Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Dilema

taj Ned Sep 26, 2010 3:58 pm
Dilema 73e59c0388e3ccdebc336785fc217b84

MOŽDANI TALASI otkrivaju vaš identitet

Lične karte, pasoši, otisak prsta, čipovi, sve ono bez čega se danas ne može, uskoro će, najverovatnije, biti nepotrebno i samo sećanje!?
Uskoro će se za identifikaciju koristiti samo - moždani talasi!
Ili, mozak.

Dakle, mnogim kriminalcima, majstorima prerušavanja, obmane i prevare neće vredeti ništa što im je dosad koristilo da sa uspelim falsifikovanim ispravama, prerušavanjem ili na neki drugačiji način, prelaze granice šetajući s jednog na drugi kraj planete.

U okviru HUMABIO projekta razvija se nova tehnologija. Praktično biometrijski izum koristiće se uz tradicionalne tehnologije kao što su kontrola putem boje glasa, uzimanja otiska prsta... Jer, sve je dosad moglo da se falsifikuje, ali moždani talasi neće moći. Ili će, ko zna, kriminal, koji uvek za korak ispred policije, još jednom pronaći način kako da se suprostavi i ovom novom izumu, kontroli moždanih talasa. Istina, kao i svaki naperedak, i ovaj novi izum moći će nažalost da se zloupotrebi! Zar nije i Nobel, izumitelj dinamita, nije imao najčasnije namere, koje su pretvorile svet, nažalost, u bure baruta. Ili, atiomski fizičari, "čačkajući" po strukturi atoma nisu u početku ni sanjali da će stvoriti monstruma koji može, kad god se nekoj sili prohte da uništi planetu... Naučnici su, dakle, otkrili novu tehnologiju koja identifikuje ljude po njihovim moždanim talasima, ali i pulsu i raspoloženju.
Ova metoda razvila se u okviru HUMABIO projekta, koji uključuje Univerzitete i privatne kompanije kao Volvo i Simens.

Ova nova tehnologija, koju je delimično otkrio i Europian Commission, instaliraće se na aerodromima, železnicama, kao i visokosigurnosnim objektima, vojnim postrojenjima, trezorima, bankama, pa i u dobro čuvanim zatvorima... Ura|ena je i pilot studija koja je pokazala da sa apsolutnom sigurnošću možemo da budemo identifikovani preko naših jedinstvenih moždanih talasa. Dakle, da uprostimo: jedinstveni identifikacioni broj na našim ličnim kartama (JMBG) više neće biti potreban, kao i mnogobrojna uverenja koja vadimo, apsolutno su nepotrebna, osim za punjenje kasa i budžeta...

Naučnici su, zasad, koristili specijalne "kacige" sa EEG tehnologijom, kako bi dokazali da sistem može da funkcioniše... Istina, nevoljno, ali priznaju da je to neprikladna procedura, jako uočljiva i nepraktična, ali radi se na usavršavanju.

U "izdajnike" našeg identiteta i naših malih ili velikih tajni naučnici su pridodali još jedan: EKG! EKG snima ritam vašeg srca, zasad, samo kao pomoć da se otkriju slabosti ili nepravilnosti... Ali, kao što može da detektuje odre|ene slabosti, pokazuje i podatke koji su individualni i jedinstveni, koji odmah otkrivaju čiji je to EKG. Eksperti, zasad, ovo koriste kako bi sagradili profil ličnosti i autentičnost identiteta. Ali, to je isto nametljiva procedura.

U svetu moderne tehnologije sve je manje tajni, a sve naše individulane tajne su kao na dlanu. Tako, već sad, naučnici mogu tačno da kažu - ko ste po načinu na koji, recimo, sedate za stolicu. Takođe, mnoge kompanije ovu metodu mogu da koriste kako bi utvrdili da li je neko vozilo ukradeni auto ili ne? Dakle, bez alarma, sigurnosnih sistema i "bipera" i to samo po načinu kako sedite iza volana i upravljate.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Hrišćanstvo kod Srba

taj Ned Sep 26, 2010 3:59 pm
Hrišćanstvo je religija koja nastaje u prvom veku nove ere. Pojavljuje se na tlu Izraela, koji je tada bio okupiran od Rimljana.
Za samo tri veka, hrišćanstvo je postalo zvanična religija mnogih država i naroda. Bilo je organizovano u jedinstvenu religioznu zajednicu, crkvu. Predstavljalo je prvu univerzalističku religiju, nasuprot dotadašnjim nacionalnim religijama, i propovedalo jednakost svih ljudi pred Bogom: Jevreja, Grka, Rimljana, siromašnih, bogatih, žena, muškaraca. Zbog propovedanja jednakosti, brzo su ga prihvatili siromašni.
Predhrišćanska vera Srba je bila vezana za prirodu. Obožavali su sunce, mesec, zvezde, oblake i vatru.
Krštavanje Srba se vezuje za braću Ćirila i Metodija, odnosno za njihove učenike Klimenta i Nauma. Godina je 879. To se, dakle, dešavalo pre 1.130 godina.
Propovedanje hrišćanstva se obavljalo na slovenskom/srpskom jeziku i knjigama nastalim u radionicama oko Soluna.
Masovnije pokrštavanje je usledilo tek u sedmoj i osmoj deceniji IX veka, budući da je oko 879. godine Vlastimirov unuk, a Gojnikov sin, Petar postao prvi srpski knez koji je dobio hrišćansko ime. Tako se za taj period vezuje početak primanja hrišćanstva.
Kod Južnih Slovena, a samim tim i kod Srba, nastaje nova epoha. Za hrišćanstvo se vezuje slovenska pismenost i začeci slovenske književnosti.
Bilo je pokušaja krštavanja i ranije, u VII veku. Misionari su se narodu obraćali na latinskom, ili grčkom jeziku pokušavajući da objasne prednosti vere, ali ih Srbi nisu razumeli, pa su ti pokušaji bili bezuspešni.
Srbi se, kao poseban narod, prvi put pominju 622. godine u "Analima franačkog kraljevstva" i to pod imenom Sorabi. Zauzimali su veliki deo nekadašnje rimske provincije Dalmacije.
Život Slovena, a time i Srba, po dolasku na Balkan bio je dobrim delom vezan za vodu i za sve ono dobro i zlo što ona donosi. Poštovali su reke i verovali u vodena božanstva. Tako je mitološka svest Srba bila pod jakim dejstvom prirodnih sila.
Vrhovni bog je bio Perun ili Svetovid, gospodar svetlosti, zemlje, toplote i neba.
Perun je imao sina Dažboga, kralja sunca.
Perun, ili Svetovid, imao je četiri glave, dve napred, dve pozadi. Tako je mogao da vidi na sve četiri strane sveta. Znao je šta se događalo u prošlosti, sadašnjosti i šta donosi budućnost.
Kod Srba, paganska vera nije odmah nestala. Oni su i dalje slavili slovenske bogove i kada su počeli da primaju hrišćanstvo. Svoje verske obrede su vršili po poljima, šumama i na izvorima, i postupno su svoje kultove i verovanja transformisali u hrišćanske. Na taj način su postepeno njihovi bogovi preobraćeni u hrišćanske svece. Tako, na primer, Perun ustupa mesto hrišćanskom svetom Iliji, koji je gospodar munja i gromova. Do izmirenja nove hrišćanske religije i starog paganskog verovanja došlo je u vreme sv. Save.
Pravoslavlje među Srbima su širili i organizovali monasi, kojih je u srednjem veku u Srbiji bilo preko sto hiljada, u više od hiljadu manastira. Konačno, kada je Stefan Nemanja proterao bogumile iz Srbije u Bosnu, u Srbiji je zavladalo pravoslavlje.
Piše: Jovan Đorđević
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Faraon umrla od raka

taj Ned Sep 26, 2010 3:59 pm
Posle brojnih otkrića, koja su obeležila početak prošlog veka, i kulminirala otkrićem bogate Tutankamonove grobnice 1922. godine, malo ko je verovao da egipatska pustinja skriva još neko iznenađenje.

Javnost, koja nije očekivala nova senzacionalona otkrića, ponovo je bila šokirana kada je pronađen zub. Ne občin. Već zub na osnovu koga su egiptolozi uspeli da identifikuju mumiju najveće egipatske vladarke, faraona Maatkare Hatšepsut.

Priče o starom Egiptu uglavnom se svode na spekulacije o nastanku velelepnih hramova, misterije drevnih piramida, epove o moćnim faraonima i legende o prelepim kraljicama. Svima su poznate zanosna Nefertiti po svojoj lepoti i Kleopatra po zavodničkim sposobnostima. Ipak, malo je onih koji su čuli za Hatšepsut, iako je ova vladarka bila daleko moćnija, i u čijim rukama je bila sudbina čitavog egipatskog carstva!

Hatšepsut je druga, od tri žene koje su samostalno vladale Egiptom. Međutim, jedina je, koja je carstvom Nila, vladala u zlatno doba staroegipatke civilizacije, i koja je uspela da se na tronu održi skoro čitave dve decenije.

Hatšepsut nije lako došla do suverene vladarske pozicije, iako je bila jedino preživelo dete faraona Tutmosa I i glavne kraljeve supruge Ahmes. Njen otac je, želeći da ozakoni pravo na vlast svom sinu sa ženom nižeg porekla, Tutmosu II, ugovorio brak između njega i svoje zakonite kćeri, Hatšepsut. Naredne četiri godine Hatšepsut je uživala status kraljeve supruge i nije imala nikakva upravljačka ovlašćenja i moć. No, kako njen polubrat nije dugo poživeo, Hatšepsut, oko 1473. godine p.n.e., preuzima vlast u Gornjem i Donjem Egiptu, kao namesnica svom pastorku, Tutmosu III.

Hatšepsut je, međutim, imala probleme da učvrsti vladarski položaj. Jer, tradicionalno egipatsko društvo nije bilo spremno da prihvati ženu kao vladara. Zbog toga se, domišljata kraljica, oblačila kao muškarac. Nosila je lažnu bradu i naredila da je na statuama i umetničkim reljefima prikazuju kao kralja, a ne kraljicu.

Ipak, u drevnim zapisima o njoj se piše u ženskom rodu, pa je očigledno da je Hatšepsut pre pokušavala da pronađe kompromis između kralja i kraljice nego da obmane Egipćane i predstavi se kao muškarac.

Za vreme velike kraljice u Egiptu je vladalo blagostanje. Hatšepsut je povela nekoliko ekspedicija u Punt, drevnu zemlju bogatu zlatom čija je lokacija još uvek nepoznata. Izgradila je nekoliko hramova od kojih je najpoznatiji velelepni Hram kraljice Hatšepsut u Deir-el-Bahriju u blizini Doline kraljeva. Podigla je i četiri veličanstvena obeliska od kojih jedan još uvek stoji u čuvenom hramu u Karnaku.

Iako je uspešno upravljala staroegipatskom civilizacijom, čudno je, da su nakon njene smrti, (u)činjeni veliki napori da se njeno ime izbriše iz istorije. Sa spomenika i hramova koje je izgradila, brisane su njene kartuše, pečati u kojima se tradicionalno predstavljalo ime faraona. Obelisci koji su krasili ulaz u hram u Karnaku potpuno su zagrađeni, a na mesto njene kartuše često bi uklesali kartušu njenog naslednika, Tutmosa III.

Zbog toga su egiptolozi pretpostavljali da je mladi Tutmos III bio željan vlasti i da je svoju namesnicu i maćehu Hatšepsut nasilno uklonio sa prestola.
Da li su identifikacijom Hatšepsutine mumije, naučnici uspeli da objasne ovaj neobičan obrat koji je usledio posle kraljičine smrti?

Hatšepsutina mumija je pronađena u neuglednoj grobnici u Dolini kraljeva, zajedno sa mumijom njene dojilje Sit-re In. Jednostavni drveni sarkofazi i skromna grobnica sugerisali su da se ne radi o mumijama kraljevskog porekla.
S druge strane, grobnica koju je za egipatsku vladarku, još dok je bila na vlasti, sagradio kraljevski arhitekta Senmut, bila je prazna. U njoj su arheolozi pronašli samo kutiju u kojoj je čuvana kraljičina jetra i jedan zalutali zub. Da je u kutiji bila samo jetra njen sadržaj ne bi bio ni malo neobičan, pošto su unutrašnji organi odstranjivani tokom mumifikacije i tradicionalno su se čuvali u grobnicama, u kutijama skladištenim u prostorijama odvojenim od one u kojoj se čuvao kraljevski sarkofag. Ipak, neobično je da se dugi niz godina naučnici nisu zapitali otkud zub u jednoj takvoj kutiji?

Tek 2005. godine Zahi Havas, generalni sekretar Visokog saveta za starine u Egiptu, dolazi na ideju da (ipak) istraži kome pripada zub pronađen u Hatšepsutinoj grobnici.
U intervjuu sa Denijem Kramerom, Havas otkriva javnosti kako je i zašto odlučio da ispita vilice svih neidentifikovanih mumija pronađenih u Dolini kraljeva (bilo ih je četiri) u nadi da će baš nekoj od njih faliti sporni zub.

Havas i njegov tim imali su sreće. Istraživanja su pokazala da je mumiji KV60a, koju je još 1903. godine pronašao čuveni arheolog Hauard Karter nedostaje jedan zub.
Poređenjem DNK mumije KV60a i kraljice Ahmes Nefertari, Hatšepsutine bake, utvrđeno je da se radi o čuvenoj faraonki XVIII dinastije. Kraljičina mumija danas počiva u Egipatskom muzeju u Kairu. Havas, koji je bio na čelu Projekta egipatskih mumija, obavio je detaljna ispitivanja koja su naučnicima pružila brojne informacije o kraljici i njenom životu pre nego što je mumija izložena u muzeju.
Snimci CT skenera pokazali su da je kraljica Hatšepsut umrla u petoj deceniji života od kancera koji je zahvatio karličnu kost i kičmenu moždinu. Stoga Havas i njegov tim osporavaju hipoteze kolega da je Tutmos III kraljicu oterao sa trona, ili čak naredio njeno ubistvo.

U prilog njihovim tezama idu i nalazi koji su pokazali da su Hatšepsutine kartuše ruinirane godinama nakon što je Tutmos III došao na vlast. Zato, stručnjaci pretpostavljaju da kampanja uklanjanja tragova Hatšepsutine vladavine nije bila usmerena protiv nje lično, već da je pravi cilj bio prikriti da je žena vladala kao faraon moćnog Egipta.
Havas je iskustvo sa ispitivanjem mumije KV60a zabeležio u serijalu snimnjenom za National Geographic Channel. Nadajmo se da će emitovanjem ove neobične priče svet zapamtiti faraona Hatšepsut, ženu koja je dugo i uspešno upravljala najnaprednijom civilizacijom tadašnjeg vremena.
Piše: Elena Krsmanović
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Naš prostor liči na nas

taj Ned Sep 26, 2010 4:00 pm
Ulaganje u životni prostor uvek donosi licno zadovoljstvo. Ali pored finansija, za takav poduhvat treba uložiti vreme da realizujemo ideje. Majstori, prodavnice, nabavke... Svakodnevne obaveze i posao čine da ste željni odmora kada dođete kući, i poslednje na šta ćete pomisliti je: "Hajde da preuredim nešto u stanu!" To se uvek ostavlja za neki drugi dan, pa neretko prođu meseci pre nego što dođe na red da napravite drugačiji razmeštaj, da stavite nove tapete ili osmislite nešto lepo, što bi oplemenilo vaš ambijent. Ipak, čak i kada se ne posveti dovoljno pažnje mestu u kome se živi i odmara, ne sme se prevideti činjenica da: naš stan uvek liči na nas, i mi ličimo na svoj stan.
Najčešće se preuređenje stana započinje iz nužnosti, jer deca porastu i roditelji traže rešenje: kako da svakom članu porodice obezbede dostojan kutak. U gradskim stanovima - uvek je komplikovano uklopiti želje i potrebe više generacija. Ali nije nemoguće.
Za početak našeg dopisivanja predstaviću primer upravo takvog stambenog prostora u kome je izvršena adaptacija - pregrađivanje radi dobijanja više soba.
Piše: Marijana Stanković
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Korak ispred prirode

taj Ned Sep 26, 2010 4:01 pm
Pablo Ruiz Picasso, sigurno je jedno od najvećih imena u umetnosti XX veka.
Po svemu izvanredan stvaralac, tokom svoje duge umetničke karijere stvorio je opus od preko 20.000 umetničkih dela; slike, skultpure i grafike.
To su samo su neki od načina na koje se ovaj Španac izraživao.
Slikao je sve; od mrtve prirode, pejzaža, portreta, aktova, do borbi bikova; bavio se skulpturom, eksperimentisao sa keramikom praveći različite figurine, ali i upotrebne predmete - brisao je granice između slike i skulpture, umetnosti i zanata, složenog i jednostavnog.
Rođen je 25. oktobra 1881. godine u gradu Malaga, u španskoj pokrajini Andaluziji, pod krštenim imenom Pablo Diego José Francisco de Paula Juan Nepomuceno María de los Remedios Crispiniano de la Santísima Trinidad.
Pikasov talenat prvi je primetio njegov otac, profesor u Školi umetnosti i zanata u Malagi, zahvaljujući kome je otpočelo Pikasovo slikarsko obrazovanje - sa 14 godina Pikaso upisuje Školu lepih umetnosti, potom studira u Madridu, ali se njegove studije najvećim delom ipak odvijaju u Barseloni.
Pikaso je veći deo svog života proveo u Francuskoj, u Parizu, centru umetničkog života tog vremena, gde se nastanjuje tokom prvih godina novoga veka.
Tokom svog stvaralačkog veka eksperimentisao je sa širokim dijapazonom stilova i tema. U različitim fazama svoje karijere bio je pod uticajem afričke i iberijske umetnosti, ali i umetnošću pionira modernog slikarstva - Sezana, Gogena, Matisa...
Nastanak tehnike kolaža, koja je otvorila sasvim nove mogućnosti umetničkog izražavanja u to vreme, smatra se upravo Pikasovom zaslugom.
Ipak njegovo ime se pre svega vezuje za fenomem kubizma, umetnički pravac čije naznake zatičemo još u Sezanovom opusu devedesetih godina XX veka, a koje će Pikaso zajedno sa francuskim umetnikom Žorž Brakom (George Braque), svojim bliskim prijateljem i umetničkim istomišljenikom, razvijati tokom godina...
Pikasovo stvaralaštvo od teoretičara i istoričara umetnosti podeljeno je na nekoliko faza, odnosno perioda, tokom kojih ne retko dolazi do prožimanja različitih stilova.
Plavi period, od 1901. do 1903 godine, tokom koga na Pikasovim slikama preovladava plava boja, karakterističan je i po osećanju usamljenosti, otuđenosti i beznadežnosti na Pikasovim slikama, dok posmatra i slika ljude iz nižih slojeva društva u težnji da predstavi sav njihov ponos. „Stari gitarista" iz 1903. godine pravi je primer ovakve poetike.
Ružičasti period koji obuhvata naredne dve godine, 1904. i 1905., obiluje motivima cirkusa, igre i zabave, a izražajnost ovih slika naglešana je kako dinamičnošću predstavljenog u slici tako i njihovim crvenim tonovima.
Kada se 1906. godine Pikaso zainteresovao za iberijsku skulpturu, staru nekoliko vekova pre nove ere, pod uticajem njenih pročišćenih površina i jednostavnih geometrijskih formi, ali i kolorita ekspresionizma, elemenata fovizma i afričke skulpture, nastaje njegovo čuveno delo, slika koja otvara sasvim novo doba i proglašava jedan potpuno revolucionaran pravac u umetnosti - kubizam. „Gospođice iz Avinjona" su pet dama iz bordela; popularne zabave Parižana toga doba, i slikarske teme kojom je još sredinom XIX veka napravljen najveći proboj - iz akademskog slikarstva tradicionalnih shvatanja, stvorivši ono što će se nazvati modernim slikarstvom, modernog doba.
„Gospođice" su bile po dimenzijama najveće platno na kojem je Pikaso, do tada, radio i zapravo i nisu u pravom smislu kubistička slika već tek početak nečega što će se u punom zamahu razviti tek u saradnji sa Brakom. Sam je bio, po izvesnim svedočenjima, nezadovoljan slikom, smatrajući je nezavršenom do kraja.
Za vreme Prvog svetskog rata Pikaso radi kostime i scenografiju za moderan ruski balet, Sergeja Dagiljeva, na kome su sarađivali mnoga značajna umetnička imena tog vremena.
Oko 1920/25, Pikaso se ponovo vraća klasičnim temama, oblačeći ih u novo, moderno ruho, pa na njegovim slikama vidimo mitske kentaure, ženske figure odevene u klasičnu draperiju i kupače, sve figure vrlo masivnih i snažnih oblika i dimenzija.
Sa nadrealistima dolazi u dodir početkom tridesetih, kada ga fascinira danas prepoznatljiv Pikasov motiv Minotaura.
Tako 1937. godine, za samo dva meseca Pikaso završava svoje najpoznatije delo „Guernica", kao mural namenjen Španskom paviljonu povodom Međunarodne izložbe u Parizu.
Ova impozantna slika nastala je kao reakcija na fašističko bombardovanje istoimenog španskog grada i predstavlja sav užas, strah i teror nasilja, bespomoćne ljude i životinje u potpunom haosu, pod pretnjom bliske smrti.
Tokom II svetskog rata, Pikaso je jedan od retkih umetnika koji ostaje u okupiranoj Francuskoj, ne emigrirajući u SAD kao gotovo čitava intelektualna elita. Njegovi kasni radovi, sve do 1973. godine, tretiraju istu tematiku koja ga zaokuplja čitavog života, predstavljenu na različite, samo njemu svojstvene načine. Možda se Pikasov umetnički značaj, imaginacija, smelost, inovacija i jednostavnost koje istovremeno prožimaju njegova dela, mogu upravo objasniti rečima: „Ja ne idem za prirodom već ispred nje - i sa njom zajedno."
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Povratak u budućnost

taj Ned Sep 26, 2010 4:01 pm
Naučna Fantastika, pojam doslovno preveden sa engleskog (science fiction, SF) označava hibridan žanr koji kroz spoj nauke i fikcije razrađuje uzbudljivu fabulu. Zbivanja u naučnoj fantastici zasnovana su na trenutno postojećim naučnim teorijama ili izmišljenim naučnim otkrićima i uglavnom su smeštena u budućnost.

Žanrovske odlike sf-a su različite i tiču se njene tematske strane. U naučnoj fantastici vreme događanja je budućnost ili neko drugo nesadašnje vreme.
Mesto zbivanja je često svemir (gotovo uvek sa vanzemaljacima), neka druga planeta, nepoznata civilizacija i sl.

Obavezni dekor čine raznorazni pronalasci: vremeplovi, roboti, nanotehnologija, virtuelna realnost. Uz to po pravilu idu i neuobičajeni društveni i državni sistemi, sasvim različiti od dosadašnjih, mada sa čestim oznakama tiranije i represije.

Preteče naučne fantastike mogu se tražiti u pradavnim mitovima, u Bekonovoj Novoj Atlantidi, fantazijama S. de Beržeraka, razvoju romana kao književne vrste u XVIII veku, i pre svega u Sviftovim Guliverovim putovanjima (1726), Frankeštajnu (1818) Meri Šeli i Drakuli (1897) B. Stokera. Kao najvažnije preteče naučne fantastike obično se navode, s jedne strane, dela XIX veka (Poove pripovetke, romani Ž. Verna i H. Dž. Velsa), a s druge tehnički pronalasci struje i telegrafa.

U srpskoj književnosti prvi pisci naučne fantastike su bili Lazar Komarčić i Dragutin Ilić.
Zbog toga se u teoriji i istoriji naučna fantastika, kao žanr, pominje i primenjuje isključivo na dela nastala u XX veku. Kako je naučna fantastika postajala deo popularne kulture, ovaj pojam počinje da se koristi i u užem, pežorativnom značenju, pa obuhvata i niskobudžetne filmove B kategorije i nižerazrednu, trivijalnu književnost. Otuda su u upotrebi i dve skraćenice, SF za ozbiljna i umetnički vredna dela, i sci-fi za nižerazredna, petparačka dela koja pripadaju ovom žanru.

Po nekim proučavaocima naučna fantastika je zapravo podžanr koji sa fantastikom, epskom fantastikom, utopijom, antiutopijom, magičnim realizmom, pa i delima pisaca kao što su H. L. Borhes i Dž. Bart, spada u obuhvatniju kategoriju takozvane spekulativne fikcije.
S druge strane, sama naučna fantastika s obzirom na teme koje obrađuje, deli se na sledeće podžanrove: tvrda, meka, društvena, sajberpank, putovanje kroz vreme, alternativna istorija, militantna, (post) apokaliptična, utopije, distopije, horor, fentazi, ufo, vanzemaljci, space opera i sl.

Tvrda naučna fantastika strogo se pridržava postulata iz kvantnih nauka (fizike, astrofizike i hemije), a njeni najznačajniji autori su A. Klark, G. Benford, Šefild, V. Vindž, H. Klement i Dž. Holdman.

Njoj suprotna, meka naučna fantastika polazi od humanističkih disciplina kao što su psihologija, socioiogija, antropologija, ekonomija, politikologija, a u središte njene pažnje stavljeni su likovi i njihova osećanja. Najvažniji predstavnici meke naučne fantastike su R. Hajnlajn, F. Dik i R. Bredburi.

Naziv sajberpank (cyber-punk), nastao spajanjem kibernetike i panka. Prvi ju je upotrebio B. Betke, imenujući tako svoju priču (1980). Sajberpank je po mnogo čemu blizak antiutopiji i on radnju smešta u blisku budućnost, koju osim napretka u informatici (internetu, sajberspejsu), odlikuje i veštačka inteligencija, te postdemokratsko uređenje u kome multinacionalne korporacije odlučuju umesto vlada. Glavni pisci su V. Gibson, B. Sterling, P. Kadigan i R. Raker. Priče o putovanju kroz vreme imaju svoje prethodnike u delima XVIII i XIX veka, a naročito su postale populame posle romana H. Dž. Velsa, Vremeplov (1895). One se često poigravaju logičkim problemima i paradoksima koji nastaju kada se pomešaju vremena i generacije.

U alternativnim istorijama nagađa se kako bi sadašnjost izgledala da je tok istorije bio drugačiji (npr. pobeda Hitlera).
U militantnoj naučnoj fantastici prikazuju se međuplanetani i međugalaktički sukobi, sa posebnim naglaskom na deskripciju vojske, ratne tehnologije i istorije, a glavni pisci su D. Drejk, D. Veber, Dž. Pamel i S. M. Stirling.
Piše: Svetislav Filipović-Filip
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Najduži mostovi sveta

taj Ned Sep 26, 2010 4:02 pm
Na svetu postoji više tipova mostova među kojima, opet, postoji različita kategorizacija i različit način merenja dužine mosta.

U određenim slučajevima dužina mosta se meri od ulazne do izlazne rampe, dok se u drugim čak meri dužina konstrukcije uložene u izgradnju mosta. Nepodudarnost mernih veličina takođe može dovesti do određenih tehničkih grešaka pri pretvaranju jedne mere u drugu (npr. fita u metre i obratno). Nezahvalno je praviti slične liste jer one nisu održive i stalno se menjaju. Najbolji primer za to je Kina, u kojoj se, gotovo svake godine, pojavi novi "najduži" most, kao da za pripremu takvog projekta nisu potrebni meseci, a za samu izgradnju godine.

Primetna je razlika u propagandi dva giganta u izgradnji mostova SAD-a i Kine. U SAD-u se informisanje javnosti o izgradnji velikih mostova objavljuje nekoliko meseci pre početka radova. U Kini je sasvim suprotno, to se čini po završetku radova.
Od 10 najdužih mostova sveta, 3 se nalaze u SAD, dok ih u Kini ima 6!? Slučajnost, istina ili nešto treće...

Bang Na je 54 km dugačak nadzemni autoput sa 6 traka, koji se nalazi u Bankoku. Deo je autoputa Bang Na Trat i čini tajlandski autoput 34. Njegova izgradnja je počela 1998. godine, a u martu 2000.god. je završen. Utrošeno je 1 800 000 m³ betona. Prosečna dužina lukova je 42 m. Postoje dve drumarine gde se broj traka povećava na 12 radi što manjeg zaustavljanja i manjih saobraćajnih gužvi. Iako je zvanično najduži most na svetu, mnogi ga isključuju kao takvog, jer većinom svoje dužine ne prelazi vodenu površinu. Međutim, jednim svojim delom premošćuje reku i pojedine uske kanale. Celokupna realizacija ovog projekta je koštala preko milijarde dolara.

Pontchartain - most preko istoimenog jezera, dužine preko 38 km, koji se sastoji iz 2 dela sa po dve trake, koji paralelno prelaze jezero povezujući Jefferson Parish na južnoj, sa St. Tammany Parish na severnoj obali. Prvi luk je otvoren 1956. godine, dok se na otvaranje drugog čekalo do 1969. Rezultat je mnogo bezbednija vožnja, jer svaki deo sa po dve trake služi za vožnju u jednom smeru. Na mostu postoji sedam proširenja gde se možete zaustaviti po potrebi. Dnevno preko mosta pređe 42 hiljade automobila.
Manchac Swamp most je još jedan od najvećih mostova sveta, dužine skoro 37 km koji je sagradjen preko močvarnog predela Luizijane.

Luj XIV je dao ime jezeru po svom službeniku, ministru finansija za vreme francuske vladavine. Inače je Luizijana upravo po Luju XIV dobila ime, da bi je Napoleon Bonaparta 1803. godine prodao Amerikancima za svega 15 miliona dolara. Znatan deo Luizijane zauzima delta najveće reke na svetu Misisipi, sa dosta močvara, jezera i reka koje dolaze sa severa i severoistoka (basen Stenovitih planina).

Kineska trojka
Yangcun, Hangzou i Runyang su mostovi koji se nalaze u priobalju kineske nizije. Dužina ovih mostova je približna i iznosi preko 35 km, s tim što je najduži Yangcun 35.81 km, Hangzou 35.67 i Runyang 35.66 km. Kineska nizija je najnaseljeniji deo Kine sa preko 1300 st/km², tako da ne čudi nastojanje kineskih vlasti da povežu ovaj kraj sa unutrašnjom Kinom. To se uglavnom čini pomoću brzih železničkih pruga, čiji sastavni deo su i mnogi veoma dugački mostovi.
Yangcun most je deo međugradske brze pruge Beijing-Tijanjin (Peking - Tjencin) dugačke 114 km, koja je izgrađena za potrebe olimpijskih igara 2008. godine, čime je putovanje više nego prepolovljeno - sa 70 minuta na pola sata.
Most preko zaliva Hangzou (Hangčou) je otvoren za saobraćaj 1.maja 2008. skrativši tako rastojanje Shanghai - Ningbo (Šangaj - Ningbo) sa 400 km na 80 km. U izgradnju mosta je uloženo 1.4 milijarde dolara. Procenjeno trajanje mosta je 100 godina. Hangčou je najveći prekookeanski most. Zanimljivo je da je napravljen u obliku slova "S" kako bi godišnji plimski talas imao što manjeg uticaja na konstrukciju mosta.
Kako bi se sprečila pospanost vozača i održala pažnja tokom vožnje (što se postiže i samim oblikom mosta), most je ukrašen trepćućim svetlima raznih boja.
Runyang je najveći most na "plavoj reci", trećoj na svetu po dužini rečnog toka. Sastoji se iz dva dela koji povezuju Zhenjiang na jugu sa gradom Yangzhou na obali Jangcea na severu. U oktobru 2000-te je počela izgradnja, a most je završen 30.aprila.2005. pri čemu je uloženo 700 miliona dolara. Runyang most je deo autoputa Peking - Šangaj.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty NEMA nepogrešivih roditelja

taj Ned Sep 26, 2010 4:04 pm
Kada se nama ili našoj deci desi nesto nepredviđeno, kada deca postupe, na nama, neočekivan, ili nepoželjan način, kada ih posmatramo u različitim društvenim ulogama, kada sa njima imamo problem, ili kada prosto razgovaramo sa njima, često zastanemo i zapitamo se - KOLIKO MI ZAISTA POZNAJEMO NAŠU DECU?

Pošto smo roditelji , pitanje za nas je:- KOLIKO MI ZNAMO O RODITELJSTVU? Ili, koliko smo kompetentni da budemo roditelji? Da li je dovoljno samo da odlučimo da postanemo roditelji? Da li je dovoljno primeniti znanje o koje smo sticali “u prolazu,” ili posmatrajući naše roditelje i efikasnost njihovih vaspitnih metoda na i nad nama? Da li je tome dovoljno dodati dobronamerne savete, gotove recepte naših prijatelja i par nasumice odabranih knjiga o nezi i vaspitanju dece?

Velika je istina da se vrlo često u toj ulozi osećamo nesigurnim, nemoćnim i nepripremljenim da se naša prvobitna predstava o „biti roditelj“ uveliko razlikuje od realnosti.
Realnost je, da je „biti tata i mama“ lepo, nadahnuto, kreativno, da nas obogaćuje, ispunjava, ali je istina i da je to najteži i najodgovorniji posao kojem treba valjano, predano, i dugo biti posvećen.

Činjenica je i da su se društvene prilike promenile. Elizabet Pentli u svojoj knjizi „Roditeljska moć“ piše:
”Društvo je bilo bolje opremljeno da pomogne i pruži podršku porodici. Poredak autoriteta bio je jasan. Deca su poštovala i slušala svoje roditelje i učitelje. Osim “kriminalnog elementa” svako je poštovao policajce i ljude na poziciji vlasti. Porodice su bile bliskije. Razvodi su bili retki. Većina majki je ostajala kod kuće, dok su očevi zarađivali. Na TV su bile prikazivane serije o savršenim porodicama i majkama koje peku kolače u uštirkanoj beloj kecelji preko savršene haljine i cipelama na visoke potpetice….”

Danas? Slika realnosti danas uključuje prezaposlenost, razvode, cinične i agresivne junake TV serija i video igrica, nepoštovanje autoriteta, drogu, alkohol i nasilje. Statistike su neumoljive i između ostalog nam govore i o tome koliko je danas teško biti roditelj i uživati u tome. Teško da, ali ne i nemoguće. Angažovanje na učenju roditeljstva je preduslov da to i ostvarite. Vreme, strpljenje i vežba uvek daju rezultate! Ovladati ovom veštinom ne znači ne praviti greške, jer prava greška je samo ona koja se ne ispravi! Nema nepogrešivih roditelja. Setite se vremena kad ste sami bili deca i onoga šta ste mislili o postupcima vaših roditelja ponekad? Svi mi pravimo greške i učeći od naše dece rastemo zajedno sa njima. Počinjemo da učimo o roditeljstvu još od naših roditelja, ali najviše kada sami postanemo roditelji. Zato je, čini se, jako važno da znamo osnovne karakteristike pojedinih razvojnih faza, da tome dodamo adekvatne tehnike, pravilno razmišljamo, koristimo veštine i preuzmemo kontrolu.

Prva godina
Momentom rođenja beba mora da počne da diše! Mora da plače! Ona je bespomoćna i roditelji, posebno majka, u ovom periodu nesebično ispunjavaju sve želje novorođenčeta. Beba funkcioniše po principu pravljenja razlike između potpunog zadovoljstva (suv sam, sit, spavam) i potpunog nezadovoljstva (gladan sam, mokar, boli me…) koje dete izražava plačem. Psihološki gledano, ono što je jako bitno u ovom periodu je, da fizički kontakt koji se ostvaruje držanjem bebe u naručju, dodirivanjem bebine kože… budu podjednako zastupljeni kao i zadovoljavanje osnovnih potreba. Osećaj blaženstva i poverenja, koje beba oseća, u stvari je prvi doživljaj poverenja u dobronamernost sveta – što je preduslov zdravog napretka deteta. I ne brinite! U ovoj fazi ne možete razmaziti bebu. Naprotiv!
Što ste topliji i nežniji prema njoj, ona će spontanije ispoljavati emocije. Oko šestog meseca beba će biti znatiželjnija za proučavanje sveta oko sebe, pa je dužnost roditelja da joj omogući bezbedno upoznavanje sa okolinom. Dakle, slobodno smete da se odreknete dragocenih suvenira, da vredne i ne bezbedne predmete podignete na bezbednu visinu, ali i da prilagodite raspored nameštaja. Bebi. Drugim rečima, dete ne treba da bude fizički sputano, a roditelj koji mu obezbedi igranje i istraživanje može biti siguran da će upravo taj istraživački nagon, druge polovine prve godine života deteta, biti odgovoran za, recimo, sposobnost čitanja i pisanja. Između osmog i desetog meseca javlja se strah od odvajanja, koji rešavate, recimo, igrom žmurki. Kraj prve godine života.Dete sposobno da razume vaše NE i to je početak novog razvojnog perioda, ali i DRAME DRUGE GODINE o kojoj ćemo pisati u sledećem broju.

Druga godina
Vrlo važan posao koji roditelji treba valjano da odrade između druge i treće godine je NAVIKAVANJE A ČISTOĆU.
Treba razumeti da je to stvar fiziološke, a ne psihološ ke zrelosti, kao i da je pokornost najgore što možete tražiti od deteta u tom uzrastu!
Umesto da mu kažete da je prljavo recite – NE MARI! Umesto da slušate dušebrižnike, slušajte vaše dete. Kada ono bude fiziološ ki zrelo, reći će. Tada će shvatiti i način na koji to treba da obavi. Tada ga pohvalite. Recite mu da je veliki kao tata, ako je dečak, ili kao mama, ako je devojčica, ali nikako da je - dobar! Fiziologija nema nikakve veze sa dobrotom!
Jedan od oblika otpora i odbrane od roditelja koji preterano kontrolišu ponašanje deteta je „zatvor“ prouzrokovan „zadržavanjem stolice“. Ako preterano kontrolišete svoje dete zapitajte se, niste li i sami bili podvrgnuti preteranoj kontroli, i kako ste se osećali zbog toga?!
Iako postavljate granice, što je nužno i potrebno, ne zaboravite da detetu posle zabrane pokažete ljubav da bi vremenom shvatilo da mu neke stvari branite upravo zato što ga volite! Oblikujte ponašanje pohvalama, ne grdnjom, i trudite se da mnogo češće izgovarate DA od NE.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Čuju tri meseca pre rođenja

taj Ned Sep 26, 2010 4:05 pm
Ima manje od 48 časova, ali je u stanju da od prve prepozna svoju majku, kako gledanjem tako i mirisom. Za nekoliko dana biće sposobna da razlikuje slogove kao što su "ba", "pa" i "ta". Još nekoliko sedmica i biće u stanju da shvati pojmove geometrije, a za pet meseci ovladaće osnovnim pravilima fizike i matematike.

Neverovatno?

Novija otkrića o novorođenčadi jesu neverovatna, ali su istinita. Ne tako davno, beba se smatrala prostim "crevom", digestivnim kanalom, ili je pak bila upoređivana sa "praznom tablom" na koju se može upisati bilo šta. Istraživanja, međutim, vođena poslednjih godina - u kojima bebe nisu bile samo prost objekt posmatranja, nego su i učesnici - dokazuju koliko su bebe radoznale, koliki je opseg onoga što one mogu da urade i koliki su kapaciteti njihovog učenja.

- Bebe otkrivaju svet posmatrajući preobražaje koji se događaju ispred njih, isto onako kako to rade astronomi - tvrdi profesor Rože Lesije sa Instituta za psihologiju u Parizu.

Maloj Izabeli nije bilo potrebno puno vremena da doživi svoj prvi stres. Žena koja ju je držala u svom naručju - i koja ju je upravo donela na svet - izgledala je kao da dolazi iz muzeja voštanih figura. Njeno lice bilo je zaleđeno kao da je potopljeno u vosak. Izabel je pokušala da uhvati njen pogled, da izazove bilo kakvu promenu. Ništa. Žena se nije pomerala. Beba je počela da se oseća neugodno, počela je da se vrpolji, potom da stenje i da cvili, da bi, na kraju, potpuno očajna, počela da urla. Sleđeno lice njene majke je onda oživelo, voštana figura je postala majka i ponovo je sve došlo u red. Eksperiment je bio završen.

U testovima te vrste pokazuje se da beba od samog rođenja traži da komunicira, da bude prihvaćena. A zahvaljujući svojim čulima ona već raspolaže priličnim sredstvima. Danas se sa sigurnošću zna da novorođenče vidi, premda nejasno, na bilo koju razdaljinu i to sa određenim ograničenjima. Njena vizuelna sposobnost je oko 60 puta slabija od sposobnosti odraslih. Zbog toga se bebe naročito zanimaju za zone koje imaju najviše kontrasta.

- Fotografija sa izrazitim oblicima u očima bebe se pokazuje kao loša crno bela slika ili, ako je obojena, sa vrlo razlivenim bojama - kaže Rože Lesije. - Po rođenju, vizuelni sistem je veoma nerazvijen. Na nivou mrežnjače debljina sloja ćelija koje omogućuju da se, pri slabom osvetljenju, vidi crno-belo, mnogo je tanji nego kod odraslih. Ćelija za boju ima još manje. Ali, evolucija je vrlo brza. Sa tri meseca, bebe već mogu da vide boje, a sa četiri meseca kapacitet njihovog oka je bliži odraslome nego novorođenčetu. Sve to omogućuje detetu da prepozna svoju majku posle 48 časova života, od kojih svega pet (ili manje) provede sa njom, a da ne spava. Beba će prepoznati majku čak iako ona ćuti i nalazi se iza stakla (dakle, bez mirisa).

Novorođenče je sposobno ne samo da usredsređeno gleda svako lice koje se nalazi na 20 do 30 centimetara od njegovog, ono takođe može da napravi razliku između kugle i kocke, ako su predmeti odgovarajuće veličine. Beba, takođe, može da prati kretanje koje se lagano odvija. Ona čak povlači glavu unazad da bi se zaštitila ako joj se nešto približava isuviše brzo. Uopšte, beba voli dobro osvetljenje i zaobljene predmete koji se brzo pomeraju. Što se tiče slušanja tu je beba još jača jer fetus počinje da čuje još tri meseca pre rođenja.

- Dete se rađa savršeno opremljeno za hvatanje zvuka i zvuk je najvažniji za njegov mali svet - kaže Dezmond Moris. - Dete prepoznaje glas svoje majke, na primer.

Dete je takođe sposobno da utvrdi izvor zvuka i da upravi svoje oči prema njemu samo deset minuta posle rođenja. Zauzvrat ono će morati da sačeka tri meseca da bi okrenulo čitavu glavu u tom pravcu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Zašto muškarci varaju žene

taj Ned Sep 26, 2010 4:06 pm
To pitanje žene postavljaju već vekovima, ali jedinstvenog odgovora nema. Činjenica je da muškarci i žene različito gledaju na veze i odnose. Naravno, različiti su i razlozi varanja...

Muškarci znaju da je prevara pogrešna stvar,ali ipak to rade. Za takvo ponašanje krive gene i potrebu za reprodukcijom. Međutim, u osnovi prevare je, da partneri, ipak, neodgovaraju jedno drugom, ili pak nisu zadovoljni svojim odnosom....

Prilika čini lopova
Ovo je stara izreka kada je u pitanju varanje. Jednostavno im nešto bude ponuđeno i oni to prihvate. Obično se brane da to nikada ne bi uradili, da im nije bilo ponuđeno. Naravno, mogli su I da odbiju, ali mnogi to ne urade.

Zadovoljavanje ega
U dugoj vezi muškarac počinje da se oseća neprivlačno, i kad neka druga žena počne da pokazuje interesovanje za njega, on se prepusti. To godi njegovu egu i on ponovno počinje da se oseća moćno i poželjno. I za to imaju opravdanje – lov je u prirodi muškarca.

Udaljenost
Možda dvoje ljudi, koji su u dugoj vezi, i nemaju baš tako puno zajedničkog, kao što se mislilo na početku veze. On je upoznao ženu s kojom deli brojna interesovanja. Možda ona, za razliku od njegove zvanične devojke, voli da gleda utakmicu s njim. Ili je spremna da se upusti u lud I neočekivan provod. Vrlo je verovatno da će on poželeti da otkriju i koliko su kompatibilni u krevetu.

Svađanje
Muškarci ponekad varaju kako bi pobegli od partnera koji im stalno nešto prigovara. Niko ne voli da bude u društvu osobe koja stalno kritikuje. Postelja druge žene u takvim okolnostima izgleda kao oaza usred pustinje.

Prošla ih je zaljubljenost
Muškarci nekada jednostavno prestanu da budu zaljubljeni. Međutim, vremenom su se navikli na vezu i ne znaju kako iz nje da izađu. Možda ostaju u vezi i zbog dece, ili čak finansijskih razloga. Nedostaje im osećaj ljubavi pa bi mogli da ga potraže negde drugde. U njihovim glavama, prekid veze na taj način, sasvim je prihvatljiva stvar.

Loš seksualni život
Ako muškarac ima nezainteresovanu partnerku, ili nije zadovoljan seksualnim životom zbog drugih razloga, vrlo je verovatno da će imati aferu. Žene greše jer smatraju da u dugim vezama više ne treba da se trude oko partnera. Seksualni život postaje dosadan, pa muškarci traže uzbuđenje na drugoj strani.

Osveta
Muškarci će ponekad da varaju ženu, kako bi se osvetili partnerki koja je varala njih. Vodi ih uverenje da i ona mora da oseti bol, koji su oni prošli. Razum, naravno, nema ništa s tim.

Novo je uzbudljivo
Slikovito rečeno – nekim muškarcima dosadi biftek svaki dan, pa požele piletinu. To se u prvom redu odnosi na seksualni život. Često odaberu žene koje su manje privlačne od njihovih stalnih partnerki, ali su one nove i uzbudljive.

Provera vlastitih sposobnosti
Ako se muškarac vodi razmišljanjem – ono što ne zna, ne može da je povredi – prevariće partnerku samo da vidi da li dovoljno sposoban da se izvuče iz toga. Potajno možda i priželjkuje da ga uhvati, pa da on pokaže sve svoje muške sposobnosti.

Žene dopuštaju prevaru
Neke žene opraštaju prevaru, iako je poznata stvar da će onaj ko prevari jedanput, to učiniti i drugi put. Muškarci su jednostavni i misle da ćete mu oprostiti, jer ste to već jednom uradili.

Nesigurnost
Vrlo često, muškarci se osećaju nesigurno u odnosu na svoje partnerke. Žene su danas, a naročito na našim područjima, vrlo lepe, ali I uspešnije I vrednije od muškaraca. Muškarci, idu od jedne do druge žene, bez ikakvih kriterijuma, ne bi li se osećali sigurnije u slučaju da ih partnerka ostavi zbog nekog boljeg.

Strah od obaveza
Mnogi smatraju da posvećenost samo jednoj osobi, podrazumeva još jednu obavezu u životu. Muškarci, flertuju I zabavljaju se sa drugim ženama, kako bi dokazali, da su još uvek mladi I slobodni.

Strah od zaljubljivanja
Ponekad se dešava da se muškarci plaše da se zaljube, otvore prema nekoj osobi I ostvare blizak odnos sa njom. Mozda smatraju da druga osoba moze da ih povredi, ako im se suviše približi? Drugi razlog je da im se partnerka jako dopada, ali ne žele to sebi da priznaju. Kako bi sebi dokazao da nije zaljubljen, pokušaće da održi status “velikog zavodnika”.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Osećanja između bića i sveta

taj Ned Sep 26, 2010 4:10 pm
Emocije su neodvojive od živog bića koje ih oseća, u istoj onoj meri u kojoj je to biće neodvojivo od životne situacije. Zbog toga je najširi okvir našeg pristupa onaj koji uspostavlja relacije između životne situacije, ili sveta s jedne strane, bića ili ličnosti s druge, i same emocije, kao relacije između bića i sveta, s treće strane.

Za nas je emocija uvek reakcija bića na neko zbivanje. Zato je daleko bolje i preciznije koristiti umesto pojma emocija, pojam emocionalna reakcija.

Posebnost emocionalne reakcije, po kojoj se ona razlikuje od drugih načina na koje subjekt reaguje na događaje u svetu jeste u tome što ona ima u sebi jedan osoben doživljajni kvalitet. Subjekt koji emocionalno reaguje na određeno zbivanje ne samo da uspostavlja neposredan odnos prema tom zbivanju, nego, istovremeno, uspostavlja odnos prema svojoj reakciji na to zbivanje.

U emocionalnoj reakciji se sliva percepcija određenog događaja s percepcijom sopstvene reakcije na taj događaj. Zbog toga se taj događaj ne samo opaža, nego se i oseća. Upravo je taj kvalitet osećanja ono što čini da se emocionalne reakcije razlikuju od drugih reakcija bića.

Nakon što smo emocije locirali u interakciji bića i sveta, jasno je da se emocije kao posebni kvaliteti ne mogu objasniti samo ovom interakcijom, a da se ne objasni i rasvetli čitav kompleksni mehanizam koji omogućuje emociju: koji joj prethodi i koji joj sledi. Reč je o nizu mentalnih operacija koje prethode nastanku osećanja, kao i o onim operacijama koje su pokrenute samim osećanjem.

Drugo uverenje od kojeg polazimo je da biće uvek teži da uspostavi sklad između spoljašnjeg sveta i svog unutrašnjeg sveta, odnosno da se adaptira. Naravno, adaptaciju, odnosno uspostavljanje sklada između subjektove slike sveta i samog sveta, ne treba shvatiti samo kao prilagođavanje bića svetu, već i kao sve one postupke kojima biće svet prilagođava sebi. Kao što ćemo kasnije pokazati, osećanja se uvek javljaju u situaciji u kojoj biće procenjuje da je došlo do značajne promene u odnosu između njega i sveta. Emocija je rezultat ove promene, ali je, istovremeno, i težnja da se uspostavi neki novi sklad između bića i sveta. Dakle, mi vidimo emocije kao pojave čija je funkcija po svojoj suštini uvek adaptivna.

Polazeći od toga da je svrha pojavljivanja neke emocije u težnji da se obnovi poremećeni odnos između bića i sveta, došli smo do zaključka koji je potpuno suprotan dominantnom uverenju da su osećanja iracionalna i haotična, a to je da su emocije uvek logične. Logiku osećanja ne treba tražiti u opštevažećem „zdravom razumu“ koji važi za većinu ljudi u nekoj kulturi, već u onim kriterijumima na osnovu kojih subjekt procenjuje situaciju u kojoj oseća osećanje. Ukoliko se otkriju pretpostavke i kriterijumi na osnovu kojih subjekt procenjuje sebe, druge i svet, lako je otkriti logiku adaptacije. Dakle, radi se o privatnoj logici subjekta koji oseća, ili čak o privatnoj logici samo nekog dela ličnosti koji se nalazi u nesvesnom, tako da njegova logika izmiče svesti samog subjekta. Kao i svaka logika, i ova može biti tačna ili pogrešna, tako da, posledično, i sama emocija može biti racionalna ili iracionalna, odnosno adekvatna ili neadekvatna.

Unutar logike u čijim okvirima se pojavljuju, emocije su uvek usmerene ka adaptaciji. Čak i kada su u pitanju iracionalna osećanja zasnovana na pogrešnoj logici, koja ne dovode do uspešne readaptacije, već do još većeg poremećaja u relaciji svet – biće, njihova namera unutar date logike uvek je pozitivna, odnosno adaptivna.

Emocionalne reakcije nisu odgovori na bilo kakve stimuluse iz spoljašnje sredine, već samo na one stimuluse koje subjekt osećanja ocenjuje kao važne. Dakle, kada osoba proceni da se dešava nešto značajno, važno ili bitno ona će reagovati osećanjem. Pretpostavka je da osoba poseduje neke vrednosti, odnosno kriterijume na osnovu kojih će moći da ocenjuje stimuluse. Zbog toga možemo reći da su emocionalne reakcije rezultat nadražaja sistema vrednosti. Imajući ovo u vidu predlažemo sledeću definiciju emocije:

Emocija je reakcija subjekta na stimulus koji je ocenio kao važan, a koja visceralno, motorno, motivaciono i mentalno priprema subjekat za adaptivnu aktivnost.

Kako nastaju emocionalne reakcije?
Često se susrećemo s pogrešnim uverenjem da svaki pojedinac neprestano oseća neka, makar veoma blaga osećanja, odnosno da se osećanja osećaju kontinuirano, bez prestanka. Razlog za ovakvo uverenje je to što se ne pravi razlika između oseta i osećanja, odnosno senzacija i emocija. Važno da utvrdimo da su oseti ono što se stalno oseća, a da se osećanja osećaju samo povremeno. Dakle, za razliku od oseta, emocije se osećaju samo u nekim situacijama, a nikako u svim.
Pošto je tako, postavlja se pitanje šta to u sebi sadrže situacije u kojima neko reaguje emocionalno, za razliku od onih situacija u kojima ta ista osoba ne reaguje osećanjem. Odgovor na ovo pitanje ne možemo tražiti u objektivnim okolnostima, već u unutrašnjoj logici osobe koja oseća, u subjektivnom načinu na koji osoba stimulusima pripisuje značenje i koliku vrednost pripisuje tom značenju.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Pasija ili bolesti zavisnosti

taj Ned Sep 26, 2010 4:11 pm
Da li treba sve probati u životu - po principu - "Uzmi sve što ti život pruža", ili se treba uzdržati od nekih stvari?
Imate li naviku/strast koje želite da se oslobodite?
Može li čovek da postane istinski slobodan, ako se ne izbori sa sobom?
Ovo su pitanja koje često postavljamo sebi i drugima, a rezultat su ozbiljnih dilema o načinu organizovanja i osmišljavanja vlastitog života.
Kako se "Dilema" bavi upravo našim dilemama, pokušaćemo da zajednički preispitamo šta jesu "strasti", kako ih naziva rana hrišćanska literatura, polazeći od teze da je u osnovi reči "strast" pojam stradanja, a čovek shvaćen kao biće koje strada.
Živimo u epohi nezasitog komfora i antiasketskoj kulturi, gde je čovekova sloboda često izjednačena sa robovanjem samom sebi i svom egu, a ljubav pretvorena u trenutnu emociju i strast. Čak i kad uvidi da ga život u strastima vodi stradanju, čovek ne zna kako da se izbori sa strastima.
U strahu od starosti i smrti, neki ljudi se predaju strastima, sa obrazloženjem da će inače propustiti život. Nije čudo da je jedna od omiljenih kafanskih pesama: Uzmi sve što ti život pruža, danas si cvet sutra uvela ruža...
Borba sa strastima, ili život u strastima - dilema je za mnoge od nas.
U našoj kulturi strasti nisu negativno konotirane. Naprotiv, strast je često izjednačena sa pasijom, vatrenim zalaganjem, energičnim pristupom. Malo je onih koji strast, još uvek, povezuju sa stradanjem.
Strasti nas stalno raspinju i opsedaju, težeći da nas zarobe. Ako za smisao života uzmemo prolazne vrednosti i anesteziramo svoje biće, postaćemo zavisnici. Ali, ako se načelno opredelimo za život u Hristu, nezavisno od toga koliko puta svakodnevno padali, bićemo spremni da se izborimo sa strastima i da postanemo stvarno slobodni.
U većini psihoterapija jedan od osnovnih postulata je insistiranje na slobodi izbora. Dok jedni slobodno biraju da se oslobode strasti, drugi veruju da je njihova sloboda da ostanu u strastima.
Za većinu hrišćana teza o grešnosti je zapravo ona crvena nit koja povezuje i sve nas, i sve ono što činimo. Znamo da smo grešni, znamo i da stradamo, ali nam je često nejasno kakva je razlika između greha i strasti.
Izvesni hrišćanski pojmovi su, najpre terminološki, a zatim i suštinski, postali svojevrsne društvene kategorije. To se pre svega odnosi na pojam greha, shvaćenog kao moralni prestup. Nije neophodno da čovek bude vernik da bi bio upućen u postojanje tzv. sedam smrtnih grehova. Greh je u opštoj upotrebi, a zanemaruje se činjenica da je u njegovoj osnovi strast, koja nas i čini bićima koja stradaju.
Iako se psihologija kao nauka trudi da ostane vrednosno neutralna i nezavisna od moralističkih društvenih postavki, izgleda da se greh na mala vrata uvukao i u nju. Doduše, ne govori se o grehu, ali postoje njegovi derivati u vidu osećanja krivice i pogrešnosti.
Ako se strasti definišu kao bolesti zavisnosti, tokom istorije izgleda da je akcenat pomeren sa strasti kao uzroka bolesti, na greh kao njihovu posledicu. Ovakav moralistički pristup, doveo je i do podele na društveno poželjne i nepoželjne strasti, uz etiketiranje i trajnu osudu onih grešnika, koji se ne uklapaju u propisani model.
Istorija celokupne zapadne civilizacije zasnovana je na dva temelja, ili kako bi se to danas popularnije reklo - dve struje, odnosno dve partije - partiji prirode i partiji blagodati.
A, kako to sa partijama obično biva, u početku je postojala solidarnost i konstruktivni dijalog, u sredini - žestoki dueli, a na kraju - nepomirljiv sukob.
U rascepu ove dve partije, nastaje moderni svet.
Šta nam moderni svet nudi kao slobodu? Pre svega - slobodu izbora.
Neki bi rekli: nikada veću slobodu izbora.
Pa zar ne možemo da biramo različite političke opcije, TV kanale, kafe, prezervative, vesele devojke, seksualne partnere?! Izaberi svoju pustolovinu - moto je navodnih slobodara, koji slobodu izjednačavaju sa pustolovinom, a pustolovinu poistovećuju sa strašću.
Za hrišćane je sloboda daleko viša i veća od povećanja broja navodno slobodnih izbora.
Ili, kako kaže Sveti Apostol Pavle: Sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve na korist, sve mi je dozvoljeno, ali ne dam da išta ovlada mnome!
U nastojanju da postanu slobodni i kreativni, neki ljudi teže da promene svet oko sebe. Drugi, ništa manje ambiciozno, nastoje da promene sebe. Borba sa strastima ide nekako između - srednjim putem do savršenstva!
Nije retko ni da ljudi svoju strast pravdaju prirodnim potrebama, po principu: Sve što je ljudsko, nije mi strano. Kada su u pitanju drugi ljudi i njihove strasti, odjednom postaju pravi moralni čistunci, sa komentarom: E, to njegovo je stvarno teška strast! Podela strasti koju su nam ostavili Sveti Oci, nema za cilj da nas deprimira dijagnozom, već da svima pomogne u izlečenju.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Ključ svega je – broj

taj Ned Sep 26, 2010 4:13 pm
Dilema Ba4ee424a3e7fe386100e39bb0d69b56

Numerologija je jedna od ezotericnih disciplina koja nam pomaže da lakše razumemo svet koji nas okružuje, a život učinimo radosnijim i smirenijim. Numerologija nas uči da na pravilan način shvatimo svrhu postojanja i lakše prebrodimo neke stvari u životu. Ljudi u Univerzumu mogu da utiču na svoj zivot ako na pravilan način kontrolišu moć, koju svako od nas poseduje, a ponekad nismo svesni toga.

Numerologija, kao disciplina, proučava spoljašnji i unutrasnji svet. Zahvaljujući njoj možemo da uspostavimo ravnotežu i dođemo do harmonije, koja nam je preko potrebna.

Brojevi ne samo da imaju svoj sopstveni život, već oni kompletno preslikavaju naše živote, a u ovaj čarobni svet brojeva moramo da krenemo od njenih početaka, kako bi lakše razumeli ovu nauku.

Pitagora se smatra ocem današnje numerologije. Moderna numerologija se dobila integracijom učenja starog Babilona, Pitagore i njegovih sledbenika, astroloških principa, helenističke Aleksandrije, rano hrišcanskog misticizma, hebrejskog sistema kabale i okultizma. Nauku o brojevima izučavali su i Feničani, Kinezi, Hindusi, Tibetanci...

Pitagora i njegovi studenti smatrali su da je sve povezano sa matematikom i da se mnoge stvari mogu promeniti, a mnoge i predvideti u ritmičkim ciklusima. U biti svega je broj. Brojevima se može sve iskazati. Oni predstavljaju vanvremenska, večna obeležja. U prirodi se sve potčinjava broju i zato naučimo brojeve koji vladaju svetom. Pitagora je pružio način razmišljanja koje ljude čvrsto drži na tlu, a pogled okreće ka višem. Osim sto je bio filozof, matematicar, astrofizičar, važio je za vrsnog vidovnjaka, tumača snova, alhemičara, čarobnjaka, majstora magijskih učenja. Govorio je o tome da je duša besmrtna i da prelazi u druge vrste živih bića. Po njemu religija i nauka idu ruka pod ruku, odnosno, zavise jedna od druge. Postoje zapisi da je Pitagora izučio numerologiju u Egiptu i kasnije svoje znanje preneo zapadnom svetu.

Njegovi najveći sledbenici bili su Sokrat i Platon.

Pitagori su pripisivali razlicite moći, a zbog čistote svoje duše jedini je mogao da čuje Muziku Sfera – muziku koju proizvode planete i zvezde dok krstare nebom. Verovao je u reinkarnaciju i sećao se svih svojih predhodnih života.

U XX veku bilo je dosta naučnika koji su proučavali numerologiju. Među najpoznatijima su Nostradamus i njegovo numerološko proročanstvo kao tajni broj zračenja, Nikola Tesla, Karl Gustav Jung, Albert Ajnštajn.

Začetnikom zapadne numerologije XX veka smatra se Sara Džoana Denis. Bila je veliki poznavalac Biblije i dela Pitagore, Platona i drugih filozofa. Njena knjiga “Filozofija brojeva” izdata je 1908. god. i potpisana je njenim venčanim imenom g-dja L. Dau Balije. Sve njene knjige su duhovne i imaju za cilj da u ljudima probude svest da su božanska bića. Pisala je otvoreno o reinkarnaciji i o tome koliko su pojedine odluke bitne u životu.

Učenje Sare Džoan Denis nastavila je njena studentkinja doktorka Džuno Bel Kap. Ona je osnovala Kalifornijski institut za numerološka istraživanja.

Numerologija kao nauka živi i danas. Zahvaljujući njoj otkrivamo simbole božanskih energija. Ona nas uvodi u svet boja, zvuka, svetlosti i spoznaje o nama. Svaki broj u numerologiji predstavlja određene osobine neke ličnosti, i mi, koji se bavimo ovim izučavanjem zahvaljujući tom znanju možemo lakše da shvatimo i razumemo zašto se NEKO ponaša na određen način.

Brojevi imaju veliki značaj u našim životima. Preko njih dolazimo do saznanja ko smo, kakvi smo, na koji se način ophodimo prema ljubavi, novcu, poslu, uspehu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Od rašljara do nauke

taj Ned Sep 26, 2010 4:13 pm
Radiestezija je grana parapsihologije i jedna od disciplina alternativne medicine. Njeni koreni potiču iz rašljarstva. Rašljari su, svojevremeno, pomoću rašlji (vrbovog drveta) nepogrešivo, tragajući po terenu, pronalazili mesta na kojima treba kopati bunar. Kada bi vrh rašlji počeo da se kreće naniže u odnosu na prvobitan položaj, to bi predstavljalo mesto gde ima vode i gde protiče vodeni tok.
Vodeni tok je nevidljivi potok ispod zemlje, koji svojim kretanjem stvara statičko zračenje, koje rašljar pomoću rašlji može da evidentira.
Kopanje bunara na tom mestu, i pronalazak vode, potvrdile bi predpostavku da vodeni tok stvara snop negativnog zračenja, koje rašljar pronađe.
To mesto je dobro za kopanje bunara, ali nije zdravo za čovekov duži boravak na njemu.
Ovo otkriće, da postoji, okom nevidljivo, statičko zračenje, koje je negativno po čoveka, otvorilo je put razvoju radiestezije.
Vremenom su se usavršavali instrumenti za utvrđivanje i merenje štetnog zračenja, osnivala razna udruženja, i školovani pojedinci koji su sposobni da utvrde ovakva zračenja.
Sada, pored vrbovih rašlji, ljudi od instrumenata koriste: visak, bio - tenzor, L-antene...
Svi ovi instrumenti, u rukama dobrog operatera - radiesteziste, evidentiraju i ostale izvore štetnog zračenja za čoveka, kao što su: zračenja iz kosmosa (Hartanova i Kerijeva mreža), tehnička zračenja, zračenje oblika - predmeta, geopatogena zračenja i apstraktna zračenja.
Nakon otkrivanja svih izvora štetnog zračenja, postavlja se još teže pitanje: kako ta zračenja otkloniti, odnosno, neutralisati?
Tom tematikom se bave mnoga svetska udruženja radiestezista, kao i pojedinci. Pronalasci i rešenja su raznovrsna, ali su rezultati vrlo skromni.
Važno je znati, da je štetna zračenja vrlo teško u potpunosti eliminisati. Izvori zračenja su različite prirode, od podzemnih voda, kosmičkih zračenja, tehničkih, apstraktnih ... Ali, postoje raznovrsne metode neutralizacije. Potpuno i uspešno eliminisanje štetnog zračenja u prostorima, po literaturi, može obaviti oko desetak radiestezista u Evropi, što predstavlja veliku privilegiju tih pojedinaca.
Piše: Zoran Pakaški
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty I epidemija BIRA

taj Ned Sep 26, 2010 4:15 pm
Dilema 08978b9c99996666bd6069f11cae4925

Jesen nam donosi obilje sočnih i mirisnih plodova, ali jesen, takođe, donosi i obaveze, ali ono što posebno brine roditelje je početak nove školske godine. Suočavanje sa obimnim nastavnim programom, preteškom školskom torbom, reketiranjem đaka, "susret" s drogom, a sve češće i nasilničkim ponašanjem...
Tu su i razne reklamne kampanje mnogobrojnih marketinških agencija i firmi, koje zarad sigurne zarade, jer deca su dobri kupci, bezobzirno narušavaju mir u školi. Ali, ne samo u školi, već i u dečjoj duši, nudeći deci i njihovim roditeljima sve i svašta.

Za ovaj reklamni "teror" jednako su odgovorne i firme, ali i rukovodioci u školama koji, zarad dodatnih prihoda, to dozvoljavaju. Korupcija očigledno ima pipke u svim sferama društva, ali ono što je najtragičnije je primer koji škole daju deci i tako formiraju obrazac za vaspitanje i ponašanje ovih učenika u budućnosti. Onda se čudimo odakle našoj deci nepoštenje, agresivnost i nemoralnost savremenog društva? Zar to ne vide od nas odraslih? Pravoslavni psihoterapeuti kažu; ono što se nalazi u roditeljskom buretu, preliva se u dečje. Sve to, naravno, utiče na psihičko, a zatim i na telesno zdravlje. Nažalost, i stvara mogućnost za razvoj različitih oblika asocijalnog ponašanja sa tragičnim posledicama, koje danas sve češće vidimo.

Pomozi mi da uradim sam
Marija Montesori, italijanski lekar, pedagog i filozof, najpoznatija je po svom obrazovnom sistemu Montesori”, koji se odnosi na decu od rođenja do adolescencije. Njene obrazovne metode su i danas u primeni velikom broju državnih i privatnih škola širom sveta.
Polazni stav Marije Montesori bio je da dete u sebi, po samom rođenju ima potrebu da uči i stvara. Sve što vaspitač treba da uradi je da mu oslobađa puteve kojima će moći da se samospozna. Te nutrašnje potrebe su uvek konstruktivne ukoliko im se omogući stvarivanje. Ovaj princip se često izražava rečenicom:"Pomozi mi da to uradim sam!"

Što se tiče same dece, ona su na početku školske godine suočena sa gomilom obaveza koje programski mogu veoma teško da se realizuju i predstavljaju za njih preteško breme i napor koji, nauč no dokazano, dovodi do teških oštećenja CNS-a (centralnog nervnog sistema), a dugoročno i do nervno-imunih oštećenja sa trajnim propadanjem nervnog tkiva. O ovakvim, i sličnim pojavama, istraživanja je radila poznati italijanski psiholog i pedagog Marija Montesori (u našoj zemlji tek sad počinju da se otvaraju vrtići po "Motesori" programu). Tako deci ostaje vrlo malo prostora za igru i samospoznaju.

Zadatak nas roditelja je da na sve ove izazove odgovorimo pravilno i mudro, i učinimo sve da sačuvamo našeg školarca, jer je njihovo telesno i duhovno zdravlje najveće bogatstvo i garant njihovog stasavanja u zdrave i dobre ljude. Koje su još opasnosti po zdravlje dece?

Tu ubrajamo, pre svega, infekcije koje "vrebaju" u kolektivima, kao i sezonske epidemije. Boravak na ovakvim mestima u tim periodima, povećava rizik od infekcija i bolesti. Ali, imunolozi kažu i da neće svako dete ili osoba oboleti, čak i u slučajevima epidemija. Šta sve to utiče na pojavu bolesti i njen ishod?

Imuni sistem još uvek, na sreću, predstavlja veliku nepoznanicu za naučnike i savremenu medicinu. Ljudi su, uglavnom, skloni da sve od Boga i prirode, dato za njihovu dobrobit, pretvore u prokletstvo i zloupotrebe u najgoroj mogućoj varijanti. To isto važi i za imuni sistem. Otkrića engleskih imunologa, koji su vodeći u svetu oblasti imunologije, govore u prilog ovoj tvrdnji. Oni kažu da je imuni sistem mnogo veći i složeniji od antitela i njima srodnih ćelija - "ubica" (NKC). Imuni sistem je u osnovi celo telo plus um. Time objašnjavaju pojavu da u toku epidemija postoje i zdravi pojedinci...

To znači da na pojavu bolesti kod školske dece najviš e utiče stres, a zatim dolaze ostali razlozi, kao npr. virusi, bakterije i sl. Ali, upravo navedene tvrdnje engleskih imunologa znače da će svako dete drugačije reagovati na bolest, a neki je i pobediti u vrlo kratkom vremenskom roku. To je velika uteha za roditelje, kao i saznanje da na pojavu bolesti kod dece utiče i ponašanje i karakter samih roditelja. Šta to znači?

Na pojavu bolesti kod dece utiče i duhovno-genetski faktor tj. pojava roditeljskog greha i ponašanja - u telesnu bolest deteta, što su dokazali i ruski naučnici. Tako, u anamnezi koju uzimam kod dečjih bolesti, više se interesujem za samu situaciju u kući i mentalnu higijenu roditelja, jer upravo su to indikatori ponašanja i pojave bolesti kod deteta. U svetlu svega navedenog, možemo reći da se ne treba bojati infekcija, niti epidemija, kada je imuni sistem dobar i kada može savladati svaku bolest.

U jesen su najčešće respiratorne infekcije u čijoj kliničkoj slici dominiraju febrilnost (različitog stepena), sekrecija iz nosa ili sinusa, a zatim i pojava suvog, ili kasnije i produktivnog kašlja - sa iskašljavanjem, slabost i glavobolje. Najčešće su to bolesti gornjih disajnih puteva ili usne duplje i obzirom da takve bolesti prolaze brzo ne treba posebno paničiti, čak ni kada je najavljeni svinjski grip u pitanju (epidemiolozi tvrde da po težini bolesti, neće prelaziti obični grip, pa samim tim nema razloga ni za paniku, osobito, jer se više radi o "marketinško - poslovnom poduhvatu", nego o realnoj opasnosti od pandemije).

U ovakvim situacijama važno je sprovesti simptomatsko, a zatim i kauzalno (uzročno) lečenje. Za povišenu telesnu temperaturu koristiti antipiretike u kombinaciji sa radicionalnim načinima za skidanje visoke temperature kao npr. masiranje deteta prirodnim sirćetom od divljih jabuka, a zatim i postavljanje čarapica natopljenih sirćetom i rendanim krompirom na nogice deteta, i skidanje čim se osuše, a zatim postavljanje novih. Dete raskomotiti i staviti u provetrenu sobu, pratiti telesnu temperaturu, sprovoditi rehidraciju (čajeve i supice, u kombinaciji sa kompotima). Ovo su najbenigniji načini za regulaciju povišene telesne temperature. Sirupe i čepiće za temperaturu koristiti samo u krajnjoj nuždi, ako se radi o veoma visokim temperaturama i teškoj kliničkoj slici bolesti. Na grlo stavljati oblog od lanene krpe sa crnim vinom i medom, a umesto antibiotika uzimati čajeve za jačanje limfnog sistema i imuniteta, kao i eliksire za imuni sistem, propolis i med, po receptu ordinirajuć ih lekara koji se bave prirodnom medicinom (ali ne i homeopatijom, jer je ovakva metoda lečenja veoma opasna i štetna po nervno - imuni sistem i ima dalekosežne posledice i po roditelje i po decu).

Odlična prevencija i terapija u svakom slučaju jesu i inhalacije lekovitog bilja (u prodaji su Antistres jastuci dr Tanja). O značaju ovih inhalacija govore i poznati ruski profesori koji se bave ozbiljnim istraživanjima u oblasti fitoterapije i prirodnog lečenja bolesti. U Rusiji se ovakve preventivne mere kod dece školskog uzrasta sprovode na državnom nivou početkom školske godine.
Piše: Dr. Tatjana Đorđević
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Menadžerski sindrom

taj Ned Sep 26, 2010 4:16 pm
Dilema D8442758ce8be4351f704ce836feff03

Menadžerska bolest, pravilnije "menadžerski sindrom" (naziv nastao ne od latinskog, već iz anglosaksonskog jezika), kao klinički entitet novijeg datuma, iznedren je iz načina života u savremenoj civilizaciji i javlja se kao skup simptoma i znakova usled obolevanja menadžera i svih ljudi sa sličnim psihofizikim profesionalnim opterećenjima (ljudi na rukovodećim radnim mestima, poslovni ljudi i preduzetnici sa aktivnostima sličnim menadžerima, stvaralačka, kulturna, naučna, privredna i politička elita, bankari i ljudi na poslovima visokog rizika kao što su kontrolori na aerodromima, hirurzi, novinari i ljudi koji rade na berzama), sa enormnim psihofizičkim naprezanjima.

Dakle, termin "menadžer", i njemu slične profesije, veoma je razuđen i odnosi se na sve ljude koji profesionalno učestvuju u životnoj utakmici i borbi sa vremenom, za prestiž i uspeh u društvu. Takmičarski način života ljudi menadžerskog tipa nameće stalnu trku, utakmicu i nadmetanje za prestiž i uspeh, što angažuje i do maksimuma iscrpljuje njihove rezervne biološke mehanizme u svakodnevnom i hroničnom stresnom načinu življenja. Neki istraživači ovu psihičku napetost upoređuju sa autom koji stalno vozi u četvrtoj brzini pod maksimalnim gasom, što nosi rizik da mu voda proključa, stane u brzini ili skrene s puta, pa slično tome i čovek menadžer nervno-psihički "proključa" i "puca", odnosno popušta na mestu gde su najslabije njegove biopsihičke sposobnosti u pogledu otpornosti i adaptacije na ovakva opterećenja i životne stresove.

Poslovni i takmičarski duh, težnju za što većom zaradom i uspehom, ljudi menadžerskog tipa prenose i na lični i na društveni život, ignorišući i zapostavaljajući svoje ljudske potrebe, lični život, odmor, zabavu, druženje, a samim tim i regeneraciju, odnosno nadoknadu svojih istrošenih životnih baterija i energije. Menadž erski sindrom nesporno je povezan sa svakodnevnim i učestalim stresnim načinom življenja, trkom za sticanje imetka i bogatstva, najčešće u veoma ograničenom vremenu, uz zapostavljanje brige o svom zdravlju i blagovremene prevencije posledica nezdravog načina života. Dok najveći broj ljudi brine i vodi borbu kako da stekne potrebna sredstva za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, većina poslovnih ljudi menadžerskog tipa, sem u brizi za egzistenciju, iscrpljuju se i troše trkom kako da iskoriste stečeni novac za dalje bogaćenje, ali i kako i gde da ga najracionalnije ulože, a najmanje misle kako da ga potroše.

Prvi simptomi: glavobolja, nervoza...

Prvi simptomi i znaci poremećaja funkcija zdravlja u pravcu razvijanja procesa menadžerskog sindroma jesu: poremećaj sna, znojenje ruku, nelagodnost spreda u grudima (najčešće u vidu stezanja, pritiska, težine, proboda, tištanja i slično), glavobolja, nervoza, vrtoglavica, nesvestica, razdražljivost, nagle promene krvnog pritiska i brojni i različiti drugi znaci nadraženosti neurovegetativnog sistema.

Menadžeri, zbog težnje za sve većim zaradama i postizanja što veće poslovne uspešnosti, zapostavljaju svoje zdravlje i na vreme ne obraćaju pažnju pa čak i zanemaruju, postojeće i već razvijene upozoravajuć e signale (simptome i znake bolesti), koji ukazuju ne samo da je zdravlje već narušeno već da postoje i ozbiljni rizici mogućih posledica, a to je upravo trenutak koji propuštaju u pogledu preventivnog delovanja, pa čak i mogućnosti zaustavljanja daljeg nepovoljnog stresnog procesa.

Profesija menadžera najviše je izložena nastanku akutnog, ponavljajućeg i hroničnog stresa, čiji je uticaj utoliko patogeniji i razorniji ukoliko osoba pravilno i dovoljno ne proceni svoje psihofizičke aktivnosti i svoj domet mogućeg profesionalnog i društvenog angažovanja, a što je više izraženije ukoliko je osoba već psihosomatski stigmatizovana (npr. ako se radi o specifičnoj psihičkoj strukturi ličnosti, osobi tipa A - koronarne ličnosti), ili postoji opterećenje nasleđem za određene faktore i/ili bolesti visokog rizika kao što su ishemijska bolest srca, arterijska hipertenzija, moždani udar ili naprasna srčana smrt. Međutim, neke od navedenih bolesti i njihove posledice menadžer, zbog svog permanentno stresnog posla, teško može da izbegne, pa je to i nemoguće, a tim pre ukoliko se rizici na vreme ne uoče, patološki proces poodmakne i ne preduzmu se adekvatne preventivne mere.

Srećom, menadžerski sindrom ne počinje iznenada i odjednom, već se postepeno razvija sa pojavom i intenziviranjem pojedinih simptoma ili istovremen oviše simptoma i znakova među kojima su najčešći i najizraženiji: lupanje srca sa nelagodnošću u predsrč anom predelu, čeona i/ili potiljčana glavobolja, nesvestica, vrtoglavica, neuroza, bolovi i grčevi u želucu, krčenje u stomaku, češće i obilnije znojenje. Međutim, obično to nisu izolovani simptomi i znaci funkcionalnih poremećaja, već najčešće klinički indikatori već nastalih psihosomatskih bolesti: arterijske hipertenzije, angine pektoris ili su, pak, preteča akutnog infarkta miokarda, akutnih koronarnih sindroma, akutnih moždanih ishemijskih sindroma, pa i malignih artimija srca i naprasne smrti.

Uz to, obično u životu ovih osoba na visokom riziku, osim mentalnih stresova i psihosomatskih poremećaja, život menadžera neizbežno prate i drugi faktori rizika koji se često udružuju tokom nezdravog načina života u vidu povremenog ili čestog tzv. hiperkalorijsko-masno-slano-alkoholnog udara (usled preteranog unošenja masne, slane, hiperkalorijske hrane i konzumiranja alkohola), uz neizbežan nikotinabuzus, čime se rizici ne samo sabiraju već i multipliciraju. Osim toga, menadžeri su izloženi svakodnevnom nerviranju, strepnji, rade u okviru ograničenog vremena, koje karakteriše brzina i akcija da se u što kraćem vremenu uradi što više posla (savremeno društvo podstiče ovakava rad, nudeći nagrade, čime se ove osobe prevode na teren paradoksnog psihofizičkog reagovanja). Takođe, menadžeri se nedovoljno odmaraju, nedovoljno su fizički aktivni i nedovoljno se bave rekreacijom, stalno su u automobilu a malo pešače pa fizička hipokinezija i nezdrav način ishrane najčešće rezultiraju gojaznošću koja se udružuje sa drugim faktorima rizika (poremećajem metabolizma lipida i šećera u krvi), što rezultira i metaboličkim sindromom, a sve su to važni aterogeni činioci koji leže u osnovi ishemijskog koronarnog i moždanog sindroma. Takođe i česte migracije i menjanje vremenske zone deluju stresogeno.

Pored razvoja različitih psihosomatskih tegoba koje se pojavljuju i traju u dužem vremenskom periodu, u menadžerskom sindromu na predstojeći srčani ili moždani udar upozorava pogoršanje ili učestalost specifičnih ili nespecifičnih bolova u grudima (u pogledu osobenosti, lokalizacije, iradijacije, propratnih znakova, trajanja) ili oscilacije i skokova krvnog pritiska, pojava aritmija, gušenja, zamora i straha. Menadžerskom sindromu (bolesti) sličan je i sindrom izgaranja na radnom mestu. Kao što se već opisani menadžerski sindrom javlja kod ljudi određenih profesija koji su "preorganizovani u radu", sa brojnim opterećenjima, koji se ne mire sa postignutim i stalno su u "oskudici vremena", koji zanemaruju potrebe organizma, ne čuvaju se i bespoštedno rasipaju životnu energiju, tako kod drugih ljudi koji ne pripadaju prethodnoj kategoriji (u strogom smislu reči "menadžeri"), a kod kojih su, takođe, povećani zahtevi na radnom mestu iznad fizioloških mogućnosti organizma (bez usklađivanja radnih obaveza, slobodnog radnog vremena, porodičnih i društvenih obaveza), sa čestim stresovima na poslu, razvija se "sindrom izgaranja na radnom mestu", kada praktično nastaje tzv. "pucanje ličnosti". Kada je reč o ovim dvema kategorijama ljudi na riziku pojave psihosomatskih bolesti, česta posledica takvog načina života i rada jeste postraumatski stresni poremećaj.

Osim ovih osoba riziku od pojave stresa i njegovih posledica (najčešće ishemijske bolesti srca, arterijske hipertenzije, poremećaja ritma srca i njihovih komplikacija - moždanog i srčanog udara i naprasne srčane smrti) izložene su i osobe pod jakim psihičkim (emocionalnim) stresovima psihosocijalne prirode.

Paul Dudley Whit, slavni kardiolog, još 1970. godine ukazivao je da je "srčano oboljenje pre 80. godine života naša greška, a ne božija volja ili učinak prirode", a takođe je istina i upozoravajuća mudrost da "od perioda završetka rasta, tj. do 25-te, pa i 30-te godine života, izgledamo onako kako nam je priroda dala (odredila), a do tada pa do zrelog doba stvaralaštva, tj. do 50-te godine života, izgledamo onako kako živimo, a posle 50-te godine izgledamo onako kako zaslužujemo". Ove mudre, iskustvene i poučne istine posebno treba da imaju u vidu poslovni ljudi, tzv. menadžeri, ali i svi koji žive sličnim načinom života. Ove mudre reči pouke, upućene i onima koji ne vladaju odgovarajućim znanjem iz medicine, govore koliko smo sami krivi ako naše srce oboli, jer nismo na vreme zastali i oslušnuli signale koje nam ono i naše telo šalju, upozoravajući nas i omogućavajući nam da sačuvamo naše srce. To se naročito odnosi na hiperaktivne i poslovne ljude, zbog kojih se u savremenoj medicini uveo i ustalio temin menadžerska bolest, odnosno menadžerski sindrom.

Menadžeri imaju posebne odgovornosti kada je u pitanju ostvarenje planova i dogovora, pa bi se moglo reći da njihovo ostvarivanje prema predviđenim rokovima deluje preventivno u pogledu razvoja ili ublažavanja menadžerskog sindroma. Takođe, poučno deluju i upozorenja Hari Trumana, 33. predsednika SAD-a: "Nikada ne možete da imate sve informacije potrebne za odlučivanje. Ukoliko bi ih imali, odluke ne bi bile ni potrebne. Umesto njih imali bi očigledne činjenice".

Takođe ne treba zaboraviti ni mudre reči Viktora Igoa (iz romana Jadnici):
"Nijedna ambicija se ne ostvaruje potpuno, bar ne na ovom svetu". Ali još daleke 479. godine pre Hrista, kineski filozof Konfučije rekao je proročke reči: "Ukoliko čovek nema pogled u daljinu, tuga mu je za petama".
Piše: Akademik Svetomir Stožinić
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Re: Dilema

taj Sre Dec 15, 2010 6:46 am
Bolest koja nikad ne umire

Ova bolest se mnogo češće javlja u rđavim socijalnim i ekonomskim uslovima, krizama, ratovima, izbeglištvu, logorima, zatvorima i azilima, romskim naseljima…

Uprkos postojanju efikasnih programa kontrole, tuberkuloza i danas predstavlja veliki zdravstveni problem u celom svetu. Svake godine, registruje se blizu osam miliona novoobolelih od tuberkuloze, a oko tri miliona ljudi umire.
Za kliničko ispoljavanje tuberkuloze najvažnije je međudejstvo dva faktora: bacila kao izazivača, i samog organizma, odnosno njegovog imunološkog sistema. Od ovog međudejstva zavisi da li će se razviti klinički ispoljene forme bolesti, ili ne. Patogenost (sposobnost bacila da nakon zaraze izazove bolest) zavisi, pre svega, od imuniteta zaražene osobe i ona nije velika u normalnim okolnostima. Do kraja života oboli samo 10 odsto osoba zaraženih bacilom tuberkuloze. Najzaraženiji su bolesnici čiji je sputum (iskašljaj) "direktnom mirkoskopijom pozitivan" (direktnim iskašljajem), dok su mnogo manje zarazni bolesnici, čija se bacilarnost utvrđuje kultivacijom sputuma. Posebnu opasnost (po okolinu) predstavljaju bolesnici, oboleli od hronične tuberkuloze, koji iskašljavaju bacile rezistentne na lekove.
Specifičan imunitet koji se stvara nakon prirodnog izlaganja bacilu, ili nakon BCG vakcinacije, sprečava razmnožavanje udahnutih bacila, te dolazi do zalečenja. Kod oko pet odsto inficiranih, tuberkuloza se razvija tokom prve godine od infekcije. Kod drugih pet odsto, bacili tuberkuloze ostaju "uspavani", i tek posle izvesnog vremena u toku života, usled različitih imunosupresivnih činilaca, počinju da se razmno- žavaju pa se bolest, klinički, ispoljava. Tako se, prosečno, kod deset odsto inficiranih bacilom tuberkoloze, tokom njihovog života razvija klinička slika tuberkuloze. Reinfekcija (ponovna zaraza osobe koja već ima specifič- ni imunitet), bacilom tuberkuloze je odgovorna za 15 odsto i više (i do 50 odsto u drugim sredinama) slučajeva oboljenja. Verovatnoća infekcije tuberkulozom zavisi i od bacilarnog opterećenja (broj udahnutih bacila i dužina ekspozicije). Među članovima domaćinstva procenat inficiranih je oko 20 odsto, među bliskim prijateljima i rodbinom četiri, a među drugim kontaktima samo 0,3 odsto. Bolesnik, koji je započeo lečenje, nije više opasan kao izvor zaraze (izuzetak su oboleli od multirezistentne tuberkuloze), pa stroga, izolacija u principu i nije potrebna, osim za malu decu i osobe sa oslabljenim imunitetom.

Skuplje lečiti, nego sprečiti
BCG vakcinacija deluje upravo tako što stvara adekvatan specifični imunitet prema tuberkulozi. Time sprečava oboljevanje novorođenčadi i odojčadi kao i male dece od teških - smrtonosnih oblika tuberkuloze.
Kako se ne vakcinišu u mnogim zemljama Afrike (bar dostupna populacija), tako je i značajno veća smrtnost obolele male dece. Kod obolelih se onda primenjuju antituberkulotici, i to kod dostupne populacije (zavisno od načina života, česte promene boravišta itd)... Tako se troši velika količina lekova, ali uz mnogo manje efekta. Naročito je to slučaj kada HIV infekcija dodatno kosi njihove živote, upravo znajući da je tuberkuloza praktično najčešća infekcija sa Pneumocystis karini kod HIV pozitivnih.

Otpornost na tuberkolozu
Čovek poseduje izvesnu otpornost prema tuberkulozi, odnosno oboli samo mali procenat zaraženih bacilom tuberkuloze. Otpornost nije jednaka kod svih ljudi! Čak se i kod iste osobe menja tokom vremena i u odnosu na određene okolnosti. Osetljivost prema tuberkulozi različita je, zavisno od starosnog doba i fizioloških stanja. Izrazito je veća tokom prve dve godine života, zatim u pubertetu, u toku adolescencije, trudnoće i za vreme dojenja.
Otpornost je najmanja kod novorođenčeta i odojčeta. Zaraza tuberkulozom u tom uzrastu, čak u 15 odsto slučajeva, odmah prelazi u najsmrtonosnije oblike ove bolesti: milijarnu tuberkulozu i tuberkulozni meningitis. Što je dete starije, otpornost je sve veća. Međutim, u vreme puberteta, broj obolelih od tuberkuloze počinje naglo da raste. Odrasli najčešće obolevaju od postprimarne plućne tuberkuloze i postaju izvori zaraze. Sa starošću rizik od obolevanja značajno raste, pre svega zato što je u starijoj populaciji najveći procenat inficiranih, ali, takođe i zato što opada imunitet. Na otpornost prema tuberkulozi utiču i neki drugi faktori: pol, ishrana, nasleđe, okolina i dr.
Neuhranjenost dovodi do smanjenja imunološke odbrane organizma, te je povećano obolevanje i umiranje od tuberkuloze u populacijama izloženim gladovanju zbog siromaš tva, prirodnih katastrofa, ili ratova. Slično je i u stanjima koja dovode do pothranjenosti zbog različitih bolesti (posle opsežnih gastrointestinalnih operacija, kod alkoholičara i sl). Danas ima dokaza da i genetski činioci imaju značajnu ulogu.
Uticaj okoline odražava se na obolevanje od tuberkuloze na više načina. Ova bolest se mnogo češće javlja u lošim socijalnim i ekonomskim uslovima, krizama, ratovima, izbegliš tvu, logorima, zatvorima i azilima. Uslovi i navike stanovanja, veličina, sastav i socijalni status porodica, takođe bitno utiču na širenje zaraze bacilom tuberkuloze unutar tzv. bliskih kontakata bolesnika. Kod oko 90 odsto inficiranih, tuberkulozna zaraza se završ ava primarnim periodom, pa kod takvih osoba osim eventualno, ponekog zahvaćenog ognjišta u plućima, tokom života nema nikakvih znakova aktivnosti tuberkuloze. Preostali bacili žive u stanju "uspavanosti". Posle izvesnog broja godina, usled pada otpornosti organizma, može doći do buđenja procesa u nekom od latentnih ognjišta, zaostalih iz primarnog perioda, a time i do razvoja postprimarne tuberkuloze.

Tuberkoloza i HIV pozitivni
Poseban aspekt postoji kod HIV pozitivne populacije, gde jedna infekcija utiče na drugu. Kako HIV infekcija prevashodno oštećuje funkciju CD4+ T-limfocita i makrofaga (odgovornih za očuvanost imunog odgovora, neophodnog da bi se sprečio razvoj klinički manifestne tuberkuloze), smatra se da je danas najpotentniji poznati faktor koji dovodi do razvoja tuberkuloze.
Aktivna tuberkuloza, s druge strane, dovodi do dodatne stimulacije ćelijskog imuniteta i samim tim do propagacije HIV infekcije, budući da se HIV aktivno razmnožava samo u aktiviranim ćelijama, te tako dolazi do daljeg opadanja imuniteta. Osobenosti kliničkih oblika tuberkuloze kod HIV pozitivnih osoba, odražava stepen očuvanosti njihovog imuniteta. U fazi još očuvanog ćelijskog imuniteta (rana faza HIV infekcije) javljaju se "tipični" oblici tuberkuloze sa kavernama, dok kasnije, u toku razvoja HIV-om izazvane izrazitijem opadanju imuniteta, znatno su češći opasniji oblici bolesti poput milijarne tuberkuloze. Kod HIV pozitivnih jako je česta infekcija tzv. rezistentnim bacilima tuberkuloze na antituberkulotske lekove. Stoga su to čitave epidemije tzv. reziostentne tuberkuloze, kod koje se lečenje sprovodi uspešno samo u do 50 odsto, uz primenu izuzetno skupih i toksičnih lekova. To je najčešće slučaj sa tuberkulozom u subsaharskoj Africi, delovima Azije, nekim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza, Rumuniji, a takođe u pretežno crnačkim kvartovima gradova SAD gde je raširena i HIV infekcija...
Piše: Dr. Dragana Jovanović
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Bombom na Mesec

taj Sre Dec 15, 2010 6:50 am
Dilema B198ea1e6e7cbe46aad9b055c2ee9066

Amerikanci, sa svojim istraživačkim centrom NASA, izgleda da su izbombardovali sve što su mogli na rođenoj planeti Zemlji, ili Sjedinjenim državama preti velika žeđ?

U traženju vode iskoristili su novi metod, dosad neprimenjen, koji će, sto odsto ući u onu debelu Ginisovu knjigu rekorda: bombardovanje... našli, il' ne našli H2O...
Pošto su u glibu do guše u Iraku, Avganistanu, odustali su i od "evropskog kišobrana", a i Rusi se nešto mršte, odlučili su, da na miru, i u tišini, tamo daleko, u kosmosu, izbombarduju Mesec!

I, izazovu novu dilemu?!
Dakle, posle višegodišnje dileme, da li je astronaut Nil Armstrong, uopšte bio na Mesecu, NASA se upustila u još jedan svemirsko-kontroverzni poduhvat.
U petak, 9. oktobra leta gospodnjeg 2009. godine, bombardovan je, ni manje, ni više, naš najbliži svemirski komšija Mesec!?
Kažu, kako bi se utvrdilo, da li na Zemljinom satelitu ima vode?
Zanimljiva ideja!? Voda, zasad, istina, nije pokuljala, ali se stvorio veliki oblak prašine koji je bio vidljiv i sa Zemlje?
Kao Kineski zid sa Meseca?!
Misija LCROSS, skraćenica za Satelit za posmatranje i razumevanje Mesečevih kratera (Lunar Crater Oservation and Sensing Satellite) bio je pričvršćen za praznu raketu tešku 2,2 tone.
I u petak, 9. oktobra, u ranim jutarnjim časovima po evropskom vremenu, razdvojili su se LCROSS-a i njegove prazne rakete.
Tačno u 11.31 sat po GMT, raketa se zabila u Mesečev krater, koji je uvek u debelom mraku, i izazvala dizanje oko 10 kilometara visokog oblaka prašine.
Zvanične informacije, o rezultaima ispitivanja još uvek nisu dobijene, mada pojedini mediji već govore - da je prisustvo vode potvrđeno!?

O značaju ovog eksperimenta, ali i mnogima nejasnom cilju, za "Dilemu" govori dr Zoran Knežević, direktor Opservatorije na Zvezdari.
- Još nemamo zvanične podatke da li je utvrđeno prisustvo vode. To je i logično, jer svi rezultati moraju pažljivo da se analiziraju.
Dilema: Zašto su izabrali "tamni deo Meseca"?
Zoran Knežević: Metu su dobro odabrali, izabrali su kratere za koje se zna da su u dubokoj senci, koje nikad Sunce nije obasjalo. Nagađalo se, da, ako ima vode na Mesecu, onda bi trebalo da je baš u tim kraterima.
D: Tu sondu su razdvojili na dva dela; spustili su prvi deo, koji je udario u tlo Meseca, a drugi je išao za prvim i snimao?
Z. K: Sa tim snimcima, čini se, nešto nije bilo u redu. Onda se, posle četiri minuta, i taj drugi, prateći deo zario u Mesec. I odmah je prestalo emitovanje bilo kakavih podataka.
D: Ipak, nešto je zabeleženo?
Z. K: Ono što znam i što je viđeno, jeste da se digao oblak prašine 10 km u visinu, i to je posmatrano sa Zemlje.
D: Ovakav, sličan, pokušaj, bio je i pre više godina, ali rezultata nije bilo. Nisu našli ništa?
Z. K: Mogućnost da će sada nešto naći, nije velika, ali navodno su ovog puta ozbiljnije planirali taj eksperiment. Očikivanja, da će biti uspeha relativno su mala, ali nikada ne bi trebalo isključiti mogućnost da nešto pronađu.
D: Koja je ideja vodilja?
Z. K: Osnovna ideja, bila je, da ukoliko ljudi planiraju da na Mesecu kad-tad naprave koloniju, a pre toga pronađu vodu, to bi uveliko olakšalo izgradnju takve baze, a i pojeftinilo basnoslovne troškove.
D: O bazama na Mesecu se poodavno govori?
Z. K: Da, ali kad bi našli vodu, znalo bi se tačno mesto gde bi se gradila baza.
D: Transport vode do Meseca je, čitali smo, vrlo skup i jako komplikovan?
Z. K: Iznošenje jednog litra vode do Meseca koštalo bi 50 000$. Kolike bi količine vode trebalo odneti, ako budemo imali gore koloniju?
D: Osim izgradnje baze, koji su još razlozi?
Z. K: Pronalazak vode na Mesecu bio bi značajan i iz aspekta evolucije, načina nastanka Meseca, promena sunčevog sistema...
D: Ipak, postoji generalni cilj?
Z. K: Evolucija i nauka su jedno, a cilj je bio ipak ona praktična strana projekta. Jer, imati bazu na Mesecu, može da bude korisno i za neke druge stvari. Ne samo na Mesecu, već i na Zemlji!
D: Kako Vi, kao astromom gledate na sve ovo?
Z. K: Iz aspekta naše struke, astronomije, posmatranja sa Meseca bilo bi čudesno. Mesec je idealna platforma za postavljanje velikih teleskopa, jer nema atmosfere, a ipak je čvrst objekat.
D: Baza na Mesecu, tu je i istraživanje drugih planeta?
Z. K: Istraživanje drugih planeta sa Meseca biće jeftinije, jer, ako ništa drugo, biće potrebno manje goriva. To su neki osnovni razlozi zašto je dobro imati bazu na Mesecu. Da ne pominjem, one katastrofične. Ovo su ozbiljni razlozi koje sam naveo. Ali je jasno, da bismo imali bazu, moramo da imamo vodu.
D: Kad bismo imali i pronašli...
Z. K: Pronalazak vode na mesecu poremetio bi mnoge važeće teorije o načinu nastanka i evolucije sunčevog sistema.

Čudno je, ili dilema je, kako je moguće da se tako ozbiljnoj naciji, bar kad je Mesec u pitanju, dva puta događa nešto slično: iz strogo čuvanih arhiva nestali su original snimci prvog sletanja čoveka na Mesec, dakle zatajio je "ljudski faktor, a sad je zatajila - tehnika, kamera je "tresnula" na površinu Meseca?!
Dilema, slučajnost ili..
Piše: Ljubica Rašković
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Dilema Empty Tajna poruka piramida

taj Sre Dec 15, 2010 7:13 am
Po prvi put tekstovi iz piramida, koji se nalaze u osnovi egipatskog mišljenja, shvatanja života i smrti, na razumljiv način su prevedeni i protumačeni. Stari su pet hiljada godina i pisani su hijeroglifskim pismom. Tekstovi koji se nalaze u unutrašnjosti piramida kralja Unasa, kao i u piramidama kraljeva VI dinastije, do danas nisu protumačeni.
U tim tekstovima, otkrivena je važna duhovna poruka, koja ima veliki značaj za savremenog čoveka.
Oni nude fundamtalno otkriće: Egipćani su uspeli da pobede smrt!
Za njih život nije rođen, život je oduvek postojao. Nije bilo nikakvog bića koje bi bilo starije od života. Ali smrt jeste rođena. To znači, prema tekstovima starih Egipćana, da je postojalo jedno vreme kada smrti nije bilo, kada je bilo samo života.
Pobediti smrt... ne misli se na fizičku smrt, već je reč o duhovnoj smrti. Da bi se izbegla duhovna smrt dovoljno je uključiti se u proces života, koji nije ukaljan smrtnošću. Samo tada postaje moguće da se uđe u svetlost, u suštinsku besmrtnost. Egipćani su verovali u večni život i u vaskrsenje. Ne u reinkarnaciju. Što se tiče fizičke smrti ona se smatrala ozbiljnim događajem, ali događajem na koji je moguće pripremiti se.
Najpre kroz san. Svake noći mi umiremo, kao Sunce. Moguće je zamisliti da se sutradan sveta zvezda (Ra) ne pojavi. To, što se Sunce svakoga jutra rađa ponovo za nas, stvar je naše navike, ne nužnosti. Isto je i sa nama. Treba, dakle, zaspati na određeni način, da bismo mogli da se rađamo zajedno sa suncem. Na taj način preživljavamo uzastopne smrti. Prelazak iz detinjstva u doba mladosti, takođe je neka vrsta smrti.
Kada zaista umremo, celina koju čini naše telo propada, ali duh, energetska moć, sposobnost da zađemo s druge strane realnosti, harmonično se raspodeljuju u večnosti. Pod tim uslovima i uz dobru pripremu vi ćete vaskrsnuti, ali u drugom energetskom svetu.
Stari Egipćani su govorili: "Penjete se u svetlosnu barku. Tada počinje veliko putovanje na kojem idete iz promene u promenu". Ali do tog sveta stižemo samo ako smo dospeli do formule saznanja, ako smo je koristili, ispunjavali konstruktivnim funkcijama zasnovanim na harmoniji. Drugim rečima, ulazimo u svet svetlosti kroz ćutanje, osluškujući božje reči, ovladavajući unutrašnjum metežom, ugrađujući se u svetu dimenziju života... Ako ne, telo i duša će se razdvojiti i njihov ponovni susret biće nemoguć.
U jevrejskoj, hrišćanskoj i muslimanskoj religiji, mi dospevamo u svet izabranih, jedino ako je naš život bio besprekoran.
Osnovna ideja egipatske religije je ideja ispravnosti. To znači, usvojiti pravilan način života. Svaki pojedinac je slobodan da izabere hoće li da stupi u svetlost, ili neće. On, dakle, ne može da bude kažnjen.
Egipćani su verovali u dve osnovne sile, dva fizička zakona koja, u izvesnom smislu, uređuju svet: Maat i Isefet. Isefet se prevodi kao zlo, degradacija, nepravda, laž, nekultura, mržnja. Maat je otelotvorenje boginje, koja u frizuri nosi nojevo pero. Nazivali su je gospodaricom ptica, jer njena moć omogućuje orijentaciju u vazduhu. Drugim rečima, Maat predstavlja kormilo. U buri i haosu koji vladaju svetom, Maat je ta koja nas izvodi na pravi put. Zahvaljujući njoj prelazimo reku života i dospevamo do druge obale.
Ta tema postoji i u judeizmu gde je Bog pravda, dok je u hrišćanstvu Bog ljubav. Može se uspostaviti paralela između između jevrejske religije, koju je stvorio Mojsije pošto je došao iz Egipta, i egipatske religije.
U Egiptu ideja samilosti, oprosta, greške, ne postoji. Vi ste taj koji upravlja svojom sudbinom, vi odlučujete o tome da li se brodom upuštate u oluju, i da li ćete iz nje izaći neoštećeni. Vi ste sopstveni gazda. U drugim religijama, mnogo manje zavisi od vas, a više od sudbine, ili božje volje.
Egipatska civilizacija je trajala 3000 godina, i za sve to vreme nikada se Egipćani nisu ubijali među sobom u ime Boga.
U ime islama, ili hrišćanstva događale su se najmonstruozniji masakri. U starom Egiptu, međutim, nije bilo ni pomisli na tako nešto.
Duhovno učenje starih Egipćana nikada nije dovodilo do nasilja, netolerancije, zločina. Ne postoji trag da je ijedan Egipćanin, makar to bio i faraon, uzviknuo: "Bog, to sam ja!" Nigde se u egipatkim spisima ne može pronaći propovedanje mržnje protiv drugih. Postoje teološki tekstovi i razmišljanja kao što su tekstovi iz Piramida, ali tu nema definitivne istine, nema konačnih rešenja. Tu postoje samo formule kako se može dostići saznanje. Jer, upravo nas saznanje uči toleranciji. Od starih Egipćana možemo naučiti da ne postoji apsolutna istina, nego samo put do istine. Na primer bog Amon može da se pokaže i u kamenu koji služi za izgradnju hrama, u rogu ovna, u vetru. "Nikada nećete videti Boga, nego samo njegova dela", kaže se u jednom tekstu. Nikada, dakle, nećete videti vetar, nego samo to kako pokreće platno. Da li je, dakle, Amon kamen, ovan, ili vetar? On je sve to zajedno! On živi u mnoštvu, on nije apsolutan i jedan.
Mudrost starog Egipta ima prvorazredni značaj za današnjeg čoveka. Stari hramovi su zatvoreni, nema više sveštenika, niti rituala. Ali, iako Egipćano znaju da su njihovo staro društvo i istorija nestali, oni znaju da hijeroglifi, koji i danas stoje na starim hramovima, nose svoju magičnu tajnu. I to je bio način na koji su Egipćani pobeđivali smrt.
Otkriveno je takođe, da su Egipćani imali neku vrstu socijalnog i penzijskog osiguranja! Naravno da ni to nije bilo idealno društvo, bilo je sukoba, loših faraona, društvenih kriza, invazija, klimatskih katastrofa, ali kako god bilo stari Egipat je opstao 3000 godina.
Kako? Na to pitanje još uvek nemamo odgovor.
Prva uloga faraona bila je da osigura ravnotežu između mnogih različitih shvatanja Boga. Egipćani su bili mnogobošci: od Atuma do Heliopolisa, Amona, Tebesa i Nuna. Faraon je bio granica između smrti i besmrtnosti, konačnosti i večnosti. Zanimljivo je, međutim, da pravo nasledstva nije bilo obavezno u Egiptu. Samo je 30 odsto sinova nasledilo svoje očeve na tronu. Egipćani su voleli da imaju mudre faraone.
"Faraona bira Bog, narod ga kruniše", govorili su stari Egipćani. Naravno da to nije bila demokratija u sadašnjem smisli, čak je bilo veoma daleko od demokratije, ali opet, stari Egipat je trajao 3.000 godina.
Hrišćanstvo je, po svom poreklu, egipatske prirode. Svaki faraon je mesija. Kada faraon umre to je kraj starog sveta, ali i početak novog. Žalost je u državi trajala 70 dana...
Sponsored content

Dilema Empty Re: Dilema

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu