Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Nikolaj Vasiljevič Gogolj

taj Pet Feb 06, 2009 6:14 am
(1. april 1809. - 4. mart 1852)
Nikolaj Vasiljevič Gogolj Ivanov_gogol
Nikolaj Vasiljevič Gogolj, ruski pisac, rodom iz Ukrajine a poreklom iz Poljske, kao da je u svom genetskom kodu nosio celokupnu slovensku tradiciju na kojoj je izgradio svoj osobeni književni stil. Sa njegovom pojavom na literarnoj sceni u Rusiji prestaje period imitiranja zapadne književnosti, a započinje pravac koji će kritičari kasnije nazvati ruskim realizamom, iako se sam Gogolj nikada nije u potpunosti uklapao ni u jedan od poznatih književnih šablona. On je na svetlost dana izvukao odbačene, obične, nesrećne, nevažne, male likove. Njegov stil je utoliko osobeniji što na njega gotovo da nije uticao niko, a on je uticao na čitavu seriju vrhunskih pisaca, među kojima su najvažniji Dostojevski, koji je najdoslednije nastavio sa promovisanjem kao glavnih junaka „poniženih i uvređenih" i Kafka, koji je svoje priče temeljio na apsurdnom, grotesknom i bizarnom.
„Zato što je već vreme, najzad, da se dozvoli pozitivnoj ličnosti da predahne; zato što smo pretvorili u tegleće kljuse pozitivnog čoveka i što nema pisca koji nije jahao na njemu, terajući ga i bičem i svačim što mu padne pod ruku; zato što su izmučili pozitivnu ličnost do te mere da sada na njoj nema ni senke od vrline, nego su ostale samo kost i koža umesto tela; zato što licemerno dozivaju pozitivnu ličnost; zato što ne poštuju tu pozitivnu ličnost. Ne, vreme je najzad da se upregne i podlac. Dakle, prežemo podlaca!″ (Nikolaj Gogolj - „Mrtve duše")
Iste godine kada i Edgar Alan Po, 1. aprila 1809. godine rodio se Nikolaj Gogolj u Soročincima, kozačkom selu u Mirgorodskom srezu Poltavske gubernije u Ukrajini. Baš kao da se obijica nisu slučajno rodila u isto vreme, kao da ih je sudbina namenila da na različitim stranama sveta istovremeno obogaćuju i menjaju uspavanu, klišeiziranu literaturu, da unesu svež dah i otvore nove horizonte budućim piscima. Ono što je, možda, još zanimljivije, obojica su umrli relativno mladi i pod misterioznim okolnostima, i kod obojice dela se oslanjaju na groteskno, bizarno, mračno i magično.
Nikolajev pradeda, Jan Gogolj-Janevski, studirao je na univerzitetu u Kijevu i toliko mu se dopao život u Ukrajini da je rešio da napusti svoju rodnu zemlju, Poljsku i preseli se u region Poltave. Nikolajev deda, Afanasij, kao i otac, Vasilij, izjašnjavali su se kao Poljaci, ali je Nikolaj izbacio iz svog prezimena dodatak - Janevski, tvrdeći da je nepotreban, te da se on oseća kao pravi Ukrajinac.
Vasilij Gogolj, Nikolajev otac, bio je zanimljiva ličnost, državni činovnik i pisac-amater. Nikolaj je verovatno od njega nasledio dar za pisanje, ali je presudan uticaj na razvoj njegove ličnosti imala majka, veoma religiozna i maštovita žena. Kao dete, Nikolaj je bio povučen i sklon sanjarenju, a na njegovu psihu duboko je uticala smrt mlađeg brata.

„Šta je naš život? Dolina gde su se jadi nastanili. Šta je svet? Gomila ljudi koji ne osećaju." (Nikolaj Gogolj)


Poslednji izmenio MustraBecka dana Pet Feb 06, 2009 6:22 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Re: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

taj Pet Feb 06, 2009 6:17 am
1828. godine Gogolj je završio osnovnu školu u kojoj se nikada nije odlikovao dobrim ocenama, ali je uspevao da zasmejava svoje vršnjake izvrsnim imitacijima predavača. Nije se mnogo družio, ali je ipak zasnovao doživotno prijateljstvo sa nekim od školskih drugova. Kažu da je vrlo brzo razvio mračnu i tajanstvenu ćud, pomešanu sa bolnom samosvešću i beskrajnom ambicioznošću. Iste ove godine preselio u Peterburg sa željom da postane glumac i pisac, pa je u tu svrhu napisao romantičnu poemu „Hans Kihelgarten", pod pseudonimom V. Alov i izdao je o svom trošku. Umesto očekivane slave i pohvala, njegovo delo je uglavnom ostalo neprimećeno, a nekolicina kritičara koja se oglasila toliko su ga iskritikovala da je Gogolj otkupio sve dostupne kopije i spalio ih, zaklinjući se da više nikada neće pisati pesme.
Maja 1831. godine upoznao se sa čuvenim ruskim pesnikom, Aleksandrom Puškinim. Ovo poznanstvo prerašće u pravo prijateljstvo i duboko će uticati i na Gogoljev život i karijeru, jer mu je Puškin dao sižee za dva najvažnija dela koja će napisati: „Mrtve duše" i „Revizora". Nakon Puškinove smrti, kao da je i Gogolj umro. Njegova inspiracija je presahnula, verovatno jer je po prirodi bio veoma nesiguran i bez Puškinove podrške više nije imao hrabrosti da se bavi teškim životnim pitanjima ni u literaturi ni u sopstvenom životu.
„Ne krivite ogledalo što vam je lice na njemu izobličeno." (Nikolaj Gogolj)
Iste godine kada je upoznao Pušina, 1831. objavio je zbirku pripovetki „Večeri na salašu kraj Dikanjke" i ovoga puta dobio hvalospeve i kritike i čitalaca. Bile su to priče o đavolu, vešticama i drugim demonskim ili fantastičnim likovima iz ukrajinskog folklora, ali saopštene u maniru realizma, što im je davalo osobenu i do tada u Rusiji nepoznatu boju. Praznici određuju sižee i likove ovih pripovetki, a njihova posebna atmosfera, sama po sebi čudna mešavina religioznog ushićenja i straha od smrti, izvode život iz uobičajene kolotečine i nemoguće čine svakodnevnim. On je tražio da mu se šalju narodna predanja, običaji, skaske, legende, koje je književnom metodom preobražavao u pripovetke. Glavni junak ove zbirke, kao i većeg dela Gogoljevih radova je đavo, ali koga on tretira na osobeni način, karakterističan za slovenske narode: đavo nije bauk, već on može biti i pobratim, sa njim se može pogađati (dam ti - daš mi), on je aktivni i ravnopravni učesnik i pokretač radnje, iako ga Gogolj, baš kao i običan narod, često psuje i grdi. Sva ta natprirodna bića, kao što su veštice, đavoli, vile, rusalke toliko su srođeni sa seljacima, da ponekad izgleda kao da su im oni stari poznanici. Dakle, Gogoljev stil se gradi upravo na temelju narodnih pripovetki, koje su gotovo po pravilu fantastičnog karaktera, ali granica na kojoj prestaje predanje i nastaje Gogoljeva priča jeste oblik koji im on daje. On nije prost prepisivač, nije ni sakupljač narodnih umotvorina. Svestan da postoji rudnik koji do tada nije eksploatisan, Gogolj koristi narodna predanja da bi ih obojio novom bojom i prilagodio vremenu u kojem je živeo. Ona su podloga, a ne cilj sam sebi. Ona su put do zaključka, do onoga što sam pisac želi da kaže.
„Ja sam obično bio pre melanholičan, sklon meditiranju. Kasnije su se tome pridružile bolest i depresija. I upravo ta bolest i depresija behu razlog onog vedrog raspoloženja koje se pojavilo u mojim prvim delima: da bih razonodio samog sebe ja sam bez daljeg cilja i plana izmišljao junake, stavljao ih u smešne situacije - to je poreklo mojih pripovesti." (Nikolaj Gogolj)
Druga osobenost Gogoljevih radova jeste humor - jedna posebna vrsta ironije, toliko posebna i drugačija da su joj kritičari čak i darivali ime njenog autora - „gogoljevska ironija". Njen koren je u satiri, ali je Gogolj pojačava svojom omiljenom metodom - kontrastom: u jednom delu rečenice nešto ili neko se i previše hvali, kako bi se u drugom delu saopštila zapravo prava istina, koja će tako postati još uočljivija i snažnija. Recimo:
„Onde je samo jedan jedini valjan čovek - javni tužilac, pa i on je, ako ćemo istinu govoriti, svinja." Ili
„Dobar kozak. Voli ponekad da ukrade i slaže bez ikakve nužde, ali je kozak bez mane." Ili:
„Filozof je pripadao onoj vrsti ljudi u kojih se, kad ih dobro nahranite, budi snažna ljubav prema bližnjima."
1834. godine Gogolj je uzalud pokušavao da se zaposlio na Kijevskom univerzitetu kao predavač istorije. Odbijen je kao nestručan, uprkos urgiranju Puškina i ruskog ministra obrazovanja, Sergeja Uvarova.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Re: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

taj Pet Feb 06, 2009 6:18 am
1835. godine ruska flota uništila je otomansku u Sinopskoj bici, u Americi se rodio Mark Tven, a Gogolj izdao zbirku pod naslovom „Arabeske", koja se sastojala od eseja, kritike umetnosti, delova romana i tri kratke, maestralne priče: „Portret", „Nevski prospekt" i „Zabeleške jednog ludaka". Oštri realizam romantika koji niti može da se prilagodi svetu u kojem živi niti da iz njega pobegne izbija iz svake pore ovih radova. Same arabeske su nastale na Istoku, gde Koran zabranjuje predstave životinja i ljudi. S obzirom na to, naslov knjige je sasvim prikladno izabran: u njoj nailazimo uglavnom na figure bez lica.
U „Zabeleškama jednog ludaka" heroj je krajnje frustrirani činovnik koji postaje ospednut bolesnom idejom o sopstvenoj veličini. Koristeći se vizijama ludaka, Gogolj pokazuje besmislenost nastojanja i prazninu sveta, slikovito pokazujući da, doduše, i običan čovek može da ostvari svoj san i postane, recimo, kralj, ali u ludnici.
U „Nevskom prospektu" pokušava da naslika kontrast između ideala i uobičajnih pogleda, pomoću dva mladića koji su u potrazi za ljubavlju; jedan je nepopravljivi romantik, a drugi u devojci vidi samo objekt svoje telesne požude. Iako je ovde suprostavio već uobičajeni par (romantični sanjar protiv vulgarnog avanturiste) Gogoljeva osobenost se vidi u kraju same priče: obe ljubavne priče završavaju se banalno, na Nevskom prospektu, na trgu svetske taštine. Kako god okreneš, sva nastojanja su apsurdna i besmislena, jer ma koji pristup imao kraj je isti. Razlikuje se samo njegov doživljaj.
„Istinski efekat se nalazi u oštroj suprotnosti, lepota nije nikada tako upadljiva i reljefna kao u kontrastu." (Nikolaj Gogolj)

U „Portretu" on pokušava da napiše svoju verziju „Fausta". U ovoj priči umetnik prodaje dušu đavolu za novac, jer Gogolj postaje sve zabrinutiji moralnim načelima spisateljske veštine, što će postati njegova prava opsesija pred kraj života, kada će želeti da piše samo dela kojima će prosvećivati ljude. Zaključak ove priče je sumoran, ali verovatno tačan - zlo je neiskorenjivo iz ovog sveta.
„Nikad ništa nisam stvarao u mašti i nisam imao tu osobinu. Dobro mi je polazilo za rukom samo ono što sam uzimao iz stvarnosti, iz podataka kojima sam raspolagao... moja mašta me dosad nije obdarila nijednim izuzetnim karakterom i nije stvorila ni jedne stvari koju moj pogled nije negde uočio u prirodi." (Nikolaj Gogolj)
Nakon velikog uspeha i ove zbirke, Gogolj konačno uspeva da ostvari svoju želju i postane predavač istorije, ali na univerzitetu u Peterburgu. Ipak, ova avantura nije potrajala ni godinu dana; niti je on voleo svoj posao, niti su ga voleli učenici.
Iste godine kada je izdao „Arabeske" izdao je još jednu fantastičnu zbirku pripovetki „Mirgorod". „Mirgorod" se sastojao od četiri priče i bile su slične onim pričama iz „Večeri na salašu kraj Dikanjke", ali su otkrile snažan jaz između Gogoljevog romantičarskog eskepizma i njegovog inače pesimističnog pogleda na život. Najpoznatija priča iz ove zbirke svakako je „Taras Buljba", ljubavna priča koja se zbiva u vreme Ukrajinsko-Poljskih ratova u XVI i XVII veku, i koja je protkana fantastičnim opisom kozačkog sveta. Gogolj se, generalno, u svojim delima služi različitim sredstvima pomoću kojih dočarava cilj svog kazivanja. On koristi hiperbole (kad junak zahrče na livadi trava se povija), kontrast, igra se dvosmislenošću reči, a sve to boji svojom tipičnom ironijom. Iz Gogolja izvire satira sama od sebe, čak i kada on to ne želi. Atmosfera u njegovim pričama je groteskna, bizarna, apsurdna, često na ivici horora i fantastike.
„Priča o svađi dva Ivana" prepuna je gorčine prema niskosti i vulgarnosti postojanja. On se koristi prvenstveno jezičkim efektima, igra se rečima, daje neobičane opise kojima, zapravo, za mnoge neprimetno, najtačnije predstavlja osobine svojih likova: „Glava Ivana Ivanoviča liči na rotkvu okrenutu nadole; glava Ivana Nikiforoviča na rotkvu okrenutu gore", čime slikovito ukazuje da su oba lika kao lice i naličje jedne iste stvari.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Re: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

taj Pet Feb 06, 2009 6:23 am
Čak i idilični motiv iz priče „Starovremske spahije" u kojem opisuje život starog bračnog para na selu, podriven je satirom, jer se svrha njihovih života svodi na prežderavanje.
„Počeo sam razmišljati o tome kako da se iščupam iz gomile, da stanem na takvo mesto odakle bih mogao da sagledam celu masu, a ne samo ljude koji su pored mene - kako da sadašnjost, odvojivši se od nje, na neki način za sebe pretvorim u prošlost." (Nikolaj Gogolj)
Ova, 1835. godina ispostaviće se kao najuspešnija u njegovoj karijeri, jer je osim dve zbirke pripovedaka, objavio i svoje dramsko remek-delo „Revizor". Delo se bavi varalicom koga su pobrkali sa pravim revizorom i koga državni činovnici obasipaju pažnjom i pokornošću kako bi prikrili korpuciju i nepoštenje. Cenzor je prvo odbio dramu, ali nakon apela samog cara dao dozvolu da se stavi na pozorišni repertoar. Uspeh dela je bio je momentalan i neverovatan.
1836. godine Španija je priznala nezavisnost Meksika, koji su španski konkvistadori osvojili 1526. godine razorivši državu Asteka, a Nikolaj Gogolj je objavio grotesknu priču „Nos", koja se bavi bežanjem nosa sa jednog uvaženog lica i insistira na nezavisnom postojanju. Priča je groteskna i bizarna, ali je prenesena na veoma detaljan i realističan način. Možda se u njoj najbolje primećuje Gogoljev osobeni metod po kojem u jednoj rečenici, u jednom opisu spaja uzvišeno i banalno, želeći da ukaže kako na besmislenost ljudskog postojanja tako i svih nastojanja generalno, ali sve to putem humora, pomoću gorke ironije.
Ipak, uspeh „Revizora" toliko je prodrmao birokratiju u Rusiji da su putem novina vršili na njega svakodnevni, strašan pritisak, pa se Gogolj preselio u Rim, gde je i ostao, uz manje prekide, sve do 1842. godine
„Ali nije takva sudbina i drugačija je sreća pisca koji se usudio da iznese na videlo sve ono što je svaki čas pred očima, a što nemarne oči ne vide, svu strašnu, potresnu kaljugu od sitnica što sputavaju naš život... On neće požnjeti slavu da mu svet pljeska, on neće videti suze zahvalnosti, ni jednodušnog ushićenja ljudi koje je uzbudio; njemu neće potrčati u susret šesnaestogodišnja devojčica, zanesene glave i s herojskim poletom... on, najzad, neće uteći od savremene kritike, od pretvorne, pakosne kritike, koja će nazvati ništavnim i sramnim njegova dela koja je on s velikom ljubavlju stvarao; odrediće mu prezrenja dostojan kut među piscima što vređaju čovečanstvo; prišiće mu osobine junaka koje je opisao; oduzeće mu i dušu i srce i božanstveni plamen talenta... (Nikolaj Gogolj - „Mrtve duše")
Prijala mu je atmosfera u Italiji, ukusna i donekle patrijahalna, religiozna. Ovde se upoznao i družio sa ruskom emigracijom, pesnicima, slikarima i krugom ljudi oko princeze Volkonski, koja se nalazila u egzilu.
1842. godine na planini Sent Helen u američkoj državi Vašington izbila je prva vulkanska erupcija u Sjedinjenim američkim državama čiji je datum izbijanja evidentiran, a 21. maja iste godine Gogolj je objavio svoj najvažniji roman, „Mrtve duše", kojim je uzvratio udarac učmaloj i korumpiranoj ruskoj birokratiji. Nekada je pisana reč, očigledno, imala mnogo veću moć nego danas. A ko zna, možda je ima i danas, samo je mi ne primećujemo, jer više nema nezavisnih, istinskih mislilaca, već jedino sistemskih. Danas velika većina radi u korist sistema, čak i kada navodno piše protiv njega. To vam je kao kada osnujete hevi-metal bend i u pesmama pljujete pop kulturu, a zapravo vam je cilj isti - da postanete slavni i bogati; samo ste se rešili za malo drugačiji put - da kritikujete ono čemu težite. Zato su danas sve promene samo kozmetičke.
Čitaoci su uživali u ovom duhovitiom romanu, ne sluteći da ga sam autor smatra samo prvim delom trilogije, koju je zamislio nalik na Danteovu „Božanstvenu komediju". Po toj zamisli, trilogija se sastojala iza tri različita dela, sfere kojima putuje ljudska duša: pakao, čistilište i raj. U ovom prvom delu (ostala dva su ostala samo u fazi zamisli) on reflektuje feudalnu Rusiju, sa kmetstvom, birokratskim nepravdama, banalnostima, glupostima i iskvarenošću. Heroj romana je Čičikov, doterani prevarant koji želi na brzinu da se obogati. On dolazi na ideju da od različitih zemljoposednika kupi duše nedavno preminulih kmetova, čija smrt još uvek nije regristrovana kod zvaničnika. Čičikov namerava da iskoristi ove „duše" kao jemce za zajam od države, da bi se nakon toga preselio u neku udaljenu guberniju kao poštovani zemljoposednik. Sami zemljoposednici su zadovoljni njegovom ponudom, jer im nudi mogućnost da se otarase obaveze plaćanja poreza na ljude koji im više ne privređuju. Gogolj izvanredno prikazuje tužno stanje ruske države u kojoj se ljudi kupuju i prodaju kao stoka, a prevaranti slave kao vešti ljudi.
„Dosad su sve gospođe nekako malo govorile o Čičikovu; istina, priznale su da ima lepo držanje čoveka iz otmenog sveta; ali otkad su se proneli glasovi o njegovom milionerstvu, pronašle su se i druge lepe osobine." (Nikolaj Gogolj - „Mrtve duše")
Iste godine objavio je i svoja sabrana dela, sa dodatkom drame: „Ženidba" i pripovetke „Šinjel".
Pripovetka „Šinjel" je takvo remek-delo da je Fjodor Dostojevski izjavio da je celokupni ruski realizam proizašao „ispod Gogoljevog šinjela". Na prvi pogled tema ove priče je prozaična. Običan niži činovnik, bez ikakvih odlika kojima bi se isticao, čije vrhunsko zadovoljstvo je prepisivanje izvesnih akata, („Malo je reći da je služio revnosno - ne, on je služio s ljubavlju. Tu, u tom prepisivanju, njemu se je priviđao neki njegov svet, šarolik i ugodan. Na licu mu je zračio užitak. Neka slova voleo je više od drugih, i kad bi ona došla na red topio bi se od radosti: i smeškao se i namigivao i micao usnama tako da se činilo da mu na licu možeš pročitati svako slovo koje ispisuje."), sanja o kupovini novog šinjela. Kada napokon ostvari svoj san i kupi šinjel, ukradu mu ga dok se vraćao kući nekom mračnom ulicom. Od silne tuge činovnik umire. Naizgled jednostavan siže, jednostavna želja, u sebi krije mnoštvo značenja i tumačenja.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Re: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

taj Pet Feb 06, 2009 6:24 am
Činovniku, Akakiju Akakijeviču Bašmačkinu, šnajder otkriva da je nemoguće dalje krpljenje njegovog starog šinjela i da mora kupiti novi. On je u početku užansut tom idejom, jer: „Kako ga kupiti? - mislio je Akakije Akakijevič, mislio, i zaključio da će morati smanjiti svoje uobičajne troškove, barem na godinu dana: odreći se čaja uvečer, ne paliti sveću, a kad baš bude morao nešto raditi, otići će gazdarici u sobu i raditi uz njenu sveću; kad bude hodao ulicama, mora će gaziti što lakše i opreznije po kaldrmi i kamenim pločama, tako reći na prstima da ne bi prerano iznosio potplate; mora će što ređe davati pralji rublje na pranje, a da se ne bi pohabalo, mora će svaki put, kad se vrati kući svući i obući samo polu pamučni haljetak, vrlo star koji čak i samo vreme štedi." Proces odevanja kroz koji prolazi Akakije - šivanje i navlačenje šinjela, u stvari je postepeno razgolićavanje njegovog duha i uvlačenje u novu odoru. Kad je konačno obukao novi šinjel našao se u najsvečanijem raspoloženju, njemu se čini kao da se ponovo rodio. Na poslu, gde su ga uvek posmatrali sa omalovažavanjem, sada su mu ukazivali poštovanje i čak je jedan činovnik rešio da napravi zabavu u čast njegovog novog šinjela. Ali, po povratku sa zabave, Akakija napade lopov i krade mu tu novu, neprocenjivu odoru. Uzalud se Akakije žalio policiji, tražio pomoć od visoke ličnosti... Sve je bilo uzalud i on umirući od tuge, pada u trans u kojem ima razna priviđenja. Ali, ono što ovu priču izdvaja iz žanra realizma i oblači je u novo ruho, čineći je novom i drugačijom, jeste njen kraj. Po Petrogradu se proširio glas da se kod Kalinskog mosta javlja mrtvac u liku činovnika i krade šinjele. Taj duh je živeo sve dok jedne večeri nije skinuo šinjel sa visoke ličnosti i tako zadovoljio pravdu.
„Ali, pametan je onaj koji se ne gadi ni od kakvog karaktera, već, upravo u njega uprvši ispitivački pogled, promatra ga i traži samo prvobitne uzroke što je takav. Sve se u čoveku brzo menja; još se nije čestito ni osvrnuo, a već je unutra narastao strašan crv koji samovlasno prigrabi sve životne sokove." (Nikolaj Gogolj)
Tokom 1840-tih Gogolj je postajao sve ubeđeniji da treba da pročisti svoju dušu i sve više je padao pod uticaj crkve. Proleća 1848. godine išao je na hodočašće u Jerusalim, ali uzalud. Nigde nije pronalazio duhovnu egzaltaciju, smisao i nažalost, u ovom periodu pao je pod uticaj sveštenika Matveja Konstantinovskog. Izgleda da je ovaj sveštenik u Gogolju ojačao strah od pakla, koji je ovaj nosio u sebi od malih nogu, insistiranjem na grešnosti u njegovim delima. Želeći da se iskupi, Gogolj počinje da piše propovedničke radove i objavljuje „Odabrane pasuse iz korespodencije sa prijateljima", u kojima savetuje svoje prijatelje kako da idu stazom pravednika. Njegova transformacija je bila tolika da ga je i jedan od njegovih najvećih poštovalaca, ugledni književni kritičar Bjelinski, oštro kritikovao i nazvao propovednikom biča i zaštitnikom mračnjaštva i represije.
„Nepoznatom tugom već je planula zemlja, a život je postao još okrutniji. Sve se izopačava i snižava, pred svima raste samo divovski lik dosade, dostižući svakim danom nepreglednu visinu. Sve je gluvo, svuda je groblje, Bože, prazno i strašno postaje na Tvom svetu." (Nikolaj Gogolj)
Čini se da je sveštenik Konstantinovski nad Gogoljem praktikovao neku vrstu duhovnog sadizma. Po njegovom naređenju, Gogolj je spalio kompletan rukopis drugog dela „Mrtvih duša" 24. februara 1852. godine. Nekoliko dana kasnije Nikolaj Gogolj umire, izgladneo od preterano strogog posta i mučen osećanjem grešnosti.
„Poletite, konji, i nosite me sa ovoga sveta. Dalje, dalje, da ne vidim ništa, ništa. Eno se nebo kovitla preda mnom... Da li se to moja kuća plavi u daljini? Da li to moja majka sedi kraj prozora? Majčice, spasi svog jadnog sina! Pusti suzu na njegovu bolesnu glavu! Pogledaj kako ga muče! Privij na svoje grudi jadnog sirotana! Za njega nema mesta na svetu! Proganjaju ga! Majčice! Sažali se na svoje bolesno dete." (Nikolaj Gogolj)
Dragan Matić
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Re: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

taj Ned Nov 01, 2009 3:28 am
РЕВИЗОР У ШИЊЕЛУ МРТВИХ ДУША

Велики писац Николај Васиљевич Гогољ родио се 1. априла (по новом календару) 1809. године у украјинском месту Сорочинци. Новорођенче је било тако нежно да су његов отац Василије Афанасијевич Гогољ (32), ситни земљопоседник из оближњег села Васиљевке, и мајка Марија Ивановна Косјаровска (18) у прво време веома стрепели за његов живот.
После Николаја, Гогољеви су добили још једног сина, Ивана, и четири кћери. Ова велика породица располагала је скромним средствима за живот. Срећом, помагао их је даљи рођак Марије Ивановне, богати спахија Д. П. Трошчински који је живео недалеко од њих, на имању Кибинци.
Године 1818. Василије Афанасијевич је одвео Николаја и Ивана у Полтаву, где су почели да уче гимназију. Нажалост, годину дана касније Иван је умро, а Николај је толико туговао да су морали да га испишу из школе и одведу из Полтаве.
Некако у исто време, у граду Њежину отворена је гимназија виших наука кнеза Безборотка, па је Василије Афанасијевич одлучио да тамо упише сина. Али, пошто је школарина била превисока за Гогољеве, Василије је успео да Николај буде ослобођен плаћања. Ни ту се није могло без помоћи спахије Трошчинског. На његову молбу, Безборотко је наредио да се младић од 1. јула 1822. године води у списку ђака „издржаваних о трошку гимназије”. Тако је Николај од друге године па све до завршетка школовања похађао школу бесплатно. Марта 1825. године Николај је доживео другу породичну трагедију: умро му је отац. Као шеснаестогоди 096;њак постао је глава породице у којој је требало да брине о мајци и четири млађе сестре.
Гогољ је у лето 1828. године завршио школовање у гимназији, а у децембру исте године настанио се у Санкт Петербургу. У престоницу је стигао с великим плановима, али су његови снови о раду за доро отаџбине потамнели чим је дубље сагледао „државну службу” тамошњих чиновника.
Николај није желео да уђе у ред тих ситних, ништавних људи. Остала му је још само једна могућност – да се бави књижевношћу. На том путу он ће се срести с великим Пушкином. О том сусрету Гогољ је маштао још у Њежину, а сада му је он изгледао лако остварљив јер се Пушкинов стан налазио недалеко од куће у којој је становао. И, Николај је једног дана отишао у посету великом песнику. Са собом је понео велику поему у стиховима коју је назвао „Ханс Кихелгартен”.
Славни песник га тада није примио, али то није обесхрабрило Гогоља. Иако за поему није добио Пушкиново мишљење, он је то дело ускоро штампао о свом трошку и под псеудонимом В. Алов.
Одзив критике био је поразан. Критичар часописа „Московски телеграф” своју негативну оцену закључио је реченицом: „Плата за овакве стихове требало би да буде чување истих у фиоци”, док је лист „Северна пчела” објавио још грубљи подсмех аутору и његовом делу. Гогољ је после тога одјурио свом књижару и још с врата га упитао да ли је распродао његову поему. Кад му је он одговорио да није, покупио је све примерке који су се затекли у књижари и код куће их уништио. Млади писац био је на ивици очајања. Изгледало му је да су сви путеви пред њим затворени. Зато је одлучио да некуд оде. Изабрао је да оде у иностранство и то с парама које му је мајка послала да плати проценат за заложено имање. Њој је у писму навео да га је безнадежна љубав према једној лепотици која га је одбила натерала на тај корак.
Паробродом је стигао до Либека и наредних неколико дана бесциљно лутао улицама тог немачког града. Кад му је постало јасно да за њега нема живота ван Русије, купио је бродску карту и истим путем вратио се у Санкт Петербург.

Познанство с Пушкином
Тако је пропала још једна Гогољева нада. Ипак, по повратку у Русију, он се ухватио за последњу сламку – прихватио је предлог спахије Трошчинског да ради у департману „државне привреде и јавних грађевина”. Целу годину службовао је као чиновник у департману, али није престао да пише.
У фебруарској и мартовској књижици „Отаџбинских записа” за 1830. годину штампана је прва Гогољева приповетка „Басаврјук или Вече уочи Ивањдана”, заснована на украјинском фолклору. После тога, он смишља и два романа: један из живота – „Страшни дивљи вепар”, а други историјски – „Хетман”. Пошто су одломци ових романа штампани у зборнику „Северно цвеће” и у „Литерарним новинама”, у којима су сарађивали писци блиски Пушкину, Гогољу се одједном указала прилика да буде у друштву славног песника. Тако се Николај најзад упознао с великим песником и његовим утицајним пријатељима Жуковским и Плетњевом. Плетњев му је чак обезбедио место наставника историје у Патриотском институту, у коме је био инспектор.
Охрабрен успехом, Гогољ ускоро пише мајци: „Уместо мучног седења по читаво преподне, уместо четрдесет два часа недељно, ја сада радим шест часова, а плата је чак мало већа. Уместо глупог, бесмисленог рада чију сам ништавност увек мрзео, мој садашњи посао пружа ми неисказано душевно задовољство. Ја сада радим више него икада и весео сам више него икада...”
У то време он припрема за штампу збирку приповедака „Вечери на салашу код Дикањке” која је објављена у септембру 1831. године. Тим поводом Пушкин је у листу „Литерарни додаци ’руском инвалиду’” написао: „Овог часа прочитао сам ’Вечери код Дикањке’. Оне су ме задивиле. То је она права радост, искрена, неусиљена, без пренемагања. А местимице, каква поезија, каква осећајност. Све је то тако необично у нашој садашњој књижевности да се ја још нисам освестио.”
После овакве Пушкинове оцене нико више није могао да сумња да је руска књижевност у младом Гогољу добила новог изврсног писца. Николај Васиљевич имао је једну особину због које су му се сви дивили – пожудно је усисавао све утиске из околине. Зато је оно што је другима изгледало само занимљиво, у његовој души најчешће остављало дубок траг.
Једном су му тако испричали анегдоту о неком сиромашном чиновнику, страсном ловцу птица, који је дугом штедњом сакупио одређену суму новца и купио добру ловачку пушку. Кад је чиновник потом први пут отишао у малом чамцу у лов по ушћу Неве у Фински залив, десила му се незгода. Ставивши пушку испред себе преко чамца, толико се занео у сањарије да није приметио кад му је она склизнула у воду. Ојађени чиновник вратио се кући, легао у кревет и више из њега није устао.
Саслушавши ову причу, Гогољ се није насмејао као остали већ се дубоко замислио. Те анегдоте о злосрећном малом чиновнику он се дуго сећао. После неколико година (1842) објавио је приповетку „Шињел” којом је, у ствари, у руску књижевност уведена сасвим нова прозна врста. О тим пониженим и увређеним људима писали су многи, почев од Достојевског (једном је, наводно, изјавио: „Сви смо ми изашли из Гогољевог ’Шињела’”), па до Чехова.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Re: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

taj Ned Nov 01, 2009 3:28 am
Цар одобрио извођење „Ревизора”

Николај Васиљевич је патио због друштвених неправди којих је у реакционарном режиму тадашњег руског цара, а његовог имењака, Николаја И (1796–1855) заиста било много. Он је јасно видео поткупљивост судија, грубост великаша, подлост чиновника и против свих тих појава хтео је да се бори снагом својих књижевних остварења.

Зато су се многи изненадили кад се Гогољ од критике невеселе стварности царског режима окренуо јуначкој прошлости својих предака. Његова приповетка „Тарас Буљба”, први пут објављена 1835. године у збирци „Миргород”, с пуним правом може се назвати поемом љубави према отаџбини.

Слабости тадашњег режима Гогољ је изврсно осликао у комедији „Ревизор” коју је почео па пише одмах по објављивању „Миргорода”. Почетком 1836. године Гогољ је први пут читао „Ревизора” на вечери приређеној код Жуковског, где је био присутан и Пушкин. Успех је био изванредан, а Пушкин се, како је неко забележио, „за све време читања ваљао од смеха”.

Веран свом убеђењу да се комад мора одиграти на позорници, Гогољ је одмах почео да ради на извођењу „Ревизора”. Међутим, цензура је била толико уплашена смелошћу аутора који је одлучио да у својој комедији „сакупи на једну гомилу све што је рђаво у Русији... и једним махом да се подсмехне свему”, да је одмах забранила постављање комада на сцену.

Тада је, уз помоћ Жуковског, било приређено читање комедије у двору. Цару Николају И у „Ревизору” су се веома допале спахије Бопчински и Допчински па је дозволио да се комад изведе на позорници.

Тог 19. априла 1836. године Александринск 086; позориште у Санкт Петербургу било је препуно. Дошао је чак и чувени баснописац Иван Крилов који већ годинама није посећивао позориште. Партер и ложе блистали су од раскошних хаљина дама и златом извезених мундира мушкараца.

Публика је била навикнута да на позориште гледа као на лаку забаву и уопште није била припремљена за комад какав је био „Ревизор”. Већ после првог чина на лицима присутних видела се велика недоумица. С позорнице је зрачила тако позната животна истина да је уобичајени став према позоришту ишчезао сам по себи. Смех који се с времена на време чуо у гледалишту при крају представе сасвим је утихнуо.

Кад је завеса пала, није било уобичајеног аплауза, али су се са свих страна чули гласови: једни су одушевљено хвалили аутора, а други су љутито викали: „То је немогуће, то је клевета, лакрдија!”

Почетком јуна 1836. године, сада већ чувени писац сео је у пароброд и напустио Русију. У његовом невеликом пртљагу налазио се и рукопис започетог дела које се звало „Мртве душе”.

Уочи Гогољевог одласка у иностранство, Пушкин је целу ноћ преседео код њега у стану. Велики песник слушао је ново Гогољево дело. Прве главе „Мртвих душа” натерале су Пушкина на необуздан смех. Али, он је постепено био све озбиљнији и мрачнији да би на крају, с тугом у гласу, узвикнуо: – Боже, како је жалосна наша Русија!

Идеју да напише „Мртве душе” Гогољу је, још пре него што је написао „Ревизора”, дао баш Пушкин. Он му је испричао како је неки пробисвет нашао начин да се брзо обогати. Наиме, тај паметњаковић је запазио да сваки спахија за своје сељаке, које је иначе могао да купује, продаје и залаже, плаћа порез између два пописа иако су многи од њих већ одавно мртви. Зато је одлучио да те мртве душе покупује будзашто и потом их заложи по много вишој цени. Тако су настали непоновљиви ликови: Чичков, Собакјевич, Манилов, Пљушкин...

Из Вевеја на Женевском језеру где се привремено настанио, Гогољ је отпутовао у Париз, у коме је тада живело много његових познаника. Ту га је почетком 1837. године затекла страшна вест о Пушкиновој смрти у двобоју. Како је на Николаја деловао тај догађај најбоље се види из овог његовог записа: „...Најсветлији тренуци мог живота били су испуњени стварањем. А кад сам стварао, пред собом сам видео само Пушкина...''

Његова туга за Пушкином била је толико велика да је одлучио да напусти Париз. Прешао је у Италију и настанио се у Риму, али му рад на делу „Мртве душе” ни ту није ишао од руке. Зато се 1839. године вратио у Русију.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Re: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

taj Ned Nov 01, 2009 3:29 am
„Душа је бесмртна”

Гогољ је у јесен 1841. године најзад завршио „Мртве душе”, али су тада настале тешкоће с цензуром око штампања. Писац је у Москви предао рукопис цензору Снегиреву који му је, након читања, рекао да треба да промени само неколико имена. Међутим, после дан-два исти цензор саопштио је Гогољу да рукопис мора да прегледа и цензурни комитет.

Чим је Голохвастов, председник тог комитета, чуо наслов „Мртве душе”, повикао је, по причању Гогоља, „гласом старог Римљанина”: – Не, ја то никад нећу допустити. Душа је бесмртна, мртве душе нема, аутор ратује против бесмртности. Једва су успели да му објасне да је реч о ревизијским душама, односно о пописаним а умрлим кметовима. И остали чланови цензорног комитета упорно су у рукопису тражили било какве зачкољице па су на крају једногласно одлучили да забране штампање рукописа.

Гогољ није могао да се помири са овом бесмисленом одлуком па се за помоћ обратио Висариону Бјелинском. Чувени књижевни критичар однео је рукопис у Санкт Петербург. Цензор Никитенко се сагласио да се књига штампа, али без приче о капетану Копејкину до које је Гогољу било веома стало.

Ипак, и за то је нађено решење. Писац је преправио причу, а Никитенко је потом одобрио њено штампање. Тако је крајем маја 1842. године ово дело најзад изашло из штампе.

Гогољ се разболео и отпутовао у Рим. Међутим, здравље му се тамо погоршало. Напушта Рим и путује из места у место по Швајцарској, Немачкој, Француској и Белгији. При том упорно покушава да пише другу књигу „Мртвих душа”, али тај посао му није ишао. Незадовољство радом код њега је изазивало хипохондрију. У лето 1845. године ова Гогољева болест се појачала. Он тада с тугом признаје: „Душа ми је измучена од страшне хипохондрије... Никакав умни рад није могућ јер појачава хипохондрију, а сваки други рад није рад и због тога такође појачава хипохондрију...” У таквом стању Гогољ је једног дан, спалио све написане главе друге књиге „Мртвих душа”.

После неколико месеци проведених на лечењу у Карловим Варима, Гогољ се у октобру исте године године вратио у Рим. Лечење му је мало помогло и он је, не обазирући се на своје тешко физичко стање, наставио да пише. Крајем 1851. године Гогољ се настанио у кући грофа Толстоја у Москви. Његово здравље се погоршало и сваког дана био је све слабији и потиштенији. Најзад је сасвим престао да једе, а ноћу је, немајући сна, стајао и молио се. По Москви су се пронели узнемирујући гласови да Николај Васиљевич умире.

У ноћи између 24. и 25. фебруара 1852. године Гогољ се дуго молио сам у својој соби. У три сата ујутру пробудио је свог слугу и с њим, носећи свећу у рукама, отишао у спаваћу собу. Наредио је слуги да отвори пећ, а затим је из ормана узео портфељ и из њега извадио свежањ свезака. Спустио је свежањ у пећ и потпалио га свећом. Гогољев слуга пао је на колена молећи га да то не чини, али ништа није вредело. У међувремену, ватра је почела да се гаси. Видевши то, Гогољ је цео свежањ извукао из пећи, развезао пантљику и почео да баца листове хартије тако да би их ватра лакше захватила. Кад су сви рукописи изгорели, Гогољ се прекрстио, вратио у прву собу, легао у постељу и заплакао. Вест о томе да је Гогољ спалио своје списе брзо се раширила по Москви. Друга књига „Мртвих душа” била је заувек уништена. Људи који су тих дана видели Гогоља схватили су да он неће преживети тај губитак. И заиста, од те ноћи он више није устајао из постеље. Николај Васиљевич Гогољ умро је 4. марта (по новом календару) 1852. године у осам сати ујутру.

Аутор текста: Јова Радовановић
Sponsored content

Nikolaj Vasiljevič Gogolj Empty Re: Nikolaj Vasiljevič Gogolj

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu