Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpski Don Kihot ~ Borislav Pekić Empty Re: Srpski Don Kihot ~ Borislav Pekić

taj Ned Nov 01, 2009 2:19 am
Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici.

Srpski Don Kihot ~ Borislav Pekić Borislav_pekic

Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i
Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao
Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je
bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao
pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali
je 1953. godine pomilovan.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj
industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan
četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961.
godine na filmskom festivalu u Kanu.

Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.

Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke
čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije
jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće
Arsenija Njegovana (1970) za koji dobija NIN - ovu nagradu za roman
godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975), novelu
Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (Prva
nagrada Udruženih izdavača 1977), i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u
sedam tomova (1978-1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu), a
koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih
ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor
deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. Žanr romanom
Besnilo (1983) Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo
sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih
aerodroma – londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija
sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored
Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u
selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. do
1991, po mišljenju čitalaca. I u sledećem objavljenom antropološkom
romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične
utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985).

Krajem 1984. godine, u izdanju "Partizanske knjige", izašla su Pekićeva
Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja
književnika Srbije. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. "Povelju"
povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Isto tako, za epos
Atlantida (1988 ), dobija "Goranovu nagradu".

Srpski Don Kihot ~ Borislav Pekić 224764944_b3681ce944

Godine koje su pojeli skakavci (knjiga prva), prema anketi dva
beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987.
godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja.
Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu
"Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989.
godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na
polju književnosti i kulture dobija 1990. od doma omladine "Budo
Tomović" iz Podgorice.

Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada
Sent-Andreje "Jaša Ignjatović") i Poslednja pisma iz tuđine (1991.
godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te
godine) spadaju u publicistički domen ovog pisca. Esejistička proza,
Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a
(1992), doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada
izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči
(razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993.), Odmor od
istorije (eseji, priredio Radoslav Bratić, 1993), roman Graditelji
(1994.) koji je 1995. godine bio BIGZ-ov bestseler, kao i Rađanje
Atlantide (komentari, priredila Ljiljana Pekić, 1996.) takođe bestseler
ovog izdavača. Dnevničke zabeleške Skinuto sa trake (izabrao i priredio
Predrag Palavestra, 1996), bile su na bestseler listi "Narodne knjige"
1997. godine. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju
za Zlatnim Runom (priredila Ljiljana Pekić) štampan je 1997. godine.


Srpski Don Kihot ~ Borislav Pekić 128630973_7e400bab8b

Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju,
emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama
i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju
(1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu),
186. stepenik – (1982; Prva nagrada Radio Zagreba). Povodom Dana Radio
televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu I nagradu
na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami Kako zabavljati
gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i
Varni (1990). Sledi godišnja nagrada "Knjeginja Milica" od strane
pozorišta u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je
plaketu "Pečat" Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski,
španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski,
retoromanski, makedonski, slovenački, albanski.

Od 1968. do 1969. bio je član uredništva Književnih novina, a u 1990.
učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista
Demokratija, organa Demokratske stranke, čiji je bio jedan od osnivača,
potpredsednik i član Glavnog odbora. Bio je dopisni član Srpske
akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta,
potpredsednik PEN-a. Centar Beograd, član PEN-a Centar London,
honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio
je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član
Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. K. V.
prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog
belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna
plaketa od strane "Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni"
povodom 50. godišnjice Jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpski Don Kihot ~ Borislav Pekić Empty Re: Srpski Don Kihot ~ Borislav Pekić

taj Uto Dec 08, 2009 9:03 pm
Pekić o Englezima

Iz knjige intevjua Borislava Pekića “Vreme reči”, BIGZ 1993, (str. 124-126). “Pekićev roman o Londonu” – deo razgovora koji je vodila Vesna Kesić, “Start”, Zagreb, 2. 6. 1984.

(…) “To wait and see”, čekati pa videti, čini mi se da najbolje odražava prirodu njihovog duha, pa i istorije. Čine mi se u žasno presporim ljudima koji uvek nekako stižu na vreme. Nije to stvar samo temperamenta već kulturno - političkog iskustva. Brazilci, koji su englesku policijsku ekipu uzeli za učitelje, morali su se odreći njihovih usluga, njihove psihološle i policijske škole, oni to ne bi uspeli sprovesti ni za narednih sto godina. Opredelili su se, naravno, za znatno brže elektrošokove i batine.


Sećam se jednog svoj poznanika koji je, sišavši sa aviona u vreme jedne od onih perpetuirajućih irskih bombaških akcija, kazao da bi on, ako bi mu se dalo, irski problem rešio dok okom trepneš. Ja ne sumnjam, jasno mi je da bi on to uradio, nije mi samo jasno da se taj čovek kod kuće smatrao demokratom, liberalom i čovekom apsolutne tolerancije.

Ne verujem, na primer, da bismo mi čekali da se s neke ambasade puca na naše policajce, kao što su to učinile libijske diplomate. Ali Britanci su čekali i, bez obzira na to što su ih laburisti oštro kritikovali zbog toga čekanja, oni ništa drugo – ni brže, ne bi preduzeli; to je u engleskom duhu, tradiciji, common sense-u, istoriji. Njihove su istorijske reakcije davane uvek sa zakašnjenjem, ali u dvanaestom času, uvek nekako sa zadivljujućim stizanjem na vreme. Moram reći da mnogi drugi rade stvari pre vremena, pa ipak zakašnjavaju.

Kad Nemca gledate da nešto radi, diže vam se kosa na glavi, i na pamet vam ne pada dam u pomognete; Englezu da, jer vam se to spontano petljanje i ne čini nekakvim radom, ponekad zapravo to i nije. Kad posmatrate Engleza na nekom poslu, to je zaista pravi odmor. Oni su tih narod, sa najbučnijim Parlamentom, oni su racionalan narod, spreman na sasvim iracionalne postupke, koji su, usput, djavolski skupi, ka na primer učešće policije u rudarskim sukobima ovoga meseca, ili folklandska kriza.

Svake se godine “1. Maj” u Engleskoj, od kada se slavi, slavi nekog drugog dana. Ove godine 7. Maja, pod klasno-ideološki steriliziranim imenom, jednog od četiri tradicionalna “Bank Holiday”-a. Praznik rada postao je bankarski praznik, to je taj engleski način. Taj isti način ne dopušta vam da u krčmama popijete kafu i u kafeima pivo. Morate biti, kao u Americi, protestatori i ostati stalno u pokretu koji vam ne dopušta da pustite korenje.

Ja, na primer, živim u Southwest 1 kvartu, ali moja opština je u Southwest 3. To vam neće pomoći da me pronadjete, na vratima nema imena, mene lično čudi što postoje i vrata. Engleski jezik nije uvek ono što čujete, najčešće zapravo nije, nego kako čujete. Englezu se naprosto ne može desiti da vas o nečemu na najbrži i najefikasniji način obavesti, nego informacijama trenira vašu bednu stranačku inteligenciju.

Ovde će vam lekar, sa velikom strašću, braniti eutanaziju, a dželat, sasvim sam siguran, biti učlanjen u društvo za borbu protiv smrtne kazne, ali prvi će vas savesno lečiti, a drugi isto tako savesno ubiti. Kad smo već kod zakonskog unistva, dodajem da san ja nepopravljivi protivnik smrtne kazne. Znate li kako je ovde rešeno pitanje dželata, i to u vreme kada se, pre francuske giljotine, dve stotine godina pre, i ovde ubijalo mehaničkom sekirom? Konopac je potezala ovca, jer se to dogadjalo u jednom vunarskom kraju, kraju vunarske manufacture, i sve su savesti bile mirne.

Zar se u tome ne vidi nešto od engleskog karaktera? Reći ćete da se vidi licemerćje, u redu, pa licemerje je jedno od temeljnih dvomisli naše civilizacije. Englezi su beskrajno uporan narod kad se na nešto odluče, ali budući da se oni vrlo retko na nešto odlučuju, to im verovatno teško i ne pada.

Na primer, već godinama, uprkos propisima, oni uporno nastoje dam isle u metrime, ali još i sad misle u inčima, a govore u metrima. I najzad, kad ovde ugledni ljudi odu u penziju, oni odlaze u vile i engleske parkove i puštaju zmajeve, a kod nas mahom odlaze u opoziciju. Ukratko, to je jedan veliki narod koji za svoju veličinu, na žalost, nema više dovoljno uslova, ali oni to, na sreću, ne primećuju.

Čini vam se da ih poznajete, ali njih je nemoguće upoznati, i u tome je trik u toj zabludi. Ipak, sva su ta iskustva drugog i trećeg reda; bitno je iskustvo života u tudjini, a ja sam, kao što sam već kazao, čovek koji je rodjen u pogrešnoj civilizaciji, i svagde živi u tudjini, bez obzira na to da li u svojoj tudjini ili tudjoj tudjini. I ako ste svagde na pogrešnom mestu, paradoksalno, svako postaje vaše. (…)
Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu