Ići dole
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 3:17 am
Branko Miljković Branko_miljkovic


Branko Miljković (29. januar 1934– 12. februar 1961) je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka.
Rođen je u Nišu. Godine 1953. se preselio u Beograd, gde počinje da piše pesme i da se bori za njihovo objavljivanje. Njegove pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije . Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Dobio je Oktobarsku nagradu Beograda 1960. za zbirku Vatra i ništa. Krajem 1960. se preselio u Zagreb. Umro je 1961.godine.
Usled geopolitičkih prilika u posleratnoj Evropi, ime Branka Miljkovića nije poznato širem auditorijumu zapadne Evrope. Branko Miljković je rođen u Nišu 1934. godine. Niš je u vreme Drugog svetskog rata bio svedok masovnih pogubljenja, što se odrazilo na mladog Miljkovića i njegovu poeziju koja je sledila.
Njegov talenat i lakoća sa kojom se koristio i igrao rečima nisu prošli nezapaženi. 1953. godine sa roditeljima se seli u Beograd, u koji Branko stiže sa stotinak već napisnaih pesama, i u kojem provodi narednih 8 godina pokušavajući da se istakne u poezijskim krugovima. Ubrzo po dolasku upisuje se na Beogradski univerzitet, na Filozofski fakultet, i stvara prijatelje sa drugim pesnicima, Vaskom Popom i Ivanom Lalićem.
Mladi Miljković odbija članstvo i asociranje sa partijom, što je rezultiralo u neobjavljivanju njegove poezije. Međutim, njegov uspeh kod mladih je bio očigledan i pet njegovih pesama je objavljeno u poznatom časopisu Delo, čiji je glavni i odgovorni urednik u to vreme bio niko drugi do Oskar Davičo. Ubrzo potom sledi njegova prva kolekcija pesama 1956. godine, pod nazivom Uzalud je budim, i bila je uspeh kod publike kao i kod kritičara. Pesma je postala klasik, i jedna od najpoznatijih njegovih pesama. Prema Miljkoviću, on je jednog dana posetio svog komšiju u Nišu i video na zidu sliku njegove preminule sestre. On se zaljubio u sliku sa devojkom, i u njeno ime napisao ovu pesmu, za koju je kasnije govorio da je trijumf pesnika i života.
Često je viđen po kafanama Beograda, u kojem je Branko vodio boemski i bezbrižan život. Međutim usled stalnog konzumiranja alkohola, umeo je da pokaže i svoju agresivnu stranu kada je bio u pijanom stanju, zbog kojih je stalno ulazio u tuče koje je skoro uvek gubio. Ovakvo ponašanje ga je često dovodilo u neprilike sa režimom koji nije želelo da toleriše slične ispade. Na sreću, imao je puno prijatelja, pisaca, koji su u to vreme bili veoma bliski režimu i koji su ga izbavljali iz raznih neprilika. Usled ovakvog ponašanja i neprilika u koje bi upao, uvek bi govorio, kuneći se, da više nikad neće pisati. 1958. godine njegova druga kolekcija pesama je objavnjena pod nazivom Smrću protiv Smrti. 1958. godine Žan Pol Sartr posećuje Beograd kao gost Srpske akademije nauka i umetnosti. Miljković prima posebno priznanje od francuskog filozofa, i njih dvojica su se nakon posete ubrzo sprijateljili.
U jesen 1960. godine Branko se našao u okruženju članova partije. Mislio je da su se čak i njegove bliske kolege okrenule protiv njega, što je teško podnosio. Doneo je odluku da zauvek napusti Beograd, i nađe novi dom u Zagrebu, u kojem ga je čekao posao kulturnog urednika Radio Zagreba. Po odlasku šalje pismo novinama Duga i odriče se nagrada koje je dobio. U Zagrebu, Branko je nastavio da piše, ali i da pije.
U poslednjoj noći njegovog života, između 12-tog i 13-tog februara 1961. godine, viđen je kako pije u društvu nekolicine devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. U vreme smrti imao je 27 godina.
Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer).
Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. U isto vreme, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se Branko obesio navodno bilo drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila (fotografija drveta postoji u policijskoj arhivi).
U vezu sa njegovom smrću se dovodi i tvrdnja da se Branko bavio istraživanjem porekla Josipa Broza po njegovom dijalektu i da je zbog toga bio praćen od strane UDBE.
Do danas, ne postoji konkretan zaključak o njegovoj smrti.

U svojoj kolekciji pesama Izvor Nade, napisao je epitaf - ubi me prejaka reč.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Kosta Dimitrijević ~ Branko Miljković ubijeni pesnik

taj Uto Feb 24, 2009 3:25 am
Isto je pevati i umirati
Prava istina o Brankovom životnom kraju još je nepoznata


Vreme leti, čini mi se da je to što želim da ispričam u romanu "Ubijeni pesnik", posvećenom životu, delu i vremenu mog prijatelja Branka Miljkovića bilo juče, a prošlo je već četiri decenije. Pesnik koji je u svojoj "Baladi" iskazao surovu životnu istinu - "isto je pevati i umirati", do krajnosti privržen volšebnoj magiji reči i životnoj filozofiji, ostavio je niz opominjućih zapisa o ćutanju ističući: "Samo reč može da nadvisi našu prisutnost". A ima i ćutanja koje to nije. Moći ćutati je isto što i moći govoriti." (Pesnik i reč).
Što možeš danas, savetuje naš narod, ne ostavljaj za sutra. Odavno mi je poznata ta pouka, ali je nisam poslušao, pa sam zato mnogo štošta propustio, tako da sada, nezadovoljan sobom, mogu samo da se kajem. U stvari, sada žalim što nisam odmah posle tragičnog Brankovog odlaska sa životne pozornice napisao ovu knjigu. Ipak, neke odlomke sećanja na pesnika, iz svog Dnevnika povremeno sam objavljivao u štampi, kao i zborniku "Branko Miljković u sećanjima savremenika" (Prosveta, 1955).

Srpski Hamlet

Iskreno, da konačno završim rad na ovom rukopisu sprečavala me je i mukotrpna borba za održavanje životne egzistencije, kao i neinteresovanje tzv. velikih izdavača za moje životopise srpskih velikana.
Da ovom prilikom, u našem društvu bez odgovornosti ne pominjem stalnu borbu protiv podmuklih zavidljivaca i neprijatelja - moćnika od kojih je stradao i Branko posle dobijanja najvećeg priznanja za stvaralački rad - Oktobarske nagrade grada Beograda, zbog čega je bio primoran da napusti i voljeni grad, roditeljsku kuću, nerazdvojne prijatelje.
Ukazujući u jednom napisu školske lektire da je "Hamletu svet ružan i nerazumljiv", Branko vizionarski poistovećuje svoj životni put sa tragikom danskog kraljevića, ističući tačnu opasku: "Veliki pisac je sasvim jasno osetio da svakom čoveku, koji je bolji, koji ima više osećanja i više osetljivosti, ostaje u društvenom životu punom surovosti, poroka i zla, samo jedan put na kome se može održati: to je put Hamletov".
Pamtim savet svog komšije, književnika Žike Pavlovića, koji je otišao put večnosti iznenada, kao i Branko. "Kad nešto nameravaš da uradiš, učini to. Ne oklevaj! Ostvari svoju nameru odmah, jer već sledećeg časa ćeš biti ometen..." To sam i ranije sebi govorio, ali na žalost uzalud, decenijama sam odlagao pisanje knjige uspomena, romana o Branku i našoj, kako su je nazivali "preskočenoj generaciji", kao i o neosimbolističkoj grupi čiji najmlađi član, pesnik Dragan Kolundžija u zbirci "Zatvorenik u ruži", među svojima posvećuje poetsku poruku pod simboličnim naslovom: "Srpski neosimbolisti".
"Mislim na naše mlade zelene godine kada me najmlađi srpski pesnici (osećam da drhtim!) pronađoše u jednoj osnovnoj školi na Čukarici s pozivom u svoju malu veliku familiju neosimbolista. A sve što dolazaše od, podstrekom bliskih mi, pričinjavalo mi se velikim i svetim!)
Knjigu u ranoj maldosti nisam bio pročitao, a oni mi ono što je urednik "Mlade kulture" već odbio bio - pohvalili u pismu, i još me savetovali "da radim što mogu više... da ću pronaći sebe... i napisati pesme za sve one koji vole poeziju".
Mislim danas na svoju srpsku braću sa kojima sam prvi put putovao na Stražilovo kod Branka - Branko (Miljković), Dragan (Jeremić) Milovan (Danojlić), Božidar (Timotijević), Petar (Pajić), Žika (Lazić), Kosta (Dimitrijević), prijatelji... i ja bez imena - svi treperenje svoje".
Šta sve nije pisano o Branku, koji je uoči tragičnog nestanka, u očajanju zbog predstojeće egzekucije zavapio: "Sada reči traže moju glavu". A zatim, u svojim analitičkim prikazima poezije ukazivao na tragičnost postojanja, stalno preispitujući svoje težnje porukom: "Zar umreti, a ne saznati! Šta saznati? Svtlost koja ne dolazi izvana, već je u nama samima: ona je tkivo naših žudnji i čeznuća, ona je poreklo vida. Zar umreti, a ne spoznati sebe?..."
U vrhunskom, analitičkom eseju "Orfejsko zaveštanje Alena Boskea", posvećenog prijatelju - francuskom piscu i prevodiocu naše literature, Branko je nadahnuto pisao o funkciji poetskih reči ("Pesma je dobra, ako je pesnik izlišan", "Namera pesnikova je da kaže neizrecivo... Pesma i pesnik brzo zamene svoje uloge. Pesnik, umesto da kaže biva kazan"), a onda dodaje: "Najveća opasnost poezije jeste izdajstvo.
To je cena koju svaki pesnik mora da plati za svoje stihove." Onda, Branko ističe gorku istinu: "Reči žive u pesnikovom telu i proždiru njegovo srce, kao što je orao kljuvao Prometeju džigericu. Reči postaju mots carnivore. Poezija se piše vlastitom krvlju. Neke reči su još neistinite, ali istinita je ta krv, taj bol pisanja..."

Princ pesnik

Mislim da je za roman o Branku bilo i neophodno duže vreme, da bi izvesna zamagljena pitanja bila bolje razjašnjena, a svedočenja savremenika izvornija.
Jer, do ovih dana smrt "princa pesnika", kako su Branka nazivali, ostala je zagonetna i nerazjašnjena. Igrom životnih okolnosti bio sam među poslednjim Brankovim prijateljima i kolegama iz neosimbolističke grupe, koji ga je desetak dana pre nestanka, po mom povratku iz Pariza, susreo i sa njim razgovarao u zagrebačkoj Kazališnoj kavani.
A poznato je da se prava istina o Brankovom životnom kraju skriva u nedostupnim policijskim arhivama, dok se iskazima roditelja, brata i ostalih svedoka dovode u pitanje dokumenta broj 13238-86 i KPI 110/61 iz pesnikovog zagrebačkog dosijea. Mnogo je laži, kažu, na ovom svetu, dok se Branko njih gnušao, tražeći uporno izlaz iz tog začaranog kruga razočaranja i patnji. "Srećan je ko svoju pesmu ne plati glavom", taj tragični tumač vatre i smrti poručio je prijatelju, - pesniku Tanasiju Mladenoviću, dok nas vizionarskim stihom pesme "Orfej u podzemlju" upozorava: "Ne osvrći se. Velika se tajna (iza tebe odigrava.)"


Poslednji put izmenio ka5an dana Uto Feb 24, 2009 4:17 am, izmenio ukupno 2 puta

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 3:41 am
"Smrt je podivljalo ništa"


Da se, donekle, otkrije enigma surove pesnikove smrti, pored njegovih prijatelja, najviše se trudio njegov mlađi brat Dragiša, koji nas je posle redovnih godišnjih pomena na Novom groblju, zajedno sa roditeljima Marijom i Gligorijem (poznatijim pod imenom "čika Gliša"), suprugom Anđom i njihovim sinom Goranom, pozivao u stan na adresi Kopernikova 13, gde smo se prisećali dragih uspomena.
On je objavio i zbirku pesama Brankovih poštovalaca, Glas prijatelja, uveren poput roditelja i niza savremenika da je bila u pitanju nasilna smrt. Želeo je da jednog dana ta dokumentacija bude obelodanjena, ali su ga nažalost, teška boljka i smrt u tome omele. Posećujući prijatelja Dragišu, posle operacije na klinici, obećao sam da ću završiti svoj roman o Branku, pri čemu mi je i on dosta pomogao.
U Orfičkoj pesmi, istakavši da je "smrt podivljalo ništa", Branko je napustio ovaj svet u 27. godini. Često ciničan, Crnjanski je govorio "da bi čovek bio srećan u životu, treba umreti rano. "Ne delim to mišljenje. Branko je, poput Tomasa Mana, isticao bitnost termina o prolaznosti kojoj posvećuje stih u pesmi Nad rekom ("Prođimo kao što sve prolazi").

Voleo Heraklita

Taj stih vezan je i za Brankovog omiljenog antičkog filozofa Heraklita iz Efeza, a on je često citirao njegovu čuvenu izreku "panta rei" - "sve teče" i da "dva puta ne možeš stupiti u istu reku", u smislu neprekidnog kretanja, postojanja i nestajanja, odnosno prolaznosti. Slična tema zaokupljala je i našeg nerazdvojnog prijatelja, tadašnjeg studenta psihologije i mladog pisca Žiku Lazića, koji je prvu zbirku nazvao Putem pored reke.
O tom poznatom grčkom filozofu koga su savremenici zvali "mračnim" vodili smo duge razgovore, kao i o ostalim, sve do savremenog tvorca teorije egzistencijalizma Žan Pol Sartra, koga smo imali prilike i da upoznamo.
Ranije objavljena knjiga Brankovog poznanika iz detinjstva, Vidosava Petrovića, nosila je simboličan naslov Pesnikov uzlet, dok bi se njen završni deo mogao nazvati Pesnikov sunovrat. A on se desio posle dobijanja najvišeg priznanja i nekoliko plodonosnih značajnih godina Brankovog stvaralačkog života u Beogradu, kada je objavio četiri zbirke: Uzalud je budim (1957.), Smrću protiv smrti (u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem (1959.), Poreklo nade i Vatra i ništa (1960). Za svoje životno, najbolje delo, smatrao je pesmu - Uzalud je budim, dok je veoma cenio baladu posvećenu ohridskim trubadurima, Triptihon za Euridiku, refleksivni ciklus Kritika poezije, tragične sonete i zbirku Vatra i ništa. Potrebno je ovome dodati i nekoliko vrhunskih pesama izvan pomenutih zbirki:
Orfičko zaveštanje, prijatelju pesniku, Dok budeš pevao, Očajna pesma, Pesma za moj 27. rođendan... Međutim, od mnogih objavljenih tekstova iz oblasti analitičko-kritičkih opseracija Branko je, koliko mi je poznato, izdvojio posebno, samo Orfejsko zaveštanje Alena Boskea, Rasvetljavanje Tanasija Mladenovića i Pesnik materije (reč je o zbirci pesama Dušana Matića) kao i kratke eseje: Poezija i istina i hermetična pesma.
O pesniku koji je u najboljem životnom dobu, poput Remboa, Šelija ili Bajrona, da pomenemo samo nekolicinu, ostvario svoje vrhunsko životno delo pa nestao, najbolje da kaže sam Branko, u odlomku jednog prikaza ističući svoje "vjeruju": "Sebe, svoj život, svoju egzistencijalnu bit, svoju tajnu svetlost, ne možeš otkriti u lutanju nespokojnom od prividnog do pojavnog. Svoju bit treba vrebati. Sebe čekati u zasedi. Ko luta taj sebe izbegava, beži od sebe. A pesnik želi sebe i svoj život, da čuje glas izvora, da zavede, kao tkački Pevač, i samo bilje na put ljudskih strasti i čeznuća. I šta znači bilje pomereno u ljudski doživljaj? Svakako da je to jedan vid panteizma, traženje sebe izvan sebe." (Sabrana dela, knj. 4: Rasvetljavanje Tanasija Mladenovića).
Tu pesnikovu sveobuhvatnost filozofskog traženja i nalaženja, feniksnog rađanja i obnavljanja iz pepela snova i stvarnosti, lebdenja "među javnom i medijskom", izvrsno je protumačio istaknuti kritičar dr Vasilije Kalezić u tekstu Pesma vatre u sna (1965) iz koga donosimo karakterističan odlomak: "Pesnik razmaknutih prostora, užasa od saznanja, sav u žaru ekspresije vatrom i neobuzdanošću, eksperimentator u iskušavanju svojih afiniteta i moći za svaku vrstu pesme, nesputan silom vezanosti, isključivo za tle, pesnik hamletovske vidovitosti o spavanju, sanjanju i umiranju, o tome šta nas, u ponoru, čeka kad kod života ovo klupče razmotamo - proglašen je modernim klasicistom.

Ukrotio anarhiju

A u isto vreme, pesnik je ukrotio anarhiju i versifikaciju, koji je u razumu video uzrok i prauzrok svemu, uneo jedan spregnuti lirsko misaoni intenzitet, cezelirao skoro nijansiranim brušenjem, ono što je Skerlić tako dobro uočio u misli Božidara Kneževića "lirizam intelekta" - omotan romantičarskog slavlja, nekontrolisanih emisija i nadahnuća. Naravno, pesma Branka Miljkovića prolazi mimo tih kvalifikacija, i ruga im s vitalnošću svojih impulsivnih otrgnutosti od shema i skala stepenastog smeštaja među stroge sisteme, ona živi totalnom slobodom duha..." (Polja br. 82-83, 1965).
"Slušaće oluju"

Ovom kritičarevom analitičkom mišljenju pridružujemo Brankovu iskrenu poetsku poruku posvećenom uzaludnom pokušaju izlaska iz kruga životnog bitisanja, kome je posvećeno njegovo celokupno delo:

Onaj koji je prvi zapevao povući će se prepuštajući pesmu drugima ja prihvatam veliku misao budućih poetika: jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik ja primam na sebe osudu propevale gomile: ko ne ume da sluša pesmu slušaće oluju ali: hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj.
(Poeziju će svi pisati, odlomak)


Poslednji put izmenio ka5an dana Uto Feb 24, 2009 4:19 am, izmenio ukupno 4 puta

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 3:50 am
Stvarnost je najfantastičnija



Ostaje otvoreno pitanje da li se to što sam godinama fragmentarno beležio o Branku, može nazvati romanom. Budući da je roman izgubio sva karakteristična svojstva i odlike što će reći - glavnog junaka i fabulu, tako da je sve više počelo da zalazi u oblast nedokučivosti, fantazmogoričnosti i enigmatike, tako ne vidim razloga da se ne priklonim tom književnom rodu kad pišem uspomene o Branku i njegovom vremenu.
Samo za razliku od većine apstraktnih savremenih romansijera ostajem privržen stvarnosnoj prozi. Jer, i veliki Dostojevski je tačno ukazao da nema ništa na ovom svetu fantastičnije od stvarnosti u značenju opisa pravog života, čemu prevashodno težim u romanu o Branku.
Ipak, hvalim Boga što nisam toliko "napredan", da poput većine savremenika, zahvaljujući novim shvatanjima rušenja tradicionalnih vrednosti, doprinesem konačnoj sahrani romana, tako da će se, na kraju, možda i obistiniti Brankova ideja u vezi sa poezijom, da će je svi pisati.

Filozofski rečnik

Samo, u ovom slučaju, svi će pisati romane koje neće niko čitati jer će ih podsećati na priču o carevom novom odelu. Sećam se da je i bogomdani pisac Crnjanski , kad mu se sve smučilo, s žaljenjem u glasu izjavio: "Sada se roman izmenio. U njega se može trpati sve i svašta..."
Nasuprot sadašnjim grobarima romana trudiću se da pišem, poput mojih velikih učitelja, jednostavno i razumljivo. Jer, kako je govorio veliki Gogolj, do "jednostavnosti treba dorasti". A njegov genijalni zemljak Tolstoj ističe da je najbitnije razumljivo pisanje, odnosno onako kako osećamo.
Mada je to pravilo poštovao i pridržavao ga se u svojim ranim literarnim radovima kao i prikazima, pod uticajem nadrealista kao i ruskih i francuskih modernista koje je prevodio, Branko je donekle izneverio raniju izvornost i neposrednost često odlutavši u nepojmljivo.
Pored težine filozofskog rečnika, po mišljenju Dragana Jeremića, njegovoj poeziji metafizičke oporosti i opštosti, smetaju: prazna sentencioznost, nejasnost, geometrijska, vizuelna pravilnost, pomalo patetična retorika, nedostatak emotivnosti i, najzad, nadrealistička proizvoljnost i slučajna asocijativnost.
"Namerno smo uzeli za primer negativnu kritiku baš iz pera Brankovog "šefa neosimblističke grupe" Jeremića, koji ga je za života hvalio do neba, ali potom činio i suprotno, da li zbog kritičarske nedoslednosti ili stvarne promene mišljenja. Doduše, mogu navesti niz naših kritičara koji su povodom iste knjige izricali dva potpuno suprotna suda. Ostavljajući sve drugo po strani, pokušaću putem oživljavanja sećanja na Branka, da ostvarim nešto poput "romana bez laži", kako je futurista Mariengraf pisao o tragičnoj Jesenjinovoj sudbini, ali, naravno u sasvim drugom vidu, jer je naš pesnik - neosimbolista vodio poseban život.
Toliko o osnovnoj ideji, koja mi se vrzma u glavi, a Branko, osim ranih stihova, nije podlegao u nas posleratnoj omiljenoj "jesenjovštini" mada s tim ruskim pesnikom ima samo zajedničke dodire u privrženosti pijanstvu, jurenju za ženama i tragični životni kraj. Ali, u poslednje vreme otkriva se da ni Jesenjin, kao ni Majakovski nisu izvršili samoubistva nego da su u pitanju dirigovana politička smaknuća.
Svoj tekst Branko i neosimbolizam objavio sam tek deceniju posle pesnikove smrti, odazivajući se molbi kragujevačkog časopisa Koraci broj 3-4 (1971) kao i književnik Živorad - Žika Lazić, dajući svoj prilog.

Život je san

Tu je objavljena i prva Brankova bio-bibliografija čiji je autor književni istoričar Gojko Tešić. U istom broju štampao sam panoramu neobjavljenih Brankovih ranih pesama koje sam otkrio sređujući njegovu književnu zaostavštinu koje, začudo, kako to Tešić ukazuje, pored ostalih rasturenih po listovima i časopisima, nisu ušle u Sabrana dela Branka Miljkovića. (Videti Student od 20. februara 1975.).
"Veoma je teško pisati o prijatelju - pesniku ako ste sa njim kao član iste generacije i pripadnik neosimbolističke grupe delili i zlo i dobro, videli i lepo i ružno, doživeli zanose i razočarenja prve i jedine mladosti", pisao sam u uvodu sećanja koje objavljujem u odlomcima.
"Ovo je još odgovornije ako taj vaš prijatelj, posle iznenadnog nestanka, kao što je slučaj sa Brankom, ođednom preraste u mit. Tada, vama, koji ste ga dobro znali i voleli sa svim njegovim vrlinama i manama, čitajući one hvalospeve posvećene Branku i posmatrajući oduševljenje kako ga prihvataju današnji naraštaji, ostaje da se upitate: da li sam Branka uopšte ikada i poznavao? Nije li to sve bio jedan san? Zar, Kalderom nema čuvenu zbirku Život je san? To sve razmišljam kada, recimo, danas prolazim ulicom koje nosi ime mog prijatelja Branka Miljkovića.
I ne možete a da se tamo ne susretnete s pesnikom, u mislima, videći ga najčešće dobro raspoloženog sa karakterističnim osmehom ispod crnog šešira širokog oboa. I tada već čujem kako mi se Branko obraća sa onom njegovom omiljenom nišlijskom rečenicom: , Bre, bre, dragi moj Kosta, danas me svi svojataju, pa čak i oni kritičari koji su me nekad potcenjivali i napadali.

Voleo Ruse

Vidiš, sada i ulice dobijaju moje ime i dižu mi spomenik, a seti se, bre, rode moje, gde sam ono stanovao...' Ostavlja me odlazeći punačak, bucmasti, crnomanjast mladić s tanušnim, potkresanim brčićima, dok mu se ukazuje ona bedna Brankova sobica u Ulici Rifata Burdževića 18. gde je stanovao počinjući studije čiste filozofije, kao i u ostalim oskudnim iznajmljenim prostorijama. Tu je po ciči zimi, drhteći od vlage i hladnoće, Branko potajno pisao stihove, prevodio francuske i ruske pesnike, čitao omiljene filozofe iz stare Jelade, posebno Hegela i Šopenhaura, Božu Kneževića i Branu Petronijevića.


Poslednji put izmenio ka5an dana Uto Feb 24, 2009 4:18 am, izmenio ukupno 2 puta

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 3:57 am
Balzak iz Niša
To je bio njegov gimnazijski nadimak kojim se ponosio


Zgrčenim prstima od hladnoće, Branko bi često po čitanju kojeg značajnijeg dela, prepisivao iz njega podvučene redove, da bi ih kasnije citirao okupljenim na književnim večerima i kafanskim sedeljkama".
Sećanja na prvi susret s Brankom započinju 1954. godine. Bila je kasna jesen. Staze najlepšeg parka Kalemegdana prekrilo je žuto, već sparušeno lišće. Preko puta parka, najčešće smo sedeli u čitaonici Narodne biblioteke otkrivajući u ono totalitarno vreme nepodobne međuratne pesnike, pesnike Crnjanskog, Rastka Petrovića, Pandurovića... "Jesen i život bez smisla" - ponavljali bismo magičnu rečenicu Crnjanskog kojom je započeo svoj Dnevnik o Čarnojeviću. A za nas, tada u najboljim godinama, i pored svih nedaća i siromaštva, život je imao smisla jer smo verovali u bolje sutra. Hteli smo mnogo, mada nam je život pod ideološkom stegom pružao malo.

Sporni velikani

Naša skromna generacija, koju su nazivali s pravom "preskočenom", jer za razliku od dece prvoboraca ili žrtava fašističkog terora, mogućnosti za napredovanje bile su nam minimalne. Isto nam se pisalo ako nismo bili moralno-politički podobni ili "organizovani", odbijali da pristupimo članstvu partije u želji da budemo izvan svakih stega i tuđeg odlučivanja.
Iz tog razloga zadovoljavali bismo se tzv. malim, običnim stvarima. Jedna od takvih bila je, posle predavanja na fakultetu, boravak u čitaonici Narodne biblioteke i šetnje po susednom Kalemegdanu ili među bedemima Beogradske tvrđave. I upravo, kada sam sa prijateljem-pesnikom Miodragom Mladenovićem seo na jednu klupu blizu Rosandićeve fontane da se odmorimo, naišao je meni nepoznati mladić s natučenim šeširom na čelu, u crnom, dugačkom kaputu, kojeg Mile pozdravljajući oslovi, imitirajući južnosrbijanski govor.
- Gle, iz Niša stiže genijalni gospodin Balzak! Crnomanjasti mladić s tanušnim brčićima i živim, prodornim pogledom, prstima je prihvatio široki obod šešira, i skidajući ga pomalo teatralno, nakloni se k Miletu, pa s nišlijskom naglaskom reče: - Bre, bre, rode moj što se čudiš, Mile! Jeste, ovde stiže Branko zvani Balzak iz Niš, ali zapamti da on nije ko ti šabačka čivija. Ako baš hoćeš da se istakneš poznavanjem mog niškog nadimka, moraš zapamtiti i za potomstvo zabeležiti da sadašnji drug Balzak neće pisati Ljudsku komediju nego Ljudsku tragediju. A za nju dovoljno je pogledati kako životinjarimo...
Posle upoznavanja sa mnom Branko je seo na klupu i rezignirano počeo da priča da "gorkijevskog" materijala ima na gotovo svakom koraku, ali da predratni nadrealisti, sinovi ranije buržoazije i bogataša, i danas zauzimaju najbolja mesta u društvu žareći i paleći i u oblasti kulture.
Kritikovao je almanah Nemoguće, ali se lepo izrazio o obnovljenim Svedočanstvima u kojima nije imao sreće da ugleda svoje pesme, poput talentovane zemljakinje Gordane Todorović i prijatelja Žike Lazića.
Pričao je da ga i Letopis Matice srpske odbija kao i urednik Mlade kulture Slavko Vukosavljević, ali da se on najviše trudi da zasluži najbolje ocene na Filozofskom fakultetu dok "za svoju dušu" prevodi ruske i francuske moderne pesnike, među kojima je pomenuo Brjusova, Bloka, Majakovskog, Pasternaka, Mandeljštama, Malarmea, Remboa, Verlena, Valerija, Elijara...
Rekao sam Branku da sam odavno želeo da ga sretnem jer sam sve najbolje o njemu čuo od zajedničkog prijatelja Žike Lazića, dok je on istakao da je čitao neke moje članke i priče objavljene u omladinskoj štampi.
Nekoliko dana kasnije opet sam susreo Branka pri šetnji Kalemegdanom. Prolazeći pokraj tamošnjih spomenika, Branko je izrekao oštru kritiku povodom haotičnosti u njihovom postavljanju kao i nejednakom oblikovanju, primetivši da ovde ima više sadašnjim generacijama nepoznatih velikana, dok nedostaju oni najvažniji za našu kulturu i državotvornost, počev od svetog Save sve do Karađorđa i kneza Miloša.
Stigavši pred bedeme i kamenu kapiju Beogradske tvrđave, zadivilo me je koliko istorijskih činjenica Branko zna o njoj poredeći je sa svojom zavičajnom u Nišu, koja ga je drevnošću i legendom privukla kao i čuvena Ćele-kula.
Tom prilikom pomenuo je i značajni Lamartinov zapis o Ćele-kuli i priznao da joj je posvetio svoje neobjavljene stihove. S poznavanjem istorijskih mena i velike ljubavi Branko je pri našoj šetnji govorio i na temu zajedničke sudbine beogradske i niške tvrđave, koje su podignute na raskrsnici međunarodnih puteva i na međi dve suprotstavljene civilizacije, između ostalog, ističući tragični slučaj austrijskog carskog inžinjera, barona i generala Nikole Doksata de Moreza:
"Ozračen" istorijom

- Eto, velike, zanimljive teme za istorijski roman našeg podneblja posvećen zlosrećnoj sudbini tog obnovitelja i graditelja poslednje verzije Beogradske tvrđave početkom 18. veka.
Nešto kasnije unapređen za austrijskog komandanta moje zavičajne niške tvrđave, prepustivši je bez borbe turskom neprijatelju pri opsadi 1737. godine da bi spasao svoje vojnike, u Beogradu je bio osuđen na surovu kaznu odsecanjem sekirom glave na panju...
Slušati Brankova nadahnuta kazivanja istorijom svog i našeg grada bilo je pravo uživanje, a on ga je nastavio i kada smo seli na klupu nedaleko od spomenika Pobedniku, posmatrajući sjedinjene velike reke, Ratno ostrvo i zelenilo ravnice sa izniklim novobeogradskim palatama.
Bio sam zadivljen koliko taj došljak poznaje ne samo srpsku nego i svetsku istoriju i mitologiju, posebno strane izvore, pominjući legendarni prolazak Argonauta u potrazi za "zlatnim runom", zapis Apolinija sa Rodosa, povest o rimskoj úń Flavijevoj legiji kao i ostalim, bučnim menama Beograda.


Poslednji put izmenio ka5an dana Uto Feb 24, 2009 4:20 am, izmenio ukupno 2 puta

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 4:13 am
Nož pod bratskim grlom

Užasavao se srpskog bratoubilaštva



Često je Branko raspravljao i o istoriji kao učiteljici života sa žaljenjem konstatujući da to pravilo za "braću Srbe ne važi, jer su u odsudnim trenucima uvek terali po svom ćefu, bili skloni sukobima, seobama i deobama" da bi tek "u najtežim trenucima postali trezveniji i realniji".
On se brinuo da zbog svoje dobornamernosti, prihvatanju bez razmišljanja svega što je tuđe, brzom zaboravljanju nanetih zala, u sledećem veku ili kasnije Srbi ne dožive sudbinu iščezle civilizacije Hazara, pa da nastave život u mitovima i legendama, koje je vredno proučavao u želji ostvarenja ciklusa pesama na tu temu.
Kako je Branko isticao, njegovo detinjstvo bilo je "tužno, ratno..." asocirajući na sve strahote bombardovanja od nacističke Nemačke i anglo-američkih "saveznika". Još gore bile su urezane u detinju Brankovu psihu stravične slike bratoubilačke borbe. Branko mi je pričao o mučenicima iz niškog logora Crveni krst, nemačkim mitraljeskim rafalima sa stratišta Bubanj, gde su streljani srpski rodoljubi, kao i o unakaženim leševima kraj seoskog puta od krvavih zemljaških ruku...

Svedok zločina

- Stanovali smo u prizemnoj kući u ulici Ljube Didića - pričao je Branko. - Prvih ratnih dana video sam obešene rodoljube o bandere u centru Niša, kao na beogradskim Terazijama, kako govore očevici. Još gore sam doživeo kada me je u trećem osnovne tata Gliša odveo u svoje rodno mesto Gadžin Han da produžim školovanje. Prateći majku da bismo nabavili hranu u selu Beloljina, pokraj puta sam ugledao preklane, kao kokoši, ljude, što me je strašno potreslo. Nisam mogao da zadržim suze, a mati me je brzo odvela sa tog prokletog mesta. Ne volim te užasne scene ni da se prisetim, to je moja trauma, tako da sam je se oslobađao napisavši ciklus pesama Nož pod grlom, koje su štampane u niškim glasilima.
Posle kraćeg premišljanja Branko je nastavio: - Kad pomislim da su taj strašan zločin načinili naši ljudi, čak i najbliži rođaci, pripadnici suprotnih ideoloških strana, onda je to za svaku osudu, da ti se život smuči. Od toga najstrašnijeg viđenja rata kao u Gojinim Kapričosima, lečila me je privrženost umetnosti, nisam pisao samo pesme, nego i crtao, ogledao se u tragedijama, šta sve nisam pokušavao...
O tom ranom dobu svog sina Brankova majka Marija ,zvana "tetka Mara", rodom iz Drniša, pričala mi je: - Više od igračaka Branko je zavoleo knjigu. Da čita i piše naučio je pre polaska u školu, ćirilicu i latinicu. Imao je svoju dečju biblioteku, to su one koje zovu Zlatna knjiga, Kadok, Plava ptica. Potom su ga oduševljavala avanturistička dela posvećena doživljajima Robinsona Krusoa, barona Minhauzena, Vinetua, Tri musketara, grofa od Monte Krista, Olivera Tvista, Davida Koperfilda, Toma Sojera...
Zatim, voleo je dela Žila Verna, Džeka Londina, Henriha Sjenkjevića. Više puta je čitao njegov roman Kroz pustinju i prašumu, kao i onaj koji se zove Gelebova stena. U gimnaziji bio je oduševljen našim romantičarima i realistima, potom ruskim i francuskim klasicima da je čak savladao njihove jezike da bi ih čitao u originalu ili prevodio poeziju.
Pitam da li su uticali na izbor Brankove lektire, dobio sam odrečan odgovor: - Ne, mi smo bili zauzeti svojim poslovima: ja sam radila u obdaništu dok mi je suprug bio bolnički ekonom. U porodici nije bilo nijednog umetnika da utiče na Branka, da ga uputi. Posle Brankove smrti naš mlađi sin pokušao je da piše pesme, govorili su da ima dara, ali mi smo mu to zabranili. Dosta nam je jedna tragedija...
Pokazujući uramljeni crtež na zidu gospođa Marija priča: - Tog Sneška Belića nacrtao je naš Branko olovkom, kao osnovac. To je nevešt dečiji crtež, ali naša draga uspomena... Crtao je i Ćele- kulu, Čegar... Jednom, dugo ga nema kći, baš smo se zabrinuli, a on se zadržao crtajući kosturnicu srpskih junaka... Malo ko zna da je Branko u školi bio jedan od najboljih crtača. Pored zidnih novina, on je za kabinet prirodnih nauka u školi crtao delove čovečijeg tela, kosti i šemu krvotoka... Crtao je i junaka iz naših narodnih pesama, Nišku tvrđavu kao i karikature profesora. Šteta što to nije sačuvano...
Prilikom jedne kasnije posete Brankova majka setila se njegovih reagovanja na ratne strahote: - Po okupaciji Nemci su nam kuću kao i školu zaposeli, tako da je njegova učiteljica Kosara Manić, koju je obožavao, morala da drži časove u kafani... Zbog viđenih preklanih ljudi 1942. godine, Branko bi se, ponekad, noću trzao, budio s krikom, zastrašen... Dolazio je u naš krevet, grlila sam ga i tešila i tako odagnavala strah...
Pesnik je svoje rane traume, doživljene zbog zločina protiv čovečnosti, iskazivao gorkim, ispovednim stihovima, otkrivenim u đačkoj beležnici: Ne opija se od alkohola opija se od svega što nije svakodnevno: od nenadno nastale tišine od pesme što jeca za neslućenim zanosima od bola, od sećanja na detinjstvo kad više nismo deca... Rat razara psihu
U jednom kasnijem zapisu Branko iskazuje svoje razmišljanje u vezi s ratnim razaranjem psihe: "rat na jedan fizički grub način dekomponuje stvarnost. Tako razbijena i eksplodirana stvarnost se održava u svesti ratnih i posleratnih generacija i stvara jednu nespokojnu i pomalo umornu literaturu... Poraznosti rata se ne ogledaju toliko uništavanjem materijalne stvarnosti koliko u razaranju čovekove psihe. Posle bombi i ruševina treba sakupiti delove sebe, napraviti ponovo sebe, izmisliti i opravdati potrebu svog produženog postojanja.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 4:36 am
Jaki slušaju, slabi pevaju
To je stih iz neobjavljene đačke pesme "Nevreme"


Čime opravdati? Ljubavlju, koja čoveka uvek čini potrebnim u svetu, kako kaže Gete". (Nemogućnost odlaska u zeleno). Iz Brankove đačke sveske na prethodnu tematiku izdvajamo njegove dve, najkraće, neobjavljene pesme:

Nevreme
Jaki slušaju i stoje.
Slabi pevaju.
Pobednici
Niučemu se neće razlikovati od onih koji su pobedili nepravdom.

Stradanje se nastavlja ne samo od nemačkog nego i anglo-američkog bombardovanja srpskih gradova što se decenijama od nove vlasti prećutkivalo. Prvi na meti "humane misije saveznika" bio je Niš 20. oktobra 1943. godine, čije su bombe čak pogodile i Brankovu osnovnu školu, tako da se časovi drže u selu Brzi Brod.
Ali, u niskom letu "saveznici" gađaju i to selo kao i železničku stanicu dok se đaci spasavaju bekstvom. Ratni hroničari beleže da je Niš bombardovan petnaest puta da bi među nekoliko hiljada žrtava od zadobijenih rana u bolnici umrla i Brankova susetka, lepotica Ruža, koja ga inspiriše za pesmu Uzalud je budim.

Bugari oslobodioci

Kada je Branko, s jeseni 1945. godine, pošao u višu mešovitu gimnaziju, nastala su nova, parolaška i udarnička vremena, seća se pesnikov otac Gliša. Boga je kod nas zamenio Staljin. Branko je po "Zadatku" velikim slovima na platnu ispisivao poznatu Lenjinovu parolu: Učiti, učiti, učiti i samo učiti. Istu parolu držao je i iznad svog radnog stola. A naši "oslobodioci" bez suda i presude, po kratkom postupku, streljali su na sve strane "narodne neprijatelje", među kojima su bili i dobri domaćini sa sinovima kojima su oduzimali imanja.
Na kraju su nas čak i Bugari "oslobađali" koji su nas na početku rata nemilosrdno ubijali kao i ustaše da bi ih spasla parola o bratstvu i jedinstvu. Naš Branko bio je lepo vaspitano dete u patrijarhalnom duhu, imao je svoj ponos i dostojanstvo, tako, iako je išao u starom, zakrpljenom kaputu, a nije imao ni ljudskih cipela, odbio je da od direktora Žarka Grujića primi Unrin paket.
Taj poklon moćne Amerike bio je namenjen najboljim i najsiromašnijim đacima, ali ga je Branko dostojanstveno odbio iako smo tada živeli u velikoj oskudici jer se setio pred kraj rata nepotrebnog izginuća, od "savezničkih" bombi, velikog broja Nišlija. Zbog takvog gesta, zagrlio sam i poljubio Branka, rekavši mu da sam ponosan što imam takvog sina.
- Sve ovo što su nas naši stari učili, kaža Brankova majka, bilo je posle rata od novih vlasti izvrgnuto podsmehu. Skinute su čak i ikone Svetog Save - školske slave. Nismo želeli da utičemo na Brankov dalji razvoj, ostavljajući to školi i životu. Pitam se da nismo pogrešili? Ipak, kako je bio veoma mršav i slab, nismo pustili Branka da učestvuje u radnim akcijama, a on je stalno bio zagnjuren u omiljene knjige, pa se za to nije bunio.
Knjige je donosio iz biblioteke, od poznanika, kupovao u antikvarnici pa čak nabavljao i sa Otpada. Svi ormani bili su ispunjeni knjigama, tako da ih je pozajmljivao školskim drugovima i komšijama na revers, jer ih je prethodno sve popisao. Da, naš Branko bio je veoma uredan, a ovamo ga sada prikazuju kao velikog boema, ispičuturu...
Na pitanje da li je Branko čitao porodici svoje prve radove, majka Marija je odgovorila: - U gimnazijskim godinama naši i svetski klasici bili su mu stalna lektira, on je prosto utonuo u taj začarani svet u kojem mi nismo imali pristupa. Tek, ponekad, kad je bio bolje raspoložen, pokazivao bi nam u lokalnim novinama koji svoj objavljeni književni prilog, ističući da mu je želja da postane značajan pisac. Tome se nismo baš mnogo radovali, jer kod nas umetnici nikad nisu bili na dobrom glasu. Sećam se da mi je posvetio lepu, humanu pesmu "Moja Majka", ali je nije objavio. Inače, tada je najviše pisao rodoljubivu i socijalnu liriku.
Još pamtim neke naslove tih pesama: Sloboda, Zastava slave, Besmrtnici... Zamislite, u drugom razredu gimnazije on je već čitao Hegela, svog omiljenog filozofa, dok je, istovremeno, po našoj želji, u školi, posećivao neobavezne časove veronauke. Želeo je da što više nauči o hrišćanskoj veri, ali i o ostalim religijama, pa je zato često čitao Tolstojev zbornik mudrosti "Put u život", ali istovremeno i romane tog ruskog velikana od kojih i po nekoliko puta "Rat i mir". Bila mu je omiljeno i delo Vil Duranta - "Ognjišta mudrosti" iz koga je u posebnoj svesci beležio misli svetskih filozofa.

Družina "Njegoš"

Svojim znanjem zadivljavao je ne samo vršnjake, nego i profesore, a za njegov razvoj tada su najviše učinili profesor filozofije Fridrih Troj i književnosti Dragoljub Milosavljević. Od ostalih profesora sećam se imena: Zagorka Radaković, Zagorka Brkić, Dragoslava Hadžić, Jovan Ilić, Petar Lazić, Rista Otović, Dragutin Pavlović, Ljuba Stanojević...
U četvrtom razredu gimnazije Branko je pristupio obnovljenoj đačkoj literarnoj družini "Njegoš", s ponosom ističući da su njeni članovi bili njemu omiljeni pesnik Vladislav Petković Dis i romansijer Bora Stanković, koji je tu, najpre, čitao svoje pesme. Takođe, nije zaboravio da pomene i značajna imena nekadašnjih profesora niške gimnazije Stevana Sremca, Milorada Pavlovića, Božidara Kneževića, Svetolika Rankovića, dr Miodraga Ibrovca, dr Dušana Milačića, Jeremije Živanovića i dr.
Posle položene male mature, u Brankovom životu iznenada nastao je preokret koji je mogao da ga potpuno skrene od privrženosti literaturi.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 4:47 am
Otac mu poklanja pisaću mašinu
Novoj latiničnoj "biserici" se silno obradovao


Njegov otac, da bi Branko što brže došao do zarade i "nasušnog hleba", uz njegovu saglasnost upisao ga je u železničku školu. Ali, kako su se tome odmah usprotivili Brankovi profesori, uvereni da će se njegov književni talenat razvijati u gimnaziji, otac ih je poslušao .
Vrativši se u Višu gimnaziju, Branko se najviše istakao u radu družine "Njegoš", tako da uskoro postaje njen predsednik i izdaje Almanah umnožen na šapirografu.
Brankov drug, moj kolega Đorđe Popović, pričao mi je da su ga svi veoma cenili kad je "predsedavao" u Njegošu, gde je čitao pesme, podsticao vršnjake na književno stvaranje, dok je veliko interesovanje i diskusiju izazvala njegova rasprava o Luči mikrokozmi sa podnaslovom "Najdublja pesnička realizacija saznanja koje naš jezik zna" i esej "Hamlet od Šekspira" sa naznakom da je to "delo najsnažnijeg realizma i najuzvišenijeg idealizma".

Voleo Rome

Posebno, svoje školske drugove Branko je oduševio ciklusom stihova o životu niških Roma, koji je bio ispunjen elegičnim tonom i izvrsnim simboličnim stihom "drhte zvezde u oknu kao suze u oku". Savremenici pričaju da je na tim sastancima Branko pažljivo slušao sve komentare povodom njegove poezije, ali je izbegavao da ih detaljnije tumači, ističući: "Moje pesme govore ono što sam želeo u trenucima stvaranja."
U toj družini, pored Branka, najviše su se isticala imena Gordane Todorović i Radeta Vojvodića, zatim Jelene Micić, Predraga Žarkovića, Luke Prošića, Aleksandra Petrova, Đorđa Popovića, Veljka Vidakovića, Nikole Meljnickog, Predraga Cvetičanina, Dušana Popovića, Gradimira Ilića, Dimitrija Milenkovića, Dobrivoja Jevtića, Predraga Žarkovića, Dragutina Ognjanovića, Velimira Filipovića, Siniše Petkovića, Žike Milenkovića, Ljubiše Kozomare... Na kraju školske godine 1952. od nastavničkog veća Branko je dobio pohvalnicu u hiljadu dinara nagrade od kojih je kupio knjige.
- I ja sam ga tada nagradio, kaže Brankov otac, kupio sam mu toliko željenu staru portabl ćiriličnu pisaću mašinu, dok kasnije i novu "biser" - latinicu. Tom poklonu se toliko obradovao da mi je zagrlivši i poljubivši odao priznanje rekavši"E, baš si si ste sila, tata Glišo!" Znao sam odavno da sanja da ima pisaću mašinu, koja mu je bila neophodna, kako je govorio, kao hleb nasušni. To je bilo tačno jer su listovi nerado primali radove ako nisu bili otkucani na pisaćoj mašini. I od tada su počeli u Nišu i Beogradu da sve više štampaju poslate književne radove mog sina koji je na mene, kažu, nasledio ljubav prema radu, životu i ženama...
Od Brankovih zemljaka saznajemo da je u to vreme bio oduševljen svim ruskim klasicima, dok najviše Puškinovim romanom Kapetanova kći i tragedijom u stihu Boris Godunov, ali je uporedo čitao i upravo publikovao sabrana dela "burevesnika" Maksima Gorkog čiji je obiman roman Život Klima Samgina počeo da prevodi brzo odustavši, kako je govorio od tog Sizifovog posla" videći da je u planu izdavač Kulture. Onda se bacio na prevod futurističke poeme Oblak u pantalonama Majakov - koja je imala uticaja i na njegovu ranu poeziju. Od takvih su nam privukle pažnju dve pesme iz đačke sveske:

Zašto

Sve što život čovekov sagradi
putem borbi
putem rada
jeste samo pepeo i prah
koji će vetrovi vekovima
sobom odneti
u prošlost sahraniti
i ponovo se stvarati
graditi
raditi
i sve to krvlju zalivati
suhom i znojem prati
a tada će opet naići "vetrovi vekova"
i svega će nestati.
Pa zar tako mora biti?
Zar život zahteva da se krv i znoj moraju liti.
(1948) Moja neskromnost Ne krijem: ja sam pun neskromnih snova.
Skromnost uopšte meni nije dana.
Ja mnogo hoću, i meni je ova mirna i štura reč odviše strana.
Što prikrivati vrednosti skromnošću!
Nek svest o sebi ozari svoje lice!
Zašto neskromno da glumimo skromnost,
ko bledunjave, tihe gospojice.
Poznajem sebe.
I nosim o sebi misli iskrene,
bezobrazne,
glasne da, nazvavši ih hvalisanjem strašnim,
mladićka skromnost se užasne.

Prijatelji znaju da Branko nije voleo da tumači svoju poeziju pitajući se: "Ko sam ja da govorim o svojoj poeziji". Budućim istraživačima svoje poetike ostavio je poruku.

Rani stihovi

"Želim da moja poezija bude oslobođena svake interpretacije". Uočljivo je da su te rane pesme nastale na osnovu iskrenog, neposrednog ispovedanja za razliku od kasnijih intelektom i stranom lektirom kao i filozofijom nadgrađenih stihova, ponekad teško shvatljivih tako da ih je braneći pominjao svoju struku: "Nije mi jasno zašto me u poeziji nazivaju filozofom, a ja sam se samo trudio da budem pesnik. Filozofija je moja struka dok misaona poezija ono čemu težim".
- Rani stihovi bili su moji poetski ogledi, istraživanja, vežbanja jer nisam želeo da potpadnem pod uticaj ondašnje "jesenjinovštine", rekao mi je Branko. - Ali, nisam se mogao spasti od futuriste Majakovskom kao i nadrealista kao i francuskih simbolista.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 5:09 am
Pio i patio zbog žena
Devojke i žene bile su oduševljene njegovim šarmom i umom


Pri tom razgovoru vođenom u motelu restoranu hotela Moskva, Branko mi je poverio da ga najviše oduševljavaju dostojni nasledni romantizam Laze Kostića i simboliste Disa, kao i modernosti Matić, Crnjanski, Vinaver. zatim, isticao je privrženost nadahnutim pesnicima tišine i blagosti kao što su Svetislav Mandić, Stevan Raičković i Desimir Blagojević, dok je pored Momčila Nastasijevića za prekretnicu srpske novije poezije smatrao ostvarenju veoma obrazovanih stvaralaca Miodraga Pavlovića i Vaska Pope.
Veoma lepo se izražavao i o misaonoj poetici Tanasija Mladenovića kao i svojih prijatelja - neosimbolista. Žalio se da mu već nekoliko godina gotovo svi beogradski urednici na čelu sa Slavkom Vukosavljevićem odbijaju pesme smatrajući ih za kopije stranih uzora jer se u to vreme intenzivno bavio prevodima.
Oni nisu mogli da shvate da je za tog filozofa-pesnika poezija bila slična igri između stvarnog i fantasmagoričnog, sna i jave, dok su u njoj za Branka bile najvažnije reči. Slično je tvrdio i francuski pesnik Rejmon Keno, čije je zbirke Branko pohvalno prikazao 1955. godine u Vidicima. "Reči su deo nas samih", isticao je Branko često misao Lukrecija. "Može se reći da su one jedina vrata u svet i iz sveta, koliko puta obijana i ljubomorno zaključavana". (Pesnik i reč, Vidici br. 17-18, 1955).

Tajna leptir-mašne

Brankov brat Dragiša, s kojim sam se družio, pričao mi je mnogo zanimljivih događanja o životu i radu mog glavnog junaka romana: - Naša štampa kao i izvesni savremenici ne prikazuju mog brata kakav je u suštini bio nego izmišljaju svašta težeći senzacionalizmu da, kojim namerno provociranim ekscesom, zbuni malograđane poput nadrealista. Međutim, Branko je bio, poput mene, u osnovi, veoma vesele i razdragane prirode, razgovoran s mnogo dovitljivih opaski. A uz koju čašu više znanjem dobrog vina znao je da zapeva i zaigra. Oni, koji ga nisu poznavali, prikazuju ga kao nekog mračnjaka, predanog stalno razmišljanjima o smrti, pa čak i samoubistvu, pa idu toliko daleko da pišu laži, da je tobože počeo da nosi leptir - mašne u strahu da se ne obesi. A pun mu je orman običnih kravata s kojima se toliko puta slikao dok je leptir mašne nosio samo kad su ga pozivali na svečane prijeme.
Međutim, tačno je, nažalost, pisanje o Brankovoj privrženosti alkoholu. On bi povremeno pio da bi se oslobodio životnih kriza jer njegov put u svet literature nije bio lak, poput izvesnih kolega koji su rešavali stambene i radne probleme vodeći ljubav sa ministarkom za kulturu Stankom Veselinov. I ne samo s njom, postoji o tome dosta izveštaja u policijskim dosijeima... Doduše, i Branko je poznavao Stanku, kao i niz viđenih žena, ali on je imao u sebi odviše časti i dostojanstva da bi na tako nizak način za muškarca dolazio do koristi. Meni je veoma žao što su nekoliko njegovih bliskih prijatelja - umetnika, i to kasnije veoma značajnih čija su imena poznata, bili iskorišćeni u toj prljavoj aferi za koju znamo, a ima ih i još nedostupnih javnosti. Pošto dugo vremena radim na odgovornom mestu u Skupštini grada Beograda, imao sam priliku da po službenoj dužnosti dosta toga saznam... Pričaju da je Branko pio i zbog neuzvraćenih ljubavi što mi je čudno. Jer, znam koliko su devojke i žene bile oduševljene njegovim šarmom, intelektom i umetničkim ostvarenjima.
On je umeo da osvoji ženska srca, da im se dodvori, oduševi... U to sam se uverio kao svedok Brankovih osvajanja jer ih je dovodio i u kuću. I zato ne verujem da bi, zbog neke devojke ili žene sebi, Branko oduzeo život. Sećam se da j Branko voleo da citira Sokratovu poruku o karakteristikama žena: Ako je lepa - varaće te, ako je ružna - neće ti otvarati volju, ako je pametnija od tebe - preziraće te i, najzad, ako je zla - imaćeš prilike da upoznaš pakao. Znajući za tu pouku omiljenog antičkog filozofa Branko se čuvao žena, a najviše je voleo svoje vršnjakinje - studentkinje, dok kao svaki mlad čovek nije prezao ni od ljubavi kelnerica, kafanskih pevačica, glumica, a kad je bio pod dejstvom alkohola, kažu , da nije birao...
Književnik Bora Ćosić, koji je bio suprotnost mog brata - naklonjen svim zemaljskim radostima i uživanjima, izbegavao je svako boemstvo i bio tipična mamina maza, povodom uspeha mog brata objavio je ružnu priču pod nazivom "Kratak život narodnog pesnika Poznatova", koja je čudo od monstruoznih izmišljotina, tako da više govori o njemu nego o Branku.
Uostalom, pa šta ako je Branko bio privržen i onima sa dna života, ko nije od nas u mladosti, poput raspusnog Mitketa, izgarao za kojom lepom Cigančicom ili prekrasnom lakom damom Meri - An iz Mažestika da bi je obožavali pesnici čašćeni od nje lovom zarađenom od prodaje tela socijalističkim bogatašima pa čak i ministrima...

Znao matematiku

Zamoljen od mene da priča o niškim godinama svog brata, posle kraćeg premišljanja, zapalivši novu cigaretu uz naručenu kafu, Dragiša je nastavio:
- To je naš prijatelj Vice Petrović lepo opisao u knjizi "Pesnikov uzlet", a svi u porodici kao i Brankovi savremenici su mu pomogli. Potrudiću se da ukažem na izvesne Brankove osobenosti jer ko bi ga od mene bolje znao. Recimo, malo kome je poznato da je Branko bio odličan matematičar, meni i deci iz susedstva pomagao bi da rešimo najteže jednačine, da izvlačimo kubne korenove...

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
ka5an
ka5an
Admin
Admin
Rak Pacov
Datum rođenja : 24.06.1960
Godina : 59
Lokacija : Gde god je Dunav
Poso/dokolice : Za kormilom
Raspoloženje : PreRaspoložen
Datum upisa : 06.12.2008
http://beogradskaka5anija.forumsr.com/forum.htm

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Uto Feb 24, 2009 6:12 am
Video sebe na spomeniku
I sam je pisao da skromnost nije vrlina


Bio je oduševljen kad sam počeo da treniram boks u Radničkom, odlazio je da moje bokserske rukavice, pokuša da se ogleda sa mnom ali mu to nije mnogo uspevalo. Predan literaturi, Branko je u to doba bio mršav i slab, tako da bi pri tučama uvek izvlačio deblji kraj da bih ga ponekad je osvetio, izravnao račune.
Svojim neodmerenim postupcima često je izazivao na tuču vršnjake, a nije povodom toga uvažavao roditeljske prekore. Što je naumio uvek je sprovodio u delo. Iako je po školskom propisu posle 20 sati morao da bude u kući, on bi zbog raznih kulturnih priredbi zakašnjavao, vraćao se tek oko ponoći. Jednom, dobivši oštru grdnju od tata Gliše, bez reči je napustio kuću, i nije se vratio sve do izvojevane slobode kretanja. Od tada nastavio je da tera po svome, a roditelji su ćutali jer su ga stvarno obožavali...

Voleo da glumi

Dragiša mi je pričao da je Branko oduševljavao i profesore znanjem o našim i svetskim klasicima. Bio je u stanju satima da govori o životu i delima. Voltera, Balzaka, Tolstoja i ostalih velikana, a onda bi ih zapanjivao iz svojeglavosti i inata ne odgovarajući na najobičnija pitanja, bežanjem s časova iz solidarnosti sa školskim drugovima, odbijanja da nosi propisanu đačku kapu sa oznakom razreda...
Upravo, zbog tog lepog odnosa sa drugovima Branko je od njih dobio drugi nadimak "Rode" jer bi na taj način najčešće započinjao s njima razgovor "Rode moj, kaži ti meni..." Da se na časovima fiskultura "poput majmuna" ne vere po gredama, Branko je, po Dragišinom kazivanju, podneo molbu nastavničkom veću da ga zbog narušenog zdravlja oslobode časova fizičkog vaspitanja.
Toj molbi je još dodao da mu pri vežbama smetaju i sunčevi zraci, tako da zbog njih gubi ravnotežu i pada na strunjaču s prege. I uspeo je u tome. Jednom prilikom sve ukućane Branko je zapanjio kao i susede donevši sa niškog vojničkog groblja nađenu čovečiju lobanju.
Šetao je s njom držeći je u ruci, roditelji ga grde, dok je on brani da voli Šekspira. I pominje onu čuvenu scenu iz Hamleta s lobanjom u rukama i pitanjem "Biti il' ne biti, pitanje je sad?" Držao je tu lobanju na svom radnom stolu, meditirajući na temu prolaznosti , života i smrti.
Prilikom posete Sremčevoj Spomen-sobi Branko je seo za radni sto svog omiljenog pisca i uzeo njegovo pero, naravno, tada i ne sanjajući da će se tu kroz koju deceniju naći i njegova spomen-soba, ali je bio uveren da će postati velikan srpske kulture još kao đak. I sam je pisao da skromnost nije vrlina. Voleo je da imitira sebe u ulozi spomenika velikana, zauzimao slične poze i izazivao spontani smeh vršnjaka.
Tada, možda ni on nije sanjao da će imati spomenik u zavičajnom gradu. Nije izigravao samo spomenike, nego je po kazivanju Đorđa Popovića, imitirao i Čarlija Čaplina, čije je filmove obožavao, pored Džona Vejna i Garija Kupera. "Jednog dana pojavi se maskiran kao Čarli Čaplin i prošetao vitlajući, poput svog omiljenog junaka, štapićem po vazduhu" - priča Popović. "Voleo je i revijalne filmove poput Bala na vodi, koji je, kao i vi mi, gledao više puta".
Po kazivanju brata Dragiše, Branko je, na sceni niškog teatra, sa simpatijama gledao predstave Držićevog Dunda Maroja, Jakšićevog Stanoja Glavaša, Sremčevu Ivkovu slavu, Glišićevu Podvalu, Veselinovićevog Hajduk Stanka, Stankovićevu Koštanu, Nušićevu Gospođu ministarku, često imitirajući glumce, dok je oduševljeno pozdravio gostovanje Milivoja Živanovića u ulogama Pere Segedinca i Jegora Buličova. S jeseni 1952. u anketi Niških novina dao je Branko niz korisnih sugestija za dalji repertoar koji je vodio stariji pesnik Velimir Živojinović Masuka.
Tog poznatog, antologijskog pesnika, duge, sede kose i s kratkom muštiklom u ruci iz koje su se izvijali kolutovi dima, Branko je s poštovanjem slušao na sastancima Niškog književnog društva. Međutim, kasnije dolazi do njihovog sukoba jer uvaženi pesnik nije trpeo Brankov bunt i žustru reč kritike. I Masuku je Branko uspešno karikirao, po Dragišinom kazivanju, a nije štedeo ni sebe: "Da nije postao pesnik, moj brat bi možda bio veliki glumac, političar, filozof, ko zna? U svemu je uvek želeo da se istakne, da bude prvi..."
- Odskakao je Branko od svoje sredine koja je u njemu gledala i čudaka, priča njegov brat. - Govorili su da je preambiciozan, prepotentan, pa čak su mu se izvesni i podrugivali ukazujući da je 'ćaknut u glavu', što nije bilo tačno jer nisu znali o psihologiji ni psihijatri koliko moj Branko. Posebno je voleo delo Erazma Roterdamskog Pohvala ludosti, znao je iz njega mnogo citata i mnogih značajnih antičkih mudraca. Stalno je žurio, prosto hrlio da nauči više od drugih, da sazna sve novo, da bi zato ustajao u zoru i čitao, pisao, razmišljao...
Nije ni čudo da je tim pregalaštvom imao oko sebe i izvesne neiskrene kolege, zavidljivce, koji su ga ogovarali iza leđa, smeštali mu zamke da se saznavši za njih nije mogao načuditi ljudskoj gluposti i pokvarenosti.

Bezobrazni stihovi

Pesnikov brat mi je ukazao i na Brankove satirične pesme, koje je većinom, kasnije, uništio poput njegovih "bezobraznih stihova" napisanih u srednjoj školi. Dragiša je napamet znao jednu uspelu Brankovu parodiju na svoj račun, zapravo o svom dugom nosu, kojem je ispevao satiričnu odu, prkoseći kompleksu, poput svog omiljenog junaka Sirana de Beržeraka.
Iako Branko nije hteo da prizna, mislio je da mu je istaknutiji nos, na tada izrazito mršavom licu, bio smetnja za osvajanje srca niških šiparica, koje su obožavale da ga slušaju s koliko ushićenja govori o ljubavnim čarima, navodeći stihove i misli najvećih svetskih umetnika.

_________________
oʞɐdoɐu ǝuǝɹʞ ǝu oʇsǝu ʞop oɹqop ǝɾ ǝʌs
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Ned Nov 01, 2009 4:29 am
Вино је лажно надахнуће

Бранко би се у кризним тренуцима најчешће "лечио" алкохолом

Посебно их је одушевљавао, по Драгишином сведочењу, говорећи с неприкривеним љубавним жаром Соломонову Песму над песмама. Те своје комплексе Бранко би у кризним тренуцима најчешће лечио алкохолом, поводом чега је, по Драгишином казивању, као гимназијалац у слободном стиху оставио неколико записа који не личе на његову каснију рефлексивну поезију. На ту тему издвојио сам неколико карактеристичних, непознатих раних Бранкових песама које преносим из ђачке бележнице.
Без везе
Ја мислим:
боље смрдети од пића
него мирисати на парфимерију.
За Е. Ј.
човек је усамљен
кад превише воли.
Дијалог
Седим за столом у кафани.
- Шта желите?
- Мало среће.
- Ви сте пијани.
На улици
Срећем проститутку на улици.
Пружам руку за милостињу:
- Уђите!
Проститутка се чуди и пита:
- Шта хоћете?
- Мало љубави.
- Ви сте луди!...
На игранци
Украли су виолину тишини
и сада је један по звучном трбуху чеше
а она слини сентиментално.
Једна хистерична дама
свршава приљубљена уз свог партнера
и дрхти од страсти.
Једна у пубертетском жару
саксофон онанише,
а џез пева: "Ах, какве сласти!"
хистерична дама уздише
у јецају страсти
на искривљеној усни хармонике
кларинет на тишину пљује.
Те песме и њима сличне посвећене животној свакодневици и баналностима, као и оном што Џек Лондон назива "Краљ алкохол" нису нашле места у Бранковим Сабраним делима, што је пропуст приређивача на који је својевремено указао истакнути књижевни историчар и критичар Гојко Тешић у листу Студент бр. 5 од 20. фебруара 1975 (Неки непознати или намерно заборављени детаљи из живота и рада Бранка Миљковића).
Први Бранков биограф Видосав Петровић, мислећи на његову Песму пијаног младића, указује да је он алкохолом покушао да подстакне своју инспирацију, али да је брзо схватио да му он у томе не помаже.
Писање је, по песнику Душану Матићу "ђаволски посао", који захтева дуг, упоран и мукотрпан рад, попут орања бразди, како је говорио Бора Станковић. Брзо је Бранко схватио да су анегдоте о надахнућу вином Ђуре Јакшића већином измишљене. Али, Бранков брат Драгиша, који је, такође, био одан поклоник бога Бахуса, сећао се да је његов отац био нехотичан кривац за каснији Бранков алкохолизам.
Наиме, у њиховој кухињи била је увек покоја флаша вина и ракије док је отац Глиша саветовао да ради апетита и боље "циркулације" није лоше, пре обеда, попити покоји гутљај жестоког пића. Тако, Бранко није био никад прекореван кад би "дрмнуо" коју чашицу ракије, а у кризним ситуацијама и већу количину што му се и светило.
- У тим преломним годинама, мој брат је био у Нишу више запажен по пуштеној дугој коси него по стиховима, прича Драгиша, тако да су га због ње звали Тарзан. А он је пустио косу до рамена подржавајући изглед вољених класика Шекспира, Балзака и Пушкина као и Лазе Костића.
Он се толико одушевио Пушкиновим и Шекспировим делима да се мануо писања ласцивних стихова због чега је био укорен од директора гимназије мада се тада узалуд бранио Раблеовим утицајем, а онда је у великом надахнућу почео да за неколико дана пише трагедије у стиху чији су главни јунаци биле личности из наше народне поезије. Једна је била посвећена Косовском боју, друга Бановић Страхињи, трећа Стевану Синђелићу, али како их је брзо стварао, тако их је и одбацивао. Због њих је почео да показује и лошији успех у школи, што је забринуло родитеље.
Онда је с прекорима ступио на сцену тата Глиша, и Бранко је дао реч да ће се манути историјских трагедија и почети да учи, што је и испунио. А наш отац касније би себе прекоревао што је тако строго наступио према Бранку, јер, говорио је у шали: ко зна, можда сам ја кривац што нисмо добили свог Шекспира.
Они који су боље познавали Бранка, знали су да је он био типични заљубљеник живота и љубави, тог најлепшег, најплеменитијег и најузбудљивијег осећања од када је света и века. Он се искрено дивио лепоти девојака и жена, од крајности привржен страсним осећањима, уверен да ће му се једног дана "десити љубав", она велика, коју је дотле доживљавао у романтичним сновима, попут раног циклуса посвећеног нежности заљубљених Десанке Максимовић.
Иако је изјављивао да је "противник сензуалне и еротичне поезије", Бранко је остварио изузетно вредан циклус љубавних песама, међу којима се, поред најлепше "Узалуд је будим", и низа осталих, издваја његова "Прва љубавна песма":
Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.
Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.
И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоскок звездани.
Памтим Бранка, као да је јуче то било, на београдској "штрафти", том чувеном вечерњем шеталишту главном Кнез Михајловом улицом, када он, угледавши неку лепотицу као прикован, парализован неком недокучивом силом застаје, посматрајући непознату задивљеног погледа и крајње узбудљивог гласа, говорећи ми:
- Види ову божанску, плавокосу лепотицу, како заносно гледа, њише се и повија ломне кукове са сваким кораком, заноси све живо попут виле, нагони ме попут оног несрећника Петрарке да јој на лицу места испевам сонет.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Ned Nov 01, 2009 4:34 am
Ој животе, идиоте
Као и већина младих био је разапет између жеља и снова

И ето, та овог тренутка пролазећа девојка, неоспорна лепотица као Мерлин Монро, завртеће којем јаднику попут мене памет, па ће му припасти, изродити децу... И она ће, можда, некада читати моју поезију и не сањајући да је била макар и једног тренутка моја највећа животна опсесија и инспирација. Неће никада сазнати да сам заљубљен у њу и да бих све што имам дао за њен осмех, стисак руке, нежност, реч охрабрења...
А она равнодушно пролази и не сањајући да ће се можда њено дете мучити у школи са мојим стиховима, јер сам уверен да ћу бити у обавезној школској лектири... И онда, кад помислим да ће та божја лепота, као у једној Сремчевој тужној причи - остарити, па тада, чак, можда, постати и ругоба да би, најзад, била покопана у хладан гроб. Питам се има ли, заиста, овај живот смисла?
Стали и бленули
С осмехом ми је Бранко, одједном отрежњен од љубавног заноса, кад се лепотица изгубила у маси из нашег видокруга, накрививши свој црни, филцани шешир, казао:
- Бре, бре, баш смо будаласти, шта смо стали и бленемо у те изазивачице, хајдемо даље у живот, можда ће нам се вечерас срећа осмехнути... Ако нам се срећа ни те вечери (као ни током наредних) није осмехнула, Бранко би уз уобичајену псовку додао народну пошалицу: "Ој, животе - идиоте!..."
Није ту Бранко био оригиналан, парафразирао је познати Давичов стих из тог времена: "Ој, скоте животе!" Наш пријатељ, неосимболиста Мића Данојлић, тих дана са сеоског вашара свог завичаја, казивао је народни стих:
Вечерас сам пун секса
Дођи мала без комплекса!
Та непосредна порука одушевила је Бранка да је често, као папагај, понављао, поготову ако би тргао коју чашицу жестоког пића.
Било је Бранку познато да је љубав свемоћна господарица заљубљених, да је живот без ње празан и узалудан, у ствари да је из ње настало све најлепше на кугли земљиној, али када она престане да долази - и до најружнијих последица. "О, моћна љубави", волео је Бранко да цитира Шекспирову поуку. "Каткада правиш од човека животињу, а каткад од животиње човека." Истицао је да се у свету античке уметности љубав најчешће алегоријски представља везаних очију, јер је она "ствар неразумна и слепа".
У ђачку свеску, између осталих, записао је и Вергијилеве мисли на ту тему: "Зар ћеш се борити против љубави која ти годи. Проклети Аморе, на шта ли нагониш људска срца. Жена је несталан и променљив створ".
Љубав носи ризик
Привржен до крајности том вечитом песничком изазову као што је недокучива жена, њеној волшебној, често тајанственој, пролазној лепоти, Бранко је био свестан да љубав носи ризик док опсесија њом - пропаст, али се није лако предавао поразима.
У време сазревања иживљавао се пишући типичну, скарадну еротску лирику да би, касније, таква ниска осећања потпуно потиснуо из своје поетике с превасходном жељом да "каже неизрециво". А то је ишло до такве крајности да Бранко, чак у једном исповедном стиху, исписује апсурдну поруку за своје животно доба: "Пољупце, беле љубави, блаженства ниска, нећу."
Као и већина младих, разапет између жеља и маштовитих снова о својој Лаури, знам да је Бранко из зборника "Пут у живот" великог Толстоја преписао мудру, поучну мисао: "Тешко човеку који каже да се ослободио греха". И још је дописао: "Најбољега човека тражи међу онима које осуђује свет".
Додуше, колико је Бранко далеко отишао у често апсурдним објашњењима своје поезије, мислимо на ону љубавну, најбоље сведочи случај жене која је погинула у савезничком бомбардовању, из суседства, којој је посветио најбоље младалачке стихове, под насловом збирке "Узалуд је будим":
Будим је због сунца које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог између прстију,
будим је због речи које пеку грло...
Волим је ушима,
треба ићи до краја света и наћи росу на трави,
будим је због далеких ствари које личе на ове овде,
због људи без чела и имена који пролазе улицом,
због анонимних речи тргова будим је,
због мануфактурних пејзажа јавних паркова,
будим је због ове наше планете која ће можда бити
мина у раскрвављеном небу...
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није више било велики кавез за птице него аеродром...
Моја љубав пуна других је део зоре,
будим је због зоре, због љубави, због себе, због других,
будим је, мада је то узалудније него ли дозивати птицу
заувек слетелу!
Сигурно је рекла: Нека ме тражи и види да ме нема!
Та жена са рукама детета коју волим,
то дете које је заспало не обрисавши сузе које будим,
узалуд, узалуд, узалуд,
узалуд је будим -
јер ће се пробудити друкчија и нова...
узалуд је будим,
јер њена уста неће моћи да јој кажу,
узалуд је будим.
Ти знаш - вода протиче али не каже ништа,
узалуд је будим,
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку
ако није тако - одсеците ми руке и претворите ме у камен.
Песма "Узалуд је будим" настала је на основу животне трагедије вољене младе жене, коју тешко рањену од бомбардовања, обезнањену преносе у Градску болницу, али убрзо у Бранкову кућу стигла је тужна вест да се она више "не буди", што је подстакло његово надахнуће да је овековечи потресним симболично-алегоријским стиховима.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Ned Nov 01, 2009 4:40 am
Највећој љубави Ољи Миловановић
Тој лепотици Бранко је слао безброј љубавних писама


Међутим, касније на питање о настанку те изузетне песме, Бранко је одговарао веома штуро и хладно: "Као гимназијалац, код једне своје сусетке, једног дана сам видео слику њене умрле кћерке. Заљубио сам се у ту слику. Заљубио сам се у мртву девојку. Целу ту прву књигу написао сам под том нездравом температуром, и саму књигу назвао 'Узалуд је будим', то је била моја прва љубав." (Матија Бећковић: "Закаснели интервју с песником", "Дуга", 9. фебруар 1962).
О осталим Бранковим младалачким љубавима у Нишу, његов први биограф Видосав Петровић бележи, поред покојне лепотице Руже, још име девојке "из наше улице" којој посвећује песму Зове се Јаворка ("Оставила ми је само звук свога имена,/ па сам њоме тишине своје напијао"), затим помиње три колегинице из гимназије (Беба, Душица, Јелица), продавачицу из антикварнице звану Кошута, средовечну, безимену "путену жену, наглашених кукова" из Зетске улице...
Иначе, Петровић је највише простора посветио Бранковој највећој, идеалној, гимназијској љубави Оливери Миловановић коју је звао надимком Оља. Тој лепотици Бранко је слао безброј љубавних писама, писао изгарајући у њену част сонетни венац не успевајући да оствари жељени акростих. Иако заинтересована Бранковим љубавним изјавама и писмима као и песмама посвећеним њеној лепоти, осим повремених сусрета и разговора са Ољом романса се у Нишу није развила.
Из времена гимназијских љубавних разочарања и патњи у Бранковој сивој свесци открили смо неколико песама с трагичним наговештајем краја али и пркосним порукама, па их овде као занимљиве за рано стваралаштво, преносимо.
Аларм
Полудео један станар
на петом спрату
мог мозга.
Треба некога звати.
Месец је дугме за аларм.
Притисни! Али, како?
Убаци крик уместо
пет динара и телефонску кутију
и зови.
Али, кога звати, али кога звати?
Себе сигурно дозвати нећеш...
Да се то десило...
Они кажу да сам разбио излог.
Јасам само разбио небо,
и посекао руку да ноћ буде месечина.
Зезање
Ни од тога не презам
да самог себе
да извините
зезам.
Ја, зевзек песнички
и лирска пијандура,
заинат себи и свима,
завезаћу омчу око врата,
уместо машне (парче) од учкура
ко како хоће нека схвата
ако дигну грају-ту је...
Песма полуделог
Бујицу врелих ритмова болесних
обале ума бесно запљускује;
крдо растућих кругова урнебесних
пустош свести и чула заглушује.
А мајка... Куда ћеш?
Реците му да стане!..
Ја тонем у таму што празнину крије...
Ах, пече, пече... Вијуга мождана
постаје провалија.
Гле то, као какве у црнини руке,
посмртни марш диже застор судбине и дубине.
Чуј, звезде капљу као сузе звука
у тугу тишине.
У осмом гимназије Бранко у жељи да буде ослобођен полагања велике матуре, бацио се на учење, али није престао са активношћу у дружини Његош. Сви су тамо хвалили његове модерне стихове, осим колеге Радослава Војводића, названог због свог литерарног љубимца и оштрог, полемичког тона "Раде Крлежа". Тај дошљак из Прокупља, на састанку дружине обрушио се на "Бранка Балзака" жестоком критиком рекавши да ј то типична "поезија бесмисла" настала под страним утицајем.
Иако су били супротних гледишта, Бранко ту оштру критику није узео Радету за зло и почео је са тим даровитим песником да се држи. Додуше, било је, касније, низ још оштрих примедаба поводом сталног Бранковог експериментисања у поезији као и због тога што се почео служити и надреалистичким рецептом аутоматског писања у виду диктата мисли, као и одсуства сваке контроле разума.
Бранко се на те примедбе није обазирао, ишао је и даље својим путем, стално у некој недокучивој журби, гоњен великом амбицијом да свуда буде први, да му се колеге диве и тапшу по рамену...
- Била сам забринута због таквог Бранковог све уочљивијег понашања - причала ми је једном приликом његова мајка. - Учили смо га скромности. Он то није хтео да буде. Нисам се с тим сложила. Тежио је ка особености, да се увек истакне све да нас задиви. Жалили су им се неки његови професори, како је волео да их питањима збуни, да свима покаже да он зна више од њих.
Попуштали су му неки, па је он уместо њих држао предавање и по неколико часова о којем светском великану. Волео је да карикира не само најближе, него и професоре, школске другове, што је најпре изазивало смех, али код нас родитеља и забринутост. Успешно је имитирао да карикатуре говоре и највиших руководилаца што је на јавним местима било врло опасно.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Ned Nov 01, 2009 4:43 am
Први дани на филозофском
Професори су му били Милош Н. Ђурић, Богдан Шешић, Вељко Кораћ, Михаило Марковић, Рашко Димитријевић, Војислав Ђурић...


Из тог времена Видосав Петровић наводи једну занимљиву анегдоту о Бранку која сведочи његову видовитост: "Између часова, у учионици је хаос: галама, јурњава, лете торбе, качкети, свеске и књиге... Бранко је над књигом, чита, руке подигнуте изнад главе, да би се заштитио од ,летећих' предмета. Нешто га је, ваљда ударило и он скаче, виче из свег гласа: "Јебем вам маму мамину, не дате ми мира да читам, а ваша деца учиће о мени!"
Положивши велику матуру са одличним успехом Бранко је похитао у Београда да нађе студентску собицу и да се упише на Филозофски факултет. Тог лета 1953. године, кренуо у извидницу, али су му све понуђене собе биле бедне и прескупе. С јесени опет је са школским другом Илијом Дреновцем нашао собу на периферији Београда и уписао одсек чисте филозофије на којем су предавали професори Милош Н. Ђурић, Богдан Шешић, Вељко Кораћ, Михаило Марковић, Вуко Павићеви, Рашко Димитријевић, Војислав Ђурић...
Библија и Фокнер
- Од пртљага носио је само кофер с преобуком и неколико књига од којих се није раздвајао - прича отац Глиша. - Из поштовања према мени увек ми се обраћао на перси. "Ви, тата... "Рекао ми је да његову велику библиотеку од преко хиљаду књига, ако се селимо у Београд, продам антикваријату. То сам и учинио, био је пун шпедитер Бранкових књига, а све су платили 35.000 динара. Сада бих троструко платио те књиге, била су то дела од Библије до Фокнера. Сачували смо само неколико стотина Бранкових књига које је радо и често читао, док је неке задржао због посвета. Ту библиотеку са осталим стварима поклонили смо за Бранкову Спомен-собу у Нишу.
На Филозофском факултету најчешће сам са Бранком слушао предавања професора светске књижевности Рашка Димитријевића, чије су га беседе као и све присутне задивиле да је одајући му признање рекао:
- Бре, бре, роде па тај наш Рашко је сила од говорништва и ерудиције. Он речима просто зачара слушаоце. Зна у сјајној синтези да искаже и најкомпликованије теме. Ја сам у нишкој гимназији могао по неколико сати д говорим о којем светском писцу, али овој професор надалеко ме надмашио. Он је у стању без бележака да говорим о којем светском писцу, али овај професор надалеко ме надмашио. Он је у стању без бележака да говори о Волтеру или Томасу Ману и по десетак сати док га сви пажљиво слушамо, попут нашег професора чика Мише Ђурића кад прича о античким јунацима и етици.
После предавања најчешће бисмо се састајали у ресторану хотела Москва, чувеног стајалишта и предратних уметника описаних у Токиновом роману Теразије. За наш стални сто са Бранком најчешће су тада били у друштву млади писци Живорад Лазић, Божа Тимотијевић, Драган Колунџија, Миодраг Булатовић, Матија Бећковић, Петар Пајић, Рајко Чукић, Звездан Јовић, Мића Данојлић, Драгослав Костић Коле, Војкан "Пркос Друмски", Владимир Буњац...
Понекад би се нашем столу придруживала и "црногорска тројка": Жарко Ђуровић, Сретен Перовић, Иван Цековић...Сећам се да је највише било речи о најновијим збиркама песама Душана Матића Багдала, Бранка В. Радичевића Земља, Васка Попе Кора, Миодрага Павловића Стуб сећања, Оскара Давича Човеков човек као и поводом серије Ђиласових критичких чланака и његове "јеретичке" прозе Анатомије једног морала што га је свргло с власти. А највише су Бранка обрадовале те 1954. године прве збирке песама његове пријатељице, његове талентоване пријатељице Гордане Тодоровић Гимназијски тренутак као и плакета Јована Христића Дневник у Улису и Велимира Лукића Позив године.
- Иако се тематски веома разликујемо волим Горданину искрену, изнедрену из срца и душе волшебну поезију којом исповеда свој тежак живот - рекао је Бранко. - Она је најбоља песникиња наше генерације.
- Богме, Бранко, ти говориш као да си заљубљен у Гордану - приметио је неко из друштва.
- Да, неки моји другови из гимназије мислили су да сам се са Горданом, том чудном, веома повученом девојком забављао, док смо се ми у Нишу само лепо дружили . То лепо девојче сањалачких очију упознао сам посредством њене пријатељице, која ми је донела на оцену њене песме. Она је тада већ била позната по објављеним песмама у београдским листовима и Сведочанствима. Само је неколико година старија од мене, рођена у селу Драинац, док је живела са мајком у Нишу, која је радила у железничком предузећу.
У дружини Његош
Она, ту своју љубимицу - мајку, често помиње у својим стиховима испуњеним необичним кованицама. Једва је пристала д се одазове мом позиву да чита своју поезију у дружини Његош. Одушевила ме поетика те бледе и нежне, риђокосе девојке с дугим плетеницама, која је због болести често изостајала из школе. Искрено говорећи, посебно ме је привукао њен благи поглед и срдачни осмех.
Заправо, може се рећи да су нам судбине сличне, јер је и она доживела ратне несреће, које су у ње, посебно, изазвале тешке психичке трауме због очеве ране смрти. Сада, чујем , живи повучено са мајком у некој кровињари на Црвеном крсту у сиромаштву и тузи, која се огледа и у њеним очима са неким недокучивим магнетизмом.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Ned Nov 01, 2009 4:47 am
Сусрет код "Плавог Јадрана"
Подсећао сам га често на мишљење госпође Исидоре Секулић


Како је Бранко са заносом наставио да све најлепше говори о Гордани питао сам га да ли би, у случају да је здрава колико даровита, било нашег вишег од садашњег пријатељства?
- Бре, бре, Коста, где ти је памет! - зачуђено ће Бранко. Ко да споји два песника помахнитала за славом. Али, ако неком од мојих земљака могу да признам да је бољи песник од мене, то би била Гордана... Кад сам хвалио њене прочитане песме на састанку ђачке дружине, само да си је видео. Била је тако чедна и срамежљива, сва као искомплексирана, поцрвенела попут булке...
Препирали смо се поводом оцена нових књига док смо о својима у рукопису избегавали да говоримо. Знао сам да Жика Лазић ради на збирци завичајних приповедака Путем поред реке, Божа Тимотијевић је сређивао збирку Велики спавач, Мића Данојлић Урођеничке псалме, Драган Колунџија Затвореник у ружи, Бранко песме под називом Узалуд је будим док сам ја радио на роману Птићи се враћају гнезду. Једног предвечерја, у ресторану Москва, мој најбољи пријатељ Жика Лазић, чију сам прозу веома ценио, поверио ми је своје велико изненађење када му је Бранко прочитао своју антологијску песму Узалуд је будим:
Остали без речи
- Док смо шетали на Тргу Републике, склонивши се у осветљени улаз Кристал бара, причао је Лазић, на моју молбу папира и са изузетном топлином у гласу као и великом сугестивношћу прочитао сјајну песму Узалуд је будим. Неколико тренутака остали смо без речи, а онда сам му рекао да је песник, а после неколико корака додао да је велики песник. Он је провинцијски неспретан на то поцрвенео и неколико пута ме је питао да се не шалим, да ли стварно тако мислим, а лакнуло му је, обрадовао се када сам му то потврдио и обећао да ћу га упознати са Оскаром Давичом, уверен да ће га прихватити и објавити му и остале песме...
Седећи касног предвечерја испред кафане Грчка краљица, која се налазила у једној од најстаријих зграда Кнез Михаилове улице и тада од нове власти добила назив Плави Јадран, Бранко испијајући већ трећу чашу вињака пожалио ми се да Београд не воли дошљаке. Жалио ми се да једва преживљава, да узалуд носи песме уредницима по листовима и часописима који га обмањују, подсмевају се иза леђа и пита се докле ће издржати сва та понижења.
- Није лако вама дошљацима, кажем Бранку покушавајући да га утешим настављам, али, мораш ми веровати да још горе од вас пролазе они из породице старих Београђана. Ето, узми мој пример, иако сам рођен у Београду и у њему су живели моји далеки преци из трећег колена, не пролазим боље од тебе јер требало је издржати све послератне прогоне, стрељања без суда и пресуде као и одузимање имовине о пристиглих отимача с црвеном петокраком на капама. А шта смо тек проживели под окупацијом; само тада смо бар у немцима гледали непријатеља, а сада те најрођенији потказује, отима, изругује ако ниси од "њихових".
Вињак на екс
То је веома поразно за нас Београђане које придошлице називају "господском децом", док већина то никад није била јер су им се најближи издржавали од свог рада.
- Било је тога и у мом завичају, рече Бранко испијајући наискап тек донету од келнера нову чашу вињака, у међусобним обрачунима страдала су и рођена браћа супротних идеолошких погледа.
Право да кажем згађен на сва лоша дешавања, да се крлежијански изразим, срећан сам што сам се удаљио из "нишке провинцијалне тмине", али моји земљаци су ми бар штампали то што бих написао, а ови овде дају само обећања. Никако да доспем до Оскара Давича, мада ми Жика обећава да ће уговорити тај за мене важан сусрет.
Око њега су сада окупљена београдски господичићи Вава Христић, Света и Веца Лукић, Бора Ћосић и како чујем дижу га до звезда да би им штампао у Нолиту и Делу, а њима је све лако било у животу за разлику од мене, сиромашка.
Зато се и жестим на такве попут Светлане Велмар Јанковић, чији је отац био познат квислинг, па се од буржујке с доласком комуниста, преко ноћи преобратила у њиховог верника. Чујем да ће се чак удати за "дежурног марксисту" Миму Протића и сва су јој врата отворена, а мени затворена. Има ли, Боже, ако те има, правде на овом свету...
Успротивио сам се Бранковом мишљењу тврдњом да је Светлана даровити млади писац напоменувши да још од законика Проте Матеје за грехове отаца не одговарају деца. Рекао сам му да су дошљаци у Београду удружени, окупљају се и међусобно помажу као и Црногорци, за разлику рођених у престоници. Они нису ни у могућности да помогну ни својим најближим јер су већином на утицајним местима дошљаци који највише гледају себе.
И главом кроз зид
Како је Бранко и даље остајао при своме да су рођени Београђани фаворизовани у позицијама, наводећи појединце из културног живота, чији су дедови и очеви били на некадашњим важним положајима, па тако захваљујући угледној породичној лози и данас им је омогућено напредовање за разлику од њега, који потиче од сиротана из србијанске паланке, да бих га на неки начин утешио подсетио сам га на мишљење госпође Исидоре Секулић.
Та најкултурнија Српкиња, једина наша жена академик, поновио сам Бранку, потврдила ми је да је у Београд пристигла прва генерација дошљака најздравија и најбоља јер она има највише воље и снаге такорећи у жељи за брзим успехом главом иде кроз зид да би остварила циљеве.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

taj Ned Nov 01, 2009 4:50 am
Тата Глиша узео кредит од банке
Бранко је у својој соби живео као пустињак и у њој је проводио највише времена


Заправо, они, по госпођи Исидори, не бирају средства да би дошли до жељеног циља, и за разлику од староседелаца увек у томе успевају, наравно, помогнути од своје раније пристиглих, удружених, земљака. У ствари, по мишљењу госпође Исидоре природа је у овом случају немилосрдна, јер код сваке пристигле друге или треће генерације наступа уобичајена дегенерација, тако да се оне осипају, пропадају, нестају без наследника.
Заправо, њихови наследници су најздравије снаге - дошљаци. И зато сам Бранку отворено казао да нема права да се жали и да сада кука над злом судбином, када му се управо као и свим дошљацима у овом граду пружају велике шансе, које, ако је паметан и умешан, треба да искористи...
Дуго смо још разговарали о тој теми, која је очигледно Бранка веома заинтересовала и навела на дубља размишљања, јер сам му навео и очигледан пример госпође Исидоре, која је себе сматрала последњим изданком док је осипање градских породица веома живописно с трагичним акцентима описала у својој чувеној Кроници паланачког гробља.
У вешерници
Игром судбине, како ми је сам Бранко нешто касније признао, после овог нашег сусрета, ствари су по њега кренуле набоље.
- Моји, коначно, прелазе у Београд, прича ми Бранко сав озарен од радости. - Тата Глиша је узео кредит од банке и купио на Душановцу, у улици Ђорђа Кратовца стару, приземну кућицу с баштом коју ће реновирати. И што је најважније, обећао је да ће тамо од вешернице мени направити посебну, сасвим издвојену радну собу да бих могао несметано да припремам испите и пишем...
Када сам после неколико месеци посетио Бранка у тој преправљеној кући усред цветне баште у којој су поглед привлачиле разнобојне руже, а онда зумбули, јорговани, лале и каранфили као и неколико воћних стабала, он ми је, најпре, показао своју радну собу с оскудним намештајем: радни сто, полице с књигама, кауч и умиваоник...
- Ето, то је моја стваралачка радионица - каже Бранко раскриљујући прозорска окна с погледом на башту - погледај како тата Глиша калеми руже, он је у томе ненадмашан мајстор. А ја уживам у разнобојном цвећу па му, када нађем времена, у томе и помажем...
Бранков отац Глигорије Глиша, веома срдачан човек који је обожавао своје синове, поздрављајући се рече:
- Ето, причају да мој Бранко воли да пије. А ја га, понекад, позовем да овде, у башти, за нашим столом попије коју ракијицу док он одбија јер нема времена, много ради, пише...
Бранкова мајка госпођа Марија-Мара, која служи слатко с водом и кафу, каже да је пресрећна што Бранко сада има услове за несметан рад и с осмехом додаје:
- Знате, Бранко овде живи као пустињак. Он је толико заволео ту своју собу да у њој проводи највећи део времена, док само кад огладни, кад хоће да руча или вечера, три пута куца о зид... Главно је да редовно даје испите, добија одличне оцене, а кад пише не да у тој соби ни да обришем прашину, да било шта пипнем.
- Да, казао сам да ми се ништа не дира у соби рече Бранко а почео сам да закључавам собу јер се дешавало, наиђу колегинице кад нисам ту па претурају по рукописима. Ради заштите свог стваралаштва био сам принуђен да заведем диктатуру.
Када би наступили топлији дани Бранка сам понекад затицао у башти где би изнео радни сто и писао окружен тата Глишиним цвећем.
- Волим да радим у природи, каже, тако сам навикао у Нишу где смо имали лепу башту. Лепота природе ме освежава и надахњује. И римски филозоф, највећи беседник, истицао је да ради лечења душе морамо живети у складу с природом јер само тако нећемо залутати. Добар је његов савет да се држимо природних закона А ја волим да правдам своје грехове Цицероновом сентенцом "Натуралиа нон сунт турпиа" - "Што је природно није срамно". Е, онда кад ми природа тражи да пијем или вијам сојке, ма колико се најближи или полицајци љутили због мојих непредвиђених, недоличних поступака, браним се том Цицероновом поуком. Али, шта ми вреди кад пандури, као ни дроце које вијам, немају појма ко је Цицерон и колико његове поуке за мене злата вреде.
Мудри чика Миша
У тренуциам расположења волео је Бранко да цитира изреке античких философа, које је радо читао и проучавао да би којим питањем изазвао на дискусију свог омиљеног професора Милоша Ђурића или "чика Мишу", како су га звали студенти, тако да би се често њихова расправа отегла у бескрај, али би на тај начин и испите скраћивали па би његове колеге боље пролазиле.
Питао сам Бранка зашто уместо уобичајеног назива филозоф изговара философ, а он ми рече да га је том подучио чика Миша Ђурић, наш највећи хелениста, истакавши на једном предавању:
- Децо, ви стално грешите. Филозоф кад се каже значи онај који воли мрак, и зато тако не треба ни изговарати, а ни писати.
Sponsored content

Branko Miljković Empty Re: Branko Miljković

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu