Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:37 pm
Луј Леже: Словенска митологија - Увод
Има прилично времена, како је моја пажња први пут била скренута на словенску митологију. Кад сам год. 1865. отпочео своја истраживања о преобраћању Словена у хришћанство, морао сам се запитати: какви беху религиозни појмови незнабожачких Словена? Па сам им тада у своме делцету о Ћирилу и Методијуi и посветио двадесетак страна. У то време оне беху доста нове; али се и ослањаху једним делом на документе, који се тада сматраху за аутентичне, а који су од тада већ оглашени за лажне. У год. 1880. пок. доајен Лихтенбергер учинио ми је част молбом својом, да му за његову Encyclopédie des sciences religieuses дам један резиме из словенске митологије. То беше за мене прилика, да се поново вратим на проучавања, која уосталом нисам губио из вида. Мој превод Несторове Хронике, којој бејах посветио толико година, једнако ме је подсећао на та деликатна питања.
Чланак из Енциклопедије верских наука, знатно проширен и прерађен, поново је штампан у Revue de l'Histoire des Religions. Одатле је засебно одштампан и пуштен у свет под именом: Esquisse sommaire de la mythologie slave (Париз, Leroux, 1882). Одштампана у врло малом броју примерака, ова је књижица одавно исцрпљена. Поново је штампана у другој свесци мојих Nouvelles études slavesii.
Пишући овај резиме, ја сам пре свега помишљао, да задовољим радозналост француске публике, којој су словенска дела неприступна, и која уопште не зна, у којим би немачким књигама могли наћи озбиљних података о овим тешким питањима. Тако се деси, да сам ја учинио услугу и самим Словенима, којима је један такав критички резиме заиста оскудевао. Г. Стојан Новаковић, тада министар просвете у Србији, један од наших најспремнијих другова, превео је то моје делце, и одштампао у Просветном Гласнику, бр. 1. год. 1883. Овај је превод прештампан у листу Slovinac, који тада излазаше у Дубровнику. С друге стране, одлични слависта, г. Поливка учинио ми је част својим преводом на чешки моје Esquisse у Sbornik Slovanský, који је уређивао пок. В. Едвард Јелинек, год. 1883 (бр. 8 и 9). Он је своме преводу додао интересантне белешчице. Доцније је, трудом г. Горницког, професора гимназије у Пензи, изашло и једно руско издање у Филологическіе запискъі (Воронежь, 1898).
Уз то и најодлучније слависте Ралстон у Athenaeum (8. април, 1882) Јагић у Archiv fur slav. Philol. (т. VI, стр. 318) Beaudouin de Courtenay у Журналь Мин. Нар. Просвіъщен (март, 1882) беху примили тај мој скромни покушај с таквом симпатијом, која ме је нагнала, да га се поново латим и проширим. На жалост потребе мојих лекција на Collège de France дуго су морале моју пажњу одвлачити на друге предмете. Прва је дужност професора да обучава. Он нема права даље развијати научне проблеме све док не задовољи прве потребе својих ученика.
Тек 1895. год. могао сам посветити два семестра излагању словенске митологије. Ове лекције брижљиво прегледане, штампане су као расправе од 1896. год. у Revue de l' Histoire des Religions. Три најважније лекције засебно су одштампане. (Покушај о Перуну и св. Илији; о Световиду и боговима на свршетак вид, о цару Трајану у словенској Митологији.)iii Две су читане и у Академији Натписа, која се заинтересовала за новине у овим студијама.
Прикупљајући у ову једну књигу све те радове дугог стрпљења, не кријем, да видим све чиме оскудевају, да би се подигао један дефинитиван монумент... Тај монумент није још нико подигао; и ја сумњам да ће он икада моћи и постојати. Ни најмање се не можемо надати, да ћемо за Словене имати онакве радове, какве је у нашем веку имала митологија: Индуса, Грка, Латина, Келта или Германа. Грађа је врло ретка, а писани или неми споменици ни по коју цену се не би могли заменити хипотезама.
Од када је млади руски научник Кајсаров објавио у Гетингену 1803. своје дело: Versuch einer slavischen Mythologie in alphabetischer Ordnung,iv изашло је на свет много радова о словенској митологији. Ово дело привуче пажњу Добровског, који му посвети једну критичку студију у једној свесци разноврсне садржине Slavin-а (друго изд. стр. 263. и даље). Ни сам Добровски није био верзиран у том питању; али оним критичким оком, које га карактерише, он је и Кајсарова и његове наследнике ставио на опрезу од какве варљиве тенденције људске лености. "Саветујем будућим митолозима, вели он, да се не ослањају на позније писце, већ да уза сваки чланак наводе најстарије споменике."
На жалост, ми имамо врло мало ових старих споменика. Што се мене тиче, мислим, да сам свуда следовао савету овога првосвештеника славистике. Сматрао сам за дужност да поново прочитам у оригиналу све латинске, грчке или словенске писане споменике, који се односе на предмет ових студија. Држим, да сам узгред открио и неколико детаља, који мојим претходницима беху умакли. Па сам тако исто себи допустио да изнесем и неколико нових хипотеза.
Осим студије о Кајсарову, Добровски није имао прилике, да се бави словенском митологијом. Она је морала привући пажњу Шафарикову. Осим његових радова о Русаљкама, Сварогу, и, на жалост, расправе о Црнобогу бамбершком, која је поново штампана у III св. целокупних дела његових Sebranй spisy (Праг, 1865.), он је саставио индекс митолошких словенских имена, која се налазе у додацима II св. Slovanske Starožitnosti (друго изд. Праг, 1863). Овај индекс беше програм за једну словенску митологију, коју није написао. Ту се налази доста имена, која се данас морају избрисати из митолошког реда, и вратити у област маште (Карус, Каревит, Кродо, Полел) или фолклора (Кошчеј, Хастерман, Весна итд.).
Год. 1842. Хануш је објавио у Лавову (Лембергу) своју књигу Die Wissenschaft des Slawischen Mythus. Данас се ово дело не би могло употребити без опасности. Толико исто се може рећи и о Ханушовим радовима на чешком који се односе на митологију (ипак треба изузети Bajeslovný Kalendár, који је пре репертоар фолклора.). Уосталом сви радови овога периода су унакажени употребом лажних докумената.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:37 pm
Срезњевски је у Харкову у Русији објавио 1846. своју врло поучну расправу о светилиштима и црквеним обредима незнабожачких Словена.
У чланцима које је дао Ригеровом Slovnik-u Naučný (чешка енциклопедија) и Прегледу прашког музеја, Карло Јаромир Ербен пружио је знатну грађу за изучавање словенске митологије. Он је помишљао да их прибере у једно дело, што би извесно било врло корисно, али и то дело не би имало онај апсолутно критички и одређени карактер. Смрт му није допустила да изврши ово предузеће. Осим тога што је употребљавао лажна документа, Ербен је намерно помешао митологију и фолклор. Тако је он 1866. читао у Краљ. Научном Друштву у Прагу, и објавио у Časopis Českého Museа (исте год. стр. 35) један рад о Космогонији незнабожачких Словена, по песмама галицијских Рутена. Овај је рад, сећам се, направио много ларме о митолошком свету. У ствари он нас није могао поучити ничему ни словенском ни новом. Песме и галицијске легенде, којима се Ербен служио, јесу чиста позајмица из лажних - апокрифних књига, тј. из хришћанске књижевности.
Да би и словенска митологија одлучно ушла у област науке, требало је прво очистити њен терен од лажне грађе, која се на њему нагомилавала. Напреци критике последњих година су најзад допустили, да се оствари и ова претходна погодба. Без сумње област словенске митологије постала је на тај начин врло узана; али зна се бар одакле се мора поћи, - ако се увек не зна, куда се иде.
Велико руско Афанасијево дело: Возреніе Славянъ на природу (3. св. Москва, 1866. до 69.) још и данас је један најдрагоценији репертоар; али писац хоће све да наврати на митолошке теорије у корист времена у коме пише, и митологија се ту дави у фолклору.v Уосталом он је врло мало критичан.
Озбиљно треба бити резервисан и при књизи пок. Котљаревског. Погребни обичаји незнабожачких Словена (Москва, 1868). Ово сам дело читао некада у друштву са својим пок. пријатељем Бергењем (Bergaigne). Он беше врло одушевљен, па ми предлагаше, да га заједнички преведемо. Упркос свег мог поштовања према успомени Бергењевој и Котљаревског, који ми беху драгоцени пријатељи, држим, да могу рећи, да би тај наш рад био узалудан. Од две стотине страна које та свеска садржиvi, данас се могу задржати једва педесет. Котљаревски се користио лажним споменицима, - и ма да се он бранио, - арапски споменици које је он цитирао, изгледају ми, да се много мање односе на Словене у Русији, него на Варјаге, тј. на скандинавске усељенике.
У књизи Фаминчина (Famintsyne, Famincyne): Божества древнихь Славянъ (Петроград, 1884.) нема ни десет страна, које се могу употребити.
У својој заиста строгој критици о овом делу (Archiv, t. IX, стр. 168.) г. Јагић је дао паметних савета свима митолозима.vii Нарочито их је стављао на опрезу од злоупотребе фолклора, и противу страсти, да се свуда виде сами митоси. Примећиваше, да што се више свуда гледа митологија, изазива се реакција скептицизма, да и научни део цео изгуби своју вредност. Одличан музиколог Фаминчин не беше ни најмање спреман за проучавање словенске митологије, још мање за упоредно изучавање ове митологије у њеним односима према митологијама индоевропских народа.viii
Као пример реакције скептицизма, навешћу један занимљив чланак Кипричникова, у Журналу Мин. Нар. Просвіъщен (септембар, 1885). После овог покушаја који сву словенску митологију ставља на двадесетак потпуно невредних страна, изгледа, да њему не остаје ништа друго, до одрећи се свију истраживања о предмету који нас занима. Па ипак није баш тако.
Год. 1870. на оно неколико журних страна које написа за Ригерову Чешку Енциклопедију (Slovnyk naučný, т. VIII стр. 603 - Праг.), Ербен вели:
"Словенска митологија је једна најтежа грана славистике; о њој се много писало; али осим неколико добрих чланака о појединим питањима, још се једнако очекује један одређени рад у целини." Неколико година касније писаше Крек у Archiv fur sl. Philologie: "Што се тиче словенске митологије до данас постигнути позитивни резултати ни најмање не одговарају утрошеном времену. Нико боље то стање не може схватити него онај који би предузео да одбаци све оно што припада хаосу противречних хипотеза основаних најчешће на расуђивању или на a priori." (год. 1876. стр. 134)
Ове резултате, које је тако тешко добити, Крек је предузео сабити у известан број страна свога лепог дела: Einleitung in die slavischen Literaturgeschichte, II изд. (Graz, 1887. стр. 378. до 440.) На језику приступачном већини учених људи оне пружају један кратки збијени резиме, скоро потпун и довољно јасан о ономе, што нам извори кажу о словенској митологији. У овом резимеу белешке су често пута много дуже него ли текст на који се односи. Читалац, неук овим студијама, рескирао би да се у њима потпуно изгуби. Потпуно праведно ценећи и ово лепо дело, ја мислим, да оно није ни мало грађе исцрпло, и да у једној француски исписаној књизи, или бар по начину француском, има места сасвим друкчије радити.
Књига г. Крека нарочито је управљена словенским читаоцима; тога ради он изоставља мноштво ситница, за које претпоставља да су познате, и које ће мало читалаца и покушавати тражити по оригиналним споменицима. Он још прима уз то и неке споменике, који су данас оглашени за апокрифне.
По моме мишљењу једно потпуно и јасно дело о словенској митологији мора исцрпсти основне писане споменике, отресајући их најпре од свих фантастичних веза и зближавања са другим споменицима, или ослобођавајући их беспослених хипотеза и збрке фолклора словенског, германског или чак индоевропског.
Мишљах, да сам такав рад нашао у књизи H. Mбchal-a: Nákres slovanského bajeslovi. (Скица из словенске митологије), која је штампана у Прагу 1891. год.
"Покушаји о митологији, говораше г. Махал у своме предговору, већином су растурени по разним словенским збиркама, нигде нема једног рада у целини. За њ се осећа потреба. Стога сам се решио, да прикупим главна факта из словенске митологије у једну целину, која ће представљати резиме свих легендарних идеја словенског народа."ix
На жалост, од две стотине двадесет страна ове књиге, само шездесет њих говори о словенској митологији. Остатак је посвећен фолклору, легендама које проузрокују метеоролошке појаве, космогоничким причама, личностима или традицијама, које доиста постоје код Словена, али су дошле у њих из хришћанског предања или из страних легенди. На тај начин он почиње једном главом о космогоничким идејама Словена, које се везују за хришћанске легенде и апокрифне књиге. Треба још видети оно о Рахманима, Перхту, Луцији (Rachmanes, Perchta), светачким данима: Понедеонику, Среди и Петку.
Цео овај део позајмљен из фолклора заслужује доиста да се преведе. Словенски је фолклор бесконачан; његовом изучавању посвећени су засебни листови: у Чешкој (Český Lid), у Пољској (Wista), у Русији (Живая Старина), у Хрватској (Zbornik za narodni život), у Бугарској (Сборникь за народни умотворния), у Србији лепо уређивани "Караџић". Прикупити и резимирати све што је до сада изашло о фолклористици, требало би не знам колико туцади свезака.
Поред свег племенитог и корисног труда Махаловог, ипак ми је било немогућно ићи за њим на тако пространом и рђаво ограниченом земљишту.x
Поред ових специјалних радова, морам споменути, као веома помоћне ми и корисне радове г. Јагића, Брикнера, Маретића, који су објављени у Archiv fur slav. Phil., па радове Александра Веселовског, који су изашли у Извiъстія Петрoградске Академије Наука. Ови радови и многи други растурени по најразличнијим збиркама биће споменути у своје време и на своме месту.
Мени се чини, да је простор словенске митологије једино обележен и ограничен писаним и немим споменицима - ако их има, - који се односе на незнабожачку периоду историјскога живота Словена; ако још ове писане или неме споменике може објаснити или допунити какво народно предање, ја се и на њ позивам (нпр. предање о култусу кућним боговима, о појмовима о оном другом свету). Али не сматрам, да је фолклор нераздвојни и битни део митологије. Од тога се ја унапред ограђујем, јер би било врло дуго истраживати у којој је мери он могао бити измењен хришћанским легендама, позајмицама од суседних народа (Грка и Арбанаса код јужних Словена; Финаца, Варјага, Татара, код Руса; Немаца код Чеха или Пољака). Ни по коју цену не желим поново отпочети колико корисном толико и опасном Афанасијевом књигом.
Ако сам из принципа одбацио фолклор - осим у извесним јасним обележеним случајевима, - ја сам исто тако из опрезности или скептицизма, као што ће се видети, одлучно одбацио и литванску митологију, о којој ја не знам ништа. Намерно одбацујем све теорије, све системе; пренебрегавам све везе, - ма колико оне биле привлачне, - са митологијом источних народа, класичнога или германскога света. Прикупљам растурене одломке по писаним споменицима, са којима су ме зближили и спријатељили више од тридесетак година ревноснога изучавања; но не тврдим да ћу их и систематски груписати.
Оваква каква је, ова ће књига попунити једну празнину у нашој научној литератури, ако смем рећи - европској научној литератури. Симпатија с којом су моје словенске колеге прихватили покушаје који су јој претходили, допушта ми, да се надам, да ће они исто тако учинити и према овој књизи. Они ће у њој наћи неких ситница којих нема ни у једном ранијем делу, а поред тога и известан број хипотеза или тумачења које ја не намећем, али за које на се узимам потпуну одговорност. Садржина тих страна биће извесно за многе читаоце не Словене једно откриће; оне ће учинити, уверен сам, да из наших књига, из наших репертоара потпуно ишчезну све грешке, које су их до сада квариле, и које се једнако понављају. Овај ће покушај можда улити ученијима и вештијима од мене жељу, да још дубље проникну у ова деликатна истраживања. Но на жалост, све докле будемо осећали јаку оскудицу у писаним и немим споменицима незнабожачког времена, биће нам врло тешко поставити словенску митологију на исту ногу, на којој стоје митологије осталих индоевропских народа.
Маја, 1901. год.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:38 pm

Глава прва - Извори за словенску митологију
Словенски хроничари; руска Несторова хроника; Чешке хронике Козмина, Далимилова, пољска хроника Длугошева. - Страни хроничари:Адам Бременски, Хелмолд, Титмар, Сакс Граматик, Knytlinga Saga, историци Отона Бамбершког, византијски хроничари. - Неми споменици. - Језик. - Апокрифни извори.
Доста су многобројни извори за словенску митологију; али ни један нам не даје довољан број података ни могућности, да добијемо потпуну слику о целини ове митологије. Но при свему томе, они нам расветљавају природу извесног броја божанстава, начин којим су обожавана - култус, обреде и празноверице незнабожачких Словена.
Немамо немих споменика о овом култусу, или бар немамо таквих, да би били неоспорне аутентичности. Они који су дуго сматрани за доста верне, као идоли у Прилвицу, Лав у Бамбергу, данас су оглашени за лажне. Неколико нејасних одломака у храму у Аркони, на острву Рујну, један - мало сумњив - идол пронађен у Галицији, неколико вајарских радова до данас сачуваних у данцишком музеју, који нису можда ни словенски ни митолошки, - то је све што нам је остало о оном тако богатом словенском култусу, чије су идоле и храмове тако радо описивали: Адам Бременски, Хелмолд, Сакс Граматик, Титмар, биографи Отона Бамбершког и руска Несторова хроника.xi Немамо никаквог писаног словенског споменика (текста) из незнабожачког доба. Песме и народне приче, чије се порекло губи у тами онога времена, измењале су се постепено под утицајем хришћанских идеја или страних књижевности.
Главни писани споменици, који се односе на митологију, јесу дело хришћанских свештеника, делом словенских, као што је писац Руске хронике, најчешће страних, а што је још горе, немачких свештеника. Надахнути најдубљом мржњом противу словенског паганизма, они се на њ осврћу само кад хоће да истакну "срамне" незнабожачке обреде, и у души својој да оправдају уништење идола и рушење њихових светилишта.xii
Писане споменике, који се односе на словенску митологију, треба тражити:
1) У првобитним хроникама словенских земаља које су писане у народу;
2) У латинским, немачким или данским хроникама, као: Титмара, Адама Бременског, Сакса Граматика, Книтлинге Саге (Knytlinga Saga), или у немачким хагиографима (напр. у биографа Отона Бамбершког);
3) У византијским писаним споменицима: Прокопа, Константина Порфирогенита, који дају само кратке податке;
4) У арапским писаним споменицима (Massoudi-a, Ibn Fozlan-а) који су врло нејасни, те их треба најозбиљније контролисати; јер треба најпре решити, да ли они, говорећи о томе, подразумевају Словене старе Русије, или скандинавске Варјаге (Нормане);
5) У данашњој фолклористици, у црквеним обредима, причама или песмама, уколико ти подаци потврђују рукописе;
6) У теолошким списима средњега века који циљају на незнабожачке обреде, које је црква забрањивала;
7) Најзад у језику, који својим најстаријим па и данашњим облицима сведочи и о прошлим вековима, и који нам нарочито својом топономастиком допушта изнаћи, или бар нагађати: о местима на којима се вршио обред. Он нам још казује и какве су идеје везане за лица, идоле, разне обреде и догађаје из верскога живота незнабожачких Словена.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:38 pm

I - Словенски хроничари из разних словенских земаља
За познавање првобитне Русије Несторова Хроника садржи један неоцењиви докуменат. Овај хроничар писаше крајем XI и почетком XII века. Русија је била званично у хришћанство преобраћена 988. г. Стога је овај аналиста могао тада познавати синове првих Хришћана и прибрати тачне податке о култусу њихових предака. Он нам, више-мање, пружа тачне појединости о Перуну и Велесу, о Дажбогу, Стрибогу, Мокошу, Симарглу. Ако су и нека имена изопачена класичним успоменама, има их и која су апсолутно изван сваке сумње, и чије је постојање утврђено и другим писаним споменицима. Он нам даје о овим идолима, више-мање, детаљне податке, о жртвама њима принашаним, о жрецима, Русалијама (незнабожачки празници), и даћама. И Новгородска Хроника потврђује извесне текстове Несторове Хронике.
Један настављач првобитне хронике (рукопис зван ипатски), говорећи под год. 1114. о богу Сварогу, удаљује се доста од свога предмета, па умеће ту бога сунца Дажбога, Египћане, итд. У овом ставу као и у именима извесних божанстава, поменутих у основној хроници, није тешко не наћи страначких утецаја.
Подаци које дају руске хронике допуњују се неким документима средњовековне књижевности, зборницима или разним религиозним збиркама превода византијских писаних споменика, који именима словенских божанстава, или оних који се бар тако зову, тумаче имена јелинских богова. Црквене проповеди чине само нејасне алузије на незнабожачке верске обреде. Одломак епске поезије под именом: "Слово о полку Игорову" садржи неколико таквих митолошких алузија. Признајем, да су оне врло сумњиве. Је ли могућно да се једном хришћанину средњег века, једном просвећеном човеку, свештенику, допало да изазива незнабожачке успомене, да призива ветрове, унуке Стрибогове, да у два маха позива једног руског кнеза, унука Дажбоговог, да изједначује сунце са великим богом Хорзом, говорећи да кнез Вишеслав претиче ход Хорзин? Признајем да ми ова хуљења на веру, под пером једног хришћанина средњег века, изгледају врло невероватна.xiii
Чешки хроничар Козма из Прага (XII век), отац чешке историје, прича својим, час књижевним а час простачким латинским језиком, доживљаје чешких легендарних кнежева: Крока, Љубуше, Пшемисла, Неклана, Хостивида, итд. Али је врло резервисан у свему што се тиче словенске митологије. И кад ипак мора учинити какву алузију на богове незнабожачког времена, Козма им даје класична имена:xiv "Ergo litate diis vestris asinum ut sint et ipsi vobis in asylum. Noc votum fiere summus, Jupiter et ipse Mars, sororque eius Bellona atque gener Cereris iubet"... Може ли се из овог става закључити, да су Чеси обожавали Перуна (Јупитера), Световида (Марса), једну богињу рата, и једнога бога пакла, чија имена и постојање уосталом ништа нам не доказује? На другом месту (књ. II, Cool Козма вели, да је кнегиња Тета научила народ обожавати Ореаде Дриаде, Хамадриаде, па додаје, - што је тачније, - sicut el hactenus multi villani velpagani hic latices seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus sive collibus litat, alia quae ipse fecit, idola surda et muta rogat et orat.xv Из овог става јасно се види, да су Чеси обожавали идоле. На жалост одавде не видимо ни имена тих идола. Други један, не мање интересантан, споменик споменусмо у почетку III главе. Он набраја незнабожачке обреде које је укинуо кнез Бретислав II, жреце, враче које прогна, и то је све.xvi
Далимилова стиховна хроника, која је душу своју позајмила из Козмине хронике, такође не додаје ничега позитивног оним тако тамним подацима свог прототипа. Ипак, пошто је она написана на чешком језику, пружа нам неке појединости, којих нема у латинској фразеологији њенога духовног оца (прототипа). Тако она каже, да стари Чеси зваху нав стан мртваца:
"Potom Kroh jide do navi"
(затим Крок оде у нав).
Ако се мало исправи текст на известан начин, она ће нам казати (II, стих 6) да се Чех (Cech) одселио из Хрватске у Чешку, носећи на својим леђима све своје претке (dědky své), тј. своје кућне богове (penates).
Пулкавина хроника (XIV в.) такође постала из Козмине, потпуно ћути о вери незнабожачких Чеха. Садржи неколико доста тамних алузија на култус брандебуршких Словена: "cum in dicta marchia gens adhuc permixta Slavonika et Saxonika gentilitatis ritibus deserviret et coleret ydola".xvii И мало даље (око год. 1153), открива нам, да је у Брандебургу постојао један идол са три главе,xviii и њега су обожавали Словени и Саксонци.
Gallus-ова хроникаxix (прва година XII века), која уосталом и није пољског порекла, навлаш обилази незнабожачко доба. Све што нам казује о Пољацима пре хришћанства јесте: да су били полигамисте: "Istorum gesta quorum memoriam oblivio vetustatis abolevit et quos error et ydolatria defoedavit, memorare negligamus".xx На другом месту (књ. II, глава XLII), он упоређује незнабожачке Прусе са зверовима.
Хроника учитеља Вићентија не мање мрзи и избегава незнабожачке ствари, те на њих ни најмање не подсећа.
Први хроничар, или боље историк пољски у средњем веку, који се бавио вером незнабожачких Словена, јесте архиепископ Длугош, или Longinus, који је писао при крају XV века (од 1455 - 1481) своју Historia Poloniae. У ово време у правој Пољској беше већ неколико векова потпуно нестало паганизма, и последњих година врло се мало важности придавало Длугошевим подацима о старим божанствима његове земље. Недавно се г. R. Brьcknerxxi трудио, да, што се тиче словенске митологије, оживи Длугоша. Длугош воли пољску домовину. Не пропушта ништа што се тиче зачетка њенога живота. Само, како је он препуњен класичном митологијом, труди се да изнађе своје богове код старих Пољака, и најзад их налази шест.xxii Изједначује Јупитера са Yeszaom, Марса са Liadom, Венуса са Dzydzilelya-оm, Плутона са Nijom, Дијану са Dzevana-оm, Цереру са Marzanom. Он зна и за бога времена (temperies) који се звао Погода, бога живота Zywie; тврди да је у Гњезну био и један храм првога реда: "delubrum primarium ad quod ex omnibus locis fiebat congressus." Очигледно су на њ много утицале и хришћанске идеје. Пошто је Гњезно, као католичка митрополија, седиште примаса, он би хтео, да је оно играло исту улогу и у незнабожачко време. Он говори о храмовима, идолима, свештеницима, светим дрветима, жртвама (чак и у људима), годишњим светковинама, од којих су се неке, упркос хришћанству, сачувале и до данас, а једна се и зове Стадо. На њему се види утицај класичких и хришћанских успомена; узима за имена појединих божанстава облике, који се понављају у овом или оном народном рефрену. Но при свему томе, с обзиром на сиромаштво словенских извора код западних народа, његова сведоџба није сасвим за одбацивање. Ако је идентичност Плутона и није спорна, није мање истина, да је та nyja сродна са nav-ом код Чеха, што нам помаже да је боље растумачимо.
Брикнер је још нашаоxxiii неколико података у једној збирци црквених беседа на пољско-латинском језику, сачуваних у петроградској библиотеци. Он је ту збирку скоро објавио; тиче се нарочито наших митских бића. Један од тих података објашњава нам и Длугошеве заблуде.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:39 pm

II - Страни хроничари
Док су чешки и пољски хроничари намерно пренебрегавали незнабожачко доба у историји својих народа, странци, који нам причају борбе Немаца или Данаца са данас већ несталим балтичким Словенима, или напоре германских мисионара да их преобрате у хришћанство, већином су боље информисани. Нарочито се њиховој сведоџби има захвалити, што ми данас можемо имати доста јасну слику о религиозном животу балтичких Словена и оних са Лабе, а особито становника острва Рујна. Ми заборављамо, да у X веку све земље с десне стране Лабе и Сале (изузимајући предео између ушћа Лабина и тока реке Траве) беху још насељене словенском расом.
Адам Бременски (из Бремена) учитељ у истој вароши, каноник градске катедрале писац је Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum. Он је живео у првој половини XI века; становао је на граници Славије у једном граду, који је захтевао да постане њиховом хришћанском архиепископијом. Похађао је Данце, могао је испитивати архиепископску архиву, слушати причања разних мисионара. У својим Gesta Hammaburgensis eclesiae pontificum он прича историју ове архиепископије и историју оближњих народа, нарочито Скандинаваца и балтичких Словена; у III књ. излаже труде кнеза Gottschalk-а на преобраћању у хришћанство Бодрића, обалских становника Лабе и Балтичког мора. Принцип му је, да се не задржава на незнабожачким стварима: "Inutile est acta non credentium scrutari." Ипак му се омакну више занимљивих ситница за нашу студију. Тако (књ. II, глава XVIII) он укратко описује варош Ретру (Rhйtra) са њеним храмом, подигнутим у част демонв quorum princeps est Radigast; потврђује (II, 40, 41) одвратност Словена према хришћанству и њихово рђаво поступање са хришћанским поповима; прича (III, 60) да је у овом истом граду Ретри и владика Јован био принесен на жртву богу Радгосту.xxiv Доказује нам да су становници Рујна били више одани култусу злих божанстава него остали Словени (Descriptio insularum, 18). Набраја у неколико махова мучења, која су искусили хришћани од некрштених Словена, или оних, који су се из хришћанства повратили у своју стару веру. На жалост ни на памет му није пало, да нам и о идолима словенским и њиховом култусу да онако потпуних појединости, као што је дао (главе: XXVI, XXVII, XXVIII) о скандинавским божанствима: Тору, Водану и Фриги (Fricco). Верује у извесно сродство сујеверја Саксонаца, Словена и Швеђана (I, Cool.xxv Његова мржња на паганизам не смета му, да истакне и добре особине незнабожачких Словена (II, 19). Често цитира извештаје очевидаца. Његово се уверење не колеба. И ми имамо само жалити, што нам је дао тако мало података.
Хелмолдово дело Chronicon Slavorum јесте, као што и сам наслов казује, најважнији извор за историју Словена у средњем веку. Пореклом Холштинац, Хелмолд је био свештеник цркве у Либеку, парох парохије Бозау око језера Плена (Ploen) у земљи Словена Вагринаца (Wagriens).xxvi У савезу са владикама Олденбурга Вицелином и Геролдом придружио се њиховим напорима да покрсте незнабожачке Словене. У тој мисији он би послат к њима око 1155., и примљен је од кнеза Прибислава, чије гостопримство веома хвали. Прибислав је био хришћанин. Хелмолд уосталом има доста рђав појам о Словенима, без сумње услед њихове оданости паганизму: "Slavorum animi naturales sunt infidi et ad malum proni ideoque cavendi". Назива их "natio prava et perversa" (I, 27). Њихова је земља за њ "terra horroris et vastae solitudinis". Признаје уосталом, да су се Немци према њима рђаво понашали. Словени, којима се он бави, јесу осим Вагринаца још и Љутићи и Бодрићи између Лабе и Одре. Њихово преобраћање у хришћанство, или њихов повратак у ово после отпадништва, чини главни предмет његове хронике; он пише: ad laudem Lubecensis eclesiae (посвета на књизи). Користио се Адамом Бременским од кога много позајмљује (testis est magister Adamus). Но он се тако исто служи и записаним предањима и причањем словенских стараца, "qui omnes barbarorum gestas res in memoria tenent". (I, XIV). Изгледа, да је знао и словенски језик, јер наводи неке речи и пише доста тачно нека имена. Пружа више појединости од Адама Бременског: о вери незнабожачких Словена, о култусу Црном Богу (I, 52), о култусу Богу Провену (83), о идолу Подага, о храму у Ретри и богу Радгосту, о Сиви, богињи Полабљана, о боговима који имају и који немају својих идола; он нам казује, да су Словени волели правити идоле са више глава (што тврде и други писани споменици), да верују у постојање једног најстаријега бога, од кога сви други произлазе; да имају светих шума (83). Зна да је постојао Световид, бог острва Рујна, и мисли да је то исто божанство као и свети Вид корвејских калуђера. Главе 52. и 83, у његовој првој књизи, и глава 12. друге књиге јесу најважнији извор за нашу студију, и ако оне ипак нису једине, као што мисли један коментатор хронике, г. Воелкел. Ова хроника не прелази годину 1170.xxvii
Титмар (рођен 976. умро 1018) био је каноник у Магдебургу, и пратио је цара Хенриха II у његовом походу противу пољског кнеза Болеслава Храброг. Год. 1009. постане владиком у Мерзебургу. Овај град, лежећи на Сали, на самој граници Саксоније и Словеније, беше словенског порекла. Име му значи, да лежи између шуме: месе - између, бор - шума; Титмар надахнут својим класичним успоменама, даје му другу етимологију. Хоће да веже његово порекло за Римљане: "Et quia fuit haec apta bellis et in omnibus semper triumphalis antiquo more Martis signata est nomine". Ипак он зна и словенску етимологију, на коју алузира: "Posteri autem (тј. Словени) Mese, id est mediam regionis, nuncupabant eam vel a quadam virgine seducta". Његов германски патриотизам буни се на помисао о словенској митологији. Намерно изоставља истраживања незнабожачке историје своје дијецезе, и своја причања почиње крајем IX века. Мерзебург је у ово време био на самој граници германског племена. На десној страни Сале живљаху разни народи, чланови велике породице Срба или Сораба.
Како-тако Титмар је морао прибрати неколико бележака о њиховом језику, и у прилици их наводи: "Belegori, quod pulcher mons dicitur" (IV, 56) "Bele knegini, id est pulchra domina" (X, 4); "Bolizlaus qui maior laus interpretatur" (IV, 45); i Dobrawa, quae bona interpretatur (IV, 55). Сви његови преводи нису тако срећни, нпр. кад преводи Medeburu (дрво богато медом) са mel prohibe. Он има уосталом јаке разлоге, што не воли Словене. Два његова претка (I, 10) су погинули у борби против њих. Природно је што му њихова незнабожачка вера изгледа гнусна. "Cum execranda gentilitas ibi veneraretur" (VIII, 59). "Quamvis autem de hiis aliquid dicere perhorrescam, tamen, ut scias, lector amate, vanam eorum superstitionem..." (VI, 23). Но и поред његових предубеђења омакну му се ипак и по који драгоцени подаци. Он нам казује и нека имена светих места, као pagus Silensis (VIII, 59), света шума Жутибор (Zutibore).xxviii Спомиње једну безимену богињу, чију су слику Љутићи носили на својој застави. (VIII, 65). Тврди да се код некрштених Словена све свргава смрћу (I, 14). Али ово тврђење бива услед историје о вампирима. Титмар је у основи сујеверан; али воли да описује снове, утвари. Кад би се из његових тврђења могло закључити, да Словени нису веровали у вампире, то би доиста било једно занимљиво сведочанство у њихову корист. Он зна, да су они имали идоле (III, 19). Најзад и поред све његове мржње, ипак посвећује читаве две стране опису вароши Редарв (Редаринаца), коју зове Riedegost, и која је била једно од главних светилишта њихове вере. У противречности је са Адамом Бременским, који тој вароши даје име Ретра, а богу име Радгост (Redigost). Он описује храм у овој вароши, идоле, особито оне бога Сварожића (Zuarasici);xxix и сведоџба, коју он даје о култусу овом богу, потврђује се писмом светог Брина цару Хенриху II. Титмар зна, да су постојали и свештеници, који су вршили култус овом богу, и описује пророштва чињена помоћу светих коња, што се такође потврђује сведочанствима Сакса Граматика и Отона Бамбершког.xxx Зна да су код Љутића храмови и идоли врло многобројни. Хелмолд скоро тако исто каже. Титмар пише: "Quot regiones sunt in his partibus, tot templa habentur et simulacra demonum singula ab infidelibus coluntur." (VI, 25) И Хелмолд вели: "Praeter penates et idola quibus singula oppida redundabant" (I, 63).xxxi
Сакс Граматик је Данац. О његовом животу мало се зна. Био је свештеник, и умро је првих година XII века. Придодат је био личности Апсалона, епископа Лунда у Сканији,xxxii једног од најзнаменитијих државника и прелата средњега века.xxxiii Апсалон је био тајни саветник краља Валдемара, и он је и наговорио овог да удари на Венде или некрштене Словене, те се тај напад сврши падом вароши Арконе 1168, кад и острво Рујан потпаде под данску власт, и словенски паганизам би сасвим уништен. На позив Апсалонов Сакс написа своје Gesta Danorum. То је један фини и елегантан прозаиста; пун је латинског класицизма, нарочито из Валерија Максима. Је ли он био очевидац догађаја које прича? Ово се може само претпостављати, али не и тврдити. У сваком случају епископ Апсалон, који је учествовао у свим тим крупним догађајима, постарао се, по свој прилици, да му о њима да озбиљних података. Његов дански патриотизам је можда ватренији од хришћанске му вере. Он се користио, а то нам и он сам каже у свом предговору, старим народним песмама ("maiorum acta patrii sermonis carminibus vulgata"), које се потрудио и превести на латински, затим причама Исланђана (Tylensium) и казивањима владике Апсалона ("Absalonis asserta docili animo stiloque complecti cure habui").
Његова историја Данаца је једини значајан документ, који ми имамо о борбама рујанских Словена са Данцима, о Аркони, великом светилишту словенског паганизма, о култусу и уништењу идола Световидовог. У ономе, што се односи на ово божанство, Сакс је много потпунији од Хелмолда, те је јасно, да је био добро о свему обавештен. Но као и Хелмолд он брка Световида са светим Видом. Ово занимљиво мешање незнабожачког бога и хришћанскога свеца лако се објашњава оним мислима, које тада кружаху. Иако изгледа да је мало фанатик, ипак му се (Саксу Граматику) не може пребацити, да је имао предрасуде свога века и своје касте. Ми му још дугујемо и драгоцене податке о култусу Руђевида, Торевида и Поренуција (Rugievithus, Porevitus, Porenutius), о пророштвима, жртвама и сујеверицама рујанских Словена. О свему томе Апсалон му је дао све податке.xxxiv
Поред историје Сакса Граматика меће се и Knytlinga-Saga (Historia Knytidarum) тј. историја Книдових потомака. Она је сређена под надзором и настојањем владике Апсалона. Садржи само неколико врста које се односе на време, које се нас тиче. Потврђује причања Сакса Граматика, чак их допуњује, јер нам казује имена трију божанстава, којих нема у Саксу; а то су: Турипид, Пизамар и Црноглав (Turipid, Pizamar, Tiarnoglovius). Прва два имена је врло тешко протумачити; последње је јасније, и очевидно значи: бог или идол црне главе (čarnoglavy). Ма како били мршави његови подаци, не треба их пренебрећи. Книтлинга Сага обухвата данску историју од почетка X века, и свршује се годином 1187. Приписују је Олафу Торзону (Olaf Tordzon). Може се мислити, да је познавао Саксово казивање, и да га је оно и подстакло, да састави своју књигу. Ужасно изопачава особена имена. Тако кнез Pryslav код њега је Freedevus. Без сумње нису боље прошла ни имена божанстава. Како је он савременик последњих догађаја, које прича, могао је прибавити и извешћа, којих нема у Сакса Граматика.xxxv
Биографије владике Отона Бамбершког садрже један особито значајан докуменат за изучавање словенске митологије. Пореклом из Швабије, Отон се родио у другој половини XI века, у младости боравио је неко време у Пољској. Допринео је браку Владислава Хермана са Јудитом сестром цара Хенриха IV. Научио је пољски, те му је то учинило знатне користи у његовим мисијама код Словена.xxxvi По повратку у Немачку постане владиком у Бамбергу, и би посвећен у Риму 13. маја 1106. г. У Пољској је био оставио лепих успомена. Год. 1123. позове га кнез Болеслав III да покрсти Померанске Словене; он оде тамо, где га прими кнез Вратислав, хришћанин (покрштен је у Мерзебургу). Отон посети вароши: Pyrice, Камин, Волин, данас Wollin, Љtetin, Koloberg (данас Колберг),xxxvii подиже цркве, намести и једнога владику за Померанију у Волину. У овој својој првој мисији покрстио је више од 20 000 Словена, и саградио је једанаест цркава. Но по његовом одласку изродише се многобројна отпадништва. У почетку год. 1128. вратио се овај апостол у Померанију преко Магдебурга, посети Хавелберг, Узноим, Волегост, Штетин, Волин, и врати се у дијецезу месеца децембра.
Ебо (Ebbo) калуђер из Бамберга написао је око 1151. или 1152. свој Vita Ottonis. Он је био познавао владику, користио се причањима његових другова, особито причањима попа Удалрика (Udalric), који је Отона пратио у његовој другој мисији, и, како изгледа, био један поверљив и интелигентан посматралац. Ебо је дакле сведок врло достојан поверења за све што се односи на другу мисију. Мање је поуздан за прву мисију. Саопштава једно аутентично писмо владичино папи. То је један врло савестан човек, како изгледа, неспособан за какву побожну подвалу. Њему се може човек поверити, ипак, наравно не заборављајући, да је то човек средњег века и то црквени. Верује наравно и у чудеса, и прича и нека, која нису баш сасвим неистинита. Ебо најпре констатује незнабожачки фанатизам Померанаца: Tanium esse gentis illius ferocitatem, вели војвода пољски, ut magis necem ei inferre quam iugum fidei subire parata sit. Прича, да становници града Јулина (име му је од Јулија Цезара!) поштују један стуб подигнут у част овог великог човека. После разних сметњи најзад владика Бернард склони становнике Јулина, да се покрсте, и обучи их да своје мртве сахрањују у гробље, а не по шумама или пољима; да више не мећу штапове над гробовима,xxxviii да више не подижу куће за идоле, да више не питају за савет пророчице, да не прибегавају враџбинама. Жреци јулински заверише се и противу живота владичина. Они однесоше једнога идола Триглава, поверише га чувању једне старице, која га скри у шупљину једнога дрвета. Владика подиже у Јулину две хришћанске цркве; па да би што боље придобио љубав и наклоност новопреобраћених, он стави обе цркве под заштиту два свеца словенска: св. Војтеха (Адалберта) и св. Вацлава, обојица пореклом из Чешке (књ. I).
Књига II враћа се на историју града Јулина, који је подигао Јулије Цезар, и који још чува његово копље. Овај је град био чувен по култусу једноме идолу, чије име, на жалост, није забележено, и који је ту привлачио сваке године велики број народа. Покрштење је било сасвим површно, привидно. Многи су незнабошци по својим кућама посакривали мале идоле, украшене сребром и златом. На општи народни, традиционални празник свет долази гомилама; кад су му одузели те идоле, он се одмах враћа паганизму. Штетин и Јулин имађаху сваки по три планине; на највишој стајаше идол Триглав. Једна прича из друге Отонове мисије казује нам да ти идоли имађаху одело или неке друге покретне украсе.xxxix Кад је владика дошао у град Хологаст, један жрец обуче на себе одело идола, направи се богом, да би подстакао своје једноверне. Отон за тим оде у Хозегов, данас Гуцков, где нађе величанствене храмове (magni decoris et miri artificii), за које су становници били утрошили на три стотине таланата. Не кажу нам, истина, колико су вредели ти таланти. Становници понуде Отону новац, да им не дира светиње. Он одбије понуду, поруши им идоле. О њима нам Ебо пружа драгоцених појединости. Они беху, вели он, mirae magnitudinis et sculptaria arte incredibili coelata. Без руку, извртених очију, одсечених носева, ови су идоли једва на неколико пари волова одвучени на ломачу. Ово се сведочанство слаже са Титмаровим чудноватим начином. (V, 23) "Huius parietes variae deorum, dearumque imagines mirifice insculptae exteriis ornant... interius autem dii stant manu facti, singulis nominibus insculptis galeis atque loricis terribiliter vestiti..."
Ебо нам описује у Штетину неке веома тешко разумљиве споменике о незнабожачком култусу. Било је у том граду, вели он, pyramides magnae et in altum more paganico muratae. Са једне од тих пирамида, која је очевидно имала религиозни карактер, држао је проповед и владика. Да ли су то били гробови или предикаонице? Ебо, на жалост у своме и сувише кратком причању, не даје о њима никаквих тачних података. Отон (18) затим иде, да се моли Богу, под један орахxl или боље под једну леску (idolo consecratum), која се налази поред једнога извора, и наређује да се исече. Штетињани га замолише, да поштеди то дрво, чији плод исхрањиваше чувара. Он пристаде. Више него једанпут наићи ћемо на текстове који говоре о светим дрветима.xli
Херборд није познавао Отона. Ipsum autem in carne non vidi, вели он; али је нашао једног члана из прве владичине мисије, који му је дао и оне појединости Ебу непознате. Он је своме причању дао литерарни облик дијалога између Тимона, молиоца манастира св. Михаила у Бамбергу, и калуђера истог манастира Сифрида. Тимон је био у служби код владике читавих пет година. Он је пратио Отона у његовој првој мисији. Причања које Херборд меће у његова уста, врло су жива и пуна духа; изгледа да их је писао под непосредним утицајем самих догађаја и да их је причао какав интелигентан приповедач. Херборд се често служи Ебовим причањима и казивањима калуђера Прифлинга. Много је и ученији и писменији од свога претходника. Он ставља у уста својих лица дуге говоре. Немачки историци се не слажу о вредности његовог дела. Жафе (Jaffй) је врло строг; Кепке и Клемпен (Koepke, Klempin) су му наклоњени. Котљаревски га тако цени, да му се човек може поверити. Петров дели Жафеов скептицизам. Херборд и Ебо се допуњују на понеким местима: Херборд је потпунији за прву мисију, а Ебо за другу.xlii
Херборд је наравно рђаво расположен према Померанцима, за које вели, да су вероломан народ (II, 6), па наводи њихову варварску свирепост (4, 7, 11, 24) и незнабожачки фанатизам (II, 26).xliii Он нам каже, даје код Померанаца постојала једна свештеничка каста (II, 29), да је било храмова, које он зове continae и fana (ib. 31,). Ово име continae буни га, и он се стара, да га протумачи латинским језиком: Sclavica lingua in plerisque vocibus latinitatem attingit, et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas". Затим описује те continae, приписујући им неку ретку величанственост, набраја њихово благо.xliv Прича да је владика однео из ових контина једног идола Триглава, којег касније посла у Рим, да посведочи свој верски тријумф. Поред једног од тих храмова налазаше се један храст и један свети извор. Прича даље о поступању при гатању, за што је служио један чудновати коњ, којег владика продаде на страни: asserens hunc magis quadrigis, quam propheciis idoneum (II, 33).xlv Кад цела варош би покрштена, опирао се још дуго један жрец, који је чувао ову животињу. Незнабожачки храмови беху порушени, идоли разлупани и поломљени (II, 36). Упркос својих предубеђења, он с хвалом помиње поштење и гостопримство Померанаца. У књизи III описује непријатељско држање жреца према хришћанству (III, 4), њихове напоре и подвале само да се одупру његовим успесима. Открива у граду Хологосту: (ib. 6) храм бога Жеровида (Gerovit.) qui lingua latina Mars dicitur, један свети штит, који је сакрио био један прождрљиви жрец; па затим простран и величанствени храм у граду Gozgaugia (sic!) (Гуцков). Незнабошци су тако много полагали на тај храм, па молише, да се сачува, па чак и да се посвети хришћанском богослужењу. Али се владика одупре, и храм као и сви идоли, беше уништен. Град Штетин, за који Отон мишљаше, да га је свег покрстио, врати се једним делом у паганизам. Херборд сведочи о свим напорима жреца, да народ распале против владике и његових другова (III, 14), о њиховом очајном отпору свима мисионарским покушајима (III, 17, 18, 20,), о трагичној смрти једног од тих жреца, који је био полудео (ib. 25) можда из очајања, што је морао својим очима гледати пропаст народне вере.xlvi
Трећа биографија о Отону Бамбершком дугује се неком безименом писцу, за кога се може нагађати, да је био калуђер у манастиру Прифлингу. Он се користио Ебом и Хербордом, али је употребио такође и причања неких црквених људи (quae a notis religiosisque personis), које јасно не означује. Нарочито су та причања легендарног карактера. Његово је дело врло кратко. И он верује у причу о Цезаровом копљу; граду Јулину дао је Цезар своје име. (Чудите ли се што се име Јул. Цезара ставља и код балтичких Словена, кад би неки хтели име Световида заменити са светим Видом!?). Понавља фантастичну етимологију continae. Зна их две. Спомиње култус Триглаву и једном коњу, који служаше за гатања.
Византијски писац, који пише о Словенима: Прокоп, Константин Порфирогенит, Леон Ђакон врло су уздржљиви при писању о вери словенској. Прокоп Цезареац живео је у VI веку, пратио је Велизара у његовим ратовима у Азији, Африци и у Италији. То је озбиљан историк, који ни најмање не пушта на вољу својој уобразиљи. Део његове историје, који нас интересује, јесте онај, који се бави ратовима противу Гота, и причања, која је он прибрао, јесу најчешће резултат његових личних посматрања. О словенској митологији нам даје кратке али драгоцене податке, можда под утицајем хришћанских или незнабожачких идеја. Он нам каже: да су Словени обожавали једнога највишега бога, који производи гром, реке, нимфе, да не знају за судбину (De bello gothico. t. III, c. XIV). Ово се последње казивање не потврђује сувременом фолклористиком, нити пак текстовима средњег века.
Други византијски писац, Леон Ђакон, Константин Порфирогенит, дају узгред неких података, који ће на своме месту бити испитани. Леон Ђакон је живео у време (X в.) када Византинци беху у вечитом додиру са Бугарима и Русима. Конст. Порфирогенит, чија је књига о темама (областима царства) тако драгоцен прилог историји X века, намерно је изоставио говор о незнабожачким стварима.
Руски теолози дају нам неколико података. Тако, Хиларион (XI в.) један од оснивача манастира Печерскій у Кијеву, у својим: Разговорима о закону (вери) датом преко Мојсеја, и истини коју је на земљу донео Исус Христос иставља незнабожачку Русију хришћанској: "Ми се више не зовемо слуге идола, већ хришћани; не градимо више капишча (незнабожачке храмове) већ Христове цркве; не жртвујемо више један другог, већ се Христос за нас жртвује."xlvii
Други писмени извори, већином анонимни, наводе више-мање тачна али осакаћена имена појединих божанстава, које обожаваху некрштени Руси.xlviii
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:39 pm

III - Ликорезни споменици - језик
Немамо аутентичних споменика, или бар таквих, које би могли с извесном поузданошћу приписати коме божанству. Хришћанство није ништа у животу оставило од храмова, које су описали: Хелмолд, Сакс Граматик, Титмар, или историци Отона Бамбершког. Идоли, којих је било безброј сви су уништени. Они пак који још постоје сви су, - осим безначајних остатака храма у Аркони, - сумњиве аутентичности. Такви су: барељеф у Алтенкирхену на острву Рујну; идол нађен у Збручу (Zbrucu), а данас се чува у збирци Краковске Академије; његове снимке смо донели на крају књиге; неколики груби ликорези, који се чувају у данцишком музеју, а први пут су објављени у Archiv fur Antropologie 1894.xlix И њихови снимци су на крају ове књиге. Ако су ови споменици словенски, као што се може претпоставити, они ни најмање не одговарају описима оних текстова из средњега века. Они немају ничега заједничкога са несталим идолима, које нам Титмар радо представља као примерке изванредне вештине.l Један мој ученик пропутовао је скоро Немачку. Молио сам га, да потражи у неком музеју какве било остатке словенскога култуса. Но он није ништа нашао.
Језик. - Ако је нестало немих споменика, ликореза, остало је гласовних. У једном врло интересантном делу Миклошић је проучио хришћанску терминологију словенских народа.li Ова је терминологија и сама наследница једне незнабожачке терминологије, која се може употребити. Састоји се из двојаких елемената; једни су чисто словенски, а други су позајмљени из страних језика. Немајући намеру да наводимо сав словенски речник, ми ћемо овде означити само понешто.
Да почнемо именом божанства. Реч, која хоће да означи бога, и данас је још у свим словенским језицима иста - бог. Њу није донело хришћанство. Налазимо је међу именима незнабожачких божанстава, која су наведена у руској Несторовој хроници: Стрибог, Дажбог; у Хелмолда: Црнобог (Zcernoboh, id est deum nigrum).lii
Сматра се, да је ова реч истоветна са санскритском bhaga. То је један епител богу, и особено име једнога божанства из Веде (староперсијски baga, старобактријски bagha, - бог). Bagha на санскритском значи: благостање, срећа. Тешко је одредити, да ли словенско значење долази од овог првог или другог значења. Поред речи бог, и свију осталих, које означавају идеју божанства, налазимо: богат, убог, збожје (жито, пшеница на малоруском), збожо (Zbožo, fortuna, pecus), срећа, дика на лужичко-српском; у чешком zbozi - имање, трговина. Неки писци раздвајају ова два смисла, и хтели би видети за њих по два различита корена. Ова разлика није потребна, јер идеја о Богу, срећи и добру лако једна другу објашњавају.
Као антитезу пансловенској речи бог налазимо исто тако пансловенску реч бес (бясь - зао дух). Изгледа, да је ова реч старија и од хришћанства, које је сасвим просто преписивало речи διαβολος и δαιμον. Миклошић је везује за корен би - ударити, тући. Можда је то та реч, која се налази у имену онога божанства на острву Рујну и које Книтлинга Сага зове Pisamar.
Друга реч чорт (чёрть) налази се у руском, малоруском, пољском, чешком, лужичко-српском (и у литванском) и у словеначком, у глаголу чортити (чертити) - презрети, проклињати. Ова је реч апсолутно непозната старословенском, српском и бугарском језику. До сада се није знала њена етимологија. Ја ћу је радо везати за старо горње-немачко scrato (види даље главу о домаћим боговима).
Обредна места. - Реч божница (божница) означује у старим руским хроникама хришћанска светилишта. Ради означавања хришћанских храмова, хришћански језик створио је речи: церковь, црква или костель која одговара својој - горњо-немачкој chirichha (која је и сама постала од грчког κιρίακονliii) и латинској castellum.
За незнабожачку периоду имамо једну реч, коју наводи Херборд, историк Отона Бамбершког. То је реч contina, којом је он сам означио храмове на острву Рујну. Ова се реч довољно објашњава словенским језиком; старословенски кьшта (контја), знаци кућа; контина, исто као и храм знаци божја кућа. Ова ми етимологија изгледа много вероватнија од оне коју предлаже немачки издавач Херборда: пољски Konczyna. Konczyna знаци просто крај, свршетак и ничега значајног нема са појмом једне грађевине.
Старословенска реч храмь првобитно значи: верска кућа. Реч капиште капиште,liv коју наводе многобројни словенски извори значи првобитно место где се чувају идоли (капи). Исто тако кyмириште јесте место где се налазе идоли.
За означавање идола ми имамо у старословенском пет разних речи: кап, балван, истукан, или стукан, кумир и модла.
Кап значи идол, налази се још и као капиште која по смислу наставка - иштеlv значи идола или храм за идоле. Изгледа ми да не би било тешко ову реч приближити речи кип, која још и данас постоји у словенском и српскохрватском, и значи статуа. Ова се реч налази и у мађарском кйr. - По свој прилици је турског порекла: кер, кеб на ујгурском језику (ист. Туркестан) значила би, првобитно, идоле простачких народа суседни Словена. Балаван је турска реч. Истукан је трпни придев од глагола истукати, - вајарити. Кумир на први поглед мета словенске физиономије. Од ње је постало кумириште, место где се славе идоли. Остала је само у руском, а у друге словенске језике није прешла. Миклошић вели, да се овде назире финско порекло (Etym. Worterb. sub. voce): kumarsaa - поштовати (Вескеlvi пише kumartaa и везује за мордвинско komans). Но ученом лексикографу ово порекло изгледа мало вероватно, нема вели, тако старих позајмица из финскога. Модла, изгледа чисто словенскога порекла, и очевидно да има неке везе са глаголом модлити-молити, који се под разним облицима употребљава данас у свим словенским језицима. Модла у смислу идола налази се само у чешком, где значи храм, и у пољскоме где значи молитва. Нема је у руском, иако овај има реч молити ся.
Појам о жртви изражен је у чисто словенским речима обять (обећана ствар), жрети (принашати на жртву, жртва. Изгледа (по Миклошићу, sub voce), да хоће да значи приближно: хвалити, узносити. Првобитно је и постојало само у старословенскоме и рускоме. Заколъ δφαγή-оно што закоље (од корена кол-клати); треб (од корена тереб, искати) требаlvii оно што богови ишту: И прiйде (Владимиръ) кь Киеву, и творяше требу кумиромь.lviii
Корен треб улази и у велики број географских имена. Треба знати, да места, која носе то име нису места старих верских обреда.lix Оваквих места је врло много у Пољској, Чешкој, у земљама, у којима су становали лапски Словени; врло су ретка у Русији. Једном приликом нарочито ћу се вратити на распрострањеност њиховог значења. Молитва се казује глаголом модлити-молити се, који се налази у свим словенским језицима, и долази од корена модла - идол. У својој студији о хришћанској митологији словенских језика (§ 28) Миклошић ову реч приписује санскритској mrd "conterere", и нагађа, да тај повратни глагол, чији је предмет у дативу, значи првобитну мисао, појам о скрушењу: молити се Богу - скрушити се пред Богом. Но он је касније опорекао ту етимологију. Јер је заиста тешко одвојити модлити од модла.
Хришћански поп у Словена зове се засебном речју свештеник, свяшченикъ. Реч ова, постала од корена свет - свять - јесте превод грчке ιερεύς, латинског sacerdos. Означује онога, који се нарочито бави светим стварима. Појам о светаштву је морао бити непознат незнабошцима: и за то је питање; да ли тај корен свет није првобитно значио појам силе, моћи.lx Код Руса беше незнабожачка реч жрець, која означава онога, који врши верске обреде (види горе). За ову идеју немамо речи код осталих словенских народа.
Код западних Словена: Чеха, Пољака,lxi Лужичких Срба, налази се данас реч кнез, ksiądz, што значи кнез, и долази од горњенемачкога kuning. Ово је израз поштовања, сличан речи monseigneur, који се код Француза даје: народним кнежевима, принчевима и прелатима; или је слична речи дом од доминус латинског. Можда она подсећа на незнабожачко доба, када је, без сумње, племенски старешина био и вршилац верских обреда и принашања жртве. Напомињемо да се ова реч нарочито употребљава код Чеха и Пољака, тј. у тим двема земљама, где никакви писани извори не доказују, да је било незнабожачких храмова и свештеничке касте.lxii
Поред свештеника-жреца налазимо и чаробника, врача: влъхвъ, руски волшебникъ. Ово се име налази само у старословенском и руском језику. Везује се за стари корен велс (vels), влъснати, - муцати, мрмљати. Врач, чаробник - волшебник био би онај, који је мрмљао тајанствене речи. Код Пољака и Чеха он се зове: čarodéjnik, czarodziej, онај који чини чари - čary. У чешком и западно словенском cara значи црта, бразда. Да то не означава онога, који обележава црте, знаке, слова? У чешком се још налази: černoknižnik, у пољском czarnoksiežnik, онај који се служи црним књигама. Ова је реч извесно каснија, млађа од незнабожачкога доба.
О идејама које су Словени имали о оном другом свету, и писани извори и режник дају нам врло нејасних података. Реч nav (нав) изгледа, да значи место, куда мртваци иду после свога живота. Ми ћемо о њој расправљати кад будемо говорили о идејама Словена о бесмртности душе.lxiii
Реч рај примљена је у хришћанској терминологији где у свим језицима словенским значи рај. Очигледно је и она за време незнабожачке периоде одговарала сличној идеји. Црква хришћанска ју је могла дакле примити без устезања.
О погребним обредима оставили су нам стари текстови две речи: страва и tryzna. Једну потврђује Јорнандес а другу руске аналисте. И поред супротних мишљења, (Види расправу ор. Крек, Einleitung, стр. 435.) ја се не устежем видети у страва, која се славила по смрти Атилиној, словенску реч - даћу.lxiv
Руски хроничари бележе, да су тризне слављене у част мртвих (Летопись по ипатскомоу спискоу, стр. 30, 37, 44; по Лав. сп. стр. 77, 81, 87, 116). Ја држим, да је тризна сродна страви Јорнандесовој. И то је једна врста даће. Чини ми се, да се карактер тризне довољно јасно објашњава у посланству руске кнегиње Олге (X в.) Древљанима: "Ево ме, долазим к вама, спремите доста медовине (медъi многоу), поред града, тамо где сте погубили мога мужа; хоћу да учиним тризну своме мужу" (даћу му подушје).
Пошто смо обележили све аутентичне или вероватне изворе за словенску митологију, вреди рећи коју и о апокрифним, лажним изворима, који су све до последњих година кварили сва она дела, која се односе на нашу студију, наводећи на крупне грешке и многе научнике, као: Грима, Хануша, Лелевеља, Ербена, Иричека, Палацког, Котљаревског. На њихова дела људи се још позивају. С тога није згорега обавестити читаоце о нетачностима, које они нису могли избећи.
Једна од најдрскијих мистификација XVIII в. била је фабрикација тзв. прилвичких идола и натписа, који их красе. Потоцки, Лелевељ, Колар, дали су се занети тим грубим измишљотинама. Не улазећи у појединости ове дугачке мистификације, довољно је да упутим читаоца на чланак г. Јагића у Archiv f. slav. Phil. (т. в. п. 193 - 215, и II, п. 388.) Поред прилвичких идола и такозваних руских натписа у Микарзину (Miиkarzyn) може се ставити и лаф из катедрале у Бамбергу, сам за се потпуно аутентичан; али је г. Шафарик врло погрешно мислио, да на њему открије руски натпис, који би дао име Црног бога.lxv
Исто тако треба означити као лажан и потпуно измишљен портрет Радгостов, који краси нека Хелмолдова (Lьbeck, 1659.) и друга немачка издања.lxvi
У XIX веку Чешка је издала читаву серију текстова, који се односе на средњи век, из којих су митолози дуго црпли материјал, којега се данас ипак морамо одрећи. Да напоменемо најпре песму познату под именом Љубушин суд и Краљодворски рукописlxvii (kralovedvor). Из њих су позајмљени: описи о неким божанствима: Бијес, Трас, Морана (Bies, Tras, Morana), о судбини душе после смрти, итд. Сасвим друкчије знаменит фалсификат јесте онај о Mater verborum. Она је половину века тровала сва издања посвећена нашој студији. Библиотека прашкога музеја садржи један рукопис Mater verborum-а., врсту латинског речника, компилацију Саломона III, владике из Констанце. Та је компилација, како се чини, из XIII века. Уз њу има и немачких и чешких објашњења. Известан број ових објашњења је аутентичан. Сва она која говоре о словенској митологији фабрикована су у XIX веку. Ја сам их недавно побројао у Revue d'histoire des religions (год. 1881, т. IV, стр. 134. и 135.). Овде их наводим поново, ради читаоца, да, употребљавајући их не падне у исту грешку, у коју су упали сви моји претходници.lxviii Песме, такозване Словенске Веде, које је објавио покојни Верковић; српске песме, које је издао пок. Милојевић у Београду, оглашене су за неверне, чим су се појавиле.lxix То је заиста штета, јер ове фантастичне збирке су необично проширивале хоризонт наших студија.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:40 pm

Глава друга - Врховни бог
Да ли су стари Словени знали за једног врховног Бога, који би у њиховом Пантеону господарио, као Зевс у јелинском а Јупитер у латинском Пантеону? Прокоп Цезареац описује у једној знатној глави, посвећеној ратовима противу Гота, обичаје Словена, па наводи неколико речи о њиховој вери. Ми ћемо их извадити одатле једном за свагда, пошто ћемо се на њих вратити више пута.
"Словени, вели он, верују да постоји један Бог, који производи гром, и који је једини господар васионе; они му жртвују марву и друге сваковрсне жртве. Не знају за судбину, и не допуштају, да она игра икакву улогу у људским стварима. Кад им услед болести или рата запрети опасност од смрти, они се заветују, ако се спасу, да ће одмах принети богу жртву. И чим се спасу, они то доиста и чине, и верују, да су том понудом богу себи живот откупили. Сем тога они обожавају реке, нимфе и друга божанства, и за време жртвовања они гатају".lxx
Ово се сведочанство тиче Словена, суседа византијскога царства. Што се тиче северних Словена имамо у Хелмолда скоро један такав исти став (I, 83): "Између разних богова, којима приписују власт над пољима, шумама, над жалостима и весељима, они не поричу: да један Бог заповеда озго, с небеса, свима осталима. Тај свемоћни Бог занима се само небеским стварима. Сви други имају своје засебно занимање, и свој посао, па се и њему покоравају. Они произлазе из његове крви, и утолико су важнији, уколико су ближи томе Богу богова." На жалост, нити Хелмолд ни икоји други споменик ичим потврђују ово што је овде речено о генеалогији и сродству словенских богова. Можда се хроничар овде просто и чисто подао утицају успомена из класичне стародревности. Између свих божанстава, које ми знамо, само се за два, и то натежући, може извући нека сродничка веза: Suarasici, или што ће бити Сварожић, син Сварогов; Porenutius који би могао бити какав Пореновиц - Перуновић - син Перунов; и то је све.
На једном другом месту, изгледа, да би Хелмолд хтео рећи: да је тај Бог богова - Световид, показујући ипак жељу, да га помеша са св. Видом (II, 12). "Световид, Бог земаља рујанских Словена задобио је првенствену власт над свим словенским боговима. За наше време слаху му још годишње поклоне - данак, и признаваху га за Бога богова не само земље Вагринаца, већ и све остале словенске области (illum deum deorum esse profitentes)."
Ма како се звао тај врховни Бог, балтички Словени су га замишљали као "препуног славе и божанства", уколико се то, истина, може судити по сведочанству једног биографа Отона Барнбершког. Ебо прича (II, 1) да је мисионар св. Бернард био предузео, да у словенском граду Јулину проповеда католичку веру. Он се ту јави босоног, у врло бедном оделу. Урођеници га запиташе: шта хоће. Он изјави, да је слуга правога Бога, творца неба и земље, да је од њега самог послат, да њих спасе идолопоклоничких грехова. "Шта, рекоше му они, зар ми можемо веровати, да си ти весник правога, врховнога Бога, који је тако славан и пун свакојаких богатстава, кад си ти тако јадан и жалостан, да ни обуће на ногама немаш?... Ти вређаш правога Бога!..." Отон Бамбершки је водио рачуна о тој лекцији, па се појави међу Словенима у највеличанственијој пратњи. Уосталом Ебов текст није јасан, и оно што Словени говоре о врховном Богу, може се уопште применити и на хришћанскога Бога.
Мир закључен 945. год. између Словена и Грка, о коме говори и Несторова Хроника, садржи овакву клаузулу: "да они Руси хришћани који повреде овај уговор буду кажњени од свемоћнога Бога, а они који нису крштени, да су лишени сваке помоћи Бога и Перуна".lxxi Овај безимени Бог који се истакао и пре Перуна, јесте можда тај врховни Бог словенског Пантеона, али он нема засебног имена. Можда је баш и хришћански Бог унесен сасвим просто у текст уговора наваљивањем самих Грка, којима Перун није изгледао довољан јемац. Изгледа, да је Перун био врховни Бог у Руса. У једном старословенском преводу легенде о Александру Великом, коју наводи Афанасијев,lxxii реч Перун јесте превод грчког Зевса. У српским народним песмама, где се налазе јасни трагови паганизма, чешће се налази једна заклетва у "вишњега Бога и светог Јована" Овај вишњи Бог је очевидно хришћански Бог.
Чешки језик има име човека Svéboh, и имена места: svébohy. Ербен а после њега и Поливка су претпостављали, да се у том облику крије име онога првобитнога и врховнога Бога: Svйboh - онај, који је Бог сам по себи. Овај се облик уосталом налази само у Чешкој. У чешком и у словачком налази се облик praboh, prabǔh. Предметак (префикс) пра одговара латинском per, немачкоме ur: Perdeus. Urgott, стари Бог, изврстан Бог. Други словенскиlxxiii језици не знају за ове облике, које уосталом и не потврђују никакви писани споменици. Чешки језик тако исто има облике: Přebǔh, у изразу: Ach Bože, Přebože; облик Rozbože (исти смисао) у унтерјекцији Ach Bože, Rozbože. Предметак roz значи исто што и prě. Дрско би било закључити из ових данашњих израза, да је такав облик постојао и пре хришћанске периоде.lxxiv
Уопште словенски текстови не дају нам никаквих доказа, који би потврдили речи Прокопа Цезарејца и Хелмолда.
Глава трећа - Два врховна бога руских и балтичких словена: Перун и Световид
Две системе: руска и балтичка. - Перун по старословенским руским писаним споменицима; његов култус у Русији. - Божанство сличних имена у другим словенским земљама: Паром, Провен, Porenutius. - Перун и Св. Илија. - Храст - свето дрво. - Световид Бог на Рујну; његов култус. - Световид и Свети Вид. - Тобожњи Световид у Галицији. - Богови на свршетак - вид (-вит): Руђевид, Жеровид (Gerovit) итд. - Нека објашњења.
За словенску митологију постоје две различите системе извора: руска коју потврђују старословенски руски извори, и система полапских Словена (око басена реке Лабе) и балтичких Словена, коју потврђују латински извори германског порекла. Између њих двеју нема никакве везе ни одношаја. Шта више могу се навести нека божанства, као Прон, Поренуције, чија имена једва да подсећају на Перуна, и Сварога Руске хронике, који може лако бити, - Бог би знао по каквој вези, - сродан са Suarasici - Сварожићем германских писаца, руског Волоса, за кога се мисли, да се налази врло далеко од Балтика, а он је и на обалама Лабе у чешкоме Велес-y.
Кад проучимо оба врховна Бога ових двеју система: рускога Перуна и Световисда рујанског, испитаћемо посебице, уколико је то могућно, и једну и другу ову митолошку систему, руску и балтичку, означити сличности и њихове додирне тачке, ако их буде.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:42 pm
Перун
Перун је онај међу боговима словенскога Пантеона, о коме имамо највише писаних извора. Његов култус потврђују нам неоспорни текстови. Име се његово понавља више пута не само у руској Несторовој Хроници, већ и у оном тако занимљивом уговору, који су Руси закључили са византијском царевином 907. и 945. год.lxxv Руси полажу заклетву на првом уговору преко својих мачева у име Перуна, свога бога, и Волоса, бога стада. Други је уговор још изразитији: "Ако неки владалац (кнез) или неко од народа руског повреди ово што је овде написано, да погине од свога оружја, да буде проклет од Бога и од Перуна као вероломник". Хроничар уз то додаје: "Сутрадан ујутру Игор сазива посланике (грчке) и оде на брдо на коме бејаше Перун и ту положи заклетву са свим својим главарима, који беху некрштени: "а Руси хришћани положише заклетву и цркви (капела) св. Илије". Ја навлаш подвлачим ове речи; јер ћемо мало ниже покушати, да видимо: какав је одношај могао постојати између незнабожачког бога и библијског пророка.
Перун је још једном призван као највише божанство у уговору, који је Светослав закључио 971. г. са Грцима. "Ако не ушчувамо и не успоштујемо оно што смо горе изјавили, нека смо проклети од богова у које верујемо, од Перуна и Волоса, бога стада."
По истој хроници поставио је 980 год. кнез Владимир у Кијеву на једном узвишењу више идола, на првом месту идола Перуновог. Он је био начињен од дрвета, глава му је била од сребра, а брада од злата. Око њега су била поређана остала божанства: Хорз, Дажбог, Стрибог, Симаргл, и Мокош, које ћемо све испитати. И Перуну као и свима принашане су жртве. Други један кнез Добриња подиже једног идола Перуну на обалама реке Волхове, поред Новгорода.
Год. 988. Владимир се покрсти; па нареди да се поруше сви идоли; једне сагоре, а друге побацају у ватру: "Он изда наредбу, да се Перун привеже коњу за реп, и тако доле свуче до испод Боричева у поток; за тим нареди дванаесторици људи, да га туку батинама. Докле су га они тако вукли потоком, некрштени људи над њим плакаху. Тада, пошто су га тако довукли до Дњепра, баце га у њ. Владимир рече својим слугама: 'Ако се где заустави, одгурните га од обале, док не прође водопад, а тада га оставите'. Ветар га донесе до једне обале, која се од тада прозва Перунова обала, и која и данас носи то име."
На тај начин још у почетку XII в. једним топографским именом беху сачувана у околини Кијева сећања на Перуна. Ово је име ишчезло врло рано из ових предела. Али се налази ипак на другим местима. Г. Н. Барсовlxxvi бележи једно Перуново у Волгином басену, и једно име Перун близу В. Новгорода, на левој обали Волхова, на месту где бејаше Перунова статуа, коју разори владика Аћим, кад Новгород би преобраћен у хришћанство. Новгородска хроника овако нам прича ту епизоду:
"Год. 6497 (989) покрсти се Владимир. Владика Аћим дође у Новгород, и разори све жртвенике (требишта), обори Перуна, и нареди да се баци у Волхову; и вукоше га по блату тукући га бичем и штаповима; један зао дух уђе у Перуна, и почне кукати: ' Ох мене несрећнога! Ја сам пао у немилостиве руке'. И он пређе преко великог моста, баци своју батину на мост, те се још и данас лудаци ударају том батином, да учине задовољство злим дусима. Затим нареди, да га (Перуна) нико не прими, и један становник са Пидбеlxxvii оде ујутру на обалу реке у часу, кад Перун приспе до обале, одгурну га једном притком: ,Доста си довде јео и пио, мали мој Перуне, продужи и даље пловити'! И сатански предмет ишчезе".lxxviii
Ове исте појединости понављају се и у компилацији под именом: Кратки анали новгородских цркава, које се налази у истој збирци у којој и хроника. Врло је занимљиво и сведочанство онога попољаченога Талијана Гвањинија, који год. 1578. објави дело под именом: Sarmatiae Europae descriptio. "На овом месту, вели Гвањини, уздизаше се некада Перунов идол, баш онде где је данас манастир Перун, назван тако по имену овога идола. Он - идол, био је обожаван од Новгорођана. Представљао је човека како у руци држи огњени камен; сличан је грому, јер реч 'перун' код Руса и Пољака значи гром. У почаст свога идола гораше и ноћу и дању ватра наложена од храстових дрва. Ако се непажњом слугу, који је морају чувати, ова ватра угаси, сви би, без икакве милости, одмах били осуђени на смрт."
Ове тако одређене појединости носе врло озбиљан карактер истинитости; но питање је само: одакле их је Гвањини могао узети?...
Овим чисто историјским подацима могу се додати и други. На име Перун наилази се у врло много писаних споменика XIV и XV века, који се односе на веру старих Руса.lxxix Навешћу само најглавније. Једна галицијска карта из године 1302. спомиње као знак обележавања неког имања један храст под именом Перунов дуб.lxxx У једном ставу романа о Александру Великом име Зевс преведено је са Перун.lxxxi У једном апокрифном споменику, Дијалогу три свеца, чита се: "има два анђела громовника, јелински Перун и јеврејски Хорз." На тај начин постојање Перуна као бога громовника у Русији утврђено је читавом серијом неоспорних писаних споменика. Да ли је он онај врховни Бог о коме говори Прокоп Цезареац (θεςν ένα άπά ντων κύριον)? То се не може потврдити; но он је извесно онај громовник византијскога историка. (τής αςτράπής δημιουργςν).lxxxii
Код јужних Словена, Срба и Бугара, Перуново име не спомињу никакви историјски споменици. Али се налази у једној народној песми, коју је Роковски забележио.lxxxiii Но овај је текст врло сумњив, реч перун и смислу грома (види даље) не постоји ни у српском ни у бугарском. Стога је човек принуђен обратити се на неколико географских, ботаничких или других имена. Тако је име перенуга или перуника заједничка реч и у Бугара, Срба и Хрвата, и значи iris germanica. Неки су примећивали, да та реч долази можда од речи veronica, па је народном етимологијом искварена. Али veronica нема. ничега заједничкога са iris germanica. С друге стране се скреће пажња да се код Срба та биљка зове и богиша, и да лечи извесне болести (богиша - божја биљка). Наводи се у Бугарској једна планина Перин, па би се хтело, да је то Перунова планина. Ову истоветност допуштају и велики аукторитети: Миклошић и Крек. К. Иричекlxxxiv са много више вероватности приписује ову реч елбасанској пердон што ће рећи: залазак (сунца).
Исто тако покушава се утврдити, да и код Словенаца постоји име Перун, као име човека. Крек, који је и сам Словенац, наводи једно село Перун (Перуња вес), један врх брега Перун; једна шума Перун налази се у околини Пољица, у Хрватској. Но требало би знати, од када постоје ова имена. Можда су и скорашња. Јер име Перун, ако и постоји као такво, зар не може бити сасвим просто један надимак? - Пођемо ли мало северно, наћи ћемо у словеначким народним песмама (које је сакупио Колар), једно име Паром које баца громове:
Bouh Parom zaoblacom;
A vidi to nahněvany.
Tresk! zahrmi jej do čela
Hned i z deckem zkameriěla.
(Ражљућен Бог Паром иза облака, виде то, и наједанпут баци гром, и она би одмах скамењена).lxxxv
Luj Leže-Slovenska mitologija Perun
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:43 pm


ИЛИ ОВА:
Za onijeh časov
Za starych Bohov
Za Boha Paroma.
(У оно време, у време старих богова, у време бога Парома.)
Ово су класични наводи. До сада их нико није оспорио. Па ипак ја бих желео видети их потврђене и другим сведочанствима, осим Коларевог.lxxxvi
Волео бих знати и из којег су времена; Колар је имао страховиту уобразиљу, а врло мало критичног духа. По чешком Kott-овом речнику (sub voce - Перун) налазе се и у словачким земљама облици Парам и Барам, глаголи peruntati - ударати громом, и један придев perunsky, који се односи на гром. У Чешкој не постоји име Перун у старим аутентичним писаним споменицима. Њега наводе као име лица (Крек, стр. 389.). Али то је можда као и у словеначком један прост надимак. Имена извршиоца радње на наставак ун нису ретка у чешком језику: běhoun, тркач, krĭkloun, викач итд.
Код балтичких и полапских Словена четвртак се зваше перендан.lxxxvii Ова реч изгледа скована од немачке Donnerstag. Но да ли перен значи гром или бога грома? Да ли и Хелмолдовом Proven-y, треба видети Перуна?lxxxviii "Ми одосмо у онострану Славију, и уђосмо у једну шуму. Ту између врло старих дрвета видесмо храстове посвећене Провену, богу ове земље. Ограђени су били шумском оградом, кроз коју се улазило на двоја врата. У свима селима ове земље има мноштво кућних богова (penates) и идола; али ово је место главно светилиште за цео овај предео. Народ, краљ, свештеници, сви ту долазе ради суђења спорова. Приступ у светилиште допуштен је само свештеницима и онима који хоће да принесу жртву, или онима којима прети опасност од смрти, а није им отказано право азила. Јер Словени толико поштују ове своје светиње, да не допуштају, да се непријатељском крвљу окаља ни ходник њиховог храма."
У Хелмолда се уосталом налази још један бог Прове:lxxxix "Deus Altenburgensis terrae" - особито поштован у Стар-граду. Овај бог нема кипова ("quibus nullae sunt effigies expressae"). Ова имена: Прове и Провен можда су идентична са Перун. Хелмолд зна не само за име идола, већ и за име свештеника - жреца, који га је служио.xc
Бог Поренуције (Porenutius), по сведоџби Сакса Граматика, поштован је у Аркони, на острву Рујну.xciОво би име могло представљати име Пореновић, Поренов (Перунов?) син. Немамо тако озбиљних примера о сродству словенских богова. У сваком случају, опис овога балтичкога божанства не приличи тако ономе опису који нам даје Руска Хроника о Перуновом идолу. Идол у Аркони имађаше четири лица, а пето лице на грудима; лева рука дохвата чело овог лица, а десна браду. Ни мало се не може замислити један бог грома у тако медитативном положају.xcii
У Пољској такође има известан број места, која се и данас зову Peruny, Piorunow, То су, врло лако, места на која је некад пао гром, па од њега чак изведене и неке речи. Зна се за неко камење под именом piorunek:xciii Једна прича из Галиције округа Tarnobrzeg, код Lasovakis-ћана доказује, како изгледа, да у овим пределима још живе успомене на Piorun-а или Перуна незнабожачког.xciv Ево те приче у преводу: "Неки господар обичаваше ићи недељом у лов. Једне недеље оде он тако у лов, и кад би време службе божије, он не бејаше ништа убио. Наједанпут један црни облак отвори небо, и у даљини се чу гром. Господар погледа и спази у реци једну велику и грубу црну тицу, где стоји на једном камену. ' Нисам ништа убио, рече у себи. Бар ову тицу да убијем '. - У исти мах сети се, да у својој ловачкој торби носи један благословен метак већ седам година. Напуни њиме своју пушку, нанишани, и тица паде. Господар је дохвати, погледа је, јер никад није видео тако гадне тице.
Штета, рече он, што сам изгубио један метак за овакву тичурину '. Но он чу иза себе глас, који му рече: ' Не жали ни мало, што си то урадио; ево већ седам година како гоним ту тицу, и никако да је ухватим. Док си ти њу нишанио, ја сам тебе нишанио; и да ти њу ниси убио, убио бих био ја тебе '. Господар се поплаши, погледа и виде пред собом једнога човека као џина, великог као дрво, наоружаног дугом пушком, као дрвеним стаблом. То беше Pieron, који увек лови ове гадне тичурине. Оне се зову брзолетице, јер врло брзо лете. Пијерон дохвати господара за руку и дуго је с њим разговарао; један другоме су гледали пушке, и Перун рече господару, да више никад недељом не лови , па онда одлете као ветар."
Овде смо прикупили све писане изворе, у којима се јавља име Перун или под својим оригиналним обликом, или више-мање измењен. То је бог грома и буре. Ми навлаш обилазимо оне предлагане везе са литванским или санскритским језиком. И не прибегавајући сумњивим сличностима, име Перуна довољно се објашњава словенским елементима. Оунъ, - унъ јесте наставак који означава извршиоца радње. Налази се и у старословенском језику: бĕгоунъ - бегунац, вiъдунъ - мађионичар. Још и данас се врло добро употребљава у руском: опекунь - заштитник, говорунь - брбљивко; игрунь - играч итд. Ми и с друге стране знамо из руског, пољског и словачког да перун, piorun, paron значи гром. Други словенски језици употребљавају за означење те речи искључиво корен грем или гром. Шта значи корен пер? Он показује једну напорну мисао, један силан ударац.xcv Перъ па старословенском језику значи ударам.xcvi Перим је дакле онај који удара, туче. То је епитет који заиста и доликује богу грома.
У оном свом овде често поменутом ставу, Прокоп Цезареац можда мисли на Перуна. "Они познају једног јединог Бога, произвођача грома, и жртвују му марву и друге разне жртве." (De belle gothico, III, 14.)
Ону улогу, коју Перун игра у Пантеону незнабожачких Словена, игра и пророк Илија у фолклористици хришћанских Словена, а особито оних који су остали највернији првобитним традицијама: код Руса, Срба и Бугара. Видели смо напред, у оном уговору закљученом између Руса и Грка, како некрштени Руси полажу своју заклетву пред Перуном, а крштени пред св. Илијом. Да ли је то чиста случајност, што се библијски пророк овде ставља према богу грома?
У Библији се св. Илија јавља као господар свих природних елемената. Вода и ватра му се покоравају. Он јавља краљу Ахабу, да за седам година неће бити ни росе ни кише, докле год он не каже. Он спушта с неба ватру, која сажиже жртву. Он најављује и враћа кишу осушеној земљи. Он стоји пред Вечношћу. "И ево, Вечност пролази, и велики бесан ветар, који ломи планине, крши стење, иђаше испред Вечности. Но Вечност не беше у том ветру. После ветра чу се трус, али Вечност не беше у трусу. За трусом дође ватра, и Вечности ни у њој нема. После ватре зачу се један танак и пријатан звук."xcvii
Св. Илија не умире природном смрћу, већ је чудноватим начином однесен на небо... "И како они иђаху даље путем, и идући говораху: Ево једних ватрених кола и ватрених коња; и они их раздвојише једне од других. И Илија се успе на небеса помоћу једног вихора. А Јелисије (његов ученик) гледајући га, викаше: 'оче, мој, оче мој!' и више га не виде".xcviii
Очевидно су ове приче морале очарати маште, које су већ биле обузете митосом о божанству, које у атмосфери управља великим природним догађајима: громом и муњама. Један научар грчки г. Политис, у својој студији о сунцу ((’Ηλιος) у народним грчким предањима, старао се, да изједначи св. Илију са Хелиосом. Исто је зближење био учинио још и Волтер у своме Dictionnaire philosophique. Врло је могућно, да је истоветност ових двеју речи утицала на машту Грка, који су били верски учитељи Руса. Култус св. Илији у грчким земљама развио се на један сасвим особени начин. Више црквица или манастира цариградских беху стављени под његову заштиту; највише су му посвећивали цркве на висовима.xcix Тринаестог дана авгуских календа слављаху Грци позоришне игре ради успомене на вознесење св. Илије на небо.c
Међу лицима Старога Завета, Илија бејаше очевидно један од оних, који су најживље обузели машту руских новопокрштењака, Словена и Варјага. Он их је подсећао у исти мах и на словенског Перуна у скандинавскога Тора, кога на колима вуку два упрегнута јарца, те сипа варнице из облака, и проноси јеку грома. Од свих хришћанских светаца св. Илија је први кога је Русија признала. Он је један од оних, чији је култус и до данас остао најпостојанији и најпопуларнији. Руски сељак још и данас чује она кола, која су однела на небо библијскога пророка. Св. Илију призивају и противу рана заданих ватреним оружјем, тј. оружјем које грми, пуца. Призивају га, да баца громове, муње и копља противу божјих непријатеља. Од њега зависи: роса, киша, туч, суша. Служба на његов дан каже, да он може дати или задржати кишу, у време суше чита се оваква молитва: "св. Илија својом речју задржава кишу, и својом речју је пушта. Молимо ти се, о Господе, услиши његову молитву и пошаљи нам кишу с неба на земљу." Његов се дан слави 20. јула, тј. у време највећих бура и највећих суша.
Новгород имађаше у средњем веку две цркве, једну Илије кишнога, а другу Илије сушнога. И у једној и у другој носаше се литија, према потреби земљорадника.
Руски сељак очекује да види 20. или буру или кишу. Сухо време тога дана предсказује многобројне пожаре. Кад се светац вози у својим ватреним колима, он штеди поља милостивих људи, а пали и пустоши земљу тврдица и грабљиваца. У курској и воронешкој губернији оставља се на свршетку жетве по једна прегрш везаног класја, у част пророка Илије. То се зове везати браду св. Илије.ci
Да ли би то могла бити нека нејасна успомена на Перунову златну браду?
У неким областима још се празнују права принашања жртве. У губернији Калуга закољу једног брава, испеку, па месо поједу, а сакупљени новац дају цркви. На другим местима закољу вола, или теле, па се скупе на гозбу, и поједу га; или још више: закољу неколико јагањаца, па носе месо поповима, да га благослове.cii
По једној легенди из Буковине, Бог виде сутрадан по стварању света, да је рај препуњен злим дусима, које сатана бејаше створио. Он нареди св. Илији, да покрене муње и громове. Илија пусти толико громова и толико воде, да сви зли дуси на врат на нос попадаше на земљу. По једној другој причи из исте области, Бог, пошто је створио свет, створи такође гром и муње, па их повери ђаволу. Али он их је тако рђаво употребљавао, да Бог нареди Илији, да од њега одузме и врати на небо.
И код јужних Словена улога св. Илије није мање знатна. Он ужива код њих епитет громовника,ciii и заузима врло велико место у народној епопеји. Народне песме приповедају нам, како свет би подељен између св. Јована, св. Петра и св. Илије. Илија добије у свој део облаке и гром. Он кажњава рђаве људе затварајући небеске изворе "тако да су и сама ситна деца принуђена лизати сух песак".civ
Илијин дан је у Бугарској празничан дан, званична светковина. У неким срезовима тога дана чине се неки обреди врло слични онима, које смо напред споменули у Русији, и који имају неког особитог незнабожачког трага.cv
Чех г. Ворачек, бавећи се год. 1886. у Бугарској, присуствовао је једном празновању св. Илије у Јаворову на 20 км од Филипопоља.cvi Ево кратког садржаја његовог описа.
Сељаци почињу светковину клањем једне јунице на брегу обраслом храстовима. Клање овог говечета има прави верски карактер. Извршилац жртве скине капу, прекрсти се, тако исто учине и сви присутни; онда приступа клању, говорећи: "нека нам св. Илија буде у помоћи". Кад је говече заклано, онда исеку месо, приставе га у лонац, да се кува. Овој радњи присуствују само људи. Кад се месо скува, онда дођу и жене и деца. И они се прекрсте, говорећи: "Нека нам свети Илија буде у помоћи." Затим поп и црквењак приђу с кадионицом, кропионицом и воштаним свећама. Поп освети воду.
Жене су донеле судове; неке су донеле и хлеба, ракије и вина. Свака добија једну малу порцију чорбе и мало меса. На тај се начин направи један пољски ручак. Свечаност се заврши традиционалним ором."
По Ворачеку ова се свечаност обавља у највећем делу предела око Родапа. У овом пределу наводи он још многе рушевине цркава посвећених св. Илији.
У српским и хрватским народним песмама св. Илија се зове још небески кочијаш. Он по заповести божјој туче громом зле духове. Поред тога игра још и ову улогу: једе месец, и би га свег појео, да Бог не накнађује одмах оно што он поједе.cvii Словенци замишљају себи ветрове као завађену браћу, која проводе време свађајући се. Св. Илија пушта на њих кишу, да их умири.cviii
На тај начин св. Илија се јавља и код Руса, Срба, Бугара и Словенаца као светац грома, велики господар кише, ветрова и бура. Није дрско претпоставити, да је његов култус заменио обреде словенског Зевса, Перуна, чије су постојање доказали тако јасно стари руски писани споменици.
Храст је био дрво посвећено Перуну као и Зевсу.
Напред смо споменули онај галицијски споменик, који означава један Перунов храст као пољску белегу; а тако исто и Хелмолдове речи о оном другом храсту, који фигурираше у храму бога Провена. У Животу владике Отона Бамбершког од Хербордаcix спомиње се такође један велики храст, који бејаше недалеко од Штетина; близу њега извираше један извор. Народ га поштоваше, као да у њему станује бог. Конст. Порфирогенит је споменуо код Словена у Русијиcx још један храст. Он приповеда једно путовање Руса по Дњестру. "Кад дођоше, вели, на острво св. Ђорђа, принесоше ту своју жртву, јер се ту налази један врло велики храст; и они приносе на жртву живе тице. Пободу стреле око дрвета и на њих, по свом обичају, помећу комаде хлеба, меса и свега онога што имају. Онда вуку коцку да ли треба заклати тице и појести их, или их оставити живе.cxi
Чешки хроничар Козма, који брижљиво избегава сваки мало тачнији детаљ о незнабожачком култусу, говори само о култусу гајевв и дрветв (lucos et arbores) не бележећи нарочито храст. Један други чешки споменик, омилијар прашког владике, исто тако спомиње култус гајева и дрвета, али не спомиње храст.cxii Позитивно се ово дрво спомиње у Хајековој хроници (XVI век). Хајек заслужује мало поверења у свему што се односи на чисту историју. Но он је можда био боље информисан о народним веровањима. Он прича (из год. 991) да на брегу Петрину (Lorenzberg) који господари у Прагу левом обалом Влтаве, Чеси, за време зиме, ложе ватру поред једног великог храста; и поред ватре јављају се неки фантастични облаци. Код Срба се једна врста храста зове грм. Ова вас реч гони, да је сравните са кореном грм - од грмети. Али грьмъ и старословенском има много општији смисао; он значи скуп, кита дрвйтвcxiii и нема ничега заједничкога са идејом о грму. Па је ипак могућно, да је овде народна етимологија успоставила неку блискост, која није постојала у првобитно доба.
Luj Leže-Slovenska mitologija Perun%20the%20Thunder%20God
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:47 pm

Световид - (Свантовит)
Ако је Перун био велики бог кијевске и новгородске Русије, Световид је био велики бог Словена на острву Рујну. То нам сведочи Хелмолд у гл. 52. своје хронике: "међу многобројним словенским боговима господари Световид (Zvantevith), бог земље Рујана. То је онај Бог, чија су прорицања најизвеснија. Други богови су поред њега тек полубогови. Да би му и нарочиту пошту указали, приносе му, по обичају, на жртву сваке године по једног хришћанина, кога одређују коцком. Сем тога слаху му сваке године из свију словенских крајева разне дарове за жртву. Нарочито обожавају и поштују храм овога бога; не допуштају да се у њ олако куну, нити да се приступ у њ умрља ма чим и у самом рату.cxiv Са свију страна области долазе ту Словени, да им се прориче, и шаљу штогод за жртву. Трговци који долазе у ову земљу, не могу ни продати ни купити што, ако нису принели на жртву штогод скупоценије од своје робе. Тек после ове жртве, они могу обавити своју трговину".
На другом местуcxv Хелмолд прича како је 1168. дански краљ Валдемар напао с великом војском и знатном флотом на острво Рујан. Освојио острво, а становници, да би се откупили, пристану на све што је тражио. Он нареди, да му се донесе један врло стари идол Световида, кога су обожавали сви Словени; па заповеди, да му се око врата веже конопац, да се исече на комаде, и да се баци у ватру. Он разори и његов храм, уништи му култус, и опљачка све његово благо... Мало даље, Хелмолд, који, као што ћемо мало после видети, идентификује Световида са Светим Видом или Гијем (Guy), узноси још важност Световидовог култуса: "Он је био први међу свим словенским боговима, онај који је давао најславније победе, који је прорицао најизвеснија прорицања. Тако су виђали још у наше време не само Вагринце, већ и све словенске области, како сваке године шаљу дарове на Рујан, извикујући Световида богом над боговима. Код њих је краљ према свештенику у малом поштовању. Јер свештеник тумачи прорицања, чита судбину. Он зависи од судбинв, а краљ и народ зависе до њега.cxvi Каткада они принашаху на жртву и по којег хришћанина, и тврђаху, да се боговима нарочито допадала хришћанска крв. - Један део злата и сребра отетог од непријатеља сипаше се у Световидову ризницу" (I, 38).
Култус Световидов спомиње још и Сакс Граматик:
"Беше код Словена у Аркони на Рујну један идол који су обожавали нарочито урођеници и народ из околине, но лажно је прозван именом свети Вид."cxvii Још даље он описује храм у Аркони: "у сред града бејаше једно место, на коме се уздизаше један врло леп дрвени храм, поштован не само по величанствености његовог култуса, него и по идолу, који у себи скриваше. Спољашност овога храма била је украшена дивним грубо обојеним дрворезом (accurato celamine) који представља разне предмете".cxviii "У њ се улази само кроз једна врата. Око самог храма бејаше двострука ограда: спољна је ограда била покривена црвеним кровом, унутрашња је састављена из застора, који држе четири коца, а са спољном оградом се додириваше само кровом. У згради бејаше грдан идол, много већи него у природи; имађаше четири врата и четири главе,cxix две спреда, а две с леђа; и спреда и позади једна изгледа да гледа на десну, а друга на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана, као што носе Рујани; у десној руци држаше један рог справљен од разних метала; сваке године га свештеник пуни вином (меро);cxx и по стању овога пића, он предсказиваше жетву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Идол бејаше саграђен од разних дрвета и тако вешто спојених, да се саставак могаше приметити тек после најпажљивијег испитивања. Ноге се опираху о земљу, али се не види, како је за њу био утврђен".
"Поред идола види се: једна узда, седло и други разни знаци божанства. Нарочито се дивљаху једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло значајно изрезани.
"Ево како се светковаше велики празник овога идола. Једанпут у години, кад се сабере летина, скупи се гомила народа испред храма, па принесу на жртву животињске главе, и сви учествују у овој великој религиозној гозби. Свештеник, који противно обичају земље носи браду и врло дугу косу, једини је имао право да уђе у светилиште. Дан пре те свечаности, он је брижљиво очистио метлом сав храм, где он такође једини има право ући, пазећи добро да не дише док је ту. Кад му треба да удише ваздух, истрчи на врата, да божанство не би било окужено додиром једног човечијег даха.cxxi
"Сутрадан, кад се скупи свет пред вратима, поп (жрец) узме суд из идолових руку, и испитује: да ли се течност у суду смањила од раније обележеног знака. Ако јесте, онда он предсказује оскудицу, сиромаштво у производима у идућој години; у противном случају предсказује изобилност. По овим знацима он унапред обавештава, да ли ће бити мало или много користи од земаљских производа. Затим то пиће од прошле године проспе по ногама идоловим у виду преливања жртве, па напуни рог новим пићем. Одавши кипу поштовање, чинећи, да му нуди да пије, почне онда од њега свечаним призивањем тражити свакојака добра за себе и за отаџбину, богатство и славу за грађане. Онда одједном прогута све оно што је било у суду, поново га напуни, па метне у десну идолову руку.
"После овога донесу пред кип један округао и као стас човечији висок колач, посут медом; свештеник зађе иза колача, и пита народ, да ли га виде. Ако одговоре да га виде, он изјави жељу: да га догодине не виде. Ова жеља значи: не да попова или народна срећа догодине буде боља, већ да је догодишња жетва обилнија.cxxii Затим поздрави народ у име идола, опомене га, да остане постојан у својој побожности и у принашању жртава, а зато му обећава извесну награду у победи на суху и на мору.
"Остатак дана посвећен је гозби; једу месо животиња на жртву принесених. Оне их тада наведу и на неумереност. Но на овим гозбама повредити умереност и трезвеност (прејести се и напити се), значи учинити акт побожности. Сви људи и жене дају сваке године за култус богу по један новчић. Попу додељују трећину плена као да је он допринео победи. За своју службу он има три стотине коња и толико коњаника. Све што се оружјем или крађом задобије, поверава се чувању свештениковом. Он прави заставе и украсе (металне). Пљачку чуваху у сандуцима, у којима бејаше доста сребра и употребљиве материје. Ту су се гомилали и сви државни и приватни поклони, које су купили ревносни просиоци.
Овај кип, који добијаше дарове из целе Славије, добијаше их исто тако и од пограничних краљева. И ти поклони беху каткада право оскврњење вере. Тако дански краљ Свено, да би га за се задобио, приложи му један скупоцен суд, претпостављајући на тај начин туђу веру својој. Но доцније, за то обесвећење своје вере, он би кажњен трагичном смрћу. Овај бог имађаше још храмова у много места. Њих су опслуживали свештеници нижег реда. За себе он (кип-бог), имађаше свог коња беле боје. Бејаше грех ишчупати му из гриве или репа и једну длаку. Само га је свештеник храма могао пасти и опремати. По причању Рујана, Световид (тако се зове овај идол) ратује противу непријатеља јашући на овоме коњу. Главни разлог за ово веровање бејаше овај: Често ујутру коњ бејаше сав каљав и знојав, као да је дуго јурио по пољу. Исти коњ служио је и за гатање, на овај начинcxxiii кад је реч: да ли треба или не треба предузимати какав рат, свештеници наместе испред храма троструки ред копаља. Затим вежу два копља косо са шиљцима доле. Сад кад хоће да крену у рат, најпре обаве свечане молитве, и свештеник доведе коња, да пређе преко копаља. Пође ли он сад при прескакању десном ногом, онда је срећан знак за исход рата; ако пође левом ногом одмах се окану поласка. Исто тако раде и са походима на море и свима осталим предузећима.cxxiv
Описавши идоле и све појединости о његовом култусу, Сакс Граматик прича, како су га Данци разорилиcxxv "Краљ бејаше послао Есберна и Свена, да га (храм) разоре. Морали су узети гвожђе, и чувати се да кип при паду не пригњави кога, јер би тада незнабошци веровали да се њихов бог свети... Идол паде... Храм бејаше украшен пурпурном материјом, коју је влага тако искварила, да су од ње све комади отпадали. По зидовима храма беше и животињских рогова. Наједанпут спазише једнога злог духа, како утече из храма и облику једне црне животиње.
Наредише становницима, да идола увежу конопцима, и да га извуку из града. Али, услед каквог верског страха, они заповедише најамницима страним и заробљеницима, да оборе бога, мислећи, да је боље, да ова презрена лица изложе његовом гневу. Веровали су да ће Њ. Величанство Бог, кога су тако дуго обожавали, љуто казнити све оне, који се усуде на њ дићи руке. Чули су се најразличнији жагори. Једни жаљаху, што се њихов бог тако вређа, други га исмејаваху. Најпоштеније, наравно, стиђаху се, што су се дали тако дуги низ година заваравати тако грубим култусом. Идол би одвучен у поље, где га је грдна гомила света љубопитно посматрала. Кад би увече, кувари га разлупаше, исекоше у комаде, да њиме ложе ватру. Рујани су затим морали предати и све благо, које Световиду беше посвећено..."
И Knytlinga Saga (Historia Knytidarum) даје нам скоро исте појединости. Краљ нареди Сонију (Sonius), Ебојевом сину, да уђе у арконску тврђаву и град, да разлупа идола Svanteviz-а, и да опљачка храм. Ову заповест изврши владика Свен и Соније.cxxvi
Хелмолд и Сакс слажу се у означавању Световида као великог бога на острву Рујну.cxxvii Обојица се исто тако слажу и у објашњењу тога имена именом хришћанског свеца св. Вида (Sanctus Vitus) или св. Гија: "У време цара Лудвика II, тј. око половине IX века калуђери из Корвеја (Corvey)cxxviii продреше на Рујан, где беше главно огњиште заблуде и седиште идолопоклонства. Они проповедаше слово божје, и подигоше једно светилиште у част нашег Господа Исуса Христа и св. Вида, заштитника Корвеја. Но наскоро Рујани прогнаше свештенике, и вратише се својој вери. Јер тог св. Вида, кога ми исповедамо као мученика, слугу Христовога, они га поштоваху као бога, претпостављајући створење творцу. И нема под небом варвара, који би горе мрзели хришћане и свештенике као ови људи. Они се поносе и славе само именом св. Вида, коме су они посветили чак и храм и једног идола, предмет једног врло брижљивога култуса, и кога они признаваху као првога између свију својих богова. Овде долазе ради питања пророштва из свију словенских крајева, па тада и жртве приносе. Становници поштују свештеника (жреца) не мање од краља. Од времена када су се први пут одрекли вере хришћанске ово празноверје је остало код Рујана све до наших дана."cxxix
По Хелмолду би дакле име Световид било просто промена имена Sanctus Vitus: незнабожачки бог заменио би био дакле хришћанског свеца.
Хелмолд неће да тражи и да нађе, како је било старије име тога тако популарнога бога. У II књ. глави XII прича укратко, како су Данци освојили Рујане, разлупали идола Световидовог, порушили његов храм, и опљачкали цркву.
"Од свију словенских племена, која су раздељена по областима и кнежевинама, племе Рујани беше најупорније у своме мраку безверја; оно у њему остаде до наших дана.cxxx Један доста нејасан глас прича, да је Лудвик, син Карлов, некада понудио земљу Рујана добросрећном Виду корвејском, јер он бејаше основалац овога манастира. Проповедници који дођоше из ове обитељи, преобратише, вели, рујански народ у хришћанство, и основаше тамо једну ораторију у част мученика Вида, чијем култусу би посвећена цела област. Ускоро затим Рујани оставише светлост истине, и падоше још у гору заблуду него дотле што беху,cxxxi јер овог истог св. Вида кога ми зовемо слугом божјим, они почеше обожавати као бога, направише му и један велики кип, те тако служаху пре створењу него творцу. Ово се празноверје тако утврди, да Световид, бог земље Рујана, постаде првим богом свих Словена итд..."cxxxii Сакс Граматик са своје стране тврди (стр. 444) да најпосећенији храм у Аркони носаше без права име св. Вида. (Cf. стр. 508: servitutem superstitione mutarunt instituto domi simulacro, quod sancti viti vocabulo censuerunt).
На овај начин, дакле, по Хелмолду и Саксу Граматику, Рујани су обожавали бога Световида, зато што су у његову корист окренули име св. Вида, које су име унели у њих корвејски калуђери. Адам Бременски, од кога је Хелмолд позајмио све главније податке о острву Рујну (I, 2) не спомиње ништа о придобијању острва од стране корвејских калуђера у IX веку, о уношењу култуса св. Вида, и о његовом преобраћању у незнабожачкога бога. По Велкелу (Voelkel)cxxxiii обе ове приче биле би измишљене у XII веку, и ако се Хелмолд позива на veterum antiqua relatio. Јер корвејских калуђери су и много штошта другог мало оправданога измишљали и тражили да им лаковерни свет верује.
Има разлога, мислим, изврнути домишљања Хелмолдова и Саксова. Нису то незнабошци, који су, преобраћени у култус св. Вида, преокренули овога свеца у незнабожачко божанство; већ напротив, калуђери су, нашавши већ готов култус Световидов, покушали заменити га свецем, чије име беше истоветно. Они су заиста имали у својим рукама св. Вида, чији остаци беху изнесени из француске пикардијске Корбије у германску Нову Корбију (Nova Corbeia germanica). Ове побожне лажи и лукавства, ова збрка имена врло су честа у средњем веку.cxxxiv Оне објашњавају замену култуса Световидовог култусом св. Вида.
Мржња балтичких Словена према хришћанству била је дубока. Њу су одржавали заинтересовани свештеници, желећи тиме очувати свој утицај. Је ли могућно, да велики народни бог добије име једног хришћанског свеца? По самом Хелмолдовом сведочанству, које смо напред навели, приношени су Световиду на жртву каткада и по који хришћани, и свештеник тврђаше, да никаква друга жртва не беше његовом богу пријатнија.cxxxv Словени су волели исмејавати хришћанске ствари. Титмар наводи једну занимљиву анегдоту (Chronicon II, 37. уз год. 97.). Немачки свештеник Бозо, да би што лакше поучио оне Словене, које беше преобратио, или за које мишљаше, да су преобраћени у хришћанство, беше исписао словенске молитве, и наредио Словенима да их певају, пошто је објаснио садржину. Ови обешењаци тада из подсмеха пародираху ове речи, говорећи: укри волса, тј на латинском: eleri stat in frutectum - јфва (дрво) је у жбуну, - уместо да понове са свештеником κύριε έλείσον. И они говораху, да тако Бозо говори. Он је дабоме друкчије говорио".
Рујански Словени су могли тако исто пародирати и име Sanctus Vitus правећи од њега име Световид, али није ни мало вероватно, да су они то име дефинитивно усвојили као име свог народног бога, још мање вероватно, да су они то име Вид давали и другим боговима. Њихов религиозни фанатизам искључује потпуно ову хипотезу. Уосталом ми налазимо код Сакса једног бога Porevithus-а,cxxxvi и једнога који се зове Rugievituscxxxvii - Руђевид; код Еба и Херборда, биографа Отона Бамбершког, налазимо бога Nerovith-а или Gerovith-а.cxxxviii - О овим боговима говорићемо доцније.
Кад наставак -вид (vit или vith) не представља име св. Вида, онда шта представља?
Први део речи није сумњив, svent - значи свет.cxxxix Па иако по спољашности изгледа да је тако ипак ова реч нема никакве везе са латинским sanctus, што заиста значи у преводу свет-и. Овде се ми налазимо пред једном простом сличношћу. Наставак vit нарочито је побудио оштроумност етимологичара, који су се очајнички трудили, да га засебно објасне, не примећујући, да се тај наставак сусреће у хрпи особених именица словенских. Семовид?(Semovith или Semovithan), легендарни пољски кнез, спомиње се у Галовој хроници (Gallus, књ. I, гл. III) из XII века. Име Зјемовид налази се на више места у историји пољској, нарочито код владалаца Мазовије, и тек га нестаје у XV в.cxl Чешка Козмина хроника (XI - XII в.) спомиње чешкога кнеза Хостивида (Hostivit, Hostiwyt, Goztivit) оца Боривојевог, првог војводу чешког као хришћанина; ово име помињу и други чешки хроничари, особито стиховна хроника Далимилова (на чешком).cxli
Luj Leže-Slovenska mitologija 7432211605
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:47 pm
Слог вид (вит) налази се још и код Егинарда (Eginard) у Аналима и у Животу цара Лудвика, где се говори о једном лицу, које се зове Liudevitus. То је један словенски кнез из Доње Пољске.cxlii У историјским споменицима Јужних Словена налазимо једнако једно за другим разна имена са - вит: Витадраг, Витодраг, Витомир, Витослав, Витомисл. Сва су ова имена словенска, и немогућно их је објаснити именом свеца Вида.
Између многобројних тумачења, која су предложена, највероватније ми се чини оно, које вели, да слог вит представља корен вит или вкт, који значи: реч. Свент је добио значење свет под утицајем хришћанства. Можда је пре тога значио, као што се држало и за немачко heilig, јак, известан, сигуран. Име Свантовит могло би се тада објаснити Хелмолдовим речима, које смо и напред навели: "Szvantovit, deus terrae Rugianorum, inter omnia numina Slavorum primatum obtinuit clarior ut victoriis, efficacior in responsis."cxliii
Ово ми тумачење изгледа највероватније.cxliv Но ми смо овде у области самих хипотеза; није наодмет навести и друга предложена тумачења.
Оно тумачење које је дуго вредело, и предложено још почетком XVI в. у Немачкој, тумачи Svantovit-а именом lumen.cxlv Ово се тумачење не би могло фонетички објаснити. Не види се, како би слово с ишчезло.
Добровски је од вит скраћено од витенз направио реч значења: витез, коњаник. Доцније г. Крекcxlvi везује вит за корен ви, ве - (дувати) - "вејати". Свантовит је за њ моћни дах. Њему се чини, да му ову хипотезу потврђује онај горе наведени одломак Сакса Граматика, који прича, како свештеник, који чисти светилиште у Аркони, не сме унутра дисати, из страха, да нечистим дахом окужи идоле. Тако је Световид, једно за другим, по разним тумачењима: бог сунца, бог рата, бог ветра, бог који чини прорицања, бог снажан и весео, или сасвим просто један хришћански светац преобраћен у незнабожачкога идола.
Опет понављам, од свију ових тумачења највероватније ми се чини, у лингвистичком погледу, оно што вит тумачи прорицањем, саветом. Уосталом, као што се по наводима Хелмолдовим и Сакса Граматика може судити, својства која се Световиду приписиваху, беху најразноврснија. Он се не задовољаваше само, да чини прорицања; богатство жетве, успех ратних или трговачких предузећа, зависаху такође од њега. У исто време он држаше један лук, као симбол рата, и рог за пиће. Световидов храм је био подигнут у граду, који Сакс Граматик зове Archon, Arcon.cxlvii Аркон, по коме се имену и цела област тако прозвала. Ово име не изгледа словенско, и још му се не зна порекло.cxlviii У другим текстовима налазе се облици: Арекунда, Ареконда. Управо рећи то није био град, већ просто једна утврђена ограда која опкољаваше храм. Храм у Аркони разорио је дански краљ Валдемар, 15. јула 1168. То беше баш онај дан кад црква слављаше св. Вида. Ова подударност по свој прилици није сасвим случајна. Данци су полагали на то да фрапирају незнабожачку осетљивост, рушећи баш тога дана њихову велику народну светињу.cxlix
Не зна се шта је било са главним идоловим свештеником. Да се и он покрстио, Сакс Граматик без сумње не би пропустио и то испричати. Њега нестаде, или је био убијен у тој борби. Кнез Тетислав је примио хришћанство.
Године 1868. приликом шестогодишњице разорења Арконе би одређена једна археолошка комисија,cl да испита острвске старине. Она је нашла мало ствари. Само острво много је ороњено таласима Балтичког мора, које му сваке три године односи по читав метар.
По рачуну једног Чешког научника, који је пре петнаест година посетио ово острво, његов данашњи простор Арконе не заузима ни четвртину првобитне класичне величине. И данас се још тврди, да се у цркви у Алтенкирхену може видети стари Световидов лик. (Види снимке на крају књиге.) Он ни најмање не одговара опису Сакса Граматика. Под црквеним тремом узидано је у зид неко камење, на коме се види изрезана једна људска фигура, дугачка одприлике три стопе. Она представља једно лице, које на грудима држи огроман суд за пиће. Лик са стеном је окренут земљи, да покаже, веле становници, како се побеђени паганизам понижава пред хришћанством. На жалост, стена је, као што рекох, узидана у зид, и не може се видети шта има с друге стране. Алтенкирхен је, као што и име каже, очевидно једна од првих хришћанских светиња на острву. Па и лице коју фигура представља на стени, има само једну главу. А ми знамо, да Световид имађаше четири главе.cli
Мислило се, да се налази један Световидов лик у једном идолу, који је пре пола века нађен у Галицији. Иако тачно не одговара лику, који је Сакс описао, ипак овај лик има сличности са тим описом. Према томе, како се посматрају, те сличности могу или потврдити или осумњичити његову аутентичност. Тај би идол био нађен 1848. год. после једне велике суше у реци Збручу, на имању Коцубинскога, близу Хусјатина у источној Галицији. Гроф Мицислав Потоцки извести о овом проналаску Учено Друштво у Кракову (Towarzystwo naukowe), и понуди му овај интересантан прилог за његову збирку. Друштво наложи једном свом члану, инжињеру Теофилу Зебравском, да оде и узме идола. Белешка грофа Потоцког и извештај г. Зебравскога штампани су у Годишњаку (Rocznik) ученог друштва, за год. 1852. Зебравски саопштава неколике интересантности, како су нестали многи незнабожачки споменици. Гроф Потоцки, сопственик Коцубинсковог добра, где је нађен идол, беше смислио, да га намести на једној хумци. Један му сељак рече: "Кад би то био какав светац, ништа не бисмо имали противу тога; но ако нам ту наместите тога Турчина, ми ћемо га у комаде разлупати". Идол овај, наравно, не имађаше никаквог натписа; неке појединости му наглашавају име Световид, под којим се именом и данас још наводи с разлогом или без разлога.clii
То је једна четвртаста статуа са четири главе све под једном капом. Извајарена је на једном силицијском кречњаку. Висока је отприлике осам стопа (2 м 70 цм). На сва четири лица-стране нацртане су и руке у рељефу. Десна рука уздигнута наслања се на леву сису; лева рука стоји скоро у висини пупка. На двама ликовима руке не држе ништа. На једном лицу десна рука држи неку врсту прстена, а друга рог за пиће. (О том рогу говори и Сакс Граматик, а налази се спомен о њему и у хрпи других споменика.)cliii На трима лицима виде се неке привидне ноге; оне стоје на једном барељефу, који представља жену (или дете), врста једне каријатиде, коју опет држи једно лице поклекнуло на колена. На једном лику види се једна сабља и један коњ. На тај начин се неке појединости подударају са онима које нам је дао Сакс Граматик. И пољски археолози нису се устезали изједначити овај проналазак у Збручу (Zbrucz) са идолом који је описао Сакс Граматик.cliv Јер баш ове појединости (нарочито коњ) чине ово откриће врло сумњивим. Ако се ми налазимо пред једним фалсификатом из XIX века, онда је сасвим природно, што се његова лажност старала, да му да све придеве истинитога Световида. Примљен одушевљено од Пољака, а нарочито од Лелевеља, који га је описао и репродуковао у свом делу о словенском идолопоклонству,clv Световид из Галиције хладније је прошао код осталих Словена. Најновији митографи Крек и Махал о њему не говоре ништа.
Да би се уверио у истинитост овога галицијскога споменика, ја сам повео једну истрагу. Мој учени колега, професор краковског универзитета г. Beaudouin de Courtenay, који се уосталом и не размеће, да је митолог, пише ми, да он не види разлога за фабриковање тога идола. На жалост прилвички идоли, рунско камење у Микорзину (Miekorzyn)clvi,и данас су познати, као очевидни фалсификати. У историји Словена XIX века имаћемо их још таквих. Ове се преваре објашњавају највише срачуњеним патриотизмом; несрећним или неправедно гоњеним народима треба створити племићке титуле!
С друге стране г. Кентржински, директор Осолинског музеја (ossolinski) у Лвову (Лембергу), саопштава ми следеће: "тврди се, да је овај идол морао стајати хиљаду година у води, дубоко је био у њу загњурен, озго таласима запљускиван и излизан, и има дебео слој иловаче на постаменту. Међутим ништа од свега овога није било."
Као бог овај идол има и сувише украса, које је немогуће објаснити. Зашто је Swiatovit (?) постојао уједно и као човек и као жена? (Један лик носи дојке врло набубреле). Да ли су и код нас знали пре хиљаду година, да су постојале каријатиде? Горњи део подсећа на опис Сакса Граматика. Али то је баш та сумњива околност; сабља подсећа на један облик пољске сабље -карабеле".clvii
Поред Световида треба ставити још нека слична божанства, која се завршавају на вит-вид, и која изгледају сродна и арконском богу, који су најзад можда и његове варијанте. Сакс Граматик нам је описао идола Руђевида (рујанскога Вида) који је био обожаван у вароши Карентини (Карентина). Он је стајао у једном светилишту застртом двема црвеним завесама. То беше идол са седам глава; у десној руци држи мач, а седам других мачева висе му о појасу. Струк му је био дебљи но у човека. Био је толико висок, да га је владика Апсалон, дижући се на прсте, једва могао дотаћи у браду својом секирицом, коју обично уза се носаше. Сакс Граматик упоређиваше Руђевида са Марсом, и тврђаше, да је он предводио у рату, кад су Данци продрли у светилиште, и нашли идола у жалосном стању. У борама његових лица (sub oris eius lineamentis) ласте беху направиле своја гњезда; а на грудима му бејаше гомила тичијег ђубрета. Уосталом није у овога идола било ничега пријатног за око. Вајарски посао је био врло груб. Данци му секирама изломише ноге (он беше од храстовог дрвета). Бог паде, а урођеници, видевши његову немоћ, променише своје обожавање у презрење.
Поред Руђевидовог светилишта налазаше се и Поревидов храм (Porevit).clviii Овај је бог имао пет глава, али не носаше оружје. Апсалон нареди да га као и Поренуција однесу изван града, и да га спале. Становници се дуго устезаху извршити ту наредбу; бојаху се, да им се узму руке, ноге или језик, ако учине то светотаство. Апсалон их увери, да им за то неће ништа бити. Свено, да би им показао колико треба презирати ове богове, попе се на идола, и нареди Карентињанима, да га тако с идолом вуку, nec minus trahentes rubore quam pondere vexavit, вели иронично Сакс Граматик.clix
Најзад и биографи Отона Бамбершког наводе да је постојао и један бог зван Herovith - Gerovit - Gerovid, qui lingua latina Mars dicitur, и којега он зове deus militiae (Ебоclx можда мисли на прост латински guerra). У храму посвећеном Геровиду висио је и један ужасно велики штит, који ниједан велики смртни не смеђаше ни дирнути. Посвећен је богу Геровиду, и кад год би га носили испред ратника, он им је доносио победу. Један немачки свештеник дохвати га једнога дана, и захваљујући само тој предрасуди, "он је могао умаћи гоњењу незнабожаца." На саму појаву штита, они бегаху од њега, или ничице падаху на земљу. Хаволини (Havoliens) слављаху почетком априла један празник у част његову. Геровида су тако исто обожавали и у Велегосту (Holagosta, Volgast) на обали Пијене (Одрине приточице). Били су му посветили један храм. Кад владика Отон дође пред овај град, нађе га свег заставама застртог из жеље: да се што боље прослави празник у почаст Геровида.clxi Врло је тешко допустити, да су сва ова имена тако разне физиономије и атрибута, само хомоними св. Вида Корвејског.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:48 pm

Волос

у Русији и Велес у Чешкој, - Волос и Св. Блез - Власије (Blaise) - Хорз. - Дажбог. - Симаргл. - Мокош. - Сварог, Сварожић - Suarasici. - Стрибог. - Тројан - Трајан. руска и балканска предања
Волос - Велес
У уговору који смо напред споменули, налази се поред Перуна још и Волос, бог стада, као јемац од стране Руса.clxii Не види се јасно, зашто је поред једнога бога громовника призван и овај бог стада. Могли бисмо се запитати, да ли ове речи "бог стада" нису под пером хришћанскога хроничара један презриви атрибут, нешто што би могло значити бога простака, глупака (руска реч сколь - стока има у руском овај двојаки смисао). Ма шта да значи, Волос се налази и у другим старословенским руским споменицима. Калуђер Јаков прича (XI век) у својој биографији св. Владимира,clxiii како овај владалац беше наредио, да се један Волосов идол баци у реку Почајну. По биографу Аврамову из Ростова (XII в.) овај би апостол био порушио у овој варошиclxiv једнога каменог идола бога Велеса (sic), према коме су оближњи Финци имали особитог поштовања.clxv Облик "Велес" још се једанпут налази у једном чувеном грчком споменику: Путовање мајке божје кроз пакао.clxvi Налази се заједно са Тројаном, Хорзом (Хрзом) и Перуном. Исти облик Велес налази се још и у "Слову о полку Игорову", према коме се ја, као што се зна, држим у највећој резерви.clxvii
У руској фолклористици и до данас се одржало име Велес - Волос, и, изгледа, изједначило се са именом Св. Власија, заштитника стада, исто онако како се Перун помешао са св. Илијом. Овде је ово изједначавање још занимљивије, јер су се изједначили и име и сви атрибути митскога лица. Наравно исто онако, како су неки хтели из св. Вида извући Световида, тако и хиперкритична школа пориче, да је било Волоса - Велеса као незнабожачкога бога, па га сасвим просто замењује са св. Власијем.
По Афанасијеву,clxviii ево шта бива у тренутку кад се приступа жетви. Један жетелац, мора бити женско, узме једну прегрш класја и веже. Ова је прегрш света. Не сме нико да је дирне. То се зове: "везати браду Волосову или Перунову". Ова Волосова брада штити жетву противу свију зала. Зову је још и Илијна брада, или брада св. Николе, или најзад Перунова брада.clxix
Што се тиче овога мешања Волоса - Велеса са хришћанским свецима, г. Буслајев је открио ову занимљиву ситницу. У старој Русији, на шеснаест врста од Владимира, бејаше једно место, које се зваше Волосово; ту беше манастир св. Николе; можда је он заменио какво светилиште Волосовог култуса. У Новгороду храм св. Власија подигнут је на месту, где је био идол Волос.clxx
Они који полажу на идентичност св. Власија (Βλασιος) са Волосом - Велесом, примећују, да су неки руски писци продрли и у незнабожачке алогене, да је нпр. св. Никола постао бог Самоједа; исто би тако и св. Власије (Влас, Волос) могао постати богом код незнабожачких Словена на Дњепру и Волги. Интересантно је само питање: како је Волос могао постати Велес. Ја у руском језику не знам у особених именица овакве промене. Влад даје Волод, али никада Велед.
Не мање је заметно питање знати: како је латинско Blasius, поставши у Чешкој по сасвим нормалним законима Blažej, могло дати у истом језику и облик Велес. Извесно је, да се реч Велес налази у писаним чешким споменицима XV и XVI в. Она не означује више неко нарочито божанство, већ - сатану. И споменици су доста нејасни: "Оставимо те грехе код Велеса." (беседа 1471. год.) "Какав зао дух, који га је Велес надражио противу мене?", пише један писац познат под именом Ткадлечек .(Tkadleček), платнар XIV в. Тома Решел (XVI в.) пише у своме преводу књиге Језуса Сираха (или Ecclesiastes) од Гашпара Хуберина: "Један човек жељаше да му жена постане дивља гуска, да утекне преко мора, и да се више никада не враћа". Немачки текст вели: "dass ein solche boess Weib wer ein Ganss und fluege ьber Meer und keme nimmermehr heim"; чешки преводилац вели: "да жена постане дивља гуска, и да одлети некуда преко мора к Велесу." Ово је Решелово тумачење поново навео и један чешки писац XVI века, Замарски. У свима овим разним текстовима Велес очевидно значи: сотону. Ми не налазимо Велеса ни у Пољској ни код Јужних Словена.
Словенским кореном заиста је тешко објаснити ово име Велес - Волос. Миклошић (Etym. Wörterbuch, sub voce), који је, узгред буди речено, заборавио, или није знао за чешки облик Велес,clxxi сматра, да упркос фонетичким тешкоћама, треба реч Велес или Волос приписати грчком Blбsios, онако исто, као што се име Световид везује за св. Вида. Наводи се још једна блискост, један скандинавски бог Волси, који одговара Приапу (Priape).clxxii Ова блискост заслужује, да се изближе испита. Скандинаваца бејаше много у Кијеву; и они су могли собом донети име једнога од својих божанстава. Но ово је посао скандинавских научника. Литванска фолклористика такође познаје једнога демона Welnes-а који станује у једној греди житнице или у огњишту некога мајура.clxxiii
Ма шта било, хришћанство је морало мислити, да се користи неоспорном сличношћу словенскога Волоса - Велеса са грчким Βλάσιος.clxxiv Има два Власија. Један је пореклом из Цезареје у Кападокији, и чобанин је (Βουκόλος); а други је калуђер и мученик. Наравно онај први као чобанин јесте и заштитник стада. У Грка је у том својству и поштован. Он је отео свињче једне жене од једнога прождрљивога курјака.clxxv Његов је култус врло распрострт у Бугарској. Њему треба захвалити, што стада имају лепо руно (влас). Он их чува од једне болести, која се такође зове влас.clxxvi Овде се мора признати утицај народне етимологије. Тако је у неким областима св. Корнелије заштитник рогатих животиња (cornua - рог): света Луција лечи болести очију (lux - светлост, ви дело), а св. Тењон лечи красте (teigne - красте). У Русији призивају у помоћ св. Василија, кад влада сточна за раза; његова се икона донесе и стави у шталу где влада зараза.clxxvii
Видели смо, да се у старим руским споменицима поред Перуна и Велеса налазе и друга божанства: Хорз (Хрз), Дажбог, Стрибог, Сморгл или Симаргл и Мокош. Несторова Хроника прича, под год. 980, да је Владимир подигао на једном узвишењу, поред Перуна, и идоле свима овим боговима. Његово сведочанство потврђују безбројни споменици од XII - XV века.clxxviii Да испитамо редом сва ова божанства.

Luj Leže-Slovenska mitologija 4065165820
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:50 pm

Хорз
Споменици нам не дају никаквих података о улози и својствима овога божанства. Намерно изостављам онај спомен у Слову о полку Игорову, који ми изгледа сумњив, и по коме би Хорз био бог сунца.clxxix Споменик, који је Срезњевски открио, наводи поред Перуна (Перена) и Мокоша, још и Аполина, тј. Аполона. Ако је овде Аполон на месту Хорза, онда је Хорз очевидно бог сунца. Његово име не налази у словенским језицима довољног етимолошког оправдања. Иранске речи (види Крека 391) Кхор, Кхорес, Кхореш још мање га објашњавају. Некада се покушавала васпоставити нека веза између овога чисто рускога бога и придева хорошь, који значи добар. Но ова блискост не може опстати, од како је Јагић показао, да овај придев долази од корена хом (chorn), који између осталих представља и идеју: чувати, склањати, ставити у ред нешто. Да није то сасвим просто грчка реч:Χρύσος? И зар ово име нису могли дати каквој позлаћеној статуи грчки вештаци, којих је било тада доста у Кијеву? Да споменемо још један навод узајмљен из једног лажног споменика; он вели: "Има два анђела грома, незнабожачки Перун и јеврејски Хорз." Г. Јагић држи, да је Хорз исто што и Дажбог. Ово име југословенског порекла замењено је по свој прилици именом Хорз, јер оно прво име има више словенске физиономије.clxxx
Luj Leže-Slovenska mitologija 5278211338
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:51 pm

Дажбог
Осим Несторове Хронике, која нам каже, да је кнез Владимир подигао овом богу једнога идола у Кијеву, имамо још многих споменика о овом божанству. Налазимо га и у старословенском преводу Ђорђа Хамартола, где се његовим именом преводи грчка реч ήλιος, и у једном врло занимљивом тексту Ипатске хронике, под год. 1114. Ево тога текста у преводу:
"У овој години би основана Ладога, и ладошки становници ово ми причаху: кад је велика бура, онда ...на обалама реке Волхова деца налазе очи црвв. Ту их вода избаци. Набрао сам их више стотина, и има их разних врста. То те зачуди, а они ми рекоше: Није то никакво чудо, јер ми имамо још стараца који су отишли у земљу Југринацв (Jougriens) и Самоједа. У тим северним земљама они су видели једну олују; у тој олуји пада једна веверица, рекли бисмо, тек што се окотила; она расте и шета се по земљи. Затим дође друга олуја, и тада у њој падају мали јелени; и они расту и шетају се по земљи. И ако ко у ово не верује, нека чита Фронографа (sic! Овде је овај Фронограф Ђорђе Хамартол).
"У време Проба била је једна велика киша и велика олуја; и жито помешано са много воде паде, те се испунише велики сандуци. Исто тако и у време Аврелија падаху парчета сребра, а у Африци паде и велико камење. После потопа и кад су се људи поделили на многе 'језике', росе владати Местром од племена Хам (Cham), а за њим Јеремија, па Феоста. кога Египћани зваху Сва рог.clxxxi Док је овај Феоста владао у Египту, падоше с неба клешта, и људи одмах почеше ковати оружје, јер се пређе бораху батинама и камењем. И овај Феоста издаде закон за жене, да узимају само једнога мужа, да живе уједно, и да се казне блуднице. За то га прозваше бог Сварог. Јер пре њега жене се предаваху онима ко их је год хтео, и живљаху као животиње. Ако добију дете, досуђиваху га ономе, коме оне хоће, говорећи: 'Ево твога детета'; и човек просветкује ту свечаност и прими га. Феоста уништи тај закон, и уреди, да сваки човек има само једну жену, а свака жена само једног мужа. Ко би повредио овај закон био би бачен у једну усијану пећ да сагори. Зато су га звали Сварог, и Египћани га обожаваху. После њега владао је 7470 дана његов син, по имену Сунце, кога зову Дажбог. Син Сварогов, краљ Сунца који је Дажбог, беше снажан човек. Он дознаде, да имађаше једна богата Египћанка, и да неко провођаше блуд са њом. Шћаше је ухватити. Но не хотећи вређати закон оца Сварога, он узе собом неколико људи, и видевши час кад је она блуд учинила, изненади је ноћу са њеним саучесником; стави је на муке и проведе срамно кроз целу земљу; и тако се у Египту уреди беспорочни живот..."
Овај је навод преведен из Ђорђа Хамартола,clxxxii и осим оних додатака, које смо подвукли и које је преводилац дометнуо. Мало касније поново ћемо се вратити на Сварога.
Овде констатујемо само, да је Дажбог идентичан Сунцу. и да се сматра као Сварогов син. На другим местима он стоји као превод грчког Ηλιοςclxxxiii. Ова се истоветност потврђује тумачењем речи Дажбога, тј. бог који даје, плодан бог;а ако овде бог значи богат, онда је то онај бог који даје богатство.
У западним писаним споменицима нема нигде речи Дажбог. У неким српским народним причама спомиње се Дајбог - Двбог. који је господар земље, док је бог господар неба. Ове је приче објавио у Речнику Академије у Загребу, г. Јагић (Arch. f. slav. Phil. в. стр. 114.)clxxxiv
Српски Двбог је исто што и зао дух. Јер заиста реч двбог није далека од латинског diabolus; по српски језик је створио своју реч ђаво - дијавол, од грчке διάβολος. Фонетички реч дабог не би се могла заменити речју ђаво - дјавол.

Luj Leže-Slovenska mitologija 15165256
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:52 pm

Симаргл
Божанство, које је још теже објаснити, јесте оно, које руски хроничари означују именом Симаргл или Сима и Ргла. Читало се то уједно, или раздвојено на две речи: Сим и Регл - како су урадили доцнији споменици, не добија се у словенском језику никакав смисао. Реч је о неком страном божанству. Досадање хипотезе нису донеле довољних тумачења. Мислило се на један текст из Библије. Сваки је народ себи створио богове. Људи Гутини (de Guth) створише Нергала (τήν Ερτγέλ); људи Хаматини (Hamath) начинише Асхима, (τήν Ασιμάθ). Блискост је променљива; но ту има и једне озбиљне тешкоће. Εργέλ и Αδιμάθ су у грчком женскога рода, а у првобитном старословенском језику имамо само једну реч мушкога рода. Домишљански је закључак Н. Гедеонова, који у Симарглу види покварено грчко Σεμ Ηρακής.clxxxv
Уопште Симаргл не припада словенском Пантеону; и немогућно нам је још знати, које је божанство у ствари хтео тим именом означити руски хроничар.

Luj Leže-Slovenska mitologija 7831211107
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:54 pm

Мокош
Ништа мање нисмо у неприлици и при одређивању тачног карактера Мокоша, једнога од оних божанстава, којима Владимир подиже идоле на брегу у Кијеву. Мокоша не наводи само првобитна хроника, већ и други писани старословенски руски споменици средњег века. (Крек. Einleitung, стр. 395 - 407.) У верском споменику XVI века, номоканону, који је навео г. Веселовски (Журналъ Минист. Нар. Просвещ., јyни 1889.) налази се једно лице по имену Мокуша, које игра улогу једне врачаре. Свештеник који исповеда једну жену, пита је: "ниси ишла к Мокуши?" Фолклористика у северној Русији још и данас зна за Мокушу. То је једна жена, која се јавља за време великог поста, обилази куће, надгледа предиље.clxxxvi
Ако се њихов чекрк окреће па зашкрипи, оне веле: да то Мокуша преде. Она се занима и животињама. Ако неко неострижено јагње изгуби вуне, вели се да га је Мокуша остригла. Ноћу се оставља крај маказа један прамен вуне. То је понуда Мокуши. (Барсов, Коментар Слова о полку Игорову, који цитира Веселовски. I. с.)
Ако име Мокуша није финскога порекла, мора се везати за богињу Мокош у Хроници. Ништа не казује, каква су била својства ове богиње. Име њено могло би се везати за корен мок (мек-ота, мок-ар); али наставак ош је незгодан. Јагић (Arch. f. slav. Phil. т. в, стр. 7.) мисли, да је Мокош превод с грчкога μαλακία. Оп наводи по Тихонравову споменике, чије оригинале нема при себи, и по којима би Мокош био превод грчког μαλακία, тј. рђаво божанство, које навлачи на Онанов грех.clxxxvii

Luj Leže-Slovenska mitologija 8331165520
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 1:56 pm

Сварог - Сварожић - Suarazici
У глави посвећеној Дажбогу навели смо један одломак преведен с грчког по Ипатијевском споменику од Ђорђа Хамартола, у коме је, чини се, име Сварог преведено са Ηφαιστος. Име Сварог находи се само у овом писаном споменику.
У накнаду томе Сварожић или син Сварогов налази се у руским споменицима XIV, XV и XVI века: Сви они објашњавају Сварожића огњем: "они призивају огањ, зовући га Сварожић".
Овај вас Сварожић наравно подсећа на онога бога Zuarasici, чијег идола Титмар спомиње у Радгостовом храму, код Редаријана (VI, 23). "У унутрашњости храма подижу се богови руком саграђени, носећи сваки своје урезано име, обучени у неки страшан оклоп, са шлемом на глави. Први између њих зове се Zuarasici - Сварожић. Њега сви незнабошци обожавају више по све остале. Иза ових богова налазе се њихове заставе који се износе из храма само при поласку у рат".
С друге стране, постојање једнога бога који се звао Zuarasici, потврђује нам и једно писмо Св. Брина (Бруно) краљу Хенриху II. Овај је споменик из почетка XI века. Да би заратио против Пољака, краљ бејаше склопио савез са словенским племенима Велећанима (Vйlétes), који тада беху незнабошци. Брино му пребацује за тај савез, и пита га овако: "Bonumne est persequi christianum et habere in amicitia populum paganum? Quae conventio est Christi ad Belial?clxxxviii Quae comparatio lucis ad tenebras? Quomodo convenient Zuarasiz diabolus et dux sanctorum vester et noster Mauritius? Qua fronte coeunt sacra lancea et diabolica vexilla?"clxxxix Из овога споменика види се јасно, да је Сварожић био бог рата код Словена око Лабе. Један Suarasiz још се једанпут спомиње и у Knytlinga Saga.cxc
Овај је бог извесно сродан са руским Сварожићем, који је, изгледа, такође постао од Сварога. Но да ли је Сварожић урођенички бог руски, или је у Русију унесен са стране? Г. Јагић (Archiv, IV, 412.) замишља, да су Zuarasici - Сварожића донели у Русију странци, и да је на овом патронимичком облику створено име Сварог.
Ова је хипотеза зацело врло оштроумна. Г. Јагић примећује, да се Сварог и Сварожић не налазе у старијим руским хроникама, и да се јављају тек врло касно. Мисли, да су они донесени из Новгорода, који је увек био у непрестаном додиру са балтичким Словенима. С друге стране, можда је преводилац, имајући да протумачи име Ηφαιστος, могао помислити и на руски глагол сварить, сваравать - ковати. Ова хипотеза не одузима ништа стварности Suarozici или Suarasici Титмара и Брина.
Крек држи, да је Сварог аутентично име (стр. 332) и тумачи га индоевропском речју (svarga санскритски значи немирно, облачно, мутно небо). Но не објашњава се, како је од Сварога постало Сварожић. Небо даје придев небески, а не небесић. Сварог у смислу небо дао би сварошки. Г. Сирку (Журн. Мин. Нар. Просвещ - мај 1887.) бележи једну румунску реч сварог, која значи сув, мршав, прегрејан. Извесно ово име није латинског порекла. Г. Сирку мисли, да је она могла бити узајмљена из словенских језика, где је значила сунце. Миклошић Dict. йtymologique sub voce svarog, пронашао је као име места код Кашубаcxci Сварожено. Он ту претпоставља корен сър, који уосталом не оправдава. Било би интересантно, кад би се то месно име Сварожено могло идентификовати са именом божанства. Но Миклошић не пружа никакво опредељеније тумачење.
Укратко, извесно је, да је код лапских Словена постојао један бог, по свој прилици, бог рата који се звао Svarasici - Сварожић. Наставак ici изгледа патронимичан. Но у оно мало из словенске митологије што знамо, нема нигде примера о породици или породичној вези словенских божанстава. Не знамо, ко је отац Сварожића. Руски Сварог је сумњив, и то је штета. Јер би то био главни стуб балтичко-руске митолошке системе.cxcii

Luj Leže-Slovenska mitologija 9617213100
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 2:29 pm
Стрибог
Идол овога бога био је у Кијеву, у друштву са идолом Перуна, Хорза, Мокоша.
И његово је име постало као и име Црнобога Хелмолдовог, Дажбога и руске Хронике. Изван руске Несторове Хронике оно се налази још и у неким сумњивим споменицима, као што је Слово о полку Игорову. Сам начин како се оно ту налази, јесте за мене аргумент, да оспорим аутентичност овога споменика. Не допуштам, да је један хришћанин XIII века могао пасти на ту мисао, да своје једновернике и земљаке означи као унуке каквога незнабожачкога бога. Мало даље писац тога Слова зове ветрове Стрибоговим унуцима. Кад би ово казивање било аутентично и тачно, оно би нам могло објаснити и улогу и сву радњу тога бога.
Миклошић неће да објашњава то име. Јагић га доводи од глагола stкrêti (стьрьти), литванско styrieti, starr, steif sein, erstarren, укрутити се, очврснути, заледити се. То би био бог мраза. Он нема ни једног себи сличног божанства познатог код других словенских народа, изван Русије.

Luj Leže-Slovenska mitologija 8819170021
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 2:48 pm
Трајан - Тројан
У грчкој средњовековној литератури постоји једна прича под насловом: Откриће Свете Марије божје о паклу (’Αποκάλυψις τής ύπεραγιόν θεοτόκον περι τών κολάσεον.) Овај споменик је преведен на старословенско-руски језик у XII в.cxciii Света Дјева Марија добије овлашћење од Господа, да обиђе пакао под вођством св. Архангела Михаила, који јој показује мучења осуђеника, и објашњава јој узроке услед којих су тако кажњени. Први грешници које Марија виде, улазећи у пакао, јесу они, који нису веровали у Бога Оца, Сина и св. Духа. На овом месту старословенски превод додаје један доста дуги уметак: "То су они, који су заборавили Бога, који су називали боговима оне предмете, које је Бог створио ради наше употребе, као: сунце, месец, земљу, животиње, рептилије, који су постали камени богови као и људи: Трајан, Хорз, Велес и Перун." Један апокриф из XVI века, Апокалипсис апостола доводи Трајана у везу са Перуном, Хорзом, Дивом (Зевсом).cxciv И додаје: да ови назови богови беху људи; Перун је живео код Грка, Хорз на Кипру, а Трајан бејаше цар у Риму.
Слово о полку Игорову спомиње Трајана четири пута, и Русију зове земљом Трајановом. Као што сам на другом месту казао,cxcv и овде се држим потпуно резервисан што се тиче аутентичности овога споменика. Али ако је и било фалсификата или уметања, није мање истина, да фалсификатор није измислио то име Трајан, и да га је узео из старијих споменика или народног предања.
У кијевској губернији још и данас показују Тројанов Вал (бедем). За овај бедем везују се нека митска предања, у којима се говори о Тројану, цару ермилијанском (тј. римљанском-римском).cxcvi Ова су предања морала доћи у Русију од Јужних Словена, нарочито Бугара, који су увек у додиру са Румунима, а можда и од самих Румуна. У Румунији је остала врло жива успомена на Трајана.
Још се у овој земљи показују: Valul lui Trajan (Трајанов шанац), calea lui Trajan (Трајанов пут); masa lui Trajan (Трајанов сто, стена); pratul lui Trajan (Трајанова ливада).cxcvii
Сличних назива има и у Бугарској. Римски друм, који, пролазећи кроз Сардикум (Софију), спајаше Италију са Цариградом, и данас се зове у Бугарској; Трајанов друм, а Турци га зову Трајан-јол. Далматински путник Вранчић, који прође кроз ове крајеве 1553. г. чуо је, где се говори о овом Трајановом друму, и чудио се, како је име овог великог римског цара сачувано тако у ових варварских народа.cxcviii На Хисару, северно од Филипопоља, издижу се неке римске рушевине, које Бугари зову Трајанов град, докле Турци га приписују Ђеновљанима, и зову га Ђеневизлер.cxcix
Јужно од Ихтимана отвара се у Средњој Гори један кланац Трајанова врата, од скоро чувена и по јуначким делима хајдука.cc На месту данашње вароши Старе Загоре (Ески Загоре) подизаше се варош Ulpia augusta Trajana; Пансаба, данас Ћустендил, дугује свој постанак цару Трајану. Тако исто и Улпиа на Црном Мору, данас Анхиал, подигао је Трајан; село Девна подигнуто је на месту старог Трајанова Марцианополис. На тај начин успомена на тога великог сага налази се и свим крајевима Бугарске.
Његово се име исто тако налази и у српскохрватским пределима. У Мостару, и Херцеговини, један мост зове се Трајанов мост; и Далмацији рушевине приморскога града Burnum-а зову се Трајанов замак. Исто је име дато и рушевинама једног старог града српског близу Н. Пазара. Чувена Трајанова табла и остаци на Дунаву налазе се више од десет векова и српској земљи; град Кулина порушен у средњем веку такође носи име Трајаново.
Деминутив имена Трајановог у Трајко још је и врло јакој употреби и Бугарској. Народна етимологија га везује за глагол трајамъ - трајати. У XI в. то је име носио маћедонско-српски царевић, Самуилов син.cci У српским народним причама спомиње се једно лице под именом Тројан. По Вукову Речнику живљаше на планини Церу, и близини Тројанова града, и околини Шапца, неко лице под тим именом.
Сваке ноћи иђаше он у Срем код какве жене или девојке. Бојаше се сунчаних зракова, да га не спрже, те од ње одлажаше пре сунца. Кад дође код своје драге, даду коњима зоби; а кад они поједу зоб, и петао запева, он се одмах враћа у свој замак. Једне ноћи брат или муж једне његове драгане метну у зобнице коњима песка место овса, па посече језик свима петловима, да га певањем не пробуде. Кад цар помисли да је време да иде запита свога слугу да ли су коњи појели зоб. Слуга одговори да нису, а петлови не могаше певати, те се тако Трајан одоцни код своје драге. Најзад видећи у чему је ствар, уседне на свога коња и појури замку. Сунце га стиже на путу; он се сакрије под један пласт сена; но дођоше волови и растурише сено, те тако Трајана дохвати сунце и спржи.ccii
Варијанту ове приче прибележио је и Милићевић у својој Кнежевини Србији: "У једном замку на планини Церу живљаше цар Тројан. Имађаше три главе (ове три главе објашњавају се српском речју троје - Тројан). Једна гуташе људе, друга животиње, а трећа рибе. Дању борављаше у своме замку на Церу, а ноћу у Ширину на Сави (Tsirina). Народу се није допадао овај начин живота, те оде и потужи се св. Димитрију, једном од Трајанових слугу, и замоли га, да упита свога господара: чега се он боји. ' Бојим се само сунца ', одговори Трајан. Дознавши то, св. Димитрије да коњима пуне зобнице песка место јечма, а људима закаже, да сваки својим петловима повади језике, да не би певањем објавили Трајану зору. То њега омете, те се задоцни, и сунце га ухвати. Он се зарије под пласт сена; али дође бик те преврне сено и он се растопи. - Прича даље вели, да је Тројан и том бегању оглувео у селу Глушци, изгубио табане близу села Табановци, ослепио поред села Слепчевић, изгубио свој штит, поред села Штитари, а највећа несрећа му се десила близу села Десића."

Luj Leže-Slovenska mitologija Stamp_of_Moldova_md066cvs
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 2:48 pm
Св. Димитрија зато убише пријатељи Трајанови и бацише у Саву. На обали реке у шабачком округу налазе се остаци града Кулина, чије оснивање народ приписује Трајану.
У својим српским приповеткама (II изд. стр. 150-152) Караџић је објавио једну народну причу, по којој цар Трајан има козје уши (у оригиналу: очи).
У XII в. Tzetzиs u Chiliades (г. Томашек их је први објавио у Zeitschrift fur Aesterreichische Gymnasien) знао је за ову легенду о козјим ушима, и предаваше им неки симболични значај. "Ωτία δέ Τροίανον λέγουζιν έχειν τράγον" (у цара Трајана козје уши). Труди се да протумачи ову басну тиме, што је Трајан био похотљив као јарац и умео гонити римске непријатеље у најстрменитија места.
Г. Koehler, који се такође занимао овом легендом, објашњаваше је такође сличношћу речи: Τροίανος и τράγος.
По Бертрандону де ла Брокијеру, који писаше у XV в. град Трајанопољ подигао је "ung empereur appelй Trojan, lequel avait, ce disaient les Grecs, une oreille ainsi que ung mouton".
По једној бугарској причи из Старе Загоре (Периодическое списание, Софија, т. IV, стр. 182) био је један цар Трајан, који је имао магареће уши. Индискреција његовог берберина подсећа на Мидову историју. Један варијанат из Неврокопа у Маћедонији представља Трајана са козјим ушима.
Берберин његов иде и поверава тајну једном пустом извору. Мало касније нађоше путници поред извора Једно дрво, на коме сваки лист носи откривену тајну (чим зашушти). Цар чује за то, оде да види извор и дрво, и кад се увери, рече: "оно што је од Бога не може се сакрити". И од тада он није више крио своје уши.
"У народним песмама браће Миладиноваца, имају две песме, у којима се спомиње неки Тројан град Троем (песма 31. и 38.), чији су становници рђави хришћани, и имају да искусе разна искушења. Песма 31. је забележена у Кукушу у Маћедонији; друга нема тачног назначења о своме пореклу, но судећи по тексту, она мора да је из источне Румелије (јужне Бугарске). Текст није доста јасан, да би се могло видети, односи ли се на легенду о Трајану или на тројанску причу, која такође игра знатну улогу у књижевности Јужних Словена.
Како је Трајан постао бог, или бар - сатана - у хришћанском смислу, - код Јужних и Источних Словена?cciii Јагић је одавно предложио једно врло згодно и вероватно тумачење. Најважније рушевине у дунавским земљама приписују се Трајану, или носе његово име.
Народна машта насељава све те рушевине сотонама и вештицама; и сасвим је природно, да је једна од тих утвари Трајан, који постаје бог као Перун, Хорз или Дажбог. Балкански Словени, брзо преобраћени у хришћанство, били би пренели Трајанов култус међу Русе, који су га дуже сачували. Може се претпоставити исто тако, да је и успомена на славна јуначка дела Трајанова остала дубока у балканских народа, од којих су Словени примили предања; да су нашли и идеју о Богу, привезану за ову славну личност (divus Augustus); да су је сачували и раширили. По ономе што ми знамо о њиховој Словенској митологији, било у Русији, било код балтичких Словена, нигде се не налази други пример. да су људи постали богови. Међутим у последњем веку па баш и у наше скорије време, видели смо, да су неке руске секте ставиле у ред богова и цара Петра III. Други му за поручника дају Наполеона, који треба да успостави правду на земљи, или да прокламује њиховог месију. У историји незнабожачких Словена нема овоме сличних примера.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 2:52 pm

Глава пета: Млада божанства

Триглав

Сада се поново враћамо боговима балтичкога реда, чијег смо главног представника, Световида, већ проучили. После њега најглавнији је бог Триглав. Његово постојање нарочито су нам утврдили историци Отона Бамбершког. Бејаше у Штетину, вели један од њих, четири continae (Херборд, II, 32.) тј. четири храма. Ова реч continae не буни ни најмање Немца Херборда: "Sclavica lingua, вели он, in plerisque locis latinitatem attingit et ideo puto ab eo quod est continere continas esse vocatas". Таком етимологијом лако се и од Св. Вида може добити Световид. Ни савремени коментариста Перцов није срећнији од Херборда. Он сумња, да је contina словеначка реч, и тумачи је пољском konczyna (fastigium).
Ово је погрешно тумачење. Konczyna значи крај, свршетак, и другог значења нема. Контина се по свој прилици везује за корен конт, који је у српском дао реч кућа, а у бугарском къшта. итд.
Једна од ове четири контине, која је била и најглавнија, беше велељепно украшена варварским радовима, који су представљали: људе, тице, четвороножне животиње, тако вешто насликане, да би човек помислио, да су живе. Тако су лепо и обојене, да им боја није избледела ни од снега ни од кише. Очевидно у овим редовима има мало претераности. У ове контине се сносио десетак од све непријатељске пљачке, златни и сребрни пехари, позлаћени и камењем украшени рогови, оружје и скупоцено посуђе.
Два оваква храма беху посвећена Triglous-у. Извесно је овде словенска реч измењена; но није ју тешко васпоставити под правим обликом - Триглав, бог са три главе. И данас још Немци су преокренули врх Триглав на Корушким Алпима у Terglou. Име Триглав ми налазимо у старој браниборској хроници.cciv
Отону Бамбершком би допуштено, да код штетинских Словена проповеда хришћанство. Они га лепо примише, уверени, да ће се њихов бог свм моћи добро бранити. Овом толеранцијом знаде се он добро користити. Помоћу својих свештеника почне рушити секирама и косирима све контине. Кад народ виде, да се богови не бране, нападне и сам на храмове, раздели њихово благо, а дрва однесе кући за кување јела. Што се тиче идола Триглава, владика му разби труп, узе све три главе, посла их у Рим, да посведочи покрштење града. (Herb. II, 32.). У накнаду зато он пристаде, да се поштује један свети дуб, umbre atque amenitatis gratia.
Међу појединим предметима култуса Триглавовог налазаше се и у Штетину као у Аркони (види главу о Световиду) један њему посвећен коњ, добро урањен и лепог стаса. Нико га није смео јахати, а један од она четири храмовска свештеника бринуо се о њему и неговао га. Тај је коњ чинио прорицања. Кад је требало предузети неки сухоземни поход, положе најпре на земљу девет нових копаља, на један лакат даљине једно од другога. Свештеник онда доведе заузданог и оседланог коња, држи га за узде, тера га да трипут у оба правца пређе преко копаља. Ако при том прелажењу не дотакне ниједно копље, онда је прескакање срећно и поход би се предузимао. У противном случају одустајали су од намере (Herb. II, 35.). Да би уништио и овај начин гатања, Отон смисли да тога коња прода негде на страни (Herb. II, 3.) убедивши становнике, да је он много способнији да вуче кола, него да прориче. По једном другом биографу (Prifl. II, 11.), коњско седло бејаше од злата и сребра и чувано је у једној контини.
Триглава налазимо у граду Волину (Volyn). По покрштењу ове вароши свештеници, оставши верни култусу идола, напустише град, повукоше се у села (Ebbo, II. 13.). "И како је Отон био разорио храмове и уништио кипове боговске, они однеше ван ове области један златан кип Триглава, који бејаше њихов главни бог. Повере га на чување једној удовици, која живљаше у једном сеоцету, где се ово драгоцено благо тешко могаше пронаћи. Удовица увије идола у хаљине, изврти рупу у стаблу једнога врло дебелога дрвета, и ту сакри ову светињу тако, да се није могла ни видети ни дотаћи. Оставила је само један мали отвор, кроз који незнабошци могаху принети жртву и понуде. ('Solummodo foramen modicum ubi sacrificium inferretur in trunco patebat '.) И нико к њему не прилазаше, осим онај који приноси жртву. Отон дозна за овога идола. Побојао се, да после његовог одласка он допринесе, да се народ још неучвршћен у хришћанској вери врати паганизму; те потражи начина да га се лукавством дочепа.ccv Да су незнабожачки свештеници случајно дознали за његову намеру, можда би били сакрили свој паладијум у какво још неприступније место. Ову деликатну мисију повери епископ неком свом другу Херману. То беше вешт човек, који разумеваше и урођенички језик. Он му нареди, да се преобуче у словенско рухо, па да оде к удовици, као да жели Триглаву принети жртву. Херман послуша. Исприча удовици, да је недавно избегао једну страховиту буру, захваљујући једино Триглавовој заштити, и зато хоће да му принесе жртву. Удовица му покаже свето дрво и рупу, где може ставити своје понуде, препоручујући му да ником не казује то место, ако мисли на свој живот. Он уђе и једну тајанствену ограду, баци кроз онај отвор један сребрни новац, тако да се могао чути и његов звек, те да се верује, да је заиста принео жртву; по томе га опет извуче. Па да би показао све своје презрење према Триглаву, он уместо жртве, бици му један велики испљувак (sputaculum ingens). Затим прегледа свуда, не би ли могао дићи идола. Али он беше тако добро и стаблу затворен, да га беше немогућно извадити. Гледајући око себе, опази Триглавово седло обешено о ограду. Било је врло старо и потпуно неупотребљиво. Диже га и сакри, па га после однесе као доказ оних парога које је учинио, да се дочепа идола."
Доста је чудноват завршетак приче. Могли бисмо се запитати, да ли Херману треба веровати; и да није он пронашао историју о седлу, да заглади свој неуспех, или да он просто није дигао какву било коњску опрему? Незнабожачка старица је извесно скрила седло у безбедан заклон од хришћанске похотљивости.
После овога узалуднога покушаја померански апостол није више на томе настојавао. Бојаше се да га оптуже за лакомство, ако би и даље гледао, да се дочепа скупоценога идола. Стога сада прибеже убеђивању. Сакупи кнежеве и старице, и закуне их да се махну култуса Триглавовог, и да употребе оно злато, од чега је он начињен, на откуп својих робова.
И биографи Отона Бамбершког спомињу Триглавов култус у Штетину. Овај град (Ebbo, III; 1.) садржаваше у своме опкопу три планине. Највећа, она у средини, беше посвећена незнабожачком богу Триглаву. Његов идол имађаше три главе. Златан завој покриваше му очи и усне. Незнабожачки свештеници овако објашњаваху ове појединости: њихов велики бог има три главе, јер влада трима краљевинама, небом, земљом и паклом. Лице му је покривено завојем, јер неће да види ни да позна грехове људске. Руском научнику Кирпичникову ове су приче изгледале можда сумњиве.
Словени, вели он, нису могли имати хришћанску идеју; а није никако могућно, да један бог, који предвиђа будућност, не зна за људска дела.ccvi Г. Кирпичников се још пита, да овде немамо једну деформацију хришћанске Свете Тројице. Тако се мислило, да се у Световиду види св. Вид. С оваквим скептицизмом иде се врло далеко. Па ипак је извесно, као што смо то и доказали у студији о Световиду, да су балтички Словени обожавали идоле полицефале (многоглаве).
По самом признању Отоновог биографа (Ebbo, III, 1.), култус Триглаву и другим идолима, чија имена не знамо, не ишчезе тако лако. Кад је Отон преобратио, или бар мислио, да је преобратио цео Штетин, заповеди да се незнабожачки храмови предаду огњу, а да се место њих саграде две цркве, од којих једна на самом Триглавовом брегу доби име св. Адалберта. Но идолопоклонички свештеници не беху се одрекли обожавања идола, а још мање прихода од цркава. Тражаху само прилику, да народ врате у паганизам. И заиста догоди се, да у граду завлада епидемија, смртност би велика; свештеници убедише народ, да је свему томе злу узрок њихово покрштење, те да се треба вратити идолима. Сви ће становници, говораху они, помрети, ако се гнев богова не ублажи уобичајеним жртвама. Подстакнут овим говорима народ затражи своје идоле, принесе им жртве, па нападне на хришћанске цркве. (Ebbo, III, 1. - Херборд, III, 16.) Разоре половину оне цркве која је била намењена вернима; но испред олтара устукоше. Тада се разорачи обрате идолском свештенику, и рекну му: "Ми смо учинили оно, што се нас тицало; сад ти сруши и нагрди светилиште овога незнабожачкога бога" (teutonici dei). Свештеник узме секиру, подигне руку, но она оста укочена, на што он закука: "Јаој, каква је то сила овога немачкога бога, и ко ће јој одолети? ' Видите како ме је ударио, мене, који сам напао на његову светињу '. Народ се зачуди и питаше се шта да ради. Добивени или Ебо измишљени одговор јесте доста чудноват. "Саградите овде кућу своме богу поред куће тевтонскога бога, и поштујте и овога као своје богове, из страха да вас гнев његов све не помори". Они послушаше, и до повратка побожнога апостола Отона остадоше у тој заблуди, служећи и Богу и ђаволима.
Триглав се спомиње још и у опису чудеса св. Отона. (Mon. germ. t. XII, стр. 91.) То беше једно зло божанство, које је имало и једну жену.
Триглав очевидно показује и неке сличности са Световидом; али нема разлога не ставити га у ред независних богова. Световид имађаше четириглава идола, Ружиевид - Руђевид једнога са седам глава. Но ми не налазимо нигде имена четириглав, седмоглав.ccvii Стога нема основа сумњи, да је Триглав једно потпуно независно божанство.

Luj Leže-Slovenska mitologija 9035211838
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 3:00 pm
Радигаст - Радгост

Овај бог је дуго заузимао неоспорно место у словенском Пантеону. Но последњих година осумњичено је његово биће. Брикнер (Arch. f. slav. Phil. t. XIV) тврди, да је Радигаст просто име града. Да разгледамо мало и писане споменике. Титмар, који је уопште о свему добро информисан (VI, 23) вели: "Est urbs quaedam in pago Riedirierum nomine, tricornis ac tres in se continens portas, etc..." Овај је град (да резимирам остали навод) са свију страна опкољен шумом, коју становници поштују као предмет обожавања. Двоје градске вратнице су отворене сваком намернику; трећа води на море, које је близу, и страшно га је видети. У овом граду или на овој вратници (in eadem) има само један храм вешто саграђен од дрвета, и стоји на роговима разних животиња.ccviii Зидови овога украшени су споља дивно изрезаним ликовима разних богова и богиња. Унутра су слике богова кичицом рађене; имена су им урезана;ccix на глави им је шлем, покривени су оклопом, те изгледају страшни. Први од њих зове се Сварожић (Zuarasici),ccx и сви га ови народи поштују више него све друге. Овде се чувају и заставе, и износе се из ових светилишта само у случају ратнога похода. Тада њих носе пешаци.
Ради чувања овога блага установљени су нарочити свештеници. Кад се сакупе ради принашања жртве идолима, или ради умирења њиховога гнева, они седе, док остали народ стоји, и мрмоље неке неразумљиве речи (invicem clanculum mussantes); копају земљу уз неки религиозни страх, и испитују судбину, да би дознали сумњиве ствари. Кад то сврше, онда зеленом травом покрију једнога коња, који се сматра као највећи у целој земљи, па га воде да пређе лагано између двају за земљу утврђених копаља;ccxi па сравњујући исход овога враћања са малочас извученом судбином, они изводе главна предсказања. Ако обе ове врсте врачања даду исти резултат, онда се предузима оно што се хоће; у противном случају народ се ожалости, и напушта сваку намеру. Они од најранијих старина проповедаху још и ову заблуду: вероваху, да ако им прети каква дуга и страшна побуна, тада изађе из мора један вепар, који има два дуга зуба као браниче, и ваља се по таласима, крећући их уз једно страховито шуштање.
Колико год срезова има у овом крају, толико има и попова и храмова сатаниних, које неверници обожавају. Но град о коме сада говорих, заузима прво место. Полазећи у рат њега поздрављају, а и кад се кући враћају са срећног похода, њему доносе сву пљачку. Ждребијем или помоћу коњског гатања они се брижљиво извештавају и о најуљуднијој жртви, коју свештеници морају поднети боговима. Људска крв а и крв домаћих животиња умирује њихово највеће беснило".
О овом наводу много се расправљало. У њему има повише неистинитих појединости: храм који садржи толике тешке идоле, а стоји на животињским роговима; божанства, чија су имена урезана испод лика, све то изгледа врло фантастично. Но било шта му драго, овај одломак ипак заслужује, да буде цео наведен.
Титмар држи, да је Riedigost име неког града. Његов коментатор г. Крусе, слажући се са Лишем (Lisch) држи, да се он вара, и придружује се мишљењу Адама Бременског, који у имену Радгоста гледа једно божанство, које је обожавано у граду Ретри. Наш земљак (Француз) г. Бернар истог је мишљења у својој тези: De Adamo Bremensis geographo (Paris, 1895. стр. 66.).
Шта вели Адам Бременски? (II, 18)
"Од словенских народа, који станују између Лабе и Одре најсилнији су Ретаријани (Rhetarii). Њихов најмногољуднији град јесте Ретра, који је у исто доба и седиште идолопоклонства (сасвим је природно, што град носи исто име народа који у њему станује). У њему има један храм сатани посвећен, чији је кнез Радигаст.ccxii Његов је идол од злата, а постеља од пурпура. Град има девет вратница; одасвуд је опкољен дубоким језером; прелази се преко једног дрвеног моста, који је допуштен само онима, који долазе ради принашања жртве, или да питају пророштво за савет. (По овоме изгледа, да Ретра није био град, већ само једно место за богомољу). Од овога храма до Хамбурга има, веле, четири дана хода." Мало даље (књ. III, 52) Адам прича, да владика Јован, поставши заробљеником, би позван, да се одрече своје вере. Но кад он не хтеде, тада му одсеку руке и ноге, а главу пободу на један колац, и незнабошци је принеше на жртву богу Радгосту. Ово се збило 10. новембра, у словенској метрополи Ретри. Овом речју метропола Адам Бременски хоће без сумње да означи религиозни центар Словена овога краја.
Хелмолд (I, 2) понавља, да је Ретра престоница Редаријана, па копира неколико врста из Адама Бременског о богу Радгосту. Мало даље (I, 23) говори о једној борби између словенских племена Љутића и Редаријана (Liutitses et Riaduri), "који услед старине свога града и гласовитога храма, где се показује Радгостов идол, тврђаху, да су они најплеменитији, јер их походе сва остала словенска племена због питања пророштва, и ради приношења годишњих жртава." Најзад (иста књига, §. 52) нам каже, да "Пров беше бог земље Алденбуршке (Стар-Града), Сива богиња Полабљана, Радгост бог земље Оботрида."
Ботова (Botho) саксонска хроника у XV веку (sub anno 1113)ccxiii,и представља нам Радгоста како на прсима носи штит са црном говеђом главом; у руци држи секиру, а на глави му је и једна тица. Један издавач хронике саставио је по овоме опису и нацрту слику, која је више пута прештампавана, и послужила фабриковању назови богова оботридских, који се чувају у музеју у Најстрелицу. Не знамо, где је Бото нашао ову грађу. Вероватно у својој машти. Најзад либечки хроничар у XVII в. који коментарише Хелмолда, прича нам, да је Радгост био кнез Оботрида, па доцније постао богом. Овај врло позни коментар мало је истинит; он је у противречности са свим оним, што ми знамо из словенске митологије, где нигде не нађосмо лица, која су доцније постала боговима.
Да би измирили Титмара и Адама Бременског, може се претпоставити, да је Редигост или Редигаст било словенско име града, који су Немци можда звали Rethra. У том случају Радгост би био просто бог, који је своје име дао и граду у коме је обожаван.
Има имена људи као и имена места, која се свршују наставком - гост. Реч је постала из две: рад и гост. Одговара грчком φιλόξενος. Овај се епитет може додати и једном лицу, као и имену места. Миклошић спомиње у својој студији о словенским именима једног Словенина, Радагоста, који живљаше у Крањској око 975. год. Код Јужних Словена налазе се идентична имена Милигостccxiv Carum hospitium habens qui hospes carus est; Gostirad, на чешком Hostirad. У Пољској има места, која се зову: Bydgoszcz (немачки Бромберг у Пруској); Radgoszcs име једног села у Галицији. На планинама Бескидес у Моравској има једно брдо, које се зове Radhost. Писац дела Moravia sacra - Стредовски,ccxv који живљаше у XVIII веку претпоставља, да ово брдо дугује своје име каквом идолу Радгосту. Да ли се ово оснива на простој сличности имена, или на каквом месном предању? Било шта му драго, он прича даље ово: "Беше на том брду један храм Radhost-а (г у чешком постаје х). Некада незнабошци слављаху ту првих дана после летње солстиције празник посвећен богу. Данас још на тај брег долазе у великом броју верни из парохије Hochwald-а, Рожнова и Фридека; па чак и оближњи Словаци из Угарске; и по једном врло старом обичају, не мешајући уосталом никакву сујеверицу, они се ту одају задовољству пића и игре."
Као што се види, овде је говор само о једном тако познатом празнику летње солстиције. Нема специјалних разлога, који би говорили у прилог везивања његовог за какву успомену на култус Радгостов.

Luj Leže-Slovenska mitologija Radgost
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 3:05 pm
Подага

Већ смо навели ону главу из Хелмолда (I, 83) која нам даје врло интересантних података о словенским божанствима: "Словени, вели он, имају врло различне облике сујеверја. Једни њихови богови имају своје ликове у храмовима, као идол Пион, који се зове Подага..." Име Подага не значи ништа. Може припадати једном и другом полу. Маретић (Arch. f. slav. Phil. X.) тумачи га речју Будигој, и примећује, да има словенских имена, која почињу речју буди, а друга се завршавају наставком гој; и тако тумачи име: in expergefactione validus. По овом мало дрском тумачењу ово би био бог будноће (живота).
Ја се усуђујем предложити једно простије тумачење. Уместо Подага зар се не може рећи Погода (време)? Погода би био бог или богиња атмосферских феномена. Пољски историк Длугош спомиње једну богињу температуре, која се зове Погода (Arch. f. sl. Phil. t. XIV, стр. 170. и даље.).ccxvi

Припегала

Овај бог спомиње се у једном документу од 1108. г. То је пастирска посланица архиепископа Аделгота из Магдебурга. (Њу је навео Брикнер у Arch. f. slav. Phil. т. IV, 223.) Овоме су извору некада спорили аутентичност. Али по сведочанству Wattenbach-а, изгледа, да данас о томе не може бити сумње. Ова посланица садржи врло важан извор за изучавање борбе паганизма противу германске пропаганде.
Владика пише: "Ови грозни људи, Словени, подигли су се противу нас; својим идолопоклонством профанисали су Христове цркве... Они су поплавили нашу земљу. Хришћанима секу главе, па их приносе на жртве. Њихови фанатици, тј. свештеници, говоре на њиховим гозбама: ' Наш Припегала хоће те жртве '. Они кажу Припегала, но то су Приапе и срамни Belphegor,ccxvii они држе пред својим храмовима пуне пехаре крви, и урличући око њих страшним гласом вичу: ' Радујмо се, јер је Христос побеђен; победа је на страни победоносног Припегале '. Владика позива хришћане на усташки рат противу ових варвара, да би се могле чути радосне песме у славу Бога, уместо страшне незнабожачке хуке у славу Припегале?"
Шта значи ово име?
Г. Брикнер је предложио врло вероватно тумачење. Припегала представља: Прибихвала, онога, коме припада сва хвала и слава. Имена на приби врло су честа код свих Словена: Прибигој Прибислав, Прибимир, Прибитић.ccxviii Зар се овде не би могло помислити и на глагол препыкатъ - припећи, који се налази још и у језику померанских Словена? (Dict. Romult. sub. voce.) Зар не би Препјекал могло бити неки епитет сунца? Ја се усуђујем поставити ову хипотезу, која, држим, заслужује, да се о њој расправља.Luj Leže-Slovenska mitologija Pripegala
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 3:07 pm
Црнобог (Црни бог)
Име овога бога лако је протумачити: значи бог који је црн. О његовом култусу тврди Хелмолд (I, 53):
"Словени, вели, имају један чудноват обичај. На гозбама они се сви обређују једним пехаром, уз који изговарају и неке речи, рекао бих, не ради молитве, већ ради проклињања у име својих богова: добра и зла; верују, да све што је добро долази од доброга бога, а зло од рђавога. И тако они и зову то божанство на своме језику Црнобог.ccxix
Luj Leže-Slovenska mitologija 7773214324

По постојању овога бога митографи су закључили, да је постојао и један бео бог, који се звао

Белобог.
Име Белобог не налази се ни у једном аутентичном споменику. Но неки су мислили, да његово биће оправдају географским именима (Belbuck - Белбог у Померанији; Białobože и Białobožnica у Пољској; Bělobozice у Чешкој). По овоме је израђена читава једна теорија о словенском дуализму. У ствари ми не знамо ништа о том белом богу.ccxx
Luj Leže-Slovenska mitologija 1276673601_belobog


MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

taj Pon Nov 29, 2010 3:22 pm

Безимена божанства

По Титмаровој сведоџби (VIII, 64) Љутићи су имали једну богињу, чији се лик налазио на заставама. Неки немачки војник пробуши заставу једним хицем камена. Свештеници љутићски потуже се на то цару, и примише по његовој заповести одштету у дванаест таланата. Прелазећи преко реке Милде, која бејаше јако дотекла, они изгубише једну другу богињу и педесет својих другова.
Ринвид, Турупид, Пурувид, Пизамар, Црноглав

Ова се божанства спомињу у Knytlinga Saga (издање у Копенхагену т. XI). Пошто је испричала рушење Световидовог идола, Сага даље прича, да је краљ Валдемар отишао у град Коренцију (Korrenzia), и наредио, да се поруше три идола:
Ринвид, Турупид и Пурувид.

Ринвид је по свој прилици истоветан са Руђевидом (Вид са Рујна - види главу о Световиду). Пурувид можда има неких веза са Провеном (види главу о Перуну).

Турупид је можда бог ратник (кашупски: trepoet, trepoetose są, дрмати се, трести се). Четврти је идол Пизамаров. Могло би се рећи, да је име Пизамар постало од Бесомар (бесъ-демон); мар је наставак на крају, који се налази код неких словенских имена.ccxxi Што се тиче бесъ-а, које на словенском језику значи ђавола, могли бисмо се запитати: да ли незнабошци нису дали овај епитет једноме од својих богова?

Црноглав, бог са црном главом, кога горе споменусмо, био је по речима Саге бог победе, друг свију ратних експедиција. Он је имао сребрне бркове.
Sponsored content

Luj Leže-Slovenska mitologija Empty Re: Luj Leže-Slovenska mitologija

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu