Mitovi i legende iz celog sveta

First topic message reminder :

Шта су митови?
Приповијести које припадају митолошкој традицији могу се посматрати из различите перспективе: мит можемо опажати као пуко приповедање, као религиозно сведочанство, као антрополошки документ и као још много тога. У сваком случају, коју год перспективу да одаберемо, истину је о миту немогуће сагледати ако занемаримо контекст у којем се мит рађа и развија. Митско приповедање припада предзнанственом мисаоном устројству у којем емотивна компонента преовлађује над чистом рационалношћу. Размишљајући о томе како настају земљотреси, древни људи зацијело нису себи постављали питања која им је диктирала радозналост или апстрактна жеља за знањем. Свака природна појава која им је могла угрозити живот, изазивала је у њима запрепаштење и ужас, а страх се од непознатога могао одагнати само уз помоћ снажних симбола који су се првенствено обраћали људској машти, а не интелекту.
Ако се нека опасност, дакле, може изразити кроз симбол, онда је могуће и да креирате симболе са супротним предзнаком уз помоћ којих ће се негативни ефекти неутралисати. Погледајмо, на пример, мит о Глускапу и изворском змају где је моћни и опаки змај утеловљење суше. Спас пак доноси позитиван јунак, јунак у којем се синтетички изражава дух целог народа и којег тај народ, у случају потребе, може призвати служећи се одговарајућим обредима. Има и других функција мита, као што су функције које се вежу уз питања о човекову постојању: о поријеклу живота и смрти ио космичком реду (међу нашим се примерима на то односе Пастир и Ткаља, Изанаки и Изанами, Изида и Озирис те Како је постао човек), или пак оне које се односе на друштвено устројство (пример је за то прича о Хијавата и пет племена). У сваком случају, такво се функционисање мита увек одвија кроз симболичко-имагинативан вид, а управо се у тој тачки древни свет сусреће са савременим.
Данашње друштво је засигурно прожето научно-рационалним начином размишљања, но емотивно се човеково устројство током времена у бити није много променило.
Стога се митови, премда у промењеном облику ис промењеним садржајем, и даље стварају. Довољно је погледати лакоћу с којом се славне особе из света спорта, филма или политике често преображавају у симболе целе нације па чак и целих нараштаја. Дечји је свет у још већој мери преплављен митолошком активношћу. дете, суочено са светом који му је већим делом непознат, а кадшто му се чини и пун претње, ствара слике којима ће се заштитити, неживим предметима придаје вољу, трага за извесношћу апсолутних моралних норми, родитељске забране тумачи као праве правцате табуе. Не треба се, према томе, чудити што митолошке приче толико фасцинирају дете.
Митови, још и више него бајке, детету помажу у тумачењу сложености света. Реч је о тумачењима која се с временом мењају, зависно о развоју рационалности и спознаје, но која су у датом тренутку неопходна за усмеравање уравнотеженог интелектуалног и емотивног сазревања. Ако, прочитавши причу Најдужи Манков дан, дете заиста поверује у то да се Сунце може ухватити конопцем, у питању је тек привремено увјерење чија је судбина да ускоро буде превладано, но које у овом тренутку представља нешто разумљиво. А управо та разумљивост омогућава развој когнитивних способности, и то онде где би чисто научно објашњење само изазвало збрку. (Детету би вероватно било много теже поверовати у чињеницу да се Земља, која се њему чини изузетно чврстом, окреће око Сунца).
Избор прича у овој књизи првенствено је прилагођен деци. Но, поред свог културног циља, циља који се састоји у томе да нам омогући упознавање са најважнијим митовима из Старога и Новога света, овај избор читаоцу пружа и прилику да се суочи са сопственим уверењима, да схвати и надвлада сопствени страх те да напослетку открије неисцрпну поезију у свему што постоји.
У сваком се делу света приповедају приче које говоре о пустоловинама митских јунака.
Сваки народ на земаљској кугли има своје легенде које су се вековима преносиле од једнога нараштаја до другог. Читање митова сакупљених у овој књизи омогућиће ти да у једном маху упознаш многе крајеве.
Када упознаш ове странице богате симболима и значењем, пред тобом ће се отворити врата која ће те увести у културу и предају бројних и далеких народа те они за тебе више неће имати тајне.
Промотри картографски материјал који овде видиш и замисли узбуђења која ћеш доживети захваљујући овим митовима. Од легенде о Икару коју можда већ познајеш, па до дела нордијских јунака и открића чаробнога значења што га у себи носе симболи индијанских племена. Пут који те чека бит ће дугачак и пун чаролије.
Митови народа из целог света постаће тако и твоје власништво и помоћи ти да прошириш своје знање и изван граница света који те свакодневно окружује.

Kako je pramajka Paučica ukrala sunce
Sjeverna Amerika: čirokijski mit / mit plemena Cherokee
Prije mnogo, mnogo ljeta indijanski je narod živio u tmini. Posvuda vladaše tako mrkli mrak da su ljudi stalno o nešto udarali pa su se po svijetu kretali pipajući oko sebe.
»Ovako se više ne može«, gunđali su mnogi. »Malo svjetlosti ne bi bilo na odmet!«
Lisica im tada ispriča kako na drugom kraju svijeta živi narod koji ima svu silu svjetlosti, ali je svu žele zadržati za sebe.
Oposum se ponudi da će poći onamo i ukrasti komadić svjetlosti: »Rep mi je dugačak i gust pa ću lako u njemu sakriti malo svjetlosti.«
Oposum krenu i stiže na drugu stranu svijeta. Polako se prikrade Suncu, uhvati malo svjetlosti i sakri je u svoj rep. No, svjetlost je bila toliko vruća da se oposumovo krzno u trenu zapali. Jadnik zaurla na sav glas i tako se krađa otkri.
Svjetlost vratiše na svoje mjesto, a oposuma izgrdiše i otjeraše. Otada je oposumov rep gol.
Vidjevši da oposum nije uspio, javi se sokol: »Idem ja. Stavit ću svjetlost na vrh glave i donijeti je ovamo!«
Sokol krenu i stiže na drugu stranu svijeta. Vinu se uvis sve do Sunca, pograbi jednu njegovu zraku i stavi je sebi na glavu.
No, zraka bijaše vruća pa se sokolovo perje zapali. Jadnik vrisnu od boli: otkriše ga, izgrdiše, a onda ga natjeraše da sunčanu zraku vrati na mjesto.
Tako se sokol morade bez svjetlosti vratiti Cherokeejima, a osim toga odonda ima ćelavu glavu.
Pramajka Paučica reče: »Pustite mene da pokušam!«
Najprije od gline načini vrč, najčvršći što je mogla, onda isprede nit paučine koja je bila tako dugačka da je sezala do drugoga kraja svijeta, a potom krenu. Onako malena, bez prepreka stiže do Sunca, dohvati ga i hitro strpa u glineni vrč. Prije no što je itko i primijetio krađu, Paučica se već bila čvrsto uhvatila za onu nit paučine i stala se vraćati kući.
Tako je pramajka Paučica na sveopće veselje Cherokeejima donijela Sunce. Potom ih nauči kako će paliti vatru, praviti posuđe od gline i onda ga peći.

Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore
Sjeverna Amerika: mit Navaho Indijanaca
U jednoj su kolibi podno planine živjela trojica braće iz plemena Navaho. Dva starija brata bijahu vješti lovci, a najmlađega smatrahu budalom jer je vrijeme provodio klatareći se po kanjonima i razgovarajući s biljkama i životinjama. Uvečer bi braći, kada bi se njih dvojica vratila kući iz lova, pripovijedao predivne priče koje je čuo. No, oni su ga grdili i govorili mu kako bi mu bilo bolje da nešto korisno radi, a ne da uludo gubi vrijeme.
Malo-pomalo, međutim, divljači stade ponestajati pa su dvojica lovaca svaki dan morala odlaziti sve dalje i dalje. Najmlađi je brat jednom cijelih pet dana iščekivao njihov povratak, a šestoga dana odluči poći u potragu za njima: satima je išao naprijed, a uvečer se skloni u jednu špilju pokraj kanjona da ondje provede noć.
Najednom izvana začu silno lepetanje krila. Proviri iz špilje i ugleda mnoštvo gavrana kako lete amo-tamo po kanjonu. Mladić se sakri ne shvaćajući što se događa.
Malo potom nekoliko gavrana sleti na jednu granu u njegovoj blizini pa stadoše među sobom razgovarati.
»Jeste li čuli? Dvojicu naših ubili su lovci«, reče jedan.
»Svi o tome govore… Kako se to desilo?« zapita drugi.
Treći gavran objasni: »Naši su prijatelji u dnu kanjona vidjeli dva lovca koji su bili ulovili dvanaest jelena. Ponadali su se da će se domoći malo mesa, ali su ih lovci pobili strijelama!«
Mladić se trže: predosjećaj mu je govorio da su dvojica lovaca koje gavrani spominju, njegova braća.
Pred jutro se zrakom razliježe blagozvučna pjesma. Mladić bijaše siguran da to pjeva Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore. Hasdželti / Hasjelti pripadaše božanskom narodu, a bijaše na glasu po predivnim pjesmama.
Kada se sunce potpuno izdiglo iznad obzora, pjesma zamuknu, a gavrani odletješe. Mladić tada krenu u potragu za braćom, pronađe ih u dnu kanjona i smjesta im ispriča sve što je čuo. Ovaj su mu put morali povjerovati jer je točno znao koliko je jelena bilo u krdu i koliko su ih njih dvojica pobili.
Sada su imali dovoljno mesa pa se odlučiše vratiti u kolibu. Na pola puta primijetiše četiri divokoze kako se penju po stijenju. Najstariji brat reče najmlađemu: »Ti si najmanje umoran od nas trojice. Uzmi luk i strijele i ulovi nam jednu divokozu.«
Mladić se sakri iza jednoga grma čekajući da se divokoze malo približe. Kada su se primaknule na strelomet, stavi strijelu u luk i htjede zategnuti tetivu, no ruka mu se najednom ukoči. Divokoze potrčaše dalje i on ih ponovno pokuša pogoditi, no i ovaj mu put ruka ostade kao mrtva.
Stigavši do jedne visoravni, divokoze odbaciše svoj lik i pretvoriše se u bogove. Jedan je od njih bio Hasdželti / Hasjelti, vjesnik zore, drugi, njegov brat Hostdžogon / Hostjohgon, vjesnik predvečerja, treći pak bijaše grbavi Naskidi / Naaskiddi, vjesnik sjetve, a četvrti, Hascezini / Hastsezini, vjesnik vatre.
Vidjevši ih, mladić se onesvijesti od straha. Četvorica ga bogova okružiše, nacrtaše u pijesku neke znakove pa stadoše tresti čegrtaljkama načinjenim od šupljih tikvica, sve dok momak ponovno ne dođe k sebi. Potom mu rekoše: »Zašto si nas htio ubiti? Zar ne znaš da si i ti jedan od nas?«
Mladić se pogleda i vidje da se i sam pretvorio u divokozu!
»Ne boj se«, reče mu Hasdželti / Hasjelti. »Pođi s nama, a ja ću te naučiti plesati.«
Starija se braća, međutim, dadoše u potragu za najmlađim. Tražili su ga posvuda, no na kraju odustadoše i vratiše se bez njega u kolibu. Njihh dvojica nisu mogli vidjeti bogove, jer su za njihove oči oni bili nevidljivi, pa nisu shvaćali što se dogodilo.
Mladić je u međuvremenu stigao do boravišta božanskog naroda. Svi ondje izgledahu predivno, no od svih je najljepši bio Hasdželti / Hasjelti.
Uvečer zapališe vatre, a Vjesnik Zore pristupi mladiću i nauči ga kako se plešu obredni plesovi. Potom mu objasni kako se treba odjenuti, kakvu će masku staviti na lice i koje će pjesme pjevati.
Cijele noći Hasdželti / Hasjelti podučavaše mladića, a ujutro mu predade dva klipa kukuruza i pozdravi se snjim. Mladić sklopi oči i časak se kasnije nađe posve sam na onoj visoravni, držeći dva klipa kukuruza u ruci.
Vrativši se kući, mladić poduči Navahe svemu što bijaše naučio od božanskog naroda pa Navahi još i danas, nakon toliko godina, plešu Hasdželtijev / Hasjeltijev ples, onako kako ga je onomad bio vidio mladić.

Pernata zmija
Srednja Amerika: astečki mit
Gradom je bogova upravljao Kecalkoatl, bog koji je imao zmijsko obličje, a bio je dobar i plemenit te nije znao za oholost i mržnju.
Svi su ga bogovi voljeli, osim brata Teskatlipoke, boga noći i munje, koji nije podnosio Kecalkoatlovu dobrotu.
Jednoga dana Teskatlipoka, kojega su zvali i Zadimljeno Zrcalo jer je posjedovao ogledalo u kojemu je mogao čitati tuđe misli, smisli nevaljalstvo kojim će naškoditi bratu. Okupi nekolicinu prijatelja pa, posluživši se svojim čarobnim moćima, Kecalkoatla, dok je spavao, pretvori u čovjeka.
Kada mu se brat probudio, Teskatlipoka iznese pred njega zrcalo i reče mu: »Pogledaj kako sada izgledaš!«
Kecalkoatl, čim je vidio svoje novo lice, osjeti kako mu se u srce uvlače sve ljudske želje i potrebe.
Potom uzviknu: »Ne mogu se pojaviti ovakav pred svojim narodom! Stid se spustio na mene i više nisam dostojan da budem vladar u Gradu bogova!«
Kecalkoatl tada pozva Šolotla, kojota i svojega brata blizanca, te ga zamoli da mu načini odjeću koja će mu vratiti raniji lik. Kojot mu načini ogrtač od zelenog, crvenog i bijelog perja, a napravi mu i tirkiznu obrazinu u obliku zmijske glave. Zbog svega se toga Kecalkoatl sada prozva Pernatom Zmijom.
No, opaki Teskatlipoka još nije bio zadovoljan: priželjkivao je bratovu smrt, ali ga se nije usuđivao ubiti bojeći se da bi mu se Kecalkoatlovi prijatelji mogli osvetiti. Stoga se odluči poslužiti lukavstvom. Napuni jednu posudu pulkeom, žestokim pićem koje se dobiva od kaktusa, i odnese je bratu govoreći mu: »Popij ovaj lijek pa ćeš postati onakav kakav si nekada bio.«
Kecalkoatl mu povjerova i popi ponuđeno piće. Ubrzo ga obuze pijanstvo, a Teskatlipoka ga, iskoristivši to njegovo stanje, nagovori na razna zlodjela.
Kada se otrijeznio, Kecalkoatl shvati koliko su sramotne stvari što ih je u pijanstvu počinio, pa se silno zastidje i odluči umrijeti.
Kecalkoatl zapovjedi robovima da mu načine veliku kamenu škrinju pa, kada je bila dovršena, leže u nju i ostade ondje ispružen cijela četiri dana, a sve to vrijeme nije ništa ni jeo ni pio. Pri kraju četvrtog dana pozva robove i zapovjedi im: »Donesite ovamo sve moje blago i zatvorite ga u ovu škrinju.«
Robovi ga poslušaše. Kada su do vrha napunili škrinju, zatvoriše je i zapečatiše tako da je više nitko ne može otvoriti.
Kecalkoatl se pak uputi na obalu mora pa, ogrnuvši se ogrtačem od perja i stavivši na lice zmijsku obrazinu, sam sebe zapali i izgorje. Iz njegova se pepela rodiše prekrasne ptice zvane kecal koje imaju dugačak rep, a krasi ih zeleno, crveno i bijelo perje.
Te se ptice vinuše u nebo, a Kecalkoatlov se duh, u pratnji brata Šolotla, spusti u zemlju mrtvih gdje je obitavao Miklantekutli, otac bogova i čuvar dragocjenih kostiju.
Šolotl i Kecalkoatl zatražiše jednu od tih kostiju, no Miktlantekutli odbi njihov zahtjev.
»To ne bi bilo pametno«, objasni im bog pokazujući na jednu hrpicu. »Ove su kosti pripadale ljudima koje su bogovi pobili da ih kazne zbog njihove zloće. Velike bi nedaće nastale kada bi ti stvorovi slučajno oživjeli!«
Videći da otac bogova ne namjerava udovoljiti njihovu zahtjevu, kojot Šolotl, brz kao munja, zgrabi zubima jednu kost i pobježe.
Kecalkoatl pođe za njim, dok je Miktlantekutli vikao za njima: »Vratite mi tu kost! To što mislite učiniti previše je opasno!«
U jednom trenutku kost ispade Šolotlu iz usta, udari o neki kamen i puče na dva dijela, jedan veći, a drugi manji. Kecalkoatl dohvati oba dijela i ponovno pojuri prema izlazu iz zemlje mrtvih.
Izašavši na otvoreno, zastade i s nekoliko kapi vlastite krvi poškropi obje kosti.
Šolotl priskoči u pomoć sa svojom čarobnom moći pa se nekoliko dana nakon toga iz kostiju rodi dvoje djece: dječak i djevojčica. Bili su to praotac i pramajka novoga ljudskog naraštaja.
Kecalkoatl ih nauči kako će uzgajati kukuruz, kako će proizvoditi tkanine i posuđe, kako će izrađivati mozaike i svjetlati / glačati žad. Nauči ih i kako će promatrati zvijezde i brojati dane u godini.
Potom se, kada ih je svemu tome naučio, pope na splav načinjenu od zmija i otputi se na pučinu. No, prije no što će ljudima nestati s očiju, Kecalkoatl im obeća da će se vratiti jednoga dana.

Odakle je došao kukuruz
Sjernja Amerika: astečki mit
Kecalkoatl bijaše stvorio ljude, a sada je za njih valjalo naći i prikladnu hranu. Razmišljao je o cvijeću, voću i raznom korijenju, no ništa mu se nije činilo dovoljno dobrim.
Odjednom opazi crvenog mrava kako na leđima nosi zrno kukuruza.
»Evo prave hrane za ljude!« pomisli Kecalkoatl pa se obrati mravu: »Mali brate, gdje si pronašao ovu predivnu hranu? Dobro bi došla ljudima kojima sam dao život.«
»Briga mene za tvoje ljude!« odvrati mrav. »Pođi svojim putem, a ja ću svojim!«
Kecalkoatl, pernata zmija, rasrdi se i reče: »Umišljeni stvore! Ne kažeš li mi smjesta gdje si našao to zrnje… pojest ću te!«
Crveni mrav morade popustiti pa odvede boga do Tonakatepetla, planine s hranom. Čim stigoše onamo, mrav hitro šmugnu u usku pukotinu, uvjeren da Kecalkoatl neće moći poći za njim.
No, Pernata se Zmija pretvori u crnog mrava i uvuče se u pukotinu. Prošavši kroz bezbroj beskonačnih i zavojitih hodnika, napokon stiže do velike pećine prepune kukuruznoga zrnja. Hranu je doduše našao, ali kako da je odnese ljudima?
Najprije pomisli da bi mogao oko planine zavezati uže i odvući je sa sobom, no planina je čak i za jednoga boga bila prevelika pa morade odustati od te namjere.
Zapita onda za savjet starije bogove, a oni mu rekoše: »Samo Nanahuacin i četvorica Tlaloka mogu ući u utrobu te planine i iznijeti zrnje.«
Kecalkoatl se tada obrati bogu Nanahuacinu koji pozva bogove kiše i groma, četvoricu Tlaloka: plavog, bijelog, žutog i crvenog. Potom se svi zajedno otputiše do Tonakatepetla.
Dugo su pjevali čarobne bajalice i plesali tajne plesove, sve dok ne ujediniše sve svoje sile pa se planina s trijeskom otvori, a kroz otvor pokulja kukuruz – bijeli, crni, žuti i crveni, zajedno s velikom količinom graška, graha i ostaloga jestivog zrnja.
Četvorica Tlaloka odmah uzeše zrnje i odnesoše ga ljudima, a Kecalkoatl ih potom nauči kako će uzgajati kukuruz da više nikada ne budu gladni.
Otada se kukuruz smatra najvećim darom bogova, a Tlaloke još i danas poštujemo kao zaštitnike žetve.
Hunahpu i Išbalanke
Srednja Amerika: majanski mit
Iškik, žena koja bijaše pobjegla iz carstva smrti, imala je dva sina blizanca, Hunahpua i Išbalankea, koji su obojica bili strastveni igrači loptom. Majci se nije sviđalo što joj se sinovi oduševljavaju tom igrom jer se bojala da im se ne dogodi isto što se desilo i njihovu ocu Hunu pa, videći da joj tu ne pomažu ni prijetnje ni molbe, odluči sinovima ispričati istinu.
Hun je imao brata blizanca po imenu Vukub i obojica su bili vrsni igrači, tako da ih Gospodari Smrti izazvaše na utakmicu. Huna i Vukuba četiri sove odvedoše do podzemnoga carstva Šibalbe i otpratiše ih u veliku dvoranu gdje je na njih čekalo mnogo strogih stvorova. Bile su to zapravo obične lutke, no braća to ne primijetiše.
Nakloniše se ispred dvaju od tih kipova i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
Tada se pravi Gospodari Smrti, koji se bijahu sakrili među lutkama, otkriše i stadoše im se izrugivati: »Ha-ha! I vi ste mi neki veliki igrači loptom? Tako ste veliki da se klanjate i drvenim kipovima!«
Razljutivši se, Hun i Vukub zatražiše da utakmica odmah otpočne. Gospodari ih Smrti onda povedoše na igralište i ponudiše im da sjednu na kamenu klupu koju prethodno bijahu potajice ugrijali do usijanja.
Ništa ne sluteći, Hun i Vukub sjedoše na klupu, ali smjesta skočiše na noge i urlajući od boli stadoše skakati po igralištu, praćeni zvižducima i smijehom gledalaca. Susret stoga bi odgođen za sutra pa Gospodari Smrti odvedoše Huna i Vukuba u sobu u kojoj će provesti noć. Dadoše svakome po jednu upaljenu baklju i upozoriše ih: »Pazite da vam se baklje ne ugase. Dogodi li se to, umrijet ćete.«
Hun i Vukub pomno su pazili na baklje, no one bijahu načinjene od obične trske pa domalo izgorješe, a dvojicu braće Gospodari Smrti sutradan ujutro ubiše.
Sve je to Iškik ispričala svojim sinovima Hunahpuu i Išbalankeu.
No, dvojica se mladića nisu dali zastrašiti, već su i dalje igrali omiljenu igru, sve dok ne postadoše najbolji igrači u cijelome kraju.
Jednoga dana, međutim, eto ti četiri sove: »Mi smo glasnici Gospodara Smrti koji vas izazivaju na utakmicu.«
I Hunahpua i Išbalankea sove odvedoše u Šibalbu, no njih su dvojica, znajući kako su im se proveli otac i stric, bili pripravni na podmuklost Gospodara Smrti.
Ušavši u dvoranu s kipovima, najprije poslaše muhu Išan da svaku lutku ubode u nogu. Doskora dvije od njih vrisnuše i počeše se češati.
Blizanci im tada pristupiše i rekoše: »Pozdravljeni budite, Gospodari Smrti!«
Vidjevši da su otkriveni, Gospodari Smrti pokušaše prijevaru sa zažarenom klupom, no Hunahpu i Išbalanke sjedoše na zemlju tvrdeći da će se tu mnogo ugodnije osjećati.
Dobivši baklje na čuvanje, blizanci se povukoše u svoju sobu i smjesta ugasiše plamičke, a potom umjesto njih uzeše u ruke dva crvena pera. Gospodarima Smrti, koji su svaki čas provirivali kroz neku rupicu, činilo se da baklje još uvijek gore i nikako nisu shvaćali zašto ne dogorijevaju, a blizanci im ujutro pokazaše baklje koje izgledahu isto kao i prije.
Tako se Gospodari Smrti moradoše protiv blizanaca upustiti u igru loptom te se strahovito osramotiše debelo izgubivši pred cijelim pučanstvom Šibalbe!
No, Hunahpuu i Išbalankeu bijaše jasno da Gospodari Smrti neće imati mira dok ih ne ubiju pa, poznajući čaroliju koja će ih vratiti u život, dopustiše im da ih uhvate i spale te njihov pepeo bace u more. Ubrzo zatim Hunahpu i Išbalanke ponovno se otputiše u Šibalbu, prerušeni u prosjake i izvodeći svu silu čarolija.
Jednoga dana stupiše i pred Gospodare Smrti, uhvatiše nekakva psa, ubiše ga i opet ga oživješe. Gospodari Smrti, oduševivši se tim čudom, htjedoše to i sami iskušati. Podigoše lomaču, potpališe je i baciše se na nju.
Blizanci tada odbaciše lažno ruho i otkriše tko su: Hunahpu i Išbalanke koji bijahu došli ovamo da osvete oca. No, naravno, dobro su se čuvali toga da ponovno ožive Gospodare Smrti!

Najduži dan
Južna Amerika: mit naroda Inka
Virakoća, bog stvoritelj, imao je četiri sina i četiri kćeri pa ih posla na zemlju da ondje stvore novo carstvo.
Kaći, prvi sin, bijaše tako svadljiv da ga ostali zazidaše u jednu pećinu i ne dopustiše mu više da odande izađe.
Drugi, po imenu Ućo, zastade u nekom selu i ondje se, iz želje da mu se klanjaju, pretvori u kameni idol.
Sauk, treći brat, odluči ostati uz seljake i pomagati im u berbi i žetvi.
Manko, četvrti sin, zajedno sa sestrama nastavi put, sve dok ne stigoše do jednoga proplanka. Tu Manko zabi u zemlju zlatni štapić i svečano reče: »Ovdje ćemo se zaustaviti. Na ovom ću mjestu osnovati glavni grad mojega carstva.«
Manko se dade na posao, no uskoro mu postade jasno koliko je na tom proplanku teško graditi kuće. Onuda noću i danju puhaše silan vjetar, tako snažan da je nosio i kamenje.
Manko se tada dosjeti pa zatvori vjetar u obor za lame. No, vjetru se nije sviđalo da bude zatvoren pa je stenjao i zavijao, bješnji no ikada.
Istoga dana ovamo stiže i brat Sauk pa zapita Manka: »Ne znam kamo je nestao moj prijatelj vjetar. Jesi li ti štogod čuo o njemu?«
Manko objasni bratu što je učinio, a Sauk odgovori: »Dobro, zadrži ga ondje, ali samo na jedan dan. Sutra ga ujutro moraš osloboditi!«
Da sagradi grad, Manko je, dakle, na raspolaganju imao samo jedan dan. Što da učini?
Naš junak uplete veoma dugačko i jako uže, pope se na vrh najviše planine i sačeka dok mu se sunce nije našlo iznad glave, a onda baci laso i uhvati sunce pa drugi kraj užeta hitro zaveza za vrh planine.
U želji da se oslobodi, sunce pokuša plamenim zracima spaliti uže, no ono je bilo previše čvrsto pa se sjajna kugla morade zaustaviti nasred neba.
Minuše tjedni i mjeseci, a sunce nikako nije zalazilo. Na taj način Manku pođe za rukom dovršiti grad i okružiti ga planinama. Tek nakon toga pusti sunce na slobodu.
Pusti na slobodu i vjetar koji je sada, jer ga je vijenac planina držao na odstojanju, postao posve neškodljiv.
Tako je slavni Manko osnovao carstvo Inka.

Kameni ljudi
Južna Amerika: mit andskih Indijanaca
U noći vremena Kon-Tiki Virakoća, bog koji je stvorio svijet, bijaše stvorio i narod divova. Divovi su bili strahovito snažni, mogli su čak uvis podizati planine i skretati rijeke s njihova toka.
Malo-pomalo uzoholiše se zbog svoje snage pa se okrenuše i protiv samoga Kon-Tikija. Pobuniše se protiv njega i htjedoše ga protjerati, no Kon-Tiki se rasrdi i sve ih pretvori u kamene kipove, a onda se povuče u vode jezera Titikaka.
Mnogo godina zemlja ostade mračna i pusta, no onda jednoga dana Kon-Tiki, zajedno sa svojim pratiocima, izađe iz jezera i reče:
»Ovo je mjesto već predugo tužno i nenastanjeno. Želim da se opet ispuni životom.«
Najprije stvori sunce i mjesec da i dan i noć imaju primjerenu svjetlost, potom sva mjesta na zemlji ispuni biljkama i životinjama. Kada je s time završio, uze razno kamenje i stade ga klesati dajući mu ljudski oblik.
Svaki je kip bio odjeven na način koji je odgovarao ulozi koja mu bijaše namijenjena: kao poglavica, kao vojnik i kao seljak ili pak kao kneginja, tkalja, kuharica, dječak ili djevojčica…
Isklesavši dovoljno kipova, Kon-Tiki se obrati svojim pratiocima: »Sada ću na glas izgovoriti ime svakoga od ovih kipova, a vi ćete ih redom nositi do izvora, pećina i šuma te do svakoga drugog mjesta kamo vas uputim.«
Kon-Tiki svakome od kipova nadjenu ime, a njegovi ih pratioci razniješe posvuda uokolo, onako kako bi bog svaki put odredio.
Kada se svi kipovi nađoše na svojem mjestu, Kon-Tiki povika: »Izađite!«. Istoga se časa, tamo gdje do maločas bijaše samo hladan kamen, pojaviše muškarci, žene i djeca.
Kon-Tiki pogleda svoja stvorenja i zadovoljno se nasmiješi: bijaše obavio dobar posao! Tada bog, zajedno sa svojim pratiocima, krenu na put i uputi se prema sjeveru, usput se tu i tamo zaustavljajući. Na tim mjestima ljudi zapališe vatre i podigoše svetišta.
Jednoga dana, međutim, Kon-Tiki Virakoća nestade i nitko ga nije mogao naći. Odonda mnogi misle da se vratio u svoje boravište u vodama jezera Titikaka!

Zmija i strijela
Južna Amerika: mit iz porječja Amazone
U šumi oko rijeke Amazone življahu dva golema majmuna urlikavca koji tamošnjim Indijancima tjerahu strah u kosti. Nije još bilo tako velikih i zlih stvorova: provaljivali su u sela i krali živež, uništavali kolibe i napadali svakoga tko bi se sam usudio zaći u šumu.
Ti su majmuni bili stalna prijetnja, no nitko nije htio poći u lov na njih, znajući koliko su snažni i lukavi.
U jednome od mnoštva sela uz rijeku življahu trojica braće iz plemena Karaya. Dva starija bijahu dobri i hrabri lovci, a najmlađi je bio nježne građe te zbog lošeg zdravlja nikada nije naučio loviti.
Jednom mu braća rekoše: »Vrijeme je da se riješimo tih odvratnih majmuna! Ti pazi na kolibu, a mi idemo u potragu za njima.«
Njih dvojica krenuše i zađoše u najgušću šumu, tamo kamo i sunčeva svjetlost s mukom prodire.
Hodali su i hodali, sve dok stigoše do bistroga jezerca pa, kako bijahu umorni i ožednjeli, nagnuše se nad vodu da se napiju.
Voda najednom promijeni boju i uzburka se, a potom iz nje izroni krastača, tako gadna da se čovjeku koža naježi od užasa!
Približivši se dvojici lovaca, krastača reče: »Vas dvojica tražite majmunski log. Reći ću vam gdje se kriju i kako ih možete svladati, no za uzvrat… jedan me od vas mora uzeti za ženu.«
Braća s gađenjem iskriviše lice: »Ta, tko bi se tobom oženio? Ni u snu! Nosi se odavde ili ćemo te pošteno izdevetati!«
Krastača nestade u vodi, a njih se dvojica spremiše da nastave put, kadli iz krošanja iznad sebe začuše divlje urlike i dva se majmuna vrtoglavom brzinom spustiše na zemlju.
Naoružani dugačkim štapovima, baciše se na zlosretne lovce te ih učas tako obasuše udarcima da braća pobjegoše u šumu što su dalje mogla.
U potrazi za hranom, najmlađi brat za to vrijeme pokušavaše u blizini kolibe uhvatiti neku pticu. No, loše je gađao, pa strijela, kada ju je pustio s luka, promaši cilj. Ptica odleti, a mladić razočarano uze tražiti strijelu. Tražio ju je i lijevo i desno, i gore i dolje, no strijela bijaše netragom nestala.
Tada se odnekuda pojavi velika zmija i reče mu: »Mladiću, strijela ti je pala u moju rupu pa ti je vraćam.«
Zmija dohvati strijelu i pruži je mladiću. Zatim, videći ga onako boležljiva, dade mu neku čarobnu mast pa se on umah potpuno izliječi.
Mladić zahvali zmiji i reče: »Sada sam jak pa ću poći u potragu za braćom.«
»Čuvaj se«, upozori ga zmija. »Majmuni koje oni žele uloviti, zapravo su prerušeni zlodusi. Uzmi ovu čarobnu strijelu: samo ih njome možeš ubiti. Usput ćeš sresti i jednu krastaču. Zatražit će da je uzmeš za ženu, a ti prihvati. Nećeš se kajati!«
Mladić uze čarobnu strijelu pa pozdravi zmiju i krenu u šumu, idući istom stazom kojom mu bijahu prošla i braća.
I on, nakon dugoga hoda, stiže do jezerca i namjeri se na onu krastaču koja mu predloži da se njome oženi. Mladić prihvati, a krastača ga odvede do velikoga šupljeg drveta u kojem su majmuni imali log.
»Uskoro će majmuni izaći da se napiju. Upravi im strijelu ravno među oči. Dovoljno će biti da ubiješ samo jednoga od njih pa će i drugi biti poražen.«
Mladić se pritaji pa malo potom vidje majmune kako izlaze iz šupljega debla. Smjesta nacilja i pusti strijelu iz luka. Promaši, doduše, i ovaj put, no strijela bijaše čarobna pa sama pronađe cilj. Jedva da ga je i dotakla, a zloduh i njegov prijatelj glasno kriknuše, a potom iščezoše te od njih na zemlji ostadoše samo dva majmunska krzna.
Mladić se vrati u svoje selo i oženi se krastačom, no, kako mu bijaše rekla zmija, ne pokaja se zbog toga: čim je prešla prag njegove kolibe, krastača se pretvori u prekrasnu djevojku.
Mladić postade slavan lovac pa je sa svojom prelijepom ženom dugo i sretno živio.

Ludi Bamapama
Oceanija: australski mit
Bio jednom jedan čovjek po imenu Bamapama. Živio je on u vrijeme koje se naziva doba snova, a po svačijem je mišljenju bio napola šašav, napola lopov, no u svakom slučaju besposlena lijenčina. Njegov je narod boravio pod zemljom, na mjestu gdje sunce nikada nije zalazilo, već je cijele godine nepomično stajalo na nebu.
Život je ondje dolje bio prilično jednoličan pa je Bamapama vrijeme provodio u potrazi za zabavom, pri čemu je, dakako, stalno upadao u nevolje.
Jednom je tako i opet izveo nekakvu nepodopštinu pa je morao pobjeći iz sela. Pade mu tada na pamet da bi mogao poći u lov na površini zemlje. Ondje još nitko nikada nije bio, jer su se svi luđački bojali gornjega svijeta o kojem su se pričale same grozote. No, Bamapama je bio pomalo šašav pa njemu takve priče nisu ništa značile.
Dohvati, dakle, svoje koplje i kroz dugačak hodnik izađe na površinu zemlje. Samo što je provirio van, spazi klokana kako u skokovima promiče kraj njega i baci se u potjeru za njim. Dobrano se natrčavši, Bamapama bijaše gotovo sustigao životinju, no uto sunce zapade iza obzora i posvuda nastade mrak. Bamapama nikada do tada ne bijaše vidio noć pa se jako uplaši. Najprije se pope na vrh nekoga drveta ne bi li vidio gdje se nalazi izlaz iz toga mraka, ali na kraju, mrtav od umora, siđe s drveta i zaspa.
Sutradan se ujutro pak silno iznenadi što opet vidi sunce pa uzviknu: »Sjajno! Ovdje je sve tako dobro uređeno! Danju trčiš, a noću spavaš!«
Vrati se potom k svome narodu i svima ispriča što mu se dogodilo. Isprva mu nitko nije vjerovao, jer je Bamapama, osim što je bio malo šašav, bio pomalo i lažljivac. No, on ih je toliko uvjeravao te na kraju i ostali pristadoše poći s njime.
Bamapama ih sve odvede na površinu zemlje: sve bijaše prekrasno, no kada je pao mrak, svi se uplašiše i pobjegoše na stabla.
»Ne bojte se«, reče im Bamapama. »Vidjet ćete da će se sunce sutra ujutro vratiti!«
Sutradan ujutro, kada je izašlo sunce, svi se zadiviše i uskliknuše: »Ovaj je naš Bamapama malo šašav, ali je bome i jako dosjetljiv!«
I od toga dana zauvijek ostadoše na površini zemlje.

Maui od hiljadu obmana
Oceanija: polinezijski mit
Maui bijaše čudan svat, rođeni smutljivac, uvijek spreman na svakojake podvale. Zbog svega toga braća mu baš nisu bila presretna kada je jednoga dana krenuo s njima u ribolov.
»Tko zna kakva li će sve čuda smisliti!« govorili su jedan drugome.
Njihovo nezadovoljstvo još više poraste kada Maui odluči s čamcem poći na pučinu, i to tako daleko da se kopno više uopće nije vidjelo.
»Ovdje ćemo imati dobar ulov«, reče Maui, a braća baciše mreže u more. Prođoše sati i sati, a oni ne bijahu uhvatili ni jednu jedinu ribicu, ali su zato bili tako umorni da su jedva držali oči otvorene.
»Samo vi malo odspavajte«, reče im Maui, »a ribolov prepustite meni.«
Braća udariše u smijeh. Maui nikada u životu nije lovio ribu, a sada će nešto uhvatiti tamo gdje njih dvojica nisu uspjeli ništa uloviti!
Ipak, učiniše mu po volji i ispružiše se na dnu čamca da se odmore. Dok su mu braća spavala, Maui baci udicu u vodu i zapjeva:
Oh, veliko je djelo Mauijevo!
Maui zna hiljadu obmana!
Tisuću lukavstava zna on!
Oh, od Mauija nema boljeg ribara!
Kakvu li će to ribu upecati?
Kada se braća napokon probudiše, vidješe Mauija kako s mukom pokušava izvući udicu iz vode, kao da se na nju zakačilo nešto veliko. Kroz vodenu se koprenu, međutim, nazirao neki čudan oblik, smeđe i zelene boje, koji je, kako se činilo, bio sve drugo, samo ne riba.
»Što li je to?« pitahu se braća. »Maui je sigurno udicom zakačio olupinu nekoga starog čamca!«
Maui je u međuvremenu potezao udicu, naprežući svaki mišić i pušući kao kit, pa malo-pomalo postade jasno da je njegov ulov daleko veći od nekakva čamca.
»Mani se toga!« nagovarahu ga braća. No, Maui se ni u snu nije htio odreći prvoga ulova u životu. Drž’-ne daj, uz puno pjevanja, dahtanja i potezanja, Mauiju napokon uspje privući bliže tu nepoznatu »stvar«.
Kada se »stvar« pojavila na površini, sva trojica zinuše od čuda videći što je Maui zapravo upecao.
»Pa to je otok!« uzviknuše braća. »Nevjerojatno! Maui je upecao pravi pravcati otok!«
Maui se osmjehnu i reče: »Nije loše za početnika, a?«
Bio je to prvi polinezijski otok što ga je Maui izvukao s morskoga dna. Prihvati se posla pa ih, jednog po jednog, sve uhvati udicom.
Tako Maui postade velikim junakom, no to mu nije nimalo smetalo da i dalje bude najveći smutljivac u cijeloj Polineziji!

Митолошки ликови и места
Европа
Алба Лонга древни је град у Лацију којему је оснивач тројански јунак Асканија, Енејин син. Последња су овдашњи краљеви, пре него је Алба Лонга потпала под римску власт, били Прока, Амулије те на крају Нумитор. Град је разорио римски краљ Тулије Хостилије.
Артур је легендарни британски краљ кога је одгајио чаробњак Мерлин. Краљем је постао извукавши из камена чаробни мач Екцалибур, а касније је основао Ред витезова Округлог стола којему је циљ био потрага за Светим Гралом, калеж из којег је Исус пио на Последњој вечери. Након смрти, три су га виле чамцем превезле на чаробни острво Авалон.
Дедал је био грчки градитељ и вајар родом из Атине, ао његовим се киповима говорило да могу мицати очима и рукама. Због убиства нећака Тала морао је напустити Атину па је са сином Икаро побегао на Крету гдје је за краља Миноја саградио лавиринт. Одлетјевши са Крита, склонио се у Италију и нашао уточиште код сицилскога краља Кокала.
Хад је грчки бог, владар подземног света, а истим се именом назива и само царство мртвих. Тамо се налазе Јелисејске пољане, седиште блажених душа, Тартар, дубок и мрачан понор у који одлазе зликовци те Асфоделско поље, где бораве душе оних који у животу нису урадили ништа посебно добро ни посебно лоше.
Херакле је био веома омиљен грчки полубог, а морао је извести дванаест подвига: 1. донети кожу немејског лава; 2. убити лернејске Хидре која је имала девет глава; 3. ухватити живу керинтску кошуту; 4. допремити у Микену еримантског вепра; 5. очистити Аугиј стаје, због чега је морао на њих скренути ток двеју река; 6. отерати Стимпхалеан птице које су имале бронзане кљунове и канџе; 7. уловити жива бијеснога кретског бика; 8. довести Диомедес кобиле које су се храниле људским месом; 9. отети појас краљице Хиполите; 10. украсти стадо Герион, чудовишту које је имало три трупа; 11. донети златне јабуке Хесперида те 12. из царства мртвих довести пса Кербера.
Хесперида су у грчкој митологији кћери Ноћи које бораве у прекрасном врту окруженом високим зидом. Поверено им је да чувају Херин дрво на којем су расле златне јабуке, у чему им помаже стоглаве змај Ладон.
Кошчеј је зли чаробњак из руских легенди којега нико није могао убити због тога што му се душа није налазила у телу, већ је била скривена у јајету под корењем неког дрвета (понекад се у вези с тиме спомињу патка или зец). Царевићу Ивану пошло је, међутим, за руком да открије то скровиште.
Марс је римски бог рата који се поистовјећује с грчким богом Аресом.
Медуза је девојка коју је Атина претворила у чудовиште зато што се хвалила да је лепша од ње. Имала је очи као жеравице, змије уместо косе, огромне очњаке и моћ да претвори у камен свакога ко јој погледа у лице.
Нифелхајм је у нордијској митологији свет леда и магле, а исто тако и земља мртвих којом влада Хел, богиња загробног света. Друга су места у овој митологији Муспеллхеим, земља ватре, Асгард боравиште богова, те Валхалла, део Асгарда у којем бораве мртви јунаци погинули у борби и Валкире, ратнице које их предводе у небеским борбама. Једна је од Валкира и Брунхилда.
Один је бог мудрости који влада над осталим викиншким боговима, а код германских је народа познат као Вотан. Он је од рода Аесира којему припадају и његова жена Фриг, њихов син Балдер те Тир, бог рата. Управља и другим боговима, као што су Локи, бог ватре и лажи, Фреиа, богиња љубав, те њен син Фреи, бог плодности. Има само једно око јер је друго дао у замену за мудрост, јаше на коњу који има осам ногу, а увек га прате два гаврана - »мисао« и »сећање«.
Олимп је гора у Грчкој где, како се веровало, борави Зеус са женом Хером и осталим боговима које су њих двоје заједно родили. Ту су Атина, богиња мудрости, Афродита, богиња лепоте и љубави, Арес, бог рата, Хермо, гласник богова и заштитник путника, Аполон, бог светла и музике. Хефеста, бога ватре, због његове је ружноће Хера бацила с Олимпа па борави у Италији, у утроби вулкана Етне, док је Артемида, богиња шума и лова, сама оставила Олимп одабравши живот у шуми.
Парис је млади пастир, заправо син тројанског краља Пријама, познат највише по томе што је уграбио Хелену, жену Менелајеву. Њу му је била обећала Афродита због тога што ју је међу трима богињама прогласио најлепшом, а због те је отмице између Грка и Тројанаца избио рат који ће трајати десет година, а завршит ће грчком победом и Парисовом смрћу.
Ромул и Рем, двојица близанаца, синови су Реје Силвије и бога Марса те нећаци Нумитора, краља у Алби Лонги. Отхранила их је вучица, а потом их је одгајао пастир Фаустул. Легенда Ромулу приписује оснивање Рима.
Сиегфриед је германски јунак, син Вотанов (в. один). Када се фафнер, последњи од рода дивова, претворио у змаја да би чувао чаробни прстен Ниебелунга, Сиегфриед га је убио, а змајева је крв учинила јунака нерањивим. Рањив је био само на једноме месту на рамену камо му је био пао липов лист па је и погинуо када га је непријатељ Хаген управо тамо погодио копљем.
Тезеј је најславнији од грчких јунака, а извршио је неколико подвиге: уз помоћ је Аријадне, кћери краља Миноја, убио Минотаура; борио се против Кентаура који су били пола коњи, а пола људи; сишао је у Ереб да уграби Персефону, жену бога Хада , али су га Ериније онде приковале за камен тег а је тек Херакле ослободио; заједно је с Аргонаутима ишао у потрагу за златним руном; а као последње, борио се против Амазонки, жена-ратница, те је у тој борби и погинуо.
Зевс је отац грчких богова и њихов врховни господар. Браћа су му Хад, бог подземног света, и Посејдон, бог мора, а ожењен је Хером која је заштитница брака. У Зевсовој су власти све природне појаве па, када се разљути на људе, удара земљу муњама.
Америка
Алгонкин су северноамерички индијански народ који обухвата многа племена - Арапахо, Цхеиенне, Мицмац, Делаваре итд, а живе на подручју које се протеже од Атлантског океана све до Стеновитих планина. Међу Алгонкин постоји сложена митологија која се од једнога до другог племена понешто разликује: на пример, Глускап, јунак код источних Алгонкин, на другим се местима назива Мичабо, Нанабозо или Висагаткак, те се код неких племена сматра добрим, а код других пак злим духом .
Астеци су древни индијански народ који је некоћ живео на подручју данашњег Мексика, а њихову су развијену цивилизацију почетком КСВИ ст уништили шпански освајачи. Главни је бог Астека био кецалкоатл, важним су држали и Хуицилопоћтлија, бога рата, којему су се сваке године приносиле на хиљаде људских жртава, те четворицу Тлалока, богова кише и жетве.
Чироки су индијански народ који се био присиљен да се из завичаја, то јест из подручја између Тенесија и Вирџиније, пресели у резерват у Оклахоми. Према њиховој је митологији Земља некоћ лебдела у празнини, обешена с четири ужета за Небо, а када се ужад прекинула, срушила се у Океан.
Ескими су народ који живи у хладним областима америчкога севера, а готово се искључиво баве ловом и трговином кожама. По њихову веровању све на овоме свету има душу - животиње, планине, језера, стене и камење, а најмоћнији су о свега духови ваздуха, мора и месечине.
Гавран се код Ескима на Аљасци сматрао створитељем света и називао се именом Тулугаукук.
Глускап је главни јунак код источних алгонкинских Индијанаца. Снажан је, кадар да се претвори иу дива, а вешт је чаролијама. Људе увек штити од свих злих створова који му прете.
Хасџелти / Хасјелти Навахо Индијанци верују да су их створили тајанствени људи који обитавају под земљом - то је божански народ којему се у песмама и молитвама још и данас обраћају. Хасџелти / Хасјелти, вјесник зоре, један је од њих, а остали су: Хостџогон / Хостјохгон, вјесник предвечерја, Наскиди / Нааскидди, вјесник сетве, те Хасцезини / Хастсезини, вјесник ватре.
Хијавата је историјска личност из КСВИ века, индијански поглавица који је у моћан савез удружио петак ирокешких племена, а касније им се придружило још једно племе. Убрзо је ушао у легенду те су га почели поистовећивати с Та-рен-иа-ва-гоном, божанским Небеским Бићем.
Хунахпу и Ишбаланке двојица су близанаца и јунака из мајанске традиције, а симбол су човекове победе над злим створовима и над смрћу.
Инке су древни индијански народ са подручја Анда чије се велико царство некоћ протезало на подручју данашњег Перуа, Еквадора, делимично Боливије, Чилеа и Бразила. Својега су цара сматрали божанством и директним Сунчевим потомком, а богу су Виракоћи приносили жртве кланице - највише ламе, но понекад и људе.
Ирокези је име које се односи на неколико индијанских племена, а подручје које су та племена наставали, протезало се од од атлантске обале до језера Еире. Савез је ирокешких племена у почетку обухватао петак племена - Мохавке, Онеида, Кајуге, Онондага и Сенеке, а 1571. придружили су им се и Тускароре.
Кецалкоатл је најважнији међу астечки боговима: он је бог неба и сунца, ветрова и звезде Данице. Био је познат и као Перната Змија те су га држали великим доброчинитељем човечанства.
Којот се код северноамеричких Индијанаца често приказује као човек-којот, а представља »мангупа«, вечног луталицу, стручњака за шалу и варку.
Кон-Тики Виракоћа божанство је андског народа Цолла који живи на подручју око језера Титицаца, између Перуа и Боливије. Име Виракоћа испрва је означавало једнога од богова Инка, а потом је, када је овдашње становништво пало под власт тога народа, придодато Кон-Тикијеву имену.
Кунић је у многим причама северноамеричких Индијанаца пријатељ Којоту или преријско вуку те често заједно с њим учествује у авантурама.
Маје су индијански народ који је пре Астека живео на подручју данашњег Мексика и Гватемале. Као припадници развијене цивилизације, градили су градове од камена и украшавали их киповима и сликама. Проучаватељи њихове религије држе да им се врховни бог звао Ицамна. У митовима Маја богови су у неколико наврата покушали створити човека: најпре су људе направили од блата, потом од дрвета (потомци су ове врсте данашњи мајмуни) те на крају од кукурузног брашна.
Манко, познат још и као Ајар Манко или Манко Капак, јунак је Инка, утемељитељ градова и цивилизације. Према предаји је управо он научио Инке земљорадњи и законима на којима почива организација друштва.
Миктлантекутли је астечки бог подземног света и смрти који чува кости покојника и пази да нико на њих не капне коју кап крви и тако оживи човека коме су раније припадале.
Навахо је име најбројнијег индијанског племена које данас постоји. Резерват Навахо Индијанаца пружа се кроз Нови Мексико и Аризону и обухвата подручје богато угљем и нафтом. Њихова је митологија блиска митологији Пуебло Индијанаца, који живе на истоме подручју ис којима су им заједнички и многи обреди и обредни плесови.
Прамајка паучић женско је божанство које је, према веровању, Цхерокееја, створило свет. И у предаји Хопи Индијанаца паук се сматра женским божанством и приписује му се стварање света.
Сиоуки су преријски Индијанци, подељени на много разних племена. Име им значи »мале змије«, а поштовали су Вакана Танку или »Велику Тајну«, творца и господара свега што постоји.
Шолотл је астечки бог и Кецалкоатлов брат близанац, господар чаролија промењива лика, а често се јавља у обличју којота.
Тескатлипока астечки је бог ноћи и чаробњаштва, злокобно божанство које се у борби против брата Кецалкоатла непрестано служи подлим преварама.
Виракоћа је код Инка бог створитељ који се у веровању андског народа Цолла касније стопио с богом Кон-Тикија. Постоје, међутим, приче посвећене искључиво Манку и његовој браћи Ајар.
Азија
Аматерасу је јапанска богиња сунца коју је створио Изанаки. Она је и богиња плодности: када се једном, каже предаја, у страху од подлога брата Сусана, склонила у једну пећину, на земљи више ништа није могло расти. Тек када су је остали богови на превару измамили из пећине, биље је поново оживело.
Изанаки и Изанами главни су ликови у најважнијем од јапанских митова, мита о настанку света. У почетку су били сједињени у унутрашњости јајета, али су се морали раздвојити да би тако почело стварање света те су тако настали небо (Изанаки) и земља (Изанами). Касније је Изанаки постао бог живота, а Изанами богиња смрти. Сматра се да је Изанаки осим тога створио и Аматерасу, прелепу богињу сунца, Цукијомија, бога месеца, те Сусана, напраситог и злог бога грома и освете.
Пастир и Ткаља кинеска су имена за сазвежђа која ми зовемо Лира и Орао. Прича о Пастиру и ткаље веома је омиљена те постоји неколико њених верзија, но у свима се двоје заљубљених, према одлуци задово Цара, смеју састати само на седми дан седмог месеца у години. Пада ли тог дана киша, у северној се Кини каже да то Пастир и Ткаља лију сузе радоснице због поновног састанка.
Рама је аватар или утеловљење индијскога бога Вишнуа који у људском обличју силази на земљу да би се оженио лепом ситом, кћерком краља дзанак, те убио крвожедног злодуха Раван. У том подухвату Рами помажу брат Лакшмана и мајмунски краљ Сугрива. Рамина су јуначка дела описана у Рамајани, староме индијском епу који има готово сто хиљада стихова, а потиче из ИВ. ст пр. Кр.
Равана је злодух-разбојник, краљ Ланке, који је имао двадесет руку и десет глава. Од бога Брахме измамио је обећање да га никакав непријатељ неће моћи убити, ни бог ни злодух. У свом је набрајању, међутим, заборавио на човека, држећи га преслабим и посве нешкодљивим створењем. И прича о Раван испричана је у индијском епу Рамајани.
Тримурти је назив за тројство што га творе ова главна индијска божанства: Брама, створитељ свега што постоји, Вишну, одржаватељ чија је улога да чува и штити оно што је Брахма створио те Шива, разоритељи којему је задатак да уништава све оно што се примакло крају својега постојања.
Вишну је други бог хиндуистичког Тримуртија, заштитник човека и природе. Према индијској је митологији Вишну до сада, у разним обличјима, више пута силазио на земљу да би спасао свет. Ово је списак његових првих девет аватара или утеловљења, док се десети тек треба родити.
1. Матсја или риба
2. Курма или корњача
3. Вараха или вепар
4. Нарасимха - човек-лав
5. Вамана - патуљак
6. Парашурама или Рама са секиром
7. Рама или краљевић Рамачандра
8. Кршна или Црнопути
9. Будха или Просветљени
10. Калки или Осветник на белом коњу
Задов Цар (или Иу Хуанг на кинеском) у таоизму је врховно божанство, господар неба и отац богова.
Африка и Океанија
Анубис је египатски бог са главом шакала те син Озирисов и Нефтидин. Господар је балзамирања и чувар гробова, а исто тако и водич душа умрлих које ступају пред суд Озирисов.
Бамапама је митски лик међу аустралијским Абориџинима, који се још назива и Узе. Слично Којоту код Индијанаца, и Бамапама је варалица, луђак, кршитељ правила, но за разлику од њега, своју стваралачку способност употребљава за људску добробит.
Богомољка се код Бушмана, најстаријега афричког народа, назива »небеским кукце«. Њихова митологија тврди да се Створитељ каткада појављује управо у обличју богомољке.
Геб је један од девет великих египатских богова. У Граду Сунца, смештеном у Доњем Египту, клањали су му се као богу Земље. Био је муж Нут, богиње Небеских вода, те отац четворо божанске деце: Озириса, Изиде, Сета и Нефтида.
Гулу је угандски бог Неба и Намбин отац, а исто тако и владар небескога народа и небеских пашњака, власник големих стада говеда.
Хорус је египатски бог са главом сокола, син Изидин и Озирисов, господар неба, а такође и вечни Сетов непријатељ.
Изида је у Египту богиња-мајка, господарица љубави и судбине. Жена је Озирисова и мајка Хорусова.
Кинту је угандски краљ за кога се мисли да је стварно живио. Његов је лик намерно убачен у древне митове како би му се потомци могли дичити божанским пореклом.
Мауи је митски јунак код Полинезијаца, познат као »Мауи од Хиљаду Обмана«, довитљивац који своју оштроумност и варке употребљава зато да би помогао људима. Мауи удицом из мора извлачи полинезијски острва, краде ватру да би је донео људима, успорава сунчев ход да би дан дуже трајао те напокон умире у покушају да људима прибави вечни живот.
Намбу је кћи угандског бога Гулу и Кинтуова жена.
Нефтида је египатска богиња смрти и жена Сетова. Сестри Изиди помагала је у тражењу Озирисова тела.
Нил се у Египту држао светом реком, а његовим годишњим поплавама околна подручја захваљују плодност.
Нут је египатска богиња ноћног неба и мајка звијезда. Као Гебова жена, родила је Озириса, његова брата и сестре.
Озирис је египатски бог плодности, Изидин муж и Хорусов отац. / / Који је људе научио како да обрађују земљу. Умријевши од руке брата Сета, постао је након смрти бог загробног живота и судија над душама мртвих. Муж је Изидин и Хорусов отац.
Сет је египатски бог пустиње, олује и хаоса. / / Вечно се мора борити против Хоруса којему је убио оца.
Шу је египатски бог ваздуха и небеске светлости. Раздвојио је Геба и Нут, Земљу и Небо, да би омогућио стварање света.

МИТОЛОШКЕ ПРИЧЕ О СТРАШНИМ БИЋИМА



КЕНТАУРИ
СМРТНИЦИ СУ ИХ СЕ ПЛАШИЛИ ЗБОГ ЊИХОВЕ СУРОВОСТИ И ДИВЉАШТВА. ХРАНИЛИ СУ СЕ СИРОВИМ МЕСОМ И ЖИВЕЛИ У ШУМАМА ТЕСАЛИЈЕ. СТРАХ КОД ЉУДИ ИЗАЗИВАЛИ СУ ОКРУТНИМ ОБИЧАЈИМА И НЕОБУЗДАНИМ ПОРИВИМА ПРЕМА ВИНУ И ЖЕНАМА



КАО ЊИХОВА ПОСТОЈБИНА НАВОДЕ СЕ ШУМСКИ ПОЈАСЕВИ ТЕСАЛИЈЕ. ВУКУ ПОРЕКЛО ОД ИКСИОНА И ОБЛАКА КОЈИ ЈЕ ЗЕВС СТВОРИО ПО ЛИКУ СВОЈЕ СУПРУГЕ, БОГИЊЕ ХЕРЕ, А С КОЈИМ СЕ ИКСИОН СЈЕДИНИО. НАСЕВШИ НА ПОДВАЛУ С ОБЛАКОМ, ИКСИОН БИВА КАЖЊЕН ЗБОГ БЕЗОЧНОСТИ. КАО ПОСЛЕДИЦА СЈЕДИЊАВАЊА ИКСИОНА И ОБЛАКА НАСТАЈЕ ЧУДОВИШНИ ПОТОМАК КЕНТАУР. СПОЈИВШИ СЕ С ПЕЛИОНОВИМ КОБИЛАМА. ОН СТВАРА ИСТОИМЕНИ РОД.
ЗАНИМЉИВО ЈЕ ПОМЕНУТИ ДА ПЕЛИОН У ТЕСАЛИЈИ ЛЕГЕНДАРНИ ГИГАНТИ ПОСТАВЉАЈУ НА ОБЛИЖЊУ ПЛАНИНУ ОСУ, КАКО БИ НАПАЛИ ОЛИМП. ЈЕДАН ЗНАЧАЈАН ХРАМ ПОСВЕЋЕН БОГУ ЗЕВСУ КРУНИШЕ ВРХОВЕ ЗНАМЕНИТОГ ПЕЛИОНА.
КЕНТАУРИ СЕ ПОЈАВЉУЈУ У ДИОНИСОВОЈ ПРАТЊИ, ДИВЉИ И ПИЈАНИ, У ДРУШТВУ САТИРА И СИЛЕНА. ИЗГЛЕД ПОЛУКОЊА, ПОЛУЧОВЕКА ДОБИЈАЈУ У ПЕТОМ ВЕКУ ПРЕ НАШЕ ЕРЕ, У ВРЕМЕ ВАЈАРА ФИДИЈЕ, КОЈИ ИХ КАО ТАКВЕ ОБЛИКУЈЕ У КАМЕНУ. КЕНТАУРИ С ПОЧЕТКА ПРИЧЕ ИЗГЛЕДАЈУ ДРУГАЧИЈЕ. НА ПРВИМ ПРИКАЗИМА ТО СУ ЏИНОВИ ЧИЈА СУ ТЕЛА ОБРАСЛА КРЗНОМ, С КОЊСКОМ ГРИВОМ.
СМРТНИЦИ СУ ИХ СЕ ПЛАШИЛИ ЗБОГ ЊИХОВЕ СУРОВОСТИ И ДИВЉАШТВА. ХРАНИЛИ СУ СЕ СИРОВИМ МЕСОМ, И ЖИВЕЛИ У ШУМАМА ТЕСАЛИЈЕ. СТРАХ КОД ЉУДИ ИЗАЗИВАЛИ СУ ОКРУТНИМ ОБИЧАЈИМА И НЕОБУЗДАНИМ ПОРИВИМА ПРЕМА ВИНУ И ЖЕНАМА. КЕНТАУРИ ФОЛ И ХИРОН ИЗДВАЈАЈУ СЕ ОД РАЗВРАТНИХ СРОДНИКА ПО МУДРОСТИ И ДОБРОТИ, И ДЕО СУ ПОСЕБНИХ ЛЕГЕНДИ. ПЛАНИНА ПЕЛИОН ОСТАЈЕ ЗАБЕЛЕЖЕНА КАО БОРАВИШТЕ КЕНТАУРА ХИРОНА. УОПШТЕНО, ОВА ЧУДОВИШНА СКУПИНА УПЛИЋЕ СЕ У МНОГЕ ЈУНАЧКЕ СПЕВОВЕ АНТИЧКЕ ГРЧКЕ.

БОРБА ПРОТИВ ЛАПИТА
ЈЕДНА ОД НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ ЛЕГЕНДИ О КЕНТАУРИМА ЈЕ БОРБА ПРОТИВ ЛАПИТА, ИЗМИШЉЕНОГ ТЕСАЛСКОГ ПЛЕМЕНА. НЕВЕСЕЛИ СВАДБЕНИ ПИР ПОСТАЈЕ ПОПРИШТЕ СУКОБА. ВЕНЧАЊЕ КРАЉА ЛАПИТА ПИРИТОЈА И МЛАДЕ ИЗАБРАНИЦЕ ХИПОДАМИЈЕ, ПОЛАЗИ ПО ЗЛУ КАД КЕНТАУР ЕУРИТИОН, ОПИЈЕН ВИНОМ, ПОКУШАВА ДА С ОСТАЛИМ КЕНТАУРИМА ОТМЕ НЕВЕСТУ. НА СЦЕНУ СТУПА ТЕЗЕЈ, КОЈИ ГА СПРЕЧАВА У ПОДЛОЈ НАМЕРИ. ТАДА ИЗБИЈА ОПШТА ТУЧА, ГРУПА КЕНТАУРА БАЦА СТАБЛА И КАМЕЊЕ НА СВАТОВЕ. ИЗ ОВОГ МЕТЕЖА КАО ПОБЕДНИЦИ ИЗЛАЗЕ ЛАПИТИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ХРАБРОСТИ ТЕЗЕЈА И ПИРИТОЈА. КЕНТАУРИ БИВАЈУ ПРОГОЊЕНИ, БЕЖЕ ДО ГРАНИЦА ЕПИРА И НАЛАЗЕ УТОЧИШТЕ НА ОБРОНЦИМА ПИНДА.