Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Duško Trifunović Empty Duško Trifunović

taj Čet Sep 30, 2010 7:14 am

Duško Trifunović Duskotrifunovic

Pesnik Duško Trifunović rođen je 1933.godine u selu Sijekavac, kraj Bosanskog Broda. Sa 24 godine prvi put je došao u Sarajevo da bi radio kao bravar, a kada je napunio 25-tu, objavio je svoju prvu knjigu pesama.

„S jedne strane imali smo utisak da je prihvaćen, popularan pesnik, i da je dobrodošao", priseća se Trifunovićev prijatelj i poštovalac, Jovan Zivlak. „S druge strane, imao je jednu vrstu unutrašnjeg nesporazuma sa svetom i, rekao bih, taman doživljaj tog sveta. To se vidi i u njegovoj poeziji i u njegovom životu. Čitaoci i javnost su teško prihvatali ili nisu hteli da vide jednu vrstu rezignacije, skeptičnosti i čak fatalizma u njegovoj poeziji, pa i njegovoj ličnosti. Neosporno je to osećanje pojačano iznuđenim dolaskom u Novi Sad, jer je morao da napusti Sarajevo i počne život u neprilično doba. Ne može se reći da nije bilo dobre volje u Novom Sadu prema njemu, ali to je prevashodno bila volja prijatelja i pojedinaca. Ne mogu da svedočim, ali pričalo se da su ga izdali nekadašnji veliki prijatelji. Meni se čini da je on bio suštinski usamljen. Živeo je poeziju."

„Mislio sam da se zveri boje,
Ove vatre koja trag mi prati,
I to sam mislio;
A sad nosim kako mi ga skroje,
Po meni se ništa neće zvati."
(„Pristao sam biću sve što hoće" , pesma Duška Trifunovića koju je otpevalo Bijelo dugme)

Sa ovim rečima slaže se i Pero Zubac, dugogodišnji prijatelj jednog od naših najvećih pesnika: „Duško, ma koliko društven, bio je čovek koji voli samoću. Bolje reći osamljenost."

„Da mi nije ove moje tuge,
Što mi snagu pred ljudima kuša,
S kim bih noći provodio duge,
Ostala bi pusta moja duša."
(„Da mi nije ove moje tuge", pesma Duška Trifunovića koju je otpevao Zdravko Čolić)

Dusko Trifunović je prvenstveno pesnik, ali napisao je i nekoliko romana i drama. Preko trista njegovih pesama je komponovano, a najpoznatije su one koje su izveli Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Arsen Dedić, Neda Ukraden i Vajta. 1958.godine dobio je Brankovu nagradu, a tih godina postao je i stanovnik Novog Sada i Sremskih Karlovaca (koji su tada bili jedan grad).
28.1.2006. godine preminuo je u Novom Sadu. U Sremskim Karlovcima na ispraćaju nikada niko, posle Branka Radičevića, na Stražilovu nije okupio više ljudi.

„Jednog dana u godine teške
Kada sednem da saberem greške
Smeškaću se i hvaliti javno
- Beše ludo i nezaboravno."
(„Ludo i Nezaboravno" - Duško Trifunović)
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Duško Trifunović Empty Re: Duško Trifunović

taj Čet Sep 30, 2010 7:15 am

„S jedne strane imali smo utisak da je prihvaćen, popularan pesnik, i da je dobrodošao", priseća se Trifunovićev prijatelj i poštovalac, Jovan Zivlak. „S druge strane, imao je jednu vrstu unutrašnjeg nesporazuma sa svetom i, rekao bih, taman doživljaj tog sveta. To se vidi i u njegovoj poeziji i u njegovom životu. Čitaoci i javnost su teško prihvatali ili nisu hteli da vide jednu vrstu rezignacije, skeptičnosti i čak fatalizma u njegovoj poeziji, pa i njegovoj ličnosti. Neosporno je to osećanje pojačano iznuđenim dolaskom u Novi Sad, jer je morao da napusti Sarajevo i počne život u neprilično doba. Ne može se reći da nije bilo dobre volje u Novom Sadu prema njemu, ali to je prevashodno bila volja prijatelja i pojedinaca. Ne mogu da svedočim, ali pričalo se da su ga izdali nekadašnji veliki prijatelji. Meni se čini da je on bio suštinski usamljen. Živeo je poeziju."
Dusko Trifunović je prvenstveno pesnik, ali napisao je i nekoliko romana i drama. Preko trista njegovih pesama je komponovano, a najpoznatije su one koje su izveli Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Arsen Dedić, Neda Ukraden i Vajta. 1958.godine dobio je Brankovu nagradu, a tih godina postao je i stanovnik Novog Sada i Sremskih Karlovaca (koji su tada bili jedan grad).
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Duško Trifunović Empty Re: Duško Trifunović

taj Čet Sep 30, 2010 7:15 am
Ima neka tajna veza

Pesnika, iza koga je osamdeset pet knjiga, čije stihove iz čitanki uče naša deca, čije pesme pevaju zajedno unuci i bake, najčešće pitaju da li zna gde je Radovan Karadžić i šalje li mu Goran Bregović pare


Nije ga bilo u novosadskom kafiću "Bombarder" u dogovoreno vreme. Strah da se možda predomislio odagnao nam je čim se javio na telefon. Nije došao, kaže, jer je sinoć nezgodno pao. Kod brata je u njegovoj vikendici u Sremskim Karlovcima. Pa, ako može da govori, uporni smo do drskosti, mi ćemo doći do njega. Eto, trudićemo se da ga ne gnjavimo mnogo. Pristaje.
Razgovorali smo i fotografisali ga puna tri sata. Mahao nam je iza kapije dok smo odlazili.

Gimnastika u Akademiji nauka

Kasne šezdesete prošlog veka. Ivi Andriću se slavi rođendan u zgradi Bosanske akademije nauka u Sarajevu. Po protokolu, došli sekretari udruženja pisaca iz svih republika, svaki da održi prigodno slovo. Među njima i on, Duško Trifunović, sekretar Udruženja pisaca BiH.
- Pita me Ivo odakle sam. Ja kažem: iz Bosanskog Broda. Niko nije iz Bosanskog Broda. Ovi što su došli sa mnom počeše da se kikoću. Mislim, nikog ne znam iz Bosanskog Broda, ispravi se Ivo i zaduži me da ga vadim od dosadnih ljudi. Ako vidiš da me neko gnjavi ti samo kaži: Ivo, dođi ovamo. U međuvremenu me zove jedan iz moje ekipe da dođem. Ja dođem, a on kaže: gospodine Crnjanski ovo je Duško Trifunović. Ja u zemlju da propadnem. Ovaj se zezne i pita: kako zdravlje, gospodine Crnjanski? Šta vi mislite, ako čovek ima sedamdeset godina da se samo o zdravlju priča! Koliko vi imate godina? Kaže ovaj šezdeset. A vi, gospodine Trifunoviću? Trideset i neku. Možete li vi ovako, sagne se i dlanovima dotakne pod, a da ne savije noge. Onaj što ga je pitao za zdravlje kaže da ne može, nezgodno je, znate. A vi, pita mene Crnjanski. Ja mogu. I nas dvojica radimo fiskulturu, a pored nas prolaze Veljko Petrović, Desanka Maksimović, sve sami akademici. Crnjanski je uvek bio oficir i sportist i na taj način je isprobavao ljude. Niko mi nije verovao kada sam to napisao.
Shavitili smo poruku ove priče. Nismo pitali za zdravlje, godine, penziju... Ali jesmo za "Bijelo dugme". I da li mu smeta što su ga se sada, kada "Bijelo dugme" pravi mini jugoslovesnku turneju, svi setili?
- Ne smeta mi. Čoveku je drago da ga se sete kad bilo.
Šetamo pogledom po sobici gde Duško radi i spava kada dođe kod brata Luke. Uočavamo i Goranovu fotografiju i Bebekovu sa omota ploče "Glavni junak" i plakat sa Duškovim likom i naslovom "Tajna veza"...Svega se seća kao da je jutros bilo.
U televiziju Sarajevo su ga zaposlili po kazni. Da se ne šepuri kao slobodni umetnik. Molio je direktora da mu to ne čini jer ne poznaje televizijski posao.
- Do tada sam imao iskustva samo sa filmskim scenarijima, napisao sam ih za tri filma. Bio i u Puli. Pokojna Milja, onakva lepota, igrala je u jednom od tih filmova "Život je masovna pojava". Pravila mi je imidž, da sam slavan.
Direktor mu je odredio rad sa muzičarima i posavetovao ga da se pravi da sve zna. Ispostavilo se da Duško sve te momke, muzičare, poznaje. Sa njima je sedeo u kafani. Postao je muzički urednik jedine emisije sarajevske televizije koja je išla u JRT. Zvala se "Na ti", trajala pola sata i išla jednom mesečno. Muzičarima je bilo veoma važno da se u njoj pojave, a Duško nije dozvoljavao da pevaju gluposti. Tako je počeo da im piše tekstove.
- Slušaju uveče Radio Luksemburg, a onda dođu da im ja napišem tekst na tu muziku. Ne znam ja pisati tekstove na muziku. Samo sam "Glavo luda" i "Život je maskenbal" napisao tako. Neću da radim ono što ne znam. Rasteram njima tu potrebu da im ja dopisujem ono što su oni ukrali od Radio Luksemburga. Jedino je Jadranka Stojaković na tekst odmah pisala muziku. Zove uveče na telefon i kaže: Znaš šta, sutra moram da imam pesmu. Sačekaj, osećam da neko dolazi. Dobro, javi mi se kasnije.
Kad se Jadranka malo potom javila, Duško joj je diktirao: "Osećam da neko dolazi, pred moja vrata će stati, osećam da vesti donosi i da mi želi nešto dati. Noć je i ja sam sama i treba da se bojim, šta li će biti kad korak stane baš pred vratima mojim." Jadranka je sutra pevala tu pesmu.

Član, pa još i lep

Goran Bregović je u Duškovu kancelariju ušao kukajući što su mu muzičari sa kojima je do tada radio i sa kojima se posvađao oteli pesmu i naslov albuma. Duško ga je ubeđivao da "Jutro" i ovako nije dobar naslov, te da nema za čim da žali.
- Koje su ti pesme ostale, pitam ga. On kaže, evo ova je najbolja: kad bih bio bijelo dugme, mala bi se zakopčala u me. Joj, ja profesor gramatike. Zakopčava se dugmetom, a ne u dugme. Nema to veze, to niko neće primetiti, kaže Goran. Nakon dvadeset godina, kada su pravili neku njihovu retrospekciju, pozvali su i mene. Goran mi kaže: Jesam ti rekao da niko neće primetiti osim tebe. Da sam rekao nemoj tu, daj drugu pesmu, ne bi bilo tog naslova "Bijelo dugme". Drage su mi te uspomene. Kada su oni imali pravo, bilo mi je drago kao i da sam ja imao pravo.
Da li mu je Bregović tada izgledao kao neko ko će daleko dogurati?
- On je imao, kako se to sad kaže, rejting. Znao je otići u Firencu, Padovu i odatle doneti novu muziku koju je on stvorio oslanjajući se na italijansku. Bio je ambiciozan. Član partije. On ne voli da ja to pričam. Dobio nagradu "Sedam sekretara SKOJ-a". Bio je vrlo u strukturi. Imao je i jedan izuzetan kvalitet. On je bio lep dečak. I siguran u ono što radi.
Pisao je Duško tekstove osim za Jadranku Stojaković i za Vajtu, "Zlatna ribica" je njegova, Nikolu Borotu, Zdravka Čolića, Nedu Ukraden, Arsena i Gabi, ali su najviše buke i traga ostavile baš one kojima je Bregović napisao note.
- Zove on jedan dan i kaže kako izdavačko preduzeće "Veselin Masleša" slavi dvadeset pet godina postojanja i kako on treba da uradi pesmu za proslavu, a ništa ne zna o izdavačkim preduzećima. Dosetim se ja šta je u knjizi najvažnije. Nije pisac, sadržaj tu i tamo, ako nas dodirne. Glavni junak je najvažniji u knjizi i svetu je svega dosta osim glavnih junaka. Tako ja njemu napišem "Glavnog junaka". To je njegovo delo jer me je on navukao da ga napišem. Tad sam video kako on radi. Kaže: E, to mi napiši na onu muziku "kad su vrata škrip, škrip, škripnula, u srce me dir, dir, dirnula"... Sve vreme sam ja govorio da je muzika rastavljanje reči na slogove.
Još mu je u glavi slika kako Željko Bebek pravo sa Romanije ulazi u kafanu da bi od Duška uzeo još jednu pesmu za album koji su na Borikama "Dugmići" spremali.
- Ide Željko, a svi u kafani viču fuj, kakav je. On je strašno bio mršav, a tek nogice...Međutim, nije oblačio pantalone da ih sakrije, nego navuče one tirolske dokolenice da se baš vidi da su tanke. Šta ima da ih se stidi, njegove su, na njima je prešao svet. Odem u redakciju i napišem: "Šta bi dao da si na mom mjestu, da te mrze, a da ti se dive." Jer, to je njegov slučaj. Kad su snimali u Londonu, tamošnji producent ih je pitao ko to njima piše pesme. Oni kažu: čika Duško. Taj čovek da je ovde imao bi pola Londona, kaže on njima.
Da li je o i on bio u situaciji da ga mrze, a da mu se dive?
- Kako da ne. Imao sam ja divnih neprijatelja. Oni su terali svoje, a ja se nisam obazirao. Muzičari su mislili da je mene postavio komitet da ih nadzirem, a pisci da sam postao urednik zbog žena i love. Bio sam jako izložen jer sam pisao knjige, a družio se sa muzičarima. Književni kritičari, kojih sada nema, jedva su čekali da mi nađu manu. Oni su živeli u potaji. Preživaju slamu koja je ostala iza nas umetnika i, naravno, da nas mrze.
Najgore mu je bilo kad mu preprave stihove. A dešavalo se.
- Pesmu "Pristao sam biću sve što hoće" sam ja napisao za Maju Sabljić. Ona je polagala ispit za glumicu i, propala. Bilo joj je namešteno da padne jer su nju u stvari snimali za neki film, a da to ona nija znala. Bolji će biti film, kažu, mi ćemo je dogodine primiti. Vidim, poigrali se sa detetom i napišem: "Pristao sam da budem igračka, da prodajem dušu vragu svome, da ostane samo crna tačka posle ove igre kad me slome." Mislio sam da to treba da bude balada, elegantna. Kad ovi zagalamiše na narod: "Pristao sam biću sve što hoće." Kažem: zašto ste to prepravili. "Željko ne pristaje da bude igračka", kažu. Uvek su se vadili na to da je već sve snimljeno i da tu više ništa ne može da se uradi i ubeđivali me da će biti hit. Šta možeš, oni su finalisti, glavni. Ja sam sporedan. Zato i nema nas u evidenciji slavnih ljudi. Mi pišemo reči.

U Tahiru je tajna

Duško sa bratom Lukom i snajom Sofijom ispred njihove vikendice u Sremskim Karlovcima
Jedan muzički urednik je sakupio 133 Duškove pesme na koje je napisana muzika. Mnogi poštovaoci Duškove reči će reći: sve su mu one lepe, ali nijedna nije kao "Tajna veza". Kada je i kako pesnik otkrio tu tajnu vezu, pitamo.
- To je u stvari jedna tužna priča. Zove me čovek iz Zagreba i kaže da je napravio film, polaže ispit, ali da mu je profesor rekao da u njemu mora biti muzike. Zvao je on prvo Gorana, a ovaj mu obećao da će mu napisati muziku ako mu ja napišem tekst. Pitam ja tog čoveka o čemu je film. O Tahiru, ne znaš ti njega. Pa kako ću napisati: Oj Tahire, Tahire. Kaže li Tahir nešto. Evo, kaže čovek iz Zagreba, ispričaću ti jednu scenu. Tahir skine sat sa ruke, stavi na jednu dasku i pere ruke. Ja ga pitam: Tahire, kako si. On kaže: Jebeno. Što? Pa, kaže Tahir, neko ubije čoveka ilž ženu, ode jal deset jal petnes godina na robiju, ja ostao dvadeset. Šta si radio? Bio čuvar zatvora. Taj iz Zagreba još kaže: to je tajna veza između njega i života. Odmah napišem: "Ima neka tajna veza, za sve ljude zakon krut, sidro koje lađu čuva da ne bude buri plen, tone skupa sa tom lađom jer je on deo njen." Jer, taj čuvar je pristao na takav život. Dobro je, dobro je, kaže čovek, izdiktiraj to Goranu, on će Jadranki, a ona će to pevati.
Desilo se da se Jadranka Stojaković tek bila vratila sa turneje po Rusiji i da se tamo zaljubila u nekog Aljošu. Ali kako je tada sve što je između nas i Rusa bilo tajno, ona oseti, objašnjava Duško, da je tajna i njena i Aljošina veza.
- I otpeva to, tužno, jednostavno. Goran je žurio na neki koncert pa nije imao vremena da zakomplikuje. Kad se vratio, čuo je kako pesma zvuči i uzme je. On je uvek tako nalazio nekog ko će mu isprobati pesmu. Majstor je veliki.
Duško svoje pesme ne peva u sebi kada ih stvara.
- Imaju one svoju muziku, ali niko nikada nije pogodio tu moju muziku.
Nikada nije probao sam da komponuje muziku na svoje stihove. Nikada nije pevao.
- Uvek sam zabušavao, čak i u vojničkom stroju. Ne pevam jer meni pesma, a posebno tuđa, ugrožava život. Ona ima svoj ritam koji remeti moj ritam.
Oplemenio rok
Ineteresujemo se da li su ga Goran ili Raka Marić zvali na koncerte "Bijelog dugmeta".
- Ranije su me zvali kad nešto prave, sad još nisu. Moguće je da će me zvati, ali ja ne znam da li da idem. Daleko mi to, i ta muzika, i ta gužva i taj Beograd. Sve mi je to emotivno daleko. Ja ne živim sa time. "Bijelo dugme" je meni produžilo život umetnički. Kad neko hoće da kaže o meni neku lepu reč, onda kaže: on je pisao za "Bijelo dugme". A zaboravi da kaže da sam ja napisao osamdeset pet knjiga. Subkultura vlada i ja sam njen deo. S tim što Peca Popović kaže da sam ja oplemenio rok muziku. Nema gore stvari nego biti zaboravljeni pesnik. Ja sam pišući za Vajtu, Zdravka, "Bijelo dugme" postigao da me narod ne zaboravi. Moje pesme su mene nadišle. One rade ze mene. Mogu da žive bez mene.
Duško Trifunović živi u Novom Sadu od 1992. godine. Krenuo je poslom u Zrenjanin, i još nije ni stigao do grada na Begeju, a u sarajevski stan su provalili neznanci. Spavao je, a da o tome nikom nije govorio, u vozu koji je uveče iz Novog Sada kretao put mora. Sve dok mu jednog dana gradonačelnik nije dao ključeve od garsonjere. Sam je napravio sećiju od dasaka koje mu je poklonio radnik na stovarištu jer ga je prepoznao sa televizije. Ostale "sitnice" donele su žene njegovih prijatelja.
- Zoran Kolundžija, urednik "Prometeja", kaže: Ja sam ratni profiter. Dobio sam gotovog pisca. A znaš šta si ti. Pisac bez pokrića. Ti kažeš da imaš petnaest knjiga, a ja sam sve pregledao, fali šest.
Tih šest je ostalo u sarajevskom stanu, na polici u njegovoj sobi, u sedam žutih fascikli. Nije ih bilo kad je Duškova žena, sa njegovim punomoćjem, ponovo uspela da uđe u stan.
- Znao sam tih šest knjiga napamet. Sve sam ih ponovo napisao i Zoran mi štampa petnaest knjiga. I dalje pišem. Nema pauza u pisanju.
Ne voli da priča o detinjstvu i siromaštvu. Otac Vaso je umro još 1945. godine, od tuberkuloze. Majka Petra ostala sama sa njim i mlađim bratom Lukom. Pominje pesmu koju je napisao još kao dečak učiteljici. "Ona je došla u našu školu da zbuni moje malo znanje i pitala me kako se zovem i kakvo nam je imovno stanje. Mi nismo imali imovno stanje pa sam rekao da je srednje, onako, zbog nje iz poštovanja a jasno od prve do poslednje."
Na život u Novom Sadu se ne žali. Kaže da ima divnu decu. Sin Aleksandar Severin studira slikarstvo u Ljubljani i piše. Napisao je dva romana. Ćerka Ana živi u Gorici. Od nje ima i unuku Gaju.
Iako sam mogla da pretpostavim da sam bar stota koja će ga isto pitati, nisam odolela: kako pamti Radovana Karadžića?
- Svi me pitaju dve stvari: da li znam gde je Radovan Karadžić i da li mi Goran Bregović šalje pare - kaže Duško Trifunović bez ljutnje. - Radovan je bio u grupi pesnika koje sam ja zvao sudbonosni dečaci. Oni su mene poštovali, a ja njih vodao po važnim mestima da recituju svoje pesme. Svi su dobri pesnici. Radovan je imao jednu osobinu koju mi nismo imali. On je bio doktor, a mi smo eventualno dogurali do nekog profesora. On leči ljude, a mi ne radimo ništa. Bila je anegdota da Radovan može da ti dadne penziju, invalidsku, pošto je on bio psihijatar. Jedan sarajevski pisac je izvalio parolu: svi ćemo mi, jednog dana, kod našega Radovana. Čuda znam ali stvarno ne znam gde je Radovan. Voleo bih da se izvuče iz toga.
Sponsored content

Duško Trifunović Empty Re: Duško Trifunović

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu