Beogradska ka5anija
Would you like to react to this message? Create an account in a few clicks or log in to continue.

Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 10:56 am
First topic message reminder :

Др Слободан Ристановић
Церска битка

Од 16. до 20. августа 1914. године вођена је, на широком простору планине Цера,
знаменита церска битка, у којој је храбра српска војска извојевала против
аустроугарских трупа своју прву (и савезничку) победу у првом светском рату.
Церској бици претходиле су борбе српских предстражних одреда на Дрини и Сави,
који су пуна четири дана, од 12. до 15. августа, храбро одолевали надирању знатно
бројнијих и јачих аустроугарских трупа.
Гоњењем непријатеља до Дрине и завршним борбама код Шапца, 21-24. августа
1914. године, окончана је тзв. церска операција.
Ова књига посвећена је сенима, спомену и слави храбрим ратницима са Цера —
победницима у светој и часној борби за слободу.
ПЛАНИНА ЦЕР
У западном делу Србије, у Подрињу, уздижу се из равнице и немо изнад реке Дрине
стражаре две ониске планине: Цер са огранцима Иверком и Видојевицом, северно,
и Гучево на које се, у дугом низу, надовезују Борања, Јагодња са Мачковим
каменом, Рожањ и друге планине, нешто јужније.
Између Цера и Гучева простире се долина реке Јадра на којој је цео крај и добио
име. С друге стране Цера, благоталасаста, шумом и воћњацима прошарана
Поцерина, спушта се лагано у равну и житом набреклу Мачву, у углу Саве на
северу и њене десне притоке Дрине на западу.
Планине Цер и Гучево, као симболи, постојано и гордо — одгајајући бројне
„соколове“ (јер, „кад Србину буде у невољи“, у њима се „по соко излеже...“) — већ
скоро пуна два века опомињу на непослушне дрзнике, кад на њих ступе „ногом
поганом“, немилосрдно и крваво кажњавају: Турке у време првог и другог српског
устанка, Швабе у првом и хитлеровце у другом светском рату.
Ниски масив Цера са Видојевицом испружио се 15-20 километара правцем исток
— запад. Његов највиши врх је Тодоров рт или Косанин град (687 м), на западном,
а други по висини је Тројанов град (625 м), на источном крају гребена. Цер је
обрастао густим листопадним дрвећем, претежно храстом, цером и буквом. Из
његове утробе, на пуно места, провирују стене гранита и кристаласти шкриљци.
Планински део Цера ненастањен је, али се на његовим косама према подножју, с
обе стране, као раскошна огрлица, ређају села: Текериш, Трбосиље, Милина,
Каменица, Јошева, Јадранска Лешница — са јужне, јадарске стране и Милошевац,
Десић, Грушић, Радовашница, Цуљковић, Бела Река, Липолист, Петковица,
Чокешина — са северне, поцерске стране.
Цер је релативно проходна планина. У његовом северозападном делу напоредо
кривудају пут и железничка пругаШабац — Лозница, а његов крајњи источни
превој, на тридесетом километру одШапца, пресеца аутомобилски путШабац —
Текериш — Завлака — Крупањ. Испод јужних падина Цера, долином речице
Лешнице, вијуга узан колски пут. Мање проходни путеви и пешачке стазе,
пречицом, преко гребена, повезују најближа села Јадра — са селима Поцерине и
Мачве.
Планина Цер са оклоним пределима — Јадром, Поцерином и Мачвом — ући ће у
историју српског народа по чувеној и славом овенчаној церској бици.

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:39 am
Према анкети др Арчибалда Рајса, пронађено је и прегледано 1308 грађанских
лешева у селима и варошима куда је прошао. Нестало је 2280 грађана.[34]
др Арчибалд Рајс, Како су Аустро-Мађари ратовали у Србији, с француског превео
М. Крстић — Одеса, 1916.
На основу пописа жртава, извршеног непосредно после рата, само у срезовима:
јадранском, поцерском и мачванском убијено је 1.253 лица, међу којима 288 жена,
деце од 1 до 10 година 77, а од 11 до 15. година 62.
Ови злочини извршени су на различите начине, али најчешће, дивљачки и свирепо.
По сведочењу др Рајса „жртве су бивале унакажене пре или после смрти“. Каже да
је снимио следеће начине убијања и унакажавања: „жртве пушкаране, убијане,
заклане ножем, силоване па убијене, затрпане камењем, обешене, премлаћене
кундацима или батинама, распорене ножем, живе спаљене; жртве које су имале
одсечене или истргнуте ноге или руке, одсечене уши или ноге, извађене очи,
одсечене сисе, кожу исечену на каише или месо одвојено, напослетку, једно женско
дете од три месеца бачено свињама“.[35]
Дописник париског „Журнала“ Анри Барбис, извештавајући овај лист о зверствима
аустријских војника у поцерским селима, наводи:
„Принуђен сам да жигошем страховита варварства аустроугарских трупа. Да нисам
својим очима гледао њихова недела и да нисам фотографисао њихове жртве, не бих
веровао у злочине... За сада су њихови рањеници смештени заједно са Србима по
српским болницама, негују их исто тако као и Србе...
...На уласку у село Маове један старац лежи премлаћен. Још десет младих
становника убијено је, 12 домова је у пламену...
У селу Грушићу заклано је 20 сељака, многима су од њих очи ископане.
Јуче сам слушао једну сељанку из Добрића. Она је држала у наручју чедо од пет
месеци... Један аустријски војник, разбивши кундаком прозорско окно, испалио је
на њу пушку из непосредне близине. Метак је сломио десну шаку мајци, прошао
кроз одојче и при изласку пробушио јадници леву руку.
Фотографисао сам једну девојчицу од шест година, која је умрла од рана нанетих
јој бајонетом и једну лепу девојку из Горње Врањене, којој је мали трбух прободен
бајонетом...“
Константин Ђорђевић, у своме роману,“Бежанија“, записао је:
„По брдима успут запевање, кукњава свуда унаоколо. Нема куће где неко није
настрадао... Дим се не вије из баџа.
...Код општине сеоске у Румској... затекоше читаву гомилу искупљеног народа. И
један нови траг „култур-трегера“ — На утрини, одмах ниже школске зграде,
десетак оваца поубијаних из пушака, а недалеко од њих, крај потока, и чобанин
мртав. Мало даље, на путељку једном читава група покланих: све нека весела
школска дечица од седам-осам година — ђачићи. Шеснаесторо њих... И учитељица
им није боље прошла. Одведена, веле, чак на Крсмановића трло, и пошто је
измрцварена на најбестиднији начин — обешена о један јавор...“
О покољима у неким селима Поцерине и Јадра с једне и с друге стране Цера Стеван
Јаковљевић у „Српској трилогији“ пише:
„... Покрај пута била је колиба и пред њом је лежао мртав дечак. Заклали га. Глава
му забачена уназад и широк отвор зјапи из гркљана. Детиње руке су биле крваве и
згрчене... На свим странама видели су се трагови борбе и пустоши. У немоћном
бесу непријатељ је убијао нејач, рушио куће, палио храмове. Свет занемео од
страха, стоји скрштених руку над својим јадима, уздише...“
У своме дневнику „Запиши, то Киш“, Егон Ервин Киш записао је, 16. августа 1914.
године, уМилини:
„Прођемо мимо једног пуковника, коме је тај час неки војник предавао петорицу
сељака. Пуковников ађутант, који је имао црну огрлицу, питао је водника: „Тко је
видио, да су баш они пуцали?“ — „Господин капетан и десет људи“ — „Заиста су
видјели?“ — „Да“. Већ је пет сељака морало да клекне иза једног грма, а одмах
праснуше пушке једног одреда према њима. Најмлађему је могло бити 15 година“.
У селу Коренити код једног извора аустроугарски војници убили су Милисава
Петровића, младића од 16 година... неку Госпаву, код њене куће, кад је рекла да је
њен муж у комитама, Јована Игњатовића и шумара Боју Јанковића, старца Васу
Јовића. У Терзића мали Швабе су стрељале око 30 становника, већином жена, деце
и стараца. Равница у Средњој мали била је прекривена лешевима. По неколико
дана мртве није имао ко да сахрани. У Чокешини је убијено више сељака. Једну
групу од једанасет сељака постројили су у једну колону, прилазили сваком
појединачно и пуцали у чело немоћних људи.
О злочинима писао је, 20. августа 1914. године, и „Ратни пресбиро“:
„У селу Горња Бадања (испод Иверка) заклани су испод грла: Петар Тошић око 60
год., Симеон Петровић 55 год., Игњат Петровић 55 год., Цветко Васић 53 год.,
Пантелија Васић 55 год., Василије Васић 50 год., Марјан Лакић 55 год., Димитрије
Лакић 30 год. (рањеник), Перо Лакић 30 год., Чеда Ст. Милошевић 16 година,
Живојин Живка Ивановића 15 година, Видоје Светозара Петровића 15 год., Цветко
Живка Ивановића 19. год.
На Ивер планини (Иверку — С. Р.) 4 сељака везали, очи им ископали и марамама
повезали. У највећим мукама они су дочекали нашу војску.
Из Јаребица 4 девојке, најлепше у селу, привезали за пласт сена па запалили.
Од Завлаке до Тршића 12 девојака дефлорисано.
Из Лознице је око 30 грађана одведено у ропство.
У јаребичкој цркви, која је споља сва изрешетана куршумима, Аустријанци су
ручали за часном трпезом и увели су коње да опогане амвон. Иконе су проболи
бајонетом. Бунаре око цркве затровали“.
Само по забелешкама др Арчибалда Рајса, током борби на Церу, у селима Јадра,
Рађевине, Поцерине и Мачве и варошимаШапцу, Лозници, Крупњу и Љубовији
стрељано је или обешено, одведено у ропство или нестало 3.340 цивилних лица.
Разорено је, спаљено или оштећено 3.926 кућа, упропашћене многе зграде,
погажена летина, заклана или отерана стока.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:40 am
Они који су били у бежанији, по повратку, затекли су згаришта или опустошене
домове, празне торове, разваљене ограде.
Не поштујући ни Женевску конвенцију, ни Хашку декларацију аустроугарска
војска је масовно убијала и српске заробљенике и рањенике.
То су последице „пљачкашког похода немачке и аустроугарске буржоазије“ — како
је овај рат против Србије назвао В. И. Лењин — са циљем „да би је подјармила и
угушила националну револуцију јужних Словена“.
ЗНАЧАЈ ЦЕРСКЕ БИТКЕ
Велика и славом овенчана победа у Церској бици подигла је борбени морал и
самопоуздање српске војске и целог народа у сопствене снаге и улила веру у скори
и успешан завршетак рата.
То је уједно била и прва победа савезника на почетку првог светског рата.
Допринос победе српске војске на Церу општој савезничкој ствари огледа се у
томе:
што је, због непредвиђеног отпора и првих успеха српске војске на овом ратишту,
аустроугарска 2. армија остала дуже везана за Србију и није 18. августа отишла на
руски фронт;
што је Бугарска привремено одложила ступање у рат на страни Централних сила, а
Румунија дефинитивно;
што је пораз аустроугарске војске у церској бици, практично, означио почетак краја
Хабзбуршке монархије.
После ове победе и протеривања непријатеља из Србије знатно је порастао углед
Србије у иностранству и, нарочито, код јужнословенских народа у Аустро-
Угарској.
Вођење операција на Церу, а касније и битке на Дрини и Колубари, подигло је, у
очима војних теоретичара и стратега у иностранству, углед српске Врховне
команде, штабова армија и дивизија и њихових команданата.
Церска и колубарска битка изучавају се и данас на многим војним академијама у
свету.
За војничке заслуге у вођењу — командовању 2. армијом у церској бици генерал
Степа Степановић добио је 29. августа 1914. године чин војводе и стао у ред
најславнијих српских војсковођа и првог светског рата у целини.
РЕКЛИ СУ О ЦЕРСКОЈ БИЦИ
Војвода Радомир Путник:
„... Наше трупе су 17, 18. и 19. августа пристигле и предузеле снажну офанзиву
јачом снагом преко Цера. Већ 18. августа предвече, према великим непријатељевим
губицима и према сјајним успесима појединих наших јединица, осетило се да
непријатељ малаксава и да се његови изгледи на успех све више смањују.
Победа је извојевана 19. августа. Непријатељ је био разбијен и повлачио се на
целом фронту. Ово повлачење се код појединих колона претворило у право
бекство.
Наше су трупе 20. и 21. августа гониле непријатеља који се непрестано повлачио у
нереду, остављајући за собом топове, муницију, пољске болнице, слагалишта
хране...
Непријатељ је имао огромне губитке; читави су му пукови уништени... Огранци
Цера и Иверка прекривени су његовим лешевима. Број заробљеника, који се још
једнако прикупља, такође је велики.
У свом повлачењу непријатељ нам је оставио знатан ратни плен: преко 50 топова и
хаубица, 86 муницијских кола, 3 пољске болнице, 1 санитетску колону, доста
телеграфског материјала, пионирског алата, велики број коња и коморских кола, 6
вагона хране, 7 пољских кухиња итд.“.
Војвода Степа Степановић:[36]
„Света земља наше отаџбине очишћена је од непријатеља, а крвљу његовом
заливена су она места која је својом поганом ногом оскрнавио...
Највећи терет битке понела је Комбинована дивизија, а највећу славу добили су
они њени горостасни јунаци који 3. (16) овог месеца — првог дана битке пред зору
— онако силно ударише на Церу непријатеља по челу и тим га ударцем толико
збунише, да унеше страх и трепет у његове редове...
Битка је почела 3. (16.) овог месеца (и трајала четири дана) на свето Преображење
— онога дана, када су аустријски ђенерали по свом обећању, требали предати
бечком ћесару Ваљево — победа је коначно добијена 7, 8 и 9. (20, 21. и 22) августа,
када су победоносне трупе ове армије гониле побеђеног и посрамљеног
непријатеља и косиле његове редове где год су стигле, заробљавајући га и пленећи
му оружје и спрему. Данас 9. (22) августа то је гоњење завршено пребацивањем и
последњих непријатељских остатака преко Дрине...
У име отаџбине и народа српског, ја који сам имао срећу да командујем у овој
бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, јунацима који
извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине, китећи своје
заставе славом која ће сијати док српства траје.
Позивам јунаке Друге армије да сви заједно узвикнемо: Слава церским и иверачким
јунацима!“.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:40 am
У својој наредби од 22. августа 1914. године, непосредно по завршетку битке.
Маршал Француске ЖазефЖофр, врховни командант снага
Антанте:
„... Деликатни маневри на Церу и Колубари, вођени са сигурним просуђивањем, са
слободом духа и снагом који испољавају мајсторство српског командовања —
заслужују да заузму сјајно место у нашим стратегијским студијама.“
Пеко Дапчевић:
„Истина је да је у раду српске Врховне команде и српске војске било недостатака,
већих или мањих грешака“ — пише Пеко Дапчевић у својој студији „Значај и снага
маневра“ — „али су оне сасвим безначајне у поређењу са тако сјајним успјехом,
великом побједом и славом српског оружја. Прије свега, треба се унијети и
саживјети са тадашњом ситуацијом. Малену Србију и Црну Гору угрожава моћна
царевина и пријети да их прогута. Њен смртоносни ударац може се свуда
очекивати, а највјероватније са сјевера, најкраћим и најопаснијим правцем ка срцу
земље. Али, тај ударац — из политичких разлога — може доћи и из Босне. Зато је
српска Врховна команда опрезна... Она будно прати сваки извештај и сваки догађај.
Она правилно реагира и благовремено се прилагођава ситуацији. Њене главне снаге
су повучене дубоко у унутрашњост земље да би благовремено могле стићи на било
који угрожени део фронта. Али, она рачуна на високе борбене особине својих
трупа и старјешина, на њихову издржљивост, а нада све на висок морал и њихову
маневарску способност...“
* * *
Непријатељи о војничким врлинама српских ратника са Цера
„... Ја сам сматрао и сматрам их (Србе — прим. С. Р.) још као војнички најјаче од
наших непријатеља. С малим задовољни, вешти да се снађу, лукави, изванредно
покретљиви, врло добро вођени, распаљени за борбу мржњом и одушевљењем, они
на наше трупе остављају јачи утисак од Руса, Румуна и Италијана“.
Аустроугарски генерал Алфред Краус, командант корпуса у церској и колубарској
бици, у своме делу „Узроци нашег пораза“
„... Том нашем надирању убрзо је непријатељ — Шумадијска дивизија препречила
пут. Људи те дивизије, која нам се одупре, били су прави узорни и неупоредиви
војници. Иако су они већ по трећи пут у рату за последње три године, ипак им по
храбрости и јунаштву не беше раван ниједан од наших многобројних
непријатеља...“
Фелдмаршал-лајтант Шен
„... Борба са способним и безобзирним непријатељем
на изузетно тешком и за одбрану погодном земљишту захтевала је од
аустроугарских трупа максимално физичко и духовно напрезање... Много данка у
крви морало је бити плаћено. Претрпљена је масовна паника и друге сродне појаве
психичке природе, у борби са противником који је био ненадмашан у тактици
герилског ратовања...“
Аутори Лецтер-Крига — едиције аустроугарског генералштаба
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:41 am
И СЛОВЕНАЧКА КРВ ОРОСИЛА БРЕГОВЕ ЦЕРА
За овај прилог коришћени су текстови — у преводу Олге Пижурице — из књиге
„Добровољци кладиварји Југославије 1912-1918“, Љубљана 1936.
У церској бици, у ноћи 16/17. августа 1914. године, пао је млади Словенац —
добровољац из 2. прекобројног пука Комбиноване дивизије Август Јенко, један од
истакнутих вођа револуционарне омладине Словеније, задојене југословенством.
Истог дана тешко је рањен његов друг из омладинског покрета, такође, борац 2.
прекобројног пука Владислав Фабјанчич.
У редовима српске војске борили су се као добровољци и други Словенци, као и
Хрвати, Босанци... [32]
У борби на Ади циганлији погинуо је шкофјелочан Деисингер, а у Лозничком
одреду четничког војводе Вука борио се Јосип Јерас, као и други добровољци из
Босне, Херцеговине, Баната, Срема, Бачке, Хрватске и Италије. У инжењерском
одсеку штаба српске 2. армије био је Словенац Крулеј Ернест.
Словеначки добровољци у српској војсци
По избијању првог светског рата Август Јенко, заједно са Владиславом
Фабјанчичем, напустио је Беч, где је студирао; пошли су према Београду, свако
својим правцем: Фабјанчич је преко Будимпеште шестог дана по Видову-дне
стигао у Београд, а Јенко, пак, преко Загреба тек десетог дана срећно је прекорачио
аустријску границу код Земуна.
Ко су били ти млади Словенци који су, ношени идејом југословенства, добровољно
ступили у српске пукове и комитске чете да се, раме уз раме са српским војницима,
боре за слободу Србије и за ослобођење из вековног ропства њихове уже домовине
Словеније?
Август Јенко родио се 8. априла 1894. године у Љубљани, где је завршио основну и
уписао се у средњу школу. Као 18-годишњи ученик, јануара 1912. године, учествује
у стварању средњошколске тајне организације „Препород“ — првог
револуционарног југословенског покрета за друштвено-политички и културни
препород Словенаца.
Идеје „Препорода“ деловале су с елементарном снагом, будиле и коначно
пробудиле међу Словенцима југословенску оријентацију. Те идеје, „првобитно
мање радикалне, увећавале су се до коначно јасне и бескомпромисне формуле:
политичко уједињење свих Југословена као једног народа у самосталној
Југословенској држави!“
Ову идеју „Препородовци“ су поносно објављивали и ширили и изван града у
многим местима на југу тадашње Аустрије. Установили су свој лист „Препород“,
који је „говорио с таквим жаром, с таквом вером у Југославију, да су аустријске
власти откриле динамит у ватреним чланцима и немилосрдно га заплењивале“.
Често је у том листу, због цензуре, било више празног него штампаног простора.
Али, то је само још више потпаљивало младе писце. Највише чланака, и то оних
најутицајнијих, програмских, написао је Август Јенко под псеудонимом Наре
Санов.
Словенац Август Јенко руководилац револуционарне омладине Словеније
задојене југословенством, добровољац у српској војсци погинуо у церској бици
16/17. августа 1914. године
Официри аустроугарске војске југословенског порекла, који су, после
заробљавања, ступили у српску војску, 1914. године.
Аустроугарски војници југословенског порекла, пребегли и добровољно
ступили у српску војску 1914. године.
Организација се ускоро раширила до крајњих граница словеначке територије:
Марибора, Птуја, Трста и Горице. „Препородовци“ су били у вези са
југословенском омладином на Сушаку, која је, опет, одржавала везу са
Далмацијом, она, пак, с Босном и Херцеговином. Босна је била повезана са
Србијом. Организатори „Препородоваца“ су, такође, успоставили непосредну везу
с Београдом и међу својим члановима регрутовали су питомце за српску војну
академију.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:41 am
„... Докле год не будемо схватили да је слобода тим вреднија што је више крви било
проливено за њу и да без велике и добровољне жртве уопште нема слободе, дотле
нећемо тежити њој. Морамо се препородити до дна, наша срца и наше душе мора
прожети дивљи отпор који ће нас водити у осветничку борбу и из те борбе ће
изнићи истинска слобода, која ће бити нас вредна и које ћемо бити ми вредни.[33]
Из чланка под псеудонимом Наре Санов објављеног у „Препороду“ од 1. јуна 1913.
године.
Јенко није веровао у парламентарно решење „југословенског политичког питања“.
Он је на национално и државно питање гледао дубље: „... Напустите ту заблуду,
вера у бечки парламент је — утопија. Не иде се у револуцију ради револуције, већ
за бити или не бити. Дванаест часова откуцава! Мирољубива политика само нам
помаже да себи копамо гроб...“
Када су, у јесен 1912. године, дошли у Беч на студије неки чланови „прве
љубљанске организације југословенских средњошколаца“ одмах су као академци
— почетници ступили у удружење „Словенија“. Међу новим члановима били су и
Август Јенко и Владислав Фабјанчич.
Јенко се у Бечу ангажовао да обједини, у југословенском духу, студенте свих
струја, свих странака, свих убеђења; наступао је с геслом: напустити међусобну
борбу и ујединити се под заставом нове југословенске идеје, која је значила
„удруживање расцепљених снага читавог народа за решење словеначког рода пред
поплавом германства, за ослободилачку борбу с изразито социјалном нотом“.
Резултат тих настојања био је „Удружени клуб словеначких академаца“, кога је
Јенко касније, у Прагу, претворио у јединствен клуб одлучним и јасним именом
„Југославија“. Након забране листа „Препород“, Јенко је; установио нови лист
„Глас Југа“ који је изашао само у два броја.
„Препородовцима“, средњошколцима и академцима, стајали су на челу као нека
тајна врховна команда „Кладивари“ (Ковачи) „тајни кружок петорице“. Први
„Кладивари“ су били Август Јенко, Франце Фабјанчич, Владислав Фабјанчич,
Ловро Клеменчич, проф. др Јосип Берца и касније Јуш Козак.
Никоме нису веровали, у највећој тајности држали су своје крајње и сувише смеле
планове за коначни и највиши циљ: уједињење Словенаца са Србима и Хрватима у
самосталну државу.
Почасни повереник „Кладивара“ био је Отон Жупанчич, који им је дао гесло својом
песмом „Ковашка“ (Ковачница). И Иван Цанкар био им је снажна потпора.
Јенко погинуо а Фабјанчич рањен
О њиховом даљем ратном путу дознајемо из пера Владислава Фабјанчича:
„Последњих шест недеља Јенковога живота имао сам срећу и привилегију да
проживим скупа с младим, али необично сазрелим и у целој околини ненадмашним
револуционаром, храбрим, поносним, несаломљивим ратником за слободу свога
народа и за његову стару правицу...
У Београду смо извесно време становали заједно код моје газдарице... Онда смо
отишли на југ, у Скопље, Ђевђелију и у Солун. Ту смо први пут сазнали да се
озбиљно прича о рату. Одмах смо се железницом одвезли у Битољ.
Ненадано смо, без речи, нестали из Битоља, журећи на фронт. Фијакером смо се
возили кроз Прилеп и Бабуно у Велес, а затим возом у Ниш. Мобилизација се
спроводила у целој Србији. Зато је наш воз стајао у Врању пуних 24 часа. У Нишу
смо се уписали у добровољце — борце и били додељени као редовни војници у
Комбиновану дивизију, 2. прекобројни пук, 2. батаљон, 4. чета. Командант пука
био је Алемпије Марјановић. Мислим да Јенко још никада није имао војничку
пушку у рукама, бар са српском није знао руковати. Ипак су нас, без вежбања, још
истог дана натоварили у сточне вагоне и цео пук одвезли у Младеновац. Изнад
места преноћили смо на покошеном житном пољу. Била је ведра, нешто хладна
ноћ. Лежали смо на шаторском крилу један до другог и гледали у небо. Сећам се да
смо говорили о астрономији, о васељени звезда...
Други дан смо рано пошли па пут. Јенко је имао чудну униформу. Добио је само
шајкачу, све друго је имао оно што је понео са собом од љубљанског кројача.
Касније је добио још војничку блузу, копоран. До краја пак није дошао до
војничких панталона. Уосталом, то и није био никакав изузетак... Ја и Јенко смо
имали само једну пушку. Србија није била припремљена за рат...
Више дана смо копали ровове и шанчеве на разним местима близу Аранђеловца.
Затим је стигло наређење за последњи смртни марш. Отпочели смо форсирани
марш преко Аранђеловца и Уба на Цер. Куда идемо и зашта идемо, нико није знао.
Ишли смо два дана и две ноћи с ретким петоминутним одморима...
Тако смо дошли под Цер и, након два дана и две ноћи, добили да једемо и пијемо.
Одмор нам нису дали... Само добра два сата смо лежали под неким храстовима док
се није смркло... На пушке смо натакли бајонете. За нашу једну пушку добили смо
стари турски бајонет, који се није дао натакнути. Зато смо га привезали с врпцом. С
тако чврстим оружјем ступили смо у церску битку, која је била једна од најжешћих
на српском ратишту, где је бајонет често имао главну реч.
Под оним храстовима говорио сам с Јенком последњи пут о домовини, о Љубљани,
о родитељима, пријатељима и знанцима. Знали смо да ће бити боја. Ја нисам слутио
смрт. Јенко јесте. Рекао ми је: „Осећам да ћу погинути.“ И ја сам рекао: „Осећам да
ћу бити рањен, али да ћу остати жив. Имаш ли шта да ми поручиш, уколико се
нешто догоди, шта кажеш? И Јенко је рекао: „Ништа посебно. Поздрави пријатеље
и знанце!“ Затим смо заћутали. Напокон Јенко каже: „Још нешто! Пријатељу З.
дужан сам 200 форинти. Реци кући да му их врате! Кад сам после рата срео З., није
хтео ништа да зна о том дугу, само сам по његовим влажним очима схватио да је
био искрен и да га је у души потресла та порука.
Скочили смо. Поп нас је благословио, официри су нам се обраћали последњим
наредбама и пошли смо. Била је тама и росила је киша. Пут је водио по неком
гребену. С Јенком сам се држао за руку да не склизне...
С Цера су сијали рефлектори. Аустријанци су нас тражили. Кад смо после
вишечасовног лутања изашли из шумице на чистину, зачуше се пушке. Ветерани из
балканских ратова полегали су на тло. Наш Јенко је легао мирно, као да је ратовао
сто битака поред моравских војника. Пушку није имао, јер сам је тада носио ја.
Брзо се показало да је на нас, у забуни, пуцао други батаљон нашег пука који је
ишао испред нас. Тако смо разбудили Аустријанце. Ми смо већином имали посла с
28. пуком, с Чесима из Прага. Тако смо се убијали Словени међу собом. У неком
шљивику био је аустријски ескадрон кога су наши страшно исекли. Био сам скупа с
Јенком. Једном су нас двојицу са још два војника послали у патролу. Одмах смо
обојица имали добре пушке, јер смо их узели од мртвих. Један сат смо држали
положај с кога нас је затим сменио неки батаљон. Јенку, који није био увежбан, при
првом пуцњу пушка се заглавила. Војник му ју је поправио. Затим је ишло. Била је
страшна ватра са свих страна. Једва се знало ко у кога пуца. Јенко је био миран, као
да није ништа. Још кратко време смо били заједно. Потом притрча ордонанс и
наредник запита:“Ко се добровољно јавља за патролу?“. Јавила су се два војника.
Наредник одреди још једног и рече: „Поред њега, да пође још један добровољац.“
Јенко се јави, ја такође. И нас двојица смо се препирали, ко зна зашто, ко да пође.
Пошао сам ја, стиснуо сам му руку и нисам га више видео...
Кад су ме након битке рањеног довезли на незграпним колима волови Сивоња и
Рогоња у Ваљево, пришао ми је познаник из чете, сељак из Поморавља и рече ми:
„Август је погинуо!“ Нашао га је мртвог, крв му је текла из уста и груди. Изнад
њега мртав Аустријанац. Поморавац је рекао да су оба остала лежећи при првом
сукобу. Тако је било у кукурузном пољу на церском брегу изнад села Текериш“.
Док је још био у болници, Фабјанчичу је 1. септембра 1914. писао др Нико Зупанич
како га је тешко погодила смрт младог Јенка:
„Жалим за Јенком, који је био леп као девојка и млад као капља росе, а морао је
умрети.
Али поносан сам, да је и словеначка крв оросила брегове Цера“.
Известио га је још да има велики број аустријских заробљеника и да му је веома
драго што међу њима нема словеначких момака.
Тако се борио и, у ноћи 16/17. августа 1914. године, пао у церској бици млади
Словенац — добровољац Август Јенко.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:42 am
ЦЕРСКА БИТКА У ПЕСМИ...
ВОЈВОДА СТЕПА
— — — — — —
Чека војска, ћути Степа,
Послужи га срећа лепа.
Десно крило своје маче,
С Поћореком борбу поче.
Степина је војска дична,
У борбама свима вична,
Па потераШвабу с Цера
И у Босну чак отера.
Нема с Цера више победника,
Мртав Степа у гробници лежи
Задовољан са делима својим.
Њега жали дична Србадија,
Ал га мрзи трула Аустрија[34]
Део дуже песме коју сам научио од свога деде пре поласка у школу и
декламовао је њему и његовим ратним друговима.
* * *
Свуд се чује вика, дрека
Гони Степа Поћорека.
* * *
Поћореку, цареви већиле,
Душа ми је од Косова стара,
Командант сам Гвозденога пука
Не бојим се цара ни ћесара...[35]
Песма српских војника посвећена пуковнику Николи Стевановићу, команданту
2. Гвозденог пука.
* * *
Дођи, Швабо, да видиш,
Где је српски Текериш...
ТУЖБАЛИЦА МАЈКЕ ЗА ПОГИНУЛИМ ЈЕДИНЦЕМ
Кад у гори тебе нађох,
кад ти нађох нову кућу,
ја кукала крших руке,
па отурих студен камен,
па разгрнух црну земљу,
па подвукох празне руке
под ледену главу твоју,
извадих је испод земље!
Па ја сина исправила,
па му тражим грдне ране!
Док подигох злу кошуљу
све обојих крвљу руке!
Синуле ми на те муње
десну руку саломиле,
живо срце дохватиле,
живо срце разнијеле,
живо срце искочило!
Ја ти завих десну руку,
ја у прси срце вратих,
не би л' срце закуцало,
не би л' јунак оживио,
не би л' с мајком говорио!
Хоће камен и стријелу!
Зло ти јутро мајци твојој!
Зло ти јутро кући твојој!
Што ископа кућу своју
Раде сине очњи виде.
Владимир Станимировић
САД МОЈ ДРАГИ НА ДРИНИ, НА СТРАЖИ (1914.)
Опустела ушорена села,
Трули давно покошено жито.
Што је Мачва тако брижна чела?
Је ли у њој све здраво и сито?
Илинске су врућине у јеку,
И мирисно вече душу блажи.
А ја сањам валовиту реку —
Сад мој драги на Дрини, на стражи.
Стигло доба кад се на вршају
Чује свирка и песма разлеже.
А тужно је свуд у нашем крају:
Слутња дави, тајна зебња стеже.
Залуд ноћи пуне месечине,
Залуд звезде кад немају дражи.
Ко ће тугу са срца да скине?
Сад мој драги на Дрини, на стражи.
Ал, ја не дам сузи да ми кане.
Ти Господе, птице своје храниш.
Хоће душман у село да бане,
Па сад, брате, своју кућу браниш.
Трпећемо, кô жене јунакâ ,
Ма немали хлеба ни од ражи.
Знамо да нас чува рука јака,
Сад мој драги на Дрини, на стражи.
Владимир Станимировић
УМОРНА ИДИЛА.
Кад смо пошли тек је почело да свиће,
Како пешачимо друго подне биће,
Остављамо село, већ залази сунце.
Прелећу нас тице, сретамо бегунце.
Сељанке са децом босоногом журе,
Ордонанси стигну до нас па одјуре.
Слазимо са брега, у дугоме низу,
Варошица мала ту је врло близу.
Уреди се чета, пружише се уди,
Преморени борци испрсише груди.
Главним друмом клеца старица и снаша.
Командир их пита с високог кулаша:
„Је ли било тамо и пешачке борбе?“
Оне застадоше и спустише торбе.
Умор им и љубав читате на лику,
Носе преобуке и смока војнику.
„Из кога сте села?“ запита их неко,
„Ми смо из Добрића, ту, није далеко.
Која је то војска?“ — „Трећи, прекобројни“.
Говоре војници уморни и знојави.
„Чији си ти, синко?“ пита једног бака,
Је ли жив Ранисав, из Малог Бошњака,
Каплар митраљеског дринског одељења?“
„А, ти, одакле си? — „Је л' ја? Ја из Клења“.
„Погибе ли, кад је истериван Шваба,
Милун Јездић, трубач из пуковског штаба?“
Пада ноћ. Носи ли одмор или бдење?
Чу се на починку: стигло наређење.
Прође шапат: биће покрет пре сванућа.
Бациће се слама и вечера врућа.
А коњ капетанов кад стаде да рже
Војници се, кришом, спремају све брже.
Милутин Јовановић
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:42 am
НОЋ ПОСЛЕ БИТКЕ НА ЦЕРУ
Блистају од звезда плаветна небеса,
Ноћ завила земљу у црну кадиву;
Нечујно са грана бистру росу стреса
Млад воћњак под Цером. На рудину сиву.
Преплашено слеће јато голубова
На ноћиште. Шуме тихо поред пута
Редови бескрајни танких јабланова,
И миришу слатко грозд и бресква жута.
Мукло иду стада кроз мрачне пропланке,
Не певају попци из ниских стрњика;
И Цер не чу ноћас песму фруле танке
Ни звук меденице с овна предводника.
К'о да лебди зраком у глухој тишини
Те јесењске ноћи једна тајна страва, —
Док под ведрим небом, врху на планини,
Уморена бојем млада војска спава.
И чини се к'о да из камених груди
Прича повест стару мрачног Цера стење,
Ил' као да гуслар невидљиви гуди:
... Било једном једно дивно поколење...
МАРШ „НА ДРИНУ“
Музика: Станислав Бинички
Овај познати и популарни марш компоновао је капетан — капелник Светислав
Бинички (1887-1942) на бојишту, у славу церске битке 1914. године, а посветио га
је команданту 2. гвозденог пука пуковнику Стевановићу који је у тој бици погинуо.

ХЕЈ ТРУБАЧУ С БУЈНЕ ДРИНЕ
Хеј, трубачу с бујне Дрине
Де, затруби збор!
Нек одјекнуШар планина,
Ловћен, Дурмитор!
И нек Дрина јекне Сави,
Нек Сава јекне Дунаву,
Дунав бујни Тиси, Драви:
У бој! У славу!
Нек се бојни јеци оре
Кроз све горе чак и море,
Где витешка срца бију,
Ој, на море, на Адрију!
На море, ој, на море,
На Адрију!
Еј, народни барјактару,
Развиј барјак свој,
На зборишту, на Врачару,
Купи народ мој.
Све оружју бојном вичне
У бојне слике те народне
Наше дичне, наше храбре војнике
И где год је јоште која
У јунака миш'ца јака,
Нека дође, биће боја.
Љута боја и мегдана
Од Адрије, од Адрије до Балкана.
Нек с' исток сав затресе,
И нек ропске ланце стресе
Србадија Душанова!
Хеј, трубачу с бујне Дрине,
Де, затруби збор!
Нек јекнуШар планина,
Ловћен, Дурмитор!
И нек Дрина јекне Сави,
Нек Сава јекне Дунаву,
Дунав бујни Тиси, Драви:
У бој! У славу!
Хеј, трубачу, с бујне Дрине,
Еј, трубачу, де, затруби збор.
Де, затруби збор,
Де, затруби збор!


Poslednji izmenio MustraBecka dana Sub Mar 07, 2009 11:44 am, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:43 am
ВОЈНИЧКА ПОРУКА ИЗ СРБИЈЕ
Уз'о Фрањо Поћорека,
Мет'но га на крило,
Па га пита: „Како ти је
У Србији било?“
СРБИЈАНЦИ И БОСАНЦИ
Србијанци и Босанци,
Потеците журно,
Јер вас иста судба чека
У ово време бурно...
Војници Дринске дивизије првог позива окупљени око гусала. Генерал Илија
Гојковић, командант Моравске дивизије првог позива.
Србијанско коло после победе у церској бици.
У селу Текеришу, где је започета и првих дана вођена церска битка, подигнут
је споменик са костурницом у којој леже кости српских војника изгинулих на
Церу, Иверку и другим бојиштима од 12. до 24. августа 1914. године. Споменик
је откривен на Видовдан, 28. јуна 1928. године.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Sub Mar 07, 2009 11:45 am
ЛИТЕРАТУРА
Велики рат Србије за ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, књ.
I-ХХХ, Београд, 1926-1937;
Група аутора, Голгота и васкрс Србије 1914-1915, приређивачи: Силвија Ђурић и
Видосав Стевановић, БИГЗ и Партизанска књига, Београд, 1986;
Дапчевић Пеко, Значај и снага маневра, Београд, 1954.
Дедијер Владимир, Сарајево 1914, 1966.
Добровољци кладиварји Југославије 1912-1918, приређивачи: Ернест Турк и
Јосип Јерас, Словенска заложба, Љубљана, 1937.
Киш Егон Ервин, Запиши то, Киш, Матица српска Нови Сад, 1983.
Костић Стеван, Српско-аустријски рат 1914. Годишњак МИА, бр. 20, Шабац.
Кушаковић Драгутин, Улога 3. српске армије у припреми и извођењу Церске
битке, „Ратник“, св. X и XI/1925 и св. I-III/1926.
Марковић Милорад, Из „Ратних дневника“, Београд, 1977.
Милутиновић Света, Како се у Београду живело у првим данима светског рата,
Београдске омладинске новине, 1934, бр. 7-8.
Николић Милутин, Други прекобројни пешадијски пук у Церској бици.
Österreich-Ungarns Letzter-Krieg 1914-1918, Wien 1931-1933.
Пејовић Тадија, Моје успомене и доживљаји 1892-1919, Београд, 1978.
Петровић Жарко, Тамо далеко — солунске песме, Нота, Књажевац, 1988.
Раденковић Милан, Церска операција, Београд, 1953.
Рајс др Арчибалд, Шта сам видео и преживео у великим данима, превео Вељко
Милићевић, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1928;
Скоко Саво — Опачић Петар, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије
1876-1918, БИГЗ, Београд, 1974.
Спомен књига ослободилачких ратова 1912-1920, Удружење бораца
ослободилачких ратова 1912-1920. године, Београд, 1979.
Станисављевић Живко, Церска битка, Београд, 1927, Гоњење након Церске
битке, Београд, 1928.
Топаловић Јеврем, Битка на Церу, Белешке из дневника, „Ратник“ св. XI/1921.
Трновит пут Србије 1914-1918, група аутора, БИГЗ, Београд, 1974;
Цоловић Никола, Трећи коњички пук у бици на Церу, „Ратник“, св. X/1933.
Ћосић Добрица, Време смрти, Просвета, Београд, 1927.
Филиповић Станоје, Злочини окупатора у Подрињу, Годишњак историјског
архива, VII, Шабац, 1969.
Остали извори:
Војна енциклопедија — II издање, Београд, 1971.
Документа и друга необјављена грађа у Архиву СР Србије и Архиву Војно-
историјског института у Београду.
Новински чланци у листовима: „Политика“, „Ратни весник“, „Ратни прес-биро“,
„Стража“ и др.
Сећања учесника церске битке и грађана, која је прикупио аутор.
Sponsored content

Cerska bitka - Page 2 Empty Re: Cerska bitka

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu