Anica Savić - Rebac

Čet Sep 30, 2010 11:45 pm

Čudna smrt zaljubljene književnice
Branislav Krivokapić

"Ovo činim iz uverenja i u punoj lucidnosti intelekta i volje. To uverenje da život nije vredan življenja ako izgubimo najdraže biće jedno je od odrednica moje životne koncepcije. To ne znači da nisam volela život, da ga ne volim čak i u ovom času, ali baš zato ne želim da živim bedno", napisala je u oproštajnom tekstu jedna od najobrazovanijih Srpkinja 20. veka Anica Savić-Rebac. A onda je sela na kanabe, prekrila glavu jorganom i ispalila sebi metak u srce.

Svedočanstva
Krhka, ali energična – Anica kao zrela žena (slika 1); Anica Savić, devojčica koja je bila „čudo od deteta“(slika 2); Anica sa majkom Julijanom i ocem Milanom Savićem koji je preveo Geteov „Faust“ (slika 3); prva strana spomenara Anice Savić kad je imala 11 godina (slika 4); Jedan od rukopisa Anice Savić (slika 5); Miloš Crnjanski nikad nije prestao da misli na Anicu (slika 6); Anica i Hasan Rebac – ljubav koju je samo smrt mogla da ugrozi (slika 7).
Tragična smrt književnice i profesora Beogradskog univerziteta Anice Savić-Rebac (1892–1953) po mnogima je zagonetnija i od sudbine pesnika Branka Miljkovića. O motivima njenog samoubistva decenijama su ispredali izmišljotine, sve do onih najprizemnijih. U sjajno dokumentovanoj monografiji „Život Anice Savić-Rebac“, Ljiljana Vuletić je po prvi put iznela tezu da samoubistvo ove izuzetne žene nije bilo „samo puki kraj života poznate osobe, nego i dramatično javno ispovedanje životne filozofije“.

Čudo od deteta
Anica je rođena 4. oktobra 1892. u Novom Sadu kao jedino dete Milana Savića, književnika, i Julijane Savić, rođene Davidovac, domaćice. Još kao gimnazijalka čitala je u originalu antičke i moderne pisce, prevodila, sa 13 godina objavila prve pesme u Brankovom kolu, a sa 17 napisala prvi esej. „Ceo je Novi Sad govorio o njenom daru i inteligenciji i tome da čita na nemačkom, engleskom, francuskom, latinskom, grčkom...“, zapisao je Milan Kašanin. A prijatelj kuće Savića, pesnik Laza Kostić, čija je Anica bila ljubimica, ovako je doživeo njene prve pesme: „Kad pogledam one svoje prvence – a bio sam tri-četiri godine stariji od nje – čisto bih sve bacio k vragu“.
Slikar Uroš Predić jedini je strahovao od Anine darovitosti. Ljiljana Vuletić navodi pismo Milanu Saviću u kome Predić kaže da je „sa divljenjem, ali i sa nekim neizvesnim nemirom pročitao Aničin sastav o renesansi“. I dodaje: „To je suviše za jedno dete.“

Zlobni Crnjanski
U knjizi Ljiljane Vuletić objavljeno je i do sada nepoznato ljubavno pismo Miloša Crnjanskog koje potiče iz vremena 1919/20. kada se Anica, nakon diplomiranja na studijama klasične filologije, kretala u beogradskim književnim krugovima u društvu Isidore Sekulić, Desanke Maksimović, Andrića, Vinavera... Crnjanski tada objavljuje „Liriku Itake“ i u okviru nje pesmu „Reljef sa likom Danta“ posvećenu Anici. A u pismu koje je pronašla Ljiljana Vuletić kaže: „Radovao bih se kad bi mi dopustili da s Vama sa Kalemegdana gledam na daleke šume.“
Romansa je, međutim, izostala. Uvređen zbog odbijanja, Crnjanski je u vreme kada se Anica odvažila da preda rukopis zbirke „Večeri na moru“ izdavaču poslao pismo sledeće sadržine: „Gđa Savić je pesnička duša nema sumnje – ali ovo je slaba zbirka – i nema je smisla izdavati. To je i mišljenje Andrićevo“, napisao je Crnjanski uz molbu da to ostane „među nama“.
Ovaj vanredno ružni gest Ljiljana Vuletić doživljava prevashodno kao plod povređene muške sujete koji, kako kaže, ne umanjuje veličinu književnog dela Miloša Crnjanskog. Anica je zbirku „Večeri na moru“ objavila devet godina kasnije, a da li je ikada saznala za „preporuku“ Crnjanskog, nije poznato. Šta je mislila o njemu, najbolje se vidi iz prepiske sa Milanom Kašaninom gde kaže: „To je jedan koji bi mogao da bude Arijel, kad ne bi tako često hteo da bude Kaliban.“ (Arijel je dobri duh, a Kaliban nakazna i zlobna neman u Šekspirovoj „Buri“) Ipak, taj Kaliban nije prestao da misli na Anicu, pa i posle njene smrti pisao je o njoj s najvećim pijetetom.

Brak i karijera
Godine 1921. Anica se udala za Hasana Repca, službenika Ministarstva vera Kraljevine SHS. Iako su na prvi pogled bili sušte suprotnosti, njihova je ljubav bila toliko velika, da je ništa nije moglo ugroziti. Ljiljana Vuletić navodi ocene njihovih prijatelja koji su govorili da su se Hasan i Anica i nakon više decenija zajedničkog života ponašali kao ljudi između kojih je upravo planula ljubav. „Razmenjivali su samo ljubav za ljubav“, seća se jedan od njih.
U kući je Anica bila obična žena svoga muža, obavljala je sve uobičajene kućne poslove, kuvala, spremala. I uporedo gradila karijeru. Kakva je bila profesorka latinskog jezika u Trećoj ženskoj realnoj gimnaziji, najbolje govori činjenica da su kod strogog profesora Veselina Čajkanovića studenti polagali bez odgovaranja čim bi rekli da im je u gimnaziji predavala Anica Savić-Rebac.
Poput oca koji je preveo Geteovog „Fausta“, i Anica je kao prevodilac dosegla visoke domete. Njegoševu zahtevnu „Luču mikrokozmu“ prevela je i na nemački i na engleski, sa latinskog na srpski prevela je Lukrecijeve stihove, a sa nemačkog dela Tomasa Mana („Smrt u Veneciji“, „Tristan“...) s kojim je ostvarila zanimljivu prepisku. Doktorsku disertaciju „Pretplatonska erotologija“ odbranila je 1933, a oktobra 1946. postaje vanredni profesor Beogradskog univerziteta.

Disala ljubav
Iste noći kad je Hasan Rebac umro, Anica je sebi prerezala vene. No, morfijum koji je pre toga sama sebi ubrizgala da bi ublažila bolove pri sečenju vena usporio je krvarenje te su je teškom mukom spasli. Nakon Hasanove sahrane komšinica i kućna prijateljica Darinka Grabovac predala joj je pismo koje je Hasan ostavio. „Kad bih se još jednom rodio, samo bih tebe voleo“, čitala je i plačući rekla Darinki: „Metnućeš mi ga u kovčeg.“
Iako je javno najavljivala da će se ubiti, i to dva puta bezuspešno pokušala, njeno samoubistvo izazvalo je veliko zaprepašćenje i brojne komentare. U kolumni za „Republiku“ Aničin prijatelj Stanislav Vinaver napisao je da je ona oduvek zastupala ideju da „iz života treba otići blagovremeno“. A Ljiljana Vuletić smatra da je, odričući se života lišenog smisla, Anica afirmisala ljubav kao najvišu vrednost egzistencije. Iako predstavnik moderne evropske misli i aktivni učesnik u evropskim kulturnim zbivanjima, Anica Savić-Rebac je, rekao bi Mika Antić, „disala ljubav“. Ljubav kakvu malo ko doživi.
Anica Savić - Rebac Anica6