Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tako blizu, a tako daleko Empty Tako blizu, a tako daleko

taj Čet Jun 17, 2010 9:01 pm
Be mindful of the prayers you send
Pray hard but pray with care
For the tears that you are crying now
Are just your answered prayers
The ladders of life that we scale merrily
Move mysteriously around
So that when you think you’re climbing up, man
In fact you’re climbing down...
1

Svaka generacija nosi klicu sopstvenih apokaliptičnih strahova. U
neobuzdanim stihijama koje okružuju slabašna ostrva koja nam pružaju
privid civilizacije i nagoveštaj utehe ljudi uvek naziru kraj i konačni
pad civilizacije. Preovlađujući sistemi vrednosti izbegavaju ovakve teme
i njihovo potenciranje se često smatra neukusnim i ciničnim.
U našem svetu često drastično odudaraju oni koji imaju hrabrosti da
svoje strahove i sumnje iskažu kroz neki vid umetničkog stvaralaštva.
Umetnost apokalipse, sumraka bogova i pada civilizacije privući će
pažnju i pokrenuti dileme, ali očigledno da do stvarnog kraja sveta ove
teme nikada neće postati „prevaziđene“.
Tako blizu, a tako daleko Cave1
Nik Kejv je na albumu No more shall we part dosta
pažnje posvetio svom novom životu, braku, porodici i velikoj krizi koju
je u periodu od 1997. do 2001 godine prebrodio. Gotovo sve pesme sa ovog
albuma, između ostalog, predstavljaju i svojevrsno istraživanje raznih
vrsta odnosa koje čovek može da ima s Bogom. Osim toga, na albumu su
prisutne dve ženske osobe: jedna je Kejvova supruga (što je na nekim
mestima eksplicitno naglašeno), a druga je, po svoj prilici, Kejvova
muza (po nekad medicinska sestra, po nekad nekakva „proročica“, ili čak
„gatara“). Da li simbolično, neke pesme su propraćene sa dva ženska
vokala (sestre Ana i Kejt Mek Garigal)? Pesme ovog, jedanaestog Kejvovog
albuma, kao zajedničku nit provlače melanholičnu notu i dozu pesimizma.
Iako se velika kriza pesnikovog života, po svoj prilici okončala, mnoge
pesme imaju specifičan apokaliptični prizvuk. Takva je naročito prva
pesma s ovog albuma As I sat sadly by her side:

Dok žaloban sedeh pokraj nje

Tad prozbori ona reči ove: „Oče, majko,
sestrice i bato, striko, strino i nećaci dragi,
junače, mornaru, radniče, lekaru,
umetniče, naučniče, majstore i svešteniče,
Zemljo i Sunce, Meseče i zvezdo,
velike planete i blistave komete,
što sve tamo veličanstvene i divne
večno padate u ponore noćne.“

Rekoh: „Nek sve to baš tako i jeste
al gle onog ulicom se valja
otpozdravlja taj suseda svoga
a zatim ga pod nogama gazi
svaki pokret ni sa čim je svezan
svaki brige samo gleda svoje
gledaj onog što iz rupe seže
dok na drugog slepca ne naleti.“

Uzdrhtalom rukom posegnuh ka njoj
sklonih kosu sa očiju njenih
mače opet krilu skoči njenu
dok žaloban sedeh pokraj nje.

Tada ona zastre opet prozor
i reče mi: „Kad li ćeš se pameti prizvati,
da prizor koji kroz prozor sad vidiš
stvarno nije tu za tvoju brigu?
Bog dade ti tek to srce jedno
utočište ne možeš ti biti
za sve patnje ljudske braće tvoje
i ne mari taj Stvoritelj silni
za dobrotu svih namera tvojih
kao što ga ništa više nije
briga što je u drugima nema.

A posebno ne mari ni malo
što ti sediš kraj prozora svoga
sudiš svetu koji takav stvori
dok jadi se skupljaju pod tobom
ružnim, beskorisnim i razbacanim.“

Tad odvrati tužno svoju glavu
suze gorke niz obraze pusti
i ne mogoh prikriti svoj osmeh
dok žaloban sedeh pokraj nje.2
Pesimistički prizvuk ove pesme nije ništa novo u Kejvovom opusu. Opet
se iskazuje sumnja da je Bog indiferentan prema svetu koji je stvorio –
ali, nosilac te sumnje je pesnikova „sagovornica“. Oni koji pokušavaju
da pronađu viši smisao postojanja u svojim životima (a oženjeni su
pritom) lako će u ovom dijalogu prepoznati motiv poznat od..., pa,
recimo Sokrata do Nik Kejva. Žene koje su u ulozi supruga, kroz čitavu
istoriju su zabeležene kako „proganjaju“ svoje muževe (čiju veličinu
uglavnom verifikuje tek istorija) osećajem krivice koji treba da ih više
okrene ka sopstvenoj porodici, nego ka nekoj višoj i apstraktnijoj
formi zajednice. Jasno, takve žene su često i tražile baš takve, posebne
muškarce koji su posvećeni nekom višem idealu, a već je primer
Sokratove Ksantipe jasno pokazao da koliko god takve žene ispoljavale
diskutabilne obrasce ponašanja, one uz svoje muževe ostaju do same
smrti, osećajući se sigurne i zadovoljne u okrilju njihovog „osveštanog
zanosa“. Ova antinomija muško-ženskih odnosa dosta provejava kroz čitav
poetski opus Nik Kejva, ali verovatno nigde u tolikoj meri kao na ovom
albumu i onima koji su posle njega usledili. Tanatos je i dalje veoma
prisutan u Kejvovim stihovima, ali i Eros počinje da stiče značajno
jasniju formu nego ranije. U pesmi No more shall we part
koja daje i naslov čitavom albumu, Kejv objavljuje kraj svoga
„samovanja“:

I više se rastajati nećemo,
jer potrebe za tim više nema
dragom srcu neću prozboriti
da sam sâm i ostavljen od nje.
I više se mi ne rastajemo,
ugovori sklopljeni su svi
a na prstu prsten zabravljen je
pisma svoja više ne počinjem
žaloban i u sred ljute zime.3
Promena je jasna i sveobuhvatna, ali, nazire se još jedan konflikt –
potreba pesnika da mu muza opstane i u novonastaloj situaciji. Ako
ranije nije bio siguran da li želi svoju muzu u životu ili ne, Kejv na
ovom albumu nakon pauze u kojoj je verovatno besneo užasan unutarnji
konflikt najzad više nema dilemu – muza, koju kao što smo ranije videli
vezuje za ženstvenost i religijsko-bogotražiteljske motive opstaje, sada
već kao neophodni pratilac Kejvovog razuma. U pesmi „Aleluja“ govori o
prvom majskom danu u koji se otisnuo na putešestvije neizvesnog ishoda4:

Prvog majskog dana putem ja pohrlih
zureći u prozor vasceloga jutra,
u kandžu kiše koja staklom klizi
ljuti vetar kako besno lupa
al’ ne bejah upozoren time.

Negovateljica ne beše uz mene
a hrana mi neukusna, loša
moje pero tad je zanemelo
a klavir mi skvrčen u tišini
besmisleno leži tu u ćošku
zabravljenih zvukova i zuba.

Izađoh iz kuće bez kaputa
kakvog me negovateljica ne bi pustila
samo da je tada bila tu
potražih tad ja sporedne pute
što me vode daleko od grada
pokraj stada braonkastih krava

Ugledah tad ja kuću malenu
što držaše utehu i snove
ženski tada blagi začuh glas
unutra što srdačno me zove:
„Svrati da se zgreješ i utešiš“.

Pogledah tad ženu
videh da je mlada
uputih joj svoj srdačni pozdrav
ali nešto vrlo dobro shvatih
negovateljica da tu moja beše
i hiljadu godina da molim
nikad ne bi dozvolila meni
da podlegnem takvom iskušenju.

Možda tebi sad se ipak čini
da mudrost traži sav život na kocku
bačen nemarno bezbrižnome vetru
al’ setih se negovateljice moje
i setih se sve njene veštine
što spasenje jedina mi nudi
pa se vratih brizi doma moga
pevušeći tu pesmicu moju
Aleluja, slava Svevišnjemu...5
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Tako blizu, a tako daleko Empty Re: Tako blizu, a tako daleko

taj Čet Jun 17, 2010 9:01 pm
Ove, manje ili više, zagonetne ženske prilike i neobične situacije
površinski ne moraju da znače previše. Nakon četiri godine Kejv nam
svojevrsnim „miltonovskim“ poetskim i jezičkim izrazom naprosto
saopštava neke realne situacije kroz koje je lutao u tom periodu. Ali,
ovde je pitanje da li nam, gotovo mimo pesnika, muza njegove inspiracije
kroz jedan složeni simvolički sistem saopštava i nešto više. Mišljenje
da je najbolja poezija (i književnost uopšte) uvek izraz duboke i
sveprožimajuće patnje zaista ima osnova, naročito u slučaju Kejva koji
se negde u tom periodu čisti (između ostalog) i od heroina. Ali, kao de
Kvinsijev „Žderač opijuma“, potpuno rasterećen banalnošću
„konkretizacija“ Kejv gradi svoj svet vizija, mitova i iluzija, svet
potrebe za nekim ničeanskim „Umrlim Bogom“ ili, možda čak,
hajdegerijanskim postsekularnim „Nekim Bogom“ koji će „spasiti svet“.6
Za Kejva će to, nesumnjivo, biti neki Bog poput Hrista, koji
kritikuje bogate, ostaje misterija nadmenima i uvreda licemerima.
Takvim, rigidno puritanskim i ograničenim stanovnicima malih gradova
američkog „srednjeg zapada“ Kejv je posvetio više pesama i dobar deo
knjige „I magarica vide anđela“, što ukazuje da je verovatno neko poput
njega, tako neshvatljiv takvom mentalnom sklopu, svakako imao
problematičnih susreta. Verovatno napadan kao narkoman, „bezbožnik“,
„liberal“ i ukratko, „roker“ Kejv, koji je po sopstvenom ubeđenju
vernik, pa čak i hrišćanin, a umnogome su mu bliža konzervativna od
liberalnih shvatanja, ipak nije mogao da bude „prepoznat“ u takvim
zatvorenim sredinama gde je forma sve, a suština najčešće ništa. Ne čudi
onda jedna nota ličnog u njegovom sagledavanju Hrista – čini mu se da
shvata Hristovu neprihvaćenost od fariseja – čak više od shvatanja, Kejv
je „oseća“. Ali, zar jedan „obični drogeraš“ i priznati „bludnik“,
„pijanac“ i grešnik poput Kejva daje sebi za pravo da se poredi sa Bogom
koji je postao čovek i svojim stradanjem iskupio grehe ljudi i
trijumfovao nad smrću? Zar oni koji su poput Nik Kejva ne idu u pakao
automatski, bez nade i mogućnosti iskupljenja? Možda, ali ne u
hrišćanstvu kojem je ljude učio njegov osnivač Isus.
Tako blizu, a tako daleko Cave2
Ključ je u pokajanju, odricanju od greha a ne u formalnom odlasku u
hram, koji služi za bolje prikrivanje licemera, sodomista, pedofila i
serijskih ubica. Kejvovi demoni su bar napolju, na površini, rekli bismo
spremni da uđu u krdo svinja i pohitaju ka prvoj provaliji. Zanimljivo
je kako oni koji sa „hrišćanskih“ pozicija sude nekome poput Nik Kejva
olako zaboravljaju jedno od tako važnih novozavetnih mesta: da „onim
sudom kojim sudiš, biće ti i suđeno“. Čitaju ovo mesto, s pažnjom
klimaju glavom i odobravaju, a onda se čim se ukaže prilika pretvore u
inkvizitore, da bi se (neki od njih) nakon toga, daleko od očiju ljudi,
prepustili bestijalnostima kakve je de Sad opisao u „120
dana Sodome“
. Motivacija da šokiraju ista je i kod Nik
Kejva i kod de Sada – zgroženost nad licemerjem tog „skrušenog stada
vukova u jagnjećim kožama“. Nekako, nije neopravdano reći da bi onda de
Sad i Kejv pravilno mogli da budu shvaćeni kao „jaganjci u vučijim
kožama“ – i zaista, stvari su retko onakve kakvima se čine.
Zato, nema pravog i pravilnog shvatanja Nik Kejva bez sagledavanja
uloge „božanskog“ i ljudskog u njegovom poetskom i idejnom opusu. Više
puta smo se, prateći Kejvovu poetiku, vraćali ovoj temi u toku pisanja
ovog feljtona – taj povratak je bio samo praćenje Kejvovog sopstvenog
religijskog umozrenja. U svemu rečeno, značaj koji je za Kejva imala
pesma God is in the house sa ovog albuma,
postaće nam jasniji.

Bog nam je u kući

Postavismo kablove i žice,
a drvećem naložismo vatre
osvetljenje naše varošice
prestupniku senku će da satre.
Crkvica nam okrečena, bela
naše tiho noćno pribežište
od miševa tiše ćemo ući
vest je stigla
Bog nam je u kući.

Ni ljigavce što skupštinom gmižu,
ni ćorave školske kompjuteraše,
ni drogoše što praškove ližu,
ne damo im u kućice naše.
Policije tu nam malo stane
tek e da bi neko od njih mog’o
da mačiće poskida nam s grane.
A noću svaki na kolena se prući,
tiho, tiše
Bog nam je u kući.

Ti čopori odvratnih homića,
izopačenjaka obučenih u kožu,
i napadi lezbejskih pičića
stvari su za velegradsku ložu.
Naša varoš lepa je i cvetna
slatkim skverom baš se lepo vući,
a gradonačelnica zdrava i pametna
čvrstih uverenja
jer, Bog nam je u kući.

Vremena mi nemamo ovde
za psihiće razne i humane,
uštogljene čajopije puste
što ko guske hodaju sa strane
za luzere i slične im goste.
Kriminala ovde kod nas nema
pa mačiće sve kotimo bele
nađemo ih sumrak kad se sprema
jer po noći klečati svi žele
od miševa tiše ćemo ući
vest je stigla
Bog nam je u kući.
I kod nikog više sumnje nema
nema straha nigde oko nas
spojimo li sve ruke i glas
nema sumnje, Bog će dati spas.
Slava Bogu u njegovoj kući,
al’ nek jednom stane ispred nas...7
Da li je ovo samo podsmeh tom malom republikancu i „Jesus-freak“-u,
puritancu ili „ponovno rođenom hrišćaninu“ srednjeg zapada, ušuškanom
mitom sopstvene samodovoljnosti i samoodrživosti? Ili ovde kod Kejva
naziremo i onu gorčinu koja se rađa iz zavisti? Zaista, odakle im ta
čvrstina uverenja u tim njihovim belim gradićima sa belim mačićima? Kako
je moguće da demoni apokalipse i duhovi armagedona zaista tamo nisu
dospeli – i ako je tako, čemu onda taj strah i strepnja pred Bogom, kod
svih tih pravednika? Nema sumnje Kejv je ne samo neko ko želi, nego i
neko ko ima takvo okruženje mirne i ugledne visoke srednje klase
anglo-saksonskog sveta. Ali, sve to deluje isuviše puritanski ili, u
najboljem slučaju, viktorijanski trulo i inhibirano. Kejv jeste neko ko
nesumnjivo odbacuje postulate političke korektnosti, ali podjednako
odbacuje i arbitražu lažnog morala. Bogu, naravno, nije mesto u kući
punoj „ljudi-miševa“, makar tu kuću neko zvao i crkvom – mesto mu je
napolju, gde „lešinari lete, lavovi riču, a zmije sikću“.8
Paradoks Kejvove duhovne potrage je u prividnom gnostičkom poimanju Boga
nezainteresovanog da interveniše u svetu koji je stvorio – pa ipak,
pesnik stalno traži intervenciju tog i takvog Boga. Njegovo razočarenje
je posledica osećaja usamljenosti i ostavljenosti, koji ga ni
zasnivanjem porodice nije dovoljno napustio. Naravno, i ovo osećanje
nalazi odjeka u njegovim pesmama:

Gospode, o Gospode moj...

I danas sam pošao u šetnju
grešku tu ja ponekad činim
deci u snu da ne pravim smetnju
a suprugu videh kako bdi.
Poljubih je ovlaš, iznad oka
probah tiho ja da se iskradem
ali sretoh tupi pogled njen
i osetih blagi stisak ruke.
Recite da to je prikazanje,
iluzija iz ponora ludog
il’ je možda to osećaj neki,
što majčinskom nasleđen je žicom?
Al’ kada sretoh pogled taj
tu jasno je ugledah odsjaj
od oštrice Damoklovog mača
kao usud što joj sudbu kroji.
Gospode, o Gospode moj
čime li te ja to uvredih?
Zagrli me svom toplinom nežnom
Gospode, o Gospode moj...9
U iskustvu Nik Kejva loša predosećanja su obično imala običaj da se
ostvaruju. Ovi stihovi svedoče o gotovo mitskoj dramatičnosti situacije,
ali nam ipak ne definišu jasno opasnost. Utisak koji stihovi ostavljaju
je kao da je reč o vremenu vladavine crne kuge i strahu da se najbliži i
na čas prepuste sudu neizvesnosti. Svakako, stvaralaštvo Nik Kejva 2001
i 2002 godine svedoči o njegovom boravku na svojevrsnoj kreativnoj i
duhovnoj raskrsnici između ponora egzistencije i litice nedostižnog mira
i spokoja. Kao i u rečima jedne njegove pesme, Kejvu se činilo da je
„Tako blizu, a tako daleko“...

NAPOMENE:
1 Pesma Oh my Lord sa albuma No
more shall we part
(2001):

„Al’ čuvaj se, molitve kad šalješ
uporno se, ali brižno moli
suze te što niz lice ti teku
odgovor su na molitve tvoje.
Čudno kruži lestvica života
radostan kad njome ti se penješ
i misliš da gledaš svet s’ visoka
k’ ambisu često druže tada srljaš“.

2 As I sat sadly by her side

She said, „Father, mother, sister, brother,
Uncle, aunt, nephew, niece,
Soldier, sailor, physician, laborer,
Actor, scientist, mechanic, priest
Earth and moon and sun and stars
Planets and comets with tails blazing,
All are there forever falling,
Falling lovely and amazing.“

„That may be very well,“ I said
„But watch the one falling in the street
See him gesture to his neighbors
See him trampled beneath their feet
All outward motion connects to nothing
For each is concerned
with their immediate need
Witness the man
reaching up from the gutter
See the other one stumbling
on who can not see.“

With trembling hand I turned toward her
And pushed the hair out of her eyes
The kitten jumped back to her lap
As I sat sadly by her side.

Then she drew the curtains down
And said, „Oh, when will you ever learn
That what happens there
beyond the glass
Is simply none of your concern?
God has given you but one heart
You are not a home
for the hearts of your brothers
And God don’t care
for your benevolence
Anymore than He cares
for the lack of it in others
Nor does He cares for you to sit
At windows in judgment
of the world He created
While sorrows pile up around you
Ugly, useless and over-inflated.“

And when she turned her head away
Great tears leaping from her eyes
I could not wipe the smile from my face
As I sat sadly by her side.

3 And no more shall we part
It will no longer be necessary
And no more will I say, dear heart
I am alone and she has left me
And no more shall we part
The contacts are drawn up,
the ring is locked upon the finger
And never again will my letters start
Sadly, or in the depths of winter.
4 Inače, nije slučajno što ovaj album zvuči najsličnije
stvaralaštvu Leonarda Koena u čitavom Kejvovom opusu – kako po zvuku i
načinu pevanja, tako i po tekstovima. Tako, ova pesma verovatno nema
slučajno isti naziv kao jedna od Koenovih najpopularnijih i
najobrađivanijih pesama, mada je tema (prividno) drugačija.

5 On the first day of May I took to the road
I’d been staring out the window
most of the morning
I’d watched the rain claw at the glass
And a vicious wind blew hard and fast
I should have taken it as a warning

I’d given my nurse the weekend off
My meals were ill prepared
My typewriter had turned mute as a tomb
And my piano crouched
in the corner of my room
With all its teeth bared

I left my house without my coat
Something my nurse
would not have allowed
And I took the small roads
out of town
And I passed a cow
and the cow was brown

There rose before me a little house
With all hope and dreams kept within
A woman’s voice close to my ear
Said, „Why don’t you come in here?“
„You looked soaked to the skin“

I turned to the woman
and the woman was young
I extended a hearty salutation
But I knew if my nurse
had been here
She would never
in a thousand years
Permit me to accept that invitation

Now, you might think it
wise to risk it all
Throw caution to the reckless wind
But with her hot cocoa
and her medication
My nurse had been
my one salvation
So I turned back home
Singing my song
Hallelujah…
6 Ničeova fraza iz Die fröhliche Wissenschaft
(„Vesela nauka“, objavljene 1882 g.), koja u
originalu glasi „Gott ist tot“ i naslov Hajdegerovog intervjua „Nur
noch ein Gott kann uns retten“
(„Sada nas samo Bog može
spasiti“), koji je ovaj dao za Der Spiegel, i koji je objavljen
šest dana nakon njegove smrti (26. maja 1976. godine), 31. maja 1976.
Uslovno rečno, ovo bi bile moguće koordinate kratkog perioda
intelektualnog trijumfa sekularizma, u smislu radikalnog ateizma. Majk
King, jedan od značajnijih teoretičara novog pravca, za koji se čini da
dolazi – postsekularizma, smatra da se isti
rađa iz novih oblasti nauke – nova duhovnost neće biti klerikalna, ali
će, možda tim pre, biti spiritualna. Kao što se danas, ponegde, Milton
razmatra u postmodernom ključu, i Nik Kejv se itekako može razmatrati u
postsekularnom kontekstu te, neklerikalne duhovnosti.

7 God is in the house

We’ve laid the cables and the wires
We’ve split the wood and stoked the fires
We’ve lit our towns so there is no
Place for crime to hide
Our little church is pained white
And in the safety of the night
We all go quiet as a mouse
For the word is out
God is in the house

Moral sneaks in the White House
Computer geeks in the school house
Drug freaks in the crack house
We don’t have that stuff here
We have a tiny little Force
But we need them of course
For the kittens in the streets
And at night we are on our knees
As quiet as a mouse
For God is in the house

Homos roaring the streets in packs
Queer bashers with tyre-jacks
Lesbian counter-attacks
That stuff is for the big cities
Our town is very pretty
We have a pretty little square
We have a woman for a mayor
Our policy is firm but fair
Now that God is in the house

Well-meaning little therapists
Goose-stepping twelve-stepping
Tea totalitarianists
The tipsy, the reeling
and the drop down pissed
We’ve got no time for that stuff here
Zero crime and no fear
We’ve bred all our kittens white
So you can see them in the night
And at night we’re on our knees
As quiet as a mouse
Since the word got out
From the North down to the South
For no-one’s left in doubt
There’ no fear about
If we all hold hands and very quietly shout
Hallelujah
God is in the house
God is in the house
Oh I wish He would come out
8 Stihovi iz Song of Joy sa
albuma Murder ballads, o kojoj smo već pisali.

9 Oh my Lord

I thought I’d take a walk today
It’s a mistake I sometimes make
My children lay asleep in bed
My wife lay wide-awake
I kissed her softly on the brow
I tried not to make a sound
But with stony eyes she looked at me
And gently squeezed my hand
Call it a premonition,
call it a crazy vision
Call it intuition,
something learned from mother
But when she looked up at me,
I could clearly see
The Sword of Damocles
hanging directly above her
Oh Lord Oh my Lord
Oh Lord
How have I offended thee?
Wrap your tender arms around me
Oh Lord Oh Lord
Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu