Pred Milunkom su i generali salutirali

A kada su joj posle prvog ranjavanja otkopčali koporan i videli da je žensko, povratka više nije bilo. Do kraja rata srpska Jovanka Orleanka, kako su je prozvali, postala je najodlikovanija žena u istoriji ratovanja.
Polovinom 1918. Vrhovna komanda savezničkih armija naredila je da se pohvala junaštvu srpskog narednika Milunke Savić pročita pred strojem u stavu “mirno” svih jedinica Antante. Takva počast nije ukazana nijednom oficiru i generalu. Milunka Savić je jedina žena dobitnik francuskog ordena Ratni krst sa zlatnom palmom, a prilikom uručenja tog odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Odlikovanje joj je uručio komandant Solunskog fronta, general Franš d’Epere.

PREŽIVELA DEVET RANA
Na objavu mobilizacije za rat protiv Turske 1912. prijavilo se preko 26.000 dobrovoljaca, među njima i Milunka Savić, ćerka Radenka i Milice, rođena 1889. u selu Koprivnici kod Raške. Dejan Stankov, sin Milunkine ćerke jedinice Milene, kaže da se njegova baka prerušila u muško kako bi od mobilizacije zaštitila rođenog brata.
U sastavu Drinske divizije tokom 1913. učestvovala je u borbama oko Skadra i u Bregalničkoj bici. Kao komandir jurišnog bombaškog odeljenja treće čete Topličkog pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva, naročito se istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Preživela je devet ranjavanja, najteže 1915. kada je preneta kroz Albaniju do Krfa, a potom u Bizertu gde se oporavila, ponovo stala u prve borbene redove i u bici na Crnoj reci zarobila 23 bugarska vojnika. Dobitnik je dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, dve legije časti, srebrne i zlatne medalje za hrabrost Miloš Obilić, engleskog ordena Svetog Majkla, ruskog Svetog Đorđa Pobedonosca... I sve ih je stekla s oružjem, odbivši 1914. predlog vojvode Radomira Putnika da rat provede kao bolničarka.

KONJAK ZA NAREDNIKA
Između dva svetska rata Milunku Savić su poštovali širom Evrope. Pozivali su je na proslave jubileja, obilaske ratišta, polaganje cveća na grobove palih. Na susrete s ratnim drugovima odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji, a na njenim grudima blistao je niz najviših odlikovanja.
– Poznavala je Arčibalda Rajsa, Floru Sens, generale Geprata, D’Eperea... Iako bez škole, govorila je i pisala engleski i francuski, ne naročito, ali dovoljno dobro da ravnopravno komunicira sa saborcima, pa i da se s njima dopisuje – kaže Dejan Stankov.
O divljenju koje je ova izuzetna žena izazivala, posebno kod muškaraca “od oružja”, svedoči i nekoliko anegdota. Na jednom svečanom prijemu Milunki je prišao pukovnik školovan na Vest Pointu i upitao:
“Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Ja sam se borio u Drugom svetskom ratu, ali vi ste, bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!”
Milunka se osmehnula i rekla: “Zašto ne, pukovniče, ja sam – narednik.”
A tokom svečanosti u Solunu, na provociranje francuskih oficira može li da baci bombu deset koraka, Milunka je uzela flašu konjaka težine dve ručne bombe i bacila je na udaljenost od 40 metara. Za ovo je od generala Mauricija Saraja dobila 18 boca najskupljeg konjaka. Piće nije odbila, ali jeste ponudu da se preseli u Francusku i dobije njihovu vojnu penziju. I ostala je u Srbiji.

“LJUBAV” S KOMUNISTIMA
Udala se za siromašnog poštanskog službenika, ali je veoma brzo ostala udovica pa je sama radila i školovala decu – ćerku Milenu i tri usvojene ćerke Milku, Višnju i Zorku. Poziv ratnika zamenila je brigom za mlade. Kroz njenu skromnu kuću na Voždovcu prošlo je više od tridesetoro dece koje je odškolovala i izvela na put.
– Bila je jako vredna. Šila je vojne uniforme, čistila u Hipotekarnoj banci, radila još nekoliko poslova. Skromna i dostojanstvena, nikad se nije žalila. Bez ičije pomoći borila se i uspevala da zaradi dovoljno za sve – seća se Dejan Stankov.
On kaže da nisu tačne priče kako su Milunku proganjali komunisti. Ali istina je da ih ona nije volela, niti su oni nju uvažavali. Okupirana izgradnjom novog društva posleratna vlast je Milunku Savić “nagradila” ordenom zaboravljenog heroja. Deca su otišla, a s ostarelom i obolelom Milunkom ostala je da živi samo usvojena ćerka Zorka.

VAJAR BEZ MODELA
A onda, neočekivano, Skupština Beograda je 1972. Milunki Savić dodelila jednosoban stan u naselju Braće Jerković. Neki kažu na inicijativu Peka Dapčevića, ali Dejan Stankov u to ne veruje i tvrdi da je za dodelu stana njegovoj baki najzaslužniji tadašnji gradonačelnik Beograda Branko Pešić.
– Uvek bi se našao neko ko bi pokušao da se okoristi imenom moje bake i uspomenama na nju. Tako je bilo i 1996. kada su joj podigli spomenik u Jošaničkoj banji. Tadašnji premijer Mirko Marjanović iskoristio je događaj za svoju ličnu promociju, a vajar Ljubiša Mančić uopšte nije konsultovao familiju pa je napravio spomenik koji je baš i ne liči na baba Milunku – kaže Stankov.
U novom stanu Milunka Savić je poživela oko godinu dana. Umrla je oktobra 1973, a sahranjena je u aleji velikana na Novom groblju, uz najviše državne i vojne počasti. Nepravda je time delimično ispravljena, ali bruka nije prestala. Kada je na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulica Milunke Savić, postavljana spomen-ploča, porodica o tome uopšte nije bila obaveštena. Tako se Srbija seća svojih heroja.