Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O srpskom narodnom pesništvu Empty O srpskom narodnom pesništvu

taj Uto Jan 11, 2011 9:55 pm
Predgovor knjizi Srpske narodne pesme. Antologija, Beograd, 1922.
I O narodnom pesništvu uopšte

Vojislav M. Jovanović

Gotovo u svakom narodu, velikom ili malom, bogatom ili siromašnom, prosvećenom ili neprosvećenom, postoji ono što se naziva umetnošću. Sve umetnosti (muzika, slikarstvo, vajarstvo, neimarstvo, pesništvo ili književnost, besedništvo, ples ili igra) stvorene su urođenom potrebom čovekovom da život svoj ulepša uživanjima duhovnim, to će reći da u svakidašnja staranja svoja za održavanjem svoga telesnog života, za što višim i što plemenitijim usavršavanjem svoje duše, unese i uživanja jedne osobite vrste, uživanja u lepoti koju je (nadahnuvši se prirodom, u sebi i oko sebe) stvorio sam, i koju um i srce njegovo primaju posredstvom oka i uha. Književnost jeste skup umetničkih dela čovekovih koja su izražena jezikom, usmeno ili pismeno, a odlikuju se lepotom i sadržine i oblika.

Kako se čovekova shvatanja lepote, u mnogo čemu, nikako ne razlikuju i ne menjaju kroz narode i kroz vekove, sva doista lepa umetnička dela izgledaju lepa (ili bar treba da izgledaju lepa) ne samo u narodu u kome su postala, i ne samo savremenicima postanka njihova, već i drugim narodima, pa i daljim naraštajima istoga i drugih naroda, - jednom reči čovečanstvu. Prema tome, i svaka pojedina književnost ne pripada isključivo jednom jedinom narodu. Ona se smatra, doista, kao narodna književnost onoga naroda u kome je ponikla, - i to, prvo, stoga što se u njoj najbolje ogledaju i život i osobine njegove, - ali svaka od njih u isti je mah i deo jedne opšte, svetske književnosti, jer nosi na sebi i opšte čovečanske crte koje je čine razumljivom i srodnom književnostima drugih naroda, književnosti svetskoj. Vrednost jedne posebne književnosti, ili pojedinih dela njenih, utoliko je veća i trajnija ukoliko su ta književnost ili ta dela, u isto vreme, i izraz jedne osobene narodne ili lične duše, i izraz ljudske duše uopšte.

Kod naroda na niskom stupnju prosvećenosti, književna dela prenose se iz jedne sredine u drugu, ili s jednog kolena na drugo, obično usmenim putem, pošto pismenosti u tih naroda često uopšte nema, ili, ako je i ima, njom vlada samo vrlo mali broj naročito učenih ljudi. Kod naroda na višem stupnju prosvećenosti, književnost se obično prenosi pismenim putem, - u starija vremena: zapisima, rukopisima, ili prepisima u kamenu, na tablicama, na svili, koži ili hartiji; u novija vremena, naročito putem štampe. Ali i kod prosvećenih naroda (kao što je slučaj kod Engleza, Francuza, Nemaca, Srba, i drugih), pored pisane književnosti mogla se, ili može se, razvijati i usmena: jedna među učenim ljudima, druga u prostom narodu. Dugo vremena učeni ljudi gledali su sa prezrenjem na gruba i nevešta pesnička dela koja su se pevala, kazivala ili pričala među neukim i nepismenim ratarima i čobanima; samo po izuzetku nalazilo se među učenim ljudima takvih koji su i u tim prostim delima umeli uživati, a nema više od dve stotine godina od kako su se ona počela zapisivati i ceniti u meri u kojoj to zaslužuju po svojoj vrednosti, često veoma visokoj.

Postoji znatna razlika između pesničkih dela usmene i pisane književnosti. Pre svega, tvorci prvih, rečeno je već, prosti su ljudi, bez učenosti koja se knjigama beleži i knjigom stiče, bogati samo onim znanjem i onom mudrošću koje su im životna iskustva mogla da pruže, upoznati samo sa onim pesničkim delima koja su mogli čuti i zapamtiti sa tuđih usana: onako kao što će svoja sopstvena dela umeti da iskažu svojim usnama, a ne svojim perom. Tvorci drugih, naprotiv, ljudi su sa izvesnim (većim ili manjim) školskim i književnim obrazovanjem, upoznati sa pesničkim radovima drugih književnika u svome narodu (ponekad i u tuđih naroda); svoja dela oni najčešće saopštavaju sami, pismenim putem, u naša vremena štampom, kao što je pomenuto. - Razlika je, zatim i naročito u tome što, sa vrlo retkim izuzetkom, u usmenoj književnosti mi ne poznajemo imena onih koji su stvorili dela koja imamo pred sobom (poznajemo samo imena onih koji su ta dela zapisali), i što sama ta dela gotovo nikad ne pokazuju neke naročite lične osobine svojih tvoraca. U pisanoj književnosti, uz najveći deo pesničkih dela znamo i imena njihovih pisaca, njihove životopise (duže ili kraće), njihove lične osobine, koje se dosta često ogledaju veoma jasno i u samim delima, pa im i daju neke naročite vrednosti. Razlika je između njih još i u tome što pesnička dela usmene književnosti mi gotovo nikad ne poznajemo u onom obliku za koji bismo mogli tvrditi da je njihov prvobitni ili osnovni oblik, jer su ona svakako pretrpela znatne izmene i promene, od vremena kad su postala, do trenutka kad su, posle dugog svog putovanja od usta do usta, zabeležena najzad od kakvog zapisivača. Pesnička dela pisane književnosti, međutim, poznajemo gotovo uvek u onom završnom obliku koji im je njihov tvorac dao.

Kako su mnoga, jedna i ista, dela usmene književnosti poznata nama u dva, tri, pa i većem broju sličnih ili različitih oblika, onako kako su zabeležena u raznim krajevima i u razna vremena, lako je zaključiti da se ona u toku pomenutog svog putovanja, ne predaju verno, i da svako od onih koji ih pevaju ili kazuju, manje ili više menja prvobitni oblik njihov: dodaje, oduzima ili izmenjuje pojedina mesta, bilo što ih nije mogao zapamtiti kako treba, bilo što mu se činilo da će ove promene ulepšati samo delo. Prema tome, može se reći da u stvaranju pesničkih dela usmene književnosti retko kad ima zasluge isključivo jedan čovek, već da su ona zajednička tvorevina većeg broja ljudi, često i većeg broja naraštaja, gotovo celog naroda. Usmena književnost narodna, doista, nije lična tvorevina jednog određenog broja naročito darovitih ljudi; ona je zajednička tvorevina čitavog naroda čije ime nosi. To se može reći ne samo za ona dela za koja pouzdano znamo da su morala proći kroz više m?na i da je osnovni oblik njihov izgubljen, već i za dela za koja dobro znamo da kroz takve m?ne nisu prošla (kao što je slučaj, kod nas, sa pojedinim narodnim pesmama iz novijih vremena, naročito onima koje su zabeležene u Crnoj Gori, i sa izvesnim pesmama guslara Filipa Višnjića, u zbirci Vuka Karadžića, za koje se zna da ih je Višnjić sam spevao). I ta pesnička dela smatraju se da čine deo narodne usmene književnosti, i to iz više razloga. Prvo, osećanja koja su u njima izražena, u tolikoj su meri istovetna sa osećanjima koja se ogledaju u celoj narodnoj književnosti, da se druga kakva lična osećanja njihova tvorca ne mogu nigde da otkriju. Predmeti čak i kad nisu pozajmljeni iz zajedničkog nasleđa narodne književnosti, obrađeni su u potpunoj meri na načine opšte poznate i opšte usvojene od naroda. Izlaganje događaja, slikanje prizora i ličnosti, zanimljive pojedinosti, pesnički oblik, obrti i ukrasi, rečnik, pa čak i izvesne jezičke osobine, ponavljaju se u tolikoj meri da su čitavi delovi ovog "novog" pesničkog dela u stvari prijatna sećanja ili čak i doslovne pozajmice iz starih i poznatih pesničkih dela narodnih.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O srpskom narodnom pesništvu Empty Re: O srpskom narodnom pesništvu

taj Uto Jan 11, 2011 9:56 pm
U velikih i starih naroda, onih sa dugom i bogatom prošlošću svoje prosvećenosti, pod imenom narodne književnosti razume se celokupna književnost toga naroda, ne samo usmena, već i pisana. Iako dela ove poslednje nose najčešće na sebi lične oznake pojedinih ljudi koji su ih stvorili, ona se smatraju kao proizvod i svojina svega naroda, jer se i u njima, u velikoj meri, ogleda i duša toga naroda i prošlost njegova. Šta više, ono što se kod tih velikih i starih naroda naziva narodnom književnošću, uglavnom se sastoji iz pisane književnosti, pošto je usmena književnost njihova (onakva, bar, kakvu je poznajemo iz zapisa) obično od vrlo slabe vrednosti. Kao što je već rečeno, u ranija vremena učeni ljudi nisu mnogo cenili usmena pesnička dela narodna, i to je bio razlog što u tih naroda, od kojih su mnogi nekada imali lepo razvijenu usmenu književnost, ova nije zapisana na vreme, te je najvećim delom ili potpuno prerađena u staroj njihovoj pisanoj književnosti (u srednjem veku naročito), ili je izgubljena ili zaboravljena. Ono što se u srpskoj književnosti naziva narodnom (nacionalnom) književnošću, kod tih naroda naziva se prostonarodnom (popularnom) književnošću, pa u književnim istorijama njihovim ne zauzima po važnosti ni izbliza ono mesto koje srpska prostonarodna (i, u isto vreme narodna) književnost zauzima u srpskoj književnoj istoriji. Srpska usmena književnost, koja je bila još u punoj sili svežine baš u doba kad su se u svemu svetu počele beležiti narodne umotvorine, imala je sreću da bude zabeležena na vreme, u takvom obilju i u takvoj lepoti da po vrednosti dolazi na prvo mesto među usmenim književnostima svih slovenskih naroda, i na jedno od najuglednijih mesta među usmenim književnostima svih ostalih evropskih naroda, - od kojih su mnogi, u pisanoj književnosti, daleko bogatiji od srpskog. Treba odmah napomenuti da stvaranju te značajne narodne književnosti u Srba nisu doprinele samo osobene istorijske i društvene prilike, već, u velikoj meri, i urođeni viši pesnički dar srpskoga naroda.

Srpska narodna književnost (ili pesništvo u širem smislu) obuhvata ove četiri vrste: narodne pesme (narodno pesništvo u užem smislu), narodne pripovetke, narodne poslovice i narodne zagonetke. Od njih su, i po broju i po vrednosti, najvažnije narodne pesme (lirske ili "ženske", i epske ili "junačke"). U ovoj knjizi dat je, i to u ograničenom broju, jedan izbor samo narodnih pesama srpskih, i to i lirskih i epskih.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O srpskom narodnom pesništvu Empty Re: O srpskom narodnom pesništvu

taj Uto Jan 11, 2011 9:56 pm
II Srpsko narodno pesništvo u prošlosti

Kao i svaki drugi narod, Srbi su morali imati nekih svojih pesama još u dalekoj davnini svoje istorije, još u staroj pradomovini slovenskoj, ali se ništa ne zna o tome kakve su bile te pesme. One koje mi danas poznajemo, postale su sve mnogo docnije, iako se u njima nalaze ponegde tragovi negdašnjih verovanja i običaja starih Slovena. - Isto tako, malo čega pouzdano znamo o narodnom pesništvu Srba neposredno po doseljenju u današnje naše krajeve i u doba stare srpske države.

Po jednom podatku vizantijskog istoričara Teofilakta Simokate (koji je živeo u prvoj polovini VII veka), vidi se da su tadašnji balkanski Sloveni ("Sklavini") voleli svirku i pesmu, da su imali jedan muzički instrument koji on zove citra, i da su uz tu citru pevali neke svoje pesme. Pop Dukljanin, jedan katolički sveštenik rodom Zećanin, koji je živeo i pisao kod arhibiskupije u Baru, kako se misli u drugoj polovini XII veka, poslužio se znatno, što sam priznaje, srpskim narodnim predanjima, u svome pokušaju da na latinskom jeziku izloži tamnu prošlost našu (Letopis popa Dukljanina); kako neki današnji naučnici misle, njegova pričanja zasnovana su ponajviše na narodnim pesmama u kojima je srpski narod, i u to daleko vreme, opevao na pesnički način važnije događaje svoje istorije. S kraja XIII veka imamo kazivanje kaluđera Teodosija, koji u svom životopisu svetoga Save pominje kako je Sava još kao mladić izbegavao štetne svetovne pesme i društvo koje ih je pevalo; iz njegova pričanja vidi se da je na dvoru Stefana Prvovenčanog, kao na dvorovima drugih vladara njegova vremena, bilo naročitih pevača koji su o obedu pevali razne pesme.

Prvi jasniji pomeni o srpskoj narodnoj pesmi i narodnim pevačima tek su iz XV veka. Najstarija je beleška o srpskim guslarima koji se pominju 1415. godine na dvoru poljskog kralja Vladislava i kraljice Jadvige. Naši guslari ubrzo su počeli toliko dolaziti u Poljsku da su se protiv njih morale izdavati naročite naredbe; njih je i docnije bilo u Poljaka, tako da pesnik Kaspar Mjaskovski (1549-1622) opisuje u stihovima srpskog guslara kako je tužan nakrivio glavu i prevlači dugačko gudalo, pevajući staru junačku pesmu o borbama protiv Turaka. - Iz XV veka imamo takođe i zabelešku dalmatinskog pisca, kanonika Đurđa Šišgorića, koji u svom latinskom spisu O položaju Ilirije (1469) govori na jednom mestu o tužbalicama, svatovskim i devojačkim pesmama koje narod peva u Šibeniku. Dubrovački pesnik Đurđe Držić (1461-1501) ostavio je nekoliko lirskih pesama ispevanih "na narodnu", tj. služeći se narodnim pesmama, ali doteravši ih književno, onako kako su tadašnji primorski pesnici pevali. U lirskom pesništvu cele primorske književnosti naše, od XI-XVIII veka, nalazi se uostalom dosta tragova ugledanja na narodno pesništvo, kao što, s druge strane, imamo dosta dokaza da je i narodno pesništvo bilo upoznato sa pisanom književnošću dalmatinskog Primorja, i da je činilo izvesne pozajmice iz njegova pesništva.

Iz XVI veka imamo znatan broj svedočanstava o postojanju srpskog narodnog pesništva, šta više u tom veku zabeležene su četiri narodne pesme, prve i najstarije koje su nam sačuvane. - Slovenac Benedikt Kuripešić, koji je 1530. godine putovao u Carigrad preko Bosne i Kosova kao član jednog austrijskog poslanstva, izrekom pominje u svom nemačkom putopisu da u Hrvatskoj i Bosni mnogo pevaju o jednom vernom sluzi velikog vojvode bosanskoga Radoslava Pavlovića i njegovim junačkim delima, o nekom Malkošiću, o "jednom starom srpskom vitezu po imenu Milošu Kobileviću." Jedan izveštaj grada Splita senatu mletačkome 1547. godine spominje da je neki slepi vojnik pevao pesmu o Marku Kraljeviću, a ceo ga narod pratio. Mađarski letopisac Sebastian Tinodi spominje 1554. godine kao osobito veštog srpskog guslara nekog Dimitrija Karamana, a jedna stara maxarska pesma navodi nekog starca Milana iz Kragujevca i zove ga kraljem gusala i tambura. Nemački pisac Stevan Gerlah, koji je putovao po Turskoj od 1573. do 1578, priča da je na putu za Niš gledao u jednom selu kako su žene i devojke posle službe Božje igrale u kolu i pevale, a na putu za Smederevo slušao kako žene u pesmi nariču za mrtvima. Austrijski diplomata Buzbek, u svom putopisu kroz Tursku 1582. godine, takođe opisuje kako je slušao tužbalice na jednom pogrebu u Jagodini. - Ali najvažniji spomenici o srpskom narodnom pesništvu u XVI veku to su zapisi pesama koje nam je ostavio dalmatinski pesnik Petar Hektorović, iz Staroga Grada na ostrvu Hvaru. U svome spevu Ribanje i ribarsko prigovaranje, napisanom 1555. godine, on je zabeležio dve narodne epske pesme (prvu o Marku Kraljeviću i bratu Andrijašu, a drugu o Radosavu Siverincu i Vlatku, vojvodi udinskom), jednu epsko-lirsku i jednu čisto lirsku pesmu, počašnicu. Dve epske pesme koje se u tom spevu nalaze veoma su važne, ne samo stoga što su to najstarije poznate epske pesme naše, već i stoga što ih je Hektorović verno i tačno zabeležio, onako kako ih je pevač "srbskim načinom" otpevao, kako sam veli, "ne priloživ jednu rič najmanju." Obe su pesme u dugom stihu, tzv. "bugarštice", onakve kakve su se u ranije vreme mnogo pevale, ne samo u Primorju već i u drugim krajevima našim, ali koje se više nigde ne pevaju.

I iz XVII veka sačuvano nam je više svedočanstava i spomenika. U Vili Slovinci, spevu zadarskog pesnika Đurđa Barakovića, napisanom 1613. godine, zabeležena je epska pesma dugoga stiha Majka Margarita. Đurđe Križanić (rođen u Ribniku kod Karlovca 1617, živeo u Rusiji i bio izgnanik u Sibiru, umro oko 1685), otac sveslovenske ideje i ugledan naučni pisac, u jednom svom latinskom spisu beleži kako je u Hrvata i Srba običaj da na gozbama kod plemića i vojvoda iza leđa starešina stoje njihovi vojnici i pevaju pesme o slavnim njihovim pretcima, "pesme koje sadrže slavu Marka Kraljevića, Novaka Debeljaka, Miloša Kobilića, i drugih nekih junaka." U isto vreme, Križanić je zabeležio i tri narodna stiha, iz kojih se vidi da su to bile takođe pesme dugoga stiha. U rukopisima hrvatskog pesnika Petra Zrinjskog (pogubljen u Vinernajštatu 1671) nađen je zapis jedne narodne pesme dugoga stiha (Popivka od Svilojevića). Grof Đorđe Branković (1645-1711), u svom velikom spisu Slaveno-srpskim hronikama, spominje kako su knez Pavle i vojvoda Batori, slaveći pobedu nad Turcima 1485. godine, igrali kolo na lešinama pobeđenih i "pripevali različite junačke pesme."

Iz XVIII veka ne samo da su nam ostali mnogobrojni pomeni o srpskom narodnom pesništvu, već je sačuvan i veliki broj zabeleženih pesama, lirskih i epskih; ove poslednje nisu više samo u dugom stihu, već se pojavljuju i one u kratkom, tzv. desetercu. U jednom starom srpskom spisu o Kosovskom boju, iz 1714-1715. godine, ne samo da se opisuje taj boj po narodnom predanju, već se navode i izvesni stihovi iz narodnih pesama (na primer: "tko e vera, tko li e nevera"), iz kojih se vidi da su u to doba postojale pesme o Kosovskom boju slične onima koje su docnije i zapisane. U Dubrovniku i Dalmaciji zabeleženo je i sačuvano u rukopisu blizu dve stotine epskih pesama, dugog i kratkog stiha, i nekoliko lirskih pesama, od kojih su docnije mnoge izdali naučnici Franja Miklošić i Valtazar Bogišić (1870 i 1878). Jedan od najznačajnijih spomenika iz XVIII veka jeste velika rukopisna zbirka koja je pre kratkog vremena pronađena u universitetskoj biblioteci u Erlangenu, u Nemačkoj; u njoj je, na preko hiljadu pisanih strana, neki nepoznati sakupljač zabeležio oko 1730. godine, negde u tadašnjoj Vojničkoj Krajini, svakako u Slavoniji, mnoštvo lirskih i epskih pesama iz raznih krajeva srpskog naroda, među kojima je veliki broj u kratkom stihu; ali ta zbirka još nije štampana. Od pesama štampanih u XVIII veku važne su one koje se nalaze u knjizi Razgovor ugodni naroda slovinskoga Andrije Kačića Miošića (1756), velikom zborniku pesama pisanih po ugledu na narodne pesme, među kojima ima i dve narodne, o Sibinjaninu Janku, takođe u kratkom stihu. Slavonski pisac Matija Antun Reljković, u drugom izdanju svoga Satira (1779), štampao je takođe jednu narodnu pesmu, Jakšići kušaju ljube. Ali najznačajnije od svih tada štampanih dela koja se bave srpskim narodnim pesništvom jeste Putovanje u Dalmaciju talijanskog naučnika, opata Alberta Fortisa (1774), u kojem se opširno govori o narodnim pesmama i narodnim pevačima, i u kojem je zabeležena jedna pesma kratkog stiha, "Hasanaginica", u srpskom tekstu i talijanskom prevodu; to je delo mnogo učinilo da se prosvećeni svet počne zanimati za naše narodno pesništvo još pre nego što je bio upoznat sa velikim zbirkama koje će se docnije, u XIX veku, objaviti u većem broju, i među kojima će najlepša i najznatnija biti zbirka Vuka Karadžića.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O srpskom narodnom pesništvu Empty Re: O srpskom narodnom pesništvu

taj Uto Jan 11, 2011 9:57 pm
III Lirske narodne pesme

Lirsko i epsko narodno pesništvo srpsko ima tu zajedničku crtu da su i jedno i drugo postali u narodu, da je i u jednom i u drugom narodna duša srpska našla svoga izraza: i kao opšte čovečanska duša, istovetna svima narodima, i kao posebna srpska duša, različna u nečemu od drugih, - kao što je to slučaj sa dušom svakoga naroda. I u jednoj i u drugoj vrsti svoga pesništva, srpski narod iskazao je svoje poglede na svet i na život, svoj sud o onome što mu je vidljivo i dokučno, svoje misli i svoja osećanja o onome što mu je skriveno i nedokučno; obeležio je svoja shvatanja razlike između dobra i zla, između lepog i ružnog, izrazio svoje težnje, svoje radosti i svoje tuge života. Pa ipak, u te dve vrste svoga pesništva, on je to učinio na dva posebna načina, koji i postavljaju razliku koja među njima postoji.

Lirsko pesništvo narodno razlikuje se od epskog i po sadržini i po obliku. U pogledu sadržine, u prvome je narod izrazio pre svega svoja osećanja; u drugome, on je pre svega opevao svoje doživljaje, stvarne i umišljene. Lirsko pesništvo, prema tome, prisan je i neposredan izliv duševnoga osećanja narodnog; epsko pesništvo izraz je njegova sećanja i ponovnog duševnog proživljavanja svojih doživljaja. U pogledu oblika, kao što je sasvim prirodno, on se u prvome nije hteo odvajati od predmeta koji su, trenutno, izazivali ili stvarali raspoloženja pod kojima je ono postalo; u drugome, on je u njega unosio sve svoje stvaralačke pesničke moći, sva svojstva svoga uma i svoga duha. Lirsko pesništvo, prema tome, daje samo kratke, bez umovanja izražene ispovesti duše o njenim uzbuđenjima povodom raznih doživljaja, čak i onih najsitnijih i najličnijih; epsko pesništvo izlaže same događaje, ali obično samo one važnije i krupnije, one koji se ne tiču isključivo jedne ličnosti, već jedne veće, opšte celine, pa i čitavog naroda. Iz toga razloga, lirske pesme po obliku mnogo su nerazvijenije, kraće, ali zato mnogo raznovrsnije; epske pesme su razvijenije, duže, ponekad veoma duge, ali i oblikom mnogo jednolikije.

Lirskih narodnih pesama ima u vrlo velikom broju; u XIX veku, kada ih je najviše i skupljeno, iako nisu zabeležene sve, zabeleženo ih je na desetak hiljada; one još i danas žive na usnama narodnim: ne samo mnoge od onih starih, već i nove, koje se svakodnevno pojavljuju. - Kao što je broj njihov velik, tako je velika i njihova raznovrsnost, ne samo po obliku, već i po sadržini. Sve one potiču iz svakidašnjega života narodnog, i taj se život ogleda u njima u svima svojim vidovima, jer je ceo on "duboko protkan pesmom." Svuda odjekuje pesma: "i kraj ognjišta oko koga žene predu, i na potoku na kojem devojke rublje peru, i po proplancima po kojima su čobani isterali svoja stada, po njivama koje žeteoci žanju, u kolu gde seoska mladež igra, u planini kojom usamljen putnik putuje, o slavi, na svadbi, kraj detinje kolevke, kraj groba."

Te pesme pevaju većinom žene i devojke (ali neke i ljudi, osobito momčad); gotovo svaka lirska narodna pesma ima svoju melodiju (glas ili napev) kojom se peva; i te melodije vrlo su lepe, i takođe narodne u svojoj osnovi. Sa sadržinom pesme stoji u jakoj vezi, u isto vreme, i razmer kojim je pesma ispevana, i melodija kojom se ona peva. Stih njen nema jednu određenu dužinu, već je sastavljen, prema slučaju, iz većeg ili manjeg broja slogova (od pet do četrnaest; po čemu se i zovu: peterac, šesterac, sedmerac, osmerac, itd.) povezanih u dve, tri ili četiri stope. Mnoge narodne lirske pesme imaju pripeve, tj. dodatke od jedne ili od više reči, od jednoga ili od više slogova, koji najčešće nemaju nekog osobitog značenja.

Po sadržini lirske pesme mogu se podeliti u više vrsta, ali se neke od obeležajnih crta po kojima se one dele, javljaju ne samo kod pesama jedne određene vrste, već (iako u nejednakoj meri) i kod pesama drugih vrsta. Potrebno je, stoga, primetiti da se jedna i ista pesma često puta može staviti u dve, tri, pa i u više tih vrsta, kao i to da se ona stavlja u jednu ili drugu vrstu prema obeležajnoj crti koja je u njoj pretežna.

