Promenljivo lice Grenlanda - Vikinško vreme

Dok se na Grenland vraća topla klima, koja je vikinzima omogućila da ga kolonizuju u srednjem veku, njegovo izolovano i zavisno stanovništvo sanja o zelenijim poljima i pašnjacima, kao i o nafti iz voda bez leda.


Malo severno i zapadno od olujnog južnog vrha Grenlanda, na strmoj padini povrh jednog fjorda posutog ledenim bregovima, koji je prvi istražio Erik Riđobradi pre više od hiljadu godina, bujaju neke hortikulturne anomalije: niski travnjaci kentaki plave trave, nešto rabarbare, nekoliko stabala smreke, topole, jele i vrbe. One se nalaze u gradiću Kakortok, na 60° 43’ severne geografske širine, u dvorištu Keneta Hega, na oko 650 kilometara južno od Arktičkog kruga.

„Sinoć je bilo mraza“, kaže Heg dok u toplo julsko jutro šetamo po njegovom dvorištu, razgledajući biljke dok nas komarci istražuju. Pod jarkim suncem, ispod nas safirnoplavim sjajem blista kakortokska luka. Mali ledeni breg – otprilike veličine gradskog autobusa – pluta udaljen nekoliko metara od gradskog pristaništa. Vedro ofarbane kuće sa drvenom oplatom, sagrađene od drveta uvezenog iz Evrope, raštrkane su blizu golih granitnih brda, koja se poput nekakvog amfiteatra nadvijaju nad lukom.

Heg, snažno građen čovek riđkastoplave kose i potkresane brade – lako bi mogao da glumi vikinga –agronom je i bivši glavni savetnik u Grenladskom ministarstvu poljoprivrede. Njegova porodica živi u Kakortoku više od 200 godina. Zaustavivši se na kraju dvorišta, Heg se spušta na kolena i zaviruje pod beli plastični pokrivač koji štiti repu posađenu prošlog meseca.

„Vau! Ovo je prosto neverovatno!“ kaže, široko se osmehujući. Lišće repe izgleda zdravo i zeleno. „Nisam je obilazio tri ili četiri nedelje; uopšte nisam navodnjavao baštu ove godine. Samo padavine i topljenje snega. Ovo je čudesno. Možemo odmah da je vadimo, bez problema.“

Rano sazrevanje repe početkom leta i nije neka velika stvar. Ali, u državi čijih je oko 80 procenata zemlje prekriveno ledenim pokrivačem debelim i do 3,5 kilometara i gde neki ljudi nikada nisu dodirnuli stablo, ovo je izuzetno važna stvar. Grenland se zagreva dvostruko brže od većeg dela sveta. Satelitska merenja pokazuju da se njegov ogromni ledeni pokrivač, koji sadrži skoro 7 procenata sveže vode na svetu, povlači oko 200 kubnih kilometara svake godine. Otapanje leda ubrzava zagrevanje – novoizloženi okean i zemlja apsorbuju sunčevu svetlost koju je led nekada odbijao u svemir. Ukoliko se u predstojećim vekovima celokupni grenlandski led otopi, nivo mora će porasti više od 7 metara, plaveći obale širom planete.

Pa ipak, na samom Grenlandu briga zbog klimatskih promena često biva zasenjena velikim očekivanjima. Za sada se grenlandska samouprava, zavisna od Danske, još uvek u velikoj meri oslanja na svog bivšeg kolonijalnog vladara. Svake godine Danska upumpava 620 miliona dolara u anemičnu grenlandsku privredu – što iznosi više od 11.000 dolara po svakom Grenlanđaninu. Ali arktičko otapanje je već omogućilo pristup nafti, gasu i rudnim bogatstvima, koji bi Grenlandu mogli da pruže toliko željenu finansijsku i političku nezavisnost. Procenjuje se da se u grenlandskim priobalnim vodama nalazi isto toliko nafte koliko sadrži polovina naftnih polja u Severnom moru. Više temperature omogućavaju dužu sezonu za uzgoj useva na pedesetak grenlandskih farmi, a možda i smanjenje uvoza hrane od koje je Grenland dosad bio potpuno zavisan. Ovih dana ponekad izgleda kao da cela zemlja zadržava dah u iščekivanju da vidi da li će se „ozelenjavanje Zelene zemlje“, tako često najavljivano u međunarodnoj štampi, zaista i dogoditi.

Grenland je u žižu interesovanja prvi put dospeo pre jednog milenujuma kada je Erik Riđobradi pristigao sa Islanda sa malom grupom nordijaca, odnosno vikinga. Erik je bio u bekstvu zbog ubistva čoveka koji je odbio da mu vrati pozajmljena postolja za krevete. Iskrcao se 982. godine pored fjorda blizu Kakortoka, a onda se, uprkos incidentu sa krevetskim postoljima, vratio na Island da raširi priču o zemlji koju je otkrio, a koju je, prema Sagi o Eriku Riđobradom, „nazvao Grenland (Zelena zemlja), ne bi li ljudi otišli tamo privučeni zvučnim imenom.“

Erikov drski marketinški trik je uspeo. Oko 4.000 nordijaca se na kraju naselilo na Grenland. Vikinzi su, uprkos svojoj reputaciji surovih ljudi, suštinski bili zemljoradnici koji su „sa strane“ pomalo pljačkali, otimali i usput otkrivali Novi svet. Duž zaklonjenih fjordova južnog i zapadnog Grenlanda su gajili ovce i drugu stoku, što farmeri na Grenlandu i danas rade duž istih tih fjordova. Podigli su crkve i stotine farmi tako što su trampili su fokine kože i morževe kljove za drvnu građu i gvožđe iz Evrope. Erikov sin Lejf otišao je sa farme oko 55 kilometara severoistočno od Kakortoka, i otkrio Severnu Ameriku negde oko 1000. godine. Na Grenlandu su se nordijska naselja održala više od četiri veka. A onda su iznenada nestala.

Izumiranje ovih žilavih farmera moreplovaca predstavlja uznemiravajući primer opasnosti od klimatskih promena koji ume da zbuni i najsnalažljivije kulture. Vikinzi su Grenland nastanili u periodu izuzetnog otopljavanja, u istom toplom periodu koji je Evropi doneo ekspanziju poljoprivrede i izgradnju velikih katedrala. Do 1300. godine Grenland je postao mnogo hladniji, a život na njemu je bivao sve izazovniji. Inuiti, koji su u međuvremenu pristigli iz severne Kanade, nadirali su ka jugu duž zapadne obale Grenlanda, dok su se vikinzi probijali ka severu, napredujući mnogo bolje. (Savremeni Grenlanđani uglavnom potiču od njih i od danskih misonara i kolonista koji su došli u XVIII veku.) Inuiti su sa sobom doneli sanke sa psećom vučom, kajake i ostalu opremu neophodnu za lov i ribolov na Arktiku. Neki istraživači smatraju da su nordijske naseobine propale zato što su nordijci ostali fatalno privrženi starom skandinavskom načinu života, oslanjajući se umnogome na uvezene domaće životinje, umesto da eksploatišu lokalne resurse.

Ali, skoriji arheološki dokazi sugerišu da su i nordijici bili dobro prilagođeni svom novom okruženju. Tomas Mekgovern, antropolog sa koledža Hanter na Menhetnu, kaže da su nordijci organizovali zajedničke godišnje lovove na lučke foke, naročito kad je klima zahladnela, a stoka počela da umire. Nažalost, lučke foke su, takođe, podlegle hladnoj klimi. „Odrasle lučke foke mogu da prežive hladna leta, ali njihovi mladunci ne mogu“, kaže Mekgovern. Nordijci su možda bili prisiljeni da svoju lovnu oblast prošire dalje od obale u potrazi za novim vrstama foka, u vodama koje su postajale sve burnije.

„Sada mislimo da su nordijci imali veoma rafiniran društveni sistem koji je zahtevao dosta zajedničkog rada, ali je imao jednu veliku slabost – većina odraslih je morala da se angažuje u lovu na foke“, kaže Mekgovern. Moguće je da je izumiranje nordijaca na Grenlandu bilo pokrenuto katastrofalnim gubitkom života usled jedne jedine gadne oluje. Inuiti su možda bili manje ranjivi jer su lovili u manjim grupama. „Priča je mnogo komplikovanija nego što smo mislili“, kaže Mekgovern. „Stara priča je prosto glasila: blesavi vikinzi su stigli na sever, zabrljali i pomrli. Ali nova priča je, zapravo, mnogo jezivija, jer su oni, izgleda, bili sasvim lepo prilagođeni, dobro organizovani, radili dosta stvari ispravno – a ipak su izumrli.“

Poslednji istorijski dokumentovan događaj iz života nordijaca na Grenlandu nije bila ni strašna oluja, ni glad, ni njihov egzodus u Evropu. Bilo je to venčanje održano u jednoj crkvi nadomak vrha fjorda Hvalsi, oko 15 kilometara severoistočno od Kakortoka. Na travnatoj padini pod visokim granitnim vrhom se još uvek nalazi veliki deo te crkve.

Jednog hladnog jutra prošlog leta, visoko po vrhovima na istoku pramen magle se razvlačio kao kakav paučinasti veo. Majčina dušica nežnih purpurnocrvenih cvetova raštrkana je po tlu ispred osam stotina godina stare crkve koju sada pokriva samo nebo. Sva četiri, po metar debela zida od kamenih blokova su ostala netaknuta – onaj istočni je visok preko pet metara. Očigledno su ih sagradili ljudi koji su imali nameru da tu i ostanu. Unutar zidina trava i ovčiji brabonjci pokrivaju neravan teren tamo gde je 14. septembra 1408. godine Torsten Olafson oženio Sigrid Bjernsdotir. Pismo poslato sa Grenlanda na Island 1424. godine pominje ovo venčanje, verovatno, kao deo neke ostavinske rasprave, ali ne nudi nikakvu vest o neslozi, bolesti, niti bilo kakav nagoveštaj predstojeće katastofe. Nikada se više ništa nije čulo iz ovih nordijskih naseobina.

Danas Grenlanđani, ukupno njih 56.000, i dalje žive na stenovitim rubovima između leda i mora, većina njih u nekoliko gradova duž zapadne obale. Izgradnja puteva između gradova nije moguća zbog toga što su glečeri i obala duboko izbrazdani fjordovima; svi putuju brodom, helikopterom, avionom ili, zimi, sankama sa psećom zapregom. Više od četvrtine svih Grenlađana, oko 15.500 ljudi, živi u Nuku (Gothab), glavnom gradu Grenlanda, koji je od Kakortoka vazdušnom linijom udaljen oko 480 kilometara ka severu.

Uzmite jedan deo starinskog grenlandskog grada, dodajte tome fjord i uveseljavajuću planinsku pozadinu, pomešajte sve to sa, možda, četiri kvarta turobnih stambenih zgrada u stilu sovjetskih blokova, dodajte dva semafora i dnevnu saobraćajnu gužvu, golf teren sa devet rupa i dobijate Nuk. Prostrani, oronuli stambeni blokovi su rezultat prisilnog programa modernizacije iz 50-ih i 60-ih godina prošlog veka, kada je danska vlada ljude iz malih, tradicionalnih zajednica preselila u nekoliko velikih gradova. Namera je bila da se poboljša pristup školama i zdravstvenim ustanovama, da se smanje troškovi i obezbede radnici za prerađivačka postrojenja u bakalarskoj industriji, koja je procvetala ranih 60-ih godina, ali se otada srozava. Ma kakve koristi da je ova politika donela, uzrokovala je i mnoštvo društvenih problema koji još uvek muče Grenland – alkoholizam, rasturene porodice, samoubistva.

Ali ovog jutra, prvog dana leta 2009. godine, raspoloženje u Nuku je praznično – Grenland slavi početak nove ere. U novembru 2008. godine njegovi građani su ubedljivom većinom izglasali veću nezavisnost od Danske koja Grenlandom, u ovom ili onom obliku, vlada od 1721. godine. Promena će biti ozvaničena ovog jutra, na ceremoniji u nukskoj luci, srcu starog kolonijalnog grada. Danska kraljica Margareta Druga će zvanično potvrditi nove odnose između njene zemlje i Kalaallit Nunaat, kako lokalno stanovništvo zove svoju domovinu.