Milijan Slavnić - zbirka pesama -

Palidrvce
Kakva to je sramna sramota!
Zrelog, odraslog, momka, čoveka
Proglasiti za bezvrednog skota!
I reći da za to nema leka!
Na pola koraka do tmine
Oguleti sve što može da se strgne
Sa poštenja, časti i istine!
Sam sebe da postavi i svrgne
Na mesto koje stvarno ne postoji
Osim tamo gde treba da zgreje –
A celi svet sad se na to smeje
I niko živ više ne dvoji –
Gde treba živo da razgara srce,
Muči se bledo, slabo palidrvce.

Beleške
Beleške počinju bleštavim slovom
Želeći postati osvetljen stih
Naći svoj predeo pod poetskim krovom
Mislima pevan, umilan, tih
Dosledan celom poetskom zdanju
Stvorenom da rečima, da duhom traje
Čineći svetlo i nedanje danju
Čineći lepšim naše promišljaje
Na celom svetu lepe vezuju reči
Sve što je teško da traje i govori
Dok misao sputava, sputava i preči
Na svakoj kosi da zasvetle lovori
Bez pesme svet je bezuman, namršten
Stih ljubavni istini dugine daje boje
Stih gorčine je stih – stršljen
Duginim bojama gorko taj stih poje
A naša je milost sa Zemljinog svoda
Ljubav je takva, opora, crvena
Sa milosnosću štiti od nepogoda
Ispod ovih prostih, Balkanskih stena.

Pesnik
Vratih se sa puta i tada videh
Da prašina prekriva sve stvari –
Tada moje lice čudan sledi osmeh;
Putovao nisam, tek samo se stari
Tada se požuri misao vešta
Da stih skuje od reči posve novih
Tek stih kao svaka haljina ovetšta –
Ponovo težak, tmuran stih pripovih
I rekoh: možda nije pravo vreme
Da s kraja trčim na pesme početak –
Preteško je, preteško, pesničko breme
Za ljubav sve teži lepi novi redak
Svaki novi povik milih osećanja
Bledi, spori, otežali svitak
Na prazno srce niko se ne oslanja –
Sam sebe u toj tmini priupitah:
Želiš li biti pesnik ili čovek
Jer pesnik je laik, a čovek uvek grešan –
Vek ljubavi svih pravih je vek – stovek,
A ljubavno srce putnik uskomešan...

Zle slutnje
Provedoh u traženju celi celcat dan
Mimikrija izloga prepunih sa robom
Izmenjujem sa licima na kojima je san
Gledanje svako sa svojim je dobom
Svako lice sanjalac i sanjar u svemu
Ostadoh ponovo na danu praznih ruku
Tad uvideh da nisam pisao poemu
Već pesmu slabašnu u telu i u duhu
Tad videh da svako ima poseban dan
I rekoh sebi: pa u tome je stvar –
Ja ne sanjam, ne šetam, nemam plan
Isprazni stihovi su jedini par
Koji zgotovih na tom sunčanom nebu
Ispod kojeg su svi životi naši
Sa postom duše na vodi i na hlebu
Sa odmetništvom tela koje nas plaši
Zarobljava svrhu svih budućih dana
Daleko od melema, od svake ljubavi –
Cela vremena stropoštana, proćerdana
Svako se samo zlim slutnjama bavi.

Da pišem...
Imenom Helios slobodno me zovi:
Na ovim morima galebovi, kormorani
Nadleću bele lađe – a brodovi
Su lepi, lepi, teraju da pišem o... stani!
Ona je sad debela, mučna, grozna,
Rodila je decu nekom drugom čoveku –
Možda ne može da se prepozna
Osim u ovom slabom, oskudnom retku –
Da! Mene zvahu lider, a ljubav – koga?
I krvare srca raspukla od rana –
Vremena su neka čudna, vajna, strana
Svako se bra... – stani! Pa rekao si ime!
Čije ime? Rekoh tek nadimak rad rime
Pa ni tek toliko! Tek pola kazah sloga...

Pesme bez refrena
Pesmu bez refrena ne peva niko
Svadbarska pesma je pesma bez boema
Pevanje i smeh, rado, svekoliko
Zaziru od kasnih večernjih poema
Da, pesnik sam sve svoje zamke sprema
Beskrajno, beskrajno, jer stiže na početak
Samotan nesan i glava što drema
Hartije sa pesmama ceo, celcat su imetak
Posle lepih reči zamišljam aplauz –
Odavno već u sebi premrla je trema
Pesničku lentu i gradski kalauz
Zamišlja poeta, a sve slave nema, nema –
Slaže se reč na reč, i ne čini ništa
Više od redovne, istorijske beleške –
Daleko od prve kotve i pristaništa
Poete, boemi, sve beleže, sve greške –
A šta drugo kad tek za istoriju čine
Sve što mora ko ne zna za refrene –
Budućnost od prošlosti je punija tmine
Traži poete, svedoke, na glasu, čuvene...

Ptica selica
Gledajući polegle listove u parku
Zamislih da to su stranice knjige
Starog gospodina u cilindru, fraku
Jesenske sete, nakon leta razbibrige
I videh tad: u preletu svom ptice
Tragaju za još ponekom krošnjom
Krošnjom kao letnje pastelne skice
Potpunom, lepom, sa listavom nošnjom
Kakvih u kraju sad nema, pa nema, avaj –
No nebeska ptico, opet zalepršaj
Ne daj da posustaneš, ne očajavaj –
Postoji i neki umilniji za tebe kraj
Na Zemlji će se naći toplota za tebe
Na dalekom rogu te Crne Afrike
Tvoje krilo neće nikad da ozebe –
Do novog leta, nove idilične slike
Slike sveta u preletu najlepšeg
Mesta gde ćeš ponovo doći da bdeš
Tamo gde je bukvin i hrastov beleg
Na svoje ptiće – da živiš i mreš.

Nereč
Ljubav počiva na krilima tišine
Uvek se popreči prekor i preč
Prvi list ljubavi tad brzo mine
Kada se popreče nereč i reč
Kada se popreče ljubav i sva žal –
Negde na tom mestu srce ne izdrži
Iskaljuje gorko svu svoju kal
Cepajući nerečju srce do srži
Kada takva ljubav odlazi u nemar
U nemir, u košmar, na svoju Golgotu –
Ljubav postavši ne biće, već stvar
Koja služi svima na sramotu
Dajući povod za nevericu, sram
Trajući tek u beskraju zaborava
Sa mestom koje podseća na hram –
Duboko u duši, gde umilno spava
Spava i čeka svoje daleko spasenje
U predelu što nemilom tugom odiše
Kao ljubav – san, kao davno snoviđenje –
Gde drema i tiho, tiho, tiho diše...

Čarobni stihovi
Ne postoje čarobni stihovi –
Svako slovo za najlepše slovi,
A reči su reči, obične, svikle
Na svaku dobrotu i jad, ponikle
Nekad davno, na početku sveta –
Čudo svih čuda od deteta,
Hristos, beše Božija reč.
I sada, neka neko od reči načini skeč
Kad reči i slova su ozbiljna stvar.
Lepa reč je najlepši dar –
Takvim i železna vrata otvorih –
Možda i ona, važnija od svih –
Na mestu gde Zemlja i Nebo se spaja –
Kapije svete, čudesne, kapije Raja.

Mašina shizofrenika
Čudne pošasti u mojoj glavi –
Cela svita zala novog doba
Želi da obezglavi, da strmoglavi –
Posebna to je pošast, razdeoba
Pripravan budi! Ne traži
Ništa više od grča za lice,
Svoje lice. Što manje kaži,
A slobodno govori – zagonetkice.
I ako te ne skoli pošast kao moja
Tad znaj da uspeh je tvoj –
Poseban čovek, poseban si kroj
Tek čuvaj se poslednjeg, odsudnog boja –
Okreni leđa tom drugom dnevniku –
Pobedićeš tada Mašinu shizofreniku.

Najlepša pesma
Ako želiš stići, do najlepše pesme,
Vredi pisati. Ipak, nećeš znati
Nikad, koja pesma je to. Blesne,
Pa se zagasi, svaka ponaosob – zanati
Ostaju zanati, sva dela misli su ista –
Ne postoji najlepša, najumnija
Čim dve napišeš, postaješ artista –
Zbirka tvojih pesama obična mumija
Svaki stih lažni prelom i mimikrija
Umetnik samo jednu pesmu uvek piše –
Homer je napisao dve, doduše
Postao je genije epova i bitaka –
Za obične đake je obična čitanka –
A po jedna pesma, za svakog od bekrija.

Sagrešenje
Sve što želiš sagrešiti sa telom
Postupaj tako da najmanje smeta
Čoveku ranjenom, probodenom strelom
Sa očima vuka i dušom deteta
Ljubi i gledaj sve svetlo u svojoj biti
Nadaj se da ima mesta za naš spas
U srcu koje ne sme, ne zna skriti
U tebe zavijen ljubostivi taj kras
Na početku i na kraju nebiti
Rekoh samo ljudi, narodi postoje
Nebit ne postoji, postoje tek niti
Na zrnastom pesku zagasite boje
Gde počiva nezaborav – ljubav je mirna
Kao rana koja zarasta bez leka –
Ljubav napola rubinska, pa safirna
Za svet, za ženu, za njenog čoveka –
Za čoveka koji ispočetka polazi
Svaki put da izmogne od laži –
Napor je čudan na čudnoj toj stazi –
Svako ponaosob mora da se odvaži...