Kao najstarije po predmetu koji se u njima opeva, smatraju se pesme mitološke, koje potiču iz starih narodnih verovanja o vilama, o suncu i mesecu, o raznim prirodnim pojavama, kojima se pripisuju božanske ili natčovečanske osobine; tragovi tih verovanja nalaze se i u drugim lirskim pesmama, a vrlo često i u epskim; tih pesama nema mnogo, i ukoliko ih ima, u sadržinu njihovu uvukle su se i druge, novije pojedinosti, iz hrišćanskih verovanja ili iz dnevnoga života, tako da one danas imaju gotovo isključivo zabavno obeležje. - Posle njih dolaze pesme pobožne, koje su postale iz hrišćanskih verovanja i crkvenih predanja o Bogorodici, Hristu, apostolima, svetiteljima. U njima ima verskog osećanja, hrišćanske duševnosti, živopisnog slikanja Gospodnjih čuda, umišljenih bića i prizora; mnoge od njih pevaju slepi prosjaci po saborima, bogoradeći milostinju. - Isto se tako pevaju i pesme slepačke, u kojima slepci i slepice dirljivim izrazima izlažu svoje paćeništvo, ili zahvaljuju darodavcima za učinjenu milostinju. - Veoma su mnogobrojne pesme običajne, koje se pevaju uz razne narodne običaje zaostale iz starih vremena, i u vezi sa starim verovanjima o onome što nosi sreću i zdravlje, napredak u kući i u polju, i o onome što treba činiti da se nesreća otkloni; njih pevaju devojke ili mladići u izvesnim uobičajenim prilikama: uz časni post, o Đurđevu-dne (pesme đurđevske), o Spasovu-dne (pesme spasovske), o Trojicama (pesme kraljičke), o letnjoj suši (pesme dodolske i prporuške), o Božiću (pesme od kolede). - Još su mnogobrojnije pesme domaće, koje se pevaju o svetkovanju značajnih događaja domaćeg ili porodičnog života, u veselju ili žalosti, ili inače opevaju radosti ili tuge toga života; one se pevaju o božićnim praznicima (pesme božićne), o slavi ili krsnom imenu (pesme svečarske), uz čašu (pesme počašnice), o svadbi (pesme svatovske, koje su naročito lepe); u nekima od njih, i vrlo dirljivo, peva se ljubav porodična: materinska prema detetu, sestrinska prema bratu, tuga onih koji matere, brata ili sestre nemaju, naricanje nad izgubljenim bratom ili roditeljem (tužbalice); srpsko obeležje naročito je jako u ovim pesmama. - U velikom se broju nalaze i pesme ljubavne, nežne i sveže, nekad pune tuge i čežnje, nekad pune vedrine, veselosti, duha, pa i đavolstva, nekad istočnjački žalostive i strasne (muslimanske sevdalinke). - Veoma su lepe, iako manje brojem pesme posleničke, koje su vezane za poljske ratarske ili domaće radove, za čobanska zanimanja, za pojedine zanate; one se pevaju o žetvi ili berbi (pesme žetelačke i beračke), na prelima i selima, kod ovaca ili pri radu uopšte. - Veoma su značajne i veoma lepe pesme o prirodi, u kojima se ogleda razvijeno osećanje narodno prema prirodi i njenim lepotama: suncu, mesecu, zvezdama, nebu, vodi, planini, drveću, cveću, pticama; u lepim pesničkim slikama cela priroda živi i oseća sa čovekom kao razumno biće; tragovi i znaci te ljubavi prema prirodi nalaze se, u ostalom, u svekolikom lirskom pesništvu narodnom, pa, u manjoj meri, i u epskom. - U velikom broju poniču svakodnevno, ali se veoma brzo gube, pesme prigodne, u kojima narod daje izraza svome osećanju povodom znatnijih savremenih događaja, onih o kojima inače i naročito peva epsko pesništvo: može se uzeti da te pesme često puta prethode stvaranju većih, epskih pesama. - Isto se tako u obilju javljaju, i isto tako mnoge vrlo brzo zaboravljaju, pesme šaljive i podrugljive, u kojima se (obično na način pozajmljen iz ozbiljnih pesama) opevaju smešni događaji, izmišljeni ili stvarni, ili se ismevaju ili kude smešne ili ružne crte u pojedincima ili u celom narodu; ove su pesme pune duha i vedre šale, i pod vidom neozbiljne zabave sadrže vrlo često duboke narodne mudrosti; ponekad se u njima predmeti prenose na životinje , kao u basnama.

Lirske narodne pesme nejednake su starine. Ima ih koje su postale u najnovije vreme, a ima ih i koje su veoma stare, naročito među mitološkim i običajnim pesmama (kraljičke, dodolske). Već iz prvih pomena o postojanju narodnog pesništva u Srba, zabeleženih u XV i XVI veku, kao što je navedeno, vidi se da su neke vrste lirskih pesama (ljubavne, svatovske, tužbalice) postojale još tada, a jamačno i ranije; one su morale imati sličnosti sa onima koje su docnije zabeležene i koje poznajemo; dosadašnja književno-istorijska istraživanja još nisu u stanju da odrede tačnu vezu između toga starog pesništva i onoga poznijeg, i da sa pouzdanošću utvrde u koje se vreme počela razvijati svaka pojedina vrsta ovog poslednjeg.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O srpskom narodnom pesništvu Empty Re: O srpskom narodnom pesništvu

taj Uto Jan 11, 2011 9:57 pm
IV Epske narodne pesme

Epskih pesama narodnih ima brojem veoma mnogo: nekoliko hiljada dužih i kraćih, od kojih su one najkraće obično duže od najdužih lirskih; sadržajem, one su isto tako raznovrsne kao lirske; oblikom, one su isto tako lepe, iako manje raznolike od njih; svojom opštom vrednošću, one su isto tako znatne i, šta više, u mnogo čemu nadmašuju lirsko pesništvo. U najvećem broju slučajeva, one su duboko srpske po obeležju, pa čak to obeležje imaju i onda kad pozajmljuju svoje predmete iz opšte riznice starih priča ili predanja koje srpski narod deli s drugim narodima.

Po sadržini, epske narodne pesme dele se u desetak vrsta (ciklusa ili krugova), od kojih se mnoge mogu dalje deliti u podvrste, prema događajima koji se u njima opevaju; ali se, pri ovoj podeli (kao i pri podeli lirskih pesama), mnoge pesme mogu u isti mah staviti u dve, tri, pa i u više vrsta.1 Uglavnom, ima dve vrste epskih pesama: neistorijskih i istorijskih.

Pesme neistorijske znatne su po broju, i raznolike po predmetu. U njima se opevaju većinom događaji izmišljeni, starijeg porekla, ali su poneke od tih pesama uzele i novije predmete, događaje verovatno stvarne, iz života ličnosti nepoznatih istoriji.

Među onima najstarijim nalaze se pesme o umišljenim bićima, zmajevima, vilama, divovima, bajke dosta često slične narodnim pripovetkama, koje postoje u predanju mnogih drugih naroda i u kojima se ogledaju stara verovanja iz neznabožačkog doba, zaodevena u lepe pesničke oblike. Posle njih idu pesme iz hrišćanskog sveta, o Bogorodici, Hristu, Jovanu Krstitelju, svetom Nikoli, o anđelima, o paklu i grešnicima, o traženju časnih krsta, o čudesima. Tu dolaze naročito razne žalosne povesti o stradanjima pravednih i zločinima grešnih, o nesrećama porodičnim; u mnogima se opevaju ženidbe. Izvesne od ovih povesti došle su preko crkve u narod, i u njima se jako ističe narodno versko osećanje, koje često ide do sujeverja; mnoge su došle iz usmene i pisane književnosti tuđih naroda, najčešđe preko Grka, s kojima je u srednjem veku srpski narod stajao u tesnoj vezi. - Izvesne od tih pesama dobile su vremenom karakter istorijskih pesama, na taj način što se događaji koje one opevaju pripisuju poznatim istorijskim ličnostima; to je slučaj sa pesmama: Ženidba Dušanova, Zidanje Skadra, Marko Kraljević i Mina od Kostura, i drugim.

Pesme istorijske najznamenitiji su deo srpskog narodnog pesništva. U njima se opevaju događaji srpske istorije od XII veka do najnovijih vremena. Ne treba tražiti tačnosti u tim pesmama; one, istina, opevaju velika dela pojedinih ljudi koji su učinili jaka utiska na maštu narodnu, ili velike događaje koji su bili od odlučna značaja po njegovu sudbinu, ali ih opevaju na svoj način: one prikazuju narodno shvatanje tih ljudi i tih događaja, koje vrlo često ne odgovara istoriji, ali koje je ipak savršen izraz duha narodnog, i kao takav ima važnosti i po svojim visokim pesničkim osobinama, i po ulozi koju je to pesništvo imalo u poznijoj istoriji narodnoj: u čuvanju narodne svesti u vremenima robovanja, u stvaranju oduševljenja i poleta u danima oslobođenja narodnoga, u obnovi i jačanju njegove nove države, u dobru i u zlu, u porazu i u pobedi.

Pesme istorijske dele se u krugove prema događajima o kojima se u njima peva. Najstariji su događaji iz vremena Nemanjića i Mrnjavčevića, to će reći iz doba pre Kosovske pogibije; ovom krugu pripadaju pesme o Nemanji, o svetom Savi, o Stevanu Dečanskom, koje nisu mnogobrojne, o caru Dušanu, kojih ima više, o sinu njegovu Urošu, o velikašu njegovu kralju Vukašinu Mrnjavčeviću (1366-1371), ocu velikog narodnog junaka Kraljevića Marka, o braći Vukašinovoj Uglješi i Gojku. - Za njima dolazi krug kosovskih pesama, u kojima se peva o pogibiji srpskoj na Kosovu polju 15. juna 1389; uz pesme o Kraljeviću Marku, ovo je najlepši krug srpskih narodnih pesama. U njima se narod nije zadovoljio da pruži jedan pesnički opis toga krupnog istorijskog događaja: o samoj bici, šta više, veoma se malo peva u tim pesmama. Mesto toga, delom na podlozi istorijskoj, delom pomoću svoje mašte, on je ispreo jednu veličanstvenu pesničku povest, punu dirljivosti i živopisnosti, koja je, iako sva u nizu pokidanih slika, vekovnim predanjem stekla snažnog jedinstva, kakvog nijedan drugi grug narodnih pesama nije stekao. Stvorivši u ropstvu turskom ove pesme, narod je u njima najbolje mogao dati izraza svome osećanju bola za izgubljenom državom; veliku narodnu nesreću on je objasnio izdajstvom, koje je, bez ikakva oslonca u istoriji, pripisao Vuku Brankoviću. Junačko delo Obilića on je protumačio, isto tako bez razloga, nepravedno bačenom teškom optužbom, i oko izmišljenog suparništva jednog velikaša i jednog vojnika izvezao je mnoštvo pesničkih vezova: čitav niz prizora i junaka, istinitih, ulepšanih i izmišljenih. Uz cara Lazara i caricu Milicu, on je stvorio starog Jug-Bogdana i devet sinova njegovih, majku Jugovića, Milana Toplicu i Ivana Kosančića, Banovića Strahinju, Stevana Musića, Vladetu vojvodu, Kosovku devojku, koje istorija većinom ne poznaje. Lepota ove tvorevine narodne utoliko je viša što u pesmama kosovskim gotovo nema traga od kakvih bilo pozajmica iz drugih ili tuđih predanja. U ovaj krug dolaze i veoma dirljive pesme o Stevanu Visokom i događajima iz srpske istorije neposredno posle kosovskog boja. - Isto je tako lep krug pesama o Kraljeviću Marku. Ove pesme u daleko su manjem skladu sa istorijom no što su pesme o Kosovu, a razlikuju se od ovih još i po tome što je narod u njima prikupio i preneo na jednog jedinog junaka mnoštvo predanja, starijih i novijih, o događajima čiji su junaci bile neke druge ličnosti, ili koje je pozajmio iz bogate riznice izmišljenih događaja, svoje i tuđe. Kao istorijska ličnost Marko se nije istakao nikakvim krupnijim delom; ono što se zna o njemu i njegovoj vladavini kao kralju srpskom u Prilepu po smrti svoga oca Vukašina (1371-1394) nije mnogo. Ali kao ličnost narodnih pesama i narodnih predanja srpskih, on je jedna od najvećih tvorevina pesničkog duha srpskog. Njegova slava prešla je granice srpske; on je ne samo ljubimac naš: njega pevaju ili znaju Hrvati, Slovenci, Bugari, Turci, Grci Arnauti, Rumuni. "U Marku je naš narod oličio sve svoje osobine, svoja osećanja i svoje težnje. On je njegova uteha za propadanja srpske carevine, branilac za robovanja i nada njegova oslobođenja. Stoga on, po pesmama i pričama, živi preko tri stotine godina; on je savremenik i cara Dušana i Starine Novaka." Sve bogatstvo svoga duha narod je uneo u veličanstvenu sliku ovoga junaka, koju je svojom snažnom maštom stvorio. "On je svom ljubimcu, pre svega dao ne samo dug vek već i neobičnu moć i snagu, te je jači ne samo od svih junaka nego i od natprirodnih bića." On ga je obdario svima vrlinama koje po njegovu shvatanju treba da krase junaka: Marko brani pravdu, veru, čast, narodne običaje, zahteva čovečnost i poštovanje roditelja, voli prijatelje i drugove, štiti žene, slabe i nejake, pomaže nište i uboge. Veran je svome gospodaru, sultanu, čak i posle učinjene nepravde. On ima ne samo narodne vrline srpske, već i poroke: svađalica je, inadžija i ubojica; on ima velikog smisla za zdravu i vedru šalu, ali ponekad ne zna za nju, samovoljan je, ljutit i plahovit, a preko svega drevna pijanica. Uz tu gorostasnu pesničku ličnost, narod je stvorio čitav niz manjih, koje s njom stoje u vezi: prijatelje i neprijatelje Markove; najlepša je među njima, do uzvišenosti plemenita, ličnost rođene majke njegove Jevrosime. - U pesmama o Brankovićima i Jakšićima opeva se žalosno vreme propadanja stare srpske države, doba despota Đurđa Brankovića, njegove žene Jerine, sinova njegovih Grgura, Stefana i Lazara (od 1427-1458); narodna pesma prati udes stare vladarske kuće srpske do poslednjeg potomka njena, "jer je s njenim imenom bio združen i udes naroda." Najviše opeva unuka Đurđeva, Zmaj-Despota Vuka (1471-1485) i njegove borbe s Turcima, mnogu vlastelu i vojvode srpske, poznate i nepoznate istoriji, junake ugarske toga vremena koji su se borili s Turcima (najviše Sibinjanina Janka). Ona naročito slavi i veliča vlasteosku porodicu Jakšića, braću Dmitra i Stepana (ili Bogdana), koje prikazuje kao gospodare Beograda i pripisuje im mnoge umišljene događaje, poznate i iz drugih pesama. U ovom krugu, veoma je lepa, nežna i dirljiva pesma o Rajku vojvodi i Margiti devojci, koja je neka vrsta završne pesme celom onom srpskom pesništvu koje opeva vremena starih srpskih kraljeva i careva, vojvoda i gospode. - U pesmama o Crnojevićima kojih inače nema mnogo, opevaju se Crnojević Ivan i Đurađ (koji se u nekim pesmama zove Maksim), gospodari Crne Gore u drugoj polovini XV veka; ni u ovim pesmama nema mnogo istorijske vernosti, ali je bogata i živa mašta narodna vešto isprepletala istoriju zanimljivim izmišljenim događajima i unela u nju jake prizore, koji opominju na izvesna ranija predanja; najlepša od tih pesama jeste Ženidba Maksima Crnojevića, koja je u isto vreme i jedna od najdužih narodnih pesama (ima preko 1200 stihova). - Veoma su mnogobrojne, i osobito u duhu narodnom, pesme hajdučke; u njima se slave srpski junaci koji su kao odmetnici bežali u goru, napadali, pljačkali i ubijali Turke, i svojim junačkim delima svetili narod za nasilja turska, podržavali u toga naroda duh i veru u bolje dane. Te pesme opevaju muke i opasnosti hajdučkog života, prekaljenost srca i mušku hrabrost hajduka, njihovu dovitljivost duha, okretnost i sreću u borbi, drugarsku ljubav, dobrotu prema nejači i sirotinji, njihovo preziranje smrti, neustrašivost, čvrstinu u nesreći, čak i njihova svirepstva. U njima je narod dao izraza svome nezadovoljnom duhu, svojoj mržnji na neprijatelja koji ga tlači, svome poštovanju prema gorskim sinovima koji su zadavali trepet drumom i planinom. One verno prikazuju duševno stanje, borbeno raspoloženje onoga dela našeg naroda koji nije bio klonuo verom u tim najcrnjim danima naše prošlosti. Hajdučke pesme proslavljaju većinom hajduke iz XVI i XVII veka, ali i neke poznije; kao najveći junaci pominju se Starina Novak, deli Radivoje, Bajo Pivljanin, Mihat Tomić, Kostreš harambaša, i drugi. - Takođe opevaju borbe Srba s Turcima u doba robovanja pesme uskočke; one slave junaštva "uskoka", tj. onih ljudi koji su sa svojih ognjišta bili izbegli u primorje, stavili se u službu ćesaru ili Mlecima, i otuda upadali u okolne zemlje kojima su Turci vladali, vodili bojeve s Turcima, išli ponekad u pljačku i u mletačke krajeve. Među uskocima peva narodna pesma kao velike junake Senjanina Iva, Senjanina Tadiju, Jankovića Stojana, Smiljanića Iliju, od Zadra Todora, i druge. - Ima isto tako mnogo pesama o borbama crnogorskim s Turcima, koje većinom opevaju događaje iz XVIII i XIX veka: istragu poturica (1707) i oslobođenje Crne Gore od Turaka, vladiku Danila, braću Martinoviće, Vuka Mićunovića, Vuka Mandušića i druge poznate junake Danilova vremena, bojeve iz vremena vladike Save i Vasilija, Petra I i Petra II, sa Turcima, Mlečićima, i Francuzima. Mnogobrijne su pesme koje opevaju sitne borbe, upadanja preko granice u Hercegovinu i bojeve sa hercegovačkim begovima, paljevine i pljačke, otimanja ovaca, krvne osvete. Te su pesme većinom kratke, ali gotovo uvek opisuju stvarne događaje, suho, i bez velikih pesničkih ukrasa; one često imaju znatne vrednosti baš po tome što se izvesni doista zanimljivi istiniti događaji, krvavi sukobi, pokolji, pa i svirepstva, pripovedaju u njima na jedan hladan i prost način koji veoma povećava dubok utisak koji one ostavljaju na današnjeg čitaoca. Novije pesme o ratovanju crnogorskom s Turcima iako ispevane u velikoj množini, posve su slabe. - Manje su brojem, ali daleko znatnije po vrednosti, pesme o oslobođenju Srbije, o ustanku pod Karađorđem 1804. godine i bojevima koji su vođeni s Turcima: na Čokešini, Salašu, Deligradu, Mišaru, Loznici, o svima važnijim Karađorđevim vojvodama; većinu tih pesama ispevao je, kako izgleda, jedan guslar, Filip Višnjić; naročito je lepa među njima pesma Početak bune protiv dahija. Dalje pesme opevaju i ustanak pod knezom Milošem 1815. - Naposletku, treba spomenuti i muslimanske epske pesme, u kojima se, u obliku sličnom ostalim pesmama srpskoga naroda (i poniklim, svakako, po ugledu na njih), proslavljaju borbe bosanskih muslimana sa hrišćanima, naročito hajducima i uskocima primorskim, poznatim iz pesama tih krugova, ratovanja po Dalmaciji, Hrvatskoj, Ugarskoj, na poznate načine opisuju otmice i ženidbe, megdani i osvete, opsade gradova, pa čak i vojevanja po Aziji. Ove su pesme mahom veoma duge, i razvučene. - Treba takođe spomenuti i mnogobrojne pesme najnovijeg vremena, postale ugledanjem na starije i novije epske pesme. One opevaju događaje iz srpsko-turskih ratova 1876-1878, iz balkanskih ratova 1912-1913, iz svetskog rata i narodnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. One su se malo pevale uz gusle; najčešće, njihovi sastavljači stavljali su ih sami na hartiju, a ponekad i štampali pod svojim imenom, onako kako to čine drugi pesnici. Među njima najlepše su one iz poslednjih ratova koje je ispevao Jovan Magovčević: Boj na Kumanovu, Putem slave, Teško li je roblju robovanje.

Po obliku, epske pesme dele se u dve vrste. Jedne, pesme dugoga stiha, ispevane su stihom od petnaest ili šesnaest slogova (a nekad i od više), prelomljenim odmorom (ili cezurom) u dva članka tako da drugi članak ima uvek osam slogova, sa kratkim pripevom od (obično) šest slogova iza svakog ili svakog drugog, ili svakih nekoliko stihova. Druge su ispevane kratkim stihom, od deset slogova, podeljenim takođe u dva članka, od kojih prvi ima četiri a drugi šest slogova. Prve se još nazivaju i "bugaršticama" (od starog glagola "bugariti", što znači tužno pevati, ili uopšte pevati), a druge "guslarskim" ili "deseteračkim" pesmama (stoga što ih guslari pevaju, ili što su ispevane u stihu od deset slogova). Pesme dugoga stiha ne pevaju se više u narodu, ali su se nekad pevale; njih poznajemo u veoma malom broju, samo onoliko koliko ih je sačuvano u starim zapisima, osobito iz XVIII veka, kada su izumrle, kako izgleda; pesme kratkoga stiha pevaju se i danas u narodu, iako ne tako mnogo i tako dobre kao u ranija vremena.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O srpskom narodnom pesništvu Empty Re: O srpskom narodnom pesništvu

taj Uto Jan 11, 2011 9:58 pm

Pesme dugoga stiha opevaju iste događaje i iste junake koje i pesme kratkoga stiha, ali ne opevaju sve one događaje i sve one junake koje opevaju pesme kratkoga stiha. Među njima ima pesama o Kosovu, o Kraljeviću Marku, o despotu Đurđu, Zmaj-Despotu Vuku, braći Jakšićima, o hrvatskim junacima, mađarskim vojevanjima s Turcima; pomena nema u njima o događajima pre Kosova, o hajducima i uskocima, - bar ne u onima koje su sačuvane. Sličnost između njih i pesama kratkoga stiha ogleda se još i u izvesnom broju pesničkih ukrasa, slikovitih reči, stalnih izraza koji su istovetni u jednim i drugim pesmama. Pa ipak, u načinu izlaganja i samoj obradi pesme, bugarštica se znatno razlikuje od guslarske pesme. Bugarštica je obično mnogo kraća, zbijenija, uglađenija i odmerenija od guslarske pesme, bez epskog ponavljanja koje se u ovoj poslednjoj stalno javlja. Izgleda da pevači bugarštica ipak nisu bili prosti ljudi, šta više da su imali i izvesnog obrazovanja, ili bar da su svoje pesme sastavljali i pod uticajem obrazovanih ljudi, naročito plemića i kaluđera.

Ništa se pouzdano ne zna o tome kad su se i gde prvi put javile pesme dugoga stiha, kako su se prenosile i razvijale, čak ni kako su naposletku nestale. Zna se samo da ih je bilo u Dalmaciji, ali naučnici ne drže da su one tu i postale. Po jednom mišljenju, one su se počele javljati prvo u južnim delovima starih srpskih zemalja, krajem XIV veka, ali su se po propasti srpskoj počele seliti na sever, zajedno sa državom srpskom, kroz severnu Srbiju, ka tadašnjoj Ugarskoj, do Srema. Pevači, koji su te pesme pevali na dvorovima stare vlastele srpske, pronosili su ih onako kako je ta vlastela bežala od Turaka. Krajem XV i tokom XVI veka to pesništvo bilo je u svom cvetu, naročito u Sremu; ali propašću i ugarske države i srpske vlastele ono se spustilo u Primorje, gde je naposletku i nestalo, početkom XVIII veka.

Pesme kratkoga stiha daleko nadmašuju brojem pesme dugoga stiha; njih je zabeleženo na nekoliko hiljada, i od toga mnogo već štampano u raznim zbornicima, ili inače. One su i sadržajem mnogo raznovrsnije od onih drugih; događaji i junaci koje one opevaju brojem su toliko veći i različniji, i obuhvataju toliko duže vreme naše narodne istorije, da je i podela svih epskih pesama na pojedine krugove uglavnom izvršena po njima.

Ni o njima se ne zna ništa pouzdano o tome kad su se, kako i gde prvi put pojavile, kako su se širile narodom, kako su se razrađivale i dostigle onaj stupanj svoga razvoja u kome su nam poznate. Po jednom naučničkom mišljenju one su postale docnije od pesama dugoga stiha, možda u XVII veku, i to u Primorju, među uskocima, čija su junačka dela opevale; razvile se, i u punom cvetu javile početkom XVIII veka, prešle u drugoj polovini toga veka u Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, a početkom XIX veka pojavile se u Srbiji, izazvane ustankom srpskim. Po novijim otkrićima (kao što je pomenuti rukopis pronađen u Erlangenu, u Nemačkoj), izgleda da su pesme kratkoga stiha bile raširene najvećim delom našega naroda još u početku XVIII veka, i da je u Srbiji bilo guslara koji su u desetercu opevali domaće događaje na punih sto godina pre Karađorđeva ustanka.

I pesme dugoga i pesme kratkoga stiha spevane su tako da se pevaju, ali ne na glas kao što se pevaju pesme lirske, već uz pratnju gusala ili drugog kakvog instrumenta. Ne znamo tačno uz kakvu su se svirku "bugarile" pesme dugoga stiha, ali iz sačuvanih podataka znamo kako su se pevale, kao i to da je pesma bila praćena udaranjem u neki muzički instrument. Pesme kratkoga stiha najčešće se pevaju, ili bar samo kazuju, uz pratnju gusala (ili tambure, kod bosanskih muslimana). Njih pevaju guslari tj. ljudi koji znaju gudeti uz gusle i pevati, ili bar kazivati, izvestan broj pesama koje su od drugih guslara naučili, ili koji i sami znaju sastavljati nove pesme.

O guslarima ranijih vremena na znamo mnogo; o njima saznajemo više tek od početka XIX veka tj. od vremena kad je Vuk Karadžić počeo skupljati narodne pesme. U to doba guslarske pesme pevale su se dosta u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, ali najživlje i najviše po Bosni, Hercegovini i po južnim brdovitim krajevima Srbije. U svakoj kući gotovo bile su jedne gusle, i teško je bilo naći čoveka koji ne zna gudeti. "Pjesme jenačke po narodu najviše raznose slijepci, i putnici i hajduci, beleži Vuk. Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli, a đe ih ko ponudi, onđe pjevaju i više; a o praznicima idu k namastirima i k crkvama na sabore i na panađure, pa pjevaju po čitav dan. Tako putnik, kad dođe u kakvu kuću na konak, obično je da ga uveče ponude guslama da pjeva, a osim toga putem po hanovima i po krčmama svud imaju gusle, pa putnici uveče pjevaju i slušaju; a hajduci zimi na jataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle i to najviše pjesme od hajduka." - Guslara je bilo mnogo po domovima bosanskih begova, po ratnim stanovima srpskih vojvoda Karađorđeva vremena, po konacima nahijskih knezova Miloševa vremena.

Vuk Karadžić dao je podatke o guslarima od kojih je beležio pesme. Jedan od najboljih bio je Tešan Podrugović, rodom iz Hercegovine, iz sela Kazanaca, u Gackom. On je bio trgovac, pa posle ubije nekavog Turčina i odbegne u hajduke, i kao hajduk pređe u Srbiju 1807. godine. Vuk ga je našao u Karlovcima 1815, u najvećem siromaštvu, gde seče trsku i na leđima donosi u varoš i od toga živi. Od njega je Vuk onda zabeležio dvadesetak najlepših pesama: Ženidba Dušanova, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Car Lazar i carica Milica, Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Marko Kraljević i Musa kesedžija, Ženidba Stojana Jankovića, Senjanin Tadija, i još nekoliko drugih. Ali čim je čuo za ustanak Miloša Obrenovića, Tešan pređe u Srbiju da se nanovo bije sa Turcima; pošto se Srbi umire s Turcima, on pređe u Bosnu, gde je neko vreme živeo kao kiridžija, ali ga neki Turci naskoro isprebijaju i on od uboja umre. Tešan je znao najmanje sto junačkih pesama, naročito o primorskim, bosanskim i hercegovačkim hajducima i četobašama. "Nikoga ja do danas nisam našao da onako pjesme zna kao što je on znao, veli Vuk. Njegova je svaka pjesma bila dobra, jer je on pjesme razumijevao i osjećao, i mislio je šta govori... On je vrlo lijepo znao udarati u gusle, ali pjevati nije znao (ili nije htio) nikako, nego je pjesme kazivao kao iz knjige." - Isto tako dobar guslar bio je Filip Višnjić, slijepac pevač, rodom iz Bosne, iz sela Međaša, u nahiji zvorničkoj. On je u mladosti oslepeo od boginja, te je kao guslar bogoradeći prošao čitav bosanski pašaluk i išao do Skadra. I on je za vreme ustanka prešao u Srbiju (1809), te je živeo po srpskim logorima kao pevač, pevajući o događajima koji su se zbivali. Vuk je držao da je sve pesme o ustanku Višnjić sam ispevao. Od njega je Vuk zabeležio pesme: Smrt Kraljevića Marka, Početak bune protiv dahija, Knez Ivan Knežević, Boj na Mišaru, i druge. - Pored njih, Vuk spominje još nekoliko pevača čije je pesme zapisao. Od starca Raška, rodom iz Kolašina, koji je još u samom početku Karađorđeva ustanka pobegao u Srbiju, on je zabeležio pesme: Zidanje Skadra, Smrt Dušanova, Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Ravanice. Od slepca Gaje Balaća, rodom iz Like, koji je bio došao u Srbiju, Vuk je zapisao u Kragujevcu 1830. veći broj pesama, između ostalih: Starinu Novaka i kneza Bogosava" Od Gruje Mehandžića, iz Sentomaša u Bačkoj: Ženidbu Đurđa Čarnojevića. Od nekog Rova, momka kneza Jovana Obrenovića, pesme: Braća i sestra i Bog nikom dužan ne ostaje. Od slepice Stepanije, iz Jadra, pesme: Sveci blago dijele, Sveti Savo. - I tako dalje.

Epska pesma i danas živi u narodu, ali se guslari mnogo manje čuju no što su se čuli u Vukovo doba. Pod uticajem novog i naprednog života, kakvim danas živi srpski narod, gusle su postale jedna retkost, a pravih guslara jedva da ima više. Štampana reč, knjiga i novine, potisnula je živu reč i uzela njeno mesto. Sa retkim izuzecima (i to upravo kod nekoliko obrazovanih književnika koji pevaju u duhu narodnom), pesme koje danas postaju u narodu veoma su slabe; one su samo jedno bledo ugledanje na narodno pesništvo, sa jakim primesama iz umetničkog pesništva srpskog iz druge polovine XIX veka. Pa čak ni to ugledanje nije ugledanje na guslare i njihovu pesmu, već na štampane narodne pesme, rasprostrte danas svuda gde se god zna srpski čitati. Ali je srpska epska pesma i danas isto onako živa u našem narodu kao što je bila živa u najlepšim vremenima njena rascveta. Rasturena u hiljadama štampanih izdanja, većih i manjih, po kalendarima, časopisima, školskim udžbenicima i narodnim knjigama, čak i po dnevnim listovima, u milionima primeraka, ona je bliska srpskom srcu i srpskom duhu kao što je uvek bila.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O srpskom narodnom pesništvu Empty Re: O srpskom narodnom pesništvu

taj Uto Jan 11, 2011 9:58 pm
V Skupljači srpskih narodnih pesama

Prvu, najlepšu i najveću zbirku srpskih narodnih pesama štampao je, u čitavom nizu svezaka, Vuk Stefanović Karadžić. Videli smo ranije da je i pre Vuka bilo skupljača narodnih pesama, da je nekoliko pesama bilo već štampano, ili bar zapisano, po raznim knjigama još u toku XVII i XVIII veka, da su nekolike rukopisne zbirke lirskog i epskog srpskog pesništva bile izrađene skoro punih sto godina pre Vukove. Treba dodati da je i u vreme Vukovo, i to pre no što je on i pomišljao na to skupljanje, nekoliko srpskih književnika bilo preduzelo taj posao, kako su umeli i mogli, ali sa malo uspeha; onaj koji je sa najviše oduševljenja to činio, bio je arhimandrit Lukian Mušicki, poznati pesnik slaveno-srpskih stihova, koji je još 1806. godine tražio u Karlovcima od Vuka i njegovih drugova (mladića iz naroda, koji su tu došli bili da uče školu) da mu napišu narodne pesme koje su im poznate. Vuk je tada imao u glavi dosta tih pesama, koje je u detinjstvu kod svoje kuće naučio, ali nije smeo ni jedne napisati i dati. Kako sam docnije priča, on je mislio da se učeni gospodin arhimandrit podsmeva njima, momčadima sa sela, koji su "po šumi kod svinja, kod koza i kod ovaca odrasli". Tek po svom dolasku u Beč, u jesen 1813. godine, Vuk je uvideo da je zapisivanje narodnih pesama jedna ozbiljna stvar, pa se i sam od tada ceo predao toj zadaći.

U taj posao Vuka su uputili novi njegovi prijatelji s kojima se upoznao u Beču, obrazovani književnici i naučnici srpski, slovenski i nemački. Oni su Vuku pokazali koliko se ceni prostonarodno pesništvo uopšte, i sa koliko se želje očekuje jedna zbirka srpskih pesama, o kojima se tada samo nešto malo znalo, onoliko koliko se o njima moglo naći u raznim knjigama, naročito u Fortisovu Putovanju u Dalmaciju. Još od sredine XVIII veka po celoj Evropi počeli su se književnici mnogo baviti istorijskim starinama, narodnim običajima i narodnim umotvorinama, svojim i stranim, u želji da se što bolje upoznaju sa narodnom prošlošću i narodnim osobinama, koje su do toga vremena bile veoma zanemarene i u nauci i u književnosti. Na sve strane prikupljane su stare povelje, stari rukopisi, stari zapisi, narodne pesme, narodna predanja, pa je bio došao red i na Srbe da se i među njima potraže ti spomenici i ta predanja. Ljudi koji su najviše učinili da upute Vuka na ta prikupljanja bili su slovenački naučnik Bartolomej Kopitar, koji je tada bio knjižničar Dvorske Biblioteke u Beču, i čuveni nemački naučnik Jakov Grim. Po njihovim savetima, ohrabren pohvalama njihovim, i mnogih učenih ljudi svega sveta, Vuk se odao značajnom radu koji je doneo slave i njemu i narodu njegovu.

Prvu svoju zbirku pesama Vuk je štampao u Beču 1814. godine. Ona se zove Mala prosto narodnja slaveno-serbska pjesnarica, štampana je starim pravopisom, i u njoj se nalaze svega sto lirskih i osam epskih pesama. Njih sve Vuk je zapisao po sećanju, i sve one bile su pesme koje je kao dete slušao u mestu svoga rođenja, u Tršiću. Videvši s kakvim su oduševljenjem Kopitar i drugi mu prijatelji dočekali njegov rukopis, Vuk se još pre štampanja te knjige uputi iz Beča u Srem, u nameri da tamo prikupi još pesama, za novu jednu zbirku. U Sremu je tada bilo mnogo begunaca iz Srbije, koji su se tu bili sklonili posle propasti 1813, i Vuk za kratko vreme skupi među njima potrebno gradivo, te iduće 1815. godine, naštampa u Beču i drugu svesku svoje pesmarice, veću i bogatiju od prve. Od tada pa do smrti Vuk je neumorno pribirao pesme iz naroda, bilo putujući lično, bilo preko mnogobrojnih prijatelja i dopisnika koje je imao u svima našim krajevima. Drugo, veliko izdanje Srpskih narodnih pjesama on je izdao u četiri knjige, u Lajpcigu i Beču, od 1823. do 1833. godine. Treće izdanje, još veće i bogatije, štampano je u Beču od 1841. do 1866, u šest knjiga. Četvrto, u koje su unete i mnoge pesme iz njegove književne zaostavštine, izdala je srpska država, od 1887. do 1902, u devet knjiga. Pored ovih izdanja, pojedine knjige, a naročito izbori iz pojedinih knjiga, štampane su i preštampavane mnogo puta, ćirilicom i latinicom, ne samo po svima glavnijim gradovima srpskih i hrvatskih krajeva, već i daleko od otadžbine, među srpskim ratnicima i invalidima po logorima afričkim i azijskim, među srpskim iseljenicima-radnicima po fabrikama i rudokopima američkim.

Kao skupljač narodnih pesama Vuk Karadžić ima velikih zasluga. Svojim dubokim poznavanjem narodnoga duha, svojim lepim ukusom u odabiranju, svojom predanošću i istrajnošću u poslu, on je uspeo da prikupi najbolju zbirku narodnih pesama ne samo kod Srba no i u celokupnom Slovenstvu. On je, u isto vreme, dao svome narodu najznačajniju knjigu njegovu, onu koje, ovakve, svakako da uopšte ne bi bilo bez njegova oduševljenja, neumorna i umna rada. Zatim, u borbi koju je on kroz dugi niz godina vodio da narodnome jeziku izvojuje prava srpskog književnog jezika, da mešavinu slovensko-rusko-srpsku, kojom se do njega pisalo, zameni čistim govorom narodnim, pored ostalih njegovih dela, njegove Srpske narodne pjesme učinile su najviše da taj narodni jezik naposletku i stekne prava i ugleda koje zaslužuje. U pogledu vaspitanja narodnoga, te pesme su, blagodareći njemu naročito, imale važna upliva na čitave naraštaje srpske, sve do poslednjih dana. Najzad, tom svojom zbirkom, i ličnim svojim radom, on je uspeo da srpskoj narodnoj pesmi utvrdi u stranom svetu onaj visoki ugled koji ona i danas uživa.

Veliki broj skupljača, sledujući poglavito primeru Vukovu, preduzeo je da dopuni i nastavi znamenit rad njegov. Više od jedne stotine knjiga i knjižica, štampanih u toku poslednjeg veka, i sve do naših dana, hiljade strana i stubaca po časopisima i dnevnicima, mnoštvo još neštampanih rukopisa prikupljenih po naučnim društvima i ustanovama, prikazuju napore tih sledbenika Vukovih.

Najglavniji zbornici narodnih pesama posle Vukova, ovo su: Sime Milutinovića (Pjevanija crnogorska i hercegovačka, u dva izdanja, 1833. i 1837), Petra Petrovića Njegoša (Ogledalo srpsko, 1845, 1895. i 1905), Jukića i Martića, (Narodne pjesme bosanske i hercegovačke, 1858. i 1882), Bogoljuba Petranovića (Srpske narodne pjesme iz Bosne i Hercegovine, u tri knjige, 1867-1870), Valtazara Bogišića (Narodne pjesme iz starijih, najviše primorskih zapisa, bugarštice, 1878), Vuka Vrčevića (Srpske narodne pjesme, ženske, 1886), Koste Hermana (Narodne pjesme muhamedovaca u Bosni i Hrcegovini, dve knjige, 1888-1889), Matice Hrvatske (šest knjiga, 1896-1914). Mnogo pesama nalazi se i po raznim srpskim i hrvatskim časopisima, listovima i kalendarima, po putopisima, opisima pojedinih krajeva, i drugim sličnim knjigama.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

O srpskom narodnom pesništvu Empty Re: O srpskom narodnom pesništvu

taj Uto Jan 11, 2011 9:59 pm
VI Prevodioci srpskih narodnih pesama

Srpske narodne pesme prevodile su se mnogo na strane jezike: više no sva ostala dela srpske književnosti. One su veoma cenjene, i pohvale o njima čule su se od najvećih književnika evropskih. Kao što je ranije pomenuto, prva naša narodna pesma koja je prevedena na jedan strani jezik, bila je "Hasanaginica", u putopisu talijanskog opata Alberta Fortisa, 1774. Ta knjiga bila je ubrzo prevedena na nemački i francuski jezik, pa s njom i sama pesma, koja je na taj način postala poznata većem broju stranih čitalaca. Ona je u tim prevodima imala toliko uspeha da je najveći tadašnji pesnik, ne samo Nemačke već i cele Evrope, Gete, preveo u stihu tu "morlačku" (tj. srpsku) pesmu i štampao 1778. u zbirci Narodnih pesama koju je te godine izdao drugi vrlo poznati nemački pesnik Herder. Posle njega, veliki broj književnika drugih naroda prevodili su Hasanaginicu, tako da od nje danas postoji preko četrdeset stranih prevoda, među kojima nekoliko od veoma uglednih, pa čak i slavnih pisaca, kao što su: ser Valter Skot i Oen Meredit (engleski), Puškin (ruski), Šarl Nodje i Prosper Merime (francuski). Po Fortisovoj knjizi i nekim prevodima iz Kačićeva Razgovora ugodnog, još u XVIII veku znalo se da među Srbima postoji jedno zanimljivo narodno pesništvo, ali je pravo i potpuno znanje o njemu došlo tek po pojavi Vukovih knjiga.

Čim se pojavila prva Vukova pesmarica, već 1814. godine, javljaju se i velike pohvale srpskim pesmama, a uskoro, jedan za drugim, i prevodi njihovi. Oni se prvo javljaju u Nemačkoj, ne samo stoga što je u Nemačkoj bilo u to doba mnogo više interesovanja za strane književnosti no što ga je bilo ma u kojoj drugoj zemlji, već i stoga što su bečke veze Vukove bile upućene pre svega na nemačke naučnike i književnike. Jedan od najslavnijih Nemaca toga doba, Jakov Grim, štampao je prevode srpskih pesama, napisao nekoliko članaka o njima, učio srpski, preveo Vukovu Srpsku gramatiku, i oduševljeno pozdravljao narodno pesništvo srpsko. Stari Gete, pedeset godina posle svoga prepeva "Hasanaginice", opet se zanima srpskim narodnim pesništvom, štampa u svome časopisu nemačke prevode iz njega, piše o njemu, i ljubazno dočekuje Vuka u svome domu u Vajmaru. - Velikog je uspeha imala mlada spisateljica g-đica Tereza fon Jakob, koja je (pod imenom Talfi) izdala 1825. i 1826. godine dve velike sveske nemačkih prevoda izabranih pesama iz Vukove zbirke. - Na nemački jezik prevodili su srpske pesme još i mnogi drugi književnici: Vilhelm Gerhard, Eugen Veseli, Peter fon Gece, K. G. Herloszon, J. Vencig, Anastazius Grin, J. N. Fogl, L. A. Frankl, Sigfrid Kaper, Karl Greber i drugi. Svi nemački prevodioci prevodili su ove pesme u stihu, gotovo uvek u stihu srpskog originala.

U Francuskoj su se srpske narodne pesme takođe prevodile mnogo, pa imale i izvesnog uspeha u književnosti. Za vreme francuske vladavine u tzv. "ilirskim pokrajinama" i "ilirskoj kraljevini", koje je Napoleon bio stvorio i u koje su, od 1805. do 1813, bile ušle i izvesne srpske zemlje, Francuzi su se bili unekoliko upoznali sa Srbima, pa se tragovi toga poznanstva vide i u njihovoj književnosti. Šarl Nodje, mlad književnik koji će docnije steći ugleda, pošto je kao činovnik proveo neko vreme u Ljubljani, piše o "Ilirima" i njihovom pesništvu, prevodi iz njega, po talijanskim prevodima. Desetak godina posle njega (1827), isto tako mlad, docnije poznat pripovedač, Prosper Merime štampa jednu knjigu tobožnjih srpskih pesama, koja se zove Gusla, koju je sam sastavio (u prozi), ali za koju tvrdi da je "veran prevod" sa "ilirskoga" jezika; kako se knjiga pojavljuje baš u vreme kad se o srpskim pesmama piše na sve strane, mnogi se varaju i uzimaju je ozbiljno; jedina srpska pesma u njoj bila je Hasanaginica, u proznom prevodu. U isto vreme pojavljuju se i prevodi pravih srpskih pesama, od g-đe Belok, mnogi članci i beleške po časopisima, a u zimu 1831-1832, Klod Forijel, jedan od Francuza koji su u to doba najbolje poznavali razne strane narodne književnosti, drži na Francuskom Koležu predavanja o srpskom i novo-grčkom narodnom pesništvu. Godine 1834, g-đa Eliza Vojar štampa dve sveske srpkih pesama, prevedenih sa nemačkog prevoda Talfijeve, a šest godina docnije veliki poljski pesnik Adam Mickievič drži o srpskim pesmama nekoliko predavanja na Francuskom Koležu, sa uspehom koji nalazi odjeka širom sveta. - Na francuski su jezik prevodili naše pesme još Siprien Rober, baron Adolf dž Avril, Ogist Dozon, Ašil Milien, i mnogi drugi manje poznati. Skoro svi francuski prevodioci prevodili su te pesme u prozi, a ne u stihu.

Srpske narodne pesme imale su mnogo prevodilaca i u Engleskoj. Prvi je bio čuveni pesnik i romanopisac Valter Skot, koji je 1799. prepevao (po Geteu) Hasanaginicu, ali se taj njegov prevod zagubio. Godine 1826, zet njegov Džon Lokhart štampao je svoje prevode srpskih pesama u uglednom časopisu Tromesečnom pregledu. Iduće, 1827. godine, izašla je prva zbirka engleskih prevoda naših pesama od Džona Bauringa, i ona je imala znatnog uspeha. Bilo je još i drugih engleskih prevodilaca, od kojih su najpoznatiji: Oen Meredit (Edvard Robert lord Liton), koji je svoje dosta slobodne ali lepe i zanimljive prepeve štampao 1861. godine pod naslovom Serbski Pesme, g-đa Elodija Mijatović, profesor R. V. Siton-Vatson, i drugi. Gotovo svi engleski prevodi u stihu su, kao i nemački.

Srpske narodne pesme prevođene su i na jezike drugih prosvećenih naroda, gotovo na sve jezike evropske. Na ruski su ih prevodili Aleksandar Puškin, A. K. Vostokov, N. Berg, N. G. Černiševski, Gerbelj, i drugi; na poljski, Adam Mickievič, Bogdan Zaleski, J. Feldmanovski; na češki, F. L. Čelakovski, Vaclav Hanka, Josif Holeček; na slovenački, Jakob Zupan, Luka Svetec, Fran Cegnar, Fran Levstik; na talijanski, Nikola Tomazeo, Frančesko Karara, Zarbarini, Đakomo Kjudina, Anđelo de Gubernatis; na švedski, čuveni švedski pesnik Johan Ludvig Runeberg; na mađarski, Jožef Sekač, Ferenc Kazinci. One su, koliko se zna, prevođene i na holandski, danski i rumunski jezik, a verovatno i na mnoge druge
Sponsored content

O srpskom narodnom pesništvu Empty Re: O srpskom narodnom pesništvu

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu