Ići dole
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpska mitologija - Page 2 Empty Srpska mitologija

taj Pet Mar 27, 2009 5:35 am
First topic message reminder :

1. Религија и култ камена

"Између душе и камена постоји уска веза [...]. Необрађени камен спуштен је с неба [...]. Камен је жив и даје живот [...]. У пробушени камен убацује се новчић или увлачи рука, глава, читаво тело; сматра се да штите од урока и да поседују својство оплођивача. Неки етнолози мисле да обредни чин провлачења кроз рупу у камену претпоставља веровање у регенерацију посредством женског космичког принципа". /Гебрант - Шевалије/
Показали смо да се душа као динамичка сила и оживљујући принцип може одвојити од тела, а то значи и од људског тела, и припојити неком другом бићу или телу. Такву трансформацију душе назвали смо материјализацијом или инкарнацијом. Према мотивима наших народних песама, познато је да се душа човекова може отеловити, претворити у вилу, змаја, кошуту, у голуба, кукавицу, у змију, у биљку, камен, рибу. Присетимо се народне песме из Вукове збирке: "девет сина - девет каменова,/ девет снаа - девет љутих змија'' (Караџић, I, 1969: 94-95). Али, постоји и обрнут пример да се из "камена" отелови људско биће. Према нашој народној песми, уколико би жена која нема деце, окупала бели камен и љуљала га у колевци, родила би дете из камена. Тако је Бог послао своје анђеле на земљу да подаре живот детету из камена: "Бог на Анђели говори:/ 'Анђели моји, Анђели!/ Слезните доле на земљу,/ Подајте душу камену" (Милић., 1984: 928-929).

Srpska mitologija - Page 2 00hC051JST-


Poslednji izmenio MustraBecka dana Ned Jul 19, 2009 5:54 pm, izmenjeno ukupno 1 puta

MustraBecka
Datum upisa : 11.12.2008

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Pet Mar 27, 2009 5:46 am
6. Суђенице - Суђаје - Усуд

"Од суђења се не може утећи. Народ наш мисли да је свакоме човјеку суђено шта ће му се у вијеку догодити и каком ће смрти умријети, и да се човјек од суђења не може сачувати". /Вук Караџић/
Волшебна, натприродна бића под називом суђенице или суђаје, а негде су то усуде и ориснице, припадају, као год и виле, кругу ликова демонологије али и митологије, те ће о њима бити речи и у поретку митолошких структура. То су митска бића позната готово код свих Словена:

код Срба у форми судница, суђеница, усуде, али и ориснице, код Хрвата rojenica, rođenica, suđenica; код Словенаца sujenica, sojenica; код Бугара а делом и код Срба у источној Србији ориснице; код Чеха sudička, rodička; код Лужичких Срба sudžička, wosudnica; код Руса роженица, рођеница, уделвница, наречница. Сам термин "наречница" долази од глагола наричем, опредељујем, док српски и бугарски израз "орисници" од грч. orizw ''наређујем, опредељујем" (Георг., 1993: 164).

Суђенице су божанске жене које новорођеном детету одређују судбину. Као и друга демонска бића која су најчешће хтонске природе, и за суђаје важи магијски број три. Дакле, три су суђаје и сходно магији тога броја, оне судбину детета одређују најчешће треће ноћи по рођењу детета. Забележено је у неким српским крајевима да то може бити чак и седме ноћи. Зна се да у кућу улазе кроз оџак, уосталом, као и неки други демони. Како се понашају при одређнивању судбине? Постоје две варијанте. Према првој, судбину детета предлаже прва суђеница која је и најстарија и веома ружна и зла - она жели дететову смрт; средња - или друга по реду, такође је зла, али она тражи да дете буде са телесним недостацима; трећа и најмлађа, уједно и најлепша и најплеменитија, предсказује детету дуг живот и срећу у браку. Обично се прихвати средње решење. Дакле, суђенице одређују не само колико ће времена дете живети, већ и каквом ће смрћу умрети. Када се очекивао долазак суђеница у кући је морало бити све уредно. Дете у чистим пеленама, око њега су постављени, унапред спремљени погача, вино, босиљак, као и златни или сребрни метални новац. Све то представља својеврсну жртву, дар који се чини суђеницама, а за узврат, као уздарје од њих се очекује: благост у прорицању судбине.

У бугарској народној представи ориснице се замишљају као три сестре, девојке или жене, у узрасту око 30-35 година, а најмлађа има око 20 година. Оне на себи имају беле хаљине. На трпези испод оџака, која је намењена орисницама најчешће се налазе мед и слаткиши, при чему, ове треће вечери мора да се обрати нарочита пажња да дете буде обучено, никако голо; њему се навуче очева кошуља, а врат и део испод мишица намажу се машћу и катраном; на огњишту, као и код Срба, треба да гори ватра. Верује се да мајка дететова треба те ноћи да је будна, јер је она једино у стању да чује глас судбине орисница (Георг., 1993: 162, 163-164).

Тако су исто мислили и стари Руси о својим најглавнијим божанствима: Роду и Рожаницама. Једном речи, оно што суђаје досуде те ноћи остаје трајни аманет, Постоји изрека: "Тако му је суђено". Или, уколико у кући није све спремно за долазак суђеница, а посебно уколико нису сви укућани будни, тада ће судбина детета кренути лошим путем. Отуда код Вука пословица: "Није трећу ноћ, дочуван". Према другом веровању и наше се суђенице замишљају као младе и лепе жене, обучене у беле хаљине, па се због тога често упоређују са вилама. Уосталом, видели смо у приказу вила, како је вила са Урвине планине, због поседовања ове мантичке, пророчке способности, казивала Марку да се њему и његовом Шарцу ближи судњи час.

Функција наших суђеница има паралелу у грчком миту о Мелеагру. Када се Мелеагар родио, грчке Мојре - суђаје, досудиле су да ће дете живети све дотле док не изгори угарак који је ту на огњишту горео. Мајка Мелеагрова, Алтеја, угасила је одмах угарак и склонила га. Но, како то већ бива у митовима: када се после много година посвађала са Мелеагром, она је бацила угарак на ватру, и када је овај сасвим догорео, умро је и Мелеагар. И код Грка вазда наступају три Мојре, негде су то и Ериније, посебно у Софокловој трагедији Едип на Колону. Код Срба постоји пропис да се, док је мало дете у кући, не сме давати ватра из куће, а посебно не у вечерњим сатима. Ваљда и та појединост стоји у магијској вези са грчким митом. Јер, дати ватру, жар - који митски стоји у вези са умрлим прецима куће који бораве крај огњишта, и у којем је, метафорички, запретена судбина дететова, значи да ће његова егзистенција зависити од других, а не више кућних заштитника. Алекса Васиљевић је у Сврљигу забележио следећи обичај: "Не ваља ништа давати из куће после сунчева захода ако у кући има мало дете, да не би плакало, и да му се какво зло не догоди. Ако се, пак, мора дати, н. и. ватра, онда укућанин очакне угљен на прагу, и изнесе те му да преко прага, да не може зло у кућу ући" (Васиљевић, 1996: 54).

Разуме се, када је реч о Роду и Рожаницама, постоје и мишљења да се овде ради о свесловенским демонским бићима. Такву тезу заступао је Нидерле. Он је сматрао да су ови демони били познати свим гранама Словена под општесловенским називом род и рожанице, а такође и под разним локалним називима као створења која бдију над човековом судбином. Најзад, према запажању Ловмјањског и "етнографски подаци не изазивају сумњу да су сви Словени поштовали демоне судбине под називом род или под неким другим називом". Прецизније, компетенције ових демона аутор овако диференцира: "Род је демон плодности, а рожаница демон срећног порађања" (Ловмј, 1996: 70, 112). Најновији доказ за то пружа и сама Велесова књига. Према Асову Род се показивао у двема формама: "као Бог васељене, и као домаћи Бог-предак, праотац", додајући како "се у обема својим хипостазама он помиње и у Велесовој књизи. Род - отац и мајка свих богова, у суштини - то је сама Васељена" (Асов, 1994: 258), и " да су сви богови повезани, и јесу сви - форме Једнога Бога Рода" (Велес, 1994: 262).

Према нашим изучаваоцима народне религије "усуд није нико други него наш некадашњи врховни, национални бог". Често се наводи опис Вука Врчевића из обичајне праксе забележен средином XIX века, према коме "суђење чека наше синове и наше кћери, иа како им буде Бог на рођењу осудио". На основи овога става дошло се до схватања да се управо у томе садржи рефлекс стариснког веровања да судбином управља врховни национални бог. Аналогију имамо у германском Водану, који је такође врховни бог који одређује судбину.

На јужнословенском простору постоје следећи топоними: У Србији: Рожанци, Рождаце, Рожаје; у Македонији: Рожден; у Босни: Суђенице, Рожана гл., В. Рожац, Судићи, Судић, планина; у Хрватској: Рожански кукови, Роженица, Судовец, М. Судовец. У Бугарској: Рождене.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Pet Mar 27, 2009 5:47 am
7. Нави

"Нав је демонско биће које постаје од умрлог некрштеног детета. Наве су исто што и руске навке, деца утопљена и некрштена. Душа умрлог некрштеног детета уђе у птицу, која постаје нав". /Петар Ж. Петровић./

"У Пиротском округу се деца која умру некрштена зову некрштенци, а у неким селима око Пирота зову се навије. Таква деца, пошто их Бог прими, постају неки нарочити створови који никако не седе на једноме месту, већ вечито лете ноћу да сатиру малу децу и да материма одузимају млеко. Штавише, они могу и стоци да одузму млеко, на пример овцама и козама" /Владимир М. Николић/

У речницима Словенске митологије најчешће се за бића под именом Нави даје тумачење да је овде реч о једном нарочитом злом демону. По неким тумачењима термин Нави представља особени демонолошки лик који је, као и виле и русалке, дат у множини. Њиме су обухваћена сва она волшебна бића или демони који настају од душа умрле деце, које су мајке несвесно угушиле у сну, или су настали од душа ванбрачно рођене и потом одбачене деце; најзад, од душа мртво рођене или у мајчином телу већ умрле деце. Код Источних и Јужних Словена, посебно на простору источне Србије и западне Бугарске, реч нави стриктно означава душе умрле а некрштене деце. Бугарски нави, навјаци, односно српски навије у околини Пирота, словеначки навје од старословенског нави, или руски навъ, навъе, навей - сви ти термини имају значење душа умрлих. На украјинскомјезику термини навка, мавка, означавају "душу некрштене умрле девојчице", а чешки nav означава "царство мрака, онострано" (Reiter: 188).

Занимљиво је да у источној Бугарској није познато име нави. И. Георгијева наводи више термина којима се исказује суштина овога демона смрти: нави, навъе, навляци, навяци, сврейчета, душета, свирци, лаусничета. Нави се не виде, они лете ноћу и тада попримају облик голуждравих птица. Најчешће иду у домове где има породиља, трудница и новорођене деце; спуштају се тамо кроз оџак, а затим овим особама пију крв или их гуше; они лете од глувог доба ноћи до првих петлова, и при томе пиште, свирају, криче - испуштајући дечје гласове. Трудница или породиља када их чује одмах се онесвести, а каткада и умире (Георг., 1993: 206). У Бугарској постоји неколико интересантних топонима са основом овога злог демона: Свирчево, Г. Д. Свирови, Свирково, Свирачи.

У српском језику адекватан термин за нави јесте некрштенци, у хрватском невидинчићи, невидмићи. "Код Срба и Хрвата нави се приказују као велике птице са дечјим главама. Они поткрадају млеко од животиња које се музу. Онај ко је у истом часу рођен када и нави, у стању је да их види. Код Пољака и Украјинаца дечје душе се појављују делом у људском, а делом у животињском облику [...]. Њихова обележја су истоветна као и на Балкану [...]. Код Украјинаца се нави сматрају и кућним вампирима, код Великоруса се називају kikimory, то су кућни вампири" (К.е11ег: 189). Према Урбанчику првобитно су именима naw, nawie, nawka називане душе све деце која су убијена, уморена, сахрањена а да пре тога нису била крштена, затим неудате девојке и неожењени младићи, људи убијени и удављени. Једном речи, према традиционалном схватању постојао је страх од душа умрлих које су назване наве, тако да је овде реч о демону смрти. Постоје и писмени докази у Повести времених лет да су се епидемије у Плоску које су харале 1092. године објашњавале као дело нава (Повест, 1950).

Грим је дао драгоцену основу за разумевање смисла језичког облика овога демона. Наиме, он каже како је словенски термин смрт у свим словенским језицима женског облика, а да се у летонском јавља занимљив израз за смрт nahwe. Ту је још и израз код Словена за смрт Морена, Марана. Из овога произлази да су нави женски демони, који се у овом облику јављају у летонској митологији. Имајући све то у виду, можемо закључити да реч нав значи место куда умрли иду после свога живота. Именовање места, куда се иде после смрти, изражено је кореном нав, који је сродан са кореном ny, а све то изражава појам о умору. Тако код Чеха unaviti значи "уморан". Поред речи "нав" у словенским језицима постоји пансловенска реч "рај", па се може "претпоставити, да код незнабожачких Словена она значи шумско пребивалиште праведних, и разликује се од термина нав, која би представљала пакао (Леже, 1984: 164-165).

Нема никакве сумње да се овај демон, односно божанство, портретира као хтонско, коме се приписује читав низ посебних карактеристика. Према сведочењу неких писаца, божанство у облику Ниа сматрано је код неких словенских народа за бога пакла, док су други теоретичари управо у овом истом језичком облику "ниа" видели женско божанство, "богињу подземног света".

Код Руса на простору Карпата термином Мавкы или Навкы назива се једна врста Русалки, које представљају душе умрлих, а налазимо њихову паралелу и у Бугарској. Код Словенаца се термином Mavjе, Navje зову душе умрле некрштене деце, како је, уосталом, и код Срба. Чајкановић вели да и код српског народа постоји успомена на ова демонска и митолошка бића, додајући како у том истом старом словенском пантеону, поименице у нашој народној религији, велику улогу играју још и виле, вампири, вукодлаци. Једном речи, нави представљају суђенице, породиљску грозницу.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Pet Mar 27, 2009 5:47 am
8. Здухачи - Змајеви

"Змајеви су 'огњена сила' - духови, који штите поља и берићет у њима од разних непогода у ономе атару и околини, где они бораве по високим планинама. Јављају се у разним облицима - могу да се претварају, преображавају: у облику лепа момка, змије, коња, вола, или друге које животиње. Понајчешће се јављају ноћу у 'глуха доба', и прати их нека светлост и као неки шум и потмуло тутњање. Људима не чине никакве штете нити пакости, већ су им од користи, јер чувају поља од града (туче) и олујине - 'алине' да не дођу у њихову околину и пољу квара нанесу. Кад се подигне олуја и град, онда се каже 'але се подигле и 'вириште', разбуктале се'". /Алекса Васиљевић/

Појам "здухач" - у овом језичком облику, као демонско биће, познат је пре свега у Црној Гори, Херцеговини, у делу Приморја и у Санџаку. Други облик, змај - у истој функцији, познат је у "источној" и "централној Србији" као и у "северним крајевима". Здухач, као и ала, може бити човек, чак и најмање дете, али може се јавити и у зооморфном, животињском облику и то, како смо видели, у лику пса, коња, али и петла, овце, говечета. Дакле, постоје две форме змаја: зооморфна и антропоморфна. Основна је дужност здухача / змаја, како је речено, да брани пољску и сточну плодност свога краја, пре свега од ала - као искључиво негативног демонског бића, али и од туђих здухача, као и да у свој крај преносе плодност неког другог, богатијег подручја.

Кад хоће да пође у борбу змајево тело се успава, а душа иде у облаке, тамо се бори и све оно што се догоди здухачевој или змајевој души, десиће се и његовом телу које као мртво лежи на земљи. Борбе се дешавају у ваздуху, у облацима, уз највећи вихор и непогоду. Оружје здухача су нагорели угарци с обе стране, затим, сламке, зашиљено пруће, и посебно, метла с гумна.

1 - Атрибути змаја. Здухачи и змајеви се рађају у кошуљици, и то тачно одређеног дана. Наиме, рађају се у петак у тачно одређеном часу. Здухачи и змајеви су "добри, поштени и праведни", те се често идентификују са свецима и анђелима, са којима се, иначе, по предању, често састају. Српски здухачи, односно змајеви, једним делом својих функција јесу својеврсни локални демони ветра, па им је тешко наћи аналогије у индоевропским веровањима.

У корену речи здухач налази се дух, тако да реч "духовит" и иначе означава човека који у себи има специјалан "дух", сличан духу здухачевом. Установљено је, како рекох, да су здухачи подударни са змајевима. Змаја и здухача треба, да поновим, разликовати од але или аждаје, са којом се, с обзиром на њихову генетско-митолошку везу са змијом - као хтонским бићем, змај као соларни демон најчешће конфронтира. Змај је првобитно био замишљен као велика крилата змија. У српским народним песмама и приповеткама попут "Змије младожење", може се приметити да и сама змија често има особине змаја: "Није ово змија краосница, но је ово огњенити змају". Према српским веровањима, змај и постаје од змије коју за девет година није видело човечје око. Према другим изворима, у неким деловима српства верује се да змај постаје када змија напуни четрдесет година. За змаја је нарочито карактеристична ватра, коју избацује на уста, и која одскаче од његовог тела. Змајеви су "огњени људи" и "огњене силе". Поновићу једну нашу карактеристичну загонетку: "Одовуд клада, одонуд клада, у сриди змај лежи", одговор гласи: „ватра".

Змајеву епифанију ("епифанија" = "објављивање самог божанства" или пак неких његових атрибута и карактеристика) одликују: велика светлост, грмљавина, севање, потрес, снажан ветар. Према Вуку: "За змаја пак мисли се да је као огњевит јунак, од којега у лећењу огањ одскаче и свијетли". У појединим крајевима у народним веровањима наилазимо на амбивалентну и чак контрадикторну функцију змаја: с једне стране, у пољу - где змај падне - настаје суша и постаје опасност за усеве, али исто тако, где би се у поље бацила глава убијеног змаја, тај би предео почео да доноси обиље плодова. Другим речима, као да је трупина змаја носилац хтонске, недоброхотне и зле природе "змаја", док је глава израз соларне и позитивне снаге. О томе говори и сама генеза "змаја". Уосталом, глава "змије" и "змаја" у магијским радњама, као и у епу, има нарочиту оплодну снагу.

2 - Змај и Соко - форме српских митских хероја. Према старијем народном веровању змај, као и ала, живи у језерима и великим водама, док се у каснијем времену, у доба већ сасвим изграђене соларне митологије - која кореспондира са формирањем српске државе, змај одиже од хтонског тла и почиње настањивати најпре пећине, а затим високе и неприступачне планине, каква је, на пример, планина Јастребац у близини древне српске престонице Крушевца, односно Шар планина нешто јужније. Често се у нашој епској поезији соко и змај изједначују.

Према фолклорном материјалу наши змајеви бораве на "чардаку ни на небу ни на земљи", дакле, у облацима - као и виле. Управо та њихова позиција: ни сасвим горе - на Небу, али ни доле - на Земљи, промишљена у складу са митолошким моделом који симболизује "дрво света", показује да се змај јавља у улози космичког медијатора између горњег и доњег света. У том смислу је и соларни атрибут "светлост" једнако парадигматичан за змаја као и за сокола, уколико већ не представљају, структурно гледано, једно те исто митско биће. У песми ''Дијете Јован и ћерка цара Стефана", видимо како и соко живи на врху неприступачне планине, али је и овај соко по свој прилици змај, што доказује његова епифанија. „Сва се кула из темеља љуља,/ Од сокола свјетлост ударила" (Караџић, VI, 1935: 15-16). У песми која следи реч је о процесу иницијације. Отац у кавезу чувао девојку, не хтевши је обећати ниједном просцу. Па ипак, како то у песми бива: "Нити види сунца нит мјесеца/ Б'јела дана ни млада јунака./ Када једно јутро рано било, / Долијеће сокол птица сива, / Разбија јој врата од прозора / и ул'јеће у бијеле дворе, / Смеће с' себе ситне перушине, / Оста јунак ко на гори сунце. / И он љуби лијепе дјевојке./ Отоле се сокол упутио/ И говори лијепој дјевојци:/ 'Остај с Богом, драга душо моја!/ Ако би се љубав обазнала,/ Пиши мени листак књиге танке/ Пошљи ми је гори соколовој'" (Јунпјес., 1896:100-101).
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Pet Mar 27, 2009 5:47 am
С обзиром на то да су, социолошки гледано, позиције српског и бугарског народа готово истоветне, будући да су једини у средњем веку имали државно устројство својих народних заједница, то је и у српским и у бугарским представама преовладала карактеристика змаја у лику бића које се фиксира за средишњи - Земаљски, и горњи - Небески простор, док је царство подземног свеша припало хтонском бићу - али, односно код Бугара - ламији (види Георг., 1993: 128). Сасвим тачно примећује Георгијева, да се за структуру змаја везују амбивалентна својства: добро - зло, при чему је за разлику од представе "змаја" у источно-словенском фолклору, у коме налазимо његову негативну функцију, управо у културама балканских Словена змај носилац начела Добра, док су негативни атрибути пренесени на ликове але и ламије. Тако је код Јужних Словена основна улога змаја вазда била да се бори са ламијом и алом, чиме се остварује космичка равнотежа и успоставља природни ред ствари (Георг., 1993:123).

О мешању типичних "змајевских" особина са особинама "ала / аждаја" дошло је због полазне онтичке и генетске сродности, будући да је змај исходио од хтоничног демона - змије, од којег води порекло и ала. По предању, како је речено, змај постаје од четрдесетгодишње змије, а ала од стогодишње змије. То је и разлог због чега се, не ретко, код змаја уочавају и негативне особине: прождрљивост, људождерство, сисање човечје крви. Исто тако и онај познати митем, према коме змај лежи на скривеном благу и чува га, представља само транспоновану старију верзију према којој аждаја у грчкој митологији чува благо. Уосталом, и вр-ховно митолошко божанство, и не само древних Словена, најзад, и самога хришћанства, садржи у себи карактеристике и атрибуте и "доброг" и "злог" божанства, које помаже и воли свој народ, али се и сурово свети и кажњава непослушне.

3 - Змајеви, виле и вуци - митски представници народа. Ову тезу изрекао је, с пуним правом, В. Чајкановић. „Као вуци и виле, тако су и змајеви митски представници српског народа" (Чајк., V, 1994:272). Када је реч о поимању "змаја" у српском митолошком систему, преовладало је схватање да су змајеви пријатељи људи, да носе одлику светости. Из тога и произлази њихово стављање у исти ред са свецима и анђелима, са којима чине "Божју војску". Овим су, у основним контурама, створени митолошки услови да од змајева постану врло популарна национална божанства, и уједно читав митолошки пантеон у српској религији. Наши истраживачи народне религије који су се превасходно ослањали на бројне анализе о улози змаја у нашим народним веровањима, установили су како су анђели, свеци, виле и змајеви у основи својој народни идеали, који бране све оно што је у свету добро и поштено, па су стога и поборници правде и истине. У митском језику Турци су але, а Срби змајеви, па су, утолико, као вуци и виле, и змајеви митски представници српског народа.

Бугарски митолози откривају змајевске црте и у хришћанским ликовима, нпр. код св. Николе. Према неким народним схватањима змај настаје од шарана. Познато је да Срби у неким крајевима управо стога не једу шарана у смислу предохране против епилепсије, а свакако и зато што је реч о табуисаном демонском лику. Из праксе знамо да је шаран основна обредна храна у част св. Николе, а кост од главе ове жртвене рибе јесте апотропејон и зашива се на дечјој капици (Георг., 1993: 129). Коначно видели смо у одељку о "змији" како "епилепсија" и "змија / змај" митолошки кореспондирају у магији и обреду!

Најкраће, вук и змија као териоморфна демонска бић.а припадају ире свега оном типу друштвене организације српског народа која се одликује матријархатским поретком - са доминантним елементима хтонске религиозности, када је породица била основа заједнице. Са друге стране, виле и змајеви јављају се на вишем степену друштвене мобилности, када је постигнута национална држава, са патријархатском основом, чему одговара соларна митологија.

На јужнословенском простору постоји огроман број топонима са основом "змај" и "змија", близу 100 на мапама ситније размере. Змајевац најчешће извор, врело, кладенац, Змајан, Змајева греда, Змајева пећина, Змајева река, Змајевица, Змајевка, Змајево ждријело, Змајевска вода, Змајевски поток, Д.Г. Змајне, Змајовача, Змајселе; Змијавац Змијавци, Змијан, Змијанац, Змијаначка река, Змијање, Змијаре, Змијача, Змијаначке греде, Змијаница; Змијевац, Змијевача, Змијевачка драга, Змијевачки мост; Змијина гл.; Змијина гомила, Змијска гомила, Змијинац, Змијница, Змијова дубка, Змијски крш, Змијски и.; Зминац, Зминица, Зминичко јез., Змиња гл., Змињак, Змињац, Змињевача, Змиштак; Змиорница; Гуја, Гујаничке ливаде, Гујевац, Гујина гл.. У Бугарској топоними са основом "змај": Змеево, Змеино, Змейево, Змеево, Змейовецъ
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Pet Mar 27, 2009 5:48 am
9. Куга, чума, мора, бабице

"Срби кажу да је куга жива као жена. Многи кажу да су је виђали где иде завешена бијелом марамом; а гдјекоји приповеда се да су је и носили, т. ј. она нађе човјека у пољу, или срете гдје на путу, а гдјеком дође и у кућу, па му каже: 'ја сам куга, већ хајде да ме носиш тамо и тамо' (куд она хоће). Онај је упрти на кркаче драговољно (јер већ њему и његовој кући неће ништа учинити) и однесе је без икакве муке (јер није тешка ни мало) куд му каже. Куге имају преко мора своју земљу (гдје само оне живе), па их Бог пошље амо (кад људи зло раде и много гријеше) и каже им колико ће људи поморити; али и њих много пропадне од паса: зато кажу да се врло боје злијех паса". /Вук Караџић/

1 - Куга, Чума и Мора или Морија су синоними. У демонологији - која је истовремено и наука о демонима, преовладало је мишљење да је овде реч о својеврсном демону болести. Сва три израза, међутим, чине смисаоно језгро са митским божанствима: Мораном и Бабом. Реч "куга" вероватно је потекла из старонемачког. Чума и Морија су, пак, словенске речи (руски чума, пољски džuma). Кугом се називала "свака зла епидемија, сваки помор", те је куга, у ствари, демон помора. Видели смо да куге, као зле демоне, Бог шаље да помори оне људе на земљи који су грешни или погрешно радили. Отуда и приликом обраћања Богу, од њега се углавном захтева да дарује човеку добро, а отклони несрећу. Тако је Бог "Здравље дао воку и тежаку,/ Заклонио куге и морие" (Станић: 222).

Кад куга мори, вели Вук, онда јој слабо говоре куга, него кума како би је умилостивили. Исто тако не смеју увече оставити неопране судове; јер она дође ноћу у кућу те гледа јесу ли судови лепо опрани, па ако не буду она све кашике и чанке изгребе и отрује. Каже се: "Купи као куга ђецу'' али постоји и клетва: "Тако ме куга не уморила!'' (Караџић, 1987: бр.5178).

Куга је, дакле, жена или девојка; понекад се замишља и као баба; има расплетену, замршену косу која јој допире до земље. Обично је невидљива, мада је могу видети људи рођени у суботу - "суботњаци". Она иде сасвим нага, има велике груди, које при раду пребацује преко рамена. Уосталом, тако ради и дивска мајка. Има танке ноге и буљаве очи. Али, чума се боји паса. Она се замишља још и као демон са три главе и козје ноге. Према народном веровању у Црној Гори "чума или куга постала је од вештице, која је девојком у виду море свет морила, и по смрти је прометнута чумом". Из овога следи да је куга првобитно хтонични демон. У кућу улази кроз оџак или таван. Иако је Вук описао кугу како је завешена белом марамом, затим, да наступа у белој одећи, најчешће се у народном веровању она приказује у црној одећи. За кугу је карактеристично да не може да пређе преко воде. Појава куге пада нарочито за време некрштених дана, тачније, од Божића до Богојављања, и у томе времену, као што знамо, у великом покрету су све душе и демони, почев од духова предака до злих и мртвачких демона.

Због изнете чињенице да их из њихове, тзв. чумине земље Бог шаље на земљу "кад људи зло раде и много греше", одређујући им при том колико ће људи поморити, што значи да оне свој посао обављају плански и по извесном реду, може бити да се и сама епидемија, нпр. помор стоке у селу, код нашег народа назива редња. Отуда по веровању народном Чума има и свој списак, тефтер, у који уноси имена људи које хоће да умори. Кад куга хоће да умори, она уђе у кућу, седне код ватре и устрели у срце кога хоће. У принципу куга убија стрелом или својим погледом. Понекад се замишља да куга мете метлом. Познато је, иначе, да се метла користи као заштитно, апотропејско средство од куге. Опште је веровање да куга долази у оне куће у којима су видљиви прљавштина и нечистоћа, и зато се, када се она појави у неком селу, води рачуна да у кућама људи све буде чисто. Каткада се у току лета врши тзв. "прогон стоке" између живих ватара, обред који има лустративни карактер.

Од магичних предмета против ње се употребљују следећа позната апотропејска средства: чешаљ, корито или бакрач с водом, бели лук и катран, крстићи од црнога глога. Кућа се опасује тканицама. Из овога видимо да су средства заштите готово до танчина истоветна са онима која се користе и у случају магијске одбране од "бабица", тј. демона који нападају породиљу и новорођенче. Коначно, као средство истеривања куге јесте провлачење човека кроз кошуљу коју је изаткало и сашило, за једну ноћ, девет голих баба. За време помора куге у Јагодини 1837. године, кнез Милош Обреновић је наредио да девет баба, у тајности, за једну ноћ изатка такву кошуљу, кроз коју се најпре провукао сам кнез Милош, а потом је наредио да то учине и сви чланови његове породице, а онда је провлачењу приступила и кнежева војска. Друго познато средство заштите од редње у селу јесте оборавање. Наиме, да би се обезбедило село од куге, потребно је да два брата близанца обору село са два црна вола близанца. У Срему, каже Вук, уместо волова плуг би вукло "шест девојака мљезиница голијех нагијех, а најстарији човјек из онога села плужи, и то се ради ноћу у глухо доба" (Караџић, 1852:432). Постоје и тзв. Кугини или Чумини празници. Такав је празник дан Св. Атанасија (18. јануара по старом), који се у народу зове "Чумин дан", и тада се приноси жртва у овну. Светога Атанасија и Св. Антонија, који се слави дан раније, 17. јануара, народ назива чуминим свецима. По веровању Чума слави Св. Антонија, а сутрадан, на Св. Атанасија, она изиђе да види ко не светкује ова два њена свеца и строго их кажњава. Народ верује да онај ко се разболи овога дана, на Св. Атанасија, неће остати жив. Овога дана жене не раде, не преду вуну и не ткају.

2 - Бабице. На крају само укратко о демонском лику "бабице". У свом огледу Порођајни демони у веровању нашега народа ("бабице") Тихомир Ђорђевић је овог злог демона описао на следећи начин: "Још док се дете није родило почињу око породиље облетати бабице, то јест зла бића која хоће да уморе дете и породиљу", установивши како се често "уместо имена бабице чује, али врло ретко, и име наве". Он је при томе забележио и следеће језичке, односно семантичке еквиваленте термина и појма "бабица" на нашем етничком простору: бабице, бапке, бабиле, наве, але, сотоње, зли дуси, вештице, самовиле, јуди, навјаци, лошотија, сенка, навој, мацаруо, свирци, хунапи (Ђорђевић Т., IV, 1984:106-107 и д.). У Хомољу су бабице "жене дуге косе и у црнини које се не могу видети и које породиљу и новороче нападају, особито ноћу" (Милос., 1913: 95). Није тешко видети да се у кругу тзв. "злих демонских бића" често налазе истоветни термини: нави и бабице, али и вештице и мора, ту су и але, па и ликови који су примарно присутни у источно-словенској митологији, какав је лик лошотије.

Топоними са основом чума у Србији: Чумавићи, Чумајски и., Чумин до, Чумић, Чумићи, Чумићско бр., Чумово, Чумовица, Чумски врх; у Македонији: Чумин врв, Чумово, Чумовска р.; у Црној Гори: Чумајевица, Чумовица. У Бугарској: Чумаковци, Чумиръ, Чумерна, Злочудово.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Pet Mar 27, 2009 5:49 am
10. Ђаво

"Пре него што је почео Бог стварати свет, створи своје помагаче, слуге, који ће му помагати при стварању, а то су анђели, који се разделе на разне групе, и поделе у разне степене по старешинству и послу, који имају извршавати. Један од тих верних слугу Божјих - ђаво, пошто је некако докучио тајну Божију, да може и сам нешто стварати, одметне се од Бога и почне за себе стварати свет, а све уз пркос Богу. Тако: Бог створи човека, а ђаво - жену; Бог - овцу, а ђаво -козу; Бог створи псето, а ђаво - мачку; Бог зеца - а ђаво - лисицу; Бог створи свирајку - дудук - а ђаво гајде мале - карабе; Бог, да би надвисио ђавола, створи велике гајде, а ђаво, уз пркос - бубањ; Бог створи вола, а ђаво - коња; Бог створи пчелу, а ђаво осу; Бог - свилену бубу, а ђаво - гусеницу". /А. Васиљевић 1894/

Ова прича има и своју другу варијанту:

"Бог створио од свога сјена брата и надио му име Микаило, па му допустио све знање, што зна Господ да зна и он. Пошто му све знање допустио и он дознао све што Господ зна, онда стио (хтео) више нешто преправљати него и Бог што је знао. Рече му Господ - Брате, Микаило, немој више тако! Он га не хтедне слушати, но и више чуда ствара. Господ пошто виђе ђе га неће слушати, рече овако - Доселе био мој брат Микаило, а оселе ђаво Сатанаило! И тада кажу да су постали ђаволи" /Шаулић 1931: 51./

Ова прича, међутим, има и своју трећу варијанту у скаски о Дабогу, о чему ће касније бити више речи. Дакле, ђаво је, нема сумње, веома сложен митолошки лик. Подсетимо се става неких наших митолога да је врховни српски бог имао својства хтоничног божанства, тако да се и митски лик ђавола доводи у најближи однос са поменутим српским божанством. Сматрало се да ни један други демон није преоптерећен толиким наследством из старе вере као ђаво. Према Чајкановићу "ђаво (diabolos, Сотона, Луцифер) из хришћанске догматике је противник Божји, непријатељ људски, персонификација греха и зла". Отуда у скаскама, посебно на динарском простору, често наилазимо на примере да се жена доводи у везу са ђаволом. Према народној имагинацији, ђаво је створио жену. У питалицама са динарског простора наћи ћемо више таквих потврда. "За што има више женских него мушких? - Јер сваког зла има више" (СНЗ, 1877: 248). Али ту је и занимљиво следеће питање и одговор на њега: "Које је зло потребито на свиту? - Жена" (СНЗ, 1877: 253).

1 - Атрибути који се приписују ђаволу. На ђавола, онако како га замишља наш народ, подсећа Чајкановић, пренесене су функције и митови из наше старе вере који су се раније везивали за нашег старинског врховног бога. Зашто је дошло до ове замене функција у лику ђавола, и како је портретиран лик новозаветног ђавола? Он је противник Божји и извор свакога зла; ђаво је "крвник људски од почетка", али у исто време је и веома моћан; речју, ђаво је "кнез овога света" или чак "Бог овога света"; он је Бог на земљи, док је онај "Бог истинити" - владалац Неба. Таква представа дошла је цркви, вели Чајкановић, као поручена. Наиме, будући да није могла сасвим искоренити веру у старинског врховног бога, она је на ђавола пребацила све функције тога бога, и на тај га начин ликвидирала и онемогућила. Нешто слично догодило се и са германским Воданом и словенским Црнобогом. И по својој спољашности, по природи и функцијама својим - које нису увек негативне, ђаво је, доиста, верна слика некадашњег нашег врховног бога. Ђаво је демон доњега света. Дакле, он има исту основну црту као и наш некадашњи врховни бог, па је због тога ђаво црне боје. Поред тога, ђаво је, као и древни српски бог, хром. О томе говори део из једне наше скаске Св. Сава и грјешник. Реч је о томе да су ђаволи дошли једне ноћи да воде са собом једног неверника.

"Замотају га у поњаву [...] па ш њиме фију у најдубљи вир у Корани. Ћапе га два међу се: један за руке, други за ноге; па све неколико пута забури га у воду; а онда опет извади. У томе дошао најстарији, шепави враг; који намјести велик усијан наковањ крај воде. Замахнувши над наковњем тешкијем гвозденим батом, центењаком; заповједи онима што га шмурају, да му га донесу" (Бубало, 1936:60).

Како видимо, ђаволи живе у води, у виру, међу њима постоји најстарији, криви, шепави ђаво; најзад, они се баве ковачким занатом.
MustraBecka
MustraBecka
Ženski
Datum upisa : 11.12.2008

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Pet Mar 27, 2009 5:49 am
Поред воде им је наковањ, а ту је и тежак баш. Полазна је теза В. Чајкановића да митски лик "ђавола" носи све супстанцијалне црте српског врховног Бога. "Ђаво се нарочито разуме у лекарство /.../ исто онако као Водан и Хермес и као наши свеци за које смо раније видели да су заменили Дабога (свети Аранђео, свети Сава, кума Смрт); ђаволи најчешће лече од очију, и у вези с овим занимљиво је да се једна вода у околини Ђевђелије, којом се ('пре сунчева изласка') лече очи, назива ђавучком водом [...], док се иначе такве лековите воде обично називају или именом познатог Дабоговог заменика, светога Саве [...] или именом Видовим". Да је ђаво доиста наследио тога "старинског бога, доказ су и заједнички атрибути. Споменута је већ интимна веза између ђавола и вука, а вук је познати атрибут Воданов, и позната хипостаза Дабогова" (Чајк., III, 1994: 126). Све води томе "да се иза ђавола и овде крије Дабог, већ и због тога што је Дабог по превасходству бог проналазач. Ствар ће постати још вероватнија када додамо да је, према другој традицији, воденицу доиста пронашао не ђаво него свети Сава или Бог: а ми смо већ видели да је свети Сава, доиста, друго издање Дабога, а да Бог у традицији често очевидно означава бога из старинске религије" (Чајк., 1973: 404-405).

Као и врховно божанство, и ђаво је вечити путник. Брзина којом ђаво путује изванредно је велика, као и код Хермеса и Водана. Уз све то "ђаво има неизмерна блага, и он је, по својој вољи, давалац тога блага [...] а то је била главна функција и нашег врховног бога. Такође је позната особина ђаволова да зна и разуме све, и да је проналазач многих ствари, а такав је био и наш врховни бог, и њему сродна божанства, Хермес и Водан. Нарочито се ђаво разуме у лекарству". Тај наш "бог, и ђаво, имају и заједничке атрибуте: то су вук, пас, петао, коњ, капа, опанци. Ђаво је први начинио воденицу, и вечито се интересује за њу, као што је то случај и код нашег врховног бога; он је у вези и са ковачким занатом, који је такође био један од послова нашег врховног бога. Најзад, врло је важно да се ђаво још и дан-данас назива именом, или епиклезом, некадашњег нашег врховног бога: то је име Даба, које је хипокористика од имена Дабог''. Ђаво, каткада, може бити и добар демон или бар, према једној Вуковој пословици, ђаво "није онако црн као што људи говоре". У народним веровањима, ђаволи су често инкарнације предака и идентификују се са њима. Отуда када са стола падне залогај, не треба га дизати, јер то припада ђаволу. А тако се ради управо на даћама, а све у славу умрлих предака. Уопште узев, ђаволи се хране отпацима јела. Места на којима се сматра да ђаволи бораве или се на њима скупљају су: бунар, раскршће, гробље, воденице, ћуприје, огњиште и оџак, огледало, тестија с водом, и сама вода. Све су то истовремено и места на којима бораве душе предака, или манистички демони. Видели смо како у воденицу долазе вампири. Присетимо се Кочићеве Лептирице. Због тога се и каже да ђаволи крстаре ноћу, нарочито за време некрштених дана, будући да је добро познато да је то време када су душе мртвих у покрету.

Како смо видели, ђаво се често јавља и као водени демон, он живи на дну воде, у дубоким вировима и језерима, и назива се "водени ђаво". Према неким спољашњим одликама код ђавола запажамо следеће атрибуте: козје ноге и јарчеву браду, уши као у вола, затим, ђаво се често појављује са свирком и налазимо га тамо где се игра. У бити ђаво подсећа на Сатире из грчке митологије. Ни за једног другог демона не постоји толики број еуфемизама као за ђавола: он носи имена негативних демона из хришћанства, каква су Сотона, антихрист, или из богумилства - Сатанаило. Каткада добија имена према његовим телесним особинама: "куси", "репати", "рогати", "копитар", "брадаило", "онај с црвеном кожом", "у црвеним чакширама", "онај из јаме", "шепави". Ђаво је имао и свој култ. Пословица: „Ужди свецу једну свијећу, а ђаволу двије", као да указује на чињеницу да се свећа палила и ђаволу.''

2 - Да ли је ђаво један од ликова дуалистичке вере Словена? Постоји резерва код појединих научника, пре свих код Мирча Елијадеа, према хипотези да је код Словена постојао "дуализам Бог-Сатана. Неки научници су ову концепцију о Богу који је створио свет уз помоћ Ђавола протумачили као израз богумилских веровања. Међутим, та претпоставка се тешко може бранити. Пре свега, тај мит се ни у једном богумилском тексту не може наћи. Штавише, он није утврђен ни на подручјима на којима се богумилство одржало вековима (Србија, Босна, Херцеговина, Мађарска). С друге стране, његове варијанте су налажене и у Украјини, Русији и балтичким областима, до којих богумилска веровања никада нису допрла. На крају, [...] он је најубедљивије посведочен код народа средње и северне Азије. Претпоставља се да је иранског порекла".

Мирча Елијаде сматра да је овај дуалистички мит: Добро - Зло, Бог - Ђаво, у основи својој "прастари мит". "Његов велики оптицај у Евроазији и средњој и југоисточној Европи показује да је одговарао дубокој потреби народне душе. Указујући на несавршеност Света и постојање Зла, овај мит је, с једне стране, оставио Бога по страни од највећих мана створене Васељене, а с друге, откривао је оне видове Бога који су већ опседали религиозну уобразиљу архаичног човека: својство које поседује као deus otiosus (нарочито изражено у балканским легендама); тиме се објашњавају противречност и патње људског живота, а и друговање, или чак пријатељство Бога са Ђаволом" (Елијаде, III, 1991: 36-37).

Зашто је овај мит потпун? Прича о стварању Света, осим што објашњава порекло смрти и Зла, указује и на процес јачања дуалистичких схватања. Проучавање овог мита омогућава нам да појмимо начин на који је обичан народ стварао своје религиозне представе. Још дуго после свог преобраћења у хришћанство, народи источне Европе су оправдавали, путем мита, актуелно стање света и нашу људску судбину. Једном речи, хришћанство никада није оспорило постојање ђавола.

Постоји неколико топонима са основом: "враг", односно "ђаво", у Словенији "худо". У Србији: Ђаволачка страна, Ђаволски и., Ђаволска пећ.., Ђавоља варош; Враговац, Врагодо, Врагодол, Враголија, Враголије, Враголови, Врагочаница, Вражја глава, Вражји камик, Вражја црква, Вражогрнци, Врагочанска р., Врач, Врачевић, Врачево, Врачевац; у Македонији: Ђават, Ђавато, Ђавков крст, Ђаволов дол; Вражја чука, Вражји рид, Вражји вир, Вражин дол, Вражанска река, Вражогрнце, Враготурци, Вражија воденица, Вражале; у Црној Гори: Врагодо, Вражје јез., Вражегрмци; у Босни: Врачаревац, Вражовци, Вражји витли, Вражија коса, Вражићи, Вражић, Вражале, Вражалице, Враголово, Д.Г. Вражићи; у Словенији: Вражји пролаз, Вражји долци, Вражји вртец, Вражја Печ; Худо, В.М. Худо брдо, Худе стена, Худеж, Худеј; Худи, Худи Конец, Худа Полица, Худи и., Худи Рогатец, Худа Јама, Худа Лукња, Худа печ, Худа равен; Худичев Мост, Худиња, Ши. Худиња, Худење, Худињска долина, Худичев и., Худења р., Худичев боршш; у Хрватској: Вражић, Вражји врши, Врагашев Мост, Вражје корито, Враштшица, Вражски долац. У Бугарској: Дяволска р. Дяволско блато, Дяволски зал., Вража глава, Вражи дупки.
bezobradjanka
bezobradjanka
Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 50
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Čet Sep 30, 2010 10:49 pm
bezobradjanka
bezobradjanka
Ženski
Ribe Peto
Datum rođenja : 11.03.1969
Godina : 50
Lokacija : bg
Raspoloženje : uvek
Datum upisa : 26.07.2010

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

taj Pet Okt 01, 2010 2:07 am
Sponsored content

Srpska mitologija - Page 2 Empty Re: Srpska mitologija

Nazad na vrh
Dozvole ovog foruma:
Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu