Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Elinor Fardžun Empty Elinor Fardžun

taj Pet Jan 07, 2011 10:08 am
Елинор Фарџун
(1881–1965) –
енглеска књижевница,
писала углавном за децу.
Потицала је из породице угледних енглеских књижевника и музичара,
а за собом је оставила бројна дела: приповетке, позоришне комаде, песме, биографије, историјске романе, сатиру. У спомен на њу, у Енглеској се сваке године додељује књижевна награда за дело намењено најмлађима која носи њено име.
Elinor Fardžun 27eli2

СТАКЛЕНИ ПАУН

Ен-Мери живела је у чудном, старом сокаку у једном од најчуднијих и најстаријих делова Лондона. Некада је овај крај био право село. Гледао је са брежуљка на поља и ливаде које су га делиле од града. Затим је град почео постепено да се пење уз брег, поља су почела да нестају под кућама, а ливаде су почеле да се претварају у улице. Али брег је био тако врлетан, а путеви тако кривудави да чак ни град није могао прогутати село, када се оно склонило на врх. Било је много мука да се направе широке улице од тих смешних, малих, кривудавих сокака, па су многи остали онакви какви су и били. У једном од тих сокака живела је Ен-Мери. Сокак је ишао од једне широке улице до друге и служио пешацима, а не колима и кочијама. Две велике улице су се недалеко укрштале, тако да није било потребе да се сокак Ен-Мери претвара у пролаз за саобраћај. Он је остао поплочано двориште са накривљеним становима и неколико скромних дућана са сваке стране.
Elinor Fardžun 27zacit1
Пошто је био поплочан, а као ћорсокак није био прометан, природно, деца која су ту живела играла су се у њему. Чак и деца из суседних сокака долазила су да се играју у Мелиновом ћорсокаку. Верглаш би понеки пут прошао кроз Мелинов ћорсокак, на путу из једне велике улице у другу. Једног дана, док је пролазио, деца су се вртела око продавнице слаткиша. Радња је имала стари лучни излог који је готово додиривао плочник, а да би се у њу ушло, морало се сићи низ читава три степеника да би се дошло до једне мале мрачне просторије. Ниједно дете није имало ни пребијене паре тога дана осим Ен-Мери. Она је имала читав један новчић. Њен мали брат Вилијам вешао јој се о руку у којој је држала новчић и набрајао јој све што је желео да купи из излога радње. Он је знао добро своју Ен-Мери, а то су знала и остала деца која нису била њена браћа ни сестре.
„Ја волим укусне ђевреке”, рече Вилијам.
„Ја волим ушећерено воће”, рече Мејбел Бејкер.
„Ја волим црвене и беле мишеве”, рече Вилијам.
И док је Ен-Мери рачунала и рачунала како ће њен новчић да задовољи све жеље, наиђе верглаш. Када га угледа, она узвикну: „Оо, верглаш!” Остала деца се окренуше. „Одсвирај нам мелодију, одсвирај нам мелодију, господине!”, повикаше. Верглаш затресе главом. Ен-Мери му тада приђе, насмеја се и повуче га за капут.
„Хајде, засвирајте им, нека играју”, рече Ен-Мери и извуче свој новчић. Али није новчић победио, већ осмех љупке Ен-Мери. Јер, она је била сасвим обична девојчица све док се не насмеши. А када угледате њен осмех, осетите да бисте тада за њу све учинили. Па и она је увек била спремна да све учини за друге. По цео дан се спомињало њено име у Мелиновом сокачету: „Хеј, Ен-Мери! Џони је пао и повредио прст!” – „Ен-Мери, дођи брзо! Боби и Џоан се страшно туку!” – „Ен-Мери, јао, разбила сам своју лутку!” А понекад, био би то глас старијих: „Ен-Мери, молим те, припази ми бебу док часком тркнем до ћошка.”
Да, сви су знали Ен-Мери и њену спремност да увек залечи рану, да изглади свађу, да поправи лутку или да забави бебу. Не само зато што је она желела да све то уради, већ је то и умела. Баш зато би сви радо испунили сваку њену жељу.
Зато и стари верглаш одби њен новчић, заустави се и одсвира три мелодије за њен осмех. А деца се радоваху и уживаху бесплатно до миле воље. А мали Вилијам је добио и слатки ђеврек.

После тога верглаш је увек свраћао у Мелинов сокак, и ту би свирао не обазирући се да ли ће му неко бацити коју пару или не. А деца би се до миле воље наиграла.
Већ се ближио Божић и мале продавнице у Мелиновом сокаку почеше да изгледају лепше. Усред излога продавнице слаткиша била је вилинска лутка обучена у хаљину од беле свиле. Пиљарев излог био је пун зимзелена и ананаса, а једног лепог јутра појави се и дивна чаробна јелка. Бакалинов излог процвета од урми, смокава и ушећереног воћа и плаво-белих теглица ђумбира. А велику продавницу на углу Велике улице красила је дивна јелка препуна играчака.
У чинијама су се налазиле разне врсте пудинга. Међу њима био је велики, највећи колач, који је требало да буде исечен за продају на Божић. Онај ко добије сам врх колача биће најсрећнији, јер је врх био богато украшен разним посластицама. О, срећног ли добитника који ће доћи на ред када се буде продавао врх! Деца у Мелиновом сокачету већ су по излозима меркала омиљене играчке, колаче и воће. Ен-Мери и њен мали брат Вилијам бирали су као и остали. Наравно, знали су да не могу добити ни вилинску краљицу, ни новогодишњу јелку, ни велику кутију ушећереног воћа, нити чудни дивни колач. Али како су они маштали о њима! Како се празник ближио, мале наде и очекивања почели су различито да се остварују у малим домовима. Бобијева мајка посаветова га да обеси своју чарапу уочи Божића и да чека. То је већ нешто значило. Мала Мејбел Бејкер се спремала да иде у дечје позориште. Џексонови су се припремали да иду код Ламбертових на пријем. И сва деца су се нечем радовала.

И што се Божић више ближио, било је све јасније да он неће донети ништа Ен-Мери и њеном малом брату Вилијаму. Тако је и било. У души, она је мислила како је мала Мејбел Бејкер веома срећна девојчица када може да иде у дечје позориште.
Увече она изађе на сокаче и ту сама поче да се игра школице, коју целог дана није играла.
Уто чу неке кораке, али не подиже одмах поглед да види ко то пролази њиховом уличицом. Ускоро чу неко тихо звонко звецкање које је пратило кораке и тада диже поглед да види шта је то. Угледа жену која је у руци држала божићно дрво. Оно је било сасвим мало; обично дрво за осамнаест новчића, али је било тако лепо и сјајно окићено како до тада Ен-Мери никада није видела. На њему је било разноврсног накита, чудесних лепих чаролија од стакла. Ту је било цветова разних боја, малих лампица, свећњака, разнобојних сјајних лопти, звезда, птица од стакла у свим бојама, и једна међу њима најлепша и најсјајнија – стаклени паун. Сав је блистао, плав, зелен и златан, имао је кресту и диван дугачак, веома дугачак реп, као од свиле.
„Оо!”, узвикну Ен-Мери. „Божићно дрво.”
Жена учини најчуднију ствар која се могла замислити, приђе и запита Ен-Мери: „Да ли га желиш?”
Ен-Мери је буљила у њу и сасвим полако се насмешила. Жена приђе и стави дрво у њене руке.
„Ово је прва девојчица која је изненађено рекла: Оо! И пошто си ти то рекла, ето ти дрвце.”
Ен-Мери поче да се кикоће, јер једноставно није била у стању ни да каже: „Хвала.” И настави да се кикоће и кикоће. Њен се кикот претворио у неодољив сладак смех, и као да је говорио: „Хвала”, тако да се жена смејала и на крају отишла из Мелиновог сокачета као што је и дошла. А место ње искрсну мали Вилијам и упита: „Шта је то?”
„Божићно дрво. Дошла је једна дама и дала га мени.”
Вилијам поче да трчи и да виче: „Ен-Мери носи дрво које јој је дала једна дама!”
Гомила се сакупи. Окупише се сви око дрвцета, почеше да га загледају, додирују, и да уздишу од дивљења.
„Погледај само те дивне кугле у боји!”
„Види птице шарене и лепе!”
„Како је дивно дрвце!”
„Шта ћеш са њим, Ен-Мери?”
„Однећу га сада кући и спремићу га за госте.”
Чежњиви погледи се управише у Ен-Мери.
„Могу ли да дођем?”
„Могу ли и ја?”
„А ја?”
„Дођите сви.”
Те ноћи сијало је дрвце свом својом лепотом. Дивни снови мале Ен-Мери постадоше јава. И она би сваки час додиривала понешто од накита да се увери да то није сан. Знала је да ће сутра увече њено дрво по обичају бити спаљено. Али се надала да ће јој остати паун, кога ће моћи да намести крај свога кревета и кога ће свако вече пре спавања моћи да помилује и чвркне његов свилени, лепезасти реп.

Јутро је дошло и Ен-Мери је после чаја примила госте. Свако дете из Мелиновог сокачета понело је кући понешто од блага. Вилијам је желео Деда-Мраза и добио га је. Ни остала деца нису тражила да им да пауна. Она су некако осећала да мала Ен-Мери жели да паун буде њен, и сматрали су да она може узети са свог дрвета оно што јој се допада. Мала Лили Кенсит промрмља када дође ред да прими поклон: „Ја бих желела па...” Али јој њен старији брат поклопи уста шаком и рече одлучно: „Ја бих желео ружу, Ен-Мери. Гле, Лили, ено дивног дијаманта у средини.”
„Оо!”, рече Лили тужно.
И тако, када се славље завршило и када су са малог дрвета почеле по столу да падају суве иглице, Ен-Мери остаде са чудесном птицом чији је реп миловала још у својим сновима.
Кад мали Вилијам пође да спава, Ен-Мери опази да он горко плаче.
„Шта се десило?”, упита га она.
„Разбио сам свог Деда-Мраза.”
„О, Вилијаме, ниси ваљда?!”
„Да, јесам”, рече Вилијам сав ојађен.
„Немој да плачеш, паче моје.”
„Хоћу твог пауна.”
„Добро. Добићеш га. Немој плакати.”
Ен-Мери даде пауна Вилијаму. Он је јецао и заспао љуљајући га у сну, и тако га је испустио из кревета. Ен-Мери је чула како се разбио док је лежала крај свог празног малог дрвета. Целе ноћи је осећала мирис Божићног дрвета, а у ушима јој је шкрипао звук његових ситних иглица које су се осипале.
Сва деца у Мелиновом сокачету имала су у својој соби понеку лепу ствар из својих снова, птицу или цвет, звезду или шарено стакло, које ће трајати можда дан, можда недељу, или неколико месеци или годину, а можда чак и неколико година.
С енглеског превео
Мирољуб Јевтовић
(„Нолит”, „Просвета”,
Завод за уџбенике,
Београд,
Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu