Priče Samoške

Божји цвет – босиљак

Тако мала а уствари велика спона између Бога и Лале је једна чудна биљка која је некад красила сваку банатску баштицу и башту. То је онај неугледни ал' зото здраво миришљави босиљак.
Прође тако Лала поред баштице ал' никад у журби нег више онако кицошки да осети мирисе што се ту мешаду ко у сосином лонцу а ондак издвоји један мирис из тог мноштва - мирис босиљка. Сагне се, што би се пре рекло погне да га омирише а ондак задивљено и понизно откине једну гранчицу босиљка, скине шешир, па се закити. Тако окићен иде сокаком и селом.
Ето ти идила, шта ћеш више.
Лала босиљком окади и себе и све шорове ди год се прође.
Та ди ћеш више од њега. Дође ти ту Лала ко једна велика, шетајућа кадионица. Божји весник.
И Лала а и Соса воледу мало опоре и чудне мирисе, зото и уживаду у мирису босиљка.
Босиљак сви воледу а никад се не приупиту зашто га волу. Тако ти је то од памтивека а то ти је зото што је то права љубав. Кад неког волете а незнате зашто. И знате да од њега има и бољи и лепши ал' ви једнако само њега волете. Ето така је и љубав међ Лалом и босиљком.
Босиљак воледу Лале зеленог, онако једрог. Кад ноћу пусти мирис, па се увлачи кроз летњу ноћ у летњу кујну, ди Лала спава. Па га у сну мами и уздахе му и смешак из сна вади.
Исто тако га воле и осушеног, зими кад дође госпон попа, па узме ону киту скојом се свети водица а она Боже драги направљена од босиљка, па кад се скваси у води ко да оживи. Па замирише и босиљак а и она вода. Тако обична бунарска вода прекрштена и опојана а босиљком зачињена почне да се зове водица ил' Света вода.
Здраво много Лала воле босиљак, те му и песму пево:
'' Босиоче мој зелени драгане''. Сад нит му пева, нит га сади.
Лала босиљку пево, а овај се пружо и ширио на све четири стране да га свет омирише, а ширио се и по небу да га анђели намиришу, па да виде и Лалу. Док је босиљак мирисо и анђели гледали, Лали није ништа фалило, сад му сваки андрак фали. Ал' највише му фале Сосе. Нису оне скроз нестале нег се погосподиле, па само у град седу.
Реткост је посто босиљак у банатском селу. Така реткост да кад негде и замирише, Лала мисли да сања, а они што никад нису омирисали босиљак у чуду се питаду шта је то.
Каже свет да је све што је ретко и драгоцено. Босиљак је за Лале одувек драгоцен дал га било млого ил' мало све једно.
Како Лала да замисли живот без ките босиљка, са којом крсти своју Крсну славу, своју децу, марву кад је болесна. Кад са босиљком све крсти и благосиља. Кућу своју кади са тамјаном и прска сваки буџак и свој кревет ди спава са китом босиљка, да мирно живи и мирно спава.
Лала верује у босиљак и босиљак је верово Лали.
Ал' га Лала ко и самог себе истребио.
Нешто се Лали помело углаву, па истребио све што воле, а оно што га мучило то оставио да га још већма мучи.
Ово звучи ко да се Лала одреко блага овоземаљског, па се приклонио благу небеском, ко ли ће га знати шта је турио подкапу и у главу. Само Бог зна, људи могу да погађу. Ал' никад неће да погоде шта је опет Лала смислио.
Лала више неноси капу па нема зашта да задене босиљак а ни друго какво цвеће.
А, сирома шта има и да се кити.
Не кити се више ни Соса.
А, ко се не кити, дај се ни не дичи.

Ко диже прашину по Банату

Живо, а неличи да је живо.
Црно брашно што је земља породила.
Прашина!
Кад је Бог залије с кишом, она урасти и претвори се у блато.
Од кад је Баната није и прашине.
Прашину је измислио Бог, а створио Лала, табанајући по земљи банатској. Од силног табанања створио Лала ону тешку с два прста дебелу прашину. Створио је, а ни сам није знао зашто. Ваљда му је прва помисао била да кад се кери и бечи задигне ту исту прашинчину, па да лепрша за њим ко шлајер за невестом. А, ондак видо сирома да ће прашина да га угуши, па се мало примирио. А, и од бедног што га снашо живота престо да се кери.
Није баш да се Лала и прашина неволеду ал'су ваљда досадили једно другоме, па почели да се инате. Она њему скаче уочи, а он њу псује и запцива.
Лала није никад сконто да су прашина и он једно. Јер у шта би мого Лала да се претвори кад умре, нег у земљу, а кад се просуши у прашину. Тако бемга испадне да Лала кад псује прашину, псује самог себе.
Није Лала изговорио оно: '' За добрим коњем прашина се диже'', због коња нег због себе. Све што Лала ради, ради због себе ал му некако увек на контра изађе. А, то опет зото што он стално контрира, па га господ Бог тако опомиње. Лала не одустаје већ фурт контра тера.
Неби Лала био Лала кад неби лукаво победио оног ко га једи. Тако је и за прашину, свог вековног непријатеља нашо лек. Лек против прашине је сланина. Не свака, нег она што је лалоши зоведу сапуњара. Она није бела, већ од белине и масноће прелази у розо. Што Лале кажеду: '' Ко путер је'', и ако знамо да путер није роз.
По Банату дижу прашину и Сосе.
Затим вршалице и остале скаламерије што је неко измислио, а Лала дотеро на земљу банатску да је поплаши и пати.
Још прашину дижу и кере кад им газда веже шерпењу о реп, па бегу сироте усвет и од газде и од оне шерпење што им тандрче иза репа.
Прашину дижу и мале Лале кад боси трчиду, а све мисле да су коњи, мада више личе на магарце нег на коње, а после и кући онако прашњаве мати истуче, па им преседне и прашина и коњи.
Највећу прашину у Банату ипак подижу алапаче банатске. Оне за свим и свачим дижу прашину, па и на саму прашину дижу прашину и ларму. Оговару кога и кад стигну, а увек стигну, па што би прашина била изузетак.
Највише прашине је некад било у Банату код цркве, школе и месног посланства, ди је свет банатски највише табано. Данас би је највише ваљда било испред суда, јер сад свет банатски тамо највише воли да седи, ал срећа у бетон, па се Лалина брука и срамота невиде.
Прашина је иста ко и Лала.
Кад је гледаш како онако лењо лежи наземљу мислиш ништа ти неможе, ал чим дуне кошава, а она очи да ти истера. Ако је још пажљивије загледаш видиш да је то мала трунка која ти опет ништа неможе, но кад видиш сву прашину заједно, виш да може да те удави и угуши само да оће.
Ње има свугде, ко Лала је, ал чим падне киша нема је нигде, ни за лека. Јер се од ње ома замеси блато. Зото ваљда и за Лалу кажеду злобници да је тежак ко прашина и блато заједно.
Прашину дижеду по Банату и младе снајке што се тек учиду да чисте сокак.
Само старе Лале не дижу прашину, јер осећу да су једно шњом, па не би превремено да је узнемераву, већ вуку ноге по њој, ко да желе да је запамте како им пролази кроз натикаче, и шкрипи и гребуцка између прстију ко најфинији господски пудер.
Прашина памти исто ко и Лала, док не дуне први ветар ил неко не протабана преко ње наново. Што би се рекло, памти од данас до сутра, на кратко.
Ал није то ни тако лоше, јер и она ко и Лала није злопамтило, па час посла опрости и заборави.
Сад баш га, Лала мисли да то није паметно, ал да је добро. Јер се Лала, Бога боји, па неће бар на оном свету да испашта ко овдекана.
А, испашта за ништа.

Лудаје

Није лудаја на овоме свету само Лалина ал' је Лала само њен.
Кад мраз почне да штипа и суши све што је на земљи банатској и кад почне да утире пут зими, ондак се по њивама ко да и је неко с неба набрзину побацо, појаве беле и жућкастоцрвене лудаје.
Кажу злобници да је највећи брег у Банату лудаја, па кад се Лала на њу натакне види цео Банат. Но ми прави банаћани знамо да то немож да буде и да није истина, нег се то кандар неко с нама швота и подсмева.
Лудаја то ти је браћан мој да знаш најслађа ствар на свету. Њу подједнако воле сви у Банату, па чак и марва и свиње.
Чим се обере кукуруз и посече тулузина појаве се лудаје поњиви и маме Лалу да и обере, натовари на кола и носи кући. Лала то једва дочека, па чим стигне кући он ома тера Сосу ил' матеру ако му је жива да тегли коре и пече лудајнице. А, ако је баш радно време и нема залудни укући, ондак бар да му испеку лудају у рерни ал' да пусте мало више да се испече да се упије онај софт што лудаја сама од себе пусти. Лала лудају највише воле да је ко колаче. Што ми зовемо лудајнице, још ако има мало цимета милина једна. Соса више воле да лудају истреје на треницу, па да је пошећери и пече у рерни, а мале лале и маторе највише волу да се лудаја пече у фуруну са целом кором и мало шећера одгоре.
Лала од малена навикне да је лудаје, па и кад се замомчи и почне да пије а он још једнако воле лудаје да је.
Лудаје сеје Соса. Она увек побаца и семе од оне марвенске лудаје, па да има зими марва шчим да се ослади. Лала те марвенске лудаје сече на пању са сикиром и даје је марви и свињама. А, марви се тако осладе оне њине лудаје, да немож сирота да доћека да Лала оне лудаје исече, већ се дере докле год им он не баци у јасла а оне навале ко просте на лудаје. Соса коре од лудаја ко и од лубеница побаца живини, да има шта да вива и кљуца. Живина чим види лудају, стушти се са вр баште, радосно кокодачући и све од среће певајући. За живином јуре патке, гуске и на крају се и тупаве ћурке досете да дођу. Но докле оне дођу коре су већ искљуцане.
Лудаја се је само у касну јесен и узиму. Она је замена за сунце, зото њу Лала и воле.
Лудаја је Лалино омиљено воће и ако она није воћка.
Семе од лудаје Соса остави да се осуши, па да има шта следеће године да посеју. Остало семе мете у рерну па испече, па и укућани ал' само они што иму зубе у сласт изгрицку у дугим зимским вечерима.
Лала напуни џеп од чакшира са семенкама од лудаје, грицка и пљуцка кад изађе наћошак да се издивани са комшилуком и да чује шта има ново у село. А, село велико па новости млого: те овај умро, оног преварили бећари на вашару, онај се опет потуко и још свашта чује. Лали брзо такав диван досади, па ајт кући у легу.
Неки тамо у бели свет плашиду децу с лудајама. Чуо је то Лала посигурно, а овде се деца отимаду о лудаје.
Боже јел истина да има тако простог и нерасуђеног света, чуди се Лала.
С таком лепотом да плашиду децу и народ.

Зашто Лала неверује у чудо

Лалоши неверују у чуда и чудеса, јер су сами по себи чудо.
Неверује Лала јер му је чуда преко главе и своји и туђи. Како чудо може још да га задеси. Кад му се већ све што други само и помисле, већ десило.
Лала једино верује у назови чуда ил' чудеса која долазе од људи. А, у чуда од Бога ил' чега сличног што долазе неверује ал' се здраво боји.
Оће Лала тепајући да вас псује са: '' Чудо ти твоје '', ал' то вам и овако ништа под милим Богом ни не значи. Нег он то каже тек онако, да помене неко чудо, сад ваше ил' његово свеједно је.
Чим устане Лалу неко чудо довати. Зар није право чудо кад му умре комшија што је шњим баш отојче пред ноћ седио и диванио на клупи, а био баш здрав и расположен. Јер није чудо кад вам кера упадне у бунар из чиста мира, шта ћеш веће чудо. А, какво је тек чудо кад се спремаш да идеш нањиву да вршеш жито, сунце пржи ли пржи, а ондак удри из ведра неба град па ти све сатари. Јер кад се упутиш на рогаљ па се фурт сатиреш ко да те неко отурива.
Дал си се ти то онда нашо у чуду ил' чудо у теби. Највеће чудо је кад Соса цело преподне не проговори ни реч, а није ни болесна ни бесна.
Чуда је код Лале сваки трен и на сваком кораку. А, њему нису баш потребна низашта.
Има таки који једва чеку туђе чудо да се швоту. Има опет и они који своје чудо невиде а туђе још како виде.
Чудо ко чудо, траје кратко, па дође друго. А, и то друго није здраво страшно кад се појави треће. И тако фуртом. Како онда Лала да верује у чуда кад код њега ни чуда нису ко кодруги.
Лалина чуда су свакидашња, те се он небрине здраво, ко неки други, код којих су чуда и чудеса страшна и у која ти други онако здушно верују. Не само да они верују нег теру и друге да верују у та њина чуда и чудеса.
Лала верује једино у Бога.
А, у чуда и Соси никако неверује. Соси неверује јер му фурт замазива очи ко и чудо. Па ондак испадне да и код рођених очију ништа живо невиди.
Лала је највеће чудо на овоме свету. То што ви у ово неверујете, то је ваша ствар. Да вам сад објашњавам што је Лала највеће чудо на свету немам кад а и да вам разтолмачим ви се неби сложили самном, па што би се и трудио.
Лала се чудом чуди ал' у чуда неверује, јер би моро сам себи да верује, а то није добро, јер како да верује, кад сам себе пати. Па то испадне ко да је сам себи највећи душманин, што опет мож ал' и немора да буде чудо.
Чудо је како је Лала опсто на земљи банатској и како је земља истрпила све ове године Лалу. Гута га она полако ал' сигурно само Лала то тако невиди. Он фурт мисли да је земљу зауздо и да је он газда, ал' није, истребила је земља праве Лале. И то је чудо највеће у које Лала треба итно да поверује ако оће да постоји неко на овој кугли земаљској ког зоведу Лала.
Јер ће чудо да бидне па Лала више неће постојати.
И ето опет чудо којем ће се други у чуду чудити.

За сам крај

Прави Лала за Банат живи, они други од Баната живе.
Кад вас ова моја писанија увати под своје, а ви једино имате задатак да се замислите и видите колко сте или нисте Лала јел Соса.
Колко мислите да сте утекли од своји корена.
Замислите се колко сте финији, културнији ил' бољи од ваших предака.
Замислите се колко се ви патите а колко су се они патили.
Шта сте ви а шта они створили. Колко и за шта сте и' све осуђивали.
Шта сте њино сатарили.
Шта сте тако силно и страшно допринели свом и њином Банату.
Само се замислите онако искрено и причајте мало са собом и са другима. Кога волете, ко вас воле, кога би да волете.
Замислите се колко сте руку нови ви дали Банату, колко сте суза над земљом пролили. Суза од муке, не од беса ил' туге.
Замислите се и опет колко сте пута погледали у земљу банатску, у небо банатско. Колко сте пута казали да нема ништа лепше на свету од Баната. И колко пута сте били поносни што сте из Баната.
Замислите се дал је поштено да нејдете у цркве које су ваши преци на срећу своју и са муком и инатом створили, а сад оне зврје празне. Колко пута сте обишли реке, мочваре и оно мало брда у Банату.
Замислите се колко сте пута обишли Банат уздуж и попреко, дал знате која су села у Банату и ко у њи седи.
Шта ви уопште знате о Банату?!
Колко сте ви потребни њему а колко он вама, колко сте ви то важни и дал сте стварно важни онолко колко мислите.
Еј, бруке и срамоте ако се уопште незамислите, ондак нам је Банат стварно распет на највећем крсту који је свет видијо.
А тај крст је бездушност људска.
Кажу да постоји нека земља слична нашем Банату, па још и боља само нико незна ди је.
Да ви мени верујете на реч!
Банат вас здраво јако воле, а ви се замислите дал и ви њега волете. Јер само је љубав спас за лалошки свет.
Вичите с љубављу а не са поносом да волете Банат. Понос је пролазна ствар ал' љубав није. Бар није она права, она је моји БАНАЋАНИ вечна, ко Бог што је вечан.
Банат ће да траје онолико колико Бог одлучи. Јер једино он има право гласа и ми то још нисмо ил' нећемо да сватимо. Па се узалуд отимамо и отимамо, и ... . И само смо изгледа научили да отимамо. А, отимамо више своје нег туђе. Нисмо се отимању ми сами научили, нег нас други научили.
А, ми рекосмо, дај шта даш.
Честитост смо изгубили, отимачини се баш нисмо ни научили, а и све нам отели, па немамо шта да отимамо једни од други, нег онда черупамо овај наш напаћени Банат.
За Распет Банат и за све оне распете банаћане, што су се заглавили негде у рошама времена, да нам је БАНАТ на част и ми њему.
Нисам ја Бог да вас осуђујем и да вам судим, ал'он сигурно оће, зото поведите рачуна шта и како говорите и радите.
Кад дође дотог да нам се суди ондак смо га надрљали.
Ајт, сад у здравље!
Живи ми били и у срећи и здрављу остали и на Банат пазили.

ЛАЈУ КЕРЕ БАНАТСКЕ ( А, НАЈВИШЕ САМОШКЕ ) САМОШ, 2004

Увод
Младен Марков је прибележио и од заборава сачувао најлепшу истиниту причу која је прерасла у легенду.
Прича се налази у књизи '' Крчма на пловном путу '', у приповедци '' Самошани ''. Позивам део ове легенде да осветли прве странице књиге о банатским керама.
Има ту и језивих прича. О, жени која је намагарчила добродушног мужа.
У тој обућаревој причи жена достиже такав степен бестидности и егоизма да коље једну једину гуску, испече је у рерни и с љубавником је у сласт поједе, а на помисао да ће се муж ускоро вратити с вашара у Дебељачи, куд је отишао да антлује, жена се брзо досећа и коље пса Шару, ставља га у рерну па износи мужу као печење од гуске.
Кад се муж у сласт наједе печеног керећег меса, он дозива Шару да јој баци кости, а жена на врхунцу бестидности пева за ту прилику брзо смишљену песму:
'' Шару вабиш, Шару је'ш на виљушку набодеш '' .

Предговор аутора
'' Лају кере, а лају и Банаћани ''
Ко другоме о глави ради, о својој глави ради. Вук је тотем Срба. Од Вука су сви Срби настали, у вучју кожу се облачили, вучју нарав имали. Вука су издали, па онда разни '' вукови '' издали Српство. Вукови прате и Светог Саву, а до његовог доба смо и били вуци, од тада смо да не кажем - овце.
Лисица је код Срба увек Кума – лија. Она се кумила, није се убијала. Данас је лове из задовољства. Србин удри на куму, па и на кума ( Карађорђева судба знана нам је ). Кер то ти је нешто као Вук и Лија заједно само са људским осећањима. Керу су људи поштовали, чували је да би она чувала њих, бојали је се. Сад је туку, терају и злопате. Вука и лију зовемо зверима, керу пријатељем. Од вајкада тврде људи да су најбољи човекови пријатељи коњ и кер. Коње смо истребили ( да не кажем појели ), а и кере јуре за њима у смрт ( прича се да и кере једу ). Закључак појели смо најверније пријатеље – благо нашим непријатељима.
Модеран човек смислио је једну врло накарадну појаву коју је назвао Фобија – Страх. Тако је настала и Фобија од кера, просто да човек неповерује. Ко је коме кера? Кер – човеку или човек – керу . Питам се какву тек фобију кере имају од нас.
Ово је књига посвећена свим банатским керама које се злопате заједно са нама на овој земљи банатској.
Није ово керећа књига, кере не читају, људи читају, ал није њима посвећена. Они треба само да је исчитају и схвате шта је то Банатска кера а не џукела, доџ, мешанац, наказа, селџук и др.
'' Лајте кере, лајте Банаћани ''
Ко лаје зло немисли, осим алапача!!!
У Банату не лају само кере већ и жене!!!

КЕРА ( Хтонско божанство подземног света )
Име кере
Кера је хтонско – божанство подземног света.
Она се као божанство или полубожанство јавља још код старих Мисираца – Египћана у виду Анубиса.
Анубис – је божанство кер ( пас ) или шакал. Он је Бог смрти и најављивач смрти. Приказиван је у људском обличју са керећом – псећом главом. Једно је од виших божанстава. Припада лунарном кругу, и хтонско је божанство.
Хтонско – означава: црно, смрт, подземни свет, доњи свет.
Као наследници тј. носиоци новог погледа на свет на историјској сцени појављују се после Египћана – Грци.
Грци су такође многобожци као и стари Египћани, и они поседују разна виша и нижа божанства. Једно од њих је Кербер – троглави пас.
Кербер је такође хтонско божанство. Он је чувар улаза у подземни свет. Изглед му је засташујући поред три главе он поседује реп у који су уплетене змије.
Ипак најважније за нас божанство управо је грчка богиња смрти са именом КЕРА.
Кера је богиња смрти и судбине. Нарочито су је сматрали богињом насилне смрти, убиства.
Сасвим је неважно дали су кере добиле име по њој или она по њима. Битно је да се и данас некако дозивају. Пошто се за кере верује да најављују смрт.

Вабљење или дозивање кера
Кере се не зову нити саме долазе ко вукови. Оне се вабе или дозивају. Раније се кере нису звале по имену него су се дозивале изражавањем без речи, вабљењем.
Вабе се са куц, куц, а терају са чибе, ош, аша, одлаз и најновијим изразом марш. У новије време дошло је до замене вабљења, раније су се само кућићи терали са чибе, а маторе кере са ош, оша.
Кере се никад прво не вабе већ се звизне да глас што даље одјекне, тек се онда кер по имену вабне: шаров, белка или како се већ кера зове.
Терају се или гоне са чибе, уш, ош и марш. Кере се туткају – пујдају са ватај, држ, аса – аса.
Деца највише вабе кућиће и то са пс – пс, којом приликом дентал С бруји, при том се овај узвик понавља.
Пст је команда за миран, мир.
Кад се уђе у неку авлију ( двориште ) где је одрешена кера, па чим насрне да уједе, нападнути пружи према кери десну руку, а испружи кажипрст и њиме тресе и прети, притом виће пс, пс, пс............!
Вабљење је углавном благо, а терање грубо.
Кере се призивају због разних ствари: храњења, да неког појуре, да газда види да ли је ту и др.

Народна веровања о керама ( изреке, клетве, пословице )
Срби имају разна веровања, мудрости тј. изреке о многим стварима па и о Керама.
Ево шта наш банатски народ од вајкада до данас има да каже о керама.
Гладан ко кер.
Док кучка не мрдне репом.
Живи ко кера.
Заједа ко кера.
Кере лају, а новци говоре.
Лаје по селу ко кера.
Не лају кере села ради, већ себе ради.
Не терај керу силом у лов, нећеш се меса најести.
Пусто масло и кере лочу.
Рани керу да те уједе.
Чувај се кере која нелаје ( та сигурно уједа ).
Ал' ме глођеш ко кера кост.
Ми о вуку, а кера на врата.
Сам је, ко кера.
Ко кера са ланца.
Пун је новаца ко кера бува.
Лај, лај ( па ћеш добити батине ).
Кера сам и сам.
Шта кевћеш.
Воледу се ко кера и мачка.
Уљав ко кера.
Ја сам у мојој кући највећа кера.
Не стај кери на реп.
Нисам ја куче од јуче.
Ја сам куче од маторе кере.
Две се кере у дупе сапеле.
Лају кере, дрму се бандере.
Сере кера на тулузину.
Гладан ко кера.
Веран ко кер.
Неће кера на керу.
Кисо ко керино грожђе.
Тандрче по шору, ко кера са шерпењом.
Има керећу судбину ( сужањску ).
Кер те јебо.
Лаје ко кера на месец.
Ко кућа без кере.
Уједа ко бесан кер.
Очо усвет ко кера.
Лаје на звезде
Сав си кераст
Црко ко кера
Уљав ко кера
'' А, куца мала, шалај везана ''.
'' Мрзим Швабу као кера, а, Швабицу као керу ''.
Тера кера
- Кад детету испадне први зуб, мати или отац завију тај зуб у хлеб и баце га кери да га поједе. Верује се да ће дете имати здраве и јаке зубе ко кера.
- Кад се кера ваља по прашини биће лепо време.
- Ако кера прави штету по авлији, једе јаја, јури и дави живину, везивали би јој шерпењу или какву другу металну пикслу или кутију и терали је из авлије. То се звало – Отеро је керу усвет.
- Кера није '' нечиста животиња, као мачка, коза и др ''.
- Кад неко у кући умре кера се не рани три дана. Да покојнику кости кере не разносе.
- Цигани верују у Банату да ако кера ноћу арлауче неко ће из куће умрети. Онда укућани јуре керу и псују, на крају је убију јер је најавила смрт.
- Не ваља остављати прве кучиће, већ их треба бацити у неку текућу воду.
- Ако кера једе јаја, пилиће ( пачиће, ћуриће и др ), стави се у џак и баци у воду или убије лопатом. Онда се баци на коњско гробље или старе напуштене циглане око села.
- Кера се не убија ударцем у главу већ по леђима – кичми. Ако је ударите у главу, ништа нисте урадил јер керећа глава је чвршћа од челика.
- Кере се боје грмљавине ( или је неки други осећај у питању ) и упорно лајањем одговарају на грмљавину.
- Коринђашка песмица
'' Ја сам мали Пера,
ујела ме кера,
да прескочим преко шора,
да добијем два, три ора.''
- Бећарац – поскочица.
'' Шипак мами што ме с рогља мами,
и два тати што чека на врати.
Мисли мама да сам сада мала,
Па за деру привезала керу.
Да ми кера уједе швалера.
Ја нуз керу, а швалер на деру.
Чибе керче, не лај на швалерче.''
- Дал је Керити се ( правити се важан, дичити се собом ) можда настало од кере.
- Кучка гледа кад оће да се оштени, да нађе неко скровито место.
- Кад кера пред кућом завија ( арлауче ), неко ће се разболети или умрети.
- Кад кера промени глас и стане да арлауче, слути неко зло домаћину али и целој кући. Чак се и комшилук забрине.
- Ако кера стане да арлауче код куће слути неко зло. Зато га терају да то не ради. Ако неће да престане, убију га. Деси се да и туђа кера дође, чијој кући па зарлауче, домаћин онда срдито каже: - За газдом! – и терају сви керу или је убију.
Пушту једни другом кере по центру села.

Имена и врсте кера
Кера је име за све псе у Банату. Свака домаћинска кућа у Банату има керу.
Раса?
То нико незна. Вероватно банатска – домаћа раса.
Кере се у Банату деле на кучиће – потомство и одрасле кере.
Одрасле кере се опет деле на женске и мушке.
Мушке пак на: керови ( у множини керови ), погрдно керуштина, џукела – погрдно и кучез – поодрасло мушко куче.
Женске кере: кучка, куја, кујица – тепање, кујетина – погрдно и ако је скотна.
Кера је име за све одрасле псе без обзира на пол.
Керама се никад нису давала крштена – људска имена, већ су имена добијала по неким израженим особинама.
По боји длаке називале су се: Шаров, Мурга, Белов, Белка, Жућа, Жућко, Гара и др.............
По особинама: Гадов, Гаџа, Фрајла, Фицко, Уша, Куса и др............
Керећа имена или која су и каква имена носиле кере банатске:Жујка, Жућко, Жућа, Белов, Белка, Дивна, Чеда, Муса, Мица, Шаров, Гадов, Лајка, Фрајла, Фицко, Џеки, Шврћа, Сима, Боби, Беба, Зељка, Зељов, Арчи, Бурдуш, Бунди – ка, Банди, Весела, Вирга, Лола, Медена, Мурга, Рига, Такси, Шарко, Бела, Белов, Лепа, Пикси, Брка, Дијана, Маза, Лаза, Куса ( без репа ), Ушоња, Шанта, Ђоле, Муфи, Хусар, Шарко, Шарка, Перка,
Врсте кера у Банату:
Кућни – авлијски
Ловачки
Овчарски - пулини
Чуварски – чува кућу, газду, салаш, колебу и др
Бојтарски и пударски
Бостанџијски
Газдачки - и газде су паори, па и они држе кере.
Сиротињски, и сиротиња има душу.
Ислужени – дртина, онај што је свој век одслужио, па се жури у керећи рај.
Луталица
Бесни
Шерпењар – онај којем се веже шерпења ореп па га отеру усвет.
Оглашавање кера
Тешко ћете по дану видети или чути неку керу у Банату, поготово лети за време великих врућина. Кере банатске се ко и Лале одмару цео боговетни дан, расане се тек предвече кад сунце тргне.
Ноћу не само да ће те кере видети како претрчавају из баште у башту, већ ћете и доста добро чути па и осетити ако вас счепају.
Кере се оглашавају на више начина – најчешће лају, али чују се и кад кевћу, цвиле, завијају и др.

Ни бајка ни мит, већ истина о Соси

Све што се у Банату роди то Соса одрани
Шта је то Соса?
Није то жена што кува сос!
Соса је женски Лала. Лала који носи сукњу. Неможемо да кажемо да је Соса, Лала без бркова јер многе од њих имају и браду и бркове, а и већи су мушкарци бар од половине Лала.
Соса је Лалина жена: - '' Беш Лалу, свугде се он тури''. Што би рекла кад јој дојади.
Соса то ти је једно у два. Она ти је пола женско, а пола мушко. Кад је видиш нема слађе и милије жене, кад је упознаш нема већег раденика и човека од ње. Зна то Лала зото Сосу ни не запцива много, нег малко.
Све у Банату лежи на Соси! Шалу устрану, истина је да је све на њена леђа натоварено и да све од ње живи.
Има Соса сувих и успијених, има их лепих и румених. Неке зову просто Соса, неке роспијама и оштроконђама.
Оне су најпопустљивије мајке и најгоре свекрве.
Плачу од муке, кере се и бече из ината.
И кад иму, стално им мало. Не туку се већ гребу и чупу.
Лала се брани брисом, Соса језиком и оклагијом, отуд јој ваљда и навика да туче по глави.
Од свог женског света на земљином шару, Соса је највреднија. Ако неверујете, а ви почујте. Соса је пре свега мати, жена, затим кува, ставља зимницу, пере, пегла и шије, кречи и молује, ради у башти, винограду и њиви, држи целу авлију што гаче и њаче, преде, тка и штрика, служи Лалу, децу, своје и туђе старе.
Соса ко Соса, мала, плава, румена и дебела. За ово последње сте награбусили ако јој уочи кажете.
Нема без Сосе ни Лале ни Баната.
Соса је и мода, сеја, сејка, нана, кека и кека, дада, мати и све остало.
Коњ парадни и коњ вучни.
Све од ње живи: Банат, Лала, деца, марва, живина, њиве и баште. А, опет сви јој седе наглаву и ови набројани и они ненабројани, а ти је још више.
Соса уме и да воле и да неволе. Највише неволе пијаног Лалу и свекрву, а највећма воле првог комшију.
Оговара кога стигне и кад стигне.
Уме да каже: '' Дико материна'', ал' и '' Црко дабогда''.
Она је ко земља банатска и мека и тврда, зависи колко се трудите око ње. А, сваки труд у то сте се уверили, исплати се.
Труди се и Соса, само све мање је благословена. Дал неће да дели капитал међ децом, ил' је то неко проклетство па немож сирота да се из њег избави.
Прави се проста, ал' све зна. Зна чак и оно што сте ви заборавили.
Своје неда, туђе кришом гледи.
Уме да ти каже право уочи, ал' и иза леђа.
Мучи се са свима, ал' и мучи све.
Не личи ни накога, само на себе саму. Можда мало све Сосе личе једна надругу, има и: лековити и отровни, бодљикавих и миришљавих, плавих и црних, бледих и румених. Она је један ћилим пун боја, да не кажемо онако просто, да је намазана свим бојама.
Уме Соса да окрене кожу наопако, е ондак је: алапача, роспија, оштроконђа, бечкобила, шпицловка. Кад је таку видиш, а ти беж – ватај маглу, јер белај ће да те стигне, ако не он Соса ће сигурно. А, ко у Сосине руке упадне, тешко се измигољи.
Соса ти је ко вашар, а на вашару свашта.
Уме да дигне нос, а богами и реп.
Није ни она од јуче, тешко пада, ал' кад падне земља јечи.
Лала гунђа, Соса тронтоће.
Лала псује, Соса запцива.
Лала пева, Соса подвикива.
Лала тужи, Соса запева.
Уме Соса и да послужи и да дослужи, само кад оће. Кад неће не терај је, сила код ње не пали.
Соса није романтична, нег је жељна.
Лале и Сосе се не размножавају јер немају каде. Нема мекше ствари на свету од Сосе. Ал' нема ни тврђег језика на свету од сосиног. Код ње је и овако најдужи језик.
Соса нејде иза Лале, нег зањим.
Ко лебац је, што га више месиш, он више расте и никад ти не досади. Ако ти и досади немож се од ње отарасити.
Нико Сосу неуважава, па мора она сирота сама себе. Зото ни не ферма кад је Лала псује, само му окрене леђа и пошаље пољубац.
Соса је ко мак, споља округла а унутра сто чудаса.
Ако је Србин газда, онда му је жена газдарица, ако ли је пак надничар, жена му је слушкиња. Соса је увек слушкиња.
Соса највише воле на слами, Лала кад рано рани.
Соса па и Лала цео живот остану деца.
Ко нема тај се небоји. Дао јој Бог, па се цео живот боји од неког и за нешто. Боји се прво од оца и матере, па од Лале, боји се за децу, за старе родитеље. Опаке свекрве и бесне снајке, за марву, живину. Боји се града-туче, грмљавине, миша и помрчине. Боји се да остане сама, самцијата.
Соса је жена и по и изгледом и душевно, Лала је за њу само једна половина до њи двоје.
Она увек прво лаје, па се после умиљава.
Соса верује у две ствари: Бога и Лалу. Богу никад не окрене леђа, Лали свако вече.
Кад нуди узмите, кад тражите неће вам дати.
Соса се прави и да кад види невиди, кад чује нечује ал' вас после приповеда по целом шору.
Соса и Лала никако од силна посла да се нађу. Кад се њој дигне тесто, њему падне слама. Кад се њему подигне кукуруз, њој падне мирођија. Тако у круг до старости, а ондак им није ни до дизања ни до спуштања.
Отуд се ваљда, од тог силног врћења и опијанише обоје, па нас је све мање. Изумиру Лале а и Сосе. Само некако опет Соса надживи Лалу макар два дана више, а то опет све из оног познатог банатског ината.
А, у Банату све ти је на инату.
А, куд ћеш већег инаџије од Сосе.
Најсрећнија од свих мати, јер је она сирота увек била у средини, па се све сваљивало на њена леђа. Жао је за децу, ал' држи Баби страну. Незна сирота диће.
Е, сад је друга песма, мати весела и мирна, Баба баш онако задовољан, брк му се смеши, а нас више не бриде ноге. И то све захваљујући Светом Сави и мом кум Стеви.
Сад ја гледам како мој син лема унука па ме жао за дете, а највише ме жао што нема мог кума Стеве да му помогне, и што више ни деца ни матори нејду у цркву, па им непомаже ни Свети Сава ни сви свеци небески.

Лете Лале а шњима и Сосе
Своме јату на небесима лете Лале и Сосе бесповратно.
Ислужени, напаћени и нарађени.
Лале и Сосе добију крила што су дворили земљу, чим им се испишу дани, па ондак облете један круг ко роде кад се селе, ту се опросте од места ди су летовале. Крилати лалоши облете прво своју кућу ди им се пупак отцеко и ди су живот изживили и старост дочекали. Ондак облете своје село, па њиве и врбаке и сва она места ди је њина нога дал јавно ил' тајно крочила. А, ондак се вину у висине, па лете онако крилати и дебели, у бело обучени све до неба да се прикључе своме јату што и чека ал' и не прижељкује.
Лале и Сосе личе на неке дебеле крилате анђеле што полако лете горе, ал' им поглед фурт прикован доле. Гледу ал' немогу да се нагледе свог Баната. Па и здраво нешто жаво.
Лете Лале са шубарама и груњацима и Сосе са марамама и кецељама. Лете и у радно и у парадно. Поред њи пролете и коњи банатски крилати и крилате кере са шерпењом ил' без ње. Лети крилати лебац онаго загорен па сумивен са водом, ту су и крилате ветрењаче и краве. И још свашта лети на небу банатском, свашта ћеш да видиш само ако умеш да гледиш.
Тамо сасвим лево кад погледиш а оно једна цела летећа банда тамбураша, а у саму средину је и цига са великим осмехом и златним зубом. Ето он и ту на небу удара у бекеш и он лети и жури некој својој летећој черги.
Свако своме јату лети, свако своје чедо чека.
Ома нузњи лете бирцузи цели са кафеџијама у белим кецељама што стоје на праг и замишљено чекају госте. Ту су и летећи гости, све саме занатлије, учитељи и на крају пијандуре.
Средина је ко поручена да по њој лете Сосе и све оно што и кроз живот прати.
А, тамо на десно лете празне банатске цркве, попе и оно мало старих што цркву походи. Ту ондак поред цркве лете и певачка друштва упарађена и озбиљна, појци и црквењаци иза њи извириву добошари и натароши и сви они банатски чиновници и господа. Који чини ми се нему крила нег се накачили на Лалине ноге ил' леђа па некако лете заједно. Лала се отима да и збаци ал' се ови грчевито држу да непадну.
Боже мили а шта је на небу банатском летећи дудова, багремова и они шљива ринглова. Ту су и лудаје а ишпод њи овце и гуске које са по два пара крила лете. Шњима се помешале натикаче и опанци, па се и они разлетели. Ди ће они, ја то незнам да вам кажем, ваљда јуре Лале и Сосе што су у журби полетели боси.
Лете ондак целе циглане, утрине, бунари и ђермови, а и куће банатске. Ваљда немогу да се растанеду од Лала и Соса.
Лали и Соси док су на земљи лети само памет, а ондак кад умру дозову се памети па лете цели и своји. Ко да се ондак опет роду, па срећни и весели лете на небо.
Тамо и чекаду Бабе и матере и нане и деше и сви и све што је очло пре њи. Прво се одма исплачеду и изјаду, па се ондак одмару и ленствују. Лече напаћене руке и напаћену душу. Што напаћену од земље банатске, што од света банатског , да не кажем напаћени једни од других.
Најбрже лете паори банатски, они тако страшно машеду са оним крилима и јако се журиду да стигну на небо да се наодмараду. Најспорије лете попе банатске, они сличиду на бумбаре с крилима. Брзо машеду са крилима ал' споро одмичу, греси и притиску.
Кад немам никаква друга посла и кад се зажелим а ја се тако загледам у небо, па гледам ко теле у шарена врата.
А, банатско небо и јесу једна велика шарена врата што воде у рај.
А, на небу чудеса!
Могу тако да седим и да гледам данима а да ми ништа нефали.
Све што ми фали је баш тамо на небу банатском.
Кад се навуче помрчина ондак и опет седим и гледим а сви они што сам и видијо док је био дан претворили се у звезде, па сијају ли сијају. Ено, Лале десно. Јесте мали ал' сија жестоко. А, ено и Сосе мало налево дебља је и већа и ко да притејено сија и жмирка, и тамо горе испод ока пази на Лалу.
Како да сију, сију ал' су мени најлепши од сви они звезда знани и незнани. Беш, те велике и мале медведе и кола и све остале звезде, ја видим само како сију Лала и Соса, и сви они што и тамо немогу безњи.

Црко нам Банат!
Није црко Банат наш за један дан, црко је а да ми то нисмо ни осетили.
Цркаво је дуго и болно но ми нисмо ни видели ни чули, само смо се страшно зачудили кад га више нисмо срели. Чим смо почели по оној древној: '' О, покојнику све најбоље'', сватили смо да ама баш ништа незнамо о нашем Банату.
Шњим у гроб отишли заједно и Лала и Соса. А, и они коњи бели и коњи врани, ветрењаче и суваче, чезе и фијакери. Ондак још и њиве, утрине и баштине, марва бела и живина шарена, купе и камаре и све друго што је личило на Банат.
Замрла је песма и игра банатска, тамбураши и гајдаши, келнераји и бирцузи.
Покупи се честитост и поштење, па и онај познати инат и обест банатска, па и они цркоше шњим.
Кад неко умре њега оплакују и попа га опоји, кад неко цркне за њим нико не жали и чак ни незна да је црко, нег се сете њега тек кад им за нешто затреба. Па се ондак нађу у чуду што је црко а они ето незну. Ко да није смео да цркне док њи не пита.
Тако је и наш Банат црко, а не умро.
Нема поштеније земље на свету од банатске! Све што тражиш она ти изнедри.
Кад је Банат црко одво је и свет банатски са собом, те нестаде напаћеног и радног света, а и овај свет што је осто ко да, сачувај ме Боже испарава.
Еј, земљо банатска напаћена и намучена, шта си све претурила преко главе. Колко си само ти сирота бранила своје лалоше, а и они тебе да би сте се на крају изгубили и заборавили у вртлогу лудог времена.
Дошли неки нови дани, нов свет, а Банат црко заборављен. Без гробног места и обележја. Онако ко кад цркне кера у јарак , па је сви заобилазе, а нико да се сети како је верно за живота служила, па баци две, три лопате земље нању.
Ди је и ко је записо да ће Банат да цркне, бем га!
'' Еј, Банату моја дико, несме тебе таћи нико'', ди ви данас ово мож да чујете?.
Ако дигод и чујете, свака вам част. Ал' нећете чути у овој земљи без имена и обележја, а ако и налетите, па чујете биће то ко да једна врана гракће, а не поносна и бесна песма банатска. Она што се ори и разлеже равницом, па се завуче у сваки крај старог Баната. Запева се обесно још у Кекенди, па је равница баца и тера до Бечкерека, Вршца и Панчева града, а ондак у круг, па наново до Кекенде, што се некад велика звала. Од силног врћења песма се опијани па се пружа још обесније да слави и велича Банат.
Сад сви куку, а нико да зуцне ил запева. Куку сами над собом, а Банат им црко.
Црко је сирома од њи.
За њим још нико није ни сузу пустио, ни закуко.
А, за ким се не кука за њим се и нежали.

Лудаје
Није лудаја на овоме свету само Лалина ал' је Лала само њен.
Кад мраз почне да штипа и суши све што је на земљи банатској и кад почне да утире пут зими, ондак се по њивама ко да и је неко с неба набрзину побацо, појаве беле и жућкастоцрвене лудаје.
Кажу злобници да је највећи брег у Банату лудаја, па кад се Лала на њу натакне види цео Банат. Но ми прави банаћани знамо да то немож да буде и да није истина, нег се то кандар неко с нама швота и подсмева.
Лудаја то ти је браћан мој да знаш најслађа ствар на свету. Њу подједнако воле сви у Банату, па чак и марва и свиње.
Чим се обере кукуруз и посече тулузина појаве се лудаје поњиви и маме Лалу да и обере, натовари на кола и носи кући. Лала то једва дочека, па чим стигне кући он ома тера Сосу ил' матеру ако му је жива да тегли коре и пече лудајнице. А, ако је баш радно време и нема залудни укући, ондак бар да му испеку лудају у рерни ал' да пусте мало више да се испече да се упије онај софт што лудаја сама од себе пусти. Лала лудају највише воле да је ко колаче. Што ми зовемо лудајнице, још ако има мало цимета милина једна. Соса више воле да лудају истреје на треницу, па да је пошећери и пече у рерни, а мале лале и маторе највише волу да се лудаја пече у фуруну са целом кором и мало шећера одгоре.
Лала од малена навикне да је лудаје, па и кад се замомчи и почне да пије а он још једнако воле лудаје да је.
Лудаје сеје Соса. Она увек побаца и семе од оне марвенске лудаје, па да има зими марва шчим да се ослади. Лала те марвенске лудаје сече на пању са сикиром и даје је марви и свињама. А, марви се тако осладе оне њине лудаје, да немож сирота да доћека да Лала оне лудаје исече, већ се дере докле год им он не баци у јасла а оне навале ко просте на лудаје. Соса коре од лудаја ко и од лубеница побаца живини, да има шта да вива и кљуца. Живина чим види лудају, стушти се са вр баште, радосно кокодачући и све од среће певајући. За живином јуре патке, гуске и на крају се и тупаве ћурке досете да дођу. Но докле оне дођу коре су већ искљуцане.
Лудаја се је само у касну јесен и узиму. Она је замена за сунце, зото њу Лала и воле.
Лудаја је Лалино омиљено воће и ако она није воћка.
Семе од лудаје Соса остави да се осуши, па да има шта следеће године да посеју. Остало семе мете у рерну па испече, па и укућани ал' само они што иму зубе у сласт изгрицку у дугим зимским вечерима.
Лала напуни џеп од чакшира са семенкама од лудаје, грицка и пљуцка кад изађе наћошак да се издивани са комшилуком и да чује шта има ново у село. А, село велико па новости млого: те овај умро, оног преварили бећари на вашару, онај се опет потуко и још свашта чује. Лали брзо такав диван досади, па ајт кући у легу.
Неки тамо у бели свет плашиду децу с лудајама. Чуо је то Лала посигурно, а овде се деца отимаду о лудаје.
Боже јел истина да има тако простог и нерасуђеног света, чуди се Лала.
С таком лепотом да плашиду децу и народ.

Шта су Лале фруштуковале или ништа безлебa - Самош

Лебац је нешто без чега Лала неможе да живи.
Чим први петли закукуричу, па макар да још није ни свануло, онако уцело, нег се сунце још тегли од сна и богами премишља у каквој одећи да се појави, Лала већ устаје. Чим устане ома фруштукује, па на посо.
Е, баш отом шта Лала фруштукује и шта је' преко целог дана да утоли глад би вам приповедо. Не о оним главним јелима о којима је све већ казано, нег о оном што Лала је' из руку, онако успут, па се нерачуна у јело, ко да није ни јео.
Лала ништа неје брез леба, па ни супу. Држи се оне народске: '' Леб наш насушни ''. Чим се напуца леба, њему дан некако лепши, па се и он све фајн осећа. Лала поје много леба током дана.
Највише воле да је' леба и масти, онако клот, неки пут мете преко масти паприке јел шећера.
Неки опет једу леба и масти са шећером, па то све потопе у воду. Ондак још и леба и пекмеза.
Леба и масти Лале једу у две форме сланој и слаткој. Ондак Лала је' још леба са дињама, шљивама, грожђем, дудићима. Лала још воле да умаче, зото много леба и поје, а воли и да срче и мњацка.
Сви кажу да је Лала дебо јер је' много леба. Он се на то неједи већ каже: '' Дете им њино, како виде кад јем, а праве се прости па невиде кад тегљачим''.
Мале Лале највише волу да једу леба и пекмеза. Све што се родило у Банату на лебу и пекмезу се одранило. Кад се одране, ондак ко неволеду да једу ништа што су јели док су били мали. Не то што су урастили нек што се Лала брзо покондири и постане здраво важан. Зото кад урасту правиду се прости па незну шта су попаре и да се од леба правиду, одмахну главом и кажеду: '' То се у нашој кући није јело'', чим ово кажу одма су згрешили, јер лажеду.
Без Леба Лала ко да је фурт гладан. Мож да је' шта оће ал' ако нема леба, ко да није ни јео.
Лала још воле лебац да троши. Накида леба у млеко ил' супу, пасуљ и друга јела што се једу с кашиком, па тај надробљен лебац потопи, па тек онда је. То испадне ко нека папазјанија, ал' Лала тако воле.
Да није Лале неби било ни леба, ал' да није леба неби било ни Лале. Лала слави лебац, некад га поштово и целиво, из поштовања га никад није секо нег га кидо, данас га и сече и баца. Све оно што је некад јео узлебац сад му није ни на крај памети.
Још је слебом јео белу кафу, чај онај од загореног шећера што га ми зовемо шербет.
Све је' Лала с лебом, ал' највише воле да заглаба комадешку кад је лебац фришак и врућ, па ако још има масти од гуске да мете унутра, милина једна, уста ти се сама криве у смешак. Иначе та гушчија маст то ти је једна права посластица и кад ти њу даду да јеш ондак ил' си здраво болестан ил' су они јако нешто увољи.
Лале се одране једући из руке, а не за асталом. Лала нема времена од силне радње да стално седи док је.
Лали је најслађе да иде и је. Зото је и сокаком. Воле Лала да је и у комшилук. Ко да му тамо слађе нег кући.
Најслађе Лала је' нањиву кад копа. Ондак му све некако има другачији укус и мирис, па немож да се наје и напије воде, фурт је гладан и жедан.
Ништа без леба то ти је омиљена реченица свих банаћана. Лала воле лебац и ретко га псује и кад опсује пре мисли на све друго нег лебац.
Кад ти Лала каже : '' Лебац ти се огадио '', знај да је јако бесан на тебе, па му се склони с очију док још можеш.