Устан' море, бијело Латинче!
На тебе су побоље хаљине,
с тебе ћу их на себе обући!
Тад Латинче на ноге поскочи,
пак посједе помамна дората,
одмах оде пољем разиграват.
Милош њему стаде на биљези.
Баци копље бијело Латинче
на Милоша у прси јуначке;
Милош држи златна шестоперца,
на њега је копље дочекао,
пребио га на три половине.
Вели њему бијело Латинче:
„Чекај мало, црни Бугарине,
лоше су ми копље подметнули,
док отидем да копље пром'јеним."
Пак побјеже преко поља равна.
Ал' повика Милош Војиновић:
„Стани мало, бијело Латинче,
мило би ти било побјегнути!"
Пак поћера по пољу Латинче,
доћера га до леђанских врата,
ал' леђанска врата затворена.
Пусти копље Милош Војиновић
те прикова бијело Латинче,
прикова га за леђанска врата,
пак му русу одсијече главу,
кулашу је баци у зобницу;
па увати његова дората,
одведе га цару честитоме:
„Ето, царе, заточника главе!
Цар му даде благо небројено:
„Иди, синко, те се напиј вина;
честита ћу тебе учинити!"
Тек што Милош сједе пити вино,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под Леђаном градом
на ливади три коња витеза,
под седлима и под ратовима,
и на њима три пламена мача,
врхови им небу окренути:
да прескочиш три коња витеза!
Ако ли их прескочити нећеш,
нећеш изић, ни извест ђевојке.
Опет викну телал по сватов'ма:
„Није л' мајка родила јунака
и у свате цару опремила,
да прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача ?
Тај се јунак наћи не могаше.
Ал' ето ти млада Бугарина
пред шатора српског цар-Стјепана:
„Је л' слободно царе господине,
да прескочим три коња витеза?" —
„Јест слободно, моје драго д'јете! -
Него скини бугар-кабаницу:
Бог убио онога терзију
који тије толику срезао
Говори му Милош Војиновић:
„Сједи, царе, пак пиј рујно вино,
не брини се мојом кабаницом;
ако буде срце у јунаку,
кабаница неће ништа смести:
којој овци своје руно смета,
онђе није ни овце ни руна!"
Па он оде у поље лађанско.
Када дође до добријех коња,
он проводи својега кулаша,
па кулашу своме проговара:
„Чекај мене у седло, кулашу!
А он прође с оне друге стране,
заигра се преко поља равна
и прескочи три коња витеза
и на њима три пламена мача,
устави се на својем кулашу;
па он узе три коња витеза,
одведе их српском цар-Стјепану.
Мало време затим постојало,
ал' повика са града Латинче:
„Хајде сада, царе Србљанине,
под највишу кулу у Леђану,
на кули је копље ударено,
на копљу је од злата јабука:
ти стријељај кроз прстен јабуку!
Милош више не шће ни чекати,
већ он пита цара честитога:
„Је л' слободно, царе господине,
да стријељам кроз прстен јабуку?"
„Јест слободно, мој рођени синко!
Оде Милош под бијелу кулу,
запе стр'јелу за златну тетиву,
устријели кроз прстен јабуку,
пак је узе у бијеле руке,
однесе је цару честитоме.
Лијепо га царе обдарио.
Мало време затим постајало,
ал' повика са града Латинче:
„Ето, царе, под бијелом кулом
изишла су два краљева сина,
извели су три л'јепе ђевојке,
три ђевојке, све три једнолике,
и на њима рухо једнолико:
иди познај које је Роксанда;
ако ли се које друге машиш,
нећеш изић ни изнијет главе,
акамоли извести ђевојке!"
Кад је царе р'јечи разумио,
он дозива Тодора везира:
„Иди, слуго, те познај ђевојку!"
Тодор му се право кунијаше;
„Нијесам је, царе, ни виђео,
јер су ми је по мраку извели,
када сам је ја прстеновао."
Цар с' ударн руком по кољену:
„Јао мене до Бога милога!
Надмудрисмо и надјуначисмо,
пак нам оста цура на срамоту!"
Кад то зачу Милош Војиновић,
он отиде цару честитоме:
„Је л' слободно, царе господине,
да ја познам Роксанду ђевојку ?" -
„Јест слободно моје драго д'јете,
ал' је јадно у те поуздање:
како ћеш ти познати ђевојку,
кадје нигда ни виђео ниси?"
Ал' говори Милош Војиновић:
„Не брини се, царе господине!
Кад ја бијах у Шари планини
код оваца дванаест хиљада,
за ноћ буде по триста јањаца;
ја сам свако по овци познавб:
Роксанду ћу по браћи познати."
Вели њему српски цар Стјепане:
„Иди, иди, моје драго д'јете!
Ако Бог да те познаш Роксанду,
дапу тебе земљу Скендерију
у државу за живота твога."
Оде Милош низ поље широко.
Када дође ђе стоје ђевојке,
збаци с главе бугарску шубару,
скиде с леђа бугар-кабаницу
(засија се скерлет и кадифа,
засјаше се токе на прсима
и злаћене ковче на ногама:
сину Милош у пољу зелену
као јарко иза горе сунце!)
пак је простре по зеленој трави,
просу по њој бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
тад извади мача зеленога,
па говори трима ђевојкама:
„Која је ту Роксанда ђевојка,
нек савије скуте и рукаве,
нека купи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
ако ли се која друга маши,
вјера моја тако ми помогла,
осјећ' ћу јој руке до лаката!"
Кад то чуше три л'јепе ђевојке,
обје крајње средњу погледаше,
а Роксанда у зелену траву;
сави скуте и свил'не рукаве,
пак покупи бурме и прстење,
ситан бисер и драго камење;
а ђевојке двије побјегоше
Али Милош утећ им не даде,
веће обје увати за руке,
све три води пред цара Стјепана;
цару даде Роксанду ђевојку,
и даде му једну уз Роксанду,
а трећу је себи уставио.
Цар Милоша међу очи љуби,
ал' још не зна тко је и откуд је.
Повикаше кићени чауши:
„Спремајте се, кићени сватови,
вријеме је двору путовати!"
Спремише се кита и сватови,
поведоше Роксанду ђевојку,
Кад су били мало иза града,
ал' говори Милош Војиновић:
„Господине, српски цар-Стјепане,
овђе има у Леђану граду,
има један Балачко војвода,
ја га знадем, и он ме познаје;
краљ га рани седам годин' дана
да рашћера кићене сватове
и да отме Роксанду ђевојку;
сад ће њега за нама послати.
На Балачку јесу до три главе:
из једне му модар пламен бије,
а из друге ладан вјетар дува;
кад два вјетра из главе изиђу,
Балачкаје ласно погубити;
већ ви ид'те, водите ђевојку,
ја ћу овђе чекати Балачка,
не би ли га како уставио."
Отидоше кићени сватови,
одведоше лијепу ђевојку;
оста Милош у гори зеленој
и са њиме три стотине друга.
Кад одоше свати из Леђана,
краљ дозива Балачка војводу:
„О Балачко, моја вјерна слуго,
можеш ли се у се поуздати
да рашћераш цареве сватове
и да отмеш Роксанду ђевојку?"
Пита њега Балачко војвода:
„Господине, од Леђана краљу,
какав бјеше јунак у сватов'ма,
што највеће отвори јунаштво?
Вели њему леђанска краљица:
„Слуго наша, Балачко војвода,
ту не има ни једног јунака,
осим једног црна Бугарина,
и то младо, још голобрадасто."
Ал' говори Балачко војвода:
„Није оно црни Бугарине,
већ је оно Милош Војиновић,
ни цар Стјепан њега не познаје,
ал' ја њега одавна познајем."
Вели њему леђанска краљица:
„Иди, слуго, Балачко војвода,
те ми отми пуру од Србаља,
а ја ћу је тебе поклонити."
Тад Балачко спреми бедевију,
па отрча друмом за сватови
са шест стотин' латинских катана.
Кад су били у гори зеленој,
кулаш стоји на друму широку,
а за њиме Милош Војиновић;
викну њега Балачко војвода:
„О Милошу, зар се мене надаш?"
Па он пусти један пламен модар,
опали му црну међедину;
а кад виђе да му не науди,
онда пусти вјетра студенога:
три пута се кулаш преметнуо,
ал' Милошу ништа не досади;
викну Милош из грла бијела:
„Ето тебе од шта се не надаш!
Па он пусти златна шестоперца:
колико га лако ударио,
из бојна га седла избацио;
пак потеже копље убојито,
прибоде га у зелену траву,
пак му све три одсијече главе,
кулашу их баци у зобницу.
Тад учини јуриш у катане
са својијех три стотине друга:
одсјекоше три стотине глава,
па одоше друмом за сватови.
Кад стигоше цара и сватове,
пред њег баци Балачкову главу;
цар му даде хиљаду дуката,
па одоше бијелу Призрену,
Кад су били кроз поље Косово,
Милош хоће граду Вучитрну,
па говори српском цар-Стјепану:
„Збогом остај, мој мили ујаче,
мој ујаче, српски цар-Стјепане!"
Таде се је царе осјетио
да је оно Милош Војиновић,
па говори својему нећаку:
„Та ти ли си, дијете Милошу!
Та ти ли си, мој мили нећаче!
Благо мајци која те родила,
и ујаку који те имаде!
Зашто ми се отприје не кажеш,
него сам те путем намучио
и конаком и глади и жеђу ?"
Тешко свуда своме без својега!
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:17 pm
БОГ НИКОМ ДУЖАН НЕ ОСТАЈЕ


Два су бора напоредо расла,
Међу њима танковрха јела;
То не била два бора зелена,
Ни међ' њима танковрха јела,
Већ то била два брата рођена:
Једно Павле, а друго Радуле,
Међу њима сестрица Јелица
Браћа сеју врло миловала,
Сваку су јој милост доносила,
Најпослије ноже оковане,
Оковане сребром, позлаћене
Кад то вид'ла млада Павловица,
Завидила својој заовици,
Па дозива љубу Радулову:
"Јетрвице, по Богу сестрице!
"Не знаш кака биља од омразе?
"Да омразим брата и сестрицу."
Ал' говори љуба Радулова.
"ој Бога ми, моја јетрвице!
"Ја не знадем биља од омразе,
"А и да знам, не бих ти казала:
"И мене су браћа миловала,
"И милост ми сваку доносила."
Кад то зачу млада Павловица,
Она оде коњма на ливаду,
Те убоде вранца на ливади,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Убола ти вранца на ливади."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
То је братац сеји вјеровао
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде ноћу у градину,
Т заклала сивога сокола,
Па говори своме господару:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти сивога сокола."
Павле пита сестрицу Јелицу:
"Зашто, сејо? да од Бога нађеш!"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!"
И то братац сеји вјеровао.
Кад то виђе млада Павловица,
Она оде вече по вечери,
Те украде ноже заовине,
Њима закла чедо у колевци.
Кад у јутру јутро освануло,
Она трчи своме господару
Кукајући и лице грдећи:
"На зло, Павле, сеју миловао,
"На горе јој милост доносио!
"Заклала ти чедо у колевци;
"Ако ли се мене не вјерујеш,
"Извади јој ноже од појаса."
Скочи Павле, кан' да се помами,
Па он трчи на горње чардаке,
Ал' још сестра у душеку спава,
Под главом јој злаћени ножеви;
Павле узе злаћене ножеве,
Па их вади из сребрних кора,
Али ножи у крви огрезли;
Кад то виђе Павле господару,
Трже сестру за бијелу руку:
"Сејо моја, да те Бог убије!
"Буд ми закла коња на ливади
"И сокола у зеленој башчи,
"Зашт' ми закла чедо у колевци?"
Сестрица се брату кунијаше:
"Нисам, брате, живота ми мога!
"Живота ми и мога и твога!
"Ако ли ми не вјерујеш клетви,
"Изведи ме у поље широко,
"Па ме свежи коњма за репове,
"Растргни ме на четири стране."
Ал' то братац сеји не вјерова,
Већ је узе за бијелу руку,
Изведе је у поље широко,
Привеза је коњма за репове,
Па их одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте смиље и босиље;
Ђе је она сама собом пала,
Онђе се је црква саградила.
Мало време за тим постајало,
Разбоље се млада Павловица,
Боловала девет годин' дана,
Кроз кости јој трава проницала,
У трави се љуте змије легу,
Очи пију, у траву се крију.
Љуто тужи млада Павловица,
Па говори своме господару:
"Ој чујеш ли, Павле господару!
"Води мене заовиној цркви,
"Не би ли ме црква опростила."
Кад то чуо Павле господару,
Поведе је заовиној цркви;
Кад су били близу б'јеле цркве,
Ал' из цркве нешто проговара:
"Не ид' амо, млада Павловице:
"Црква тебе опростити не ће."
Кад то зачу млада Павловица,
Она моли свога господара:
"Ој Бога ти, Павле господару!
"Не води ме двору бијеломе,
"Већ ме свежи коњма за репове,
"Па ме одби низ поље широко,
"Нек ме живу коњи растргају."
То је Павле љубу послушао:
Привеза је коњма за репове,
Па је одби низ поље широко.
Ђе је од ње капља крви пала,
Онђе расте трње и коприве;
Ђе је она сама собом пала,
Језеро се онђе провалило,
По језеру вранац коњиц плива,
А за њиме злаћена колевка,
На колевци соко тица сива,
У колевци оно мушко чедо,
Под грлом му рука материна,
А у руци теткини ножеви.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Okt 28, 2009 6:18 pm
БРАЋА И СЕСТРА

Рани мајка девет мили сина
И десету шћерцу мљезиницу;
Ранила их док их одранила,
Докле били сини на женидбу,
А ђевојка била на удају,
Њу ми просе млоги просиоци
Једно бане, друго џенерале,
Треће проси из села комшија
Мајка даје у село комшији,
Браћа дају с преко мора бану,
Још су браћа сестри бесједила:
"Ја ти пођи, наша мила сејо,
"Ја ти пођи с преко мора бану,
"Ми ћемо те често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице."
То је сестра браћу послушала,
Она пође с преко мора бану.
Ал' да видиш чуда великога!
Ја Бог пушћа од себе морију,
Те помори девет милих брата,
Сама оста саморана мајка.
Тако стаде три године дана.
Љуто пишти сестрица Јелица:
"Мили Боже, чуда великога!
"Што сам врло браћи згријешила,
"Те ме браћа походити не ће?"
Њу ми коре млоге јетрвице:
"Кучко једна, наша јетрвице!
"Ти си врло браћи омрзнула,
"Те те браћа походити не ће."
Љуто пишти сестрица Јелица,
Љуто пишти јутром и вечером.
Ал' се милу Богу ражалило,
Па он посла два своја анђела:
"Ид'те доље, два моја анђела,
"До бијела гроба Јованова,
"Јованова, брата најмлађега,
"Вашијем га духом заданите,
"Од гроба му коња начините,
"Од земљице мијес'те колаче,
"Од покрова режите дарове;
"Спремите га сестри у походе."
Хитро иду два Божја анђела
До бијела гроба Јованова,
Од гроба му коња начинише,
Њинијем га духом задануше,
Од земљице мијесе колаче,
Од покрова резаше дарове;
Спремише га сестри у походе.
Хитро иде нејачак Јоване;
Кад је био двору на помолу,
Далеко га сеја угледала,
Мало ближе пред њег' ишетала,
Од жалости врло заплакала,
Руке шире, у лице се љубе;
Па је сеја брату бесједила:
"Јесте л' ми се, брате, затјецали,
"Кад сте мене младу удавали,
"Да ћете ме често походити:
"У години свакога мјесеца,
"У мјесецу сваке неђељице?
"Ево данас три године дана
"Нијесте ме јоште походили!"
Још је њему сеја бесједила:
"Што си тако, брате, потавњео
"Баш кан' да си под земљицом био?"
Бесједи јој нејачак Јоване:
"Шути, сејо, ако Бога знадеш!
"Мене јесте голема невоља:
"Док сам осам брата оженио,
"И дворио осам милих снаха;
"А како се браћа иженише,
"Девет б'јелих кућа начинисмо;
"За то сам ти поцрњео, сејо."
И он био три бијела дана.
Опрема се сестрица Јелица,
И опрема господске дарове,
Да дарује браћу и снашице:
Браћи реже свилене кошуље,
А снахама бурме и прстење.
Ал' је Јово врло устављаше:
"Ти не иди, моја мила сејо,
"Док још браће у походе дође."
Ал' Јелица останути не ће;
Она спреми господске дарове;
Отале се Јово подигао
И са шњиме сестрица Јелица.
А кад близу двора долазише,
Код двора је пребијела црква.
Па бесједи нејачак Јоване:
"Ти почекај, моја мила сејо,
"Док ја одем за бијелу цркву:
"Кад смо средњег брата оженили,
"Ја сам златан прстен изгубио,
"Да потражим, моја мила сејо."
Оде у гроб нејачак Јоване,
А остаде сестрица Јелица
Чекајући нејачка Јована.
Чекала га, па га потражила,
Ал' код цркве млого ново гробље:
Ту се одмах јаду осјетила,
Ђе ј' умр'о нејачак Јоване.
Хитро иде двору бијеломе;
Кад је близу двора долазила,
Ал' у двору кука кукавица;
То не била сиња кукавица,
Веће њина остарила мајка.
А Јелица на врата долази,
Она виче из грла бијела:
"Јадна мајко, отвори ми врата."
Стара мајка из двора бесједи:
"Ид' одатле, од Бога моријо,
"Девет си ми сина уморила,
"И мен' хоћеш остарилу мајку?"
А Јелица била бесједила:
"Јадна мајко, отвори ми врата,
"Ово није од Бога морија,
"Већ Јелица твоја мила шћерца."
Па јој мајка отворила врата,
Закукаше, кано кукавице,
Рукама се б'јелим загрлише,
Обје мртве на земљу падоше.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

taj Sre Avg 25, 2010 8:38 am
Sponsored content

Srpske epske pesme Empty Re: Srpske epske pesme

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu