Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Mar 22, 2009 3:59 pm
Mit je prica koja nije istinita i koja po pravilu ukljucuje natprirodna bica.Mit se uvek bavi pitanjem nastanka sveta.Mit objasnjava kako je nesto postalo,on daje primitivno objasnjenje postanka sveta i natprirodnih,kosmickih sila. Mitovi su ustvari zbirke prica(mitova),natprirodnih bica,bozanstava,simbola i verovanja.
Mit se jos definise kao opste prihvaceno verovanje koje se zasniva na skupu prica koje objasnjavaju stvari oko nas.Mit se ponekad karakterise kao prica koja pripada kulturi koja vise ne postoji.Neki mitom smatraju svaki sistem verovanja koji nije njihov.Za mnoge su mitovi samo price o starim Grcima i Rimljanima. Medjutim,nijedna od ovih definicija ne zadovoljava.
Mitovi,iako izvori informacija,su kao zamisljene sprave koje objasnjavaju neobjasnjivo.Iako se bave onim sto doslovce nije tacno,ipak sadrze istine u nekom visem spiritualnom,filozofskom i socioloskom smislu.Mitovi se uklapaju bilo gde u kontinuiranom nizu od istorijskih cinjenica do ciste imaginacije.Sadrzaj i forma mita se mogu menjati u skladu sa zeljama i potrebama onoga ko prica,u skladu s publikom ili svrhom zbog koje se prica.Prema tome,mit je u stanju da zivi svoj zivot.Npr. priroda egipatskog boga Ozirisa neverovatno se promenila tokom vekova.Nekad se smatrao bogom vegetacije,a na kraju je postao bog podzemnog sveta,bog meseca,bozanski faraon i mnogo,mnogo toga.

Pojmovno odredjenje mita IS_The_Dryad_and_the_Tree_Spirit_sh


Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 5:47 pm, izmenjeno ukupno 1 puta
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Mar 22, 2009 3:59 pm
Vrste mitova

Mitovi se mogu klasifikovati po raznim osnovama.Neki autori klasifikuju mitove na osnovu dominantne teme koja u njima preovladava,pa se tako mitovi dele na mitove o stvaranju i postanku,rodenju bogova i bozanskih bica,smrti i zagrobnom zivotu i obnovi i ponovnom rodenju sveta.Ove tri teme ce ovde biti detaljno objasnjene,jer spadaju u kategoriju mitova stvaranja koja u sebe ukljucuje neke od najdominantnijih mitova i predstavlja kategoriju najvaznijih mitova.Drugi mitove dele po geografskoj osnovi na indoevropske i mitove Bliskog Istoka.Ovde ce prvenstveno biti reci o ove dve podele mada postoje jos neke klasifikacije na osnovu dominantne teme koje ovde nece biti raspravljane.

* Mitovi stvaranja

Stvaranje je obicno najvaznija tema mita neke kulture jer govori o tome kako je postao celi svet.Ona govori o samom cinu nastanka sveta,a ideja o objasnjenju postanka sveta se zacela kod skoro svih naroda.Ove pripovesti,bilo usmene ili pisane,cine ogromnu oblast u mitologiji.Mitovi stvaranja opisuju pocetak svetskog poretka kosmosa i sluze kao prototip svih mitova u odredenoj kulturi.

* Mitovi o poreklu bogova

Odredeni bogovi se mogu javiti za vreme stvaranja sveta i samim tim postaju deo pripovesti o mitovima stvaranja.Najstarije oblike ovih bozanstava u mitovima stvaranja cesto simbolizuju nebo i zemlja.

* Mitovi obnove i ponovnog rodenja

Posto su moderna drustva shvatila vreme kao linijski proces kretanja u novu i uvek neizvesnu buducnost,u primitivnim i tradicionalnim drustvima vreme se shvatalo i dozivljavalo kao ciklicni ritam koji u razlicitim intervalima dolazi do kraja ciklusa i postaje ponovo.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Mar 22, 2009 3:59 pm
Mit kroz istoriju

Mit se kroz istoriju moze pratiti pomocu discipline koja se naziva studija o mitu ili samo proucavanje mita.To je precizna disciplina posvecena kolekciji i interpretaciji mita kroz istoriju i ne pojavljuje se u Zapadnom svetu sve do perioda prosvetiteljstva krajem osamnaestog veka.Ipak, interesovanje za mit i njegove interpretacije ima mnogo duzu istoriju u Zapadnom svetu.Stari klasicni Grci imali su mnogo toga da kazu opisno i kriticki o mitovima.
Tales iz Mileta se smatra prvim od starih Grka koji je izrazio svoje kriticko stanoviste prema grckom mitu.Tvrdnjom da je svet stvoren od jedne supstance,vode,napao je precutno sve ono sto je dato u grckim mitovima,a sto se tice postanka sveta i prirodnog poretka stvari.Platon je iskoristio mitove i pedagogiju da bi dosao do dubljih istina filozofije.Aristotel je jos jace napao mitove tvrdnjom da su to izmisljene price koje ne nude istine o ljudskom zivotu i svetu.Grcko kritikovanje mita je bilo dato zbog racionalnog razumevanja i kontrole nad svetom.
U cetrnaestom veku p.n.e. grcki mitograf Euhemer razvio je teoriju da su bogovi prvobitno bili kraljevi i heroji koje su ljudi obozavali zbog njihovih dela.Dolazak hriscanstva je postavio tvrdavu karakteristicne prirode istorijskog otkrovenja Boga u njegovom sinu Isusu Hristu.Drevni bogovi su bili ili euhemeristicno interpretirani ili su smatrani nizim demonima.Hriscanski pisci su kasnije usvojili alegoricnu interpretaciju mita kao uzorne price i ovaj pristup se odrzao tokom renesanse.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Mar 22, 2009 4:00 pm
Mit danas

Karakteristike starih mitova mogu se naci i u savremenom drustvu,u svim vidovima zivota,u savremenim recima i izrazima,u nekim starim obicajima koji su se zadrzali do danas,a imaju mitske korene i dr. Neki autori smatraju da nasem drustvu nedostaje energicna mitologija i da bi to moglo dovesti i do otudenja coveka i do besmisla njegovog zivota lisenog strahopostovanja.Drugi tvrde da mitologija zaista postoji u savremenom drustvu i da zivi kroz odredene licnosti.
Savremena mitologija neprestano se menja kroz generacije i usvaja neke nove vidove heroja,bozanstava i idola.Svesno ili nesvesno svi mi imamo sopstvene mitove koje stvaramo jos u detinjstvu,imamo svoja bozanstva i idole koji zauzimaju posebno mesto u nasem zivotu,a prestavljaju proizvode nasih snova i vizija.
Postavlja se pitanje mita i kulture tj. njihovog medusobnog odnosa.Jedan od pokusaja razumevanja mitologije je bio nacin u kome se oni naizgled slobodno krecu iz osnova kultura iz kojih poticu.Ove osnove odlikuje nedostatak cvrstih dokaza za razne uloge koje mitovi imaju u religijskom zivotu i kulturi.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Uto Jul 07, 2009 6:02 am
Mitska Bića

Stari sloveni su gajili verovanja u sledeca mitska bića. Neka od njih su se i
danas zadržala i u nekim krajevima se i dalje veruje u postojanje ovih
bića. A neki su doživeli svetsku slavu i izašli iz okvira Slovenske
mitologije, poput vampira.

Demoni prirode

Lesnik

Lesnik predstavlja šumskog duha starih Slovena. Da je povezan sa šumama može se zaključiti iz njegovog imena, jer les na staroslovenskom (a i u mnogim živim slovenskim jezicima) znači šuma. U okolini Vranja ovog su šumskog duha zvali i šuman. U Rusiji su ga zvali lješi, a poznata su i imena ljesovik, lešak, lesnoj i lisun. Žena mu se zvala lešačaha, lesoviha ili lešiha. U Češkoj, Moravi, Slovačkoj i Sloveniji poznata je pojava šumskih ljudi (lesni lide, lesni mužove). Šumski ljudi su bili divlji i sličnog izgleda i osobina kao i lesnici, ali živeli su u zajednici, dok je lesnik u drugim krajevima obično individualni šumski duh.
Lesnik se zamišljao kao antropomorfno biće, ali sa glavom neke rogate životinje, obično obučen u krzno. Neretko je zamišljan sa kopitima. U obredima su se pojavljivali ljudi koji su bili maskirani u lesnika i zadirkivali snašku. Snaška je muškarac preobučen u ženu. U tim obredima čovek sa maskom se poistovećivao sa maskom, odnosno bićem čiju masku nosi.
Lesnik je naklonjen pastirima i čuva im stoku. On je i zaštitnik divljih životinja, pa se tu naizgled javlja oprečnost u njegovoj funkciji, jer su domaće i divlje životinje prema predanju tradicionalni neprijatelji. Međutim, ovakva funkcija je prema verovanju tadašnjeg čoveka sasvim normalna, jer je lesnik bio zadužen da upravlja odnosima između njih. Verovalo se da neko mora da rešava antagonističke probleme. Ovakva uloga se kasnije prenosi i na svetog Savu, koji je bio zaštitnik domaće stoke, ali istovremeno i vučji pastir. Lesnik je mogao da se javi i u potpuno ljudskom obličju, jedino što tada ne bi imao trepavice ili bi imao samo jedno oko. Prema narodnom predanju, lesnici žive u svakoj većoj šumi. Otimaju često lepe žene i odvode ih u svoje kolibe prekrivene krznom. Često teraju devojke da igraju kolo oko njih. Po nekim verovanjima lesnik je ceo obrastao u runo. Medved mu je ljubimac i često su zajedno. Nekad je zamišljan kao pastir čije stado čine jeleni, košute i zečevi, a čuvaju ga vukovi i risovi. Postoji verovanje da lesnik nema senku. Svoj dolazak oglašavaju bukom i drekom. Takođe lepo sviraju na fruli.
Lesnici spadaju u najstarija vilinska bića. Od njih su stariji možda samo vodeni demoni i duhovi. Pojava bića poput lesnika nije svojstvena samo Slovenima, ona je panevropsko. Skoro svi narodi u Evropi su imali biće koje je imalo karakteristike slično lesniku. U nekim narodima radilo se o šumskom duhu, kao i kod Slovena, dok je kod nekih to bio neki od bogova. Tako se po Evropi javljaju razna imena poput Pana, Satira, Silena, Fauna, Silvana, Dionisa, u čijim osobinama nije teško uvideti sličnost sa slovenskim lesnikom. O tome da su lesnici jedna od prvih vilisnkih bića svedoči i činjenica da su se pre nego što su Sloveni počeli da grade hramove obredi odvijali u šumama i gajevima. Postojalo je veliko poštovanje prema šumama, i mnoge biljke i drveće bili su sveti. Tim biljkama i drveću su pripisivane mnoge natprirodne moći. Lesnici se pominju u skoro svim spisima o Slovenima. Pojavljuju se u Kapitolaru paderbornskom, kao i u Slovu o polku Igorovu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 5:39 pm
Šumska majka

Šumska majka se nalazi i kod drugih naroda, čak se može predpostaviti da je ovaj demon zaostavština paleolitske kulture, jer se šumske majke nalaze skoro kod svih paleolitskih naroda. Takođe ovaj demon ukazuje i na izražen matrijarhat, koji je kasnije zamenjen patrijarhatom, ostao veoma jak kod Slovena. Takođe biće ovog tipa ukazuje na jaku vezu Slovena sa šumom, koja je bila zapravo sveto mesto. Kada nije postojalo svetilište obredi su se činili u šumama, a šumska majka je bila gospodarica šuma i čuvar tog svetog mesta.
Šumska majka je zamišljana kao jako lepa žena, razvijenih grudi, raspletene duge kose i dugim noktima. Razvijene grudi ukazuju na plodnost, što je predstava kod svih demona i božanstava koja imaju veze sa plodnošću. Mislilo se da živi u šumi, da može da boravi u krošnjama drveća. Po šumi je išla ili gola ili odevena u dugu belu haljinu. Takođe ona se mogla javiti i kao ružna starica, ali takođe velikih grudi i izraženim zubima. Takođe mogla se pretvoriti u plast, naviljak sena, ćurku, kravu, svinju, psa, konja, ili kozu. Pojavljuje se samo noću, a pri susretu s ljudima ne želi da nanese zlo. Često je zavodila smrtne muškarce. Pojava da demoni vode ljubav sa smrtnicima je prisutna gotovo kod svih demona. Neki su smrtnike uzimali silom, drugi ih zavodili. Postoje u Srbiji kazivači, koji tvrde da su vodili ljubav sa šumskom majkom. Zabeležena je priča jednog mlinara, koji tvrdi da je noću zatekao u mlinu divnu nagu ženu velikih grudi, koja mu se podala. Nakon toga kaže da ju je video u krošnjama.
Šumska majka je bila gospodarica šuma. Kada bi išla šumom drveće bi se savijalo do zemlje. Verovalo se da jako lepo peva. Takođe se smatrala zaštitnicom bremenitih žena i novorođenčad. Međutim često ih je napadala tako što je donosila bolest dece. Ali takođe od nje se tražila pomoć kada je u pitanju bolest dece. Pri lečenju bajalo se deci i u tim bajalicama često se pominje šumska majka. Iz tih tekstova proističe da ona kako donosi tako i odnosi bolest. Postojala je i trava koja se zvala šumska majka, za koju se verovalo da kađenjem tom travom obezbeđuje nerotkinjama da zatrudne. Mogla se naći u proleće pored gorskih potoka, pre nego što kukavica zakuka. Žena koja je krenula u potragu za ovom travom, nije smela da govori, a morala je da bude čista, što je podrazumevalo i čistu odeću i to da pre toga izbegava polne odnose. Ova trava je mogla biti još jedan oblik šumske majke.
Kod banatskih Hera, ovo mitsko biće se nazivalo planinskom majkom. Kada kunu, govorilo se ,,Uzela te, dabogda, planinska majka’’. Kod Đerdapa ovo biće se zvalo šumenka. Šumenka se mogla javiti i kao lepa i kao ružna žena. Kada bi se javljala kao lepa, ne bi nanosila nikakvo zlo. Dok kao ružna, ona bi imala čarobni štapić kojim je ljudima nanosila zlo (ovako je zamišljana i veštica, verovatno je u ovom kraju šumska majka preuzela obe funkcije). Bugari su znali za gorsku majku. Lešačiha se zvala kod Rusa. Poljaci su imali mamonu. Mamona je mogla i da ukrade dete. Slovaci su sličnog demona nazivali matoha, koja je bila zamišljana bez glave. Česi su imali dive ženi i lesne pani (međutim lesne pani su više ličile na šumske vile). Poljaci su imali dzivoženi.
Osnovana može biti pretpostavka da je šumska majka nekada bila i boginja, jer šumska majka ima dosta sličnosti sa boginjama klasičnih mitologija. Po nekim osobinama liči na Dijanu i Artemidu. Kao i šumska majka one ne samo što su čuvale decu i žene, već su ih i napadale. Takođe to da je šumska majka mogla biti božanstvo pre nego što je postala demon potvrđuje i činjenica da su gotovo sve neolitske civilizacije verovale u božanstvo sličnih osobina kao što poseduje šumska majka. Tako da je ovo biće verovatno starije od same religije slovena, ili predstavlja početak stvaranja religije kod slovena.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 5:48 pm
Vodenjak

Vodenjaci su bili gospodari voda, kako tekucih, tako i stajacih. Za njih se verovalo da žive u kristalnom ili staklenom dvorcu na dnu. Kristal i staklo simbolizuju samu vodu, odnosno boravište ovog demona. Oni su bili uglavnom zli demoni, ali nekad su mogli i pomoći. Vodenjaci su zamišljani ne u svim krajevima isto, ali uprkos tome izgleda se mnogo nije razlikovao. Zamisljan je gotovo uvek kao čovek patuljastog rasta, sa velikim nosem, dugom bradom, obučen u ili crnu ili zelenu odeću. Obično je nosio šešir ili crvenu kupastu kapu. Ponekad je zamišljan da ima kozije noge i šiljate uši. U Češkoj, Moravi i Slovačkoj (vodnjik), je imao zelenu kožu. Delovali su u okolini voda. U vodi su bili snažni, dok van nje su gubili svoju snagu. Mogli su da se preobraze i u neke životinje. Najčešće u konja, koji kraj obale pase travu. Ali takođe se mogao preobraziti i u psa, ovna, svinju, jelena, zmiju, ribu, a često i u dete koje plače. Ovim metamorfozama je mamio žrtve da mu se približe kako bi ih on udavio i odveo na dno. U njegovom dvorcu su ga zabavljali i služili ga utopljenici. Rusalke su takođe bile pod njegovom vlašću. Vodenjak je zapravo bio apsolutni vladar vode u kojoj je živeo. Moglo je u jednom predelu biti i više vodenjaka. U tom slučaju je postojao jedan glavni, koji se nazivao ,,matori’’, ,,stari’’ ili ,,onaj stari’’. U nekim krajevima starešina se nazivao ,,Tartor’’. Taj glavni vodenjak je bio snažniji od svih ostalih. Verovalo se da se od njega ne može pobeći, ukoliko uhvati žrtvu, dok se od ,,malog’’, kako su se zvali ostali, moglo izvući, jer nisu imali toliku snagu. Ova imena (matori, stari, onaj stari, mali, onaj mali...) ukazuje na to da je bilo zabranjeno izgovarati ime ovog demona. Ovakva verovanja u demone čije ime se nije izgovaralo je postojalo i kod mnogih drugih naroda i potiče verovatno iz perioda neolita, jer su ovakvi demoni zabeleženi od Aborigina do američkih indijanaca. Ime demona se nije smelo izgovarati jer bi se on mogao prizvati i time bi načinio veliku štetu.
Vodenjak je svoje žrtve tri puta dozivao. Ko bi se odazvao dobrovoljno bi otišao da se udavi i ne bi postojao način da se to spreči. Jedina odbrana je bila da se čovek ne odazove vodenjaku. Kod mnogih drugih demona bolesti se takođe sreće dozivanje, pa je bilo zabranjeno odazivati se bilo kome noću. Vodenjak je svoju žrtvu odvodio na dno, ali u Češkoj na primer, mogao je daviti ljude i u plitkoj vodi, kada bi oni išli da se napiju. Kao i većina demona vodenjaci su bili pohotljivi i bilo je slučajeva seksualnih veza sa ženama. Iz ovakvih veza se moglo roditi i dete, ali ono bi bilo monstrum. Žene su mogle dobiti i usluge od vodenjaka, ali bi mu morale obećati neku žrtvu. Ta žrtva koja se davala, obično je bila tuđa imovina. Na primer, komšijina stoka ili živina. Takođe ribari su često dobijali usluge od vodenjaka u vidu boljeg ulova. Međutim ovakvim postupkom ribar koji dobija usluge vodenjaka, takođe se zaveštava vodenjaku na služenje. Ovakvi ribari nisu umirali prirodnom smrću, već su u se u jednom trenutku morali udaviti. Ribari su kao žrtvu vodenjaku prinosili prvu ulovljenu ribu. Za stvari koje su bile prve u nečemu su se smatrale posebnim i davala im se izuzetna važnost, a često su žrtvovana nekim bićima ili bogovima.
Vodenjaci su najopasniji bili u periodu između Đurđevdana i letnjeg solsticijuma. Ovaj se period poklapa sa periodom kupanja u rekama i jezerima, pa je verovatno i to razlog. Ljudi su se naime u to doba najviše izlagali vodama. Žrtve je odvodio na dno tako što bi im noge zapleo svojim bičem ili lancima i vukao ka dnu. U nekim predelim se verovalo da ima rep, pa koristi rep da hvata žrtve. Duše utopljenika su bile pod vlašću vodenjaka. Naročito su bili neprijateljski raspoloženi prema vodeničarima.
O uticaju vodenjaka svedoči i esnafska diploma iz Pančeva izdata 1802. godine. U ovoj diplomi vodenjak je prikazan u svom dvorcu, na desnoj strani diplome. Desna strana je bila bitno mesto, na tadašnjim dokumentima i uglavnom rezervisana za svetce zaštitinike.
Druga imena za ovog demona su bila vodjanoj kod Rusa, topielci, utopielci i wodnici kod Poljaka, vodni muži, vodnjik, mužiček i bastrman u Češkoj i Moravskoj, gde o ovim bićima postoje pisani izvori iz 14. veka i vodni hlapi u Tatranskim jezerima u Slovačkoj.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 5:48 pm
Rusalke

Rusalke su ženski vodeni demoni. Obično su zamišljane kao lepe devojke, duge, riđe, raspletene kose. Nisu nosile nikakvu odecu. Rusalka postaje devojka koja je utopljena, a u nekim oblastima se smatra da su to devojke utopljene pred svoju svadbu ili one koje nisu imale pogrebni obred. Boravile su u blizini reka i to samo za vreme takozvane Rusalne nedelje – Trojičke nedelje.
Rusalke su ziveli pod vodom, u dvorcima. Bile su pod vlašću Vodenog Duha. Rusalke su imale svoju caricu, koja ih je predvodila na put na kopno i koja se vozila u zlatnim kočijama. Prizivala je ostale rusalke trubom. Kraljica se zvala Diva,Divka, Divšina i Dana. To je bila carska kći koju je maćeha utopila. Izlaze iz vode samo za vreme Rusalne nedelje i to na nedelju dana. Bile su predane muzici, prevanju i igranju. Lose su raspoložene prema ljudima, a naročito ne vole žene. Ukoliko bi neko video rusalke, mogao bi ostati nem ili dobiti zanos igranja, koji se smatrao najgorom kaznom od rusalki. Pri ovom igranju bi dolazio zamor do smrti. Zanos igrom i pesmom bi trajao sve dok su rusalke na kopnu. O ovakvim zanosima svedoče i pisani dokumenti iz 14. veka. Takođe smatralo se da rusalke donose mnoge neizlečive bolesti. U vreme Rusalne nedelje ljudi su se držali određenih zabrana, kako ne bi uvredili rusalke ili dosli s njima u dodir i tako dobili od njih neku kaznu. Bilo je zabranjeno peti se na drveće, jer se smatralo da dok su rusalke na kopnu da često borave u krošnjama drveća. Zabranjeno je bilo raditi u vinogradima ili raditi bilo kakav posao vezan za zamljoradnju. Rusalke su dolazile u vreme Rusalne nedelje da daju potrebnu vlagu poljima, tako da bi taj rad mogao da omete rusalke. Ovo je vazilo pogotovu za sredu u Rusalnoj nedelji. Smatralo se da tamo gde su rusalke igrale kolo, da tamo sve raste bujnije nego na drugim mestima. Zabranjeno je bilo ženama da peru i prosipaju vodu na bilo koji drugi način, jer bi to moglo uvrediti rusalke i one bi udavili te žene. Zabranjeno je bilo spavati na podu. Ova zabrana je vezana za verovanje da duša u toku sna napušta telo, pa bi u toku sna telo mogla zauzeti rusalka ili neki drugi duh. Tada bi ljudi postali obsednuti i kroz njih bi govorila rusalka. Nije trebalo u Rusalnoj nedelji šišati ovce jer bi ovce ,,ošantavile“ a ljude bi napala bolest zvana rusa. A i za druge bolesti koje su se dešavale u Rusalnoj nedelji se govorilo da je obolelog čoveka ,,uhvatila rusalija“. Ukoliko bi se sadila paprika ili paradajz u Rusalnoj nedelji verovalo se da ce im opasti cvet i neće uspeti.
Ukoliko bi neko morao da prekrši zbog nečeg zabrane, kao efikasno sredstvo protiv dejstva rusalki se smatrala trava pelin. U tom slučaju čovek bi sa sobom nosio pelin, koga su se rusalke plašile. Takođe ukoliko čovek jede beli luk, takođe se smatralo da neće moći doći pod dejstvo rusalki. U nekim krajevima su svaki dan tokom Rusalne nedelje ljudi jeli pelin. Takođe kao zaštita je mogao da posluži magijski krug iscrtan nožem. Ukoliko bi neko video rusalke, a ne bi imao pelin kod sebe mogao je nožen na zemlji iscrtati krug, koji rusalke ne bi smele da pređu. Verovalo se da se rusalke plaše i noža.
Rusalke su dolazile u utorak, čime je počinjala rusalna nedelja i povlačile su se sledećeg utorka. Priređivali su se obredi dočekivanja i izgnanja rusalki. Obično su u ovim obredima učestvovale žene, koje su u ritualne svrhe poistovećavane s rusalkama. Obredi u Rusalnoj nedelju su se zvali rusalje i kranjice. Sreda u Rusalnoj nedelji se nazivala kriva sreda. Verovalo se da sve što se zasadi te nedelje će rasti krivo i da će kasnije zakržljati. Četvrtak u rusalnoj nedelji se nazivao zeleni četvrtak. On se strogo praznovao i nije smelo ništa da se radi. U hrišćanstvu Rusalna nedelja je postala praznik Duhovi, odnosno konkretno praznik rusalije je preimenovan na duhovi. Duhovi su praznik koji ima mnogo paganske zaostavštvine, ali taj praznik ne traje čitavu nedelju. Rusalna (duhovska) nedelja predstavlja simbiozu hrišćanstva i paganizma. Praznovanje rusalija u Srbiji je prvi opisao Ohridski arhiepiskop Dimitrije Homitijan kad je zabranjivao ovaj praznik.
Po mestu stanovanja vile su se delile na primorkinje i zagorkinje, a rusalke kao vodeni demoni ili vile su dobile svoje ime od slovenskog ruslo – reka. Takođe one su imale riđu kosu, a za riđokose se i danas kaže da imaju rusu kosu. Kao što se ženama prema boji kose kaže da su plavuše ili crnke, rusalke su mogle biti mitska bića ruse kose.
Kako su u matrijarhatu žene bili nosioci poslova u zemljoradnji, samo žene su mogle biti zadužene za plodnost zaseva. Tako su rusalke, po tradiciji, napuštale svoje vodena skrovišta i obilazile useve i škropile ih vlagom da bi usevi bili bolji. O tome svedoči i verovanje da je bilje bolje raslo na mestima gde su rusalke igrale.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 6:00 pm
Vila

Vila predstavlja žensko mitsko biće slovenske mitologije koje živi u prirodi. Uglavnom su bile naklonjene ljudima, međutim takođe bile su osvetoljubive. Ovakva pojava naklonosti i nenaklonosti je prirodna u mitologiji, jer je čest slučaj da naklonost bića i bogova zavisi najviše od ljudi i njihovih dela. Živele su uglavnom u šumama ili pored reka, a često i u planinama. U zavisnos od staništa dobijale su i imena - planinkinje, zagorkinje, vodarkinje, brodarkinje i oblakinje. Neke vile su svoje dvorce pravili u oblacima.
Vila - Romana Radulović Vile su zamišljane kao jako lepe, vitke devojke, duge kose, koja se raspletena spušta niz leđa i grudi. Boja kose je obično bila plava ili riđa, a govori se i o zlatnoj kosi. Vila nije smela da izgubi ni jednu vlas, jer se smatralo da u njenoj kosi se nalazi njena snaga. Nosile su bele tanke haljine, tako da su često u narodnim pesmama dobijale epitet ,,bela vila’’. Ređi je slučaj da su vile išle nage, ali onda im je kosa prekrivala grudi. Takođe vile su imale krila i okrilje. U okrilju se nalazila natprirodna moć vile. Vile bi okrilje skidale kad bi se kupale u reci. Okrilje je verovatno neka vrsta odeće koja se stavlja na krila. Ukoliko bi neko uspeo da ukrade vili okrilje postao bi njen gospodar i ona bi morala da ga sluša. Ljudi koji bi ukrali vili okrilje se venčavali sa vilom, međutim morali su paziti da se vila ne dočepa svog okrilja, jer bi tad bila osvetoljubiva i svetila se za naneto poniženje. Dok se kupa vilu niko nije smeo da vidi, jer bi ga vila kaznila, osim ako bi joj tom prilikom ukrao okrilje. Verovanje, da je neki deo odeće vezan za karakter i moć osobe koja je nosi, postoji i o oglavlju, odnosno kapi. Naime verovalo se da kapa čini karakter čoveka, kao i da ukazuje na njegovu poziciju u društvu. Čovek kome bi bila oduzeta ili ukradena kapa bio bi obešćašćen, a kod Đerdapskih brodara postojao je običaj da se prilikom nezgode na brodu, prvo baci kapa u vodu, kao žrtva. Osvetoljubivost vila se mogla probuditi ukoliko bi se neko nadmetao sa vilom, dok se naklonost sticala tako što bi neko pomogao vili, na primer raspleo joj kosu, koja se uplela u žbunje. Kako nisu postojale vile muškog roda i kako su vile bile isključivo ženska mitska bića, vile su ponekad imale odnose sa smrtinicima. U narodnom predanju se pominju vilenjaci, kao ljudi, smrtnici, koji su imali odnos sa vilom i time stekli neke natprirodne moći. Vilenjaci bi i dalje ostali smtnici. Ljudi koje bi vile birale bili su fizički jaki, obično planinski pastiri. Prenošenje moći sa vile na smrtnika je bilo moguće i na druge načine. Kada bi vila dojila neko dete, za to dete bi se verovalo da će postati veliki heroj i da će imati neke natprirodne moći. Tu se može videti slovensko verovanje o bratstvu po mleku. Naime verovalo se da dojenjem dete dobija neke osobine majke. Takođe natprirodne sile bi mogla vila dati čoveku ukoliko bi joj taj čovek nešto učinio, a postoje primeri u narodnim pesmama da su se vile sestrile sa ljudima (Vila Ravioila i Marko Kraljević). Često su vule vidale rane ranjenim junacima jer su bile vešte s biljem. Kako im je bilje prirodna okolina, dobro ga poznaju. Takođe se verovalo da vile mogu čoveka i da vrate u život.
Vile su se rađale iz rose ili izrastale iz cvetova. U nekim predelima postoji verovanje da su se vile rađale kao i ljudi, a kasnije postajale vile. Devojčica vila je morala da prođe obred inicializacije da bi postala vila, i tu bi joj glavna vila predavala okrilje, čime bi nova vila dobijala svoje vilinske moći. Inicializacija je postojala i kod ljudi. Devojčica se smatrala devojkom kada bi prvi put zaigrala kolo. Tako i vilinski obredi sadrže kolo i ko bi nagazio vilinsko kolo bio bi kažnjen. Vilinski obredi bili su tajni i niko ne bi smeo da ih vidi. Ko bi video vile kako igraju, kupaju se ili rade kakav drugi obred mogao bi biti kažnjen slepilom, paralizom ili čak i smrću. Mesta na kojima su vile održavale svoje obrede su se znali i obično nosila u svom imenu reč ,,vila’’, kao na primer Vilin izvor na planini Komu ili Viline vode u Beogradu.
Vile su se mogle pretvoriti i u neke životinje. Najčešće su to bili labudovi, sokolovi, konji i vukovi. Često se u pesmama sreću slike kako vile jašu na konju ili jelenu i odlaze u lov. Imale su luk i strele, kojim bi gađale kad bi ih neko uvredio.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 6:01 pm
Suđenice i Usud

Kod starih Slovena bogovi su bili ravni ljudima. Često su bogovi smatrani predcima ljudi, a ljudi su im se na taj način i obraćali. U ovakvom pogledu nije bilo mesta za fatalizam. Sve je bilo u skladu sa prirodom i poštovali su se predci i njihova dela. Međutim postojao je kod Slovena i fatalizam. Fatalističko shvatanje religije slovena se može podkrepiti verovanjem u demone sudbine. Demoni sudbine kod Slovena su suđenice i usud.
U istočnoj Srbiji se verovalo u suđenice ili suđaje. Suđenice su se uvek javljale kao tri žene, uvek su bile trojstvo. Verovalo se da suđenice određuju sudbinu novorođenog deteta pri rođenju, u prva tri dana života novorođenog deteta. Sudbina se nije mogla ni na koji način izmeniti, niti ju je mogla izmetiti neka druga sila, pa ni bogovi. Suđenice su zamišljane kao tri mlade žene. Nije se znalo ime svake od njih. Bile su odevene u belu odeću, a negde ih zamišljaju i u narodnim nošnjama. Dolaze u kuću gde se rodilo dete kroz dimnjak. One su dolazile prve tri noći nakon rođenja deteta. Ali su suddbinu proricali tek treće večeri. Svaka od njih je moga jedno veče da odloži određivanje sudbine novorođenom detetu. Reč najmlađe od njih je bilo od presudnog značaja. U nekim krajevima se suđenice pojavljuju zajedno sa Rodom, bogom stvoriteljem univerzuma i on može da im naredi kakvu sudbinu da odrede detetu. Međutim neki naučnici u ovom kontekstu Roda poistovećuju sa Usudom. Rod se naime javljao kod Rusa, zajedno sa roždanicama (ruski naziv sa suđenice). U tekstu ,,Slovo Sv. Grigorija’’ se ukazuje na razvoj slovenske religije i govori se o tome da su Sloveni najpre prinosili žrtve vampirima i breginjama, zatim Rodu i roždanicama i, najzad, Perunu. Prilikom dolazka suđenica u kuću spremala im se gozba. Tu gozbu je trebalo da spremi babica. Pravile su se tri pogače premazane medom, tri čaše vina su se stavljale na sto, tri čaše vode, tri kocke šećera i jedan zlatnik ili neki drugi zlatni nakit. Sve tri noći je trebala da gori svtlo u kući, a majka i dete su trebale da leže na zemlji. Pogaču bi, nakon toga, pojela tri muškarca, ako je dete muško, ili tri žene, ako je žensko. Treće veće bi se pod glavu deteta stavljaobosiljak i kolačić. Sve se ovo radilo da bi se suđenice odobrovoljile i izrekli detetu dobru sudbinu. Postoje i priče o tome kako je majka pojela jedne večeri trpezu, pa se dete razbolelo, ali pošto je nastavila da odobrovoljava suđenicama, dete je ubrzo i ozdravilo. Verovalo se da suđenice pletu sudbinu. Jedna je držala vlakno i svaki namotaj je bila jedna godina života. Na kraju bi presekle vlakno i koliko namotaja je bilo toliko ce dete živeti. Ovakvo verovanje je bilo zabeleženo kod Čeha u bićima koje su se zvale sudički. Verovanje u trojstvo koje plete sudbinu bilo je i kod Grka, koji su imali tri moire, Rimljani su imali tri parke koje su određivali čovečiju sudbinu. Kod Germana se norne, o kojima govori jedan mit iz Eda, takođe javljaju u trojstvu. Grim je smatrao da one predstavljaju prošlost, sadašnjost i budućnost. Iz ovoga se može zaključiti da suđenice nisu čisto slovenska bića, već da su zaostavština evropske tradicije, jer su gotovo svi narodi u Evropi imali bića sa sličnim osobinama.
U zapadnoj Srbiji je bilo zastupljenije verovanje u Usud. Usud je čovek koji je svaki dan živeo život na drugačiji način. Nekad je bio bogat i živeo u izobilju, dok je drugim danima bio siromašan. Nekad je bio slavana nekad ne. Postojale su ogromne varijacije u načinu života na koji je živeo. Razlike u bogatstvu su se menjale svaki dan. Verovalo se da kakav život živi Usud na dan kada je dete rođeno, takva će biti sudbina tom detetu. Mislilo se da će svi ljudi koji su rođeni istog dana imati sličnu sudbinu, ako ne i gotovo identičnu. U zapadnoj Srbiji je bilo rašireno verovanje u ,,jednodance’’. Ovako su se nazivali ljudi koji su rođeni istog dana i mislilo se da će im život proći gotovo identično. Ako bi bio neko nesrećan u životu, verovalo se da je rođen u ,,zao čas’’. Niko nije znao kada je zao čas, jer niko nije mogao da zna gde je i na koj način usud u tom trenutku živi. Na prvi pogled bi se moglo zaključiti da su suđenice u usud nespojivi, ali neki naučnici su napravili rekonstrukciju, pozivajući se na ruske roždanice i Roda. Tako su Rodovu ulogu kod Rusa, koji je mogao da naredi roždanicama kakva će biti čija sudbina sa Usudom.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 6:02 pm
Atmosferski demoni

German

U Srbiji su postojala dve vrste verovanja u Germana. Jedan German ili Đerman je bio demon atmosferskih pojava, koji donosi vremenske nepogode, oluje, kiše, grad. Drugo verovanje je bilo hrišćansko u svetog Germana, međutim i on je primio neke osobine vladaoca atmosferskim pojavama, tako da se dolazi do zanimljive simbioze hrišćanskih verovanja i paganizma. German je bio carigradski patrijarh od 715. do 727. godine i kasnije proglasen je svetim.
Od običaja poznate su razne varjante sahranjivanja lutke Germana. Lutka je često bila pravljena od gline sa istaknutim genitalijama. Bozanstva čije predstave su pravljene sa istaknutim reproduktivnim organima su zapravo predstavljale njihovu ulogu u plodnosti. Lutka je mogla biti pravljena i od slame. Sahranjivanje Germana se obično radilo kada bi nastupila velika suša. Ove običaje su najčešće izvodile devojke, čest je bio slučaj da se zahtevalo da one budu device. U obredu su učestvovale i dodole, a jedan muškarac bi smeo u svemu tome da učestvuje praveći sanduk. Ovaj običaj se izvodio da bi se prizvala kiša.
Kada bi dolazila oluja, u mnogim krajevima, su žene raznim stihovima prizivale Germana da odvuče nevreme na drugo mesto, gde nevreme neće ništa uništiti.
Pravljene su lutke i za Kupala, Marenu i Jarila. Jarilo je najsličniji po osobinama Germanu, tako da se može smatrati i da je German preuzeo osobine Jarila, dolaskom hrišćanstva, i umesto božanstva postao demon.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 6:02 pm
Vetrogonje (zduhači, stuhe)

Veoma je teško dati preciznu definiciju bića koja su u narodu poznata kao vetrogonje. Oni su po svojoj vazdušnoj prirodi najsličniji zmajevima i alama, ali se takođe mogu definisati kao mitska bića u ljudskom liku, kakvim ih smatra Zečević. Radomir Podunavski veruje da su zduhači obični ljudi rođeni sa neobičnim darom- sposobnošću da odvoje svoj duh od tela i da u stanju transa oslobode svoj kraj od vremenskih nepogoda. Verovanje u vetrogonje bilo je rasprostranjeno u zapadnim krajevima Srbije dok su nazivi zduhači i stuhe vezani za Sandžak, Hercegovinu, Crnu Goru i Primorje. U Albaniji su ovakva bića bila poznata pod imenom stuve. O kakvim je entitetima zapravo reč? Činjenica je da su zduhači bili neraskidivo vezani za kraj iz kog potiču i da su bili zaduženi za njegovo blagostanje- berićet. Berićet jednog kraja zduhači su obezbeđivali na sledeći način: kad god bi osetili da se približava neka nepogoda oni bi se spremali za borbu sa njom, odnosno, sa demonom koji ovu nepogodu predvodi – alom. Ova borba započinjala bi u onog momenta kada se zduhač poveče u osamu i padne u san tj. stanje koje Podunavski smatra transom. U tom stanju zduhač bi se borio sa alom dok su mu telo štitili njegovi pomoćnici mašući po vazduhu oštrim predmetima. Dakle, zduhači su bili ljudi sposobni da odvoje svoj duh od tela, a ovakve ljude nalazimo i među ostalim narodima koji ih smatraju vešcima ili šamanima. Upravo je upravljanje atmosferskim prilikama jedna od tehnika šamanizma kojom su se bavili nadareni pojednici -od indijanskih šamana do onih sa Čukotke i Altaja. Kao što nije svako mogao postati šaman tako ni zduhačem nije mogao postati bilo ko. Ljudi su bili prepoznati kao zduhači ako bi se rodili sa krvavom „košuljicom“ tj. placentom, koja je i kod ostalih indoevropskih naroda smatrana nečim magijskim. Još jedna sličnost uzmeđu vetrovnjaka i tipičnog šamana vidi se u činjenici da su zduhači mogli navoditi oblake i na tuđe posede, a ne samo sklanjati ih i tako štititi svoj kraj. U slučaju da se neko zamerio zduhaču, on je mogao naterati oblake nad njegovu njivu što dosta podseća na praksu šamana koji „priziva“ kišu u vreme suše.
Čajkanović navodi da su zduhači mogli biti i deca i životinje tj. da nisu samo odrasli ljudi imali sposobnost da savladaju nepogodu. Njegovo shvatanje zduhača dosta se razlikuje od onog koje vetrogonje smatra slovenskim vešcima ili šamanima, budući da ih Čajkanović pre tretira kao mitska bića. Sudeći po njegovim proučavanjima, zduhači su veoma slični zmajevima, koji su takođe vezani za blagostanje jednog kraja kao donosioci padavina. I oni, kao stuhe, mogu nastati od različitih životinja- zmija, ovnova ili šarana. Štaviše, Zečević identifikuje vetrogonje i zmajevite ljude pa možemo zaključiti da se ovde radi samo o različitim nazivima za istu pojavu u narodu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 6:02 pm
Zmaj

Zmaj je jedan od demona atmosferskih pojava. Njegova glavna uloga se sastojala u borbi protiv ala, koje su nosile gradonosne oblake, a time i propast useva. Dakle zmajevi su bili zapravo dobar demon, čija uloga se sastojala, po verovanjima, u vladanju atmosferskim pojavama u korsit ljudi. Zmaj je bio dužan da obezbedi kišu kad je ona bila potrebna.
Zmajevi su bili dimorfna bića, polu ljudi, polu životinje. Zmaj je vatrena ptica dugog repa, koja je tokom leta, oko sebe bacala varnice. Dok je među ljudima, mogao je uzeti ljudski oblik. Stanište zmajeva je bilo kraj šumskih voda u planini (ova mesta se i danas zovu zmajevaci), a mogao se nastaniti i u šupljoj bukvi.
Zmaj je mogao nastati od nekoliko vrsta životinja kad one dođu do određene starosti. Mogao je nastati od šarana, zmije, ovna, ili od smuka. Postoji dosta priča rasprostranjenih među narodom, uglavnom dunavskih ribara, koji su navodno videli kako šaran izlazi iz vode i pretvara se u zmaja. Kada šaran stigne do određenog broja godina, njemu rastu krila i on izlazi iz vode kao zmaj. Dok leti, varnice, koje baca oko sebe, imaju oblik šaranovih krljušti. U nekim krajevima šaranovo meso je bilo zabranjeno, pa se i izbegavalo u ishrani, jer je šaran smatran svetom životinjom. Smatralo se čak da čovek koji bi pojeo šarana je mogao da dobije epilepsiju. Zmajevi koji su imali rogove nastali su ovna. Ako se smuk preseče na pola, pa prednji deo ode u rupu, verovalo se da će od tog dela nastati zmaj. U kišovitim godinama se smatralo da zmaj nastaje od šarana koji nije hvatan, dok ako je godina sušna, smatralo se da nastaje od smuka istih osobina. Pol zmaja je zavisio od pola životinje. Zmaj je mogao bljuvati plavu ili crvenu vatru.
Zmajevi su mogli imati sexualne i ljubavne veze sa lepim ženama. Zmaj bi mogao biti nevidljiv, osim za ženu u koju se zaljubi. Ovakve veze sa ženama su bile dosta česte, a žene koje bi doživelje sexualni odnos sa zmajem bile bi blede, ispijene i izgubile bi zelju za sexom sa ljudima, zbog zmajeve ogromne potencije. Žene su se teško oslobađale veze sa zmajevima, a o tim vezama nikom nisu smele da pričaju. Prekid veza sa zmajem obično žene nisu ni želele, međutim zmaj bi se isterivao ukoliko bi došla sušna godine, jer se smatralo da je zmaj zbog žene zapostavio svoju ulogu donošenja padavina. Zmaj bi obično kod žene dolazio kroz komin. Ukoliko bi žena htela prekid veze sa zmajem trebalo je da se kadi svojom kosom ili da nađe šuplju bukvu u kojoj je živeo zmaj i da je zapali. Smatralo se da i vrela voda može naškoditi zmaju, pa se u kotlu vrela voda stavljala pod komin. Kada bi zmaj upao u vrelu vodu izgore bi. Navodno žena je mogla odbiti zmaja ukoliko bi imala pri sebi loj nekog drugog, izgorelog zmaja.
Žena sa zmajem je mogla imati i dete. Radi boljeg poroda, veze sa zmajevima nekad se nisu smatrale gresnim. Takođe verovalo se da deca zmajeva i zmajica su muškog pola. Verovalo se da deca sa zmajem su izrazito jaka, da su nepobediva, takođe ta deca su bila izrazito mudra i imala neke natprirodne osobine. Ovakva verovanja su bila povod da veliki junaci steknu nadimak Zmaj. Tako unuk poslednjeg vladara Srbije, Đurađa Brankovića, u narodnim pesmama nosi nadimak Zmajognjeni. Njegovo rođenje je takođe zavijeno u misteriju, te se u narodnoj pesmi pominje kako ima vučju šapu, orlovo krilo i zmajevo kolo pod pazuhom, a iz usta mu modri plamen bije. Takođe junak prvog srpskog ustanka, Stojan Čupić dobio je nadimak Zmaj od Noćaja. Deca zmajeva su izgledala kao i svi ostali ljudi, jedino što se verovalo da imaju veću glavu i da pod pazuhom imaju mala krila. Detetom zmaja se smatrao i despot Stefan Lazarević, o čemu svedoči pesma ,,Carica Milica i Zmaj od Jastrebca’’.
Zmaj predstavlja neku vrstu mitskog predka, kako je to Čajkanović nazvao ,,mitskim herosom’’, a zbog toga su i junaci u narodu obično smatrani da su zmajevitog porekla. Zmajev nastanak od životinja govori o njegovom totemističkom poreklu. Šume su u Slovenskoj mitologiji zamišljane kao boravište predaka, a to je mesto gde živi i zmaj, tako da to može biti dokaz tome, da je on mitski predak Slovena.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 6:03 pm
Ala

Ala je mitsko biće koje je postalo deo južno slovenske tradicije pod uticajem Turske i Grčke. Međutim veruje se da je pre dolaska ovih kultura u mitologiji Slovena postojalo biće koje je imalo uloge kao što ih ima ala. Naime postoji jaka povezanost ala i drugih bića, pogotovu uloga tih bića i uloge ale, koja verovatno nije nastala nakon kulturnog uticaja drugih kultura, već je tu bila i ranije, samo je to biće promenilo ime. Ala je bila poznata samo u krajevima gde su Turci i Grci imali uticaja, dakle samo južnim Slovenima i to takođe ne svim.
Ala predstavlja demona nepogoda. Ona donosi grad, a samim tim unistava useve, zbog čega je bio omražen među stanovništvom. Protiv njega se borio zmaj. Zmaj je bio dobar demon koji je terao alu sa mesta gde je živeo i štitio tamošnje useve. Prema nekim verovanjima alu je mogao oterati i vetrovnjak, zduhać ili zmajeviti čovek. Verovalo se da ala donosi i oluje koje čupaju drveće. Zapravo smatralo se da je upravo ala isčupala to drveće. Smatralo se da je ala snažna. Postoji i izreka ,,jak kao ala’’, koja se upućuje izuzetno snažnim osobama. Ala je mogla zaluditi čoveka i za takvog čoveka se govorilo da je alosan.
Oblik ale u srpskim nije tačno određen i taj oblik varira od oblasti do oblasti. U Gruži se verovalo na primer da je ala nevidljivo biće koje živi u vazduhu, virovima i jezerima. Mogla se samo čuti, olujno zviždanje je najavljivalo njen dolazak. Ukoliko se čula, pucalo se ka oblacima, da bi se ala ubila. U okolini Leskovca se smatralo da ala ima konjsku glavu, a telo kao zmija. Da je velika, glavu krije u oblacima, a repom čupa drveće. Kada bi joj neko ugledao glavu, mislilo se da će poludeti. Postoji predstava ale kao čudovišta s velikim ustima, koja u ruci drži kašiku kojom jede. Zato su se alama nazivali ljudi koji neumereno jedu. Takođe u nekim delovima Srbije se smatralo da orao koji se vidi pred oluju je zapravo ala i da vodi olujne oblake. Postoji i drugo verovanje, po kome je orao prijatelj ljudi i bori se sa alom i odvodi opasne oblake dalje od svog kraja. Tako su se u nekim krajevima radovali pojavi orla, jer su smatrali da će odbraniti područje od grada i drugih nepovoljnih padavina. U istočnoj Srbiji se smatralo da se orao bori sa alom i dovodi olujne i kišovite oblake dalje od svog kraja da bi zaštitio svoje ptiće od nevremena. Tako se smatralo da će sušni biti oni krajevi gde orao savije svoje gnezdo. U Makedoniji i Skopskoj Crnoj Gori mitsko biće sa alinim osobinama se zvalo ažder ili lamnja i verovalo se da je to žena koja popije žito i gržđe dok je u cvatu. Gonili su je takođe zmajevi, ali tada je bivala najopasnija i mogla se sakriti u žito. Dolaskom hrišćanstva Sveti Ilije je preuzeo ulogu goniča ala, kao i ubice istih. U Bugarskoj se ovo biće nazivalo Hala i zamišljano je kao gust crn oblak iz čijeg repa je padao grad. Takođe Bugari su znali za slično biće koje se nazivalo Lamja i kje se zamišljalo kao žena sa oštrim noktima, psećom glavom i oštrim zubima, a telo joj je bilo prekriveno žutim krljuštima.
Kod ostalih Slovena demon nepogoda je bila Baba Jaga, zamišljena kao žena ogromnog rasta sa velikim nosem i isturenom bradom. Verovalo se da jede decu, a njeno prisustvo donosi oluju i hladnoću. Navodno je živela u šumi na kući postavljenoj na kokošijim nogama, a ogradu je imala sačinjenu od ljudskih kostiju i lobanja. Verovatno je da se kod južnih slovena ovaj demon izmešao sa demonom stranog porekla. O tome može da posvedoči i to da se lamja ili lamnja smatrala ženom.
Reč ala je grčkog porekla i izvorno značenje je bilo – grad, tuča. Lamnja je takođe grčkog porekla. U helenskoj mitologiji Lamija nije bila demon nepogode, već Zeusova ljubavnica, koja mu je rodila nekoliko dece. Međutim Hera ih je sve ubila iz ljubomore. Zato Lemija uništava tuđu decu, pa ima epitet proždrljiva, koju je takođe nosila ala, koja se još nazivala i nenasitom.
U nekim krajevima došlo je do spajanja dvostrukog imena za ovo biće. Te je tako od ale i lemnje nastala alamunja. Ona je predstavljala jak vetar, koji odnosi seno, snopove i savija drveće. Bilo je to biće izuzetne snage, te se za čoveka koji vredno radi i mnogo govorilo ,,radi kao alamunja’’.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 6:04 pm
Demoni bolesti

Babice, noćnice

Babice predstavljaju porođajne demone bolesti. One su zle, nanose bolest, pa čak i ubijaju novorđenče i majku. Verovatno ni u jednoj oblasti života nije postojao toliko štetan demon koliko pri porođaju. Novorođeno nejako dete je bilo meta ovih demona, ali i njegova majka četrdeset dana nakon porođaja. Majka i dete bi u ovom periodu bili nečisti i mogle bi ih napasti babice. Dete je nakon dolaska hrišćanstva ostajalo nečisto sve do krštenja. Verovatno je postojao i pre hrišćanstva neki obred kojim je dete inicijalizovano i prihvaćeno u društvo, a kao takvo ne može ga napasti zli demon. Babice ili kako su se još nazivale noćnice su mogle napasti i posredno, preko nekog predmeta koji dolazi u dodir sa detetom ili mladom majkom. Zato veš niti bilo kakvi drugi predmeti koji dolaze u dodir sa majkom i detetom se nisu ostavljali napolju preko noći. U kući je tokom prvih četrdeset dana nakon porođaja moralo uvek da gori svetlo, jer se smatralo da se demoni plaše svetla. Vatra je uopšte u mitologijama indo-evropskih naroda zauzimala značajno mesto. Verovalo se da je varta božanska. U mnogim mitologijama vatra je poistovećivana sa nekim božanstvom ili je ljudima neki bog preneo znanje o vatri.
Porođajni demoni bolesti su bile babice ili noćnice, ali mnogo ćešće su se one nazivale eufemistički samo – one. U Srbiji su se nekad svi ženski zli demoni nazivali vešticama. Eufemistički nazivi za zle demone se mogu objasniti činjenicom se izgovaranje imena božanstva ili demona smatralo kao i pozivanje tog demona ili boga. Zato su se prava imena demona, pa čak i bogova jako retko koristila. Zbog ovoga se u istraživanju javlja problem, jer su imena mnogih demona i zaboravljena.
Babice su uvek napadale noću. Mogla se pojaviti jedna ili više njih, što bi moglo naneti veću štetu. Nekada bi nosilje (babice) morale prespavati sa detetom da ga ne bi napao ovaj demon. Mere protiv porođajnih demona su uglavnom bile preventivne, ali bilo je i uklanjanja posledica. Od preventivnih mera pomenuta je vatra i svetlost koja je morala goreti bez prestanka četrdeset dana. Dete se u nekim krajevima mazalo belim lukom, jer se smatralo da se belog luka plaše zli demoni. Postojalo je i kađenje materijalima koje zadaju jak miris, kao na primer katran, sumpor, stari opanci, rožina i slični. Takođe gvožđe je u nekim krajevima korišćeno da se oteraju babice. Magijska snaga gvožđa je bila poznata u celoj Evropi. U Indiji se gvožđe smatralo zaštitom od zlih demona. U hrišćansvu su sličan značaj dobila zvona. Kao amajlija se koristio crveni končić. Naime porodilja bi nakon porođaja stavila pramen crvene vune u kosu, stavila pramen kose u usta i naređala nekoliko čestica belog luka, metalni novčić i malo bele vune. Ovo bi se detetu stavljalo oko vrata i tada se smatralo da mu babice neće moći nauditi. Voda je isto predstavljala zaštitu. Voda je čistila u svakom smislu i time branila majku i dete. Takođe praktikovalo se i ritualno kupanje. A jedna od prevencija, ali takođe i način za otklanjanje dejstva ovog demona je bilo bajanje. Bajanje su izvodile isključivo žene, jer se bajanje smatralo ženskim poslom. Bajanje predstavlja izgovaranje nekih formula, koje bi trebale da pridobiju bogove i demone i time izleče bolest.
Noćnice se pominju u Katalogu magije brata Rudolfa, iz 13. veka, kao i u husitskim spisima iz 15. veka, gde se pominju i mere zaštite protiv noćnica. Još jedan eufemistički se nalazi u ovim spisima. One su se u tim krajevima (Češka) nazivale jednostavno – zle.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Jul 19, 2009 6:05 pm
Milosnice, milostive

Kod Slovena su postojala mitska bića, kao na primer babice, koje su mogle da naude samo određenim ljudima u određeno vreme. Tako su babice napadale samo decu i porodilje u periodu do četrdeset dana nakon porođaja. Mešđutim postojala su i mitska bića koja su mogla da donesu bolest bilo kome u bilo kom periodu. To su bile milosnice. Milosnice su mogle doći same ili u grupi i doneti nekom regionu neku bolest. Zavisno od toga koliko milosnica je bilo umešano u napad, takvog intenziteta su bile i bolesti ili broj ljudi koji je od tih bolesti oboleo. Prema narodnom verovanju od milosnica nije bilo spasa, jer su mogle naneti bolest bilo kome u bilo koje vreme. Kao što je slučaj i sa drugim demonima bolesti lična imena milosnica se nisu pominjala, tako da su vremenom i zaboravljena, međutim ta imena su se znala. Postojalo je verovanje u narodu da pominjanje ličnog imena nekog božanstva ili demona je ravno dozivanju tog bića. A naravno niko nije imao nameru da dozove demona bolesti, pa je to razlog što su lična imena demona bolesti pala u zaborav. Pored naziva milosnice, ovi demoni su nosili imena poput milostive, dobre majke ili tetke. Ovakva imena ne odgovaraju baš onome šta je bila uloga ovih demona, ali narod je verovao da će ove demone pridbiti ovakvim laskavim epitetima, pa neće nanositi bolest, ili će je nanositi manje. Zapravo ljudi su želeli da one prema ljudima odnost kao dobre majke ili tetke.
Milosnice su zamišljane kao žene odevene u crninu. D. Marinov kaže da su bila nevidljiva ženska bića. Da ne bi morile svet morale su se darivati. Broj u kom su se pojavljivale nije uvek bio isti. Menjao se prema bolestima koje bi se u određeno vreme javljale: boginje, gušobolja i mnoge druge. Svaka od njih je nosila neku bolest i mogla je da izazove neku od njih. Epidemije su izazivale udruženim snagama.
Postojao je obred kojim bi se milosnice terale. Naime ukoliko bi se predpostavljalo da će uskoro doći neka bolest ili je već počela neka epidemija, na raskrsnicama i ulazima u selo bi se ložile vatre. Time se verovalo da se može sprečiti ulazak bolesti u selo. Na određenim mestima bi se delila hrana i piće, a takođe organizovala bi se neka vrsta svečanosti sa muzikom i igrom. Ovakvi obredi su se zvali ili tetke (tejke) ili Baba Kalja i obavljao bi se kad nastane pomor ili kad u okolini dodje do pomora, pa seljani krenu da sumnjaju da će se pomor proširiti i na njihovo selo.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Sre Okt 21, 2009 12:28 am
Jelena Đorđević
RELIGIJSKI I OSTALI MITOVI

Mit je toliko složena pojava da je svaki govor o njemu parcijalan. Najpre zbog toga što je pojmovno objašnjenje mita uvek neadekvatno, jer je u svom originalnom vidu mit nečitljiv za racionalni um. To posebno odnosi na prvobitni, može se reći, elementaran, ali najrazvijeniji i najpotpuniji mit i mitologije arhajske zajednice, ranih agrarnih društava i civilizacija starog sveta. Drugi razlog zbog kog je mit nemoguće zahvatiti u celini leži u činjenici da je mit prisutan u gotovo svim domenima kulture: u religiji, književnosti, likovnim umetnostima, muzici, politici i istoriji, da u svakoj od ovih oblasti istovremeno zadržava svoja osnovna svojstva, ali se i prilagođava specifičnim medijima (religijski spis, književnost, slikarstvo, politika), i istorijskim i društvenim kontekstima. Treće, zato što se kao pojam koristi krajnje neujednačeno i može se upotrebljavati u velikom broju, često sasvim različitih značenja: a) mit je «sveta priča»; b) mit je predstava; c) mit je arhetip; d) mit je lažna priča. U svakodnevnom govoru, pa i u naučnim radovima pojam mita se upotrebljava kao prototip ideološkog mišljenja, lažne svesti i lažnih autoriteta. Četvrto, zbog svega ovoga, mit je tokom istorije, a naročito u poslednjih vek i po, bio predmet različitih interpretacija, što uvećava konfuziju oko njegovog tumačenja i upotrebe pojma. I najzad, mit kao živo i nadasve vitalno tkivo kulture zamire i ponovo se rađa, prerađuje, prilagođava vremenu, novim medijima i ideologijama, ali tako da se menja njegova retorika, uloga i funkcija, do one mere da se potpuno udaljuje od svog «originala», a da istovremeno u mnogim aspektima ostaje ono što je oduvek bio.

Problem istinitosti mita je jedna od najvećih zamki u koje se uplela antička racionalistička misao, onda kada ga je suprotstavila logosu . Zbog toga je, u mnogim periodima istorije u kojima je gubio delotvornost, bio identifikovan sa lažju i manipulacijom, čime se isključivala ona dimenzija mita koja ga suštinski određuje, a to je da se on u ambijentu u kome nastaje smatra prvorazrednom i nepobitnom istinom. Moderna društva, a naročito istorija XX veka, pokrenule su lavinu proizvodnje mitova u politici, upotrebe i revitalizacije mita u umetnosti i popularnoj kulturi, što je podstaklo gotovo sve društvene i humanističke nauke na izučavanje ovog fenomena. Uprkos njegovoj kompleksnosti i «lažnosti», pokušaćemo da mu priđemo sa nekoliko strana, pouzdavajući se u otkrića nekoliko velikana: Kasirera, Propa, Levi Strosa, Elijadea, Meletinskog, Junga, ali i Frejzera, Malinovskog, Loseva i Barta koji su u najvećoj meri otkrili tajnu mitskog govora, njegovu strukturu, funkciju, značenje i varijacije u vremenu i prostoru.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Sre Okt 21, 2009 12:29 am
Univerzalnost mitskog govora

U najopštijem smislu mit je sveta priča koja govori o događajima vezanim za delovanje božanskih ili polubožanskih bića, u vremenu koje je neodređeno, ali koje se shvata kao nešto što postoji izvan običnog ljudskog iskustva. Mit se razlikuje od svih ostalih sličnih priča po tome što se smatra vrhovnim autoritetom u određenom društvu i u tom pogledu se može smatrati važnim elementom religije. Mitološka naracija, kao i svaki religijski simbolizam, ne opravdava se, niti se preispituje njena verodostojsnost. Svaki mit se predstavlja ali i doživljava kao faktički opis, bez obzira na to koliko su ispričani događaji u neskladu sa prirodnim zakonom, ili običnim iskustvom. U tom smislu je mit “prava realnost” u odnosu na varljivo svakodnevno iskustvo koje se opravdava i dobija smisao onda kada se oslanja ili ugleda na mit. Ovo primarno, religijsko značenje ostaje važeće i kada mit izražava ili potpomaže ideološko ubeđenje, kada postane element sekularne religiozne vere. Zato je mit «sveta priča» za razliku od drugih priča, istih po strukturi, motivima i sižeu, ali lišenih društvenog autoriteta koji ima mit. Samim tim, on ima i posebnu emotivnu snagu i mobilizatorsku moć i stoga ima neospornu ulogu u svakom religijskom verovanju i društvenoj zajednici gde služi kao čvrst oslonac i sredstvo potvrđivanja kohezije. Zbog toga je Kasirer ustanovio da ne određuje istorija mitologiju jednog naroda, već je obrnuto, te da je zbog toga često mitologija «sudbina» jednog naroda, jer on nema slobodu da izabere mit - on je nužnost.

Semantičke analize pokazuju savršenu koherentnost mita i sveta prikazanog u njemu, uprkos čudesnosti i neverovatnosti mitskih priča. One su potpuno dovršeni konstrukti smisla i garanti savršeno uređenog poretka. Ta osobenost mita je posebno značajna za njegovo neprekidno trajanje i upotrebu, čak i u veoma složenim društvima. Makar i fragmentarno, on uređuje svet besprekorno i sa te tačke gledišta predstavlja čvrstu tačku oslonca za svaku društvenu zajednicu. Mit je i »polimorfan«, »ambivalentan«, »multivokalan« jer govori jezikom simbola. Ali i pored evazivnosti, mnogoznačnosti i slojevitosti simbola, postoji jasna logika i sintaksa mita. Ona je zasnovana na »binarnoj logici« (Levi Stros) i na simboličkim »konstelacijama« (Diran), što dovodi do toga da je gotovo neograničen broj varijanti i najrazličitijih priča ograničen na određeni broj formula koje se na različite načine slažu (na primer: Stvaranje sveta, kulturnih institucija, običaja, odvija se uvek kroz iskušenje i borbu; Spasitelj je uvek vezan za simbole pročišćenja, za svetlo, za uspon (sveto drvo, sveta planina); haos je vezan za deformisanost, čudovišta, bezobličnost). Mitološke konstrukcije su bezgranične, ali se najčešće odnose na jednu te istu temu, raspoređene oko jednog centralnog jezgra (mit/mitema).

Istraživanja mita u prošlom (XX) veku sa različitih metodoloških pozicija dokazuju i pokazuju da se mit zasniva na “generativnim sposobnostima uma«, ili na osnovnim podsvesnim ili arhetipskim supstratima, što vodi jednom te istom zaključku: da je mitološko mišljenje univerzalno svojstvo ljudske vrste. Podrobne uporedne analize od Propa, preko Levi Strosa do Barta, od Kasirera i Junga do Eliadea, Dirana i njihovih sledbenika pokazale su neobičnu sličnost ili istovetnost mitske misli, mitslih slika i strukture priča kod mnogih naroda. Sve dublje razumevanje mišljenja »primitivaca« zaslužnih za stvaranje »elementarnog«, ali istovremno i razvijenog oblika mita, ukazuje da postoji sinhronijski i dijahronijski kontinuitet mitskog mišljenja. Drugim rečima mitska priča i mitsko mišljenje u potpuno različitim istorijskim momentima, društvenim kontekstima i medijima kroz koje se izražava imaju univerzalna svojstva.

Mitsko oblikovanje stvarnosti, zasnovano na apriornom obliku mišljenja ukazuje na tri, za nas važne činjenice: prvo da je realnost kao činjenično stanje uvek moguće shvatati i koncipirati prema modelu koji nameće sam ljudski um, iz čega proizlazi da je naše znanje o činjenicama stvarnosti uvek maksimalno diskutabilno. Drugo, sam medijum kroz koji se stvarnost izražava nužno podrazumeva sasvim određenu sliku koja zavisi od formalnih i strukturalnih zakonitosti samog medijuma. »Strukture«, »sheme«, »konstrukcije«, »simboličke konstelacije« mitske svesti oblikuju i »stvaraju« ali i interpretiraju i osmišljavaju stvarnost na osnovu vlastitih principa. Zato je moguće porediti mitove iz najrazličitijih sredina i istorijskih perioda i otkriti u njima zapanjujuću sličnost. I treće, pokazuje se da je moderno uverenje da postoji radikalan rez između primitivnih, antičkih društava i njihove sklonosti ka mitu i moderne, racionalistički orijentisane civilizacije, na visokom stepenu ekonomskog i tehnološkog razvoja, osporeno u mnogim aspektima. Mitovi pokazuju da njihova logika unosi red u stvarnost na osnovu unutarnje nužnosti tog načina mišljenja, te da je moguće da danas, isto kao i nekad, usklađujemo elemente stvarnosti prema potrebama i zakonu mita.

Stavu da je mit univerzalna kategorija ljudskog uma pridružuje se psihoanalitičko tumačenje, posebno u jungovskoj varijanti. Kao opšte svojstvo psihe mit je univerzalan fenomen koji nezavisno od vremena i područja ima zajedničke osnove. On je realnost samim tim što postoji u psihi. Sa malo drugačijih pozicija Eliade postulira ideju o religijskom mišljenju sui generis u čijoj osnovi leže mitske pretstave samosvojne i univerzalne simbolike. Diran i teoretičari imaginacije otkrivaju antropološke zakonitosti na osnovu kojih funkcioniše simbolički svet imaginacije i njegove mitske »konstelacije«.

Teorije o samosvojnosti mita opovrgavaju se argumentom po kome ništa, pa ni mit ne postoji izvan društvenog, kulturnog i istorijskog ambijenta u kome izrasta. I obrnuto, relativizam sociološkog ili istorijskog pristupa pobija se argumentom o samosvojnosti »konstrukata svesti«. Ova večito otvorena prepirka nije bez značaja, s obzirom da svaki od ovih pristupa ima mnoštvo ne samo teorijskih, već i ideoloških konsekvenci. Ukoliko se zagovara ideja o mitskoj svesti kao elementu strukture uma ili potenciji čovekove psihe i mišljenja, onda se takav stav, sa pozicija relativizma, smatra opravdanjem svih povrataka unazad, ka predrasudama i energiji iracionalnog. S druge strane, ukoliko se zanemari opštost mitske svesti, statičnost njenih osnovnih struktura ili kategorija i u prvi plan se istakne relativnost društvene situacije, onda se upada u zamku evolucionizma po kome moderno društvo definitivno prevazilazi i odstranjuje iracionalnu, »religijsku« asocijativnu imaginarnost oslanjajući se na aplolutnu moć razuma. Time živo prisustvo mita u ultramodernom svetu ostaje neobjašnjeno, ili se jednostavno banalizuje time što se mit svodi na manipulaciju centara moći, iracionalnost, ili robovanje predrasudama tradicionalističkih, nazadnih društava. Zato je važno pristupiti razumevanju mita bez metodološkog cepidlačenja i ideološke jednostranosti. Činjenica da postoji specifičan jezik i sintaksa mita ne isključuje činjenicu da su oni podložni promeni, da su društveno uslovljeni i da njihove funkcije i značenja variraju zavisno od određenog kulturnog, religijskog, istorijskog ili umetničkog konteksta.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Sre Okt 21, 2009 12:29 am
Karakteristike mitskog govora

Najstarije mitske priče prethode pojavi pisanja i sadrže usmenu istoriju koja se prenosila sa pripovedača na pripovedača, generacije na generaciju, ponekad milenijumima. Pažljivo čuvana kao sveto nasleđe kulturnog identiteta posredstvom raznovrsnih mnemotehnika: ulepšavanjem opštih situacija i fraza u obliku repetitivnih formula, muzičkom kadencom, ritmom, plesom, a u mnogim kulturama slikarskim ili drugim sličnim tehnikama. Što se činilo doslovnim prenosom, jedinim mogućim istinitim pripovedanjem, neminovno je, u nedostatku pisanih zapisa, bila samo jedna verzija priče koja se neprekidno razvijala, menjajući se da bi održavala korak sa novijim interesovanjima slušalaca i asimilirala događaje, interese, senzibilitet kasnijeg društvenog trenutka. Tako usmena tradicija u stvari inkorporiše elemente jezika i istorijskih događaja različite starosti i nudi arheološki zapis o osećanjima ljudi za svoje korene i kulturni identitet, njihov religijski, psihološki i društveni razvoj. Te priče su izdržale vremensku proveru, odbacujući elemente od marginalnog značaja, čuvajući dublja, manje svesna značenja.

Govor mita je, pre svega, simbolički što znači da ima mnogo više «označilaca za označeno» i da uključuje slojeve kolektivnog i individualnog psihizma, imaginaciju, emocije. On se izražava u predstavama ili, u vidu narativnog obrasca koji je zasnovan na određenoj logici i tim putem uređuje svet. Opšte svojstvo mitskog mišljenja je da manje razumljivo tumači kao razumljivo, da harmonizuje i sređuje suprotstavljene i haotične elemente stvarnosti ne dozvoljavajući nesređenosti, i na taj način simbolički učestvuje u stvaranju poretka sveta i društvene zajednice. Mit ne potiče iz individualnih izvora već je kolektivno delo, duboko vezan za društvo i u svim svojim aspektima «sociocentričan». U ranim društvima, “društveno tkanje”, da upotrebimo reči Marsela Mosa, objedinjuje, prepliće, usaglašava, spaja sve aspekte života simultano: religijske, zakonodavne, običajne, moralne i ekonomske, čineći da mit, kao i ritual predstavlja “totalnu društvenu” pojavu. Mitovi pripovedaju o tome kako se od haosa stvaraju prirodni i socijalni kosmos, odakle proizlazi da se mit ne bavi pojedinačnim ljudskim stvarima. On projektuje društvene odnose na svemir i obrnuto, antropomorfizuje prirodu, spiritualizuje kosmos i materijalizuje duh ne razdvajajući svet i predstavu, ideje i lik, predmet i sliku, subjekat i objekat, stvari i atribute, ime i suštinu. Odatle i magijsko značenje reči i čudesne, nelogične, iracionalne slike i kombinacije slične snu. Na to se nadovezuje prostorno-vremenski sinkretizam i svako odsustvo apstrakcija.

U mitu poreklo zamenjuje suštinu i zbog toga su gotovo sve priče, priče o poreklu. Hijerarhija uzroka i posledica odgovara hijerarhiji mitskih sila i bogova. Priče o poreklu vezuju se, prvo, za priče o poreklu kosmosa ( kosmološki mitovi ), poreklu bogova ( teogonijski ), poreklu kulturnih i društvenih institucija ( etiološki mitovi i mitovi o kulturnim junacima ). Zato je osnovna priča svakog mita – Stvaranje, uspostavljanje poretka nasuprot Haosu. Poredak ne može biti uspostavljen bez borbe među silama, bogovima, polubogovima, junacima, čudovištima itd ( agonski karakter mitske priče). Za mitsku svest svi akti stvaranja su paradigmatski i imaju značenje i zračenje uvek kada se o njima pripoveda ili kada se reaktualizuje kroz ritual. Uzroci su prastvari, događaji. Dakle, konkretno, čulno, opipljivo, imenovano , obeležava uzorke, posledice i njihove međusobne odnose. Sve ono što naš apstraktni, logički um označava idealnim pojmovima u mitu je konkretizovano i materijalizovano. Pradogađaji su smešteni u «prvobitno, čisto, sakralno vreme» i u njemu su projektovani društveni odnosi i institucije rodovsko-plemenskog društva, a u razvijenim mitologijama - rani oblici države. Međutim, mitsko mišljenje ne beleži i ne pamti događaje na istoričan način, ignoriše istorijsku heterogenost, mene svakodnevnog, iskustvenog vremena svodeći ih na ponavljanje jednokratnih događa iz svetog vremena. Zbog toga je Eliade govorio o «platonskoj» strukturi svake mitologije.

Od arhaičnih pra-predaka koji prelaze put pun iskušenja i avantura stvarajući stene, brda, drveće, preko bogova koji se stvaraju nominacijom, fizičkim rađanjem, rađanjem iz sebe, ili iz prirodnih elemenata, preko postanka kosmosa iz jajeta ili preobraženjem antropomorfnog bića koga su ubili bogovi, stvara se i lanac i generacije različitih bogova koji dalje stvaraju i oblikuju razne prirodne predmete i čoveka. U razvijenoj mitologiji stvaranje se može dogoditi putem misli i reči. Paradigmatski, veliki, značajni događaji dolaze posle haosa i često zbog kršenja tabua dolazi do ponovnog nazadovanja i povratka u stanje haosa, kroz poplave, ratove i uništenja. To prvo vreme je vreme junaka ali i vreme izgubljenog raja. Podvizi kulturnih junaka i bogova ne isključuju da oni mogu da učine zlo, da prekrše norme i u tome leži visoki dramski potencijal mitske priče. U njoj ne postoji bukvalna i banalna podela na dobre i zle. Junak može da zgreši, da strada i da na osnovu toga postane spasilac (Prometej - buntovnik, Hrist). Bogovi u sebi saobražavaju suprotne sile i antropomorfizacijom imaju polivalentne karakteristike što ih čini posebno privlačnim za umetničku obradu.

Zlatni vek, «izgubljeni raj» u eshatološkim mitovima iz prošlosti prelazi u budućnost, simbolišući nadu i veru da će stanje haosa biti na kraju pobeđeno. Ovi mitovi su bili dosta retki u arhaičnim paganskim mitologijama, ali su centralni u jevresko-hrišćanskoj mitologiji i političkim ideologijama. Specifičnost biblijskog pripovedanja, međutim, leži u tome što se eshatološki mitovi postavljaju kao istorijska nužnost, čime gube i mitsku auru. Tokom dve hiljade godina dugog hrišćanstva tradicionalne crkve ga marginalizuju dok se različiti religijski pokreti, naročito milenarni, posebno na njega oslanjaju.
Pored ovih postoje i takozvani kalendarski mitovi koji su, uglavnom, vezani za poljoprivredna društva. Oni su vezani za prirodne cikluse, imaju razvijenu ritualnu podlogu i često cu bili osnova mističkih religija. Tipični junaci kalendarskih mitova bili su Oziris ili Dionis, kao bogovi koji umiru i ponovo rađaju, što je i u Egiptu, a mnogo više u Grčkoj, podstaklo ideju o besmrtnosti duše (orfizam) koja će kasnije posredno uticati i na hrišćanstvo. Hrist kao stradalnik koji umire na krstu i vaskrsava može se tumačiti kao daleki odjek ovih ranih bogova koji umiru i ponovo se rađaju, zajedno sa prirodom koju, u svom prvobitnom obliku, oličuju.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Sre Okt 21, 2009 12:29 am
Uvođenje poretka

U osnovi mitskog uređenja sveta nalazi se tzv. binarna logika. Meletinski na osnovu Levi Strosovih dokaza i istraživanja Toparova pokazuje kako se ona odražava u mitu. Pre svega binarna logika proizlazi iz najjednostavnije čovekove orijentacije u materijalnom svetu koja je zasnovana na opažanju suprotnih osećaja (toplo-hladno, mokro-suvo, veliko-malo i sl). Oni se ugrađuju u kosmološko poimanje ustanovljavajući paralelizam među opozicijama različitih čula, delova čovečijeg tela, društva i prirodnog sveta, mikro i makro kosmosa. Najjednostavnija opozicija gore i dole, u mitskom mišljenju konkretizuje se u kontrastu gornjeg i donjeg dela tela, neba i zemlje, i viših i nižih u porodičnoj i socijalnoj hijerarhiji, pri čemu se «gore» najčešće sakralizuje. Ova podela ne mora nužno da ima i vrednosno značenje, mada u nekim fundamentalnim suprotnostima postoji podrazmevajuće pozitivno i negativno određenje, kao što su život i smrt, i paralelni niz: gore, desno, muško, stariji, svoje, svetlo, suvo, vidljivo, proleće, nebo u odnosu na svoje opozite. Zemlja, po toj logici, može biti opozit neba, ali i suprotnost podzemlju, zbog čega je sa tim višestrukim značenjem bila vezivana za takve mitske slike koje su ambivalentne, mnogoznačne, polimorfne, simbolički multivalentne. Spajanje raznih binarnih opozicija u sisteme uspostavlja izvesnu ekvivalentnost među semantičkim parovima, tako da bi u jednu grupu spadali: žensko, levo, Mesec, a u drugu: muško, desno, Sunce. Nizovi značenja se mogu produžavati, ali ostaju, uglavnom, fiksirani, kao što je, na primer, vezivanje određenih boja za strane sveta. Ovaj «binarni svet» se može predstaviti u «geografskom, kalendarskom, zoološkom, kolorističkom ili anatomskom kodu». Binarna logika i hijerarhijsko raščlanjivanje stvara klasifikacione sheme, a cilj mitskog pripovedanja je da opozicije harmonizuje i time uvede poredak u svet.

Drevni mitovi se bave avanturama bogova i herojima, njihovim bitkama i sukobima sa neprijateljima različitih vrsta. Kosmološka osnova na kojoj se odvijaju ovi uzbudljivi događaji govori o moćnim silama koje uspostavljaju poredak. Stvaranje i destrukcija, borba, iskušenja i pobeda junaka ili boga uvek su i priče o moći, o moći oprečnih sila koje uspostavljaju i jasno odeljuju oblasti života i smrti, prirode i kulture, kosmičkog i ljudskog. Čudovišta, zmajevi, blizanci, stranci, sve ono što ne pripada jasno definisanim domenima ovog ili onog sveta, jesu elementi haosa, međuprostora, limen-a u kome se istovremena pripadnost i »ovome« i »onome« razume kao opasnost, zlo. Polazeći od porekla stvari, sa ciljem da se prostor svakog pojedinačnog segmenta stvarnosti i nadstvarnosti definiše i utvrdi, mitovi određuju odnos između Mi i Drugi, Ja i Drugo i svojevrsna su priča o identitetu.

Mitska i istorijska slika sveta su antipodi, nezavisno od toga koliko istorija zaista ulazi u okvir samog mita. Mit uobličuje istoriju prema vlastitoj logici koja ima tu moć i sposobnost da kontraverze, detalje, nelogičnosti, slučajnosti, nepravde, neuspehe određene istorijske situacije složi u razumljivu, jasnu sliku u kojoj je odnos između nas i njih, junaka i neprijatelja jasan i razrešen. Binarna logika je trajna karakteristika mitskog mišljenja i to se naročito očituje na naklonosti modernog, političkog vremena produkovanju i reprodukovanju mitova. Mi i drugi, izdajnici i patriote, levica i desnica, napredno i konzervativno, i slične opozicije, pokretački su mehanizam političkog, mitskog usmeravanja i pokazali su se kao izuzetno delotvorni u gotovo svim situacijama i kontekstima u kojima se koriste. Kao oblik "standardizacije" vrednosti neophodnih za funkcionisanje društvene zajednice, mit je vid specifične gramatike na osnovu koje se mogu uobličavati odnosi i pravila ponašanja. Svakako jedan od razloga vitalnosti mitskog mišljenja leži u njegovoj moći da čvrsto uredi svet, a potreba da se neprekidno obnavlja u ljudskoj težnji da živi u organizovanom svetu. Upravo zbog toga mitovi bujaju, posebno u momentima kada zavlada kriza, kada određeno društvo oseća da se vraća u stanje haosa. Tad mit nudi rešenje i konstruiše dekonstruisanu stvarnost na shvatljiv način. I to utoliko pre u društvu i vremenu u kome količina informacija dostiže tolike razmere, gde je istina sve udaljenija jer medijska prerada uvek ostavlja otvorena pitanja gde se ona zapravo nalazi, gde postoji mnoštvo kompetitivnih centara moći koji u tome učestvuju. Upravo zbog toga, mit, ili bolje, pseudomit današnjice, nudi razrešenje, stavlja stvari na mesto, uspostavlja lestvicu vrednosti prema principu dobro-zlo, za i protiv, i u nedostatku boljeg, ili na osnovu određenih interesa, jednostavnim metodom organizuje nesagledivo i konfliktno mnoštvo informacija. Činjenica je da se ovaj oblik «mitološke svesti» do krajnjih granica udaljuje od velikih mitova prošlosti koji su u sebi spajali različite nivoe postojanja u imaginaciju najvišeg reda. Ali, onaj elementarni obrazac, univerzalan, kako se to pokazalo, ostaje kostur koji uvek može da se popuni novim sadržajima. Ovu osobenost mitskog mišljenja verovatno je u vidu imao Bart kada je rekao da «sve može da bude mit», a da je njegova funkcija «da odstrani stvarnost».

Svaka zajednica se oslanja na mit jer je on pre svega garant kontinuiteta, a kontinuitet je osnovni, vitalni princip samoodržanja pojedinca i društva. Kao elemenat najšireg korpusa religijskog mišljenja, mit je po svom poreklu i u svojoj osnovi vezan za iskonsku potrebu da se obezbedi trajnost društva i njegovih institucija i da se uspostavi veza, neraskidiva veza između tri dimenzije vremena: prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. «Strah od istorije», društveni potresi, moralne krize, rušenje poznatih vrednosnih i društvenih struktura vode rehabilitaciji mita s obzirom na njegovu sposobnost da prikazuje opštečovečanske zakonitosti, stavljajući ljudski i društveni život sub speciae aeternitatis.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Sre Okt 21, 2009 12:30 am
Mit i religija

Mit se rađa u samom srcu religije ali se u njoj ne iscrpljuje. Religija bez mita ne može, ali mit bez religije može. On je nastao na samim izvorima, na početku života čoveka kao kulturnog bića, ali se još uvek vode diskusije o tome da li mit prethodi ritualu, ili ritual mitu, da li su nužno međusobno povezani i na koji način jedan drugog podstiču.

Sa određenom indirektnošću, koja je česta u mitologiji, mit potvrđuje samu kultnu, ritualnu svečanost koja veoma često predstavlja komemoraciju prvobitnih, “velikih” događaja ispripovedanih u mitu. I u svakoj poznatoj kulturnoj tradiciji postoji neka mitološka osnova na koju se može pozvati, naročito kada je reč o kalendarskim praznicima ili obredima prelaska. Sadržaj važnih mitova koji se bave poreklom sveta obično odražava dominantnu kulturnu formu tradicije. Mitovi o lovačko - sakupljačkim društvima govore o poreklu divljih životinja i lovačkih običaja; poljoprivredne civilizacije pripovedaju o poreklu poljoprivrednih praksi i cikličkom umiranju i obnavljanju života, običajima žrtve; plemensko, aristokratsko društvo, kao i rađanje države prilagođavaju najstarije mitove novim društvenim uslovima i inkorporiraju ih u kalendare praznika; tajna društva uključuju mitsku potku u svoje ceremonije posvećenja itd. Dakle, mnogi mitovi predstavljaju modele za radnje i organizacije koje su ključne za način života određenog društva i povezuju ih sa «prvobitnim» vremenima, to jest događajima koji su sudbonosno uticali ili «proizveli» datu društvenu situaciju, instituciju ili običaj.

Mitsko-ritualna škola, izuzetno popularna s početka 20 veka, dokazivala je organsku povezanost mita i rituala i otvorila raspravu o primatu rituala. Mit je, po ovoj teoriji sastavni deo kultne prakse. Kao nužan pratilac, komentar ili objašnjenje te prakse mit je shvatan kao narativna potvrda verovanja. Međutim, pokazalo se da postoji veliki broj mitova koji nisu vezani za rituale, da tematski ne prate ritual, niti im je cilj opravdanje religijske prakse (na primer mit o Edipu). Umetnička obrada mita je učvrstila ovo stanovište čime je istovremeno i proširila opseg delovanja mita i potvrdila njegov legitimitet u drugim oblastima kulture.

Odnos mita i religije je veoma složen, naročito kada se mit ne tumači isključivo u njegovom izvornom religijskom ambijentu , “paganizmu” i plemenskim religijama, već se prati njegov razvoj u složenim religijskim sistemima, univerzalnim religijama i religijama knjige .

Paganizam, izvorna religioznost mitske svesti, karakterističan je pre svega po tome što uspostavlja i održava jedinstvo između različitih domena života, istovremeno opterećen mišlju da ih mora čvrsto logički razdvojiti, da bi ih ritualno i u mitskoj naraciji spojio. Imanentizam paganizma se ogleda u spajanju života kosmosa i čoveka, društva i božanskog poretka, sila prirode i bogova kao utemeljivača ali i aktivnih učesnika, pa i »sapatnika« u ljudskim stvarima. Veza čovekovog sveta sa celokupnim kosmosom uspostavlja bliske, transparentne odnose među prirodnim, društvenim i čovekovim svetom obezbeđujući prisustvo »svetog« u običnim ljudskim stvarima. To je imao u vidu Mark Ože kada je paganizam »nazvao političkom religijom«.

Čulno prisustvno onostranog, u vidu slike, lika, konkretizacije opšteg, zbog čega je sa pozicija hrišćanstva paganizam i njegov mitski svet ponajviše osporavan, ima dvostruku ulogu: čovekov svet je osvećen, i drugo, u takvom svetu njegove ljubavi, mržnje, ratovi, gubici, smrt imaju smisla. Mitska antropomorfizacija onostranog je čvrsta, živa spona koju ljudi, vernici doživljavaju kao stvarnost vlastitog života. Ta unutarnja logika paganizma, zasnovana na imperativu održanja kontinuiteta života i društva, ostvaruje se na verovanju u realnu efikasnost mitskog pripovedanja. Životvornost paganizma koji simboličkim radnjama i pozivanjem na živu istinu mita nudi rešenje ovde i sada, za dati krizni momenat u životu pojedinca i društva, jedan je od osnovnih elemenata na osnovu kojih on nikada ne gubi moć. Ono što su civilizacija, a naročito hrišćanstvo, potisnuli duboko u ledeni breg, paganizam je u svojoj mitskoj predstavi predstavljao, živeo, i osmišljavao. Zbog toga je pagansko uvek živo i prisutno, i kada se kasnije iz mnogih religija proteruje ono se na »mala vrata« vraća, ili se ispoljava drugde, na sekularnoj ravni života društva, u kulturi.

Paralelizam različitih ravni postojanja možemo pročitati, na primer, u drevnoj Mesopotamiji gde epska kreacija Enuma elish, koja je čitana svake Nove godine u Vavilonu, slavi napredak kosmosa od početne anarhije do vlade pod kraljem Mardukom; autoritet zemaljskih vladara i zemaljske monarhije uopšte, indirektno je podržan i opravdan religijskom verom, što će ostati trajno svojstvo mnogih monarhijskih društava. Paralelizam religijskog i državnog poretka nigde nije tako istaknut kao u egipatskoj mitologiji u kojoj se kosmogonijski, dnevni i kalendarski ciklusi pojavljuju obogotvoreni u kralju, izjednačenim pre svega sa Horom. Identifikacija države i vasione ovde je posledica potpunog obogotvorenja faraona kao posrednika između neba i ovog sveta, odgovornog za društveni i kosmički poredak. Sumerski bogovi su mnogo bliži ljudima, nisu moćni kao egipatski, imaju strogu podelu po funkcijama, organizovani su u savete slične “prvobitnoj demokratiji”. U Grčkoj su maksimalno antropomorfizovani i najudaljeniji od svog prirodnog porekla, bliski srodnici ljudi, ali ipak besmrtni i moćni, nose u sebi značenje sila koje oličuju. Vladajuće porodice su često opravdavale svoje pozicije prilagođavanjem starijih mitova novim potrebama, odakle se istovremno gradila i religijska i državna građevina. Žorž Dimezil je prvi sugerisao da su svešteničke, vojničke i proizvođačke klase u drevnom indoevropskom svetu smatrale sebe predodređenima za određene zadatke na osnovu svog mitološkog porekla. Ili, bolje, da je mitologija ovih naroda izrasla iz unutarnjeg društvenog principa podele i oblikovala mitove i mitološke sisteme kao vrstu opravdanja poretka. “Sociocentrizam” mita se i ovim potpuno potvrđuje.

Mitološki sistemi agrarnih društava i civilizacija starog sveta stoje nasuprot arhaičnijim oblicima mita, s jedne strane, i kasnijim univerzalističkim religijama. Većina istraživača smatra da je judeohrišćanska tradicija ukinula mit počevši od Starog zaveta koji je “istorizovao” mit i prekinuo veze sa kosmičkim i prirodnim silama, živim akterima “klasičnih” mitoloških predstava. Religija Jevreja u svom kanonizovanom obliku bila je kritički raspoložena prema mitovima počevši od jednoboštva i zabrane predstavljanja Boga u čulnom, figurativnom obliku, pa do centralne starozavetne ideje o povesnom karakteru biblijskih priča. Tu tradiciju nastavljaju i ojačavaju religije nastale na osnovu Starog Zaveta (Hrišćanstvo i Islam) iako, kako savremena antropološka istraživanja pokazuju, u jevrejskim starozavetnim pričama postoje mnogi stariji, mitološki slojevi. Likovi Sotone i anđela nedvosmisleno vode mitološkim korenima.

Ipak, antimitologizam je karakteristika religija koje svoje korene vuku iz judaizma, ili tačnije «to je mitologija kojom započinje demitologizacija», kako to lepo formuliše Meletinski. Novi Zavet omalovažava mitove, opisujući ih kao "bezbožne" i "smešne". Međutim božansko trojstvo, motiv vaskrsenja Hrista, kao i kasniji «panteon» svetaca pokazuje žilavost mita u odnosu na dogmatski otklon od njega i vitalnost paganskog nasleđa nasuprot ideološkom usmeravanju, «osvešćivanju» i pokrštavanju koje je hrišćanstvo vekovima preduzimalo.

Nadmoćnost Boga u Islamu, kao što je dokazano u Kuranu ostavlja malo prostora za mitske priče. Ipak, aktivnosti nadprirodnih stvorenja - poznatih pod imenom đin, preuzetih iz arabljanske, preislamske prošlosti, priznate su i od strane zvaničnog Islama, pored toga što su uvažene i u narodnim verovanjima ("Hiljadu i jedna noć"). Persijski Šiiti veruju u postojanje 12 imam -a, polubožanskih potomaka Proroka Muhameda sa najavom skrivenog dvanestog imama Mahdija, koji će se vratiti da postane gospodar sveta. U svim pokrštenim društvima paganizam je ostavljao manje ili više snažne tragove u procesu prilagodjavanja lokalnih kulturnih tradicija zahtevima univerzalističkih religija. U krajnjoj liniji, eshatologija obe velike univerzalne religije, naročito hrišćanstva, duboko je ukorenjena u mitsku svest i mit o zlatnom dobu.

Druge tradicije sa svetim spisima su mnogo tolerantnije prema mitu, na primer Hinduizam i Budizam. Sveta Hindu tradicija uzajamno prepliće vedske, indoevropske i druge, lokalne mitološke tradicije i istovremeno je obeležena «nezadrživom demonskom fantastikom», ali i relativno «bledim» božanskim likovima. Indijski mitski kosmos je spiritualniji, manje telesan, sa snažnim filozofskim nabojem. Tako Bhagavadgita prikazuje kontrast između onoga ko vidi Beskonačnost u okviru običnog, konačnog sveta i onoga ko samo vidi raznovrsnost pojava. Ipak, ovo asketsko i apstraktno viđenje nikako ne isključuje bogatu i neobično raznovrsnu mitologiju posebno razvijenu u indijskom religijskom vajarstvu, koje reflektuje religijsku složenost indijskog društva. Opravdanje za koegzistenciju ideala jedinstva uz pluralističku realnost je pronađeno u Rigved - i, gde je napisano da, iako je Bog Jedan, mudraci mu daju mnoga imena.

Budizam, takođe, nalazi mesta za bujnu mitologiju, kao i za prostije istine svete doktrine. Budizam prihvata, ne samo Budina učenja o potrazi za putem Prosvećenja i Nirvane, već i egzotične mitske likove Jamantake - koji nosi ogrlicu od lobanja i debelog boga bogatstva - Jambalu.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Sre Okt 21, 2009 12:30 am
Razvoj mita

Sudbina mita u našoj judeo-htrišćanskoj civilizaciji nastaloj na tradiciji antičke, grčke i rimske kulture, bila je promenljiva. Velika grčka mitologija koja je dobila svoj najsavršeniji oblik u delima Homera i Hesioda i tako prešla u nasleđe čitave naše civilizacije bila je najsnažniji kulturni podsticaj iz kog je iznikla sjajna građevina antičke umetnosti. Mit je živeo u epu, u drami i pozorištu, bio je osnova religije i inspiracija likovnih umetnika, on je zaokruživao celinu jedne kulture čije se poreklo nalazilo u «najlepšim pričama koje je čovek ikada ispričao». Međutim, racionalistička filozofska misao postavila je pitanje istinitosti mita, preispitivala ga, diskreditovala, ali nikada sasvim, jer je on u umetnosti Zapada živeo i živi do danas. Ali, izgubio je smisao «istinite povesti», svete priče i religijskog verovanja, postao najpre predmet razorne kritike (naročito kod sofista), a kasnije predmet tumačenja koje je težilo da otkrije značenja mita dostupno i sistematizovano prema zahtevima racionalne misli. Racionalizam predlaže da se čulna konkretizacija u vidu bogova, čudovišta i ostalih nadprirodnih bića ne uzima bukvalno, već da se smisao mitskog iskaza shvati kao prikaz opštih ideja. Odatle je nastalo alegorijsko tumačenje homerske mitologije, i uopšte, svih religijskih tradicija, koje je bogati svet grčkih bogova svodio na fizička ili etička načela. Zahvaljujući tim alegorijskim interpretacijama Homer i Hesiod su bili «spaseni», a veliki grčki Panteon ostao i dalje da živi u umetnosti. Pored alegorijskog, racionalističkim tumačenjima se u u III veku n. e. pridružio euhemeristički pristup koji je tražio istiniti događaj, istorijski podatak u grčkim mitovima. Rani Crkveni Oci su usvojili stav modifikovanog euhemerizma, prema kome je klasičnu mitologiju trebalo objašnjavati u terminima običnih ljudi koji su uzdignuti do nadčovečanskog, demonskog statusa. Na ovaj način, hrišćanstvo je moglo da uklopi mitove iz kulturno autoritativne paganske prošlosti u hrišćanski okvir, otklanjajući njihov religijski značaj - bogovi su postajali obični ljudi.

Tako su grčki bogovi u izmenjenom obliku i značenju preko srednjeg veka u kom su, uglavnom, bili zaboravljeni u krajevima severne Evrope, nastavili da žive u sredozemnom svetu i sa renesansom postali jedna od osnovnih tema i inspiracija umetnosti. Antički mit, obnovljen u umetnosti, bio je znak prekida sa dogmatikom srednjevekovlja, ali mnogo više od toga - put ka otkrivanju realnosti koja od tada dobija dignitet umetničkog predmeta. Istovremeno u književnosti, antički mit, to jest njegovi motivi i sižei pretvaraju se u retorička pravila poezije, dok dramski potencijal i snagu agonske mitske naracije koristi klasicizam da bi obnovio tragediju, prilagođavajući je potrebama apsolutnih monarhija.

Rani srednji vek je, opet, u autohtonim kulturama naseljenih naroda živeo u stanju karakterističnom za rana agrarna društva, gde je mit bio realnost i autoritet prvog reda. To su bili drugi mitovi, drugih etničkih grupa, ali su u mnogim elementima ponavljali poznate motive i sižee uklopljene u poznatu strukturu mitskog govora. Hrišćanstvo je srednjovekovni mit svim sredstvima demonizovalo kao što je činilo i sa antičkim mitom u vremenima svog osnivanja. Kada je u srednjem veku započela hristijanizacija novih naroda, lokalne mitologije osporavane su sa propovedaonica svih crkava širom Evrope i one su polako prelazile u legende, narodne priče, ulazeći u posed narodne, popularne kulture. Ta ista kultura sa svojim paganskim naznakama prepričavala je stare mitove dodavala nove istorijske detalje, prerađivala ih, i prizivala u sećanje, naročito u vremenima potresa i kriza. Oni postaju nasleđe običaja, »narodne mašte» duboko i teško iskorenjive kojoj veoma dugo nije mogla da se odupre ni Crkva. Emotivna snaga i autoritet narodnih verovanja su bili toliko snažni da su se dve najstarije hrišćanske crkve – pravoslavlje i katoličanstvo njima prilagodjavale. Sa kultom svetaca, posredno, unosile su stare mitske priče u nove kontekste, paganske bogove oblačili u novo ruho i oni su zadržali svoje mesto u svesti ljudi do današnjih dana. Štaviše, ta paganska zaostavština mitske svesti ostala je živa u običajima, ritualima, praznicima koje je na ovaj ili onaj način ozvaničavala i Crkva i prihvatala ih kao deo vlastitog liturgijskog kalendara. Tako su i dva najveća praznika hrišćanskog sveta – Božić i Uskrs vezani za kalendarske praznike starijih vremena i mitske priče o obnavljanju vremena i života posle smrti. U različitim oblicima duh te narodne kulture prelazio je i u umetničke oblike i posrednim putevima stigao do masovne kulture modernog društva

Sudbina osnovnog hrišćanskog eshatološkog mita bila je različita tokom dve hiljade godina duge istorije, tako što su naboj i mitsku energiju dobijali u momentima kriza, naročito u milenarnim pokretima, ali i u delima mnogih renesansnih i kasnijih pesnika, filozofa i mislilaca koji su ideju o nebeskom carstvu na zemlji inkorporirali u ideju istorijskog razvoja. Taj proces se nastavio naročito za vreme francuske revolucije kada se posebno oživljavaju mitovi o zlatnom dobu koji služe kao osnova prosvetiteljske, tačnije, rusoovske kritike tadašnjeg sveta. Međutim, traganje za izgubljenim rajem, za paradigmatskim, osnivačkim događajima zlatnoga vremena mitskog stvaranja, postaće sastavni deo svih nacionalnih mitologija koje će se u različitim ritmovima i zavisno od istorijskih situacija snažnije ili manje snažno obnavljati. Komunizam je, opet, obnovio eshatološku paradigmu budućeg raja, koju će posredno, iz vlastitith interesa, sa suprotnih ideoloških pozicija podržavati buržoazija postulirajući mit o progresu. Nije na odmet napomenuti da je komunistička mitologija imala mnogo manje odjeka nego bilo koja nacionalistička mitologija zasnovana na pričama o poreklu. Naročito ona koja je iznikla na autoritetu »krvi i tla«. Kao najstariji, opšti model, priče o poreklu su noseći element mitskog diskursa i mitske svesti, pripadaju dubokim slojevima paganske religioznosti i zato su najžilavije i posebno prirođene političkim mitologijama novih nacija.

U drugom toku, narodna priča (bajka, legenda) zahvaljujući relativno čvrstoj logici koja je opstajavala gotovo milenijumima i pokazala izuzetnu sličnost među najrazličitijim narodima, kako je to pokazao Prop, zasnivala se na mitu, iz njega je crpla osnovne teme, motive, strukturu i dramatičnost. Prilagođena novim medijima, ova priča postaće dominantna priča jednog novog žanra kao što je film, naročito u onoj verziji u kojoj ga je razvijao Holivud. U tom smislu, paradoksalno, osnovni oblik mitske priče postaje omiljeni pripovedni obrazac masovne kulture. Mit kao prototip ideološkog mišljenja i obrazac koji ima moć da formuliše određeni poredak, mit može da bude inkorporiran u svaki medijum - sliku, fotografiju, film, priredbu i reklamu, koji, kako je Bart primetio – svi mogu biti podloga mitskog govora.

Mitska priča koja je nastala iz najvećih dubina čovekove psihe u vremenima kada se čovek još uvek «sećao svog kosmičkog porekla», imajući moć da spoji duhovno sa materijalnim, ljudsko sa kosmičkim, prirodno sa duševnim, telesno sa idealnim, uobličila je pravila imaginacije koja su se ispoljavala u vrhunskim kreacijama duha. U modernitetu te kreacije postaju predmet rekonstrukcije i dekonstrukcije u velikim delima književnosti (Kafka, Tomas Man, Džems Džojs, T.S. Eliot, Borisav Pekić itd). Ali, istovremeno, relativno jednostavna «logika» mita privlačiće medijsku kulturu i politiku naročito zbog njegove sposobnosti da uvodi poredak u svet. Nije čudo što su baš ove dve moćne oblasti posegle za moćima mita.

Ipak, koliko god da je predstava o mitovima prošlosti, ili drugog društva prilično čista, prepoznavanje mitova u sopstvenom vremenu i društvu je uvek teško. Pogotovu u onom koje je uvereno da se radikalno udaljilo, u svom “evolucionom napredovanju” od iracionalizma, emocionalizma, kolektivizma i sklonosti ka lažnom pripovedanju svojih “prevaziđenih” predaka.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

taj Ned Nov 14, 2010 11:16 pm
Sponsored content

Pojmovno odredjenje mita Empty Re: Pojmovno odredjenje mita

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu