Ples

Reč autora knjige Argentine tango history

,,Verujem da će se tango pamtiti kao jedna od najvećih muzičkih inovacija našeg veka, kao ragtime, jazz ili rock-and-rool. Ako Vas je ova prva rečenica zapanjila, suzdržite se od osuđivanja dok vas ne provedem kroz priču i muziku ovog intrigantnog i divnog plesa. Druga stvar je to, da je ovo prva kolekcija istorijskih podataka, muzike i zanimljivosti o plesu Tango, objavljena van Argentine. Zapanjujće je da je ovako divna muzika, stvorena početkom XX veka, ostala relativno malo poznata van granica
svoje matične zemlje skoro 100 godina.’’
Bill Matthiesen

Ali možda je baš ta težina koju tango muzika nosi i kojom ne dopušta lak pristup, razlog zašto je tango ostao tako imaginativan, nestvaran, romantičan i neshvaćen.

Počeci

Tango je pre svega plesna muzika. Ples i muzika su se rodili i razvijali zajedno poslednjih decenija IX veka u predgrađima Buenos Aires-a u Argentini. Prvih godina (otprilike od 1880-1900) i u plesu i muzici se mnogo improvizovalo. Fonografija je bila u samom začetku 1890-tih, pa je samo nekoliko tango pesama snimljeno i čak zapisano, a o prvim tango muzičarima se skoro ništa i ne zna. Ali u ovom periodu se rađala čitava jedna generacija novih muzičara koja će uskoro izdići tango mnogo više od njegovih skromnih početaka. Ovo su kompozitori tzv. stare garde –guardia vieja-. U periodu od 1900-1920. oni su eksperimentisali i razvili tango u jednu od najinterensantnijih i najlepših muzičkih oblika.
Tango je originalno bio ples improvizacije koji je kombinovao ritam i pokrete nekoliko ranijih muzičkih i plesnih tradicija. Najupečatljiviji trag su ostavili --candombe--, argentinska verzija plesa robova iz Afrike, koje su doneli u luku Buenas Aires-a. Drugi izvor je bila kubanska --habanera--, mešavina francuskih, kolonijalnih kontradanse sa afričkim uticajem. Elementi kubanske habanere i evropske polke su se spojili u lokalni argentinski ples --milonga--. Milonga je prvobitno bila pesma puna improvizacije koju su pevali payadores ili folk pevači argentinskih stepa, pampasa. Kao ples, postala je popularna među compadritos-ima ,na ulicama Buenos Aires-a 70-tih godina XIX veka. Neki istoričari veruju da su upravo ovi compadritos-i improvizovali i imitirali pokrete crnačkih candombe igrača i spojili ih u milonge, koje su i stvarale prve tango note kasnih 1870-tih.

Muzika i instrumenti

Ples je rođen, i bez obzira gde su mu koreni tango je brzo postao popularan u kafeima, barovima, ulicama i bordelima Buenos Airesa. Novi imigranti, najviše iz Španije i Italije, pokupili su ples, izmenili ga i proširili ga van granica siromašnih slojeva grada.tako je tango postao prihvatljiviji i za srednju klasu. Ono što zovemo italijanizacija tanga, je donelo i nove instrumente. Rani tango je sviran na flautama, gitarama, harfi i klarinetu, a ovaj uticaj je uveo mandoline i bandoneon (manja harmonika poreklom iz Nemačke) .
U isto vreme,tango nastavlja da cveta u legalnim i ilegalnim bordelima. Tamo su muškarci morali da odigraju i po nekoliko tango pesama, koja je bila vid predigre i uvoda u ,,nešto više’’. Pričane su priče o momcima koji su tokom cele nedelje vežbali tango za samo par minuta nastupa u plesnim nadigravanjima, takmičenjima za najpoželjniju ženu. Slično američkom ragtime-u i jazz-u ceo razvoj je vezan za okruženja u kojima je živela niža klasa. Iako su viši krugovi argentinske oligarhije omalovažavali i prezirali tango,često su se baš sinovi bogataša krišom šunjali po bordelima u siromašnim četvrtima -barrios-, da bi učili novi ples i slušali muziku.
Ironično ili ne , ali popularnost tango plesa,tokom plesne groznice od 1912 do 1915. u Evropi i SAD uticala je umnogome na to da on postane socijalno prihvatljiv i u Argentini 20-tih godina XX veka.

Kompozitori i muzičari

Muzičari ranog perioda su uglavnom bili afričko-argentinskog porekla i svirali su gitare, flaute, harfu, violinu, klarinet ili klavir. Na prelazu vekova, mlađi muzičari koji ipak pripadaju guardia vieja periodu, sinovi pridošlih imigranata, počeli su da formiraju manje grupe i da sviraju tango na ulici, po barovima i halama.Većina njih je bila deca ulice. Neki su imali osnovno muzičko obrazovanje, ali su većina bila samouki i uglavnom svirali samo po sluhu. Takođe su svirali po nekoliko instumenata. Neki su samo povremeno bili angažovani i izdržavali se na razne druge načine.
Kod ove generacije muzičara (rođenih 1870,80, i 90-tih) flauta, gitara, violina, klarinet i klavir su ostali popularni tango instrumenti. Nemačka harmonika bandoneon se pojavila u ponekim ranijim sastavima (sa ne više od tri muzičara). U bordelima i kafeima tango su mogli svirati i solo pijanista, duo ili trio. U ovom ranom periodu je bilo mnogo ekperimentisanja i u sastavu bendova -orchestra tipica-.na primer : Vincente Greco- va grupa iz 1911-te je imala 2 violine, 2 bandoneona, flautu i klavir. Greco je i popularisao termmin -orchestra tipica -, Juan Maglio je u istom periodu imao flautu, violinu, gitaru i bandoneon. Francisco Canaro i Roberto Firpo su zamenili flautu kontrabasom. Srećom , klavir je polako prestao biti uobičajem instrument još u ovom ranom periodu, verovatno jer većina kompozitora nije svirala klavir, već najčešće flautu ili violinu. Samim tim nisu ni znali da zapisuju note pa su se više oslanjali na ljubaznost kolega pijanista da im zapišu po koju notu.
Bez obzira na ovo, notni zapisi - partiture za klavir su ostale osnovno sredstvo za zapisivanje ovog vrlo ekspresivnog i improvizovanog žanra.Ove partiture za klavir su nesumnjivo bile baza za većinu muzičkih grupa i često se mogu videti dopisani delovi za druge instrumente.
Do 1920-te je neverovatno porastao broj muzičara u Buenos Aires-u sa stotinama kompozitora koji su objavljivali na hiljade tango komponovanih dela. Popularnosti ovih notnih zapisa (piano scores) je doprineo i razvoj ekonomije. Početkom veka izdavači su otkrili da su se kopije nota za tango prodavale i po 100 000 komada. Prodaja notnih zapisa je toliko napredovala, da se razvila jaka izdavačka industrija u Argentini u kratkom periodu. autori su morali da ručno potpisuju svaki list kompozicije. Ipak je veći deo dela štampan u malim tiražima, tako da se o nekim kompozitorima ništa ne zna , a sećanje na njih čuvaju po nekoliko potpisanih kopija njihove muzike.
Oko 1920-te tango sa vokalnim delovima postaje sve popularniji. Razvio se potpuno nov žanr tango muzike, muzika uz pevanje ili vokalni tango čiji je tekst bio sličan kantri pesmama (country western). Prvi ga je proslavio folk pevač Carlos Gardel. Pesme su uglavnom pevale o izgubljenoj ljubavi, izgubljenom novcu, nevinosti ...Tokom ovog perioda tango je postajao šire prihvaćen i u redovima srednje, čak i više klase, a tango bendovi su pratili ovaj razvoj. Trio, kvartet ili sekstet iz ranijeg perioda su prerasli u veće bendove od po 20-30 učesnika sa obaveznim bandoneon-om i čitavom žičanom sekcijom. Ovo je naravno uticalo i na muziku. Ovako velike grupe nisu mogle više tako lako improvizovati.Umesto toga, partiture su morale biti jasno napisane, a muzičari su morali da znaju da ih čitaju i prate. Improvizacija i sviranje po sluhu je postalo ograničeno i moguće samo na pauzama , koje su morale biti naznačene na partiturama. Ekspanzija ili širenje tango orkestara i komadi sa pevanjem daju muzici drugi stil nakon 1920-te.
Sa druge strane mora se naglasiti da Argentinci ovaj period od 1920-te pa sve do 40-tih godina smatraju ,,zlatnim dobom tango muzike’’.

Plesači i muzika

Muzičari ranog perioda su svirali po sluhu i improvizacijama su pratili nepredvidive pokrete plesača. Ovo je bilo slično tradiciji improvizovanog pevanja, koje su dugo praktikovali folk pevači argentinskih pampa payadores. Danas, nama koji smo navikli na muziku iz električnih kutija, vrlo je teško da zamislimo kako su muzičari mogli da sviraju direktno plesačima dok ih gledaju i da menjaju svoju muziku u odnosu na to što su videli na plesnom podijumu. I ples i muzika su se improvizovali, postojala je stalna interakcija između muzičara i plesača. To je ono što je bilo najuzbudljivije i za muzičare i za plesače.
Danas imamo potpuno drugačiju situaciju: vidimo muzičare kako sviraju na sceni , sa očima na instrumentima ili notama , dok se plesači prilagođavaju koracima i pokretima koji su unapred isplanirani. U ranom, tradicionalnom tango plesu, bila je razvijena snažna i nepogrešiva sinergija između plesača i muzičara- zasnovana na sposobnosti svakog od njih da se prilagodi improvizaciji onog drugog.Muzičari bi uvek prilagodili tempo i dužinu raspoloženju plesača, tako da nije bilo jednog konačnog izgleda melodije. Svako izvođenje je bilo jedinstveno i drugačije.
Tokom ranijeg peroda -guardia vieja-, kada su notacije bile male i muzika još uvek u povoju postojala je velika raznovrsnost među kompozitorima. Većina dela su pratile istu šemu ABACA forme, delovi su mogli biti komponavani u 8, 12, 14, 16, 20, 24 ili ponekad u 13 ili 23 takta. Ova raznovrsnost čuva korene tango muzike u folklornoj tradiciji.
Današnji slušaoci se mogu iznenaditi koliko je pozitivna i živahna ova muzika. Međutim, u ovom ranom periodu tango još uvek nije postao stereotipno pesimističan, mrzovoljan, fatalan opis mizerije života. Nasuprot tugaljivom tonu vokalnog tango-a 20-tih i 30-tih godina XX veka, ranije pesme su veoma raznovrsne u svojim temama. Neke su ohole, vesele i živahnog tempa u potpunosti. Druge imaju čudne smene sa življim delovima, verovatno ostacima folk pesama Argentinaca ili odjeke života u pampama. Takođe neke teme prikazuju očaj osiromašenih imigranata koji se bore da ponovo započnu život u novoj, drugačijoj zemlji. Naravno, ima i onih sa tužnim tonom, koje lako povezujemo sa najčešćim shvatanjima tango muzike. Međutim, pesme iz guardia vieja perioda nisu monodimenzionalne. Pre svega ova muzika sadrži dubinu, kompleksnost i veliki raspon emocija, što je čini veoma zanimljvom za izvođenje i privlačnom za slušanje.
Mnoge može iznenaditi sličnost tango muzike i američkog -ragtime-a. Naime obe vrste su zasnovane na afričkim ritmovima i kombinovane sa evropskom plesnom muzikom. Očigledno obe su veoma ritmične i rođene u okruženju nižih klasa, a kasnije zarazile veliki broj obožavalaca širom sveta i postale popularne i u višim krugovima. Jedna od većih razlika je to što je tango muzika u svom ranom periodu, guardia vieja ,vrlo često beležena sa ekspresivnim naznakama za improvizaciju, dok je većina ragtime muzičara bila nepismena. U početnim godinama za tango muzičare je bilo važno da imaju početnu, startnu liniju koju su pratili onako kako je napisana, a ne svirana onako kako su oni pretpostavljali da tango treba zvučati.
Međutim, zanimljivo je da muzika koja je tako uredno beležena nigde nema metronomske oznake. Ovo pokazuje da je tango muzika za ples, i to muzika za ples koja se mogla svirati u vrlo različitom tempu. Tempo je pokazivao trenutno raspoloženje i ono što se odvijalo na podijumu među plesačima. Ovo je ono što izdvaja tango muziku od ostalih žanrova. Muzičari su imali mnogo slobode da iskažu raspoloženje i osećanja svirajući iste melodije u različitom tempu. Ovo je vrlo korisno ako svirate za plesače, posebno dobre plesače argentinskog stila koji će i sami mnogo improvizovati. Ples groove, sa druge strane, se ne može lako staviti na papir. Najlogičnije je igrati i svirati ga samo na osnovu ritma. Vezano za ovo, ritmovi rane tango muzike variraju od autora do autora, pa čak i u okviru iste pesme. Zato ga je bilo najbolje igrati na osnovu melodije a ne ritma. Nije ograničen na −slow, slow, quick-quick , slow- šablon kao američki ragtime za balove, koji je uprošćena verzija i samo bledi duh izvornog, bogatog ragtime-a. Argentinski ritam je kopleksniji i sa mnogo više varijacija nego brazilski tango ili Maxixe ( koji je imao stalnu -quick-slow, quick-slow, slow- šemu). Kompleksnost ritma argentinskog tango-a je ono što je u suštini njegove muzike i lepote.
Ova kompleksnost u ritmu je bila pojednostavljena tokom vokalizacije tango-a. Od 20-tih godina skoro svaki tango je imao reči, a tekstovi su dodavani i ranijim, starijim melodijama. Većinom zbog klavirskih delova dolazi do pojadnostavljenja. Desna ruka pijaniste je pratila jednostavnu liniju melodije, prateći vokalistu. Leva ruka je izgubila u kompleksnosti i često samo održavala ujednačen ritam. Ono što je ostalo od raznovrsnog ritma, pretočeno je u melodijsku liniju desne ruke. Ovo ne znači da muzika ovog perioda više nije lepa, ona je i dalje vrlo ritmična i lirična. Ali iz ugla pijaniste nestalo je mnogo od širokog spektra varijacija i kompleksnosti koje nose rane melodije tango muzike.

A posle...

Tango muzika je nastavila svoj život kako u svojoj kolevci tako i širom sveta. Iako su se vremenom javljali hitovi argentinskog tanga, ovi rani dani i dani vokaizacije tanga ostaju vrhunac lepote i raznovrsnosti . U isto vreme postoje i javljaju se velika imena kompozitora i dela koja tek treba proučiti. Posmatrajući kasniji razvoj, rasprostranjenost i javljanje novih podvrsta kao milonguero styles i electro tango (tango nuevo), ne smemo zaboraviti da je jedina zajednička nit koja ih povezuje ona improvizacija i raznovrsnost tonova i tema u prvim melodijama koje su se rađale u prljavim predgrađima Buenos Aires-a.

Etimologija pojmova u vezi sa plesom tango

Tango
Postoje mnoga neslaganja u vezi sa etimologijom ove reči. Posmatrajući period pre nastanka muzike i plesa tango, sve vezano za ovu reč je prekriveno gustom maglom.Sama reč tango se pojavila mnogo pre plesa i to van teritorije Argentine, na Kanarskim ostrvima (isla de Hierro) i drugim delovima Amerike sa značenjem –okupljanje crnaca koji igraju uz bubnjeve- . U rečniku Kraljevske akademije za jezik, u izdanju iz 1899. tango se definiše kao -praznik i ples crnaca- ili ''gente del pueblo''= oni koji pripadaju nižoj socio-ekonomskoj klasi u Americi ; takođe postoji još jedno objašnjenje -muzika za taj ples-. Ne smemo zaboraviti da u ovom periodu Španci pod Amerikom smatraju sve što je na američkim kontinentima osim SAD i Kanade.

Često se javlja sumnjivo objašnjenje – etimološki tango vodi poreklo od latinskog tangir - što znači – svirati instrument- . Latinski -ergo tango- znači 'ja sviram' . Logično je da se značenje pokušavalo dovesti u vezu sa latinskim , iako etimološko poreklo očigledno nema nikakve veze sa argentinskim tumačenjem. Tek izdanje iz 1914.te objašnjava tangir ili tangere kao - svirati ili dodirivati- .
Istoričar muzike Carlos Vega pominje da je plez po imenu tango postojao u Meksiku još u XVIII veku i da se plesao individualno , a ne u paru. To potvrđuju i Arhive svete inkvizicije Meksika, u kojima se pominje ''prastari tango'' meksička pesma još 1803.
Španska kraljevska akademija u svom rečniku iz 1925. definiše tango kao pre, ali bez porekla iz latinskog, i još dodaje: -ples visokog društva preuzet iz Amerike početkom ovog veka- . Pored toga ima još dva značenja – muzika za ovaj ples- i – bubanj Hondurasa- . Tek izdanje iz 1984. definiše tango kao – argentinski ples-.
* Izgleda da je poreklo iz Afrike danas većinom prihvaćeno od strane istraživača. Ricardo Rodriguez je proučavao jezik robova koji su doveženi u Argentinu iz Konga, Gvinejskog zaliva i južnog Sudana. U ovim govorima tango znači - zatvoreni prostor- , – krug- ili bilo koji - intimni prostor za koji morate pitati za dozvolu da uđete- . Goniči robova su tangom nazivali mesta gde su držali zarobljene crnce kako u Africi tako i u Americi. Ovo ime su dobila i mesta gde su robovi prodavani, a tako je najverovatnije i preneta u Ameriku.
Definitivno se smatra da je najverovatnije poreklo reči tango : - zatvoren prostor gde su se crnci okupljali da bi plesali, a kasnije i sam naziv tog plesa-

Milonga
Sama reč milonga po Jose Gobelo-u ,osnivaču ,,Akademia del lunfardo'' i jednog od vodećih stučnjaka za tango, vodi poreklo iz afričkog jezika Quimbunda i da je to množina reči mulonga. Mulonga na tom jeziku znači -reč- , pa bi milonga značila -reči- i to -reči Payadoresa-. Još 1872. kada je Jose Hernandez objavio svoju najpoznatiju knjigu ,, Martin Fierro'' u kojoj u stihu opisuje život gauča, javlja se reč milonga, koja je već dobila značenje – mesto okupljanja na kom se igra- . Deset godina kasnije, 1883. Ventura Lynch je napisao: ,, Na periferiji grada je Milonga toliko raširena da se igra na svim okupljanjima. Sviraju je na gitarama, harmonikama, češljevima i papiru, ali i na ulici je muzičari sviraju na flauti harfi i violini . Takođe je ljudi niže klase igraju u raznim prilikama: oko pijace 11. septembra, na plesnim večerima pa i na sahranama.'' Tu sama reč već ima značenje -naziva vrste muzike ili plesa-.
Danas Milonga ima nekoliko značenja -muzika, ples, mesto za ples i svoje originalno značenje – mnogo reči ili duga priča ( kao u stihu: no me vengas aora con esa milonga- ne počinji sada svu tu priču...)

Lunfardo
Isto kao što lekari, pravnici, fizičari i sl. imaju svoju posebnu terminologiju koju ostali koji se time ne bave ne razumeju, lopovi imaju svoj šifrovan, tajni jezik kojim se međusobno sporazumevaju a da ih policija ili potencijalna žrtva ne razumeju. Tako su kriminalci u zatvorima i na ulicama na tom tajnom jeziku zvali sebe lunfardos. Ova reč znači –bogat- na italijanskim dijalektima i u Francuskoj. Prvi put se jezik lunfardosa pominje u policijskim arhivama u Buenos Aires-u oko 1880. Ova nova terminologija je zahvatila i jezik stanovnika conventilla (prenatrpanih, jeftinih paviljona) i polako ušla u svakodnevnu upotrebu u jeziku muškaraca (naime, nije se smeo koristiti u kući, a nisu ga govorile ni žene). Konačno on je postao karakteristika Porteño-a i Argentine. Koristili su ga u teatru u specifičnom žanru ''Sainetes'', u poeziji , ali najveći doprinos njegovom širenju nije dala poezija već tekstovi tango pesama.

Cumparsita

Kafe ‘La Giralda’ u Montevidu, Urugvaj zauzima vrlo važno mesto u istoriji tango-a. Tamo je mladi Gerardo Matos Rodriguez, 1917. anonimno dao zapis kompozicije orkestru Roberto Firpo-a kako bi je izveli prvi put. Gerardo je tada imao 17 godima koji je jedva preživljavao kao student na fakultetu za arhitekturu u Montevidu. Da li je to bila skromnost, stidljivost , strah ili sramota ? Ko zna zašto je želeo da bude anoniman. Firpo je samo znao da je ime mladog kompozitora Gerardo. Tek mnogo kasnije je otkriven identitet autora. Bio je mlad, obrazovan , osetljiv i lepih manira. Takođe je bio i pomalo naivan prodao je prava na autorstvo izdavačkoj kući Breyer za samo 20 pezosa. Nakon skromnijeg uspeha, njegova kompozicija je pala u zaborav.
Sedam godina kasnije, 1924, Gerardo je živeo u Parizu i tamo je upoznao Francisco Canaro-a koji je stigao u Pariz sa celim orkestrom. Tada je i gerardo saznao da je La Cumparsita bila veliki hit. Tekstopisci za tango pesme, Enrique Maroni i Pascual Contursi su dodali reči toj melodiji i preimenovali je u ’Si Supieras’ ( kada bi znala). Ceo Buenas Aires je slušao, plesao i želeo da kupi note za ovaj tango koji je bio gotovo svuda. Ubrzo nakon toga La Cumparsita stiže i u Pariz gde su u punom jeku 20-tihgodina, ljudi igrali čarlston, šimis, boston, ali kada je publika tražila tango - igrali su La Cumparsit-u.
Iz Pariza, La Cumparsita se raširila na sve četiri strane sveta i postala sinonim za tango za sva vremena.
Gerardo Matos Rodrigues je narednih 20 godina proveo na sudu, pokušavajući da povrati svoja autorska prava kao kompozitora najpoznatije tango melodije na svetu. Prvo je bio u procesu sa izdavačkim kućama Breyer i Ricordi (kojoj je Breyer prodao delo). Posle dugog suđenja , Rikordi je isplatio veću sumu autoru. Druga parnžica je bila protiv Maroni i Contursi-ja jer su dodali reči melodiji bez dozvole. Gerardo je dobio ovaj spor na osnovu toga što je on prodao delo dok još nije bilo popularno. Rupa u zakonu, ali zakon je zakon.
Godine 1942. pokrenuo je treći spor kako bi povukao iz prodaje ploče Carlos Gardel-a. Ovo je naravno prouzrokovalo i četvrti spor koje su pokrenule udovice Maroni i Contursi-ja, za pretrpljenu štetu i tražeći svoja prava za autorstvo za tekst. Suđenja su se konačno okončala zahvaljujući arbitraži legendarnog tango kompozitora Francisco Canaro-a, koji je kao predsednik SADAIC (Udruženje argentinskih autora i kompozitora) pozvan da razreši sukob.
Canaro je 10. septembra 1948. izdao legalno obavezujući dokument sa 8 tačaka od kojih su najvažnije prve tri. U njima se navodi da će naslednici Maroni i Contursi-ja primiti 20 % prihoda. Druga tačka navodi da će se sva dobit od ploča i filmova biti raspodeljena po propisima SADAIC-a. Treća tačka se odnosi na sva buduća izdanja mraju da imaju i odštampan tekst. Ovim je La Cumparsita konačno izašla iz sudskih klupa.
Postoje nekoliko tango pesama koje imaju drugaćije tekstove uz istu muziku. U periodu kada je tango napustio bordele bilo je neophodno i promeniti originalni tekst. Originalni tekst :
>>...La cumparsa,
de miserias sin fin
desfila
en torno de aquel ser
enfermo
que pronto ha de morir
de pena
por eso es que en su lecho
solloza acongojado
recordando el pasado
que lo hace padecer ...>>
Nemaju ništa zajedničko sa Maroni-jevim i Contursi-jevim tekstom.
Originalan tekst možete naći samo na CD-u El Bandoneon , Angel D’Agostino i Angel Vargas). Takođe ima i francuskih, američkih i verzija na još nekoliko jezika.
Pošto je autor La Cumparsita-e, u to vreme bio samo amater pijanist , uvek su se dovodili u pitanje tehnički detalji. Gerardo je komponovao samo prva dva dela, od kojih u prvom delu i nema jasnog ritma. Firpo je dodao treći deo i malo harmonije u prvi. Ipak, kompoziciji nedostaje monumentalan nastavak koji stalno pominju oni koji kritikuju ovo delo. Julio De Caro je pametno rekao : ’’ To je zastava koja je pomerila granice u celom svetu, kroz zlatna vrata postane jedan od simbola naše muzike i plesa,,
Astor Piazzola je bio ikren govoreći o D-C-A-F ritmu ,, To je zastrašujuće prosta stvar, ipak ako dodate bas notu da je obogatite i pospete po vrhu melodije , možete stvoriti delo koje prevazilazi konvencijalne melodije. To vam je kao kada ružnu osobu obučete lepo i popravite njem izgled. Tako je i La Cumparsita poboljšana- dobrom odećom’’.
Još jedna stvar je da je najpoznatija tango melodija na svetu prvo snimljena na ,,B’’ strani. Naime , jedan od najpopularnijih orkestara 1917. je bio Alonso-Minotto orkestar koji je potpisao ugovor sa izdavačkom kućom Viktor da snimi i izda nekoliko ploča. Dogovor je bio da se snime parovi tango pesama- po jedan za svaku stranu ploče. Pošto im je nedostajala jedna, neko je predložio La Cumparsita za -dopunu-. Tako su se Alberto Alonso za klavirom, Minotto Di Cicco- bandoneon, Juan Trocoli i Juan Jose Castellano -violine , snimili za istoriju. Naravno, kao i sve ostalo vezano za tango, i o ovome postoje neslaganja. Postoje drugi izvori koji tvrde da ju je Roberto Firpo prvi snimio. Zaista na CD-u ,,La Cumparsita, veinte veces inmortal’’, pominje se Firpo kao prvi. U svakom slučaju Firpo i Minotto su se stopili u aranžmanu koji je ostao zabeležen tada.

Prvo , nekoliko definicija naslova
Cumparsa: Lunfardo reč koja označava grupu ljudi koji učestvuju na karnevalima slično obučeni (obično, ali ne obavezno noseći maske).Verovatno je termin preuzet od italijanskog ,, cumparsa’’
La cumparsita = mala cumparsa
Tekst - Gerardo Matos Rodriguez
La cumparsa
de miserias sin fin
desfila
en torno de aquel ser enfermo
que pronto ha de morir
de pena.
Por eso
es que en su lecho
solloza acongojado
recordando el pasado
que lo hace padecer.

Maskirana parada
beskrajne mizerije
šeta
oko bolesnog bića
koje će
uskoro umreti
od tuge
I zato
u svom krevetu
plače žalosno
sećajući se prošlosti
zbog koje pati.

- Tango je od srede deo svetske kulturne baštine, pošto je organizacija
Ujedinjenih nacija za nauku, kulturu u obrazovanje (UNESKO) tom plesu
dodelila status tradicije od posebnog značaja za čovečanstvo.
Argentina i Urugvaj, koji tvrde da su mesta na
kojima je tango nastao, godinama su tražile da senzualna muzika i
koraci tog plesa postanu deo svetske kulturne baštine, što je i
prihvaćeno na sastanku 24 članice komiteta za baštinu UNESKO-a u Abu
Dabiju. Zahvaljujući tome, dve zemlje dobiće novčanu pomoć iz posebnog
fonda za očuvanje kulturne tradicije, a vlade obe države lakše će i
same moći da ulažu u svoj najčuveniji izvozni proizvod posle govedine.
"Veoma smo ponosni. Nadamo se da će ova odluka doprineti širenju
tradicije tanga u celom svetu", kazao je ministar kulture Buenos Ajresa
Ernan Lombardi. Tango se kao poseban plesni stil pojavio krajem prve
decenije 19. veka u predgrađu Buenos Ajresa i Montevidea. Danas je
popularan u Evropi, Japanu i SAD. Za trenutnu popularnost tog plesa
zaslužni su i brodvejski hit "Forever Tango" i televizijska emisija
"Ples sa zvezdama". "Tango je osećanje koje se može otplesati, a to
osećanje je naravno strast", kazao je Lombardi.

Tango, veČita magija

Nastao krajem XIX veka kao kombinacija afričkih ritmova i igara
evropskih imigranata koji su u to vreme pristizali u Argentinu, tango
ne prestaje da pleni svojom senzualnošću. Danas ova igra doživljava
preporod i ima sve više strastvenih pristalica širom sveta.



Pokušali smo da saznamo od Flavija Moralesa i Gabrijele Moreno, naših prijatelja
iz Argentine, šta je to što tango čini toliko posebnim: strast,
bogatstvo pokreta, senzualnost?

„Govoreći o tangu, ja bih navela sve te faktore, ali i mnogo više od toga. Meni
se sviđa to što je tango svaki put drugačiji, što pruža mogućnost za
neograničeno ispoljavanje kreativnosti u datom trenutku. Jer on se
stvara na licu mesta.



„Ljudi često kažu da je tango igra strasti... Naravno, to može da bude veoma
strastvena igra, ali ja bih rekla da je to prvenstveno igra inspiracije
i improvizacije u kojoj se partneri prepuštaju muzici i dozvoljavaju da
ih vodi, smišljajući i međusobno usklađujući svoje pokrete tako da
stvore jednu harmoničnu celinu. U tom procesu, dolazi do određene
hemije između partnera, koja može da probudi razna osećanja: strast,
bes, tenziju, razdraganost... To je forma neverbalnog dijaloga.
Partner stavom tela, pokretom ili stiskom učini da naslutiš njegov
sledeći pokret, ti se odmah usklađuješ i dodaješ neku finesu. Tu nema
unapred osmišljenih koraka, osim ako se ne igra profesionalno. Naravno,
uče se osnovni pokreti i koraci, ali sama igra je improvizacija. Mene
taj sklad i stapanje dvaju tela u pokretu fascinira i uzdiže. Kada
igram tango, zaboravljam na probleme, na okolinu, na vreme. Postoji
samo muzika i pokret koji me opušta i ispunjava osećanjem sreće,“
kaže Gabrijela.

„Mislim da kroz tango čovek može da nauči puno o sebi. Shvatiš koliko si otvoren
ili zatvoren prema drugima u životu uopšte, jer tango zahteva bliski
kontakt, uspostavljanje neke vrste intimnosti sa partnerom kako bi taj
neverbalni dijalog o kome Gabrijela govori bio skladan. Kad igraš
tango čula sluha i dodira moraju da ti budu izoštrena, jer pokret prati
muziku, a dodir ukazuje partneru kakav pokret može da očekuje,“
objašnjava Flavio.



„Pored toga, tango zahteva lični izraz. Smatra se da se veliki igrači ne
pamte toliko po tehničkom savršenstvu igre, koliko po svom jedinstvenom
ličnom stilu, po karakteru svog pokreta. U kreativnom procesu igre,
igrač ispoljava svoje unutrašnje biće, ali istovremeno otkriva i
podstiče ono što njegov partner nosi u sebi. Ta spona koja se stvara
između dvoje ljudi na podijumu može biti zaista magična,“ kaže Flavio
i dodaje: „Kada jednom upoznate magiju ove igre uvek iznova želite da
je iskusite. Jednostavno vas osvoji za čitav život.“

Tango postaje sve popularniji i u našoj sredini. Ukoliko još niste iskusili
njegove čari, možda je jesen pravo vreme da krenete u svoju tango
avanturu. Uživajte.

Tango

Tango je jedan od najfascinantnijih plesova. Poreklom sa Zapadnih Anda, tango su preneli u Novi Svet španski doseljenici, koji su se na kraju vraćali u španiju ali pod crnačkim i kreol utacijima.

Poreklo samog plesa takođe je neodvojivo od života i duha argentinskog naroda, i glavnog grada Buenos Airesa. Porelo njegovog naziva je pak diskutabilno. Naziv “Tango” proistice iz reči “tambor” (bubanj), i označava slavlje, koje je praćeno zvukom bubnjeva južno amerikanaca. Međutim, ista reč se pojavljuje početkom XIX veka u Brazilu i na Kubi, i označava solo ples ili ples u paru.

Priča o Tangu kao standardnom plesu, potiče od gaučosa u nižim slojevima Buenos Ariesa. Oni su nosili pantalone do listova (gauchos) i duboke čizme, odlazili su u noćne klubove pune ljudi i zamoljevali lokalne devojke za ples. Obzirom da se gaučosi nisu kupali, dame bi pogled držale ka laktu njihove desne ruke, držeći glavu zabačenu unazad. Njena desna ruka bila bi nisko na njegovom kuku, kod njegovog džepa, tražeći novac zbog toga što je igrala sa njim. Muškarac je plesao u krivudavom stilu jer je podijum bio mali sa okruglim stolovima oko kojih se plesalo.

Najznačajniji plesni i muzički uticaj, imali su kubanska habanera i argentinska milonga. Iz njihove mešavine je argentinac, Rodrigez osnovao Tango. Moderni tango, Tango Argentino, se prvenstveno rasprostranio u lukama i obalama Buenos Airesa, i na zapadnoj obali La Plata. Namera je bila prikazati plesno seksualni odnos prostitutki i njihovih klijenata. Tada su ovaj ples plesali posetioci javnih kuća, međutim od početka XX veka on je postao ples balova u Argentini.

U Evropu je stigao 1907.-me godine, i prvo je zadivio Pariz . Predstavljao je romantičnu pomamu, koju je preneo milionima idol nemog filma Rudolf Valentino u filmu "Četiri jahača apokalipse". U početku se pojavljivao u špansko-argentinskim lokalima, ali je vrlo brzo postao društveno priznati ples. Prvo takmičenje u Tangu je održano u Nici, a 1912.-te je izbila prava Tango groznica u Evropi. Organizovani su tango-parti, tango-čaj, tango takmičenja, postojala je tango moda.
1920.-te i 1921.-ve su englezi preformulisali ovaj južno američki tango. Godine 1922.-ge održali su tango konferenciju u Londonu i uvrstili su ga među engleske stilove. 1929.-te ja zadobio krajnju formu, koju su i nemci preuzeli. Sentimentalni “Tango Argentino” zamenjen je sa engleskom varijantom tanga kojeg karakterisu oštri pokreti-prvenstveno glave i strastvena kretanja unapred.

Tango nije tako intenzivno intiman poput Argentinskog Tanga, zbog toga što plesači odražavaju regularno držanje tipično za društvene plesove. Iako je njegovo poreklo delom iz latioameričkih zemalja, Tango se ne smatra latinoameričkim plesom jer ne sadrži Kubanski pokret.

Karakteristika: brzo, naglo zaustavljano, energično kretanje, kao i naizmenično nastupanje strastvene dinamike i napetih pauza.
Takt: 2/4
Tempo: 33-34

Samba

Reci Samba, i ko neće pomisliti na Karneval u Riu?

Samba je ples afričkog porekla, prastari ples naroda, koji je pri trgovini robovima stigao do Brazila. Prvobitno se rasprostranio na obalama Brazila-Rio, Sao Paolo, Pernambuko, Bahia, Maranhao, a danas, Samba vlada nad brazilskim muzičkim životom. Njen pokretljiv, vatreni, originalni ritam obogaćuje reperoar mnogih plesnih orkestara.

Samba je najčuvenija od svih muzika koje su nastale od Afričke i Portugalske muzike u Riu de Ženeiru. U Brazilu ima mnogo vrsti Sambe; od više elegantnih koje se plešu u salonima, do divljeg nesputanog popularnog plesanja, koje se dovodi u vezu sa karnevalom. Naziv Samba potiče od Angolske reči sembe, ili religioznog ritma, i odnosi se na karakteristične pokrete kukova. Seckani, kratki pokreti simbolizuju pokrete robova u lancima.

Niko zapravo ne zna ko je prvi stvorio Sambu, ali je verovatno da je u pitanju grupa okupljena oko Tia Ciate, davne 1917.-te godine. Tada je Pelo Telefone snimio pesmu „Donga i Mauro Almeida“. I raniji snimci su bili prepoznati kao Samba, ali se ova pesma smatra prvim istinskim snimkom Sambe. Ona je izvela Sambu iz geta i prezentovala je široj publici.

1928.-te godine je Ismael Silva i grupa samba kompozitora oformila prvu školu Sambe. Oni su unapredili muzički žanr kako bi ga prilagodili da se bolje uklapa u karnevalsku paradu. U tom periodu radio je postao veoma popularan i povećao je popularnost sambe širom Brazila. Samba je postala zvanična brazilska muzika, a „Aqarela do Brasil“ prva brazilska himna u inostranstvu.

Sofisticirani umetnici kao što su Dorival Caymmi, Custódio Mesquita, Harivelto Martins, Pedro Caetana, vodili su sambu različitim putevima. Tako se ona vremenom razvila u različitim pravcima, koji su i dan danas veoma popularni na karnevalu. Jedan stil sambe je stvoren od strane belaca srednje staleži, a to je bossa nova.

Carmen Miranda popularizovala je sambu izvan Brazila putem svojih filmova, i uvela je brazilske ritmove u SAD i Evropu. Od tada samba je doživela metamorfozu, a koraci su postali više stilizovani i standardizovani.

Visoko urbanizovana područja dovela su do stvaranja prvih popularnih noćnih klubova (gafleiras), koji su proizvodili sopstveni sinkopirani stil nazvan „samba-choro“ ili „gafleira samba“. Takođe 30-tih godina nastala je i „samba de breque“- gde su koristili pauze u muzici koje su bile ispunjene govorima nalik rap-u. U Sao Paolu i Bahiji Samba je poprimila delove lokalnih kultura.

10 godina kasnije samba je ponovo bila na radiju. Uzurpirana diskom i brazilskim rokom Samba se ponovo pojavila u predgrađu Ria de Ženeira kao pagoda, nova samba, koristeći instrumente slične tam-tamovima i banjos-u. Koristio se prost govor, nalik svakidašnjem slengu.

Samba ima veoma upečatljive i raznolike ritmove koji su sastavni deo svake pesme, što obogaćuje muziku i donosi uzbuđenje prilikom slušanja. Često se naziva i kao "južno-američki valcer", jer sadrži podizanje i spuštanje, što su pokreti vični valceru.

U Evropu je Samba stigala dvadesetih godina, ali nije odmah postala popularna zbog tada valdajuće Čarlston groznice. Za svoje mesto se izborila tek u ’50-tim godinama, a među takmičarske plesove su ga uvrstili 1959.-te godine.

Muzika: osrednje brza, lagana.
Takt: 2/4
Tempo: 52-54bpm

Rumba

Rumba je ples Kubanskog porekla. Njeno ime Rumba potiče iz XIX veka gde se opisuje kao strastveni zavodljiv ples, gde devojaka izazovnim pokretima kukova zavodi svog muškarca. Sama reč Rumba znači ples, slavlje.
Rumba predstavlja čitavu porodicu ritmova, jednako kao i stil plesanja. Son, Danzon, Guagira, Guaracha i Naningo su sve Rumba plesovi. Rumba predstavlja kombinacju afričkih ritmova i španskih melodija. Potiče iz Afrike i dolazi na Kubu i u Novi Svet u XVI veku tokom dovoženja robova iz Afrike. Izvorni narodni ples Rumbe predstavlja seks pantomimu između muškarca i žene. Koristi stakato ritmove i bubnjeve koji naglašavaju energične pokrete plesača.

Ples se najviše razvio na Kubi, iako su se slični pokreti pojavili i na nekoliko drugih Karibskih ostrva. Tačno značenje stila se pomalo razlikuje na svakom ostrvu. Kubanska rumba je osnova za Mambo i Cha cha.

Rumba je prvo stekla popularnost na Havani osamdesetih godinama. Sa tako snažnim seksualnim prizvučjem, Rumba je često bila potiskivana i zabranjivana, jer je smatrana kao blud i potencijalna opasnost. Tokom godina zabrane kabaretska Rumba je postala popularna, a ujedno je bila i društveno prihvatljiva. Postavljeni su razni kabaretski komadi koji su često sadržale plesanje Rumbe.

Rumba je prvi put stigla u SAD 1913.godine, a doneli su je Lew Quinn i Joan Sawyer. Tokom dvadesetih godina interesovanje je bilo malo, sve do1929. kada je Xavier Cugat oformio Latin American Style orkestar. On i njegov orkestar svirali su širom zemlje i pojavljivali su se u nekim od prvih zvučnih filmova. Do kraja tridesetih postali su najbolji latino orkestar tadašnjice.

Big Bend varijanta rumbe je skoro duplo brža i prvo je bila popularna u SAD tokom 1930-tih. Ova vrsta plesa se ponekad nazivala Rhumba sa h.

Tridestih godina dolazi Rumba u Evropu. “The Peanut Vendor” je prvi Rumba slager koji osvaja i ovaj kontinent. U pocetku je ritam bio brzi, tek kasnije je zamenjen za sporiji.

1935.-te godine, George Raft je igrao ulogu suave plesača u filmu "Rumba", mjuzikl u kojem je junak napokon osvojio ljubav voljene (Kerol Lombard) kroz njihovu uzajamnu strast prema plesanju.

1940-tih godina je Son bio popularan ples srednje klase na Kubi- sporija i prefinjenija verzija izvorne rumbe. Sporiji stil je i Danzon, ples bogatog Kubanskog društva, u kojem su se plesali veoma mali koraci. Dame su plesale veoma nežne pokrete kukovima, dok su istovremeno savijale i opružale kolena, što je bilo veoma seksi! Neki plesači kažu da su ovo najerotičniji latino plesovi. Son Montuno, vrsta Son-a ali sa više truba i klavira, postao je krajnji izraz Kubanizma.

1990-tih Gypsy Kings-i spojili su Rumbu sa Flamenkom.
Tako se Rumba mešala tokom vremena, stvorila sebi poštovanje, zadobila današnju formu, a među takmičarske plesove su je uvrstili 1964.-te. Rumba je osnova za dobro latino plesanje i pomaže da izoštrite svoj osećaj za ritam, tajming i kontrolu muzike.

Njena muzika je: nežna, prijatna, spora, sinkopirana, povučena, suzdržana. Osim na klasičnu plesnu muziku, ona se može plesati na nekoliko pop pesama.
Muzički takt: 4/4
Tempo: 27-29 bpm (takta u minuti)

Ples poprima određene pokrete snošaja.
Reč je o nekakvom gimnastičkom seksu koji stremi savršenstvu atletike.
Tomas Eloj Martines, Tango za Buenos Ajres

Argentinski tango ili „ljubavna priča u tri minuta“, kako ga mnogi
nazivaju, svoj nastanak duguje masovnoj imigraciji koja je zadesila
Argentinu u drugoj polovini 19. veka. Mešanje različitih kultura,
afričke, španske, italijanske, poljske, ruske i dr. sa kulturom
urođenih Argentinaca rezultiralo je specifičnu kombinaciju plesa i
muzike. Naime, tradicionalni valceri, polke i mazurke stapale su se sa
popularnim kubanskim habanerama, candombe ritmovima iz Afrike i muzikom
kreolske milonge (postoji trostruko značenje ove reči: muzika, podvrsta
tanga i tango večeri). Ubrzo, izvedeni su novi koraci koji su zauzeli
podove plesnih dvorana.


Bez sumnje, tango korene treba tražiti u siromašnim četvrtima Buenos
Ajresa (La Boca, San Telmo...), u njihovim barovima, kockarnicama i
bordelima, gde su siromašni imigranti kroz ples izražavali svoj dubok
osećaj gubitka i želju da se ponovo sretnu sa ljudima i mestima koje su
ostavili za sobom.

Visoko društvo negativno je gledalo na ovu novu vrstu plesa, pogotovu zbog
tango pesama čije su reči bile lascivnog karaktera, a neke su se
obraćale prostitutkama.
Ipak, početkom 20. veka tango doživljava svetsku ekspanziju, i to kada
su argentinski bogataši upoznali Pariz sa ovim strastvenim i zavodničkim
plesom, te je do 1920. god. tango postao internacionalni kulturni
fenomen u Parizu, Londonu, Nju Jorku i širom sveta. Publika je vrlo brzo
zavolela ples zbog svoje lepote, strasti, drame, uzbuđenja i
životnosti.
Tango je, nešto kasnije, dobio značajno mesto u standardnim plesovima kao ballroom tango
Danas poznatiji kao evropski tango. Ipak, iako potiču od istog
korena, evropski tango u mnogome se razlikuje od argentinskog: u stavu,
zagrljaju, pokretima, improvizacijama, balansu i koracima.

Tango je refleksija života u Argentini, njegova istorija, što najbolje
pokazuje period iz 1950. god. kada je politička represija počela da se
razvija, te se u tango pesmama pojavljuju politički stavovi. Tako tango
biva zabranjen. Međutim, uspeva da preživi u underground klubovima i u
srcima ljudi i plesača.

Za učenje tanga potrebno je dosta truda, volje, ljubavi i kreativnosti, jer sam
ples iziskuje ogromnu preciznost i, nadasve, izvestan dar proricanja
jer koraci ne slede predvidljivi red, nego su podložni improvizacijama
onog koji vodi ili pak jednoj koreografiji beskrajnih kombinacija (Tomas Eloj Martines). Ples je kao puzla koja se sastavlja svakog puta drugačije.

Esencija tanga, kao što sam već spomenula, je u životu, posebno u odnosu između
muškarca i žene. U njihovom dodiru (pretpostavlja se da reč tango dolazi
od latinskog tanguere, što znači dodirivati), kako telesnom, tako i
duhovnom. Zaista je potrebno dvoje da bi se tango odigrao, zato što se
ples ne sastoji samo od toga da muškarac vodi ženu i da ga ona prati.
Oba partnera moraju mnogo toga da doprinesu – kao i u pravoj ljubavnoj
priči. Moraju da nauče da osluškuju jedno drugo i da veruju jedno
drugom. Oni unose svoje stilove i dekoracije (adornos) što značajno
doprinosi uzbuđenju i nepredvidljivosti plesnog iskustva.



Inače, tango se pleše uvek u smeru suprotnom od kazaljke na satu kao na
konjičkim trkama (konji i klađenje zauzimali su značajno mesto u tango
pesmama) i plesači se trude da ostanu na ivici podijuma izbegavajući
njegov centar. Na milongama ovakav način plesanja podseća na gipku reku
koja se nežno talasa i uvija stalno menjajući ritmove. Možda upravo zbog
stalne promene ritma, kao glavne karakteristike tango muzike, ovaj ples
nije podložan unapred osmišljenim koreografijama.

Koreni tanga su različiti: afro-američki, hispano-kubanski,
andaluzijsko-kreolski. francusko-italijanski, te ovaj ples krasi mnoštvo
njegovih stilova: salon tango, milonga, tango nuevo, orillero, fantasia.
Fantasia je scenski tango ili tango performans koji je sklon glumi, dramatičnosti i akrobacijama.

Tango nuevo svoj odraz nalazi u eletktro muzici (Gotan project , Bajofondo…),
odiše brojnim dekoracijama, jako je popularan kod mlađih generacija, pa
ipak, nije tako prisan kao salon tango na koji smo navikli u Sin Rumbu (tango katedrali).

Milongaje tango koji ima brži tempo i karakterišu je sitni i jednostavniji
koraci. Ova (pod)vrsta tanga verovatno je nastala zbog nemogućnosti da
se načine veći koraci u gužvama na milongama. Iako je milonga muzika
istorijski daleko starija od tango muzike, ples je dosta noviji.

Ono što tango muziku izdvaja od svih vrsta muzike svakako je instrument
bandoneon (vrsta harmonike) kao i odsustvo bubnjeva. Klavir, violina i
bandoneon najčešće su ti koji održavaju fascinantne tango ritmove.
Takođe, kod tanga lepota glasa je jednako bitna kao i način pevanja,
prostor između slogova, namera koja obavija svaku frazu. Pevač tanga je,
pre svega, glumac. Ne bilo kakav glumac, nego takav da slušalac u njemu
prepoznaje sopstvena osećanja (Tomas Eloj Martines).



Tango muzika je, zapravo, bit (beat) tanga, ona je ta koja pokreće i istovremeno inhibira. Treba joj se prepustiti i zaplesati.

Румба за љубав
Важно је остварити везу очима, а потом и телом. То не значи да су тела сасвим приљубљена... Заправо, требало би имати осећај где ће се партнер померити. А тај осећај преноси се преко шаке



Поред заносне игре, латино плесови носе са собом извесне ризике: могуће повреде, али и страсно заљубљивање, неузвраћену љубав... Неки сматрају да су поједини покрети плеса пренаглашени - на пример, померање куковима и врло присно грљење. Ови плесови углавном се играју у пару.
Латинска Америка развила је сопствену културу, па тако и музику и плес. Салса и остали популарни јужноамерички плесови градили су на известан начин културу овог континента од краја 18. века. Музика је имала велики утицај и на данашње плесове. Маријачи из Мексика у својој музици мешали су брзе ритмове с много покрета који су иначе били особени за Кубу. Народни и модерни плесови мешали су се стварајући нове правце у игри...
Мајами је одиграо пресудну улогу када је реч о утицају латино плесова на окретне игре Северне Америке. Разлог томе је велики број људи порториканског и кубанског порекла: латино плесови и музика и данас се могу чути на сваком кораку.

Такмичарски плесови
Иначе, израз латино плес може имати два значења. Најпре означава плесове који су настали у Латинској Америци, а то су: ча-ча-ча, румба, самба, салса, мамбо, меренге, баћата, болеро... Неки учитељи плеса ту сврставају чак и танго. Друго значење тиче се међународног стила играња који укључује само пет плесова, и то: ча-ча-ча, румбу, самбу, пасо-добле и џајв. Последња два плеса не потичу из Латинске Америке.
Уопштено говорећи, латино плесови су брзи и покретни, изражено осећајни и енергични. Сваки има одређене кораке који су му својствени. Парови у почетном положају стоје једно наспрам другог. Важно је остварити везу очима, а потом и телом. То не значи да су тела сасвим приљубљена... Заправо, требало би имати осећај где ће се партнер померити. А тај осећај преноси се преко шаке.
Самба је најпопуларнији облик музике у Бразилу. Због тога се може назвати бразилским музичким стилом. Настала је почетком прошлог века у Рио де Жанеиру под утицајем досељеника тамне пути. Наредних година развијала се у више смерова, од нежне и тихе, до самбе коју је стварао оркестар бубњева и која се игра на карневалима. Самба је веома омиљена у свету, а изнад свега у Јапану. Бразилски музичари често су одлазили на турнеје по Јапану и снимали плоче за њихове дискографске куће.
Ча-ча-ча је енергичан плес уједначеног ритма. Играч може да броји кораке на различите начине (један, два, ча-ча-ча или ча-ча-ча, два, три) у зависности од земље до земље. Ова игра нешто је бржа од румбе и нека је врста основе која играчима омогућава учење других плесова.Румба је плес који се изворно тиче афро-кубанске музике, а настала је у Хавани крајем 19. века. Током година играла се на различите начине, а будући да је то најспорији латино плес, већина сматра да је румба плес страсти, љубави и еротике. Често је била изложена ограничењима јер су сматрали да је не само изазовна него и проста.
Израз пасо-добле означава двокорак, а сама игра подражава кораке кориде. Један партнер у ствари је матадор, док други представља његов плашт, а у неким случајевима и бика. Реч је о веома енергичном и оштром плесу.
Џајв је плес који су амерички војници донели у Европу четрдесетих година прошлог века. Због претеране брзине покрета, који понекад изазивају смех, често је називан простим и ружним. Енглески учитељи плеса претворили су га у складнију и љупкију игру. Од 1968. године постао је пети плес на такмичењима у латино плесовима.

На подијуму
Ако је ових пет плесова побудило у вама известан осећај задовољства или чак жељу да и сами заиграте, за то имате могућности у бројним клубовима у нашој земљи. Ту су и такмичења на којима можете видети девојке у прелепим хаљинама налакиране косе да би се одржао првобитни облик, подијум прекривен бојама, сјајем и енергијом... Заиста несвакидашњи призор.
Али, да бисте све то видели, потребно је да издвојите новац за карту чија се цена креће у просеку једне позоришне карте. Људи из света латино музике кажу да вреди издвојити било коју суму, јер задовољство које доживите не може да се пореди ни са једним другим

Марина Чоловић

Plesni bonton



Plesni bonton je uspostavljen kao pravilo ponašanja u prostoru za ples, koji god da je to prostor u pitanju (plesne večeri, latino žurke, salsa žurke,…), i za sve vrste plesova.

Neka od osnovnih „pravila“ ponašanja u prostoru za ples su:

1. Pre nego muškarac pozove ženu na ples, mora ugasiti cigaretu, izvući ruke iz džepova, prići i pitate za ples. Treba hodati uz nju ili iza nje.
2. Ako je žena u društvu starije žene ili muškarca, prvo treba njih pitati za dopuštenje, a ako se ne slažu, plesač ne bi trebao pitati dotičnu za ples. Takođe ako žena sa kojom želite plesati razgovara sa nekim treba sačekati kraj razgovora pa onda prići i upitati za ples.
3. Kada je upitana za ples žena poziv ne bi trebala odbiti, pogotovu ne bez obrazloženja (ovo se smatra jako ružnim ponašanjem jer devojka je došla u prostor za ples i uvek treba da prihvati poziv).
4. Ukoliko devojka iz nekog opravdanog razloga odbije jednog partnera za ples (umorna je, žedna je, povređena) onda ne bi smela da prihvati poziv drugog partnera tokom iste pesme pa makar on bio visok, crn, sa plavim očima (kako god!).
5. Može se dogoditi da žena ne udovolji molbi za ples ako je već obećala ples nekome drugome. Ako joj se ne svidi ples sa tim partnerom treba da odigra taj ples do kraja i da mu se zahvali – kaže “Hvala”, što je znak da ona neće više sa njim da pleše i onda je partner treba otpratiti do mesta odakle ju je poveo na ples (iako se “Hvala” kaže i nakon odigranog plesa, u znak zahvalnosti za ples).
6. Predstavljanje nije potrebno, osim ako Vam se čini da bi poznanstvo vredelo nastaviti.
7. Razgovor za vreme plesa je dobrodošao, ali ne o nekim suviše ozbiljnim temama (ipak plešete). Nekulturno je gledati okolo dok plešete sa određenom osobom!
8. Muškarac mora ples uvek prilagoditi godinama, znanju i spretnosti plesačice. Ukoliko neko nekoga slučajno udari, treba se izviniti čak i ako je kriva plesačica. Plesati treba do kraja pesme, čak i ako niste oduševljeni!
9. Za vreme plesa muskarac treba sve vreme da vodi racuna o devojci sa kojom pleše:
* da je povede u prazan prostor gde može da se izvede neka figura;
* da je pomeri od nekog plesača koji svojim pokretima može da je povredi;
* da postavi sebe između devojke sa kojom pleše i neke konfliktne situacije (to je najčešće situacija u kojoj može doći do sudara sa drugim plesnim parom);
* da ne izvodi vratolomne figure ukoliko za to nema prostora na podijumu!
10. Muškarac bi trebao plesati barem jednom sa svakom od prisutnih žena (bez obzira na starost i izgled – misli se na ženske osobe koje su sa njim u društvu).
11. Na kraju plesa plesač treba otpratiti plesačicu do njenog mesta, pomoći joj da sedne i zahvaliti se. Sme sesti pored nje samo na njen poziv!
12. Ako žena želi da pleše sa nekim partnerom treba da mu priđe i pita ga za ples. On shodno bontonu treba da prihvati taj ples i da odigra do kraja pesme. Ako ne želi da nastavi da plese, jednostavno se zahvali – “Hvala” (i ne mora partnerka da ga prati do njegovog mesta). Takođe ako partner odbije jednu plesačicu za ples ne bi smeo tokom iste pesme da igra sa drugom plesačicom.
Izvor, SaslaNis