Zabranjeni dnevnik Berholcove

Ugledna ruska izdavačka kuća “Azbuka-klasika” iz Sankt-Peterburga objavila je, povodom stogodišnjice rođenja velike ruske poetese Olge Berholc, njen zabranjeni dnevnik, u kojem opisuje one koji su je progonili i nisu joj dali da se skrasi - vlast, bojovnike NKVD-a, koje naziva “oni”.

Olga Berholc nije se plašila da svoju mržnju prema svemoćnim zlotvorima, oličenim u organima gonjenja i represije, poveri hartiji, u namerom da se njen dnevnik obelodani ako ikada za to dođe vreme. I evo, došlo je.

Knjiga “Olga. Zabranjeni dnevnik” stigla je pred čitaoce 35 godina nakon smrti autorke (1975).

“’Oni” začas nekog strpaju u zatvor, kao što su to s njom učinili, ali i pozivaju na čitanje stihova u svoj klub na Ljubjanki, u kojem je pesnikinja čitala svoj “Februarski dnevnik”, poemu o najstrašnijoj zimi blokade Lenjingrada, 1941-1942, koja je dobro primljena i kod čitalaca i oficijelne književne kritike (druga, osim “usmerene” kritike, uostalom, nije ni mogla biti štampana).

Prema rečima Olge Berholc, “... među njima takođe ima ljudi, i pored toga što su prinuđeni da izvršavaju zapovesti ‘hazjajina’”. A nije imala baš nikakvih razloga da ih voli. Naprotiv.

Dok je bila u poodmakloj trudnoći, 1937. godine, saslušavali su je u vezi sa slučajem pisaca “neprijatelja naroda”, među kojima je bio i njen bivši muž pesnik Boris Kornilov. Izgubila je dete, a posle izlaska iz bolnice, otpustili su je iz zavoda “Elektrosila” u kojem je bila stalno zaposlena, da bi je 1938. uhapsili kao “učesnicu trockističko-zinovjevske organizacije”. Opet je izgubila dete, sada već u zatvoru. Tražili su da prizna učešće u terororističkoj zaveri, ali se ona držala stoički i 3. jula 1939. su je pustili iz zatvora. Kroz tri meseca, u oktobru, ona je zapisala: “… Ja se još nisam vratila otuda. Ostajući sama u kući, glasno razgovaram sa islednikom, s komisijom, s ljudima koji su, bez stida i srama, na brzinu zgotovili moj slučaj. Sve odiše tamniciom: stihovi, događaji, razgovori s ljudima. Tamnica stoji između mene i života”.

Krajem februara 1942. Olgu Berholc su iz blokiranog Lenjingrada dovezli u Moskvu, gde se lečila od distrofije, a nakon zalečenja, već u aprilu su je ponovo vratili u opsednuti grad. U martu iste te godine njenog oca, vojnog hirurga, deportovali su iz okupiranog Lenjingrada u Sibir kao “socijalno opasnog”, o čemu je sačuvana beleška u dnevniku pesnikinje: “Tatu su juče držli u NKVD do 12 sati…Vlast je u rukama nikogovića. Kako su se samo osilili, postali osioni, raspojasani za vreme dok rat traje, i kako su nepodnošljivo i mučno odvratni u vreme beskrajne ljudske, opštenarodne tragedije čoveka”.

A samo mesec dana kasnije upisala je u dnevnik i ove redove: “O, omražene hulje! Mrzim vas! Vojujem za to da bi se sprao sa lica sovjetske zemlje njihov mrski, antinarodni institut koji se toliko nakotio!”

Oni “su svuda prisutni, ti kadrovi iz legla 37-38 godina, koji su postali psi tragači i čuvari”. Osećanje njihovog prisustva je toliko mučno, nepodnošljivo, da čak i takvi stoici kao što je Olga Fjodorovna, krepki duhom, ne mogu da ih izdrže.

Godine 1949. ona zapisuje kako ju je muž sklonio iz grada, jer su nastupili strašni dani u kojima ništa drugo ne može da se očekuje osim novih hapšenja zbog “lenjingradskog slučaja: “Osećanje progona me ne napušta. U potponoj tami, okrenuvši se, videla sma prigušene farove koji su se ustremili pavo na nas. Okrenula sam se nekoliko puta i ođednom primetila da je to mesec, mesečina čiji se jedan deo nisko spustio i zaustavio nad samim putem. Put vodi pravo, a mesečina stalno za nama. I umalo nisam glasno zaridala od svega što se u meni bilo nakupilo. Mi smo tako putovali, a mesec nas je proganjao, kao nekakv agent državne bezbednosti. Duševna prenadraženost je prešla u žestoku ranu koja je pronikla u krvotok. Zbog nje se sve dešava na preskok”.

Nije slučajno što su te godine nastali i njeni stihovi: “Na sastanku presedeh dan ceo/glasala i lagala kako je ko hteo/ u čudu što mi ne posedeše kose od tuge /I kako zbog stida mogu poživeti još dane duge / (prevod: B.R.)

“Mi” i “Oni”

Olga Fjodorovna je sve shvatala u odnosu “mi” (inteligencija, pisci, umetnici) i “oni” (vlast, partija, organi) i to nisu protivurečnosti, čak nisu ni dve strane iste medalje, nego, naprotiv , nerazurušivo jedinstvo.

“Oni rade s nama što god hoće”, zapisala je Olga Berholc u dnevniku 9. aprila 1942. “Cinično koristeći ljudske slabosti i sujetu, igrajući na kartu ljubavi prema otadžbini (narodu, Lenjingradu), ‘oni’ dozvoljavaju ‘nama’ da se osećamo ne robovima (što u stvari jesmo), nego vladarima (što uopšte nismo), i na taj način nas čvršće uz sebe drže”.

Za razlku od “vernika”, ona je sve prozrela već nakon prvog suočavanja sa “mašinom”.

U Dnevniku je i njena zabeleška iz 1939. godine: “Sve, ili skoro sve, još pre tamnice bilo mi je jasno: sve je bilo ugrađeno u sistem, a sad je sve probušeno… mnogo je ponovo ocenjeno… Možda su se takve napukline pojavile baš zbog toga što je sistem suviše čvrsto građen kao neprikosnoveni fetiš tako da je i sam sistem postao sistem fetiša?”

Ona, stojeći pored odra Majakovskog, kako je zabeležila u Dnevniku, nije govorila njegove stihove, niti je citirala Danka Gorkog, nego je izgovarala reči Juduške Golovljeva koje je izustio pred smrt: “Ali kud je sve to otišlo? Gde je sve to što je bilo?” To pitanje se ponavlja i u redovima iz Dnevnika 1941: “Strasno se verovalo, nepogovorno, vladalo je bezmerno poverenje u život, u ljude… koliko je bilo samo snage, vere, neustrašivosti… Gde je sad sve to ?” Odgovor je usledio u epitafu iz “Dnevnih zvezda: “A put pokoljenja /Evo kako je prost /Samo pažljvo poged uputi /Krstače pozadi / Groblje svud okolo / A ispred-opet krstače”.

Olga Berholc se do kraja života nije pomirila s “njima” - sa onima koji su zabranjivali da se za vreme blokade čak i izogvore reči”glad” i “distrofija”, koji su sprečavali da se umirućima od gladi dostavi spasonosni obrok, koji su cenzurisali njene sthove o Lenjingradu u blokadi i lagali zemlju o onome šta se u njemu dešavalo. “Sa užasom, sa tugom, sa očajanjem - slušajući radio ili čitajući novine, shvatam kakva laž i košmar proizilaze,vidim, avaj, da se posle završetka rata ništa neće promeniti”.

Ni to joj “oni” takođe ne mogu oprostiti.

Autorki stihova: “Niko ne zaboravlja i ništa zaboravljeno nije”, zabranili su da bude sahranjena na Piskarevskom groblju, gde su sahranjeni umrli u blokadi, a učinili su i sve da na njenu sahranu dođe što manje ljudi, odbili su da joj postave spomen ploču... Ali ni sa stihovima, ni s Dnevnikom ništa nisu mogli učiniti.

“I krila poput mača izvukavši / nad nama će sleteti bronzana Slava / držeći venac u ugljenisnim rukama”.

Olga Fjodorovna Berholc, ruska, sovjetska poetesa i prozni pisac, rođena je 1910. Za vreme Velikog otadžbinskog rata služila je u lenjingradskom radio komitetu, redovno istupajući u etar stihovima i obraćanjima svojim sugrađanima. Autorka je pesama i poema o herojskoj odbrani grada: “Februarski dnevnik”, “Lenjingradska poema”, “Tvoj put”, zbornika “Ovde Radio Lenjingrad”, poema “Prvorosijsk”, poetske tragedije “Vernost”, autobiografske knjige “Dnevne zvezde”.

Umrla je 1975. u Lenjingradu, sahranjena na Litratroskim prelazima Vokovog groblja.